Menjač je prva gore, ostale dole. Dok sam vozio trke, Yamaha je imala takav menjač, pa tako volem i danas.

I meni su to najlepši cajgeri, ali nije bilo šanse da ih sacuvam. Nova osovina je 25mm, stara 19. Ne može da se razbuši, nema mesa. Ducati 916 ima mehanicki sat, ali je pinjon širi i ne može da stane između viljuške i točka. I da uspem da suzim, treba da dam 80 e za pinjon i da se nadam da će opseg biti bar sličan. Ideja je bila da stavim Garmin pored sata, snimam kamerom i premapiram podeoke, ako se koliko toliko slažu. Otprintao sam sve delove, podlogu isekao na laseru, origimal sačuvao, tako da ostaje da preko zime izmagijam nešto i vratim u prvobitno stanje. Menjajnje delova od pojasa dole je ok, a sve gore, što je identitet Katane je svetogrdje. Prednost novog sata je što je GPS i znam kada idem 50, a kada 80. Sa svim kamerama, radarima, presretačima i dronovima, osećam se kao bespomoćna lovina.

Mala modifikacija sata. Dobio je kineski, nautički GPS. Onaj stari sat sa debelom kazaljkom je neprecizan sa savremene radare/kamere na svakom ćosku. Novi je i logo. ФРБЧ je farbač

Регистрована. Где год станем сликају. Не само мотористи. Воле људи циркус.

Одговорићу цитатом из књиге. Написано пре 20 година, још акуелно. Робовласничко друштво јесте било сурово, али поштеније од овог данас. Роб је био роб и знао је да је роб. Данашњи роб мисли да је слободан, штавише, убиће сваког ко помисли да га ослободи. Неко паметан се досетио како да направи перпетуум мобиле друштвеног уређења. Нека свака вашка мисли да је неко и нешто и нека има наду да ће остварити своје грамзиве циљеве. Нема више идеала, нема “ТО BE”, само “ТО HAVE”. Да би се то остварило, снижени су стандарди. Нема више уметности и стваралаштва. Да се неки имбецил не би осећао инфериорно, сви смо морали да постанемо имбецили. Мени се, људи, на том рингишпилу не воза. У неком богатијем друштву остварио бих своје таленте, али бих остао закинут за несто пуно вредније што сам добио овде, а то је свест о ЛЕПОТИ. Све што постоји на овом свету је направљено од истог материјала. Док сам у дуалној свести, каква је наша будна дневна свест, о томе могу да имам само интелектулне закључке. Неки фрагмент мене доноси суд о неком фрагменту реалности. Сјајно! Ето зашто је целокупна људска цивилизација бесмислена. Тек када човек спозна ко је он заправо, када нађе своје истинско биће, моћи ће да опажа свет онаквим какав јесте, направљен од Љубави и Милости Божије. Све људске мистерије и квадратуре круга постају бесмислене пред лепотом једног цвета. Без те свести је поптуно свеједно где сам, у Калифорнији, или циганској Јалији где сам сада.

Jos cekam karburatore, one ultrafensi. Ostalo je posarafano. Za koji dan u sveti hram tehnickog pregleda, gde ce veliki žrec agencije za bezbednost saobracaja da utvrdi da nije bilo bitnih prepravki i da je ceo motor išaran u E1,2,3,4 i koji broj već treba, da me ne bi žrtvovali boginji bezbednosti.

Motor ce biti na prodaju. Posle ostavinske rasprave.

Dva meseca sarafanja i farbanja, a ne radim sporo. Jos karburatori i lakiranje repa i maske

Често чујем тврдње да је овај свет створен или дат на управљање непоменику. Мислим да није баш тако, Године трагања су ме довеле до зида и свести да је основна потка постојања СТРАХ. Ту је увек, и када се у пола ноћи човек пробуди ознојан, исто се буди и просјак и богаташ. И када је најсрећнији у било каквој овоземаљској срећи, сенка страха је ту. Само теоретски сам знао да чашу меда нико не попи док је чашом жучи не загорчи и да дуална пророда овог света не дозвољава да се живи само један пол. Годинама практикујем нешто што у шали зовем спиритуални бициклизам. Једноставна техника. Возим најјаче колико могу и пратим шта се догађа са менталном канализацијом, када крене да се излива. У мировању смо најчешће и ми и свет близу савршенста, а у напору било које врсте излази оно што гурамо под тепих, духовни гној. Тај део зовем јаоизација. ЈА стално понавља ЈАО. Мрзели, га тукли, нико га није разумео...Људи греше и крену да процесују тај бесконачни низ, али ЈАУ је стално нешто и врти трагаоца у круг. Основа духовног трагања су пост и молитва. На најнижем профаном нивоу, јер и пост, а поготово молитва су нешто много више, недостатак шећера одваја човека од забетониране реалности здравог разума, а молитва својим монотоним понављањем излуђује мајмуна у нама који би сталновртећи каледиоскоп сензација, сазнања и сличног смећа. Природни ТикТок. И једном моменту, док окрећем педале и борим се за ваздух, тај део личности одустане и деси се да изађем из ЈА света. Облак свести у ком сам се споји са свешћу око мене. Као када бих најлон кесу пуну морске воде ставио у море и онда извадио кесу. Постанем свестан да сам свестан. Остане само постојање. Јестеност без мисаоних процеса, интенције, без било каквог атрибута. Тај део траје некада тренутак, ретко дуже од пар минута. Ја се консолидује и заузме позорницу. Спиритуално озарен, једач гована и гутач рециклираног знања. Повремено сам правио дуже излете, данима бих возио бицикл по јужној неурбанизованој страни Крита, где нема саобраћаја и људи који одвлаче пажњу. 12-14 сати педалам и држим се питања. Ноћу исто. Брзо сам дошао до спознаје да било одакле да кренем на крају стижем до дихотомије Страх-Љубав. Као да је то исходиште свих људских активности. Тамо где има љубави нема страха и обрнуто. Било је момената када се страх потпуно нестане, па се опет јави на периферији ума, готово невидљив, али ту. Негде, пети дан, сам поставио шатор на плажи, уз само море. Југ Крита даје тај комфор самоће. Данима нико не прође.Почело је као налет енергије. Кости су почеле да вибрирају, готово до бола и онда је са мора бљеснула светлост , у тренутку стигла до обале и ударила ме. Имао сам осећај да ме је ударио гром. Цео свет свести се распао и остала је само празнина. Не обична, него пуна празнина. Нестао је и страх и љубав и било који други атрибут постојања. Свет је нестао у јединству и могао сам да посматрам како се празнина згусне и формира идеју, која крене у реализацију. Када нешто помислим, истовремено видим како се из празнине формира, обликује у глас који изговарам, како улазим у дуални свет са којим немам никаве везе, јер да бих их имао, морао бих прво да их створим. И свака свар коју створим, егзистира само док држим пажњу на њој. Чим отпустим пажњу разреди се и нестане у празнини. Заправо остане као потенцијал. Сутрадан сам схватио да је стање јединстава стабилно. Да се купам у самом себи, јер шта год бих видео, чуо било је део мене. То мене је дискутабилно, али мора некако да се зове. Када се згуснем могу да купим хлеб и воду, али истовремено и да се претопим са постојањем. Та два света нису у супротности зато што нема два него само један и да нема два човека у васиони, како каже Владика Николај, него само један. Враћам се на почетак и свет Сотоне. Ако ми треба, постоји, колико држим пажњу на њему. Ми му дајемо постојање, да обогати или закомпликује позорницу живота. Ко воли. Страх о ком говорим није из пакета индивидуалних поларитета, него имплант који добијамо када сиђемо у МЕВИП. Материја, енергија, простор и време. Љубав која је други пол страха је емоција, а љубав са оне стране дуалности света је стање. Матрица свих испољења. Овоземаљска љубав је бледа сенка небеске љубави. Немогућност сазнања је чињеница да ми као људи, из тачке гледишта једног лудила, разматрамо тачку гледишта другог лудила или још горе туђег лудила. Као што је и најављено свет се поделио. На једној страни лудаци врте млин мисли, на другој су литургијске сузе контакта Духа Светога и Луче Божанске Светлости у нама. Планета се обожила, природа и животиње већ су у другој реалности. Чека се Човек. ТАЈ ЈЕДАН, јер сви смо ми парчићи његове свести.

Debeli motor na nogama nakon 5 godina.

Skratio sam ram 15 cm. Morao sam da napravim nove nosace repa, zadnjeg svetla. Sediste sam rastavio i isekao plastiku, pa onovo zavario. Viljuska od Dukatija je kraca 5 cm pa je rep ruzno virio iza linije zadnjeg tocka.