Ton je u prstima Šetam Dunavskom ulicom u Novom Sadu (ovo "a" u nazivu nije slučajno krivo, Novosađani posebno akcentuju naziv samo te ulice), za ruku držim mog prvenca, koji je skoro prohodao. O zidove kuća u tom sokaku odbija se glasan i čist zvuk prima, ili tambure kako ga još zovu. Prilazimo hrabro, ali sitnim koracima, i stajemo na par koraka. Obojica slušamo, sin po prvi put, sluša onako kako samo dete može da sluša - radoznalost, odušvljenost, čuđenje sve u istom trenutku. Oči uprte u uličnog svirača, gleda ga, gleda.. divan momenat koji traje. Meni je ton tog instrumenta jako poznat. Odrastao sam s njim. Moj deda je svirao prim. Zvuk je čudesna stvar. U istom trenutku dok držim za ruku svog sina, kreće salva u grudima, obuzima me ton i emocije, sećanja ranog detinjstva. Ko god je to doživeo zna kako pesma ili muzika udare u čoveka. Kao maljem.... Kroz glavu mi prolaze ruke i prsti mog dede, i kao da vidim - njegovi prsti kako stoje na tim tvrdim čeličnim žicama, spretno i odmereno menjaju mesto, a desna ruka neverovatnom brzinom okida penom (velika trzalica koja se ako se dobro sećam pravila od neke kosti). Magija spretnosti i umeća koja deluje tako lako kad vešte ruke to rade. Simfonija pokreta. Ova priča zapravo ima veze s nečim što sam doživeo skoro deceniju ranije. Bio sam skoro svršeni student, radili se svakojaki poslovi, priče o porodici i deci nisu bile ni u planu. Jok. Jedino bitno je bilo samo jedno - motori. Moda, odeća, satovi, izlasci u skupe klubove, ništa od toga ni mene ni moje drugove nije interesovalo. Sve zarađeno hrani isključivo jednu pasiju - vožnju motora. U tom periodu imao sam SV650s, čitaocima ovog foruma ne treba objašnjavati taj motor. Fabrički auspuh. Ne postoji ton, ne postoji vibracija, ne postoji ništa, sterilno. Sve to radi savršeno, ali to nije to. Skupile se parice, trajalo je to jer dnevnica beše veoma skromna, za tako nešto se moralo izdvajati sa strane dosta dugo, svako ko se odricao radi motora razume. Ali neka... Vredi. Imam cilj. Drugi auspuh, znam i koji, svi o njemu pričaju. Gledao sam ih na tuđim motorima, čuo sam ih puno komada - to je ono što ja hoću. Mukom stečeni novac ide isključivo u prave ruke. Ruke koje to razumeju. Srećom ove su bile zaista takve, o njima nešto kasnije. Dobijam e-mail adresu od drugara, objasni mi situaciju, da je gospodin u lošem zdravstvenom stanju ali da pitam da li bi on želeo da mi napravi auspuh. Konverzaciju ne bih opisivao, jer ko god je imao kontakt sa gospodinom o kom je reč u ovoj priči će reći isto, ljubaznost, preciznost, sve objašnjeno, do tančina, 22 e-maila je razmenjeno, datum ugovoren, satnica, sve. Rezervišem slobodan dan, budim se uzbuđen, hladno majsko jutro, via Ada. Nikad nisam bio u tom kraju. Ajme, divno je ići motorom u nova mesta. Stižem ispred kapije. Lako sam našao, u e-mailu mi je i slika poslata, "nemo'š promašit' ". Madam me pušta u dvorište, dočekuje i kaže da se izvinjava ali majstor će tek za 15-20 minuta, objašnjava da mu je teško da se spremi - nema zašto, ja sam tu, čekam koliko god treba, nema žurbe. Tako i bi. Par minuta kasnije stiže i Majstor. (Ne, nisam pogrešio sa velikim slovom.). Robert. Sve je kao što je dogovoreno u prepisci pripremljeno, do tančina, sve je napravljeno. Gledam u "top". Veličina kakvu sam želeo, mat brušeni prohrom, crna kapa, Race logo (za koji je Majstor pitao da li želim, ako ne želim neće ga staviti - ni slučajno bez!!! Sa ponosom ima da bude tu). Ima samo još da se napravi prirubnica na mojoj grani ali ona takođe mora da se zavari. Majstor me pita da li bi pomogao samo ako mogu njegovom sinu da skine granu sa mog motora jer on ne može - nema potrebe, dajte mi samo ključ jer nisam poneo ništa, sam ću. Dobijam potreban ključ, ležem na pod, (važan detalj: došao sam u beloj majici ispod moto jakne), odvrćem časkom granu, skidam, stavljam je na majstorski sto i Majstor će sad to da namesti, pripremi za montažu "topa". Majica je dalje bela. Ovo je radionica kakvu retko možete videti. Besprekorno uredna, čista, gotovo na nivou zubarske ordinacije. I tada shvatam, zapravo, o kakvom se Majstoru radi. Detalji. Najsitniji detalji. Majstorstvo se ogleda u detaljima. Svaki milimetar, svaki komad koji je sklopljen u taj top je prošao kroz njegove prste, svaka nitna je pregledana, svaka šelna, sve stoji u simetriji. Par puta skidam i vraćam granu, samo ovlaš, dok Majstor nije sam bio potpuno zadovoljan uglom i polažajem topa u odnosu na rep, točak, zadnju vilu... Pita me da li se ja slažem?! Kroz osmeh uspevam samo da izustim - ko sam ja da bolje znam od Vas?? Ako ste Vi zadovoljni, ja tu ne bi ništa ni pomislio da menjam. Majstor kaže to je to. Daj na sto. Par trenutaka kasnije, Majstor zavaruje prirubnicu. Gledao sam puno puta razne majstore i tehnike zavarivanja, al ovaj put ovo deluje nekako lako. Ruke i prsti koji laganim i spretnim pokretima obavljaju tako tehnički zahtevnu operaciju... Var je rukopis. Ovo nije onaj doktorski, "šta sad tu piše", niti je spisak od žene za pijacu... Ovo je kaligrafija. I dan danas imam urezanu tu scenu u sećanju... Gledam u ruke Majstora i divim se. Kakve veze ima ulični svirač, moj ded, i tambure sa početka ove priče? Pa lepo. Ton je izgleda stvarno u prstima. Ruke su stvorile. I ne mogu sve, i ne mogu svačije. To su ruke Majstora koji je stvarao ton. Verujem da je bilo i tehničkih benefita, lakši motor, estetika, sve sve sve, meni nebitno, to je majstor koji je stvorio ton koji je meni obeležio lep period života. Taj motor sam nakon toga vozio još neko izvesno vreme. Putovao sa njim, Srbija, Bosna, Hrvatska... Uspomene, događaji, ljudi, predeli... Ali i dan danas znam zvuk tog motora. To nije bio isti onaj motor koji sam kupio. Tada je postao motor koji sam želeo. Već sto puta korišćen i izžvakan izraz "karakter" ali to zaista jeste tako. Taj ton je imao samo taj SV. Sa tim auspuhom. Pri konstantnoj vožnji se utiša, utihne, samo blagi bas u pozadini iza huke vetra, koji me nosi kroz predele... ali na dodavanju gasa to je blasno brundanje. Na posletku kako slovima opisati ton? Ni note to ne mogu... I možda sam ja čudan, mnogi bi rekli i lud, mene muzika i ton, pa čak i zvuk u momentu vrate u sećanja, u uspomene, u mladost, detinjstvo.. Verujem i da će Robertov sin jednog dana ostati negde tako zatečen. Čuće poznat ton, to verovatno neće biti u Dunavskoj pored poslastičarnice, to verovatno neće biti prim, ali će doživeti isto, u momentu vraćen u neki davni svet, ali će na žalost njegov "ulični svirac" otići velikom brzinom dalje niz put... Hvala još jednom, Na svemu. Andrej B.

Čim stignem pišem. Najbolji majstor sa kojim sam imao čast da sarađujem.

Al sve to ustranu... Drskost i smelost... To je meni fascinantno. Da ne kažem da ne bi znao kako da se susdržim da mu ne popravim koju koščicu, nogice, rukice... Aj budi budi normalan... Kako?

Baš tako. Već dugo je dukati najbolji motor u GPu, jedina nesreća im je bilo što su zatekli MM u najboljim godinama, inače bi Dovi imao već par titula.

Realno osim RC30 i RC45 oni nisu nikad imali uspeha u WSBK. A zapostavili su tu klasu celu deceniju. Prethodni CBR je bio koje, 2008. Ili 2009.? I tek posle 10 godina izbacili nov model. A od tad došao S1000rr pun igračaka, R1 Crossplane, Aprilia RSV, dukati 1098 i 1198, Kawasaki poslednjih 5-6 godina.. od stare slave se ne živi.

Ode brat da proba VFRa, pare u džepu, jedino tako sam uvek išao da probamo, kaže buraz evo ti pare ja odo da probam. Lik ne da da se motor proba. Kaže buraz evo ti pare, tu su drugari ja idem da obrnem krug. Neće. Prvo kupoprodajni pa onda. Kaže mu buraz da nema šanse da će mu izbrojati pare i napraviti kupoprodajni dok ne proba motor - ko bi to uradio?? I nagovarali lika. Na kraju jedva pristane. Aj sad iskreno, jel bi neko kupio polovan motor koji nije probao?? Ili sam samo ja lud.

Veoma moguće. Ali mene ne interesuje. Od 2017. imam Scott. Nikad više ni jedan motor sa lancem bez njega. Prvo, lanac traje x5 duže. Doslovno. Drugo, nikad ali ni jednom ga nisam oprao izgleda kao nov, sve se spira sa njega. Treće, pere se vodom, skine se sa felne kao ništa, za razliku od sprejeva koji se lepe. Četvrto, idem na put ko gospodin, ne nosam više sprejeve i pomade, samo gas...

Handguards i Scott oiler... To je must.

Jel ima centralni štender? Ako ima pesma.

A da... On nije tubeles, to moraš da savladaš - menjanje guma. Jel ima kit da se napravi da bude tubeles? Znam da za neke motore može.

Ima. Vlasnik očajnički pokušava da skrene pažnju na svoju običnost. Onda kad ovo napravi onda je on "poseban" te pripada mnogo manjem krdu budala. Šund i kič. Verovatno mu se bolje slaže uz zlatne zube (kolega iz dijaspore nek potvrdi i tu modu tamo prisutnu).

Svaka čast. Živi svoje snove. Nemaš vremena. Nemaš. Ja to sebi kažem svaki dan. Svi mi sanjamo isto to al nemamo 00. Ko nas je8e. Ko misli da ne može nek ne ide. Ako ćeš i pre polaska misliti da nećeš stići - nećeš. Svaki motor može preći tu razdaljinu da ne trepne. Evo moj skuter je za 3 meseca slistio 5000km po gradu. A grad je najgori za svaku mašinu. Veština vožnje je ono što treba da te brine. A i to se vežba. Opasnije je voziti se po gradu XY puta nego kroz pustaru, svi pilje u telefone, pešaci... PS. Najbolji motor za put oko sveta je Honda CUB 125 i njeni klonovi. Daću i obrazloženje ako treba ;). Ali snaćićeš se ti i na ovom. Pratim, ovo je tema koja obećava. Ako će na moto forumu ljudi da te odvraćaju od putovanja svetom - onda ovo nije moto forum nego Fejsbuk. ("Evo slika mene na mom motoru u kafani")

Nek se on skontcentriše na stazu, pobeže Quarta tri pobede u bodovima.

Da, ako možeš.

Daj sliku.

Jel živ?

...meni pričaš?! Ja bavim kamionima, održavanjem, nemoj da krenem da pričam bisere... sve si u pravu.

Jel si išao ove godine?? Poprilično sam siguran da su meni gledali dimenzije.

Hm... Ja sam vozio VFR 750 onaj prvi, kojem je neko stavio umesto fabričke 170 široku 190 kad je kupljen. I posle toga vraćen na fabričku 170.... Drugi motor. Kao balerina nakon onog prvog utiska. Ponire, skreće, haos! Inače taj 750 ima poprilično lepu ciklistiku. Nekad mi se čini da je bio brži na promeni pravca od 800fi. Edit: Iskopao sam slike. Boja je Ferari skuderija roso, koštala je kao Grčki dug, ali je vredelo svaki dinar. Ja sam namerno ofarbao prednju vile i zadnje fuzastere u crno da bi se kad se gleda sa strane "izgubili" u oku, tj, da se ne vide. Boja je imala neku predivnu perlu, na slici se ne vidi. Nalepnice sa onog prvog modela namerno, jer su mi najlepše... U svakom slučaju, skoro stock, ali po mom ukusu.

Pa i da nije kinez jako je teško da vredi nešto para, kad vidim sa kakvim se ljudi cenama gađaju....

Pa ne klikneš na to. Problem rešen.

Kakvi su ovi iz CFmoto? Zaista želim da i RE i CF postanu dobri igrači, mi kao korisnici od toga samo možemo da profitiramo.

Da pričam ja moje utiske kad sam letos zvao gospodina iz NSa? Sine, nema laku noć, niti će biti. A vidim da u Nemačkoj ima. Uostalom, to je najveći problem Kawasakija u Srbiji, nema ozbiljne firme iza njega. Zato jedino uvek na kraju kupim Honde. Za VFR iz 1998 sam kupovao sitnice i gumice i origanal šrafove, ma sve što ti padne napamet, ima on line katalog, zapišem broj, e-mail, treba mi to i toliko komada, 7 dana kasnije, stiglo. Svi koji imaju auto program verujem da su dobri. Honda, BMW, Suzuki... (ali kažem, nisam sa njima sarađivao, samo sa Hondom)

Motul - Lubricants recommendations WWW.MOTUL.COM Motul - Lubricants recommendations Motul sajt kaže 7100 10w40. Ja bi se držao toga.

Šta god radio, od Sarajeva na Neum ne ideš preko Svitave ako pada kiša. Put klizi kao da je led. Ne pitaj kako znam.