Dan 23. Veliko Trnovo Kao što rekoh, nisam se ni malo pripremio za posetu Trnovu, ali sam iz pomenutog putopisa znao da želim da vidim tvrđavu sa crkvom, ali i crkvu sada pretvorenu u muzej, gde je bio sahranjen Sveti Sava. Veče pre sam se sa jednom Nemicom dogovorio da idemo zajedno na tvrđavu, jer ona, iako je tu već nekoliko dana, nije dosad bila. Mada se malo polazak odužio, krenuli smo oko pola 11 iz hostela. Hostel je smešten na jednoj popriličnoj nizbrdici, dosta blizu reke i u jako mirnom kraju. Super je to što je tvrđava jako blizu, na ne više od 5-6 minuta hoda, pa tako jako brzo krećemo u obilazak. Mada je tvrđava velika, moj utisak je da nije previše sadržajna. Naravno, ima tu dosta ostataka raznih građevina, ali manje-više, sve su to podovi i zidovi do oko pola metra. Ono što je malo interesantnije su kule. Iz one najbliže ulazu se pruža i lep pogled na grad, a unutra postoji i nekoliko replika oružja iz srednjeg veka – par šlemova i poneko koplje. Ono zbog čega je jako interesantno posetiti tvrđavu je crkva. Ona je posebna zbog nestandardnih fresaka na zidovima, kao i neobičnim oltarom. Yogi je ovaj stil opisao kao da je strip u pitanju i ja bih se sa njim u potpunosti složio. Pošto se ne sećam detalja o tome od kad je crkva, predlažem da koga interesuje više podataka na ovu temu, pročita njegove postove o Trnovu. Svakako će dobiti više informacija o mestu od onoga što ću ja ovde pisati Pogled sa tornja Pogled na park minijatura Sa zadnje strane crkve postoji toranj u koji je moguće popeti se liftom kako bi se uživalo u pogledu na grad. Nas dvoje smo zaključili da je pogled isti odavde kao i sa same tvrđave, pa mislim da nema potrebe peti se gore. Istražujući tvrđavu, srećemo jednog Škota iz hostela koji nam se pridružuje, pa tako nas troje odlazimo da posetimo muzej-crkvu u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava, a koji se nalazi ispod tvrđave, a na obali reke. Od tvrđave dovde treba ne više od 10 minuta pešaka, plus sve je nizbrdo. Crkva u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava Grobno mesto Sv. Save S obzirom da sam juče obišao ostatak grada, saglasan sam sa društvom da je došlo vreme za pivo. Odlazimo u jedan restoran gde ćemo i ručati i popiti par piva i još nekoliko ljudi iz hostela će nam se takođe pridružiti. Ovaj dobar vajb prenosimo u hostel, kupujemo pivo i grickalice i smeštamo se na verandu gde ćemo ostati do kraja dana. Ovde će nam se pridružiti još dosta ljudi – par iz Francuske koji je tek stigao u hostel, Stiv Novozelanđanin, Mark – momak rođen u Južnoj Africi, a koji je služio u britanskoj vojsci u Afganistanu, Kiki, tri klinca iz Engleske i jedan pijani lik koji se predstavlja nekome kao Estonac, nekome kao Finac, a svi smo zaključili da je 100% Rus, uključujući i onu malu Kseniju Ruskinju što je sedela sa nama veče pre. Ovaj lik je ubio fantastičan celodnevni vajb i upropastio veče. Još popodne je već došao pijan, nastavio da pije i smara, a onda smo saznali i da je pravio i neka druga sranja dan pre, tako da smo ga kao grupa izopštili, ali dok je otišao iz hostela već je bilo 1 posle ponoći i veče je propalo, tako da smo oko 2h svi polegali. Sutradan su svi odlazili dalje svojim putevima, maltene cela grupa koja se ovde okupila, tako da je baš sranje što je ovako dobar dan se završio kao jedno neprijatno veče.

Pojas bi trebalo da ti stegne unutrašnje organe u slučaju sudara da se ne pretvore u kašu pri sudaru, jer vezivna tkiva među organima ne mogu da drže tu silu naglog zaustavljanja (od toga se mahom i gine), ali naravno da to bez ostatka opreme neće pomoći, kao i kada je brzina jednostavno prevelika. Ipak razumem kad ih ljudi nose na majicu, jer sam i sam to radio - štiti bubrege da ne ozebu, a štiti i stomak da ne ozebe. Kao neko ko je osetljiv na malo promaje na stomaku, znam da pravi razliku u čvrstini stolice

Dan 22. Jedrene – Veliko Trnovo; ~255km Jedrene su jako blizu granice sa Bugarskom i to je prelaz preko kog sam ušao u Tursku. Danas neću ići na njega, već malo dalje na sever kako bih uhvatio magistralu za Trnovo. Kao i do sada, putujem magistralom, ali je sada već malo uža sa po jednom trakom u svakom smeru i onom zaustavnom trakom kao na autoputu. Takođe je i put u lošijem stanju sa dosta hupsera, oštećenog kolovoza, kao i relativno čestog šljunka. Za nepuna dva sata stižem na granicu sa Bugarskom i pristupam procesu prelaza. Sve bi bilo u redu sa prelazom da ne postoje administrativne zajebancije. Na samom prelazu sve prolazi okej, ali mi policajci pričaju nešto na Turskom, a ja nit čujem nit razumem. Skidam kacigu, vadim čepove za uši i uspevam da razaznam jedan pojam – X Ray. Kakav sam rentgen bogvasubiodavasneubije. Zbog nekog administrativnog problema i baga u sistemu, neophodno je da prođem kroz skener kako bi Bugari mogli u sistemu da vide da sam bio na skeneru. To znači da moram da odem do bugarske kućice, tu se okrenem i u kontra smeru odem na taj skener. Tu stižem, dajem papire u kancelariju i lik mi kaže da skinem sve stvari sa motora. Ja onako u afektu viknem jedno stameno no! a zatim i jedno malo manje stameno please, no. Pogleda on motor, i kao ajde, parkiraj ga unutra i izađi napolje. Završimo mi to i kao sad si slobodan. Važi. Prva, gas, druga, umeren gas i idem ka kućici carine za ulazak u Tursku (jer samo tuda može do skenera), kaciga na laktu, rukavice pod dupetom. Hoću do free shopa, ali mi Turčin istrčava iz kućice, maše kao da bežim sa mesta zločina, ja kočim najbrže što mogu. U toj sekundi kad sam povukao kočnicu izgleda da sam i korman desnom rukom gurnuo, prednji točak proklizava ulevo na onom glatkom betonu što ga ima na svim graničnim prelazima, a ja se već vidim na podu sjebanog motora, a na stanje glave ne smem ni da pomislim! Ipak, srećom i ne znam ni sam kako, nisam pao. Uspeo sam nekako u brzini da se nogom poduprem, da pustim kočnicu ili šta god, možda da olabavim pritisak na korman, ali motor se ispravio i ja pao nisam. Malo me motor, verovatno fuzaster, zveknuo po listu, ali to je to. Adrenalin bije! Stajem na metar iza onog mahača, gledam ga i psujem dok mu kolega objašnjava da nema potrebe da me zaustavlja. E vala, više i Turci i vozači i carinici i kamiondžije i klizav asfalt i sve ostalo što me snašlo a u tri lepe, sad stvarno napuštam Tursku u velikom stilu! Odavde svraćam u free shop u kom ne kupujem ništa, ali se malo kuliram, oblačim se i nastavljam dalje, sad zaista ka bugarskom prelazu. Tri nedelje Turske bile su lepe, ali došlo je vreme da se rastanemo. Bugari suptilno obaveštavaju gde se daje mito Čitajući putopise po forumu, pročitao sam da je dosta ljudi platilo kaznu za prekoračenje brzine, kao i da su nekim na izlazu iz Turske naplaćivali putarinu za onaj iznos koji im je falio na kartici. Ja prođoh bez oba. Čak mislim i da mi je ostalo malo love na kartici za putarinu, ali ne mogu da se zakunem. Ulazim u Bugarsku bez problema i sad sam na magistrali poput onih naših ovde. Nema više tri trake, nema više zaustavnih od po 2-3 metra, nema ludačkih semafora. Pratim put za Jambol i Sliven gde se između dva puta odlučujem za onaj koji vodi kroz planine. Na mapi krivine izgledaju jako lepo, pa zašto da ne. Posle kraće pauze na pumpi krećem put planina i pratim putokaz za Elenu. Razlika u vremenu, prema mapi, je 20 minuta. Nažalost, zbog jako lošeg asfalta, vožnja nije bila uživanje. Tačno taj deo koji je trebalo da bude lep bio je ustvari uzan put sa jako lošim asfaltom, tako da je i sama vožnja bila jako naporna. Od cele deonice, lep je bio uspon do prevoja, sve posle nema potrebe voziti. Ko je išao na klopu kod Miročanca znaće kakav je onaj prvi deo puta kroz šumu čim se siđe sa magistrale. E pa takvo je 3/4 ovog puta od oko 75km. U Veliko Trnovo stižem to popodne oko 17h. Bez problema nalazim hostel koji sam prethodno rezervisao, parkiram tačno ispred i, na moju veliku radost, ne moram da skidam bočne kofere. Hostel koji sam odabrao nekoliko puta je dobio nagradu za hostel sa najboljim vajbom i može se videti i zašto. Ekipu još ne poznajem, ali na prvi pogled se vidi da su ljudi jako opušteni. Ja se smeštam u svoju sobu i odlazim da se prošetam i jedem. Odabrao sam da dođem u Veliko Trnovo zahvaljujući putopisu koji je pisao @yogibear, a koji sam pročitao pre par godina. Poprilično se sećam još tada da mi je Trnovo ostavilo jak utisak i da sam poželeo da ga vidim. Pošto nisam planirao dolazak ovde, nisam se ni malo pripremao za to šta sve treba videti, osim onih stvari o kojima je naš drugar pisao. Zbog toga, taj putopis će mi i biti jedini izvor informacija o Trnovu. Pogled na prilaz tvrđavi Suprotan smer, put ka centru Poseta tvrđavi planirana je za sutra Pošto nedeljama nisam jeo svinjetinu, odlazim na burger i lokalno pivo, a nakon toga šetam kroz grad. Iako mi se Plovdiv i dalje više dopada, lepota Trnova leži u tome da je grad izduženog oblika smešten oko reke Jantre koja meandrira u ovom području. Iako je smešten na samo 220m nadmorske visine, zahvaljujući brdima i šumama koje ga okružuju, dobija se utisak da je građen u planini. Kao i Plovdiv, ima lep gradski park, ali i još nekoliko monumentalnih spomenika. Najvažniji i najimpozantniji je Spomenik dinastiji Asena sa mačem u sredini i četiri konjanika oko njega koji predstavljaju prva četiri vladara ove dinastije: Ivana, Petra, Kalojana and Ivana Asen II. Spomenik dinastiji Asena Nedaleko od ovog spomenika se penjem uz duge stepenice kako bih istražio park ili šumu kroz koju se staza kreće. Ipak, sad je već blizu 21h, mrak pada, a ja konslutujem mapu. Shvatam da ako nastavim dalje i pratim stazu, trebaće mi jako puno vremena da se vratim u smeštaj. Zbog toga, se okrećem nazad i silazim do glavnog puta, odnosno skoro do pristupnice spomeniku. Odavde pratim magistralu i mapu i uz malo poteškoća uspevam da nađem most i dođem do smeštaja. Pošto sam shvatio da je najlakši način da se ubacim u priču sa nepoznatim ljudima u hostelu taj da kupim pivo, odlazim do najbliže prodavnice i uzimam 6 limenki lokanlih proizvođača. Dolazim u hostel, vidim grupu ljudi na tremu i jednu praznu stolicu koju zauzimam i strateški najbližeg lika do sebe nudim pivom. Ispostavlja se da je dobar deo ekipe ovde jako dugo, neki čak i preko 7 dana i da se pilo u enormnim količinama u tom periodu i da je vrhunac bilo veče pre. Dakle, danas su svi na detoksu i pivo ni da pomirišu. Nema veze, više za mene Ekipe je prešarena. Tu je jedan holanđanin kome je psihijatar rekao da mora da ode na odmor da se odmori. Deluje kao super kul lik. Do njega jedna mala plava Ruskinja koja je pre Bugarske bila u Beogradu i rado se seća dobrih rejvova, pored nje je jedna Nemica koja volontira u hostelu, dalje je tu Stiv, Australijanac od preko 70 godina koji putuje Evropom, ali je samo u Bugarskoj mogao da kupi i registruje auto, pa je ovde dok to ne završi. Na drugom kraju stola je Kiki, transvestit čije poreklo nisam stigao da skapiram. Dal je Bugarka ili je Belgijanka, pojma nemam. Sve u svemu, ekipa kao puštena na vikend ali dobra ekipa stvarno da ne grešim dušu, super smo se zezali to veče dok nije došlo vreme za spavanje. Sutra istraživanje grada.

Dan 21. Bursa – Jedrene Mada nisam navio sat za ovo jutro, budim se dosta rano, čak i pre 6h. Ipak, pošto evo već tri nedelje putujem, dajem sebi za pravo da se razvlačim malo duže po krevetu i oko 9.15h napuštam hotel i odlazim da posetim par interesantnih stvari u Bursi. Povratak preko Burse nije slučajan. Osim što joj je pozicija takva da mi dozvoljava da ceo prethodni dan maksimalno iskoristim za vožnju, u Bursu sam želeo da odem kako bih video gde je sahranjen Murad I Hüdavendigâr, što bi se kod nas reklo, Sultan Murat, nakon što smo ga ubili na Kosovu. Ko je čitao moj putopis iz Albanije setiće se da sam na Kosovu posetio Muratovo turbe, odnosno mesto na kome su mu sahranjeni unutrašnji organi. Od tada sam nekako imao utisak da imamo još neke neraščišćene račune on i ja, te kad sam rešio da idem za Tursku, znao sam da se Bursa mora naći na ruti. Bursa kao grad, prema vodiču koji sam pratio, nije mnogo interesantna. Najbitnije mesto za posetiti je Muradiye kompleks – kompleks od 13 mauzoleja u kom su sahranjeni sultani i članovi njihovih porodica. Ovo će biti moja prva stanica za ovo jutro. Nakon toga planiram da se popnem do već pomenutog Muratovog groba i džamije koju je sagradio nekoliko decenija pre Kosovskog boja, a nakon toga ću pustiti GPS da me izvede iz grada i odvede u Jedrene. Vožnja kroz Bursu i veče pre, ali i ovog jutra mi se čini kao najpitomija vožnja kroz bilo koji grad u Turskoj do sad iako je malo posle 9h ujutru. Mada mi se Bursa veče pre činila prljavom i nesigurnom, sada menjam mišljenje. Verovatno je lokacija mog hotela i činjenica da je blizu jedne od većih gradskih saobraćajnih arterija uticala na celokupni dojam noći pre, tako da mi se mišljenje danas pomalo i menja. Nažalost, neću biti dovoljno dugo u Bursi da bih mogao da donesem konačni sud o ovom gradu. Bursa se na prvi pogled može podeliti na dva dela: ravničarski koji je jako veliki i deo grada sagrađen na padinama brda. Jako blizu je i jedno popularno skijalište, tako da je ovo veliko brdo verovatno deo planine koja se u blizini penje u visine. Do kompleksa Muradiye stižem za oko 15 minuta vožnje i parkiram na mestu gde su postavljeni oni gumeni stubići kako bi onemogućili kola da parkiraju uz ivičnjak. Pošto je razmak između ivičnjaka i stubića oko pola metra, ima taman mesta za parkirati motor. Na ovo mesto sam došao bez skoro ikakvih očekivanja. Međutim, narednih pola sata-45 minuta ću se diviti lepoti arhitekture iz XV veka. Mada ima 13 mauzoleja, nisu svi jednako bogato ukrašeni. Čini mi se da je samo jedna grobnica unutra u potpunosti bela, dok su sve ostale manje ili više bogato oslikanih zidova i tavanica, a raznobojne pločice do oko 2m visine krase ova zdanja. Evo i jedan miks slika iz mauzoleja. Nakon posete ovom kompleksu, odlučujem da je došlo vreme za doručak. Obećao sam sebi da ću se častiti burekom nekad na ovom putu, a evo put se približava kraju, a ja burek ni iz izloga nisam video. Nalazim u blizini jednu pekaru i naručujem burek sa sirom u pratnji dve čaše jogurta, odnosno ayran-a. Jako je sličan našem jogurtu, ali kiseliji. Što se tiče bureka, isti je kao kod mene u kraju i to kažem bez preterivanja. Vraćam se do motora i imam šta da vidim – dva minibusa parkirana su tačno tamo gde su oni fleksibilni stubići. I to ne što su parkirana pored njih, već je jedan lagano prešao preko stuba, oborio ga i maltene presekao prolaz pešacima na trotoaru. Gledam, ne verujem. Krećem da se pakujem i vozači kombija prilaze da pitaju gde sam bio i gde idem. Ne govore engleski, ali uspevamo da se sporazumemo. Pitam ih za Muratov mauzolej i jedan od njih mi objašnjava najbolje što može gde treba da idem. Za svaki slučaj palim GPS i odlazim do mauzoleja. Materijal za temu Bahati mamlazi Muratovo turbe u Bursi se nalazi takođe u brdu, odmah pored džamije. Ispred ulaza je znak, nakon kog se ulazi u vrt u čijem sklopu je samo turbe. Iskreno, mesto nije ništa posebno. Nekoliko kovčega prekrivenih platnom od kojih je najveći, naravno Muratov. Unutrašnjost nije nešto oslikana, dakle, poprilično dosadno mesto. Odmah preko puta je poveća džamija koja je interesantnija od samog turbeta, ali ni ona nije da padneš u nesvest. Videvši šta me je interesovalo, sedam na motor i puštam GPS da me izvede na put za Jedrene. Muratov grob je ovaj najveći Muratova džamija Unutrašnjost džamije Kao što možete da pretpostavite, jako brzo počinje da pada kiša. Na autoputu sam koji vodi ka i oko Istanbula, put koji ja planiram da pratim, i kao i toliko puta do sad parkiram u zaustavnoj traci kako bih obukao kišno odelo, a oko 50m ispred mene je putarski kombi. Ono što sledi je jedna od neverovatnih situacija koje mislim da mogu smo u Turskoj da se dese. Ja na sebi imam već pantalone za kišu i treba samo jaknu još da obučem. Navukao sam je preko sebe, ali imam malo poteškoća da je zakopčam. Na rukavicama maltene sedim da ne bi ispale na put. Gledam ispred sebe, a kombi ide u rikverc. Nastavljam sa pokušavanjem da se zakopčam, pogledam gore, a kombi sve bliže meni i i dalje ide u rikverc. Dajem kontakt i sviram mu, sviram, sviram... Kombi i dalje ide u rikverc. U poslednjem trenutku palim motor, ubacujem u prvu i bežim svirajući van zaustavne trake da me ne udari. Stajem pored njegovih vrata i psujem mu sve po spisku što ne gleda gde ide. Pomeram se ispred njega i konačno uspevam da se zakopčam i da nastavim dalje. Najjača kiša me čeka u blizini Istanbula, na prilazu Osmangazi mostu. Na pola mosta se vreme razvedrava i ja stajem da dođem sebi malo posle pljuska. Ispostavilo se da sam stao kod nekog otvorenog tržnog centra. Mada nemam mesta za bilo šta što bih kupio, koristim pauzu i sunce da mi se kišno odelo osuši pre nego što ga spakujem. Za to vreme primećujem koliko je ovde standard viši u odnosu na istočni deo zemlje. Nema više da se vozi Tofaš, već su to mahom poprilično nova kola. Pogled na Osmangazi most i crnilo iz kog sam došao Na potezu do Istanbula imao sam još nekoliko suludih situacija sa kombijima i kamionima koji ne gledaju da li neko ide levljom (od ukupno četiri) trakom brže od njih, već se samo prestrojavaju. Jedan se jedini izvinio, a možda ne bi ni on da nije bilo gusto. Vrhunac dana je možda bio kad sam već stigao u Jedrene i vozio centrom grada u koloni prema smeštaju. Lik u minivenu skreće ulevo iz kontra smera i tačno me seče kao da ne postojim. Ja ozbiljno moram da kočim, sviram, sviram, sviram, psujem. Sviram i dalje. Njemu svejedno. Mislim da sam mu svirao da mu vratim i za sranje koje je on napravio, ali i sva prećutana sranja u saobraćaju koja sam doživeo u Turskoj U Jedrenu sam rezervisao smeštaj u hostelu. Cena je 10e, a hostel jako lep, sa lepim i velikim dvorištem. Najveći plus je što sam u jednoj od recenzija video da su dozvolili nekim Nemcima da svoje GS-ove parkiraju u dvorištu. Zbog paranoje koje su mi od Antalije do Burse usadili vezano za bezbednost motora na ulici preko noći, pitam ih da li mogu i ja to isto i bez problema mi dozvoljavaju. Jedrene ima oko 400.000 stanovnika i mada očigledno nije mali grad, ja ga tako doživljavam i dan-danas. Iskoristio sam ovo popodne, odnosno veče, da prošetam centrom, posetim dve džamije, večeram i kupim nekoliko kutija ratluka – jedine poklone koje donosim sa ovog puta. Nažalost, najlepša džamija je pod radovima, pa nije moguće posetiti je u ovom trenutku. Ovakve građevine sam video i u Plovdivu, samo u boljem stanju Jedna od puno džamija u Jedrenu U sobi sam smešten sa Francuzom Kalikstom. Jbt, čak im i imena moraju biti komplikovana za izgovor. Zablejasmo malo to veče i oko pola 12 vreme je za spavanje. Sutra se opraštam od Turske i odlazim u Veliko Trnovo.

Dan 20. Goreme – Bursa; ~620km Budim se u razumno vreme i odlazim na doručak. Gledam prognozu koja opet nije dobra, samo ni nebo danas ne obećava. Čini se da će nebo danas sići u grad. Dakle, teška srca odlučujem da posle skoro tri nedelje se zaputim na zapad, ka Srbiji. Cilj za danas je stići do Burse, grada u kom je sahranjen Murat I. Ipak, pre nego što krenem na put, treba da se vidim sa svojim novim-starim prijateljima Nemcima na putu za Japan. Stigli su dan pre u Goreme i dogovaramo se da se vidimo na kafi. Razmenjujemo utiske o ovih nekoliko dana puta i oko pola 11 se rastajemo. Meni je check-out u 11h i moram da budem spreman do tad. Nemci na putu za Japan i moja malenkost; onaj Grom u pozadini je njen Pakovanje sam skoro kompletirao, ali su ostale neke sitnice za presložiti i time se bavim dok se napolju vreme oblači. Taman kad sam zakačio kofere za motor i skoro pričvrstio torbu sa kamp opremom, kreće kiša. Izgleda da ovaj pljusak neće potrajati, tako da pakovanje pauziram i tih 20 minuta provodim u priči sa jednim Englezom koji živi na Novom Zelandu, a koji i sam vozi motor. Reče da je prošle godine izvezao Vijetnam na maloj Hondi Wind. Razgovor privodimo kraju kako kiša staje, te završavam pakovanje i u 12h napuštam Goreme. Evo, i sad me duša boli što nisam ostao još malo Kao što to često biva, čim sam izašao iz grada sustigao sam oblak. Oblačim kišno odelo koje u nadi da neće biti neophodno nisam obukao čim sam krenuo i nastavljam u pravcu grada Nevšehir putem D300 koji seče autoput na koji planiram da se uključim. Put do Burse je dug, a vreme je loše i ne želim da se stresiram po turskoj magistrali više nego što je neophodno. Sustigavši oblak, ulazim u njegov centar. Kiša pljušti kao nezdrava, pantalone mi puštaju vodu, a ja se više ni ne trudim da kišu obrišem sa vizira. Dovoljno jako pada da se sve samo spira. Vozim umereno, oko 70 na sat, ali sad retko ko me prestiže, toliko je jak pljusak. Da sam krenuo ranije, možda bih i stao na neku pumpu da mu dam šansu da stane. Ovako, nema lufta da blejim, tako da nastavljam dalje u nadi da će situacija biti lakša kad stignem do autoputa. Oni su stvarno u fantastičnom stanju sa četiri trake, od boljeg su asfalta i mnogo lakši za vožnju. Tako i biva. Ubrzo nakon izlaska na autoput koji vodi na sever ka Ankari i Istanbulu, vreme se popravlja i kiša staje. Autoput pratim naredna dva sata i skoro 200km. Skidam pantalone kako bi se one prosušile, a i kako bih se ja prosušio. Naravno, kiša će se sporadično još pojavljivati, ali ne intenzitetom kao na početku današnje vožnje. Kao i na ostalim putnim pravcima i ovde šiba vetar. Mada mi je na zapadu izmicao motor ispod nogu, ali ovde nije baš tako jakog intenziteta. Kao ni u Albaniji, ni na ovom autoputu nikako da se pojavi znak o tome koliko je daleko sledeća pumpa. Zbog toga silazim sa autoputa u neko malo selo, sipam gorivo i odlazim do prodavnice da uzmem neku užinu i, naravno, tunjevinu za kasnije. Mesto je krajnje nerazvijeno i mada je pored jednog velikog jezera, ne izgleda kao da viđa mnogo turista. Ovo zaključujem po pogledima koji su me pratili dok sam vozio njegovim malobrojnim asfaltiranim ulicama. Još malo nastavljam autoputem, a onda se isključujem na magistralni, jer mi se ne kruži putem kojim me vodi GPS, već silazim na magistralu koja će me preko Eskišehira odvesti do Burse. Magistrala kao magistrala ista je kao i sve ostale kojima sam do sad vozio, ali je ipak malo pitomija za vožnju. U Bursu stižem u smiraj dana, negde oko 20.30h. Pre nego što ću stići, našao sam hotel u kom bih da spavam. Na bookingu deluje pristojno, a cena od 22e je za preživeti. Ponadao sam se da bih mogao da ispregovaram bolju cenu, ali ništa od toga. Parkiram i opet skidam kofere i torbu da ih neko ne bi ukrao. Srećom, ne moram da ih nosim do sobe, već ostavljam na recepciji. Soba koju sam dobio je velika, ali i dalje neopremljena u potpunosti. Vidi se da su sobe i kupatila renovirana, ali su radovi užasno isfušerisani, nešto što sam skoro svuda u Turskoj primetio, pa sam se opet zapitao u čemu je stvar. No, za jednu noć ću preživeti sve nesavršenosti, tako da odlazim po kocu, večeram tunjevinu i ležem da spavam.

Dan 19. otkrivanje dolina oko grada Goreme Dolina mačeva koja je ime dobila po tome što formacije podsećaju na mačeve, prva destinacija za danas Po ustajanju, a nakon doručka, bacam, sad već tradicionalan, pogled u nebo. Za juče je bila najavljena neka sitna kiša, ali nije padala. Za danas je takođe najavljeno nestabilno vreme, ali meni nebo na tu temu govori upravo suprotno. Nakon malo dvoumljenja, odlučujem se da ipak obučem šorts i dam šansu suncu. Sa Lorencom se dogovaram da se nađemo na ulazu u Goreme Open Air Museum. Tu bi trebalo da je ulaz u Rose Valley koju želimo da posetimo, ali i otvoreni muzej koje Lorenco još nije obišao. Pošto stižem malo ranije u odnosu na njega, koristim vreme dok ga čekam da snimim glasovnu belešku o danu pre. Zahvaljujući njima, ovaj putopis je bar 30% duži nego što bi inače bio Nakon što smo se našli, krećemo u obilazak. Nemamo neki konkretan plan. Popevši se na jedno od viših brda u okolini, vidimo u daljini crvena brda koja nas asociraju na tzv. Red Valley, dolinu koju smo juče posetili, samo sa gornje strane i osmotrili sa visine. Što visoko leti nisko pada, tako da odlučujemo da se spustimo nizbrdo i zaputimo u ovom smeru. Ono što nas dodatno motiviše je to što sa ovog mesta vidimo i kiosk sa hrpom pomorandži za ceđenje. Mada nismo šetali duže od pola sata, obojica se radujemo soku. Obradivo zemljište Na ovom spustu sreli smo i jednu Francuskinju koja se zaputila u dolinu Zelve koja nam se pridružuje u pohodu na sok. Tamo, prodavca nema, ali zato ima dvoje Italijana i njihov vodič. Vidimo da se oni sami služe i cede pomorandže, tako da im se i mi pridružujemo. Od svih ljudi, najinteresantniji je vodič. U šezdesetim godinama, sa razbarušenom, više prosedom nego crnom bradom, obučen kao pustolov baršunastog glasa, podseća na miks Šona Konerija i Ernesta Hemingveja. Vodič je Turčin, ali odlično priča Italijanski, Francuski, a donekle Engleski i Španski. Možda mu je i Engleski odličan, ali se najmanje koristio u ovom društvu. Od njega i mi, ali i Francuskinja dobijamo vredne informacije o tome kuda da idemo da stignemo do svojih željenih odredišta. Nakon popijenog soka u hladu ove prodavničice-kioska naše tri grupe se rastaju i odlazimo na tri različite strane. Unutrašnjost jedne od crkvi na koju nailazimo u šetnji Poslednji pozdrav Dolini mačeva pre nego što pređemo u Crvenu dolinu Crvena dolina dobila je ime, naravno, po crvenim stenama od kojih je sačinjena Prateći jedan sitan potočić, Lorenco i ja brzo zalazimo među nove stenovite formacije ispunjene izdubljenim kućama i crkvama. Ono što je u ovom delu dana na mene ostavilo najjači utisak je jedna jako velika crkva u potpunosti izdubljna u steni pod imenom Direkli Kilise (Kolonlu). Sad vi možete da se pitate šta je tu posebno kad je ovde sve izdubljeno u stenama, ali ovo mesto je ipak drugačije. U crkvu se ulazi preko kratkog mosta koji vodi do otvora u steni na kome su vrata. Prošavši kroz vrata ulazi se u manji hodnik, a desno od njega nalazi se brod crkve, najveći i njen najimpozantniji deo. Sve što unutra postoji izdubljeno je u steni i zbog toga ona i jeste toliko fascinanta. Stubovi u brodu bili su nekad samo deo stene, a danas podupiru ceo svod crkve! Ulaz u crkvu Brod crkve Ovi predeli su zaista neveroatni i u meni se sve više rađa želja da ceo ovaj dan iskoristim u šetnji ovim predelima. Nakon što smo, naizgled, istražili što se istražiti moglo i pronašli možda i najlepšu crkvu do sada, dogovaramo se da se ipak raziđemo. Lorenco ide nazad kako bi obišao muzej na otvorenom, a ja, pošto mi đavo ne da mira, ostajem ovde da vidim šta sve skrivaju ćoškovi ove prelepe doline. Kako bih to učinio, moram da se vratim putem kojim smo došli do jedne pređašnje crkve. Izbijam na već viđeni proplanak i odlučujem da se prošetam kroz nabujalu travu u pravcu još nekih izdubljenih stena u daljini. Došavši do one najdalje, ali i najveće, vidim da je neko ovde uradio ono što je meni padalo na pamet, a to je da postavi šator unutar stene i tu spava. Savršeno mesto za šator Vrišteća kuća Odavde nastavljam istraživanje dalje, ali mi se ponovo čini da sam video sve što je bilo za videti. Odlučujem da pratim put kojim se Lorenco vratio ka gradu, jer bi to trebalo da bude nastavak staze koju smo pratili. Ono što do sada nisam pomenuo je da ljudi ove gole predele obrađuju. Tlo je kombinacija stene, peska i prašine i te sive boje ne izgleda kao da bi ovde išta moglo da raste. Pa ipak, vinova loza, što ajde i nije toliko za čuditi se, uspeva, ali uspevaju i neke tradicionalne kulture poput luka. Dok šetam pomalo iscrpljen, gledam u tlo i smešim se videvši da još neko nosi iste patike kao ja – u prašnjavom tlu, otisci zadržavaju se otisci đonova, a moj je poprilično karakterističan. Ponovo se čudim obrađenoj zemlji i počinjem da shvatam – to nisu nečiji otisci stopala, već moji! Pa ovo je put kojim smo nas dvojica jutros došli! Okej, nema šanse da je ovo put kojim želim da se vratim, mora da ima nastavak staze! Opet se okrećem i idem nazad. Sada rešavam da se popnem do jedne druge crkve kod koje je delovalo da postoji nastavak staze, ali tamo nismo išli. Kod nje takođe postoji kafić gde opet u slast ispijam ceđenu pomorandžu, ali i dobijam savet od momka koji ovde radi kuda da idem dalje. Još malo uzbrdo i izbiću do visoravni. Sve što treba da uradim je da pratim stazu, a ona će me odvesti do još mnogo lepih predela. Nakon pauze, krećem dalje, a par metara iza mene je i par Francuza. Na jednom lepom mestu koje možete ispod ih koristim da jednu od retkih slika koju nisam ja ufotkao i nastavljamo dalje, mada odvojeno, relativno blizu jedni drugima. Pogled na Red Valley duplo lepši sa mnom u kadru Prateći greben otvaraju se fantastični pogledi na prirodu, ali i pitanje kuda dalje. Naime, kao da dolazimo do kraja staze. Ipak, niski putokaz u travi ipak pomaže da razlučimo da treba krenuti u spust uskim utabanim, ali strmim putem koji se završava stenom niz koju je neophodno spustiti se konopcem. Ovo spuštanje je bila prava minijaturna avantura. Eno Francuza dole levo kako istražuju kuda dalje valja krenuti Prvo puštam njim dvoje da se spuste, jer su već bili stigli dovde dok sam ja na vrhu tražio putokaz. Koristim priliku da je snimim kako se ona spušta, jer ću tako dobiti bolju perspektivu o nagibu i zahtevnosti za spust. Da se razumemo, za profesionalce, ovo je ništa. Za nas amatere do koske bez patika za hiking, ovo otvara ceo jedan mali univerzum. Njen spust je trajao neopravdano dugo, tako da do kad sam ja došao na red da krenem dole, imao sam sasvim dovoljno vremena da smislim kako da pristupim. Ipak, posle dva koraka pada mi na pamet da probam onu tehniku gde kanap ode iza leđa, a oko struka, jedna ruka napred za stabilnost, a druga u stranu ka leđima za doziranje kanapa. Doziranjem kanapa određuje se distanca koja se prelazi u jedom segmentu spusta, a to je u mom slučaju 2-3 koraka, pre nego što je neophodno prepustiti kanap ponovo za novih nekoliko koraka. Mada sam možda ovo objasnio kao nuklearnu fiziku, sama tehnika se pokazala kao dobitna kombinacija u ovom slučaju i jako brzo stena ostaje iza mene i nastavljam dalje u istraživanje. Francuskinja Milena u spustu Šetnju nastavljam šetajući kroz dolinicu sa povremenim izletima u brda kako bih proverio čega gore ima. I dalje ima crkvi i mesta za život. U jednom trenutku iz potoka vidim građevinu na visini od oko 3 metara od sebe. Pristup postoji, ali zahteva malo napora za koji se pitam ima li svrhe činiti. Na kraju krajeva, ceo današnji dan, ali i prethodne trošim na otkrivanje rupa u stenama, pa zašto bi ova bila imalo drugačija? Ipak odlučujem da se iscimam, jer ko zna da li ću opet biti tu. Sreća pa sam se iscimao! Fotka dok smislim da li ima svrhe peti se tu gore Popevši se uz nekoliko useka u stenama dovoljnim da se prednji deo stopala osloni, našao sam se u velikoj prostoriji iz koje se dalje može pristupiti ostatku kompleksa. Uzimam telefon i snimam, jer ko zna čega ima tamo, a voleo bih da prijateljima dočaram kako izgleda smucanje po ovakvim građevinama pogotovu kad ne znaš šta da očekuješ. Kad se popneš, naletiš na ovako nešto Prizori iz X veka Preskočivši u drugi deo, našao sam se u još jednoj crkvi, jednako intrigantnoj koliko i ona izdubljena u steni. Da se razumemo, iz arhitektonskog ugla, ne mogu da se porede, i ona od pre je 100 puta impozantnija. Međutim, ono što je ovde neopisivo su oslikane tavanice koje i posle toliko godina izgledaju jako živo. Pored toga, na tavanicama me čekaju reljefne predstave tri krsta po kojima je ova crkva poznata i potiču iz desetog (!) veka. Ovih par podataka sam upravo saznao, pa koga više interesuje da sazna o samoj crkvi, može da pogleda ovu stranicu. Oduševljen pronalaskom nastavljam dalje sa šetnjom. Sada sam već pri kraju staze i koristim svaku moguću priliku da se zavučem u otvore u stenama, tunele, ali i putiće koji će se pokazati slepim. Uskoro stižem na istu onu stazu na kojoj je kiosk sa pomorandžama od jutros i odlučujem da se popnem nazad na brdo sa kog sam i došao. Popevši se gore, nađoh se oči u oči sa civilizacijom. Desetine kvadova tutnje oko mene dok bežim od prašine. Gledam gde sam i shvatam da imam još oko pola sata do centra grada, a to je taman vremena da dođem u hostel, istuširam se i budem spreman za večeru sa Lorencom. Nakon klope odlazim u smeštaj i počinjem lagano pakovanje. Još nisam odlučio šta mi je činiti sutra, da li ostati još jednu noć u najskupljem gradu na ovom putovanju ili krenuti nazad ka Beogradu, na zapad posle skoro tri nedelje. Imam dovoljno vremena da ostanem ili posetim još neko mesto, ali mi se ne vrda od pravca ka Beogradu, a usput je jako malo interesantnih mesta za posetiti, makar na ruti koju sam ja isplanirao. Sa ovom nedoumicom ležem da spavam.

Nakon što smo ga posetili, zaključili smo da nema potrebe ići u Bran, ništa posebno dvorac. Dvorac Peleš izgleda kao mnogo interesantnije mesto za posetiti, a od Brašova je udaljen koliko i Bran.

I Turska je prepuna kružnih sa semaforom. Ja potrebu za time pripisujem postojanju prevelikog broja baš loših vozača, a u rangu preporuka Amerikancima da ne suše mačke u mikrotalasnim

I mene su oduševili Rumuni kako voze. Mi smo išli u Bran pre TF i na putu od Brašova ka dvorcu je bila gužva sačuvaj bože. I pored toga, mi smo prelazili u suprotan smer, preticali kolonu i ljudi su nam se sklanjali da prođemo i ubacimo se kad neko dolazi u susret. Čak i ovi koji dolaze u susret pobegnu uz desnu ivicu kad nas vide. Nijedna sirena se nije čula. Svaka čast Rumunima.

Jako sličnu rutu kao ti juče sam vozio ja danas, ali se nisam peo na Divčibare, već išao do Mačkovog kamena. Razmišljao sam i o Divčibarama, ali mi je vreme preteško palo i nisam imao više elana da vozim na 35'C, te poranih autoputem od Valjeva kući.

@maza1 Svi pričaju kako TA treba da se vozi u smeru sever-jug, a ti bi ovde vozio kontra. Ako ti je prvi put, poslušao bih većinu i vozio kao što ostali rade, tako smo i mi vozili. Znam par ljudi koji su vozili jug - sever i kažu da nije tako dobar doživljaj. Pošto imaš 3 dana, ja bih vozio Pazova - Targu Jiu i tu se stacionirao. Drugi dan krug Targu Jiu - Petrošani - Sebeš - Novaci - Targu Jiu. Treći dan kući. Drugog dana bi imao krug od 360km, odnosno prema guglu oko 6 sati efektivne vožnje. Ako kreneš u 9-10h ujutru iz smeštaja znači da imaš sasvim dovoljno vremena da izvozaš ceo krug sa pauzama. Rumunija je sat ispred nas što znači da i mrak kasnije pada po njihovom vremenu. Ili, ako želiš što više vremena na TA, a i da je voziš u oba smera, mogao bi da presečeš ovako, pa da voziš do Sebeša od Obasšia Lotrului, tu se okreneš i izvozaš celu TA u povratku do Novacija.

Dan 18. Goreme – Derinkuyu podzemni grad – manastir Gümüşler – Kaymakli podzemni grad – Soḡanli – Goreme; ~235km Pošto postoji naznaka da će biti kiše, odlučujem da danas posetim dva podzemna grada i još šta se nađe u blizini i vreme dozvoli. Ideja je bila da idem u šetnju još jednom od doline koja se nalazi van grada, ali ipak od toga ništa nije bilo. No, hajde da se vratimo na početak. Prva destinacija do koje želim da odem je Derinkuyu, najdublji istraženi podzemni grad u Kapadokiji. Sastoji se od sedam podzemnih nivoa do kojih se stiže uskim tunelima koji su često imali i velika kamena vrata kružnog oblika. Tuneli su impozantni, a vrata jako velika, pa nije ni čudo da je bilo neophodno napraviti ih kružnog oblika, jer drugačije nije ni bilo moguće pomeriti ih. Ovde sam se zadržao oko pola sata, spustio se skroz do dna i to je bilo to. Iskreno, osim što je najdublji, Derinkuyu nema previše šta da ponudi. Malo je sadržaja, tako da, mada impresioniran veličinom, idem dalje. Slede slike iz Derinkuyu: Otišao sam prvo u Derinkuyu, jer je dalje od mog smeštaja. Računao sam da ako padne kiša, bolje da ovo što je najdalje vidim prvo. Međutim, kada sam izašao na površinu vidim da je vreme dobro i da ne moram da žurim nazad. Zbog toga, odlučujem da odem u manastir Gümüşler ili Eski Gümüşler koji se nalazi u blizini mesta Niḡde. Inače, naziv mesta izgovara se Nide. Ovo tursko ḡ produžava izgovor vokala koji se ispred njega nalazi. Tako ni Erdogan ni Turkoglu nisu pravilni izgovori poznatih prezimena, već je pravilno Erdooan i Turkoolu. Kad izgovorite ovako i sami ćete shvatiti da prirodnije zvuči . No, kod nas se odomaćilo drugačiji izgovor i sad je mnogo teško to promeniti, tako da se neću igrati jezičkog čistunca, mada mi uvek ovo g kod nas zapara uši. Da se vratimo na manastir. Put do manastira je, uslovno rečeno, dosta dug. On se nalazi na skoro 50km od Derinkuyu podzemnog grada i jedina je znamenitost koja me ovde interesuje. Zbog toga, u putu dovde se pitam da li ima poente voziti toliko daleko samo zbog nekog manastira moleći se da ne padne kiša. Ispostaviće se, vredelo je. Pogled sa glavnog ulaza u dvorište manastira Kao i sve interesantne građevine u ovom kraju Turske, i ovaj manastir je isklesan u steni. Otkriven je 1963, mada mi nije jasno u kom je stanju pre bio, pa nisu znali za njegovo postojanje, jer manje-više, bode oči cela ta stena. No dobro, realno kad pogledaš celu Kapadokiju, prepuna je isklesanih stena, pa moguće da niko ovde nije zavirivao… Ulaz se naplaćuje i, interesantno, moja grupna karta (da, opametio sam se) koja važi za atrakcije u Kapadokiji, ovde ne važi. Ovo pominjem kao kuriozitet, cena ulaznice nije veća od 5e. Ulazi se kroz veliki otvor u steni koji vodi do dvorišta kvadratnog oblika oko kog se dižu stranice stene i prostorije koje su u nju uklesane. Prostorjie su na dva nivoa u visini, ali takođe postoji i podzemni deo koji je takođe dva nivoa dubok. Do dna postoji i ventilacioni otvor poprilično uskog prečnika, oko 10cm koji izvire u dvorištu. Kad znaš šta da tražiš, lako ga nađeš pored ulaza. Bogorodica sa diskrenim osmehom Najveća atrakcija ovde jesu odlično očuvane freske nastale između 7-11. veka. Posebno mesto zauzima freska Device Marije oslikana sa diskretnim osmehom na licu. U prostoriji gde se nalaze ove freske upoznajem i par Amerikanaca iz Arizone. Sličnih smo godina i brzo započinjemo razgovor, tako da zajedno istražujemo i ostatak celog kompleksa. Tu su trpezarija, vinarija, štale. Skoro sve je otvoreno za posetu osim jednog manjeg dela gde su u toku radovi. Odavde pravim dalje plan gde da idem. I dalje je vreme lepo i sad mi je malo žao što nisam odmah otišao u Kaymakli kad sam već prošao pored njega. Da jesam, mogao bih da se vratim drugim putem u Goreme, ali šta je tu je. Odlučan sam da ne propustim Kaymakli, tako da odlazim direktno tamo, dok ću nakon toga krenuti na istok kako bih posetio dve crkve koje nisu turistički opterećene, a vodič kaže da su vredne posete. Nakon isto onoliko vremena koliko mi je trebalo do manastira, stižem do naredne destinacije. Za ovaj podzemni grad kažu da je jako slikovit (Englezi imaju sjajnu reč picturesque koja savršeno odgovara ovoj prilici), tako da imam razumno visoka očekivanja, ali ne previsoka. Moja očikivanja su prevaziđena posle samo 5 minuta pod zemljom. Za razliku od Derinkuyu, Kaymakli ima 4 istražena nivoa, a sve ukupno 8. Zbog toga, verujem da je možda bar podjednako dubok, ako ne i dublji od onog u kom sam prvo bio. Dok je Derinkuyu sveden, Kaymakli je prelepo osvetljen standardnim, ali i narandžastim svetlom koje dodatno ističu lepotu ovog mesta. Ono što me je dodatno oduševilo je to što je ovaj grad mnogo bogatiji tunelima od prethodnog. Maltene je građen kao lavirint i nekoliko puta mi se desilo da gledam u pod da proverim da li vidim svoje stope u prašini, jer ne možeš biti siguran da li si već bio u nekoj prostoji ili ne. Svi ovi "manji" otvori u zidovima služili su za skladištenje, a veći (ni jedan na ovoj slici) za spavanje Tuneli kojima se kretalo između delova grada pravljeni su tako da, i ako protivnička vojska uspe da pronađe ulaz, ne može lako da se kreće Prosečna visina jednog ovakvog tunela Mada tako izgledaju, ovo desno nisu pisoari, već mesta za skladitenje amfora Ni ovaj grad, ali ni prethodni, nisu za ljude koji imalo pate od klaustrofobije. Ja problem sa time nikad nisam imao. Međutim, ovde sam dobio naznake laganog napada panike u dva navrata. U oba slučaja, provlačio sam se kroz nimalo osvetljene tunele visine do 70cm. I pored toga što sam imao upaljenu lampu na telefonu, osećaj skučenosti, zatočenosti i, iznad svega, odesečnosti od sveta (jer u ovim tunelima sam bio samo ja i niko drugi) učinili su da se na momente osećam beznadežno, izgubljeno i donekle zarobljeno. Naravno, čim bih izašao iz tunela u neku širu prostoriju, ovaj osećaj bi nestajao. Ovaj grad me je fascinirao na toliko nivoa! Prvo podzemni gradovi predstavljali su utočište u situacijama najezde neprijateljskih vojski i mogli su da prime od 3.000 do 10.000 ljudi! Zamislite pod zemljom da živi 10.000 ljudi! Prostorije su imale otvore i jako uske tunele koji su se koristili za komunikaciju, ali pored toga i velike otvore u stenama koji su se koristili za odlaganje stvari i spavanje. Pored toga, ovde, kao i u Derinkuyu, postojale su štale i mogućnost da drže konje pod zemljom. Kao i na svim prethodno pomenutim mestima, vinarija je bila neizostavan deo građevina, najviše zbog toga što je vino lakše održati svežim od vode. Kada smo kod vode, interesantno je pomenuti da su otvori za ventilaciju pravljeni tako da izgledaju kao bunari. To bi protivničku vojsku navelo da pomisli kako su bacanjem otrova u otvore zagadili vodu, ali to nije bio slučaj. U Kaymakliju sam zamalo istražio dodatni nivo . Prosto sam uživao da se zavučem u svaki mogući tunel koji postoji, tako da sam i u jedan neistraženi krenuo da se zavlačim. Srećom, tu je bio vodič koji me je internacionalnim pozdravom „My friend…“ i onim streljačkim pogledom pozvao i već mi je bilo jasno da sam krenuo tamo gde se ne može. Inače sam zahvalan ovom vodiču, jer sam se šlepao uz njega i njegovo dvoje klijenata Španaca dobar deo puta. Konfiguracija tunela je takva da postoji mahom jedan smer kojim se krećeš, a onda se tuneli dalje otvaraju bočno. Zbog toga što je smer kretanja manje-više linearan, moguće je da ostaneš „u društvu“ istih ljudi sve vreme. Inače, u Kaymakliju ima jako puno vodiča koji na ulazu nude svoje usluge. Odlučio sam sam da istražujem ovog puta, jer ne volim kad te vodič požuruje. Međutim, ako se ikad budem ponovo ovde obreo, mislim da ću uzeti nekoga da ide sa mnom, jer ovo mesto zaista vredi upoznati uz profesionalnog poznavaoca. Toliko sam utisaka odavde pokupio da mislim da nema reči kojima bih mogao još bolje opisati koliko je celo mesto magično. Moje slobodno dete je satima uživalo provlačeći se kroz tunele, otkrivajući nove prostorije, a pogotovu onda kada misliš da je kraj i da nema dalje. Jedan slabo osvetljen tunel može vam otvoriti jednu potpuno novu granu ovog zdanja sa još pet tunela i prostorija, tako da imate utisak da nema kraja. Kao i svakoj agoniji, tako i svemu lepom dođe kraj i vreme za nastaviti dalje. Kupujem magnet da me podseća na ovo predivno iskustvo i nastavljam po pređašnjem planu. Idem u pravcu sela Soḡanli, jer bi ovde trebalo da postoje dve lepe crkve koje malo ko posećuje. Ono gde pravim grešku je to što nisam na mapi proverio lokaciju ove dve crkve, već pratim putokaz za gorepomenuto selo. Ispostaviće se da se crkve ne nalaze u ovom selu, već dosta daleko od njega i u potpuno drugom smeru. Ovde me je vodič koji pratim zeznuo, jer su crkve navedene u izdvojenoj sekciji teksta koja se odnosi na selo, tako da ne možeš da ne pomisliš da nisu u Soganliju. Naravno, ovo sam shvatio kada sam došao 2km od sela. Ipak, ovo vreme nije izgubljeno. Put dovde je fantastičan za vožnju i pruža fenomenalan pogled na prirodu Kapadokije. Put do sela Soganli okružen je brdima u kojima su takođe uklesana mesta za stanovanje Samo selo je interesantno, jer bi trebalo da predstavlja tradicionalno tursko selo koje nije zahvaćeno modernizacijom. Već sam prošao pored nekoliko njih, tako da do samog centra sela neću otići, ali hoću do, opet, jedne crkve isklesane na jako interesantnom mestu. Pored puta u pravcu sela nalazi se brdo. Sa vrhova brda stene su se odronjavale i i dalje se mogu videti na nizbrdicama. Neke stene stignu i do puta. Ipak, u jednom trenutku se dolazi do u potpunosti stenovitog brda u koje je isklesano naselje. Ono što je interesantno je da je naselje klesano u jako strmom brdu. Zbog toga, popeti se do crkve koju tražim kako bi ovih 20 minuta vožnje ne bi bilo uzalud, nije lako. Pa ipak, da je lako, gde bi bila draž? Stepenice koje vode ka crkvi i naselju Još lokalnih gajbi Pogled iz unutrašnjosti crkve Uviđam putokaz za crkvu koji upire u brdo, tako da parkiram uz put i krećem da se penjem. Svi znamo da je lako popeti se, zajebano je sići. O tome rešavam da razmišljam kasnije. Nekih pedesetak metara uzbrdo dovode me do crkvice koju sam tražio. Iznutra ništa posebno, spolja interesantna. Najinteresantnije je mesto na kom se nalazi. Okružena je naseljem, a ja ulazim kroz nezaključana vrata da osmotrim unutrašnjost. Ništa posebno uz jako puno golubijeg izmeta. To je što je, spuštam se niz ovo strmo brdo lakše nego što sam mislio da ću i vraćam se istim putem kojim sam došao. Lepo je što je opet vožnja lepa, kiše nema mada nebo jeste posivelo. Jedini minus je temperatura koja je pala na 19 stepeni i duva neki hladan vetar zbog čega oblačim kišno odelo kao savršenu vetronepropusnu membranu. Oko pola sata kasnije konačno dolazim do manastira Kešlik koji sam tražio. Manastir je sada muzej i još jedno je od mesta koje su klesane u steni. Istraživanje ovih mesta je prezanimljivo! Opet se verem po krovovima i gubim po tunelima, ali ovde ih je mnogo manje i mnogo su naivniji. Jedna od glavnih prostorija u manastiru Kešlik Već pri kraju istraživanja, upoznajem Italijana Lorenca koji je stigao ovde možda 10 minuta nakon mene. Vozi KTM 1190 i biće u Kapadokiji još nekoliko dana pre nego što nastavi za Gruziju. Dogovaramo se da zajedno nastavimo danas istraživanje i posetimo Džemil crkvu koja se nalazi na desetak minuta daleko od manastira, u istoimenom mestu. Imali smo malih poteškoća da je lociramo, ali ipak uspevamo. Znamo da je neophodno da neko dođe i otključa crkvu, tako da ne gajimo previsoke nade da bismo mogli da uđemo u nju. Iako u mom vodiču je naveden broj telefona čuvara, on nam kaže da ne može da dođe. Verovatno ga mrzi, već je 18h. Dok ja gvirim kroz ključaonicu, Lorenco isprobava da li su vrata zaključana – nisu! Otvaraju se jako lako, tako da uspevamo i unutrašnjost da vidimo. Ulaz u crkvu Lorenco i crkva u sadašnjem izdanju - bleda senka onoga kakva je nekada bila Crkva je u dosta lošem stanju. Puna je grafita, a freske i nisu nešto očuvane. Ipak, po freskama nije poznata. Poznata je po plavim stubovima koji su jako dobro očuvani i govore koliko je ovo mesto bilo lepo u svom punom sjaju! Nakon 10 minuta istraživanja unutrašnjosti, već smo nazad na motorima. Dogovaramo se da se vratimo u Goreme, a onda da odemo zajedno na klopu. Turci imaju neku svoju picu preporučenu u vodiču koji obojica koristimo, a mi ćemo večeras tu picu i da probamo. Nakon večere, dogovaramo se da sutra zajedno istražujemo doline koje okružuju Goreme i odlazimo svako u svoj hostel na spavanje.

Ad hoc smo odlučili da se provozamo čamcem po Đerdapu Vožnja je trajala tačno sat vremena, ali nas je pred kraj uhvatio baš jak pljusak, srećom nakon što smo posetili sve što je bilo u planu. Posle toga smo još nekih 45 minuta sačekali da se vreme smiri. Inače, 500m dalje posle prvog tunela asfalt potpuno suv.

Nema ko nije bio na TA i TF ovih dana. Drugar i ja se sretasmo sa ekipom sa foruma nekoliko puta, čak smo i bez dogovora bukirali isti smeštaj u Sibiu . Meni je najinteresantnije bilo što sam @Krmco jurio na prilazu TF mada se nismo poznavali, ali sam bio dovoljno blizu njega da vidim BJBikers nalepnicu na top case-u Znao sam da su oba puta lepa, ali da je TA baš toliko lepa za vožnju nisam očekivao. Mada je TF u lošijem stanju, ja sam i tamo uživao u vožnji.

Dan 17. Goreme – tri prelepe doline Kao po dogovoru, probudili smo se u pola 5h. Jedan krevet već je bio prazan, što znači da je naš cimer iz Španije otišao na let. Letenje balonom košta od 170e do 250e. Cena zavisi od toga gde kupiš kartu i verovatno od tvog umeća pregovaranja. Ova cena od 170e je cena u našem hostelu i nemam pojma da li celo iskustvo, veličina korpe i slično, se razlikuje u odnosu na druge agencije u gradu. Ja i pre nego što sam došao sam znao da me letenje balonom ne interesuje, pa se nisam ni raspitivao. Posle pola sata šetnje penjemo se na jedno od obližnjih brda. Simone je još dan ranije odabrao lokaciju, a ja sam se samo pridružio. Let traje oko sat vremena, mada nekolicina balona ostaje i duže u vazduhu. Ono brdo u daljini, mada jako daleko je sigurno fantastično mesto za posmatranje balona, ako je moguće na njega se popeti Ono što bih ja predložio svima koji bi da posmatraju balone jeste da odaberu brdo koje će biti na istoku grada ili bar na jugu. Na zapadnoj strani, na kojoj smo mi bili, sunce kada izađe sija pravo u oči i više se ništa ne vidi na nebu. Ipak i pored toga u svitanje je doživljaj bio magičan. Vraćamo se u hostel i u 6h smo već opet u krevetu. Spavamo još dva sata, a onda idemo svaki na svoju stranu. Ja na doručak, a Simone na autobus. Detalj iz Paşabağ Vadisi Nakon pristojnog doručka, odlučujem da posetim neke od dolina koje sam zabeležio prilikom priprema za putovanje. U pitanju su sledeće: Paşabağ Vadisi, Zelve Vadisi i Dervent Vadisi. Super je što se sve tri nalaze na istom potezu, tako da kad stigneš do prve, do ostale dve samo pratiš put dalje. Detalj iz Paşabağ Vadisi Detalj iz Paşabağ Vadisi Prva lokacija, Paşabağ Vadisi, je mesto na kome su nekada živeli monasi. Danas, ovde se mogu videti lepe stenovite formacije, popeti se u nekoliko i, uz malo kršenje pravila, gledati im vrhove u ravni. Osim glavnih, postoje i sporedne staze, ali ja njih preskačem. Posle oko sat vremena ovde, idem dalje. Zelve je mesto kome se najviše radujem. Mada u vodiču nije naglašeno da je ovo najlepše od sva tri mesta, mene ostavlja bez daha. Najviše zbog toga što je ovde živeo veliki broj ljudi i u jako puno njihovih domova je moguće ući. Ne samo da je su ovde živeli, nego su poslednji raseljeni početkom pedesetih godina dvadesetog veka! Ovo je mesto koje bih svakome preporučio ko dođe u Kapadokiju. Ako imate vremena jednu dolinu da vidite, moj predlog je da to bude ova. Sastoji se od, čini mi se, tri staze koje meandriraju između stena. Sa obe strane svake od ovih staza postoje domovi u koje je, uz malo ili više napora, moguće ući. Stene su fantastčno izdubljene i utisak je kao da se nalaziš u nekom magičnom svetu o kom si maštao u nižim razredima osnovne škole. Sigurno da je život ovde bio težak, ali to me ne sprečava da zamišljam koliko je sigurno bilo i zanimljivo deci igrati se okolo. Zelve Valley gajbe: Namršteni jelenak Za sve roditelje savet da prvo dovedu dete da vide ovu gajbu i zaprete detetu da će kuća da ih pojede ako ne budu slušali Posle oko dva i po sata, nastavljam dalje. Sledeće mesto u planu je dolina Dervent koja se nalazi na 10 minuta vožnje od Zelve. Za razliku od prethodna dva mesta, ovde ljudi nisu živeli. Dervent je poznat po svojim stenovitim formacijama koje kao da se izdižu iz zemlje i formiraju najrazličitije oblike. Najlepše od svega je što je moguće se penjati po ovim brdima i istraživati šta se vidi ako se popneš nekoliko metara više, kako neka stena izgleda iz drugog ugla i, naravno, smišljati kako posle sići bez lomljenja vrata. Sat vremena kasnije, spreman sam da siđem i nastavim dalje. Slede neke interesantne formacije iz gorepomenute doline, a sami možete da zamislite na šta vas neke od njih posećaju Kornjača ili triceratops razmišlja o smislu života Pošto sam zaboravio da ponesem knjigu vodič sa sobom, odlučujem da odem do smeštaja. Imam dovoljno vremena da nešto prezalogajim i nastavim dalje u istraživanje. Pošto sam umoran, ipak već nekoliko sati šetam po dosta jakom suncu (što je bolja opcija od kiše), mali odmor u hostelu će mi dobro doći pre nego što odem na sledeći lokalitet, a to je Goreme muzej na otvorenom. Ovaj muzej, kao što mu ime kaže, nalazi se u samom gradu Goreme na oko 15 minuta peške od centra i predstavlja park poput dolina u kojima sam bio, a u kom postoji jako veliki broj crkvi koje su takođe izdubljene u stenama. Dosta njih je pristojno očuvano, ali se jedna posebno ističe. U pitanju je Mračna crkva koja je ime dobila po tome što ima samo jedan prozor iz kog svetlost u jako ograničenim količinama stiže do fresaka u dubini crkve. Zbog toga, ove freske su fantastično očuvane i boje su i dalje živopisne. Nažalost, slikanje je zabranjeno, tako možete pretražiti Gugl ako vas interesuje da vidite kako to iznutra izgleda (guglajte Dark Church Goreme). U poređenju sa ovom crkvom, ostale nisu previše interesantne. Jedna koja bi trebalo da je takođe jako lepa je zatvorena, tako da mirne duše mogu da kažem da je Zelve dolina najbolje od svega što sam do sad video u Goremeu. Što se tiče Muzeja na otvorenom, vredi otići zbog Mračne crkve i platiti dodatnih 5e da se vidi. Ostalo, pa, okej je, ali nakon ove tri doline, ništa posebno. Oko 18h završavam posetu ovom muzeju i polako krećem ka smeštaju. Dan je bio dug, svašta sam video i dobrano se umorio. Odlučujem da zaslužujem da se častim večerom. Pretragom na mapama nalazim restoran u koji mi se čini da vreti sesti. Drži ga porodica, a vlasnik takođe i radi kao konobar u njemu. Jako je blizu mog smeštaja, ali da se ne lažemo, ovde je sve jako blizu mog smeštaja. Nisam siguran šta sam tačno naručio, ali sam siguran da sam na prvi pogled poželeo da je porcija veća. Sreća pa ima hleba… Ovde sam shvatio koliko su cene u Goremeu nadrealno visoke. Glavno jelo, salata i jedno pivo me izlaze 22 evra! Pa ovoliko ni u nekim skupljim zemljama nisam plaćao večere! Kasnije će se ispostaviti da je pivo svuda 5 evra. S obzirom na to da sam se najeo hleba da ne ostanem gladan, rešavam da se narednih dana suzdržim od restorana i ozbiljnih obroka. Nakon klope, odlazim u smeštaj, upoznajem cimera Španca i pravim plan za sutra.

Totalno

I mene ovaj gore spasio u Turskoj.

A sad nešto sasvim drugačije Ako je neko planirao da vozi Majdanpek - Voluja (ili obrnuto) narednih dana, usporite, jer ima puno nanosa zemlje i šljunka u krivinama, a u jednoj i ozbiljan odron koji je skroz zatrpao desnu traku u pravcu ka Majdanpeku. Ovaj odron je na izlazu iz desne krivine iz smera ka Voluju i ne vidi se pre same krivine, pa može biti jako opasno za sve koji vole malo brže da uživaju u ovom putu.

Ja da sam na tvom mestu gledao bih isključivo šator za 3 osobe - dovoljno je veliki za jednu ili dve osobe + stvari da se stave unutra (osim ako se ne selite u šator), a dovoljno su kompaktni da mogu lako da se spakuju na motor. Deo stvari uvek možete ostaviti u koferima na motoru i neće im ništa biti. Što se tiče predsoblja, mislim da je neophodno da i predsoblje bude u potpunosti zatvoreno, dakle da ima i pod kako vlaga, odnosno rosa ili voda koja se sliva od kiše ne bi ugrozila stvari koje želiš da skladištiš u tom predsoblju. Zbog toga meni nisu jasni šatori koji imaju samo stranice i "krov" predsoblja, ali ne i pod. Moguće da u ovoj pretpostavci grešim, pa iskusnije kolege mogu da me isprave. S obzirom da kupuješ šator, ja bih svakako insistirao na Fresh & Black opciji (ili kako to već drugi proizvođači zovu) kako bi mogao da spavaš ujutru kad svane u 5-6.

Ja kad sam 2007. polagao za B kategoriju, pravilo je bilo da ulaziš u kružni sa upaljenim levim žmigavcem sve dok ne poželiš da se isključiš i tad pališ desni. Ja kad sam 2018. polagao za A kategoriju, instruktor je hteo da mi odseče palac što sam dao levi žmigavac pri ulasku u kružni sa napomenom da ću tako da poginem (na motoru). Oduvek, pa i od tad, uvek dajem desni pri isključivanju, a levi ni sam više ne znam kad dajem, a kad ne. Posle Jasminkovog posta, msm da ga neću više davati uopšte.

Ne znam na pamet, ali može na motor bez problema. Veličina je u rangu sa Arpenaz šatorima iz Dekatlona.

Dan 16. Mavi Cennet – Konya – Goreme; ~450km Zbog loše vremenske prognoze, danas je cilj Kapadokija, nekoliko dana ranije nego to je inicijalno bilo planirano. Budim se oko pola 7, pripremam se za put i polazim istom rutom kao juče. Put je isti, (ne)opterećenost ista, izgreban asfalt na istom mestu. Što je mora bilo, bilo je, od sad su na redu planine i visoravni. Ono što je lepo je što malo nakon skretanja za pećinu gde danas nastavljam pravo, više nema mesta sa izgrebanim asfaltom i mogu da kažem da je vožnja pravo uživanje. Krivine su duge i brze, put se penje sve više i više dok ne stigne do skoro 1900m nadmorske visine. Uživam u pogledu i umesto dosadašnjih 90km/h otvaram gas i stvarno se predajem lepoti predela i puta. Najlepši predeli na Zemlji su na visinama preko 1500m Silazak sa planina je dosta strm, pa nailazim na rampe koje do sad nisam viđao. Radi se o tome da su na spustu, a pre nekoliko krivina, izgrađene rampe koje vode u brdo i gde je posut šljunak kako bi se vozila, mahom kamioni, za slučaj otkazivanja kočnica mogli bezbedno zaustaviti. Koliko mogu da vidim, do sad ove rampe nisu korišćene. Po izlasku iz planina, dolazim do mesta Konya koje mi je otprilike na pola puta današnje rute. Ovo je grad od 2 miliona stanovnika smešten u stepi. Drveća je ovde malo i ovakvi predeli će me pratiti sve do Kapadokije. Uz put koji vodi kroz Konyu i izvan nje posađen je drvored platana u trajanju od nekoliko kilometara. Drveće je zdravo, mlado i jako lepo održavano. Ovo kažem u duhu toga da je krošnji dopušteno da se jako lepo razvije i drvo dobije lep oblik. Kod nas, sakate ih pri orezivanju da te tuga uhvati. Konya je grad o kome se nisam raspitivao pre dolaska u Tursku. Nije mi bio na putanji koju sam planirao, pa mu nisam posvetio ni minut vremena. Zbog toga, shvatam da ga ne razumem. Ako izuzememo već pomenuti drvored, okružuje me žutilo i prašina. Jako se puno gradi. Međutim, malo stambenih zgrada u izgradnji vidim, ali zato duge dvostratnice koje podsećaju na magacine, ali to sigurno nisu, nižu se uz put. Sve su tipski građene i sve su negde do pola izgrađene. Jako mi to sve čudno deluje, jer pričamo o kilometrima zgrada uz put. Potrajalo je dok sam izašao iz grada i izašao na put za Kayseri, odnosno put koji će me odvesti u Goreme. Nastavljam vožnju kroz stepu putem koji je prav kao strela. Ravnica u visoravni omogućila je projektantima da maltene povuku liniju lenjirom i kažu ovo će biti put. Zbog geografskih odlika ove regije, vazduh nije vlažan. Međutim, verovatno zbog visine, toplota sunca se oseća i po prvi put mi je vruće na listove, odnosno na mesta gde sunce bije u čizme. Ulaz u karavansaraj Kako kilometri prolaze, relativno često se pojavljuje putokaz za Sultanhani, a ja nemam pojma šta je to. Međutim, građevina se nalazi na ne više od 100m od glavnog puta kojim vozim i prošavši kroz raskrsnicu krajičkom oka vidim kako izgleda i rešavam da svratim da i vidim šta je u pitanju. Ispostavilo se da se u ovom gradu nalazi istoimeni karavansaraj, mesto na kome su putnici i trgovci u davnim vekovima mogli da odsednu odmore se i odmore konje pre nego što bi nastavili put dalje. Takođe, jako je bitno pomenuti da se ovaj tip da se ova građevina smatra najlepšim karavansarajem iz seldžučkog perioda. U to doba, odmor do tri dana sa hranom bio je besplatan. Ovo je bio jedan od načina da se pospeši trgovina u carstvu. Danas, cela građevina i dalje izgleda impozantno, kako spolja tako i iznutra. U trenutku kada sam ja bio, unutra je bila izložba ćilima, kao i nekoliko, ali ne previše, redova tezgi na kojima su se mogle kupiti rukotvorine i tradicionalna odeća. Ja nastavljam dalje. Ko do sad nije shvatio, obožavam da slikam ovakve prostore U Goreme stižem oko 17.30h i brzo nalazim hostel u kom sam odseo. Još pre nego što ću ući u grad dočekala me je lepota Kapadokije u vidu Pigeon Valley, jedne od poznatih dolina sa izdubljenim stenama i rupicama u kojima se gnezde golubovi. Pravim par fotki i nastavljam dalje do smeštaja. Pigeon Valley kao potvrda da sam stigao u Kapadokiju Goreme je u grad u rupi i iz ovog smera iz kog ja dolazim ulaz u grad je niz strmu nizbrdicu, dok ga stene okružuju sa tri strane. Glavni putevi, dakle sam centar grada, su asfaltirani. Međutim, okolne ulice su mešavina zemljane podlogne, prašine i kamena. Ulice su uske i zbog svega ovoga, parking nije svuda najjednostavnije pronaći, pogotovu za motor. Ja imam malo sreće i parkiram uz jedan zidić, a taman tako da ću sa prozora moći da vidim motor. Tu ispod, u rupi, je Goreme Cena hostela u četvorokrevetnoj sobi, sa privatnim wc-om i doručkom je 19 evra. Hostel je okej, ali daleko od nivoa evropskih hostela. Ovo kažem, jer u Španiji, na primer, za koji euro više može se spavati u hostelima koji su mnogo komforniji i moderniji. No, ono što je meni bitno je da je čisto, a sve ostalo je bonus. Uz dogovor sa recepcionarom, kofere i torbu sa opremom za kampovanje ostavljam na spratu ispod. Prostorija je zajednička, ali nalazim mesto gde da ostavim stvari da ne budu na sred puta i ne privlače pažnju. Svakako ni u jednom trenutku svog boravka ovde nisam imao strah da bi bilo ko mogao da pomisli da ukrade bilo šta, a mogućnost da ne nosim kofere u sobu mi dođe kao premija. Dok sam se smestio, već je prošlo 18h, tako da, po preporuci recepcionera, penjem se na Sunset Hill, odnosno jedno od brda u blizini sa kog se pruža lep pogled na grad, ali i na neke okolne doline kroz koje ću narednih dana pešačiti. Ujutru i uveče naplaćuje se ulaznica 10 lira i okuplja se veliki broj ljudi da uživa u pogledu. Ujutru se posmatraju baloni, a uveče zalazak sunca. Možda inače ne bih dolazio baš ovde u ovo doba, ali pošto nemam šta da radim, odlučujem da iskoristim veče do zalaska sunca na ovaj način. Nakon što je pao mrak, odlučujem da večeram čorbu napravim i plan za sutra. Upoznajem jednog od cimera, Italijana Simonea, i dogovaramo se da ujutru zajedno odemo da gledamo balone. On je dan pre leteo, a sutra putuje. Ležemo umorni obojica i navijamo sat za 4.30h. Treba se popeti na neko od brda kako bi se uhvatio lep pogled.

Dan 15. Mavi Cennet kamp Kao što rekoh, mislim da sam zaslužio jedan dan odmora. Zato se ovog jutra budim kad se probudim, a to je oko 9 sati, doručkujem i silazim na plažu. Do 10.50 se sunčam, 20 minuta se kupam i do pola dva se izležavam na ležaljci koju nema ko da naplati. Pošto sam planirao da provedem jako malo vremena na moru, mrzelo me nosim ili kupujem kremu za sunčanje. Računam od 11h sam u hladu, sunce šta mi može, šta mi sme. Može šta hoće, a sme još više. Videvši da me i u hladu prži ovih tridesetak stepeni, odlazim nazad u kamp oko 14h, oblačim majicu i blejim sve do kasno popodne. Sutra bi trebalo da nastavim dalje na istok ka Alanji i Mersinu. Na ovom putu postoje još dve pećine koje sam planirao da vidim, ali mi problem pravi vremenska prognoza za Kapadokiju. Po planu, trebalo bi da u Kapadokiju stignem za tri dana i da ostanem tamo četiri noći. U prevodu, tačno onda od kad se prognozira tri dana jake kiše. Pošto se već nekoliko dana dvoumim šta mi je činiti, shvatam da bi verovatno bilo najpametnije da promenim plan i odavde odem direktno za Goreme, centar turizma u Kapadokiji. Samo mi je žao što današnji dan nisam iskoristio da vidim jednu pećinu koja mi je tu blizu. Računao sam da će mi biti usput sutradan. Ovog popodneva odlazim do supermarketa na istom mestu gde je i onaj tržni centar kako bih se snabdeo tunjevinom koju sam danas obrstio u nedostatku bilo čega drugog. Kad sam već tamo, bacam oko na frizerski salon i vidim da onaj frizer od juče seda u kola i odlazi, a da ostaje neki mlađi lik unutra. Rešavam da moram da skratim bradu, tako da, iako mi prvo traži 10 evra, uspevam da spustim cenu na 2,5e i posle 10 minuta izgledam kao novi čovek . Inače, turski prodavci me nisu smarali tokom celog putovanja. Ili je za to zaslužno moje po defaultu namršteno lice ili je činjenica da sam sam i sportski obučen, pa im nisam interesantan. Vraćam se u kamp i počinjem prikupljanje stvari i strateško pakovanje za dug put sutra. I ovaj jedan slobodan dan mi je bio dosta dosadan i još jednom potvrđuje da me odlazak na plažu ne ispunjava kao kad sam bio dete.

Dan 14. Mavi Cennet – pećina Altinbešik – Mavi Cennet Pošto sam sinoć oprao veš, obući se ujutru je ponovo zadovoljstvo Za danas je plan da odem do pećine do koje juče nisam stigao, a da popodne provedem na plaži. Kiša nije najavljivana, ali ako sam nešto naučio na ovom putovanju to je da se prognozi, makar u Turskoj, ne može verovati. Zbog toga, kišno odelo ide sa mnom, a bočni koferi ostaju u kampu. Ipak, pre svega ovoga valjalo bi zameniti eure u lire. Ostao sam na jako malo lira, a moram da platim smeštaj. Čitao sam da je mnogo bolje plaćati u lirama, jer trgovci daju loš kurs za euro, tako da je zamena love prva stvar koju ću danas da obavim. Zbog toga, umesto da na izlazu iz kampa idem odmah na zapad, prvo vozim skoro 13km na istok do velikog tržnog centra u turskom stilu i menjam lovu. Tip tržnog centra može se uporediti sa tržnim centrom u bloku 70, mada ima razlike. Ovaj tržni centar je otvoreniji, sa jako visokim plafonom do čijeg vrha su naređani artikli za prodaju. Najčešće su to patike i tekstil, ali ima i prodavnica kože, nekoliko zlatara i prodavnica elektronske opreme. Takođe, tu je i jedan frizerski salon. Pošto već dve nedelje nisam skratio bradu, poželeo sam da proverim koja je cena samo da je prođe mašinicom. Prvo my friend kaže 10e, pa na moje istomomentno okretanje spušta cenu na 5 evra. Reko’ druže ja se za manje od 5e ceo skratim, a ne samo bradu, zdravo doviđenja. Pošto sam zamenio pare, vraćam se na put i krećem u pravcu grada Konya. Čim se sa magistrale D400 izađe na put D695, frekvencija saobraćaja osetno opada. Danas su ispred mene najčešće kamioni, mada i oni retko, ali se tu i tamo pojavi neki automobil rešen da me pretekne po svaku cenu. Sve ih puštam, samo nek mi se sklone s tablice. Put je širok i u dosta dobrom stanju, ali… Naravno da postoji neko ali… Ono što sam i ranije primetio, a ovde je pogotovu izraženo je to da Turci, iz nekog razloga koji još nisam uspeo da razumem, na potpuno kvalitetnom putu, na nizbrdicama, a ponekad i uzbrdicama, grebu gazni sloj asfalta. Nije to skinuto kako bi se stavio novi sloj preko, samo je izgrebano tako da ostanu one brazde. Na raznim sam mestima ovo primetio, ali mi je ovde posebno bolo oči, jer je ceo put u dobrom stanju, asfalt je sličan ovom našem i stvarno može lepo da se vozim, osim kada je taj prvi sloj asfalta izgreban. Tada, motor pliva po putu, a ja u kacigi psujem. I uvek je to kad bi vožnja trebalo da bude najinteresantnija, dakle u krivinama, ili kad ima potencijal da bude najzajebanija, dakle na dugim nizbrdicama sa krivinama. Jedino što mi pada na pamet je da je ovo način da ili: 1- Uspore saobraćaj ili 2- U zimskim periodima smanje skliskost puta pod naslagama snega i leda Štagod da je razlog za ovu praksu, ozbiljno smanjuje zadovoljstvo u vožnji. Takođe, ovo je i put sa tri trake. Srednju traku, po potrebi, mogu da koriste vozila i iz jednog ili drugog pravca, ali po pravilu ti je ona na raspolaganju prilikom kretanja uzbrdo, kako bi mogao da pretekneš kamione. Ipak, ovo Turcima ništa ne znači, pa se tako jako često dešavalo da iz suprotnog smera, koji ima duplu punu, izleću kola tom srednjom trakom kao da je njihova, iako nije. To je još jedan razlog zašto sam je upotrebljavao smo sporadično, odnosno ili prilikom preticanja ili kad je put izgreban. * Putovanje do pećine je trajalo oko sat i po vremena, mada je u jednom trenutku delovalo mnogo duže. Nakon silaska sa glavnog puta vozi se putem koji je jako mali i vodi kroz sela, a na nekim mestima širine je jedne trake, tako da smo se kamion i ja na jedvite jade mimoišli uz uzajamno čekanje da se postavimo tako da možemo da prođemo jedan pored drugog. Ipak, s druge strane, pećina je u podnožju planine sa čije druge strane sam malopre vozio, tako da je priroda spektakularna. Ulaz u nacionalni park je 45 lira, odnosno sad već 2 evra i on se naplaćuje par kilometara pre same pećine. Kada se dođe do pećine postoji pristojan parking i par mesta gde je motor moguće ostaviti u hladu što takođe radim. Skidam opremu i čizme, obuvam patike i sve ostalo ostavljam na motoru i odlazim do ulaska u pećinu. Ulaz je još 45 lira, ali kroz pećinu nema šetnje. Ulaz u pećinu Ovo mesto je poznato zbog toga što, pored toga što je lepo, je najveće podzemno jezero u Turskoj i treće najveće na svetu! Za posetioce je dostupno samo prvih 200m koji se posećuju čamcem i u pratnji vodiča-veslača. Ima nekoliko čamaca koji mogu da prime 5-6 ljudi, po mojoj proceni, ali je u ovom trenutku poseta slaba, tako da ja idem sam. Stigao sam tačno u trenutku kada su dva minibusa završila svoj obilazak. Poseta pećini traje 15-20 minuta i vredi svaki minut vožnje dovde. Mada je pećina donekle siromašna sitnim nakitom na koji smo mi na našim prostorima navikli da viđamo, krupni nakit je impozantan. Na samom kraju je vodopad koji se čuje kako huči, mada je teško razlučiti odakle zvuk dolazi, jer je pozadina stene potpuno bela, pa se slap vidi tek kada se priđe. Osim toga postoje razne figure koje su me podsetile na ljude, ali i jedan most kao minijatura Khazad-dum mosta iz serijala Gospodar prstenova. Za one koje ne barataju temom u detalje, to je most gde Gandalf pada u ambis na kraju prvog filma Khazad-dum most Polazište Vrlo zadovoljan posetom pećini, krećem nazad. Na ovom malom putu sam video dva restorana. Jedan pod nazivom Montenegro drugo mesto je dosta autentičnije, pa sam rešio da sednem ovde i pojedem čorbu. Posle 6-7 minuta stižem do njega i vidim dva motora parkirana ispred i vozače koji još nisu seli. U pitanju su Honda CRF i Honda Grom od 125cc. Upoznajem se sa Tamarom i Timom i saznajem da su se uputili iz Nemačke za Japan! Sledećih 5 meseci planiraju da budu da na putu, a krenuli su pre mesec dana. Zajedno sedamo i uz priču klopamo čorbu, pitu sa sirom i zeljem, drugačiju od toga kako je mi pravimo i preukusnu salatu od paradajza. Mislim, salata sama po sebi nije ništa posebno, samo je kod nas postalo preteško naši ne-plastičan paradajz sa ukusom. Posle oko 45 minuta razmenjujemo instagram profile i razilazimo se. Oni dalje ka pećini, ja dalje ka kampu. Put do kampa prošao je kao i svaki drugi. To naravno znači da je posle sat vremena krenula da pada ozbiljna kiša. Pošto danas nigde ne žurim, odlučujem da iskuliram malo na pumpi dok pljusak ne prođe. Uz čaj i društvo još dvojice turskih motorista ispraćam 3 jaka naleta kiše i nekoliko manjih. Posle oko sat vremena odlučujem da je bilo dosta čekanja, a i kiša, mada nije stala, slabije pada. Četrdesetak minuta kasnije stižem u kamp, skidam sve sa sebe i odlazim na plažu. Lagano popodne odlučujem da provedem na laganom suncu, kao i da sutra uzmem slobodan dan od vožnje i ostanem ovde na kupanju.

Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra