Budim se oko pola osam. Nema kiše, ni vetra. Dobro je. Jeste da je maglovito i hladno, ali kako je moglo da bude sudeći po noćašnjoj oluji - ovo je premija. Uzbuđen sam, uplašen i srećan u isto vreme. Ne mogu ni da pretpostavim šta me sve čeka danas. Doručkujem u istom restoranu, pakujem se, ne žurim. Čekam da malo otopli. Od Ranke do odvajanja na Strategica road ima nekih 20 km. Planiram da ošacujem kakav je put i da vidim kakvo će vreme tamo biti, pa da na osnovu toga odlučim da li da se vozim tuda ili da odustanem. A u svakom slučaju sam planirao da se provozam Transalpinom, makar do jezera Oasa. U pola deset sam na motoru, i krećem. Maglovito je, i s vremena na vreme pada neka sitna kišica čisto da nervira. Ali nije mnogo hladno i vožnja mi prija. Dolazim do odvajanja, krećem malo makadamom. Hm, ne deluje loše. Ma idem, pa šta bude. Ali prvo da se još malo provozam tim legendarnim putem 67C. Kao što sam i planirao, spustio sam se do Oase. Nema tu šta mnogo da se kaže što već nije rečeno. Priroda je prelepa, put je odličan i to jednostavno treba to doživeti. A sada brzo nazad. Put je skoro prazan, gume su se zagrejale, ja sam se uvozao - iznenađujem sam sebe kako prolazim onaj set oštrih krivina uzbrdo. Da imam više vremena sigurno bih se vozao gore dole na toj deonici. Ali mene čeka ono zbog čega sam i došao ovde. Strategica road. U daljini se vidi kako Strategica preseca padine Rekao bih da se to prevodi kao Strateški put. Probili su ga, tj. izgradili, Nemci za vreme Prvog svetskog rata. Dugačak je oko 40 km, i trebalo bi da može da se prođe za dva - dva i po sata. Deo je Rumunskog TET-a, popularan kao sekcija OFF14 i u suštini vrlo je lagan za vožnju… Sve ja to znam, ali Skroz je drugačiji osećaj kad si sam, daleko od kuće, sa neodgovarajućim gumama i bez prava na grešku. Šta ako se izgubim, ako zaglavim motor, ako padnem i povredim se? Trudim se da izbacim te misli iz glave, ali ne ide. Adrenalin je na max a nisam još ni krenuo. Jedan solidan deo puta na početku, a i kasnije se vozi odličnim makadamom - autoput što bi rekli enduraši. U nekim drugim okolnostima ovde verovatno ne bih spuštao ispod 70 - 80, sada ne smem ni do 40 da dobacim. Na trenutke me povuče dobar i zanimljiv put, pa zaboravim gde sam i odvrem gas, ali brzo bih se setio pa popustim. Blatnjave i travnate deonice su mi zbog kiše bile veliki problem. Mitas E07 nisu za to ni kad su nove, a kamo li kad su pred krajem karijere kao moje. Ne pomaže ni to što sam maksimalno smanjio pritisak kada sam sišao sa asfalta. Ovaj put je zanimljiv i zato što prolazi pored mnogih vrhova, vidikovaca, kratkih odvajanja i tome slično, videh na mapi čak i neko veštačko jezero na toj visini. Sve to je lepo videti i obići, i to može i da duplira kvalitetno provedeno vreme na ovoj trasi. Ali kao što rekoh - dosadna kiša mi kvari planove. Preveliki mi je rizik da se odvajam sa glavnog puta i penjem se na te travnate vrhove. Nekoliko puta oblačim i skidam gornji deo kišnog odela, a na kraju sam i odustao. Neverovatna je energija koju ima ovo mesto. Kad bi ugasio motor i napravio pauzu da pijem vodu - uvek mi je bilo teško da ponovo pođem - jednostavno - nikako da mi dosadi mir koji donosi huk vetra i pogled na to beskrajno zelenilo. Gore dole, gore dole. Vidi se put kojim treba da prođem Ali valja voziti dalje. U par navrata nailazim i na malo teže i jako zanimljive deonice, ali naravno baterija na kameri se baš tada ispraznila. Jedna zanimljiva i smešna situacija desila se kada sam naišao na nanos snega koji je blokirao put. Odmah sam ugasio motor i grozničavo krenuo pešice da ispitam teren i da vidim da li imam neke šanse da prođem. Nikako mi se nije vraćalo nazad, a delovalo je da je to jedina ispravna odluka. Ni sada mi nije jasno šta se tu desilo sa mozgom i zašto mi je trebalo više od 10 minuta da ukapiram da nema nijednog od tragova krampona koje sam do tada “pratio” preko snega, a odmah zatim i da uočim put koji obilazi nanos sa gornje strane (čak se i na slici vrlo lepo vidi). Nema veze, bitno je da idem dalje Nekih sat i po od kako sam se odvojio sa asfalta nailazim na terenca parkiranog na sred puta i dvoje poljaka koji su tu pravili pauzu za ručak. Ispostaviće se - to su bili jedini ljudi koje sam video na celoj ovoj ruti. Kako sam se samo obradovao. Lepo smo se ispričali, ali što je još bitnije dali su mi dve dragocene informacije. Na ovom putu postoji orjentir (“landmark”) ako tako može da se kaže. To je kućica koja je na mapi upisana kao “Cabana Plaiul Poienii”, a ja sam smatrao da je to nekakav planinarski dom, i da ću tamo sigurno naći nekog da se raspitam šta i kako dalje. Nekako sam zamišljao da će tamo sigurno biti parkirano par motora i terenaca, pa sam planirao da i pauzu napravim tamo. Velika greška. Poljaci mi rekoše, a i sam sam se kasnije uverio - da je kućica zatvorena i da nema nikoga. Kod te kućice put se račva na dva dela. Jedan put ide grebenom, i onda se u blizini asfaltnog puta okomito spušta do asfalta. Ovo zapravo pravi Strategica road, njime je duža vožnja do asfalta i to je put kojim sam ja planirao da idem. Sreća je da sam naišao na ove ljude, jer su mi objasnili da je poslednjih par stotina metara (odnosno njihovih prvih) u izuzetno lošem stanju, da je put blatnjav, razrovan, i da su oni jedva izašli koristeći vitlo na nekoliko mesta. Ništa, skrećem desno, pa kroz dolinu. Nisam znao šta da očekujem, ali ispostavilo se da je dolina takođe prelepa i lagana za vožnju. Vrlo brzo stižem i do asfalta, ali tu nije kraj uzbuđenjima. Imam veliki rezervoar, ali kad idem van puta ne volim da nosim više goriva nego što mi je potrebno. Deset litara gore visoko pravi veliku razliku u ponašanju motora. Ali ovoga puta sam se malo preračunao i vidim da ću imati knap da dođem do pumpe. Naravno da sam promašio put i da sam vozio desetak km u suprotnom pravcu od nje. Na kraju ipak stižem, a kišca koja je u međuvremenu rosila i zbog koje nisam hteo da oblačim kišno odelo pretvara se u pravi pljusak onog trenutka kada sam stao na pumpu! Ali meni više ništa ne može da pokvari sreću - ja sam izvezao glavnu vožnju sa ove ture, i tek sada mogu stvarno opušteno i rasterećeno da nastavim dalje.

Kada su nas pozvali iz turističke agencije da kažu da nemaju više opciju letovanja od deset dana koju smo planirali i rezervisali, već da moramo da biramo između sedam i četrnaest dana - baš sam se razočarao. Sedam dana delovalo mi je prekratko, a četrnaest suviše dugo - nisam želeo da pravo sa posla idem na more, i onda maltene direktno sa mora nazad na posao. "Ko zna zašto je to dobro", neretko kažem sam sebi u takvim situacijama, a ovoga puta se to vrlo brzo pokazalo kao tačno. Već posle par dana u turskom rizortu sam shvatio da takav način letovanja nije nešto što mi mnogo prija. Ruku na srce i očekivao sam tako nešto, ali mi je bilo bitnije da mojim najmilijima bude lepo, i tako je i bilo. I onda, sasvim neočekivano - ukazala se prilika za jednu fantastičnu avanturu. U jednom od retkih trenutaka kad je sinčić od nepune dve godine (koga su na plaži vrlo brzo prozvali Bolt) dremao i pravio pauzu od trčanja (jer da hoda je očigledno zaboravio tamo) između bazena, suncobrana, ležaljki, stolova u kafićima i restoranima, i dok sam ja dolazio do daha od trčanja za njim, moja draga reče da bi volela da odmah posle mora ode sa njim na par dana kod svojih roditelja u vikendicu, na odmor od odmora. Da smo bili u crtanom filmu, meni bi se u tom trenutku verovatno pojavila sijalica iznad glave, jer sam upravo shvatio da imam par slobodnih dana viška i da žena u isto vreme želi da ode kod svojih na par dana. Prilika kakva se ne propušta! Samo moram da napravim dobru strategiju Dok sam kasnije drugaru koji nas dobro zna pričao o svojim planovima, čudio se kako je moja draga pristala na to: “Jebote, mora da si se više pripremao da je pitaš za ovo, nego da se uda za tebe :D” Nije bio daleko od istine Fast forward, ponedeljak, 26. jun, uveče. Moji su ostali u vikendici, ja stižem kući, i kreće frka i nervoza. Nisam imao trenutak vremena da bilo šta pripremim. Znao sam da želim da se provozam Rumunijom, da prođem TA, Strategica road, TF, i Brašov i neke osnovne informacije koje sam pokupio sa foruma i to je sve. Ali to je najmanji problem. Nikad ranije nisam išao na turu sa više noćenja, ne znam šta od stvari da ponesem, šta od alata, nemam previše mesta. A ono što me najviše nervira je što mi motor nije spreman za takav put. I tu naravno ne mislim na pouzdanost i održavanje, nego na sitnice i dodatke koji su za takve vožnje neophodni. Divim se ljudima poput našeg Neše @N.F.S., koji kupe motor, zasuku rukave i u najkraćem mogućem periodu ga kompletno srede, napucaju svime što je potrebno i više ne brinu o tome. Ja sam sušta suprotnost. Svoj motor vozim već skoro četri godine, odgovara mi po svemu, a još uvek ga nisam do kraja sredio i prilagodio sebi kako bih voleo i kako sam planirao. Uvek čekam zadnji momenat da uradim nešto, uvek nešto sređujem i radim pred samu vožnju na brzinu i sada mi se to obija o glavu. Voltmetar / usb utičnicu koju sam sa alija uzeo ko zna kad - nikad nisam našao za shodno da namontiram jer mi do sada nije trebala. Ok, nije to neki veliki posao, ali kada se veče pred put skupi još nekoliko takvih sitnica - nastaje problem. Da problem bude veći - izgubio sam deo - nosač koji ide na korman. Pretražio ceo stan i garažu i nisam ga našao. Mora da je ostao u garaži u selu. A pošto problem nikad ne ide sam - rajsferšlus repne torbe koja mi puno znači za alat i razne sitnice konačno otkazuje, torba je neupotrebljiva…Vreme leti i već je pola dva ujutru, nisam stigao ni sve stvari da spakujem, dosta mi je svega, nervozan sam, umoran i ljut na sebe. U takvom stanju pomišljam i da odustanem od cele akcije jer odlaganje nije bilo opcija. Odlučujem da odspavam par sati, pa da ujutru vidim šta mi je činiti. Lakše reći nego učiniti Na svaku dužu vožnju volim da krenem što ranije, da u osvit dana, dok su ulice još prazne i mirne krenem na put. To mi je posebno lep osećaj. Ovoga puta neće biti ništa od toga. Ustao sam oko 6, i pravim neki nerealni plan da odem do sela, nađem sve što mi treba, namontiram, spremim se, i da već u 8 krenem. Naravno, to nikako nije bilo moguće. Stvaram sebi još pritiska. Nosač voltmetra sam našao, ali ne i torbu u koju sam mislio da strpam alat. Već ostajem bez ideja kad na zidu garaže ugledam torbicu sa zaštitnom maskom M2 Pre par meseci sam nešto sređivao garažu i posle premišljanja odlučio da je ipak ne bacam. E da se jednom desi da mi to što sam odlučio da ne bacim stvarno zatreba. Eto meni torbe za alat. Stižem kući, žurim da namontiram, da spakujem, nervozan sam, ništa mi ne ide, ispadaju mi šrafovi… Čekaj bre, stani! Gde žuriš? Gde kasniš? Ovo je vožnja za moju dušu, opuštena, lagana. Hoću samo da se vozim, da posmatram, da uživam. Dokle stignem - stigao sam. Do Zaječara - do Zaječara. Super, sutra nastavljam dalje. Samo opušteno. Halara. Od tog trenutka pa na dalje, tako je i bilo. Odspavao sam još sat - sat i po, i uz kaficu lagano i bez problema namontirao usb punjač i spakovao sve što mi je bilo potrebno. U 11:30 bio sam spreman da pođem. Krećem dobro poznatim prelepim putem za vožnju. Svrljig, Knjaževac, Zaječar, pa onda malo dosadniji deo do Negotina i Kladova. Već na samom početku sustiže me grupa od 6 - 7 makedonaca, i za njima sam vozio do Negotina. Tu stajem da sipam gorivo i pravim kratku pauzu. Ispričah se tu malo sa kolegom iz Negotina. Granicu prelazim brzo i bez problema, onda malo gužve, šlepera i kolona, ali to prolazim brzo, i posle odvajanja u Brosteniju ka Targu Žiju čak ima i vrlo lepih deonica za vožnju kroz šumu. Pravim kratku pauzu u TŽ da klopam na brzinu. Još ne mogu da poverujem da sam konačno krenuo na svoju prvu pravu vožnju. Ubrzo stižem u Novaći, simpatično malo mesto, ali pošto još uvek nisam nešto naročito umoran, a i ima još do mraka - odlučujem da krenem uz planinu i dođem do mesta gde sam video da ima puno smeštaja - Ranka. Uz put skrećem levo i desno, izlazim van puta, pravim kratke pauze i uživam u pogledu. Pola osam je po lokalnom vremenu, lako nalazim smeštaj a odmah pored i sasvim restoran sa, ispostaviće se, odličnom hranom (preporuka za Hanul Lupilor). Iznenađen sam činjenicom da celo mesto deluje nekako prazno, u restoranu sam samo ja i još jedan par. Pitam konobara o tome - kaže mi da su i oni iznenađeni i da je obično u to vreme sve puno. Sedim, uživam u Ursusu, vraćam film gde sam sve prošao i šta sam video. Razmišljam o tome što se ljudi uglavnom jako iznenade kad shvate da putujem sam. Da li je to zaista tako čudno? Ja sam nekako uvek više bio samotnjak nego društveni tip, pa mi to dolazi nekako prirodno. Ako izuzmem to što je društvo uvek poželjno na vožnjama van puta, prvenstveno zbog neke sigurnosti - jedini trenuci kada mi zaista fali društvo su ti na kraju dana, kada se pije pivo i sumiraju utisci. Ali s obzirom da sam vožnju isplanirao bukvalno danas za sutra nije bilo šansi da se neko od drugara organizuje i priključi. Bilo je ili idem sam ili ostajem kući, tako da i nema neke svrhe razmišljati o tome. Vraćam se u smeštaj, počinje da pada kiša, a mene počinje da hvata frka. Sutra je glavni dan ove akcije, Strategica road. Ono što su TA i TF za drumske vozače - to je OFF14 za nas koji volimo da se vozimo stazama kojima se ređe ide. Ali sada počinjem da sumnjam u sebe i svoju odluku. Sam sam, a na takvim vožnjama svašta može poći po zlu, vrlo dobro to znam. Najavili su loše i kišovito vreme, a ja nisam stavio krampone. Trasa je duga, nema naselja u blizini. Na nekim deonicama nema ni signala. Čujem se sa drugarom i posle malo priče i zezanja, vraća mi se elan. Naravno, oprezno i pažljivo, naravno polako, i ako nisam 110% siguran da mogu da prođem bez problema u nekoj situaciji, okrećem se i vraćam nazad. Dogovoreno. Stiže me umor, i posle par minuta već spavam. Par sati kasnije budi me ozbiljna planinska oluja. Kiša udara u prozor, po ulici teku potoci, seva, vetar nosi sve redom po putu. Onako pospanom čini mi se da vetar pomalo pomera motor. Plašim se jedino da nekako ne upadne u kanal pored kojeg sam ga ostavio. Ali nema šanse da po ovom vremenu izlazim napolje da ga pomeram. Vraćam se u krevet, pa kud puklo da puklo. Umor i zvuci kiše čine svoje i ubrzo opet spavam. #zzz#

Zakasnih Kod nas obrnuto, do sad smo uvek pravu uzimali, sad rešili da probamo veštačku

Hahaha, evo danas sam saznao da to tako treba, nikad nisam video kutiju Uvek mi stoji sa ovim ušima na dole.

Koliko je koštalo peskarenje svega ovoga, ako nije tajna ? Pozdrav i samo napred sa postovima, uživam čitajući.

Kolega koji nije na forumu prodaje hepkove nosače kofera za tenere, možda nekom treba, deluje mi da je povoljno. Nosači su ovakvi: Cena 100 evra, a za sve detalje pozovite čoveka. Ivan, 0641357561 (viber, whatsup)

Nisam čuo za to do sada. @shoyyka čekaj, koliko sam razumeo - ti kažeš fabrika je fabrika i ne treba da se menja tako olako, zar ne ? Ali onda si napisao ovo: Ali ovo je zapravo više izraženo kod fabričkih auspuha, koliko ja razumem (imaju veći povratni pritisak nego otvoreni topovi). Pa me zbunilo to što mi deluju kontradiktorno tvoje izjave. Ne zastupam ni jednu tezu, samo pratim diskusiju i gledam da naučim nešto novo.

@shoyyka mene si sad zbunio ovim zadnjim postom, ja sam sve vreme mislio da pišeš da je povratni pritisak, odnosno fabrički ausput - dobar i neophodan. Jer definitivno fabrički topovi imaju veći povratni pritisak od otvorenih aftermarket. Ja recimo na svom xt 660 osetim solidnu razliku u ponašanju motora kad stavim fabrički auspuh za tehnički. Dosta je nekako odsečniji na gasu, i jače cimne kad povlači. Sa Robertovim topom sa DB kilerom kao da je lenj, sporiji u niskim obrtajima, slabije povlači. U visokim ja ne mogu da primetim neku razliku. Ali s obzirom da mi znači lepši zvuk i dosta manja težina - vozim tako.

Kako se ponaša aluminijum posle poliranja, da li oksidira, menja boju i tome slično?

Ostao sam dužan odogovor na ovo pitanje. Možda si ga već rešio a i moj odgovor ti neće pomoći, ali da napišem. Mislio sam na Ivicu Wulius iz Knjaževca koji mi je skoro odradio neke nosače bisaga, pa sam mislio da će možda moći i da mi ispravi kreš bar, ali ispalo je da se ne bavi time. Kako reče - lakše mu je da napravi novi nego da ispravi neki iskrivljen. To je to, moraće brener i čekić da rade u sopstvenoj režiji

Ako obratite pažnju videćete da je skuteraš vrlo kratko pogledao u retrovizor da vidi da li može da se uključi i u tom trenutku pikap je zakočio. Krivica skroz na skuterašu ali nije da je sad negde zevao ili gledao telefon. I ja se plašim ovakvih situacija, imao sam sličnu, na sreću bez posledica.

Sreća moja što nemam 30000 evra da dam za motor, inače bih se sada baš smorio

Sa zadovoljstvom ću pratiti ovu temu

Rekao bih da je ovo u pitanju

Dobro došao!

Ja koliko sam razumeo to i jeste CB500x, samo su mu promenili neke sitnice i ime.

Pisah tamo u drugoj temi, krenuo sam na vožnju, i ostao bez goriva. Mislim - preračunao sam se. A onda mi na viberu odgovaraju drugari koji precizno vode evidenciju potrošnje na nekoliko vozila da se vrv nisam preračunao i im se značajno povećala potrošnja na svim vozilima u odnosu na pre 2 meseca. Jedan sipa na Lukoil, drugi Nis-Gazprom. Jel primetio neko nešto slično ?

Danas jedna lepa vožnja od 20 metara za zatvaranje letnje sezone Namužim se da zbrišem sa posla, po prognozi poslednji je ovako lep dan, valja iskoristiti. Sav srećan navlačim opremu, krećem i posle 10 metara gasi mi se motor. E jbg. Na ovom motoru pokazivač nivoa goriva nije nešto precizan, pa uvek gledam kilometre. A u zadnje vreme sam tempirao da što manje goriva imam u rezervoaru jer planiram da ga skidam uskoro. Izgleda da sam se malo preračunao Baš sam se smorio, ali ko zna zašto je to dobro. #zzz# Na ovoj vožnji nisam naišao na nešto vredno fotografisanja

Ja da.

Društvo, moji roditelji koji baš retko menjaju automobile su se odlučili da se ponove, pa rekoh da pokušam da im pomognem i proverim da li možda neko ima neki auto za preporuku. Možda će se neko setiti da sam pisao već na ovu temu, malo konkretnije, tražio preporuku za mehaničara da proveri jedan auto po koji su zapucali do Pančeva. Auto je stao na putu do mehaničara Dakle traži se mali gradski auto, 4/5 vrata, da ima klimu, 1.2 ili 1.4 benzinac, eventualno Yaris 1.4 dizel, do nekih 2500 evra , ali za dobar primerak vervatno mogu i malo da povećaju budžet. Pišite ako prodajete ili znate nekog ko prodaje nešto takvo.

Dogovoreno, nalazimo se 20:15 ispred ateljea 212, zovem te tad. Poz

Ako ne znate gde ćete večeras, 20:30 atelje 212, predstava "Posaditi drvo". Prijatelji su morali da odustanu pa imamo dve karte viška. Javljanje isključivo ovde na temi. Preuzimanje ispred pozorišta večeras. ПОСАДИТИ ДРВО | Позориште "Атеље 212" ATELJE212.RS

A kad su tu tomosi, evo i moje četrnaestice (doduše 14V) kad je krenula ka svojoj novoj garaži #zzz#

@Vucko991 koliko je plaćen, ako nije tajna ? Papiri verovatno uredni ?

Prelep motor. U zdravlju se vozio.