Kako sam pomislio da poznajem Ankaru i pokušao da razumem čoveka koji je menjao istoriju. Šetnja bosonogih po slanom jezeru i dimnjaci u pustinji Ankara, glavni grad Turske, sušta je suprotnost Istanbulu. Smeštena na velikoj anadolijskoj visoravni, dodaj ili oduzmi, na nekih 1000 metara iznad nivoa mora, samim tim isto toliko iznad Istanbula, kao da je sastavljena od suprotnosti. Centralni deo grada, Ulus, je i najstariji. Iznad Ulusa nalazi se brdo (Hisar) i ako krenete uzbrdo ulicom Hisar parki, brzo ili manje brzo u zavisnosti od kondicije kojom raspolažete, jer uspon je veoma naporan i strm, naićićete na staru tvrđavu – Ankara Kalesi (šta mislite, odakle je došao naziv "Kalemegdan" za beogradsku tvrđavu?). Tvrđava je mesto sa kog se, izuzimajući možda još samo nove nebodere na jugu grada, najbolje vidi Ankara. Upravo zato i ja sam baš tu izabrao mali i skroman smeštaj, gotovo na samom vrhu brda. Problem sa centrom Ankare, uopšte sa njenim severnim delom, a to putnici unapred retko znaju, je taj što je to ujedno i najružniji i najneuređeniji deo grada. Trude se Turci da to isprave, mora im se odati priznanje. Na mestu ispod samog Hisara, gde su arheolozi pronašli veliki rimski amfiteatar (čiji je najveći neotkriveni deo na žalost upravo ispod donjih bedema tvrđave), u toku je veliki renovatorski poduhvat: sređuju, sa jedne strane amfiteatar, a sa druge staru gradsku četvrt, sa stotinama kuća čiju arhitekturu sigurno poznajete (ako ste bar jednom videli npr. Konak Knjeginje Milice u Beogadu ili bar jednu od više desetina sličnih građevina na jugu Srbije). Ova predivna i tek manjim delom sređena orijentalna četvrt počinje od ulice Anafartalar i penje se južnom stranom brda do čuvene Haci Bayram Veli džamije, arheloškom lokalitetu prvog reda koje na jednom mestu spaja rimske, hrišćanske i islamske bogomolje. Ipak, centar Ankare je veoma daleko od prijatnog mesta i to se, bez obzira na sve napore nije promenilo. Ankara je, pre nego je postala glavni grad, bilo relativno malo anadolijsko mesto (sve do tiresestih godina prošlog veka nije se ni zvala Ankara, već Angora). Sve što je postojalo, postojalo je oko današnjeg centra. I bilo je siromašno. Kompletna tvrđava, spolja i iznutra, i dan danas je načičkana siromašnim udžericama. Kao i tri od četiri obronka Hisara (na četvrtom je veliki i haotičan suk, koji je tek jednim delom evoluirao u bogatu Anafartalar ulicu). Problemi su veliki i brojni: fali osnovna infrastruktura, svepristna je prašina koja vitla neasfaltiranim ulicama, svude tumaraju siromašni ljudi i deca koja prose. Sve to ume da, na prvi pogled, boravak oko gornjeg centra Ankare učini neprijatnim. Kasnije će se ispostaviti da je ta neprijatnost samo privid i da trošne kuće, ljudi i ta radosna i u siromaštvu ipak razigrana deca imaju toplinu i široko srce za stranca na motoru. Ali, to je šira priče, ostaviću je za neku drugu priliku. Ukoliko u Ankaru ulazite sa severa, a ako dolazite kopnom od Istanbula sva je prilika da sledeći saobraćajni prsten oko grada ulazite upravo sa severa – to je, uz jedan moderan Outlet market kao izuzetak, ubedljivo najružniji način da uđete u grad. Ako pri tom idete u centar, sve vođeni idejom da najbolje upoznate Ankaru za kratko vreme koje imate na raspolaganju, desiće se da upoznate jednu prašnjavu, neuređenu i haotičnu kasabu za koju ste samo čuli da ima preko 3 miliona stanovnika, a pitate se gde svi oni stadoše po tim favelama koje gledate. Pri tom, imaćete vremena za razmišljanja ove vrste, budući da je gotovo izvesno kako upravo stojite beznadežno zagušeni u večitom saobraćajnom kolapsu. Moderna Ankara počinje tamo gde centar završava – na zapadnom i južnom obodu Ulusa. Idući ovim pravcem, najpre ćete naići na Genčlik park, veliku zelenu oazu preko dana, a pulsirajuće grotlo kafića i ogroman i posećen luna park preko noći. Na njega se nadovezuju moderna sportska Arena, Univerzitet i železnička stanica. Ulice se šire i postaju moderni bulevari. Ka jugu oni vode u veoma moderne stambene i poslovne četvrti. Gledajući obe Ankare imate osećaj kao da se radi o dva različita grada, vekovima udaljenih jedan od drugog. Jedan je još uvek stara Angora, sa svim problemima koji se desetlećima nisu mnogo promenili; drugi je moderna Ankara, jedan od važnih azijskih megalopolisa. I one se, rekao bih, slabo međusobno razumeju. *** U Ankari sam proveo dve noći. Imao sam vremena, dakle, da dugo lutam ulicama, peške, prevozom i jeftinim taksijem (nikada mi neće biti jasno kako je u zemlji onoliko skupog motornog goriva, pa čak i LPG-a, taksi dostupan i relativno jeftin?!). U toj šetnji, odlučujem da posetim ono što sam propustio, kada sam prethodni put bio u Ankari – Anitkabir, tj. mauzolej Mustafe Kemala, mnogo poznatijeg pod nadimkom kojim je obeležio istoriju Turske: Ataturk (u bukvalnom prevodu: Otac Turaka!). Na kapiju mauzoleja dolazim peške, a od kapije se vozim kraljevski: na račun turskih poreskih obveznika do samog kompleksa transportuje me luksuzni, klimatizovani minibus. Bila je to samo prva najava monumentalnosti koja sledi, a Bogami se tako nešto ne viđa često, makar ne van onog malobrojnog preostalog komunističkog dela sveta. Mustafa Kemal bio je veoma zanimljiva i kontraverzna ličnost. Duboko je obeležio istoriju Turske. Zemlju je spasao haosa, koji je pretio nakon raspada otomanskog carstva. Uspeo da napravi savezništva sa tadašnjim velikim silama, radikalno je modernizovao zemlju i postavio temelje vizije koja možda tek sada doživljava svoje puno ispunjenje: ponovno rađanje ekonomski jake i bogate Turske države, svakako najveće regionalne sile. Sa druge strane, vodio je zemlju čvrstom rukom, beskompromisno koristeći vojsku za unutrašnje obračune, postavio je najjači kult ličnosti u modernoj Evropi (a Ataturk je Evropljanin – rođen u Solunu), nije mu se bilo zameriti, ni njemu ni njegovima, a sve to skoro neokrnjeno (ili tek nešto malo okrnjeno) traje i dan danas, čitavih 75 godina posle njegove smrti. Kako gledamo na Mustafu Kemala određeno je našim gledanjem na izbor da li u politici cilj uvek opravdava sredstvo, ili smatramo da i sredstva moraju biti legitimna. Upravo tako, u zavisnosti od lične filosofije života, posetioci napuštaju Anitkabir sa jednim od dva osećanja: ili su zadivljeni, takoreći puni strahopoštovanja, ili im je mauzolej samo pokušaj toliko puta viđen kroz istoriju – da se jednom nesumnjivo značajnom čoveku, iz unutrašnje potrebe tradicionalnog društva za kultom, prikači gotovo božanski oreol. *** Put iz Ankare na jug, čestim deonicama u izgadnji koje će uskoro činiti moderan pravac sa četiri savršene saobraćajne trake, vodi kroz prelepe zlatno-žute predele centralne Anadolije. Lako je putniku zastati i satima gledati u to zaslepljujuće, a opet smirujuće žutilo. Anadolijski plato, sve vreme ne spuštajući se ispod 1100 metara od nivoa mora, širi se na sve strane, najviše na istok. U sred tog zlata i žutila, posle jednog u nizu blagih prevoja, pogled puca na Tuz Gölü (u bukvanom prevodu "jezero soli" ili "slano jezero"; sada je valjda jasnije odakle Tuzla, grad soli!). Običaj je, kažu, da okamenjenim slanim koritom ovog jezera putnici namernici šetaju bosi. Za nešto je već ta šetnja sigurno dobra, mislim se, tako nastaju te legende. Dug me put čeka, pa potiskujem cinične misli i skidam putničke čizme, pridružujem se čudnoj masi sastavljenoj od domaćih tradicionalnih Turaka, modernih urbanih Turaka, Italijana i, ni manje ni više, jednog autobusa punog Kineza. Eto me kako tabanam koritom nekada jezera sa slanom vodom, računam, da parafraziram Dekarta, ako običaj nema bilo kakve veze sa mozgom a ja ipak malo protabanam po svoj toj soli, ispašću možda glup, mislim jedan glup Srbin uz pun autobus glupih Kineza i ne deluje tako značajno; ako sa druge strane običaj donosi sreću ili neku drugu korist, a ja propustim da se prošetam, bez razloga sam u ozbiljnom minusu i propustih priliku za ćar. Odnos uloženo-potencijalno dobijeno je perfektan. Skidaj dakle čizme i tabanaj! *** Na pola puta od Ankare ka obali, zavijam na istok i posle nepunih 150 kilometara nakon slanog jezera, dolazim u malo turističko mesto Goreme. Za Goreme uglavnom niko nije čuo, tj. dok se na spomene poznatiji toponim: Kapadokija; tada se stvari naprasno menjaju – Kapadokija je jedan od najposećenijih turističkih lokaliteta centralne Turske! Šta ćeš tamo, pa zar nemaš isto to samo domaće, srpsko, u Đavoljoj varoši? A, i zar nisi prošle godine bio na sličnom mestu, nadomak Gorija u Gruziji? Istina, sve to stoji tačno, doduše, ovi naši oko Kuršumlije nisu se (još) setili da u stenama izdube pećine i u njima žive, treba to videti! Dodatno, nije mi ovo veliki zaobilazak na putu za Erzurum, na toliki put dodatnih 100 kilometara se i ne računa. Pa što da ne onda, da vidim i ja šta gleda toliki strani turista u Turskoj! Kapadokija, mada je glupo i netačno, dakle tipično turistički, uzeti naziv starog kraljevstva za moderni geografski lokalitet, predstavlja dolinu između Nevšehira (kao najvećeg mesta u okolini), te Avanosa i pomenutog gradića Goreme. Velika je površinom onoliko, više stotina kvadratnih kilometara. Bila bi Kapadokija potpuno impresivna, autentično čudo sveta (!), kada bi je samo malo pustili na miru, evo jedan dan nedeljno da se ukine prateći vašar i malo profiltriraju horde turista. Imam i konrektan, nepristrasan predlog: pustiti tada samo putnike na, pa recimo, motorima! U međuvremenu, dok me turske vlasti ne poslušaju, zaboravite na gužvu, buku i "muzeje pod otvorenim nebom" (koji vam 6 Eur naplaćuju ulaz da vidite isto ono što imate kilometrima okolo besplatno). Umesto toga, pronađite svoj dimnjak, svoju pećinu u steni, svoj pogled i upite trenutak (punim plućima, onako kako je to davno preporučio "Oh, Captain, my Captain"). A posle, ili pre, toga – otiđite iznad Gorema i pogledajte panoramu doline. Pogled je impresivan i (još uvek) se ne naplaćuje. *** Kamp u Avanosu je pravi raj. Bez šale, za 5 Eur noć (umoran putnik, njegov motor i šator, sve džumle) dobijete ulaznicu za raj! S tim što ovaj raj ima i bazen. Sutra me čeka 700 i kusur kilometara lokalanih puteva do Erzuruma. Počelo je počelo… Nastavak sledi…

Ulazak u Stambol i kako sam još jednom bio zapanjen ovim gradom. Kako je Fener izgubio od Arsenala, a ja stekao prijatelje. I kako sam između kamiona, a iznad kontejnera poetično kročio u Aziju Nekih šezdesetak kilometara pre Istanbula svraćam na benzinsku stanicu, manje što mi je u tom trenutku neophodan preskupi turski benzin (znajući za jadac snabdeo sam se gorivom do vrha, plus dodatna kantica, na izlazu iz Bugarske), a više pripremajući sa za ono što sledi. Ulazak u grad! Koju god rutu i varijantu da izaberete za ulazak u ovaj višemilionski megalopolis na dva kontinenta (!), u vreme kada mu ja prilazim sa evropske strane – nema dobrog rešenja. Možete samo da birate kakav pogled želite (biranjem prilaznog pravca), pošto vam kolaps i stajanje svakako sleduju, jedino imate uticaj na izbor kulisa. Ja dolazim pravcem E80, dosadan ali brz put, zaobilazi gradove i od granice sa Bugarskom do samog prilaza gradu dovodi vas za tek nešto više od 90 minuta. A ja žurim, imam samo jednu noć za predivan Stambol. Naravno, na ovom mestu valja reći da "sam prilaz gradu" u slučaju Istanbula znači nekih 50 kilomatara od centralnih gradskih četvrti oko Zlatnog roga i Bosfora! I koliko god putnik pokušao da se pripremi na neizbežno, baš ništa ne može da vas učini spremnim za istanbulske gužve. Nekih 40km od centra grada gužva počinje (a kada kažem gužva mislim na kolonu vozila koja stoji, ispunivši svih 4, a povremeno i 6 i 8 kolovoznih traka puta u jednom smeru!!!). Dakle, punih 40 kilometara i dodatnih preko 90 minuta pokušavam da utičem na svoju sudbinu, umesto da se kao i velika većina lokalaca prepustim, menjajući impresivne auto-puteve: sa O-3 prelazim na O-2, sve u nadi da je na O-1 (unutrašnji prsten) manja gužva, al' ne lezi vraže… poželeh onaj spoljni prsten na O-3. I sve to vozim u zaustavnoj traci i između automobila, teško natovaren, sa bočnim koferima. Niti je zabavno, niti je moja ideja motociklizma. *** Umoran, dakle, pristižem dosta kasno u malenu gradsku četvrt na samom Bosforu – Ortakoy. Malenu, dabome, samo za istanbulske prilike. Ortakoy je na evropskoj strani grada, četvrt uglavljena između čuvenog Yildiz paka sa jedne, i Bešiktaša sa druge strane, neposredno ispod prvog mosta preko Bosfora. Kada sam prošli put bio u Istanbulu, sa Hit the Road 1 ekspedicijom, sa divljenjem sam naslonjen na ogradu bosforskog kruzera koji nas je vodio u obilazak grada sa mora, gledao tada mi nepoznatu živu, vibrirajuću gradsku četvrt na obali, prepunu kafića, vreve, dobre atmosfere i muzike. Još tada obećao sam sebi da ću, kada me put ponovo nanese u Istanbul, tu prespavati. Dodatno, četvrt je ispod samog mosta, a most me koliko sutradan vodi pravo u Aziju, neću mnogo dangubiti od rute, pa je odluka potpuno imala smisla. U Ortakoy četvrti možete posetiti čuvenu džamiju na obali (koja se, doduše, trenutno renovira), možete pojesti "Kumpir" (veliki i preskupi krompir sa svim mogućim i nemogućim dodacima), možete sesti u neki od brojnih kafića na rivi i biti opelješeni kao pravi zapadni turista, možete i sasvim lepo proći u nekom od više desetina restorana i odličnih kafea samo nekoliko ulica dalje od mora, a možete kao ja, upoznati nekog od mnogobrojnih za druženje spremnih lokalaca i sa njima gledati fudbal! *** Još na gore pominjanoj benzinskoj stanici ispred Istanbula, pre nego ću se upustiti u gnjavažu i gužvu zbog koje se pitate da li je u Aziju ipak možda bolje bilo ući trajektom, dok sam ja lenjo u hladovini srkutao instant kafu, pristiže autobus pun navijača Fenerbahča, koji ih iz pograničnog Edirna vodi na utakmicu u Istanbul. Naime, to veče Fener igra kvalifikacije za Ligu šampiona protiv londonskog Arsenala, a turska strast za fudbalom je nadaleko čuvena, iracionalna i nemerljiva! Reč po reč, ubrzo kao da se sto godina znamo, kao da su i fudbalski navijači poput bajkera – sevnu telefon i instrukcije istanbulskim poznanicima da mi organizuju gledanje "našeg" Fenera u nekom sport kafeu. Kratko ću izvestiti: nisam im bio "talija", a istorija crno-žutih neće pamtiti 2013. kao godinu velikih uspeha u Ligi šampiona. Ipak, kažu da su poznanstva u muci dugotrajnija od onih kovanih u zadovoljstvu. U tom smislu, moji novi istanbulski drugari već sutra ujutro došli su ponovo do Ortakoja trajektom sa azijske strane, a za to im je trebalo više od sat i po. Samo da bi mene ispratili na dalji put! U redu, ispostavilo se da su i oni u duši putnici, dvotočkaši, samo od one potpuno mazohističke sorte što ne ide na benzin – pa ih je ovo moje putovanje i samovanje inspirisalo i malo dirnulo. Fudbal, već posle prvog poluvrmena, više sa tim nije imao nikakve veze… *** U Aziju sam prešao preko drugog mosta, onog na pravcu O-2, računao sam nigde u stvari ne žurim, sam sam sebi mera, pa što da ne provezem i taj drugi most (ovim prvim u Aziju sam ušao prošle godine). Počeo sam da uživam u putovanju. I tako, između kamiona i iznad teretnog broda za transport kontejnera, kročio sam ponovo u Aziju. Nekome je ovaj prelazak samo prozaičan put između posla i doma (većina biznisa je na evropskoj strani, a većina ljudi živi na azijskoj), dok je meni, eto, uzbuđenje i najava avanture koja dolazi. Jer, putovanje u stvari počinje tek od ovog trenutka, sa ovim prelaskom u Aziju! Nastavak sledi… [ulazak u Tursku] [susret sa navijačima Fenera] [Gužva na ulazu u Istanbul, 30km od grada, dok još saobraćaj teče] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - renoviranje džamije, simbola četvrti] [Ortakoy - pogled na Bosfor] [bosfor] [Most preko Bosfora noću, pogled sa mola u Ortokoju] [Jutro u Ortokoju - braća biciklisti žele putniku srećan put!] [bešiktaš - vožnja obalom Bosfora] [Dobrodošli u Aziju!] [Autoportret putnika na obali Bosfora]

Kako sam krenuo na put i završio početak u Plovdivu, kako sam lutao ulicama i gledao zaljubljeni par i zašto sam uopšte krenuo sam Dakle, putovanje je, jedno lenjo i obično majsko jutro, pobedilo. Bez nekog posebnog razloga, naime prethodna noć nije slutila da će se bilo šta značajno dogoditi. Tako, bar u mom slučaju, povremeno čovek ode na počinak ne sluteći bilo šta, a jutrom se probudi putnik. Neko, eto, za punog meseca iz sna postaje vukodlak, neko noću krišom prazni frižider, čuveni Toza operiše u to nedoba kao vampir, a ja povremeno, i đavo će ga znati ko je tu prošao najlošije, samo osvanem kao putnik. I šta ćeš, kud' ćeš, bude onda gotovo. Ono, period inkubacije putnog virusa potraje još neki mesec. Ustaješ, bivstvuješ, odlaziš na počinak – sve se trudiš da deluješ uobičajeno i normalno. Krišom, dabome, sanjariš, praviš rutu, planiraš, popisuješ, čitaš, dopisuješ, još malo čitaš, spremaš, popravljaš, nabavljaš rezervne delove i opremu i, rekoh li već, čitaš. Hoću reći, to sve noću. Danju si i dalje uglavnom normalan, tj. u meri u kojoj si i bio normalan, dabome. Ukućani, a sve se i oni prave Toše i sve kao ćute, već vide koliko je sati, pomoći tu nema, samo gledaju koliko je loše ovaj put. Mada, iskren da budem, u mom slučaju ume da bude baš loše. I sve tako i u tom tonu, dok u jednom trenutku Gospođa duboko ne uzdahne, obrne krug očima, slegne ramenima i značajno se zagleda u svog supruga, u ovom slučaju ni manje, ni više, nego mene. Na kraju krajeva, ono što je muči je upravo ono što voli; prava dijalektička suprotnost, što bi rekao Marks. Dakle, na ovaj ili onaj način putnik dobije "zeleno svetlo" i od tog trenutka putovanje i zvanično može da počne. *** I eto kakve mi se sve misli motaju po glavi, dok kasnim na početak sopstvenog putovanja. Nekoliko prijatelja me za sreću i podršku ispraća, a ja po običaju kasnim i posledično sam nervozan. Tj. do trenutka dok ne shvatam da ne postoji niko ko bi mogao da se nervira što čeka sopstveni polazak, niko ko bi mogao da krene bez mene. Ovoga puta vozim sam. *** U Plovdiv pristižem veoma rano, tek nešto iza podneva, posle laganih i prijatnih 550 kilomatara prve etape. Prva granica, prva promena vremenske zone, prve fleke na čistom odelu. Prva u dugačkom nizu jeftinih hotelskih rupa koje me čekaju na ovom putu. Plovdiv, još onomad kada je putovanje počelo samo sebe da planira, biram za prvo prenoćište jednostavno i brzo. Jedina preostala veća varoš u Bugarskoj u kojoj do sada nisam bio. Dodatno, tačno je na ruti, na pogodnom mestu. Izbor je bio lak i logičan. Plovdiv je veliki grad, drugi po veličini u celoj Bugarskoj. Veličine Novog Sada, dakle nekoliko stotina hiljada duša, uvek sam ga zamišljao kao veliko i sivo postkomunističko sumorno mesto. Može biti da je to nekada i bio, mora da su te mentalne slike potekle od nekog letimično viđenog, a onda i ubrzo zaboravljenog, televizijskog snimka ili izveštaja u štampi iz Plovdiva, u mojoj ranoj mladosti. Tek, danas je malo od tog sivila ostalo. Možda po neka fasada, monumentalnost trgova, velike javne zgrade i, verovatno ponajviše, ogromni dehumanizovani stambeni blokovi, za koje je i Novi Beogad sušti etalon brige za čoveka i raznolikost! Ne i ne, sa druge strane je sadašnji život! Iako Bugarima ponekad ne izgleda tako, iako su kao i svi nestrpljivi i čini im se da zaslužuju sve i odmah sada - za nas sa strane, koji Bugarsku gledamo povremeno i sa pauzama između tih pogleda, jasno je kako ta zemlja napreduje. Infrastruktura se gradi, gradovi su živi, pokreću se biznisi, ima turizma! I, obratite pažnju, ovde se ne radi o glavnom gradu države, niti crnomoskom ili planinskom centru. Kada gradovi u unutrašnjosti imaju neku perspektivu (a imaju je u Bugarskoj većinom – i Varna i Burgas i Šumen, čak i Ruse i Pleven), zemlja se ipak kreće u pravom smeru. Plovdiv je jedan od najstarijih evropskih gradova. Na istom mestu, pored reke Marice, ljudi žive već više hiljada godina. Centar grada i centralno gradsko jezgro bukvalno su arheološko nalazište, uglavnom iz rimskog vremena. Rimski stadion (ispod centralne gradske ulice, nešto poput beogradske Knez Mihailove), amfiteatar (ugnježden u prirodnoj dolini između dva centralna gradska brda) i forum (ispod centralnog gradskog trga), svedoci su da se grad kroz vekove čak i nije mnogo pomerao. Šetajući ulicama, a ovaj grad, tj. njegova centralna zona, obilazi se isključivo peške (!), možete videti više sjajnih pravoslavnih crkava, sačuvane su i dve veoma stare džamije (u samom centru, a veća i lepša nalazi se iznad samog rimskog stadiona, pa možete na jednom mesto videti bar tri vertikalna sloja istorije!), kao i jedna rimokatolička katedrala i nekoliko protestanskih hramova. Već ova činjenica dosta govori o kosmopolitizmu i starosti Plovdiva. Ipak, bez dilema, moj favorit i najveća vrednost Plovdiva je njegova stara varoš. Kada od rimskog stadiona, dakle iz centralne pešačke zone, krenete polako uzbrdo na istok, ubrzo ulazite u splet malih i strmih ulica, prolaza i stazica koji se rađaju bez plana i reda, seku se pod svim zamislivim i nezamislivim uglovima, kruže, presecaju, vode pored i oko zidina i ko zna odakle i gde sve. I sve su pune šarmantnih i neodoljivih kuća, kućeraka, palata i svega između. Neke od tih građevina i ulica su renovirane i umivene, neke jedva stoje i bojite se da će prvi povetarac (ili neki Zli vuk!) da ih sruši, neke su van vidika turista (i u njima su po pravilu najbolji skriveni kafići i klubovi, vidi se to na prvu pogled, s nogu!), druge su pune suvenira… Dugo lutam tom kaldrmom. Gubim se i pronalazim, iza jednog ćoška je skriven najbolji mali Jazz klub koji sam video u poslednjih 5 godina, a iza drugog rimski amfiteatar sa 6.000 mesta. Na kaldrmi, ispred svog lokala, sedi zanimljiva devojka koja pravi neke arty drangulije, a iznutra se čuje RNR 60-ih. Dva koraka dalje zvuci zurli i ispijanje čaja ispred kafanice. Ne stiže mi se na cilj. Mislim se, svako brdo ima uglavnom samo jedan vrh, pre ili kasnije pronaćiću ga i ja. I znam, pogled će biti sjajan, Plovdiv okupan u zlatnom popodnevnom suncu. No, pre te neizbežnosti uživam, ovaj stari grad privlači, opija šarmom. Možda je u pitanju samo ushićenje što je putovanje počelo, pa zar nije ovaj mali biser praktično na pragu kuće upravo nagoveštaj svih onih pravih i teže dostićnih bisera koji me tek čakaju, može dakle biti i to, ali deluje mi da je oduševljenje autentično, poznajem već toliko sebe. *** Iza jednog trošnog kućerka, umesto sledeće kaldrme, odjednom proplanak i vrh. I pogled jeste sjajan i sunce preliva zlatnim baršunom, baš kako najviše volim. I taman da krenem da uživam, da nastavim da se radujem što i posle lepog ima opet lepo, samo novo i drugačije, a nije li to smisao potrage (!), videh njih dvoje. Zagrljeni, sede na ivici bedema i gladaju na Plovdiv sa visine. Savršeno dovoljni jedno drugom i perfektno nesvesni oka stranca koje ih posmatra. Eh, dovraga, mislim se. Suviše je rano da mi ovoliko nedostaje Violeta. Nastavak sledi… [Plovdiv - njih dvoje] [Deo ekipe za srećan ispraćaj - avgustovsko jutro u Beogradu] [Motor "pariran" ispred "hotela" u Plovdivu] [Plovdiv - detalj iz starog grada] [Plovdiv - detalj iz starog grada] [Plovdiv - pešačka zona i slojevi istorije] [Plovdiv - centralni trg] [Plovdiv se još jednom rađa - okom i rukama umetnika]

Al' najbolje je što malopre zamal' ne doživeh nervni slom - pošto je najviša tačka u gradu, instalirana snaga zvučnika sa kojih mujezini najavljuju molitvu je jedno 100KW. Pa kad je grunulo malopre, iznenada i podmuklo , a ja 20m odatle, zamal' ne zalegoh po sto... Odoh sad da :care: ...

Sinoc sam bio u istanbulskoj četvrti Ortakoj. Predivna četvrt, sećate se vas dvojica htr-ovaca, to je ona četvrt prepuna kafića i ljudi ispod samog prvog mosta preko Bosfora. Prošli put, gledajući sa broda, obećao sam sebi da ću sledeći put kada se nađem u Istanbulu tu popiti Efes, ako ne i spavati. Pa sam tako i učinio. Upoznao sam neke navijače Fenera, pa su me vodili da u kafiću gledamo Arsenal, mada nisam im baš bio talija Večeras sam već u Ankari, gde sam i sutra ceo dan, pre nego krenem u Kapadokiju na prvo kampovanje. Sedim na terasi zamka (kafić na najvišoj tački centra Ankare) i gledam grad okupan u svetlu ispod sebe. Turski net je i dalje isti - katastrofalan i dela ga na kašičicu...

To vi matori na , a mi mladići na: 10 20 Goto 10

Ej, društvo... hvala svima na podršci. Evo me, već stigao u Plovdiv, smešten (majko mila kakva rupa, al je bar jeftina ), istuširan i mirišljav. Sve do Ankare je čisto zagrevanje. Aco, gledam ove fotke gore i, pravo da ti kažem, ista mi misao pala na pamet za odelo ...

Nosi duplu garnituru potrebnog alata...Jbg, BMW je to...

Kako spakovati motor za ovakav put? U mom slučaju, finalno pakovanje nije dugo trajalo (ukupna težina na sedištu, iako povećeg gabarita, je svega 20kg - što je mnogo lakše od uobičajenog suvozača ): I skoro direktan prenos poslednjih, završnih priprema. Ključno za put : Kafica sa ženom, pa Bože zdravlja, ranim jutrom na put!

Bajkal i Mongolija, kao i severna ruska ruta ostaju za neko sledeće putovanje. Za ove termine previše su severno, a termini su takvi kakvi su zbog posla, dok je smer puta ovakav zbog viza...

Ljudi, hvala svima na lepim rečima! Podrška puno znači i puni čoveka pozitivnom energijom.

Sva papirologija sređena. Vize (koje nisu jednostavne), a Bogami i karnet. Za karnet, kao potencijalno najveći problem, moram da se zahvalim mom drugu i našem forumašu sa kontaktima u AMSS (ne znam da li želi da se eksponira, pa ne navodim konkretno), tako da je situacija sa karnetom razrešena na veoma razuman način! Uopšte nisam morao da polažem novac kao depozit, što mi je (kako da se izrazim ) bilo NEKAKO NEOBIČNO VAŽNO (ko zna kojim se ludim ciframa tu barata, razumeće). Zaista moram da se zahvalim AMSSu na razumevanju i podršci, eto - vremena se pomalo menjaju... Za vize, kao i do sada - pomogla mi je ministarka inostranih poslova naše male porodice - Violeta .

E, serija će morati da me sačeka da se vratim . Ali biće definitivno, samo nećemo tako dobar materijal (ako je to dozvoljeno meni da kažem) da ispucamo u prazno...

Kako pripremiti motor za ovakav put? U mom slučaju (tako mu došla kilometraža) odradio sam sledeće: - Promenu ulja u motoru - Promenu ulja u transmisiji - Promenu ulja u kardanu - Zamenu svećica - Kalibraciju step motora - Štelovanje ventila i TB sinhronizaciju - Zetezanje svih šrafova (redovan sport na bmw-u ) - Promenu guma - Zamenu zadnjih pločica Potrefilo se, tj. malo sam i gađao , da je sve ovo (osim guma) bilo redovno održavanje, baš kada je i trebalo (pa, opet osim guma, i nije bilo dodatnih troškova!) Verovali ili ne, u servisu mi je pomagala rođena žena : Na pola puta čeka me još jedan redovan servis. Nosim sa sobom i prednje pločice, jer verujem da će negde usput trebati zamena. Gume će, uz malo sreće, taman da izdrže. Mislim, vozio sam sa ovim gumama već te kilometraže, više puta (taman će težina i brzina da se ispeglaju, pa bude to - to). Nosim neophodan alat i opremu za motor (to je jedno pola bočnog kofera). Ako ima pitanja, samo napred...

Praćenje će biti i na blogu putovanja: HtR sajt A za one koji žele više detalja, evo ih. Na ovom putovanju videću: - Deset država, od Evrope do Centralne Azije: Iran, Kazahstan, Azerbejdžan, Kirgistan, Rusiju, Tursku, Ukrajinu, Rumuniju, Bugarsku i, naravno, Srbiju! - Kaspijsko more i jezero Balhaš – dakle, obićiću dva najveća svetska slana jezera! - Drevnu civilizaciju Irana: Tabriz, Isfahan, Shiraz, Rasht, Afhaz i Teheran – od planina do Persijskog zaliva! - Pustinjske stepe divljeg Kazahstana i Kirgistana, drevni i moderni Azerbejdžan! - Aralsko more, nekada jedno od najvećih svetskih jezera, a danas ubedljivo najveću svetsku ekološku katastrofu! - Bajkonur – moje "hodočašće" najvećem aktivnom kosmodromu na svetu, mestu odakle je čovek po kome se zove ulica u kojoj sam rođen (Jurij Gagarin) prvi od naše vrste poleteo u svemir! - Staljingrad i Rostov, severnu obalu Azovskog mora (i tako kompletirati iskustvo započeto na HtR1 ekspediciji)! - Sever Ukrajine: Harkov, Kijev i Lviv. Tačno ono što je ostalo od Ukrajine nakon HtR1 i tako kompletno prešpartati ovu veliku i zanimljivu zemlju! - I na kraju, a ne najmanje zanimljivo, prećiću svih pet najvećih evropskih reka: Volgu, Don, Dnjepar, Ural i Dunav! I da: Voziću motor 19.000km i preko 60 dana u kontinuitetu!!!

Kažu, među putnicima, da neka putovanja samo čekaju da se dese. Da sama sebe planiraju, strpljivo traju kao ideja, tamo negde u pozadini pameti, ko će zaista znati gde je to mesto gde u čoveka obitavaju snovi, čekaju svoju priliku. Bore se protiv nestanka, zaborava, pobede realnosti i zatiranja one dečje vatre i radoznalosti u srcu putnika. Ponekad, kod ponekog i pobede. Mnogi koji me znaju već neko vreme znaju i za ovaj put. Neki su pomogli pripreme, drugi davali dobru energiju i podršku. Pošto se polazak bliži, evo ulazim polako u onih grozničavih 24h pred put, došao je trenutak da i ovako javno obznanim planove. Ovoga puta, ekpediciju 2, vozim potpuno sam, bez bilo kakve podrške, sponzora itd. Vozim na istok, taj istok me oduvek privlači kao magnet. Doduše, volim ja i zapad, vozim i uživam i tamo. Ali, istok je još uvek nešto posebno, avantura, mističan, pomalo neotkriven, da ne dužim – za mene pravi moto izbor. Dodatno, benzin je u proseku nekih 50-ak din/l . Put je dugačak (19.000km) i na momente težak za usamljenog putnika (između ostalog, oko hiljadu i kusur km kroz pustinju, na kojima je taj pravac verovatno velikodušno nazvati "put"), ali nagrada su slike i proživljeni snovi: Iran, Kazahstan, Azerbejdžan, sve najveće evropske reke i još što-šta pride! Budžet je nategnut, pa kako izdrži... Logistika je završena, sve je spremno. Planova imam pun kofer, toliko da se bojim da se ne odvali. Najvažniji među njima je da se tamo negde polovinom oktobra vratim . Ruta je pravljena sa ljubavlju i uživanjem, a opet je samo okvirna: Trudiću se da se sa puta javljam "kući" (tj. ovde), kada uslovi i raspoloženje to dozvole.

Bravo za omladinu (tj. vas dvoje), ali još više bravo za Kymco, pravu zvezdu iz drugog plana ovog štrapaciranja!

Da, te... samo naravno za moj motor (to je isto, u smislu radnog dela ).

Ja sam uzeo Lucas (sinter), ali za ovu cenu gore i imajuću u vidu da su dostupne u SRB, ne bih imao problrem da uzmem i Carbon Lorraine... Jedini plus BMW oem su oni fenomenalni zarezi na prednjim (i rupa na zadnjm) pločicama, po kojima je moguće jednim pogledom videti egzaktno da li su pločice za zamenu ili još ne... Ipak, to ne vredi ni blizu razliku u ceni!

Nabavi adapteer, pa zvrcni. Ulje koje sam ja izabrao za jako dugačak put (18k km) na koji startujem za 7 dana je gore navedeni Motorex...

Đunta, baš ne veruješ na reč ... Moj motor je pun temp. senzora, a svi oni se iščitavaju preko gs911 dijagnostike koju posedujem, u realnom vremenu. Pokazaću ti prvom prilikom uz bozu. Za sada veruj da su temperature koja sam ti napisao egzaktne i relevantne... Npr, bez tih očitavanja ne može da se izvrši perfektno TB sinhronizacija, tako da pričam iz prve ruke... Što se potrošnje tiče, možda teoretski i mogu da se složim, ali ostajem pri onome što rekoh - velika potrošnja, za svaki dugačak put, jednostavno toliko nije praktična, da pravi OGROMNE logističke probleme. To što će motor trajati MOŽDA 480k km umesto 500k ne čini mi se preterano važno. Mada, istina je da tupimo u prazno, svako ima svoj zaključak, a moj je da uglavnom svako ulje odavde radi posao...

E da, da ne bude zabune: ne bih imao bilo kakav problem da sipam ni Silkolene, ni ovaj MOL, a sipao sam Castrol mineralno onoliko... Većina ulja iz ove teme potpuno služi svrsi, samo da se menja redovno.

Đunta, možda se naše revizije boksera previše razlikuje (mada, u ovom pogledu ne bih rekao), ali na mom GS-u radna temperatura motora počinje od 80C i ide negde do 130C. Ide i više toga, ali to već nije normalno stacionano stanje (nego retki ekstremi usled npr. spore vožnje na visokoj temp itd). Ovo što kažem je egzaktan podatak (skinut gs-911 dijagnostikom). Inače, pre dva dana sipao sam ponovo (4. put za redom ) Motorex Šnicer 15w50 za Bokser motore (oko 1300rsd u Centru S) i stavio MANN filter (900rsd, Auto-MIka). U ovu kombinaciju već mogu da se kunem! Inače, možda potrošnja ulja nije jedini parametar od značaja, ali za svakog putnika koji dugo vozi, jedan je od NAJZNAČAJNIJIH parametara, da ne kažem daleko najznačajniji (kao što znaš, ulje je jako kabasto i nezgodno za nošenje u količini od preko 1l, a oslanjati se u nabavku na putu može da pravi stres na dobrom delu zemaljske kugle ).

Navak je zakazao termin 1. septembra, tj. termina 25. avgusta nema u ponudi (to je bio termin za BJB dan, koji je uz ostale bjb termine otkazan, zbog manje od 60 zainteresovanih). Ako si uplatio novac, a ne odgovara ti 1.septembar, napiši Pablu PP sa zahtevom za povraćaj i novac će ti u roku od odmah biti vraćan. pz.