Dan 3. 25. maj, Plovdiv Plan za danas je da ostanem u Plovdivu i odavde radim (nisam znao da se dobija dva dana za davanje krvi inače bih odmah otišao za Tursku). Pošto je drugi deo firme sa kojim najtešnje sarađujem otišao na svoj tim bilding, znam da neću imati mnogo posla i da sve što bi moglo biti neophodno uraditi mogao da završim telefonom, pa laptop nisam ni nosio. Pošto radim kod jednog od operatora, izbor i jeste pao na Plovdiv, odnosno na Bugarsku, za ovaj dan jer ovde imam neograničen internet i sve mogu da ispratim kao da sam u Srbiji. Ipak, to nije jedini razlog zašto sam baš došao u Plovdiv. Prvobitno sam planirao da ovaj dan provedem u Sofiji. Nasuprot tome, ćale mi savetuje da nastavim do Plovdiva koji je malo dalje, ali bi trebalo da je lep grad. Ja sam ovde došao bez bilo kakvih očekivanja. I nisam pogrešio! Budim se ujutru dosta lako, jer hostel je na jednom od glavnih bulevara i prozor moje sobe gleda pravo na njega. Znači, spavanje bez čepova za uši nije moguće, kao ni otvaranje prozora. Da nas je u sobi više, ne znam šta bi bilo. Ovako sam nema problema. Što se tiče obilaska Plovdiva, nemam neki plan. Još sinoć sam video da postoji nekoliko brda koja su u sklopu grada, tako da ovaj dan počinjem posetom onom onog koje mi je najbliže, odnosno skoro preko puta ulaza u hostel. Spomenik Aljoši, odnosno crvenoarmejcu, nadgleda Ruski bulevar na kom se nalazi moj hostel. Popeti se na vrh nije mnogo zahtevno. Malo ćete se zadihati i oznojiti, ali daleko je to od nekog ozbiljnog pešačenja. Ipak, šetnja je lepa, a ja sam izabrao savršeno vreme za ovako nešto. Još je jutro i bio sam na vrhu pre 10 sati, tako da ni sunce nije jako. Mada možda nije za poređenje, mislim se kako me ovaj park podseća na Park Guelj u Barsloni. Da se razumemo, nije ni približno raskošan kao on. Ali ipak, u svom komunističkom stilu, stojički i hladan, ispreseca je stazama i stepenicama kojima se može šetati. Ima ih dosta i one glavne su rađene u kaldrmi. Maltene se čuje vojnička čizma kako zvoni pločnikom. Na vrhu, nalazi se već pomenuti spomenik impozantne veličine i u jako dobrom stanju, mada obližnja fontana nije bila u funkciji. U okolini posađeno je dosta mladica na mestima gde se, verovatno, staro drveće osušilo. Ispred svake mladice navedeno je ime heroja Sovjetskog saveza koji ju je posadio. Po silasku, nastavljam ka centru. Pošto mi se na putu nalazi sledeće brdo, moram da nađem put oko njega. Zalazim u male ulice koje me neodoljivo podsećaju na kombinaciju starih ulica na Zvezdari i Vračara pre nego što je krenula modernizacija. Bukvalno se mislim u sebi, ako želite da vidite kakav je bio Vračar, dođite u Plovdiv. Ceo grad je zelen. Čak i na tim malim ulicama nađeno je mesto za drveće, tako da ima jako puno hlada. Uz hlad, tu su i lokalne mačke. Jako fine i mahom mazne. Jako me je iznenadila količina mačaka u ovom gradu koje u principu fino izgledaju, za razliku od često odrpanih turskih mački. Pešačka zona gledano iz pravca džamije Jedan od glavnih trgova u gradu - desno od džamije račva se put ka starom delu grada (prolaz koji se vidi na slici) i pešačka zona koja se nalazi iznad rimskog hipodroma i vodi do velikog parka Unutrašnjost džamije Sledeće mesto koje posećujem je sam centar grada i pešačka zona, jako lepa džamija i deo rimskog hipodroma koji je otkriven, a onda nastavljam u stari deo grada. Tu blizu, stari centar je mesto na kom se nalazi antički amfiteatar, prvi od mnogih koje ću posetiti na ovom putovanju. Blizu njega je i nekoliko istorijski bitnih zgrada. Njihova najveća vrednost je u tome što su izgrađene u potpunosti od drveta. Naravno, restaurirane su kako bi bile sačuvane i nekoliko njih su pretvorene u muzeje. Inventar je iz perioda kad su građene, odnosno iz XIX veka. Jako je interesantno videti kako su bile uređene tada kuće, iako mi se nisu sve prostorije svidele. Često je nameštaj masivan, a neretko i teške tamne ili potpuno crne boje. Čine da izgleda kao da je sreća isisana iz ovih prostorija. S druge strane, zidovi su često oslikani predstavama evropskih gradova među kojima se najčešće sreću Beč i Konstantinopolj. Naravno, u jednom od najimućnijih zdanja, ovih predstava je puno više. Primer arhitekture XIX veka i bugarske renesanse Što se tiče same arhitekture, uticaj osmanskog je evidentan. Štaviše, ove me zgrade podsećaju jako puno na one koje sam viđao po Albaniji, u Beratu i Đirokastri. Ulaz u ove muzeje se plaća, ali postoji ulaznica koja uključuje posetu 5 ovakvih zgrada, pa ako iko bude išao u obilazak Plovdiva, predlažem da kupi tu zbirnu ulaznicu, jer zaista vredi. Ja svoj obilazak poslednje zgrade završavam negde oko pola 6, taman na vreme za letnji pljusak. Odlučujem da posedim u dvorištu te poslednje dok kiša ne stane, jer se vidi da neće biti nevreme. Posle pola sata kiša je stala, a ja nastavljam dalje. Pošto imam još vremena (mrak pada oko pola 9), penjem se na još jedno brdo, tu u blizini, sa sahat-kulom, a nakon toga put nastavljam pešačkom zonom do velikog parka sa ogromnom fontanom. Ma kakva fontana, ovo je jezero! Ovde se danas jako puno klinki slika u večernjim toaletama, tako da zaključujem da je u pitanju matura, ne znam šta bi drugo moglo biti. Nakon odmora ovde, idem da večeram, pa ću u hostel. Video sam da imaju Subway sendviče koje volim, ali ih kod nas nema. Zadnji sam jeo pre 10 godina, te rešavam da se častim jednim. Najbliži je u tržnom centru koji je na 5 minuta od mog hostela, tako da posle klope dopunjavam zalihe tunjevine i odlazim da se spremim za polazak sutra ujutru. Pogled na Aljošu sa poslednjeg brda za ovaj dan Plovdiv ne da nije razočarao, nego me je očarao! Grad deluje po meri čoveka, nizak i prošaran malim, kaldrmisanim ulicama sa dvospratnicama i trospratnicama. Solitera u celom gradu ima jako malo, tako da cela arhitektura izgleda tako da ništa ne štrči. Već pomenuti Ruski bulevar ima prelep drvored platana po sredini (slika iz prethodnog posta), a ja imam soft spot za platane Topla preporuka da provedete jedan dan ovde ako vas put nanese u ove krajeve.

@Endurac e pazi, Mrzenci su u Makedoniji, pa se oni mogu posetiti gde god da se ide u Grčku

Ne propustiti jagnjetinu u Mrzencima A što se tiče Sitonije, Talgo je naša porodično omiljena plaža, ali pogledaj malo mapu ili neki sajt pre nego što kreneš, jer cela Sitonija ima prelepe plaže. Mesta su mrtva i tu nema pomoći, ali more je lepo i putei su super za vožnju motora.

Dan 2. 24. maj Kopaonik – Plovdiv Nakon što smo se noć pre zarakijali, legao sam oko 3h pod pritiskom puta. Plan je da ustanem u 9h. Šest sati sna trebalo bi da bude sasvim dovoljno za odmoriti se. Ipak, navikao sam da se budim ranije, tako da sam već između 7 i pola 8 bio polu-budan. Pokušavam da odspavam još malo, ali i ne ide baš. Nema veze, ustajem i odlazim na doručak. Ostalo mi je da prebacim još neke stvari u motor uključujući neseser i nepromočive cipele za hiking. Ipak, gledam one cipele, mislim se idem u Tursku u junu to na jug, šta će mi i one, nema šanse da bude kiše, a planirani hiking mogu i u običnim patikama da odradim. Bolje da ponesem samo patike civilke, a u čizmama za vožnju ću svakako da vozim. Rešavam ni da mi jedna košulja takođe nije potrebna, tako da manje-više, samo preteški neseser dodajem u top case i još poneku majicu u kofer sa strane. Primetio sam da često odlažem polaske. Danas, žao mi je da krenem dok su kolege još tu, jer sinoć je bila super zajebancija koja se preliva i na ovo jutro. Iako me čeka dosta dug put, krećem tek oko pola 12. Dosta vremena mi je oduzelo pričvršćivanje torbe na motor, a pre toga dodavanje stvari u kofer. Već se pitam koliko će mi vremena ova gimnastika ubuduće oduzimati. Jedna pametna stvar koju sam uradio u odnosu na svoj put u Albaniju 2020. je činjenica da sam poneo kišno odelo. Ono se nalazi u tank-torbi zajedno sa rukavicama za kišu, japankama i konzervama sa ručkom za uz put. Kakva je to promena kad ujutru doručkuješ sa švedskog stola da bi 5-6 sati kasnije mrmljao skušu u sosu od paradajza po ustima i zalivao je nekim bugarskim sokom od pomorandže. Pominjem kišno odelo, jer, naravno, 5 minuta nakon napuštanja hotela, počinje kiša. Nebo je sivo i oblaci su niski. Jasno mi je da nemam čemu da se nadam i da moram odmah da se obučem za pljusak. Sa Kopaonika se spuštam putem preko Brzeća kroz vlažne krivine teškim motorom. Da se ne lažemo, pomalo se mučim. Ne znam u čemu je fora. Dva dana pre sasvim sam lepo vozio i uživao u vožnji. Danas, osećam se kao na ledu. Ili je do težine ili je do pritiska u gumama. Pre kretanja iz BG-a dopumpao sam ih za 0,1 bar svaku zbog tereta. Da li je neka ispustila do danas ili šta je bilo, ne znam. Znam da su se već dok sam stigao do prve pumpe zagrejale i da sad nema poente proveravati pritisak. Dobra vest je da je kiša prestala kad sam već bio negde oko Brzeća. Čim sam se uverio da je to to što se tiče padavina, skidam kišno odelo i nastavljam dalje ka Prokuplju. Ovde sam pravio pauzu pri povratku iz Albanije, a danas mi je takođe plan da ovde zastanem na brzinu. Prvo, nisam poneo keš iz BG-a. Ne volim da nosim velike količine keša sa sobom, jer onda uvek imam strah da li ću negde da izgubim taj novac. U novčaniku uvek imam oko 2000 dinara i to mi je dosta. Za sve ostalo tu je MasterCard. Umesto da idem do Niša kako bih tamo podigao devize na Mobi bankomatu, shvatam da mi se verovatno više isplati da podignem dinare u Prokuplju i kupim evre na licu mesta. Ovako neću morati da se uvlačim u centar Niša. Opet idem do one iste apoteke kao na povratku iz Albanije. Na kraju, u pešačkoj zoni nalazim i prodavnicu sa kineskom robom i tu pazarim malu torbicu koju uvek mogu nositi preko ramena, a u njoj dokumenta i slične sitnice. Prezadovoljan što sam sve ovo uspeo da završim za nekih 20 minuta, sedam nazad na motor, javlja mi se prolaznik sa istom kacigom kao mojom i nastavljam dalje ka Nišu. Ovde sam naišao na malo problema, jer se deo puta ka Nišu obnavlja i postoje znaci za obilazak koji vodi preko Žitorađe. Kuda se obilazi nisam znao, pa sam pratio znake jedno 15 minuta, pa kad sam video da mi se ne sviđa gde me put vodi zastao sam da proverim šta Gugl ima da kaže na ovu temu. Zaključujem da nema šanse da je put ka Nišu u potpunosti zatvoren, okrećem se nazad i put nastavljam prvobitno isplaniranom trasom. Naravno da put nije zatvoren, ali se vozila naizmenično propuštaju. To nama na motorima, naravno, nikad nije bio problem. Uz povremenu laganu kišicu koja prska iz poprilično vedrog neba, nastavljam do autoputa, onda samo gasss ka Pirotu i granici. Moje putovanje ne bi bilo moje putovanje da negde zamalo ne ostanem bez goriva. Tako mi se desilo i ovde. Negde na 40km od granice pali mi se lampica za rezervu, a pumpe nigde na vidiku. Smanjujem brzinu, koliko mogu vozim i u leru i skrećem na jedno odmorište gde su parkirana dva kamiona. Konsultujem se sa jednim od vozača i on mi objašnjava da ima pumpa jako blizu, ali mora da se siđe s autoputa. Do ovog trenutka nisam verovao Guglu kad su u pitanju ovakvi detalji na mapama, ali ispostaviće se da su podaci koje ima poprilično ažurni. Tankam gorivo i vraćam se nazad na put ka granici i Plovdivu. Što se tiče granice, obe prolazim lagano. Na našoj strani nije bilo gužve, dok kod Bugara ima nekoliko automobila ispred mene. Ipak, kako nije velika gužba niti je vruće, odlučujem da sačekam u redu. Deset minuta kasnije i ušao sam u Bugarsku! Čim se uđe u Bugarsku odmah kreću radovi na putu, tako da odmah pratim putokaze i obilazak od oko 100m, a onda izlazim na autoput. Put je dobar, ali tu i tamo ima radova, pa se vozi suprotnim smerom. Negde oko 4h stajem na pumpu da pojedem gorepomenutu skušu u sosu od paradajza i nastavljam dalje. Obilazim Sofiju i narednih 100 sati vozim ka Plovdivu. Odlična stvar kod mog motora je to što je jako udoban i mogu satima da sedim na njemu bez velike potrebe za pauzama. Ono što na ovom putovanju nije bilo savršeno je to što mi je strujanje vazduha stalno podizalo jaknu na leđima. Pretpostavljam da se vazdušne struje odbijaju o ivice kofera koji ih tera uvis. Onda, pošto na zadnjem delu sedišta imam torbu sa stvarima za kampovanje vazduh nema gde osim da se obije o torbu i pravo meni ispod jakne, naduva je i hladi me po krstima. Hladiti po leđima može zvučati lepo. Možda tako i jeste na preko 30’C. Ipak, na ovom putovanju nikad mi to nije prijalo i uvek mi je bilo hladno, a pogotovu kad je temperatura bila 22’C ili niža. Do Plovdiva uspešno izbegavam kišu na jako puno mesta. Svaki put kad bih pogledao ulevo, video bih crno nebo i stub kiše koja pada. Obilazeći Sofiju, vozio sam po mokrom kolovozu. Srećom ja u kiši nisam bio. Ovde sam rezervisao smeštaj i stižem oko 7h uveče. Krenuo sam u pola 12 jutros. Umoran sam i spreman za tuširanje, večeru i krevet. Ulazim u grad, a tamo cigaska svadba. Ili sam tako mislio u tom trenutu. Sad mislim da je ipak bila proslava mature ili 18. rođendan. Sreda. Svakako izgleda kao svadba. Vrhunac je Chrysler PT Cruiser čiji je krov modifikovan tako da izgleda kao kočija iz Diznijevog crtaća. Nju prati kolona vozila i glasna muzika. Pitam se gde sam ovo došao. Jako brzo GPS me navodi do hostela, a tamo – vrata zaključana. Zovem broj koji je naveden na vratima i ispostavlja se da oni mene očekuju tek oko ponoći i da zato nikoga nema. Daju mi predlog ili da čekam sat vremena ili da idem u obližnji hostel sa kojim oni sarađuju. Shvativši da je mesto verovatno skroz prazno, odlučujem da sačekam sat, jer to znači da ću imati svoju sobu po ceni od oko 10e za noć. Posle celog dana vožnje i sinoćne žurke, to mi sasvim odgovara. Javljam da ću da sačekam sat vremena. Zamalo parking Dok sam čekao, pojavljuje se komšija od oko 70 godina. Na ne-sjajnom engleskom, ali dovoljno dobrom da se koliko-toliko sporazumemo mi predlaže da parkiram motor kod njega u dvorište. Iza kuće i niko ga neće videti. Uspevam nekako da prođem motorom kroz usku kapiju i stazu, parkiram iza i pitam čikicu kako da ga dozovem ako mi motor bude trebao. On mi tu nešto objašnjava da kucnem na prozor, ovo ono, ja mu tražim broj telefona, on mi nekako čudno objašnjava da ga ne zna na pamet, da ga zeza pamćenje i šta ti ja znam. Mislim se samo mi treba da ostanem zaglavljen u Plovdivu jer ne mogu da dođem do njega kad dođe vreme da krenem. Plus, cela ideja oko parkiranja kod njega bila je u tome da ne moram da skidam sve stvari sa motora. Ipak, shvatio sam i sam da se nisam najsjajnije spakovao i da ću morati da skinem oba kofera, a to znači i torbu i onda mi parking kod njega ne znači puno. Okrećem motor i izbacujem ga na ulicu. Posle oko pola sata dolazi Grk koji živi i volontira u hostelu i ja se smeštam u svoju sobu. Stvarno sam jedini gost danas, a sutra uveče će doći dve devojke koje će spavati u drugoj sobi. Znači, mogu lagano celu sobu da zauzmem i to mi zbog svih stvari koje imam i prepakivanja savršeno odgovara. Presvlačim se i odlazim da nađem nešto da jedem. Ipak kako je dosta kasno, ništa ozbiljnije nije otvoreno. Ruski bulvera u Plovdivu i pešačka staza koja razdvaja smerove Šetam se i primećujem da ima jako puno mladih napolju, mahom tinejdžera. Takođe, ima jako puno motora. Kroz celu Bugarsku motoristi se javljaju i čini se da ima baš veliki broj dvotočkaša na ulicama. Ovoliko veliki broj mladih napolju u ovo doba me uverava da je grad siguran u svako doba dana ili noći. Sutra sam ceo dan u Plovdivu i istražujem grad, što znači da stiže više slika

Dan 1. 22. maj Beograd – Kopaonik Vikend je prošao u pripremama i pakovanju. Stvari delim na dve gomile, jednu za Tursku, drugu za Kopaonik. Planiram da stvari sa Kopa drugar vrati za Beograd. Oko 10h spremni za pokret U ponedeljak ustajem rano i završavam po kući šta juče nisam stigao. Hrpa prljavih sudova stoji u kuhinji, a ja ne mogu da ih tek tako ostavim. Drugo, dogovorio sam se da drugarom da menjamo kola za potrebe njegovog odlaska na more, jer njegov auto nije u stanju za duži put. Isto ovo jutro on treba da dođe da uradimo ovlašćećenje kako bi mogao da izađe iz zemlje. Autobus sa kolegama bi trebalo da krene u 9h i ja gađam da krenem malo posle njih. Ne bih voleo da stignem na Kop nekoliko sati kasnije u odnosu na njihov dolazak, pa se i trudim da krenem u slično vreme kad i oni. Motor je natovaren sa tri kofera i velikom torbom iza mene u kojoj je oprema za kampovanje: šator, dušek, vreća, stolica i ostale sitnice. Lepo sam sve pričvrstio i krećem ka Milošu Velikom. Izlazim na njega preko novog uključenja na kraju Vojvođanske ulice, puštam muziku i uživam u vožnji do Čačka. Malo pre izlaska sa autoputa stajem na pumpu i dobijam svoju prvu fotku sa ovog putovanja. Prva fotka nas obojice na ovom putovanju Kao što je i očekivano, kod Čačka se isključujem sa autoputa i preko Mrčajevaca vozim u smeru Doline jorgovana. U Ušću pravim pauzu oko pola 2 da pojedem konzervu skuše i da se malo odmorim. Saznajem da je jedan auto stigao na Kop, autobus nije mada autobus ide autoputem E75. Takođe, postoji i auto koji je tek sad došao do Mrčajevaca. Dakle, moje prolazno vreme je sasvim korektno. Što se tiče same vožnje, teret skoro da ne osećam. Kroz krivine uživam, mada je u nekim lepim delovima puta bilo gužve. Preko Jošaničke banje penjem se na Kopaonik i kako vreme prolazi sa prijatnih oko 22 stepena dolazim na manje prijatnih 13-14 stepeni u centru Kopa. Nema veze, svakako je kraj vožnji. Pošto je prognozirana kiša sve dane koliko smo na Kopu, odlučujem da odrešim kesu i parkiram motor u garaži hotela. Inače, Kopaonik je prazan. Bukvalno prazan. Mislim da smo mi bili jedini gosti na planini. Svakako jedini u hotelu. Kako sam ja stigao, 5 minuta kasnije stiže i autobus. Smeštamo se i pravac na bazen. Ovaj i ceo naredni dan rezervisani su za red saune-red bazena. Tako je i bilo. * Vidim da nisam okačio mapu puta, pa evo da ispravim grešku.

I zrna peska umeju da bole kad voziš u majici, a kamo li kamen(čići).

Pa ja nisam siguran kako to tačno ide u mojoj firmi, ali sam krv dao u petak i pisao slobodne dane sledeći četvrtak i petak i nisu mi pravili problem. Možda, jer sam odmah isti dan podneo zahtev. Pošto smo išli na taj Kop, sve i da sam hteo da dam dan pred put, ne bi bilo moguće gore... Ali ima logike da odmah koristiš slobodne, jer dobijaš to da se "oporaviš", ali je super kad je firma kul, pa ne ide u sitna crevca. Inače, tempo objavljivanja će biti malo sporiji jer ima teksta kolko oćeš, pa ne bih da se ljudi smore.

Prolog Ovo putovanje desilo se donekle neplanirano. Turska mi je oduvek delovala predaleka da bi se vozila, a dobiti dovoljno slobodnog vremena na poslu da se može organizovati put tako da ima poente prevaliti skoro 1000km samo kako bi se stiglo do nje nikad mi nije delovalo realno. Ipak, i pored toga, jeste mi u malom mozgu stajala kao neka destinacija na koju bih voleo da odem kada dođe vreme i društvo. Možda je ovo drugo bilo čak i problematičnije. U principu, vozim sam. Najviše zbog toga što u svom okruženju imam tek nekoliko ljudi koji voze motore, a sa njima ume biti teško organizovati se za vožnju. Drugi razlog je taj što sam već navikao na to da ne moram da se prilagođavam tuđim željama i stilovima vožnje. Kada sam sam, brzina i pauze zavise isključivo od mene. Ne pušim i ne pijem kafe, tako da i nemam potrebe stajati češće nego što to pojedini delovi tela zahtevaju. Ruta takođe zavisi isključivo od toga kuda se meni ide. Mogu da je skratim ili da je produžim bez da moram da nagovaram bilo koga na bilo šta. Kompromisi koje pravim bitno je da odgovaraju samo meni. Već neko vreme nemam predug fitilj za lovačke i isprazne priče ili makar one koje se meni čine takvim. Često u ovom svetu motociklizma ljudi se upuštaju u razgovor da bi mnogo rekli umesto da bi nešto čuli, a ja sam za to već izgubio strpljenje. I u ovom svetu, ali i u svakodnevici. Tako da u suštini taj ceo koncept vožnje sam u 90% slučajeva radi bez greške. Međutim, duža putovanja spadaju u 5% gde ići sam nije baš savršeno zadovoljstvo. Preostalih diskutabilnih 5% ostavljam za one solo vožnje koje ispadnu manji doživljaj nego što bi bili da su vožene u društvu. Tokom prošle godine, jako sam malo vozio. Postalo mi je naporno da oblačim opremu na 30’C ili više. Motor je dobar deo leta prestajao na parkingu. Polako mi je kroz glavu počela gmizati misao da li je došlo vreme za rastanak od dvotočkaša. Na kraju krajeva, živim sam i najčešće radim od kuće, tako da dosta vremena provodim sam u svakom slučaju. A onda još kad dođe vikend, pa se opet treba sam voziti ume negativno uticati na motivaciju. Ipak, negde pred kraj sezone kad sam se rešio da iskoristim nešto niže temperature i odem da se provozam, u povratku sa jedne od vožnji, na perionici upoznajem @kokot. Ispostavlja se da živi na 5 minuta od mene i dogovaramo se da se provozamo zajedno kad nađemo vremena. Preko njega upoznajem još jednu devojku tako da eto sad ni od kuda u mesec dana imam potencijalno društvo za buduće ture. Kroz razgovore, pominju se daleke destinacije, tako da sad i meni počinje da radi crv u mozgu gde ići i da li ići. * Volim da gledam serije. Da nije njih bilo, mislim da bih iskočio iz kože za vreme svih onih zatvaranja u koroni. I danas volim uvek da imam jednu seriju koju gledam, makar jednu epizodu dnevno. Nemam kablovsku i informišem se online. Dakle, ne provodim sate i sate ispred TV-a. Na ovaj način sebi opravdavam da je okej imati u svakom trenutku jednu seriju koju pratim. Pre, sad već, godinu i po dana, dakle u zimu 2021/2022, serija koja je bila na meniju je Gomorra. Snimljena je po knjizi koja je napisana na osnovu istinitih događaja, mada verujem da to svi već znate. Ono što je bitno je da se radnja serije smeštena u Napulju, a to samo po sebi znači da lokacije na kojima je serija snimana su fantastične. Svega tu ima. Od neuspelih betonskih blokova koji (su) zbog svih okolnosti izgledali kao iz nekog drugog sveta (deo je sad već srušen, jer je nivo kriminala i droge toliko bio visok da je ceo projekat obeležen kao izgubljen i jedino preostalo rešenje je bilo da se to naselje nazvano Le Vele sravni sa zemljom), preko starih delova Napulja koji i dalje tako izgleda, pa sve do unutrašnjosti stanova gde se može videti milion različitih stilova uređenja, mada u ovoj scenografiji često prevladava visok nivo italijanskog kiča, mislim, stila. No, ono što je bitno za nas danas je da je gledanje Gomore imalo za posledicu, naravno, i želju da posetim Napulj. Početkom ove godine, dok je zima i dalje bila dovoljno blaga, ali i dovoljno hladna da vožnja motora uopšte i nije bila opcija, počinjem da kujem plan. Imam stari odmor koji moram da iskoristim do kraja juna. Ne skijam, tako da odlazak na planinu mi nije želja niti faktor u ovom procesu planiranja. Dakle, sigurno bih mogao da izdvojim 10 radnih dana i da posetim Napulj, Amalfi obalu i još neke interesantne stvari na putu. Ako odem trajektom iz Dubrovnika, mogu i deo Bosne da uključim. Ako se vratim trajektom za Drač, mogu i deo Albanije, Kosova i Crne Gore da obiđem takođe. Možda ne bi bilo loše spojiti 15 radnih dana i uzeti 3 nedelje odmora? Koliko košta trajekt? Koliko je smeštaj? Koliko je gorivo? Majku mu, sve skuplje od skupljeg! Ali dobro, ako ponesem šator i kampujem van velikih gradova po Italiji, možda bih mogao celu priču za završim sa 800 evra. Boga mi, nategnuto. Mislim, lepa je Italija, ali to gorivo od 2 evra za litar mi teško pada na budžet. Šta mogu… Zoom out mape i gledaj šta se još nudi. Rumunija? Voleo bih da je obiđem motorom, ali nema poente ići pre avgusta. Bosna? Previše obična za potrošiti 15 dana u njoj. Hrvatska? Radije ću da dam lovu u Italiju negu u Hrvatsku, tu mogu i na 5-6 dana da odem, a da se isplati. Bugarska? Šta raditi 15 dana u Bugarskoj? Istanbul, tamo sam već bio. Mada, pre 15 godina sam takođe bio u Oludenizu i išao na paraglajding. Od tad želim da skočim iz aviona, mada bih voleo i da ovde letim opet. Cena smeštaja u Turskoj? Razumna. Kampovanje? Može svuda osim ako nije drugačije naznačeno. Cena goriva? Evro! Odluka je pala, a pašće i Turska! Datum polaska 26. maj! O nazivu Naziv teme, kao i neka vrsta naziva celog putovanja ili, još lepše rečeno ekspedicije, isprva je predstavljao radnu verziju. Kasnije, ispostaviće se, bio je proročki. Kako se planirani datum polaska približavao, tako se i sve više znakova pitanja postavljalo o samom putu i o tome da li će se desiti. Ruta je bila isplanirana i to, ja mislim, dobro. Međutim, jedan za drugim su se ređali događaji ko su direktno uticali na to da se datum polaska ne zna do poslednjeg trenutka. Prvo, iako mi je odmor odobren, situacija na poslu se zakomplikovala. I bila je sve komplikovanija iz dana u dan. Ja nisam tu mogao mnogo da učinim da se ona promeni, ali se jesam loše osećao što planiram odmor u trenutku kada nije sve pod konac i što ću svojoj zameni ostaviti jako puno stvari koje bi trebalo da isprati. Na celu ovu papazijaniju, kompanija odlučuje da nas vodi na tim bilding na Kopaonik od 22-24. maja. Pošto je moj plan bio da krenem 26. ovo i ne utiče previše na datum mog polaska, ali otvara mogućnost da krenem ranije na put i produžim ga za još dva dana. S druge trane, ozbiljno utiče, and not in a good way, na vreme dostupno da se gomila problema na poslu reši ili makar uprosti. Još jednom loptica nije u mom dvorištu i i dalje mogu samo da gledam sa strane i nadam se da će se sve razrešiti na vreme. Ipak, najveći problem predstavljao je zaista pravi problem. Deset dana pre nego što sam planirao da otputujem, uz puno loše sreće, uspevam da probijem rezervoar za gorivo ključem za kofer. I to u trenutku dok ga vozim ka Sebi da mi napravi nosače za bočne kofere. Gorivo lipti iz punog rezervoara, isisavamo ga u kante i motor ostaje kod Sebe naredna 4 dana da reši nosače. Ja nalazim majstora koji bi trebalo da može da mi popravi rezervoar, ali naredne nedelje nikako ne uspevam sa njim da se dogovorim oko termina popravke. Nekoliko dana kasnije i već je utorak, 6 dana pre planiranog polaska na Kopanik, a ja i i dalje nemam ispravan motor. Srećom, zovem Ugrešića iz Barajeva i on mi kaže da dođem istog dana, ali ne motorom, nego da mi majstor skine rezervoar i samo njega da donesem. Kaže, do petka popodne će biti rezervoar gotov. Ovo je prihvatljivo, ali nije savršeno, jer sam planirao u petak da uradim tehnički i registraciju, a kako stoje stvari, motor mi neće biti sklopljen do tada i to znači da bih morao da pomerim polazak sa ponedeljka ujutru na ponedeljak popodne, što znači da ću kasniti na Kopaonik, a to znači da je možda bolje da idem autobusom sa firmom, pa da se vratim nazad po motor, ali to nije avantura, AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!! Ovo je možda i najveći znak pitanja u celoj priči i jedna od prvih situacija u kojoj se radni naziv pretvara u stvarni naziv puta. Zovem tehnički i pomeram sa petka za ponedeljak. Zovem svog majstora i odlazim kod njega, on skida rezervoar za sat vremena, sedam u taksi i idem kući gde sedam u svoj auto i vozim rezervoar u Barajevo. Kad je Nemanja video rupu pita jel imam pola sata da mi to odmah reši. Mislim se, druže imam sve vreme ovog dana, rešavaj! U svakom slučaju, zakrpi on rezervoar za pola sata, zovem svog majstora da mu javim da donosim rezervoar u četvrtak umesto u ponedeljak, zovem tehnički da mi vrate termin sa ponedeljka na onaj u petak koji sam prvobitno bio rezervisao. U sredu popodne zafarbavam autolakom vrh rezervoara gde je bila rupa kako bi mogao da se osuši do četvrtka ujutru i vraćanja na motor, a u petak završavam i tehnički! Dakle, jedno po jedno uspevam da rešim dok mi telefon nenormalno zvoni, jer na poslu je haos! Ipak, u petak popodne sve je rešeno i mogu da se spremam za polazak. Na kraju odlučio sam da motorom idem na Kopaonik i tim bilding, a onda pravo sa Kopa za Bugarsku i Tursku. Na Kopu sam od ponedeljka do srede, a četvrtak i petak pokrivam tako što sam dao krv i dobio 2 dodatna slobodna dana. Već neko vreme hoću redovno da krenem da dajem krv, ali sam bio na jednoj listi za doniranje trombocita, pa nisam hteo da dajem dok ne vidim da li ću im biti potreban. Preko vikenda kreće pakovanje kako bih u ponedeljak ujutru bio spreman za polazak i 1. dan puta.

Evo posle jedno 15 noći, doduše ne uzastopnih, na ovom dušeku ne mogu da nađem dovoljno reči da ga nahvalim. Bukvalno mi bude žao kad treba da krenem kući koliko sam oduševljen njime. Da se razumemo, ne može da se meri sa krevetom. Ali, je sasvim udoban da može da se leži na bilo kojoj strani tela i da ne žulja. Meni treba 5 puta da dunem da ga naduvam koliko mi odgovara. Gumen je, pa može i van šatora da se koristi (bilo posebno korisno na Exitu kad sunce upeče u šator). Ko se lomi, sa ovim dušekom neće pogrešiti.

Mislim da puštaju ako ne pališ vatru, ali ako zapališ, zapale te na mestu.

Nisam siguran kako mi je ovaj putopis promakao prošle godine, ali sam danas uživao čitajući. Nadam se da ćeš i ove godine imati o čemu da nam pišeš

Dobar deo Turske je takav. I na sam pogled je klizav, a onda jednom spustim nogu i namerno povučem čizmom po asfaltu, a ono klizi kao blesavo.

Tzv. Mobile only deal. Verovatno hoće da guraju ljude na app, jer onda mogu da šalju kolko hoće notifikacija, a na kompu to ne ide baš tako.

Imam i ja iste ove komunikacije kao Pipezos i ja sam takođe zadovoljan. Što se tiče samog korišćenja, ja slušam muziku i nikad je nisam uparivao sa bilo kim, pa ne znam koliko to bude glasno. Jesam nekoliko puta vodio razgovor telefonom u vožnji i nisam imao problema do 100km/h da čujem sagovornika (mada je i to bilo u najbučnijoj kacigi koju sam ikad stavio na glavu). Takođe, ja vozim sa čepovima za uši, tako da je muzika uvek pojačana na max ili jedan stepen ispod i jačina mi je savšena osim u slučajevima kada je sam snimak pesme tiši. Što se tiče kvaliteta zvuka, ja sam zadovoljan, ali nisam ni prezahtevan korisnik. Ne očekujem previsok kvalitet i ovo što dobijam zadovoljava moje potrebe. Što se tiče trajanja baterije, ranije mi je držala ceo dan. Na poslednjem putovanju sam kisnuo kao nikad do sad i to svaki dan, pa moguće da je trajanje baterije zbog kiše bilo 3-4 sata. Videću na sledećoj vožnji. Inače i po kiši je radilo kako treba. Ja imam dve komunikacije (druga je bila za nekoga s kim bih putovao, ali ta osoba se još nije pojavila ), pa ih onda menjam u vožnji kad se jedna isprazni. Punio sam i na 12V i puni se bez problema.

Sad kad sam se vratio sa puta (na koji sam otišao sa starom kacigom), da podignem oglas.

Kako vas je navukao da dođe do 100 postova

Drugar odmah kupio nov i zažalio što nije prvo probao nešto drugo. Nemoj biti drugar

Ništa od tog, ni ovi nemaju i ne mogu da poruče vidim da ću ići sa ovom kao tvojom

Prevarili ste i mene, poručio sam ovu (jer je u Dekatlonu trenutno nema). Po veličini, trebalo bi da stane u Louis nepropusnu torbu gde planiram i šator, dušek i vreću, pa sam u fazonu da sve za kamp nosim u njoj. Javljam kad je dobijem kakva je.

Tebi je jasno da putopis nije ni blizu gotov? Aha, vidim da si ispamovao 30 putopisa u pola sata da nabiješ postove. Bravo majstore.

Nismo, omela nas vremenska prognoza. Mada, kakvo je vreme bilo, možda se i moglo otići. Ostavili smo za neke bolje dane.

Mlađo ti li si?

Nisam znao da bi Rauš mogao imati deo / znati kako doći do njega, hvala @Mr.Piplfoks Inače, svoj prvi motor koji sam kupio u KG-u od, kasnije će se ispostaviti, člana foruma je održavan kod Rauša. Moj majstor kad je pregledao motor reče da još nije video 25 godina star motor, a da nema šta da mu radi

Ne bih znao detalje, znam da sajla kao sajla nije problem, bitan mu je bužir. Razgovarali smo o tome na samom rastanku, pa nismo išli previše u detalje.

Tuga. Počivao u miru.