Sve zavisi koliko ga voziš. Ja sam kupio skuter da bi ga vozio svaki dan. A to sa VFR nisam radio. Jer treba ga izvući iz garaže, pa trpeti leti njegove temperature rada, pa vrati nazad u garažu (kod mene to baš nije najjednostavnije). I onda ujutru kad idem na posao - je8o to, auto samo sednem. I onda ispadne da motor cele godine vozim dva vikenda. PCX je stigao 23. maja, trenutno 5000+ km... Meni je 900e za nešto što je neko žvakao 10 godina puno. Pogotovo sa ovim uslovima kreditiranja. Osetiš to učešće. Ratu od 30,40,50e mesečno skuter uštedi u odnosu na cenu vožnje kola po gradu, i ostane kusura iha. Meni auto troši 12-18k mesečno (ako jedan mesec sipam dva rezervoara, sledeći sipam tri, a pun je oko 6000din. Ne sipam za 'iljadu). Ali najmanje mi je bitno u parama. Druže, ne nerviram se na semaforu što debil bleji u instagram, pa samo on prođe a mi čekamo opet crveno, ne tražim parking po 15min, idem negde bez da razmišljam. Skuter je zamena za auto, ne motor. Nikad više bez skutera. Svaka (domaćinska) kuća bi trebalo da ima jedan. PS. Naručio tocano urbano, stiže iz Italije, sad ću i po 'ladnom da teram, samo da je suvo.

Pa vidiš... Najveći problem kymca je upravo ono zašto sam ja kupio PCX. On uopšte nije jeftin...

Kolko je para koji?

Moguće... Vide skuter pa narastu muda. Al ne mogu ja sve vaspitati. Prošle godine je jedan dobio životnu lekciju kod Limanske, junak me pretekao i zakočio i ljutito izašao iz kola da me vaspita... Kontam da taj više neće to ponoviti. Drugarski smo se ispričali, sve je upio. Posle sam se pitao što to meni treba u životu. Zato sam i ovom majmunu u Meganu hrišćanski "oprostio". Naučio sam da se smirim... Udah, izdah, udah, izdah...

A Novi Sad je bolji??! Ma daj.... U BGu je veća saobraćajna kultura nego kod nas. Pre koji dan, provlačim se na semaforu, kolona stoji, taksista namerno skreće na mene da mi blokira da ne mogu da ga preteknem.... gledamo se u retrovizoru! Bukvalno, zatvara mi put kad sam prišao, "neeeećeš proći". Valjda mu krivo što on stoji u koloni pa da ja ne mogu. Izbio mi osigurač u glavi, jedva sam se smirio... (Sivi Megan karavan, Crveni taxi, nedo Bog da se opet sretnemo, častiću ga sa dva vruća.)

...prelep. Priznajem, ja sam taj što se loži na zlatne felne. Puno pozdrava uz pesmu "Ciganin sam ali najlepši"

Baš sam pre koji dan pomislio to.. koliko je fame i priče bilo oko njega.... Nestade... I žao mi je Ikera. Čini mi se da ih sad suviše suviše rano guraju u motoGP, još su klinci, nisu sazreli, jer jbg čeka se novi Lorenco, novi Markez, i onda realno deca koja imaju talenat ali nisu "novi Markez" prerano uđu i ne mogu da se razviju u vozače kakvi su mogli biti. Ispljune ih okrutan sport i odu i istoriju... Mada, Qurtara je bio "dečko budućnosti", i u moto3 i moto2 je bio živi očaj... I onda je od jednom "kliknuo"... Ovo kako sada vozi je prosto neverovatno. Prelepo za gledanje.

Vidi, taj motor skontam u mili sekundama. Znam bolje motore neg ljude, gde koji stoji i gde ih viđam. A ovaj tvoj štrči iz mase ko otek'o palac. Ima i jedan 1250 u toj anniversary šari, i taj se voza sa još dva drugara takođe na 1250kama... Ma idi, ko za DB da radim

A meni se čini da sam ga viđao na NS-Futog relaciji...

950/990 gde god da sam čitao forume je "sveti Gral" advenčr klase... A kad god ga vidim uživo jasno mi je i zašto. Sprava. Alat. Funkcija diktira formu. Prelep prelep prelep prelep...... Opasno se ložim. Joooooooj

Auu bokte čoeče, ja znam koliki je taj motor, al koliki si onda ti??? Ko pored APNca da stojiš

Jaoooooooooooooooooo zašto mi to radiš.... Opasno sam zaljubljen u taj motor.

Da me maneš Honde. Kupio nov skuter ove godine, od trojice njih dobio 3 različite informacije za servisne intervale, doslovno, jedan mi kaže 6000km, drugi 8000, ovaj što radi u servisu me ubeđuje da je 10.000km! 0.9 L ulja i nema filter. Važi sine. Uz motor nije došlo ništa. Ni-šta. Nikakva knjižica, user manual, ništa. Niti sam potpisao neki papir o uslovima garancije.... Cene servisa su jasne, to je sve u sklopu post prodaje.

Ne mora da znači da je vazduh, već gornji kočioni cilindar, na samoj ručici.

Sjajno!!! Ako je ovo prvi putopis, kakvi će sledeći biti?? Pratim.

...ne pravdam nikoga, ali jbm li ga, svi naprave grešku... Zamisli se čovek, trenutak nepažnje, ko zna o čemu je razmišljao. Srećom nije bila skupa greška ovaj put...

Imaš pivu. Svaka ti ka Njegoševa. Odeš u "salon" sa parama u džepu da kupiš nov motor, oni ga nemaju u salonu ali mogu da ti poruče... A jel može da se proba?? A pa ne može... Nema toga. Skidam kapu ovima što prodaju RE Himalijan. Brat i ja zvali telefonom, zakazali test, probali. I mogu reći - test koji mi je promenio mišljenje o tom motoru. baš zato što sam seo i pipnuo i provozao. Bože zdravlja, ako sve bude po planu dogodine odosmo po dva komada. Nije da mi fali motora, ali malo promena...

To ide u moj skuter, inače osim u Hondi ne mogu nigde naći. Nema motul kod nas. A servisera neću komentarisati. Jebe se njemu, nije on dao 6000e.

Istina sve do reči. 125 je mera za grad... nekad mi fali umfa ali odma kažem sebi - ćuti majmune ne jurcaj, imaš bebu kući... Još jedan razlog zašto nisam hteo opet 250-300cc jer je sve teže, veće, i skuplje. Održavanje skuplje, potrošni materijal, gume, registracija koja je već za 300cc stavka... A već imam motor... Ali, za svaki dan, to malo skuterče, ja ne mogu opisati koliko sam se zaljubio. Ali ostajem pri tvrdnji, 300cc je najbolja klasa, zlatni presek, za nekog kome treba motor za svaki dan a da može i bez da trepne ode na neku vožnju. (Za dvoje... Može, ali nije ugodno)

...koliko može da razvije??

Ton je u prstima Šetam Dunavskom ulicom u Novom Sadu (ovo "a" u nazivu nije slučajno krivo, Novosađani posebno akcentuju naziv samo te ulice), za ruku držim mog prvenca, koji je skoro prohodao. O zidove kuća u tom sokaku odbija se glasan i čist zvuk prima, ili tambure kako ga još zovu. Prilazimo hrabro, ali sitnim koracima, i stajemo na par koraka. Obojica slušamo, sin po prvi put, sluša onako kako samo dete može da sluša - radoznalost, odušvljenost, čuđenje sve u istom trenutku. Oči uprte u uličnog svirača, gleda ga, gleda.. divan momenat koji traje. Meni je ton tog instrumenta jako poznat. Odrastao sam s njim. Moj deda je svirao prim. Zvuk je čudesna stvar. U istom trenutku dok držim za ruku svog sina, kreće salva u grudima, obuzima me ton i emocije, sećanja ranog detinjstva. Ko god je to doživeo zna kako pesma ili muzika udare u čoveka. Kao maljem.... Kroz glavu mi prolaze ruke i prsti mog dede, i kao da vidim - njegovi prsti kako stoje na tim tvrdim čeličnim žicama, spretno i odmereno menjaju mesto, a desna ruka neverovatnom brzinom okida penom (velika trzalica koja se ako se dobro sećam pravila od neke kosti). Magija spretnosti i umeća koja deluje tako lako kad vešte ruke to rade. Simfonija pokreta. Ova priča zapravo ima veze s nečim što sam doživeo skoro deceniju ranije. Bio sam skoro svršeni student, radili se svakojaki poslovi, priče o porodici i deci nisu bile ni u planu. Jok. Jedino bitno je bilo samo jedno - motori. Moda, odeća, satovi, izlasci u skupe klubove, ništa od toga ni mene ni moje drugove nije interesovalo. Sve zarađeno hrani isključivo jednu pasiju - vožnju motora. U tom periodu imao sam SV650s, čitaocima ovog foruma ne treba objašnjavati taj motor. Fabrički auspuh. Ne postoji ton, ne postoji vibracija, ne postoji ništa, sterilno. Sve to radi savršeno, ali to nije to. Skupile se parice, trajalo je to jer dnevnica beše veoma skromna, za tako nešto se moralo izdvajati sa strane dosta dugo, svako ko se odricao radi motora razume. Ali neka... Vredi. Imam cilj. Drugi auspuh, znam i koji, svi o njemu pričaju. Gledao sam ih na tuđim motorima, čuo sam ih puno komada - to je ono što ja hoću. Mukom stečeni novac ide isključivo u prave ruke. Ruke koje to razumeju. Srećom ove su bile zaista takve, o njima nešto kasnije. Dobijam e-mail adresu od drugara, objasni mi situaciju, da je gospodin u lošem zdravstvenom stanju ali da pitam da li bi on želeo da mi napravi auspuh. Konverzaciju ne bih opisivao, jer ko god je imao kontakt sa gospodinom o kom je reč u ovoj priči će reći isto, ljubaznost, preciznost, sve objašnjeno, do tančina, 22 e-maila je razmenjeno, datum ugovoren, satnica, sve. Rezervišem slobodan dan, budim se uzbuđen, hladno majsko jutro, via Ada. Nikad nisam bio u tom kraju. Ajme, divno je ići motorom u nova mesta. Stižem ispred kapije. Lako sam našao, u e-mailu mi je i slika poslata, "nemo'š promašit' ". Madam me pušta u dvorište, dočekuje i kaže da se izvinjava ali majstor će tek za 15-20 minuta, objašnjava da mu je teško da se spremi - nema zašto, ja sam tu, čekam koliko god treba, nema žurbe. Tako i bi. Par minuta kasnije stiže i Majstor. (Ne, nisam pogrešio sa velikim slovom.). Robert. Sve je kao što je dogovoreno u prepisci pripremljeno, do tančina, sve je napravljeno. Gledam u "top". Veličina kakvu sam želeo, mat brušeni prohrom, crna kapa, Race logo (za koji je Majstor pitao da li želim, ako ne želim neće ga staviti - ni slučajno bez!!! Sa ponosom ima da bude tu). Ima samo još da se napravi prirubnica na mojoj grani ali ona takođe mora da se zavari. Majstor me pita da li bi pomogao samo ako mogu njegovom sinu da skine granu sa mog motora jer on ne može - nema potrebe, dajte mi samo ključ jer nisam poneo ništa, sam ću. Dobijam potreban ključ, ležem na pod, (važan detalj: došao sam u beloj majici ispod moto jakne), odvrćem časkom granu, skidam, stavljam je na majstorski sto i Majstor će sad to da namesti, pripremi za montažu "topa". Majica je dalje bela. Ovo je radionica kakvu retko možete videti. Besprekorno uredna, čista, gotovo na nivou zubarske ordinacije. I tada shvatam, zapravo, o kakvom se Majstoru radi. Detalji. Najsitniji detalji. Majstorstvo se ogleda u detaljima. Svaki milimetar, svaki komad koji je sklopljen u taj top je prošao kroz njegove prste, svaka nitna je pregledana, svaka šelna, sve stoji u simetriji. Par puta skidam i vraćam granu, samo ovlaš, dok Majstor nije sam bio potpuno zadovoljan uglom i polažajem topa u odnosu na rep, točak, zadnju vilu... Pita me da li se ja slažem?! Kroz osmeh uspevam samo da izustim - ko sam ja da bolje znam od Vas?? Ako ste Vi zadovoljni, ja tu ne bi ništa ni pomislio da menjam. Majstor kaže to je to. Daj na sto. Par trenutaka kasnije, Majstor zavaruje prirubnicu. Gledao sam puno puta razne majstore i tehnike zavarivanja, al ovaj put ovo deluje nekako lako. Ruke i prsti koji laganim i spretnim pokretima obavljaju tako tehnički zahtevnu operaciju... Var je rukopis. Ovo nije onaj doktorski, "šta sad tu piše", niti je spisak od žene za pijacu... Ovo je kaligrafija. I dan danas imam urezanu tu scenu u sećanju... Gledam u ruke Majstora i divim se. Kakve veze ima ulični svirač, moj ded, i tambure sa početka ove priče? Pa lepo. Ton je izgleda stvarno u prstima. Ruke su stvorile. I ne mogu sve, i ne mogu svačije. To su ruke Majstora koji je stvarao ton. Verujem da je bilo i tehničkih benefita, lakši motor, estetika, sve sve sve, meni nebitno, to je majstor koji je stvorio ton koji je meni obeležio lep period života. Taj motor sam nakon toga vozio još neko izvesno vreme. Putovao sa njim, Srbija, Bosna, Hrvatska... Uspomene, događaji, ljudi, predeli... Ali i dan danas znam zvuk tog motora. To nije bio isti onaj motor koji sam kupio. Tada je postao motor koji sam želeo. Već sto puta korišćen i izžvakan izraz "karakter" ali to zaista jeste tako. Taj ton je imao samo taj SV. Sa tim auspuhom. Pri konstantnoj vožnji se utiša, utihne, samo blagi bas u pozadini iza huke vetra, koji me nosi kroz predele... ali na dodavanju gasa to je blasno brundanje. Na posletku kako slovima opisati ton? Ni note to ne mogu... I možda sam ja čudan, mnogi bi rekli i lud, mene muzika i ton, pa čak i zvuk u momentu vrate u sećanja, u uspomene, u mladost, detinjstvo.. Verujem i da će Robertov sin jednog dana ostati negde tako zatečen. Čuće poznat ton, to verovatno neće biti u Dunavskoj pored poslastičarnice, to verovatno neće biti prim, ali će doživeti isto, u momentu vraćen u neki davni svet, ali će na žalost njegov "ulični svirac" otići velikom brzinom dalje niz put... Hvala još jednom, Na svemu. Andrej B.

Čim stignem pišem. Najbolji majstor sa kojim sam imao čast da sarađujem.

Al sve to ustranu... Drskost i smelost... To je meni fascinantno. Da ne kažem da ne bi znao kako da se susdržim da mu ne popravim koju koščicu, nogice, rukice... Aj budi budi normalan... Kako?

Baš tako. Već dugo je dukati najbolji motor u GPu, jedina nesreća im je bilo što su zatekli MM u najboljim godinama, inače bi Dovi imao već par titula.

Realno osim RC30 i RC45 oni nisu nikad imali uspeha u WSBK. A zapostavili su tu klasu celu deceniju. Prethodni CBR je bio koje, 2008. Ili 2009.? I tek posle 10 godina izbacili nov model. A od tad došao S1000rr pun igračaka, R1 Crossplane, Aprilia RSV, dukati 1098 i 1198, Kawasaki poslednjih 5-6 godina.. od stare slave se ne živi.