Iščupali smo motore danas, ipak. To je duža priča, no sada su kod nas , opet smo gospodari sopstvene sudbine! Sutra krećemo iz Moskve, ako je i stolice dosta je vala bilo, vreme je da se kreće. Mimi najkraćim putem na doček , ja prvo malo do Rige i baltičkih zemalja. Biće neobično, moram da priznam, posle sveg ovog vremena voziti sam, moraćemo da se priviknemo.. Srećan nam put!

Hvala na lepim rečima, videćemo kako će život teći, to što se tiče za dalje. Želje uvek ima i od nje se počinje, ali je najveće i najteže putovanje, bar u mom slučaju, ono pre nego fizičko putovanje počne... Nego, nikako prvo da završimo ovu priču, za sada je španska serija oko preuzimanja motora, kada će stići i oni u Moskvu više niko tačno ne zna da nam kaže, a trebalo je danas. Izvesno je da smo ove nedelje blokirani ovde. Ako ga još malo utule, tek će da usledi avantura (dozvole boravka, papiri itd)...

Hehe, nije da se nije i ranije događalo. Mislim, taj sindrom...

Laki, pusti doček, to je nepotrebno, videćemo se već sa društvom na nekoj vožnji, navaku... Nismo mi bilo kakvi heroji, ovo smo vozili zbog sebe. U našim glavama kraj je Vladivostok, ovo sada je samo povratak, tehnički trip . Ajd' uzdravlje, vidim da je potrebno...

Bravo omladino! To je to, i vožnja i tempo i uživanje.

Da, sinoć smo obojica stigli u Moskvu. Motore preuzimamo nekog od sledećih dana, nadam se pre nego kasnije , to se sa Rusima nikada ne zna tačno. Isti su kao i mi . Nakon toga najzad krećemo kući. Mimi zbog obaveza mora najbrže moguće, ja imam neki dan više, pa verovatno malo sporije. Dakle, polako završavamo. Hvala svima koji su nam davali podršku!

Jbt, ostadosmo bez motora. Danas pešaka, tabanaj po gradu (kod vas je jutro, kod nas dan već prošao. ). Kao da smo po desnu ruku poslali za Moskvu, eto tako nam je...

Stigli smo u Vladivostok. Sve je ok, zivi smo i u jednom komadu. Put kroz Sibir je uglavnom dobar, nije tesko kao nekada, osim suve kilometraze. Ali to nije neki problem. Odavde motori idu na voz, mi na mali zasluzeni odmor, pa iz Moskve kuci. Što bi braća Rusi rekli: достаточно (dovoljno) .

Prijatelji moji, mislim na vas. Nedostajete...

Au, aćime, pa još se lomiš U toj klasi, za te potrebe, odgovor se sam nameće i znao si ga još na prvoj strani... Mada, zanimljiva je tema, skoro da je uspelo da ne postane tipičan flejm rat

Nego, da se vratimo mi na priču. Da vidimo, kako nam je bilo u toj Mongoliji: *** Počelo je u geru i završava u geru*. Počelo je u Olgiju, a završava u Ulaan Bataaru. Počelo je, davno, kao san i čini se, sada, kao da je i dalje san. Mongolija, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, umela je da peva dečaku u meni. Kao što je nekada taj dečak nevešto pevao o njoj. * Ger = jurta = mobilna kuća karakteristična za tursko-mongolske nomade, koju kakav nepažljiv Evropljanin lako i nepravedno može zameniti za šator. *** Deonica od Olgija do Hovda počela je lagano. Asfalt, bar šezdeset kilometara, prostire se sve tamo do iza jezera Tolbo. Posle toga smo izašli iz civilizacije i kročili u Mongoliju. Da je Mongolija zemlja čuda i da vam je bolje da se odmah na to naviknete pokazao je već prvi susret, na prvom visokom prevoju mongolskih planina (visina je ovde, kao i kasnije, rutinski uvek bila iznad dve i po hiljade metara). Pristajem ispred neke rečice, gore u planini, inače bezopasne za prelaz motorom. Verovatno ne bih zastao, pregazio bih vodu bez da se i zamislim, da mi pažnju nije privukao neobičan prizor. Gužva. Ovaj, gužva? Zamislite se, gužva u planini, u bespuću Mongolije, tamo gde jedva da ima trase puta. Ova gužva rezultat je ispražnjenog mini busa, stoji isti negde sa strane, a putnici, tačnije putnice, izašle su napolje i upravo one prave neobičnu gužvu. Stoje i žubore, oko mršavog, ispijenog bicikliste, obučenog u boje mongolske nacionalne zastave. Ispostaviće se da inače gluvonemi Mongol, sitan i onako mali, biciklira stazama i bogazama svoje zemlje, ovog trenutka baš preko ovog prevoja stotinu i neki kilometar udaljen od Olgija. Pored njega zaustavio se minibus pun hrišćanskih misionarki iz, ni manje ni više, Koreje i Dubajia. I na sve to pristižu dva Srbina na svojim velikim motorima. Život ume da udesi najčudesnije moguće susrete, na najuvrnutijim mestima. Život je čudo, zaista! Dugo sam razgovarao, da dobro ste razumeli, baš razgovarao sa gluvonemim Mongolom. Žena pastor, jer bila je to neka od baptističkih hrišćanskih crkava u kojima i žene mogu da obavljaju pastorsku dužnost, želela je da mi objasni šta mi to moj brat putnik priča. Oboje smo je, u isti čas, pogledali sa osmehom. Pa mi se savršeno razumemo, draga simpatična gospođo. Čovek mi upravo objašnjava stanje puta koji nas čeka. I ona je odmah razumela naše poglede, zagrlila nas obojicu (zagrliti u isto vreme jednog Mongola od metar i po i Srbina od dva metra, nije ni lako, a nije da nije smešno) i zadivljeno konstatovala ono što nam je svima bilo u mislima: Ovakav susret, na ovakvom mestu. Bog je veliki! Ok, moja sestro putnice, ne znam baš da li ti i ja verujemo u istu manifestaciju Boga, ali Sila zaista deluje i sveprisutna je! I još da ti kažem, nije da mi je tvoj misionarski posao simpatičan, pusti Budistu da ostane Budista, tako ti ja dumam, ali simpatična si mi ovde nekako i ti, tako debeljuškasta i nasmejana, i ceo taj tvoj autobus bogoumilne misionaske ekskurzije. A gluvonemi Mongol je heroj i div, obrnuto proporcionalno svojoj fizičkoj veličini, pa ako bar sekund u svom životu budem hrabar i jak kao on, knjižiću da se Majka nije zalud mučila rađajući me! *** Prešli smo rečicu. Nestalo je trase puta. Ispred nas je bila samo močvara. Mongolija je teška zemlja za snalaženje. Potrošiće brzo, sažvakati i uz dubok podrig ispljunuti, mnogog nepripremljenog putnika, naviklog na pomoći kao što su karte i novi GPS uređaji. To u Mongoliju ne radi baš uvek. Mislim, skoro nikada. A kada kažem skoro, mislim nikada. Morate dobro znati kuda idete, gde se nalazite u svakom trenutku, morate imati osećaj za strane sveta i posedovati nešto što zovem "putnička intuicija", tj. utemeljen osećaj kojim putem, među mnogim koji se prostiru na sve strane, treba krenuti. Volimo da mislimo kako smo solidni u svim navedenim kategorijama, ni iskustva navigacije po raznim komplikovanim budžacima čudnih država nam ne nedostaje, no, i pored toga, tog dana, na tom mestu, gotovo da smo se izgubili. Ono, nismo se baš sasvim zaturili, ne poput kakvih zblanutih Zapadnjaka koji posle prvih stotinak kilometara Mongolije panično konstatuju da su zagrizli previše. Znali smo mi i gde smo i kamo treba, samo nikako nismo mogli da pronađemo način da tamo stignemo. Trebalo nam je sat vremena, da pređemo tih desetak kilometara kroz močvarnu visoravan. Odbijajući se od planina i različitih puteljaka, kao bilijar kugla o ivicu stola, uspeli smo! I, ne bez ponosa ovo ističem, bio je to prvi i poslednji put u Mongoliji da nismo znali tačno kuda i kako. Pokazali smo se dobro. Možda i najbolje od svih sa kojima smo dolazili u susret, pa kada bi im onako zbunjenim pomogli da se pronađu, nekako uvek smo napominjali da dolazimo iz Srbije, sa Balkana. Neka zna svet da i Balkan za neki glogov organ vredi, da mu može biti od koristi. A svet uči kroz pojedince, razume se, eto zato sam napominjao to što sam napominjao… *** Nešto kasnije Mimi je prvi put u životu jahao konja. Dojahao mladi Mongol, sa sinom. Dete od pet godina samostalno jaše! Možete li da zamislite ciku i vrisku evropskih baba i deda, da koja majka stavi svoje petogodišnje dete na konja i pusti ga da samo poljem galopira? Verovatno bi joj socijalna služba oduzela potomka, eto takvi smo postali mi u "civilizaciji"! Dakle, dojahao Mongol i daje Mimiju, sve gestovima pričaju, konja da zajaše. Prvi put u životu, novost za Mimija, kao da je znao kome od nas dvojice svoje blago da ponudi! Ciničan zapadnjak u meni, sram me i stid bilo, već misli kako zna za jadac, kako će ovaj od turiste nakon fotografisanja da iska pare. Naravno da čoveku sa sinom nije to bilo ni na kraj pameti. Ne razmišlja na taj način, umesto toga pozvao nas je kod njega u ger (kuću), da vidimo njegov mali kineski motor! I mi smo odbili, kreteni neopevani koji su zacrtali da istog dana stignu u Hovd, kao da se ne može razepeti šator na svakom metru planine, kao da jedan dan više u inače narušenom planu znači bilo šta. Još me prati razočaran pogled mladog Mongola i raširen osmeh njegovog sina, malo je dete i ne shvata tačno događaje oko sebe. Zašto smo ga razočarali? Zašto smo žurili? Zato što smo ljudi kojima vreme drugačije teče nego Mongolu u planini. Zapadnjaci. Arogantni glupaci. Koji su kao društvo negde pogrešno skrenuli kod Albukerkija, pa sada destilisanu ljudsku ljubaznost umeju da zamene za materijalizam. Krivo mi je i grize me savest. *** Posle smo ručali na travnatoj obali reke u planini. Neverovatan prizor i eto, zbog takvih minuta vredi živeti. Put je bio težak za vožnju. I prelazili smo reku, Boga mi ozbiljnu, veoma brzu i doboku iznad kolena. I uhvatio nas je mrak, tačno dvadeset i pet kilometara pred Hovd. I meni je pregorela sijalica glavnog fara na motociklu. Osećaj već viđenog bio je kompletan, situacija ista kao onomad ispred Kalaikuma u Tadžikistanu, sećate se toga? Ispred Hovda, mokrih nogu i čizama punih vode, po mraku se penjemo na visok prevoj. Sa druge strane, shvatili smo trenutno, upravo je protutnjao pljusak, kišurina. Peščana podloga i inače dovoljno teška za vožnju, ovako raskvašena, po mraku, bez svetla, bila je užasna. Naporna i nepredvidljiva. Behu teški ti poslednji kilometri. Mučenje i borba kako bi pristigli u Hovd. *** I stigli smo, bilo je već iza 22h po lokalnom vremenu. Sledeća dva časa, jer zašto da život bude lak i jednostavan, onako mokri i mizerni, tražili smo smeštaj. Našli smo, tek iza ponoći, jedini slobodan krevet u velikom velegradu i izgleda ful turističkoj destinacije, tarabili ih puni budaal-i* i kako je to moguće, Hovdu. Mimi je spavao na zemlji. Ja kao da sam bio na zemlji (do jutra mi je postalo jasno zašto je baš taj krevet jedini u gradu ostao slobodan!). Završila je tako prva ozbiljna deonica u Mongoliji, ono do Olgija i ne računam, to je bilo zagrevanje. Ako se po jutru dan poznaje, kratko rečeno drugovi i drugarice, NAJEBALI SMO. Sa takvim mislima utonuo sam u san. * - Budaal = Hotel (al' u širokom, jako širokom, značenju tog pojma)

Ne veruj preterano Internet hajpu o kvarovima. Poštuj servisne intervale, održavaj motor kako treba i ogromna verovatnoća da će sve biti ok, da ćeš ga voziti u zdravlju i veselju. Znaš sve to i sam, naravno. Srećno!

Da, naravno, u pravu si - za Mongoliju, pa čak i za Pamir (mada je Pamir uglavnom totalno urban za Mongoliju) prvi izbor nikako ne bi bio teški Adventure, na momente mi se činilo kao da jašem slona . U stvari, ovde smo bili, uz još jedan veliki KTM iste klase, najteži koje smo videli. Znali smo sve to unapred, naravno. Ipak, kada se uzme u obzir da su veliki deo našeg putovanja dugačke dnevne relacije, evo koliko za par dana čeka nas 5000km Sibira i dnevne relacije po 700km (jer je vreme koje možemo da posvetimo putovanju vrlo ograničeno), kao i da na velikom delu Kazahstana prosto moraš da imaš autonomiju od jedno 450-500km da ne bi imao permanentan stres kao ja prošle godine, ovaj motor je bio jedna od logičnih mogućnosti. Plus, za njega imam sav alat i dijagnostiku, znam ga u dušu, sve popravljam sam i u tom smislu lakše je pregurati 2000km Mongolije i 1000km Pamira, tj. mislim sve ukupno do sada jedva da smo imali nešto više od 2000km off-a. Motor, kada ne možeš da ih imaš više, uvek je stvar kompromisa, a tu nekako svako ima svoj odgovor. Inače, ovo pišem, jer i ovde svi pitaju istu stvar, prosto je logično...

Inače, moglo bi u ovoj zemlji još svašta da se vozi (prvenstveno krug po dinama Gobija skroz na jug i jezero Hovsgol skroz na severu). Pusto vreme i lova, negde čovek mora da povuče crtu...

Evo kako smo prošli Mongoliju, do sada oko 2200km: Da kažem realno, bilo je teško, na momente dosta teško. Naročito deonice kroz Gobi i Tosoncengel-Tariat na severu. Ali, bigaje, to je cena kada smo hteli da vidimo i jug (pustinje) i sever (planine). Birali smo rutu kojom ne ide mnogo putnika, pa je infrestruktura povremeno bila onako malo nepostojeća . Mada, trenutno je sever još u gorem stanju (gore još traju vode i svako ko je trenutno gore je legenda!). Za naše motore Mongolija je bila povremeno na ivici prohodnog, debelo oko te ivice. No, i pesak je bio taman tako dubok i prosušilo se taman toliko da smo ipak mogli da prođemo. Mongolija nas je propustila i hvala joj. Teška je ovo zemlja za navigaciju, ali tu nismo baš tako loši i moram da se pohvalim da smo se samo jednom samo poluizgubili. Niko nam ne veruje da je bilo tako, ali zaista je istina. Ja lično ne pamtim da sam ikada od muke i umora zaustavio motor i legao onako potrbuške u čistu prašinu, u senku tog istog motora (jer drugog hlada nema), da dremnem koji minut. Ovde jeseam, nekoliko puta. Stvarno i nije zemlja za svakoga i svako treba da je vidi, malo je kontradiktorno znam. Ja sam uživao i voleo svaki minut, čak i kada mi je bilo teško do ivice suza... Čitaćete, nadam se (ako bude inspiracije i vremena), detaljnije za koji dan, no prvo ćemo malo da uživamo u civilizaciji Ulan Batora. Ovo je druga planeta i totalni kontrast svemu ostalom u Mongoliji. A nama je prilika za odmor i uživanciju. I mi imamo dušu, a i znate onaj vic o Bosancu u Kanadi, snegu i grtalici? E, tako vam je trenutno za nas i pesak!

Tomo, liči pomalo na Sloveniju, zaista! Samo lepota traje bar pet stotina kilometara u jednom pravcu, plus ima na sever i jug stotine i stotine off-road kilometara raznih mogućnosti (lednici, jezera, skroz ima materijala za bar 10 spektakularnih dana na Altaju, plus jedno 4 dana raftinga i jahanja i hedonizma u urbanom turizmu). Inače, mi smo ušli u Mongoliju, ali o tome ćete tek čitati. Evo, kako smo putovali od Semipalatinska, preko Altaja, do Olgija u Mongoliji: Sutra krećemo u (bar) desetodnevnu zaHebanciju do Ulan Batora, kroz staze i bogaze Mongolije. Gume smo sačuvali u dovoljnoj meri, vreme je tako-tako, ali nema nazad, sutra krećemo. Idemo srednjom rutom, pokušavamo da zahvatimo malo juga, pa skrećemo na sever, malo je manje ispitana ta varijanta (većina vozi ili jug ili sever), ali verujem da ćemo se snaći.

*** Posle dve večeri provedene u Barnaulu krećemo najzad za Altaj. I opet iznenađenje, opet pozitivan šok, iako ovoga puta smo puno i očekivali. Altajski kraj prelepo je parče planete, znali smo to i pre nego smo kročili ovde. Tolika lepota gane čoveka! Ko ovde ostane ravnodušan, prazan je, verovatno i nepopravljivi mizantrop. *** Iza Gorno Altajska, kada prestane zelena stepa i polako uđete u altajske planine, prosto ne možete voziti u kontinuitetu duže od 20 kilometara. Ne da vam! Šume, planinski vrhovi, zelene gore, uzburkani Katun (velika pritoka Oba), prelepa turistička mesta koja se uz njega nižu kao biseri na ogrlici, ne daju vam da držite pažnju na inače prvoklasnoj magistrali (čuveni "čujski trakt", pravac koji od Novosibirska vodi do granice sa Mongolijom). Ne primećujemo čak ni dve velike oluje kroz koje prolazimo, vreme na Altaju je notorno nestabilno i promenljivo. Nama ne kvare raspoloženje. Uživam u prizoru, neposredno pošto su veliki grad i kiša utihnuli, a mi sve to iskusno sačekali skriveni u nekom kafeu: jato sokolova diže se u vazduh i kruži, kruži, u tom vazduhu još prepunom ozona, sa olovnim oblacima koji tuku tamo dalje, severno niz planine. Kao da se igraju, koriste termale posle kiše, eonima već to čine na ovom mestu (da li ste znali da su ptice poslednji i najuspešniji potomci dinosaurusa?). Uopšte, sokolovi koji slobodno love su normalan i veoma čest prizor na Altaju. Videćete ih pored puta i bez da se posebno trudite. Svakih nekoliko minuta, eto ga kralj, u svom prirodnom ambijentu, kako raširenih krila patrolira i sa visina lovi! *** Mokri od još jedne kiše, provodimo noć u krajputaškoj krčmi u sred Altajskih planina. Družeći se sa hirurgom iz Barnaula, panslovenskom dušom koju srećemo na odmoru, sa ženom i detetom, kako je na istom mestu potražio zaklon od iste kiše. *** Sutradan nastavljamo naš put kroz divni Altaj. Još nekoliko prevoja, zaista lepših od gotovo bilo čega što ćete voziti na Alpima i Dolomitima, i ponovo izlazimo na Katun. Zatim i na njegovu pritoku Čuju. Po Čuji je i obližnja visoka stepa dobila ime, kao uostalom i ovaj put po kome vozimo i koji je još uvek idealnog kvaliteta. Tu na Čuji, na samoj obali, ručamo. Postoje oni savršeni trenuci u životu, kada ste blizu potpunom miru i spokoju. Ovo je verovatno bio jedan od takvih trenutaka. Uz rusku paštetu. Još savršenije bi bilo, primećujem naknadno, da se našao tu i kakav paradjz, a možda čak i glavica crnog luka. Uopšte, a sada već to i sa sigurnošću mogu da kažem, Altaj je jedan od vrhunaca našeg dosadašnjeg putovanja. Ako ne, ako ne, a teško mi je zbog Pamira da priznam, zbog Almatija i Samarkanda, ako ne i sam vrhunac! Toliko je lepo. Mimi i ja svečano proglašavamo Altaj prvorazrednom moto destinacijom, u svakom smislu. *** Na Altaju smo sreli mnogo putnika, mnogo motociklista. Sa svima smo razemnili informacije i lepo se družili. Takvi susreti prava su draž ovakvih putovanja. Veliko bratstvo putnika! Ljudi istih snova i istog senzibiliteta. Srećem zanimljivog tipa, čiju sam temu čitao na HUBB-u, turčina iz Istanbula. Srećemo i Nemca i Nemicu, na Tenerama, upravo pristigle iz Mongolije. I mnoge druge. Da, veliko je to bratstvo putnika. Bratstvo, doduše, ima i jedinstvenu poruku za nas: u Mongoliji je nedeljama kisnulo, suši se tek poslednjih sedam dana. Mašala, za nas i naše teške motore… *** Dan smo završili penjanjem u čujsku stepu. Da, dobro ste pročitali – vozi čovek kroz planine i preko prevoja, a onda se na kraju popne u stepu. Čudan osećaj! Spavamo u Koš-Agaču, poslednjem urbanom naselju u Rusiji, sa poslednjom benzinskom stanicom. Budi nas savršeno jutro. Prelep sunčan dan, savršene temperature na ovoj visini (oko 1800m). Samo još da pošaljemo ove reči i krećemo za Mongoliju. Stižemo! Stižemo! Još danas smo tamo, gde sam kao dete sanjao da idem. Uzbuđen sam, što da krijem…

*** Barnaul, ispostaviće se taj biser na Obu, bio mi je potpuno nepoznat grad pre nego sam krenuo na ovo putovanje. Blaženo nesvestan da isti uopšte postoji, nije mi bio više od puke tačke na mapi i usputne nužne stanice na kapiji Sibira. Nisam očekivao da u dubokoj ruskoj provinciji, na jugu Sibira (a tako položaj svoga grada opisuju stanovnici Barnaula, valjda im "jug" deluje prijatnije za život i nekako utešno kada zimi stegne sibirski), naletimo na ovako veliki grad. Široki, sunčani bulevari, velike moderne zgrade i još upečatljivije – zgrade iz XIX veka duž prospekta Lenjina, pa čak i jedan veliki, lep bajkerski kafe, sve to na putnike koji u prijatno popodne šetaju ulicama grada deluje veoma upečatljivo. Za trenutak zaboravljamo gde smo, gledajući sve ove kratke suknje, bermude i japanke na golim stopalima, pomisli čovek da je negde u centralnoj Evropi. Atmosfera grada i slovenske fizionomije njegovih stanovnika deluju upravo tako. A, ustvari, šetamo mestom gde zimi redovno steže do -50C. *** Barnaul i južni Sibir uopšte, polovinom jula imaju idealnu klimu. Sunčano vreme, a Sunce je nekako oštro i nežnije, takvo da čak ni meni ne smeta (!), sa temperaturom od oko 20C, čine Barnaul idealnim mestom za julske šetnje. Tačnije, bilo bi to idealno mesto, da nije sveprisutne i neizdržive sibirske napasti: komaraca! Tačnije – KOMARACA (toliko su veliki da prosto ne ide upotrebljavati mala slova!). Ništa što pročitate, baš ništa što su drugi napisali ne može vas dovoljno pripremiti na svirepost i samoubilačku agresiju sibirskih zujećih zlotvora. Kao da ovde raste neka druga, posebno fanatična podvrsta! Nije Evropljanin pripremljen na ovo, nekako, naivan i blaženo ubeđen u efikasnost sredstava za zaštitu od evropskih, kulturnih im rođaka, aterira u te rojeve kao plavuša u Egipat. U prevodu: neće proći neprimećen i izazvaće, blago rečeno, interesovanje. Najgore je naravno u blizini reka, a ja, pažlivi čitalac to već prepoznaje, imam izgleda neki fetiš reka, pa kako da propustim Ob, heblao me Ob i svaki budući sibirski vodotok, koji neću propustiti. Ajde, Mimi, da vidimo Ob, eno ono brdo je odličan vidikovac! Mimi, šta će, penje se gore, sa entuzijazmom ovce na ulazu u klanicu. I bio je u pravu: nismo manje krvi gore prolili no pomenuta baranjina (ovca) na kraju svog života, pre nego je postala sirovina za kakav šašljik ili za šta-ja-znam-za-šta-sve-ovde-kolju-ovce. Predlog za gradske vlasti Barnaula, a možda i za samog g. Putina Velikog, onako za opšti federalni nivo: Uložite ljudi nešto denjgi u suzbijanje komaraca! Pomaže turizmu, suzbija može-bit i bolesti, podiže opštu sliku o zemlji i doprinosi subjektivnom osećaju napretka kod stanovništva (a to, znamo, donosi glasove! Mada, kome u Rusiji glasovi zaista trebaju…).

Do sada pređeni put: Oko 12.000km, Pamir, detaljno Centralna Azija i prešli smo već u Sibir. Sutra krećemo ka Mongoliji!

*** Ustali smo rano i već u osam i trideset, sabajle za nas, bili smo na motociklima, spremni za pokret. Napuštamo Kazahstan, prelazimo u Rusiju! I baš u trenutku kada smo startovali motore, bilo je tako suđeno, dve stvari se nekako istovremeno dogodiše: Meni je prišao stariji gospodin, ispostaviće se Australijanac koji sa sinom putuje lendroverom po Aziji, a Mimi je otkrio da je na prethodnoj deonici, upavši u manji krater, polomio zadnji branik. Dugo sam pričao sa Australijancem. Izuzetno prijatan čovek, filozofije koja mi prija. Sveže pristigao iz Mongolije, sin, on i stari rover idu za Pamir. Idealno za obojicu! Dugo smo razmenjivali informacije, onako na zemlji, na parkingu stare sovjetske gostinice, crtali jedan drugom rute i obraćali pažnju na opasnosti i lepote. Onda je Australijanac učinio i jedan divan gest: odrekao se uspomene - precizne karte Mongolije, sa svim ucrtanim benzinskim stanicama (a to je pravo zlato!). Onako na mah, impulsivno, istu mi je poklonio! Uvek je tako na putu, slučajnosti ne postoje, to znamo. Baš kada vam je potrebno, uvek u pravom trenutku, ni pre ni posle, nađe se neko da vam pomogne. Uvek upravo sa onim što vam u tom trentuku najviše treba! Naša intervencija 'ozgo, eto, došla je u liku prijatnog i tihog, starijeg Australijanca, žute kose i mladalačkog žara u očima. Verujem da smo i mi njemu značajno pomogli, ne mnogo manje nego on nama. Da li to i nas čini oruđem svevišnje namere, pitam se? Možda, zaista. Za verujuće među nama, eto dokaza da Sila uvek deluje. Da vas ne ostavi same, već obezbedi pomoć kada je pomoć potrebna. Čak i kroz usta ciničnog Srbina, šta će kada joj bolji alat nije na raspolaganju. Za ostale, ponovo autor na ovim stranama serducka o metafizici… *** Mimi je demontirao polomljeni zadnji branik. Nerviramo se obojica! Jebo Kazahstan i njegove vrućine i puteve i rupe i sve! Jebo Kazahstan, vičem i ja, a volim ga u sebi, potajno, ne smem da mu priznam… *** Sibir je čaroban! Zelen i pun vode i zelen. I zelen, zelen! Kakva promena, kakvo uživanje za Evropljanina, čiji DNK je programiran tako da pogled prosto voli zelenu boju. I kao da je neko uključio rashladni uređaj – temperatura pada na dvadeset i dva, ah, kako prija. Stajemo za ručak, pored puta, u svom tom zelenilu. *** Krenuli smo iz Semeja "jutros", oko podne. Granicu smo prošli bez većih problema, malo iznad jedan čas za obe strane. Divno! Čak nas Kazaci puštaju bez detaljnog carinskog pretresa, samo da nas službena sobaka pronjuška (mlad, srčan pas, još neugašenog pogleda) i eto nas kod braće Rusa. Rekoh im "braća Rusi", i Sezam se otvorio. Čarobni srpski pasoš još jednom nas ne izdaje! Dobro, malo i slovenskog šarma, nije na odmet. Ovoga puta teme oko kojih smo se našli bile su kardanski prenos i uljno hlađenje motora. Sa druge strane konverzacije bio je zavidni poznavalac, u uniformi carinskog službenika. Lepo, Bogami. Dokaz da je i iza uniforme uvek čovek! *** Izbegavali smo kišu, sibirsku, hladnu, uspešno putem, čekajući pravi tranutak da se udenemo između oblaka. Posetio sam i najgori WC u svom životu, a isti niti je siromašan utiscima sličnog tipa, niti je kratak. Spolja klopka ne izgleda tako, prevari vas, gladac i zamku su napravili ovi sibirci. Samo da namame putnika unutra. A to "unutra", to je mala limena prostorija, koja hermetički zatvara otvor iznad septičke jame i u kojoj se očekuje da "obavite stvar". Metan, avaj, nema gde da pobegne, zatvorilo ga unutra, štipa za oči i ujeda pluća! Verujem da mnogi nespremni putnik izađe iz te limene kante, onako svojski upišan. Teško je sačekati kraj radnje u pravoj gasnoj komori, ne zbrzati stvar, pa ne isfajtati i sebe i odelo. Ne i ovaj bajker! Je l' smo bajkeri, il' smo p*, izdražalo se! Neprijatelj, koji sigurno stoji iza ugla sakriven i smeje se upišanim prilikama koje iz kante navrat-nanos raspojasane izleću, pobeđen je! Radnja je okončana bez gubitaka! Ošamućen, ali hrabar i postojan, doteturavam se do Mimija. On me prima kao preteklog iz rata i naručuje mi još jedan crni čaj! (Hm, crni čaj, mislim se sada, pa to je diuretik – da li se i Mimi pridružio redovima skrivenog neprijatelja, čekajući da ponovo otrčim u kantu i ovog puta ne izdržavši popustim?!) *** U Barnaul na Obu stižemo oko 22h po lokalnom vremenu. Taman u sumrak! Promenili smo još jednu vremensku zonu, sada smo +5h u odnosu na Beograd. Komarci sa Oba su veliki, brojni, besni i pravi provincijalci (nisu obavešteni da njihova vrsta ne voli Autan, pa ih ne smeta da i pored njega kidišu, zlikovci mali!). U Sibiru smo, Altajskoj oblasti. Na svega tri dana vožnje od Mongolije. "Holy shit!!!", reče dete u meni. Dete koje je nekada sve ovo sanjalo.

*** Semej, do skoro poznatiji po svom ruskom i izvornom imenu kao Semipalatinsk, veliki je grad na severoistoku Kazahstana (skoro 300.000 stanovnika). Semej je geografski već u Sibiru i to se apsolutno vidi. Odmah nakon se pređe reka Irtiš i od njene severne obale krene ka Rusiji, predeli postaju zeleni, a iznenađeni putnik tu može zapaziti i nešto što je apsolutno nezamislivo za ostatak Kazahstana – četinarske šume. Obilje šuma! Ipak, vrućine su i dalje kazaške. Stepa se ovde još uvek nije predala pred velikim i moćnim susedom. Hladni Sibir se oseća tek dobrih stotinu kilometara severnije. *** Semipalatinsk je preživeo mučnu i mračnu istoriju tokom XX veka. Skoro pedeset godina bio je teško mučen prisustvom glavnog sovjetskog poligona za test nuklearnog naoružanja! Moram da ponovim taj neverovatan podatak: na svega sto i pedeset kilometara od grada, u kazaškoj stepi, izvršeno je tačno 465 nuklearnih proba, od toga čak 116 nadzemnih! Zamislite težinu i posledice ovih podataka! Drveće pod kojim šetamo na Polkovniči ostrvu (prelepo izletište u centru grada, koje skoro da podseća na beogradsku Adu Ciganliju, samo još manje urbano i samim tim verovatno lepše) sakupljalo je u svojim krošnjama čestice radioaktivne prašine. Starije je, daleko, od te 1989. godine, kada su detonacije zaustavljene. Većina ljudi koje srećemo u svom DNK nosi neizbrisivi trag one sulude trke u naoružanju. I predaje neprirodne mutacije u svojim hromozomima, izazvane povišenom radioaktivnošću, sledećim generacijama čovečanstva. Pitam se, koliko od njih je plakalo nad mrtvorođenim detetom, mogu li i sada taj bol da vidim na licu? Da li čovek, žena još više, to ikada zaista zaboravi? Semipalatinsk ima najveću stopu mrtvorođene dece na svetu. I zastrašujuću stopu kancera u odrasloj populaciji. Semipalatinsk, tako logično i tako tužno, ima i najbolji medicinski fakultet u celoj regiji. Refleks je to ugroženog, za samoodržanjem i opstankom. *** Na Polkovniči ostrvu, koje omeđuju velika reka Iršt i sa druge strana njena pitoma i plitka pritoka Semipalatinka, početkom ovog veka izgrađen je potresni memorijal svim nevinim žrtvama nuklearnih testova. Imena "Jači od smrti". Moram priznati da nisam preveliki poštovalac monumentalnih memorijalnih kompleksa. Takođe, moram priznati da je ovaj izuzetak. U ogromnom mermernom bloku, dimenzija takvih da se sračunato osetite malim i nemoćnim, isklesana je velika atomska pečurka. I ispod nje majka, sa bolnom grimasom na licu, u uzaludnom pokušaju da od smrti i propasti svojim telom zaštiti tek rođeno dete. Potresna okamenjena slika svih sabranih boli i nemoći. Na pomen svim žrtvama, svoj toj nerođenoj i, na nesreću rođenoj, deci. I na čast svom, meni nepoznatom, autoru. *** Ispod spomenika, baš kao i u Kursku, sećate se, mladi par sedi na klupi i strasno se ljubi. U blizini, majke šetaju dečurliju, poneka gura kolica sa dragocenim sadržajem, kakvim malim Kazakom, ili je ono ipak devojčica, beba je suviše lepa za muškarca? Jedna tinejdžerka, klateći se levo-desno, pokušava da uz pomoćne točkove nauči da vozi bicikl. Ne ide joj, ali ne odustaje. Gledam sve to jednim setnim pogledom i razmišljam: dugo nisam video situaciju u kojoj spomenik bolje opravdava svoje ime! "Jači od smrti"! Nego šta, nego jači! Navijam za Kazahstan i ovu njegovu balavu budućnost koju vidim ispred sebe, za svu njegovu decu. Da podignu svoj dom, učine ga još bogatijim i ponosnijim. I da pronađu svoj put u ovom ludom svetu. Od kloake Sovjetskog Saveza, do zvezda. Još da se malo zamislite, doći će i to, pa da rešite ova pitanja lične slobode, šta ću kada zaludnog zapadnjaka to tišti. Želim vam više slobode, a vi to možda i ne iskate i ne primećujete, dobro je ovako kako je. Malo više vertikalne socijalne pokretljivosti, malo manje večitih Predsednika i bićete Izrael Centralne Azije, na dobrom ste putu. Eto, to vam ovaj zaludni zapadnjak želi. *** Semej je poslednji grad i poslednji dan Centralne Azije na ovom putovanju. Već sutradan pređosmo u Rusiju. Pravi pravcati Sibir, Altajski kraj. Raduje me ono što nas čeka, ali sam i setan. Zavoleo sam tu prokletu Centralnu Aziju i sve njene prelepe i balkanski lude ljude onoliko i, ako samo budem u prilici, teško da će mi ovo biti poslednja poseta!

Prvo da odgovorim na pitanja, pa da nastavimo putovanje: Za pijaću vodu: zaista je u pravu naš kolega, treba biti jako pažljiv sa vodom! Uglavnom pijemo flaširanu. Lokalnu vodu pijemo samo prokuvanu (kafa, čaj itd). NA Pamiru ipak ne treba piti vodu iz vodotokova, mada lokalci to često čine. Pored toga imam i magične žute tablete: bosanski Enterofuril, tablata koja veoma pomaže kod dijareje i stmačnih problema. Često je potrebna . Za pisanje: meni lako ide pisanje. Prosto, to volim, zato i putujem. Evo, za sledeće dve epizode, koje ću sada postaviti, malopre mi je trebalo nepunih devedeset minuta. Utiske upijam, prosto gutam, ja i zbog toga putujem. Navigacija, toponimi, snalaženje u prostoru, oni koji me znaju znaju i da mi to veoma lako i prosto prirodno ide, još od kada sam bio dete. Pamtim čak i nezgodne krivine, po raznim putevima i raznim zemljama. Teško je to objasniti, bapnem u Almati i odjednom znam sve ulice (od prošle godine), povremeno i sam sebi u tom smislu delujem kao neki frik . Uveče, svako veče zapišem najjače utiske u jednu svesku. To je za neku budućnost, za blog (forum) pišem iz glave. Prosto, volim da pišem, to je odgovor. Inače, primećuješ Olja, pišem uglavnom svoje utiske sa putovanja, tj. moj intimni doživljaj pređenih predela i ljudi. Svako ima svoj, razume se i dva putnika će sasvim drugačije gledati na istu stvar! Za mapu: objavićemo, taman je zgodan trenutak (pred Mongoliju). A sada, idemo dalje sa putovanjem...

*** Od Almatija do Semeja (bivši Semipalatinsk) izabrali smo istočnu rutu. Oko hiljadu i dve stotine kilometara ivicom stepe. Put sve vreme koketira sa poslednjim obroncima planina, malo siđe u stepu, pa se opet vrati na brda. Ipak, ovaj pravac neuporedivo je interesantniji i raznovrsniji nego što je pravac preko Astane, gde se u potpunosti vozi kroz stepu. Asfalt je uglavnom korektan, celom dužinom. Naravno, ne po evropskim standardima. Ipak, za Kazahstan radi se o sasvim solidnom izboru. *** Na ovom mestu zgodno je opisati nešto što, već neko vreme, zovem "kazaški rulet". Naime, u Kazahstanu, kada izaberete put između neke dve tačke kojim ranije niste vozili, može se reći da zavrtite svojevrsan točak sreće. Bez obzira na debljinu linije kojom je obeležen na karti, bez obzira na međunarodnu oznaku i važnost, put koji ste odabrali može biti moderna evropska magistrala superiornog kvaliteta, može biti solidan pravac sa ne tako čestim udarnim rupama, a može biti i uništena sovjetska daroga u koju niko nije ulagao već pedeset godina. Dešavalo mi se čak i da puta jednostavno nema, tamo gde bi na karti trebalo da postoji i gde je već godinama ucrtan. Pa ti hajde, kroz pustinju, i tako osam stotina kilometara. Ne bez zebnje krenuli smo, dakle, na ovu "istočnu varijantu". Još jedino ovim pravcem, govorim o glavnim putevima, u Kazahstanu nisam vozio. I dobro smo prošli. Tri plus (od moguće maksimalne ocene pet), manje-više, pokazao nam je točak sreće. Kada za hiljadu i dvesta kilometara, svega dvadeset i pet bude bez asfalta, dok je izrazito loših deonica ispod četiri stotine kilometara, ne možete da budete nezadovoljni. Pa, dobro onda – bili smo zadovoljni. *** Šta izdvojiti sa ovog putovanja? Hm, najpre svakako Kapčagi veštačko jezero, svega šezdesetak kilometara od Almatija. Blizu je megalopolisu i zato je turizam veoma razvijen. Naročito industrija zabave, više desetina igračnica i velikih Casino hotela pruža se pored jezera i uz magistralu. Zanimljivo je videti taj kazaški Altantik Siti (da bi zaslužio poređenje sa Vegasom, Kapčagi ipak još dugo i mnogo mora da se razvija). Ima još jedno zanimljivo jezero, mnogo kilometara kasnije: Sasyk-kol. Mene neodoljivo podseća na Skadarsko jezero, onako zaraslo u trsku, mirne i plitke vode. Eto, zato sam ga i izdvojio. Pored toga, prođosmo i pored dve velike vojne baze, međusobno udaljene skoro pet stotina kilometara. Prvi je Taldikorgan, velika vazduhoplovna pogranična bazu naspram Kine. A, onda i Ajagoz, baza oklopno-mehanizovanih snaga (meni deluje, onako iz prolaza, kao da su za brzo dejstvo). Na oba mesta bila mi je zanimljiva sudbina svih tih porodica bačenih na državnu službu u ovu istočnu stepu, eno ih iza prozora ovih ružnih stambenih zgrada pored puta, satima daleko od civilizacije i Almatija. Intelektualci, tek završene vojne Akademije, dobijaju raspored u Ajogoz! Zvocaju li im žene? Kao da ih čujem: "Ti da si nešto vredeo, našao bi vezu i sada bih bila oficiruša u Astani. Ili bi bio Ataše u Moskvi, što da ne, eno kako ona mala što se udala za Ajagoza, što sam ja gora od nje?". I onda razmišljam o njemu, tom mladom poručniku, šta li misli, da li je ovo sanjao dok je kao bekstvo od nemaštine i stepa zapadnog Kazahstana upisivao vojnu školu? Da li mu Ajagoz zvuči kao korak u pravom smeru ili nezaslužena kazna? Meni, moram da priznam, deluje samo kao prašnjava kasaba na pragu ničega, pritisnuta vrućinom i nemanjem pravog smisla. Kao, uostalom, i svaka vojna baza na ovom kraju sveta. *** U Semipalatinsk (Semej, po kazaškom) stigli smo drugog dana predveče. Muški smo izvozili ovu tešku deonicu, za svega dva dana. *** Na prvi pogled, vozeći prve kilometre gradskih predgrađa, bio sam ubeđen da sam najzad pronašao dostojnog naslednika Saratova! Mislim, po ružnoći i očajnom prvom utisku koji mesto na putnika ostavlja. Onda se utisak vremenom popravio. Ipak, jedan je Saratov, taj ružni ožiljak na obali prelepe reke. U pesme treba da ga stave… *** I Semipalatinsk ima svoju priču i svoje probleme. Da, to je onaj Semipalatinsk – tajni grad, na obodu glavnog sovjetskog poligona za test nuklearnog naoružanja. Kloaka Sovjetskog saveza. Grad na čijem je obodu izvršeno 465 nuklearnih detonacija. Sa stopom kancera većom nego bilo gde u svetu. Tuga i čemer, a danas, grad gde ima i života i smeha i želje za boljim sutra. Proveli smo u njemu dve večeri. I još uvek ne svetlimo u mraku!

*** Sutradan ujutro ustali smo rano i spremili sa za dugačku etapu. Do Almatija, gotovo šest stotina kilometara putam daleko, iako je vazdušnom linijom preko planina jedva osamdeset kilometara udaljen! Nedelja je već, do večeri najkasnije valja stići u bivšu prestonicu i najveći grad Kazahstana, dani odmora u Biškeku i na jezeru su gotovi. U ponedeljak, naime, ranom zorom, moramo da apliciramo u ambasadi Mongolije za vizu. Spremni smo, neobično za nas, već oko pola devet ujutro. A onda se prosuo pljusak i grad i opšti haos. Iz malog, ali drčnog i crnog oblaka! Pa još jednom, još žešće, ubrzo pošto smo najzad krenuli. Sastavi nas taj drugi put, bili smo još uvek na jezeru, takva oluja da mi je delovalo da smo se u trenutku sudarili sa zidom! *** Kalvarija se nastavila na granici. Kirgistan, a utvrdili smo već da je u pitanju najslobodnija zemlja regiona, nije pravio preveliko pitanje oko naše namere da ga, posle nešto više od nedelju dana, napustimo. Pogranične formalnosti trajale su nepunih deset minuta. Što će zadržvanje na obe granice Kirgistana (ulaznoj i izlaznoj), kumulativno dovesti na tek pola časa, a ono čuveno ispijanje Kumisa uključeno je u tu cifru! Ali, medjutoa, Kazahstan, a i tu smo već ranije utvrdili o kakvoj državnoj birkoratiji se radi (!), e, tu ti se majci ne ulazi tek tako. Carinska procedura trajala je sledeća dva i po sata! Natenane, sa uživanjem. Rasčlanili su nas na sastavne delove. Pregledali su svaku torbu, svaki ćošak svake torbe. I trenirani službeni psi su nas mirisali, mada je to bio možda i najprijatniji deo dana (volim pse, šta ću, čak i kada su panduri). I kada sam već počeo da mislim da smo im iz nekog razloga naročito nesimpatični, ili da su, može bit', imali dojavu da kojekakvi bajkeri nose ko-zna-šta, videh da istu proceduru prolaze gotovo sa svima. Kakav posao! Profesionalni smarač na granici, u carini Nj.Sv.Vel. g. Nazarbajeva večitog, mora biti da se čovek oseća moćno od tog položaja! Uveče, mislim se, kada mine gužva i budnost, i nađe se pred svojom ženom i decom, nekako je velik i jak. Zar ne? Verovatno ipak nije shvatio zašto sam ga sažaljivo i ironično pogledao, sekund pošto nas je ta velika glavata figura najzad propustila na teritoriju Republike Kazahstan. U zemlju Borata, eto ti glavati, i to ću da ti kažem, znam koliko vas nervira (jer jeste nepravedno i nezasluženo)! *** Do Almatija, nakon granice, treba voziti još skoro tri stotine kilometara. No, tu magistralu znam, na prethodnom putovanju naučio sam i njene zamke, pa ovog puta stižemo bez problema, diveći se usput Ala-too planinama na jugu i velikoj kazaškoj stepi na severu. Retko velika i moćna zemlja, ovaj Kazahstan! *** Nedelja je veče, pa i notorno težak i dugotrajam ulazak u Almati sa zapada ne traje koliko obično traje. Ide lakše, a pomaže i činjenica da dobro poznajem grad. Izbegavam tranzitne čepove i slalomom kroz avenije stižemo na odredište. I tako, za ukupno jedva četiri sata nakon granice, već se nalazim pod prijatnim tušem jeftinog hostela na južnoj periferiji grada (da, i to već znam – biraj hotel na jugu, tamo se teren diže ka Čimbulaku i uvek je malo hladnije, prijatnije, nego u ostaktu grada, dok povetarac neprestano pirka). *** O Almatiju neću široko i dugačko. Pisao sam onoliko na prethodnom putovanju. Umesto toga, telegrafski izveštaj: a) Grad je i dalje fenomenalan. Ako je to uopšte moguće, još više mi se sviđa nego prethodni put. b) Vizu za Mongoliju dobili smo za pola sata. Sa popustom od 50%. I pored toga bili smo nesrećni! Od 17. jula vize za građane Srbije više neće biti potrebne. Mi ćemo biti verovatno poslednji Srbi koji sa vizom ulaze u ovu prelepu i mitsku zemlju. Na ovu moju konstataciju, konzul se dugo smejao! c) Zdelali smo famoznu registraciju boravka za nepun sat! Kad se zna kako, i gde, bude i lako. Za našu dobru karmu, pomogli smo sa procedurom i svim prisutnim strancima, a bilo ih je u migracionoj policiji Almatija oho-ho komada. d) Bili smo na Medau i Čimbulaku. I dalje im zavidim, imati takav ski centar na liniji gradskog prevoza, da li je to normalno!? Majko mila, san, eto to je i ništa drugo, za sve nas pasionirane skijaše! e) Od moje prethodne posete: Sejfulin aveniju su raskopali, grade nešto. Almati je aplicirao za zimske olimpjske igre 2022. (za šta ih zdušno podržavam i ako ih dobiju obećavam da dolazim da skijam Čimbulak!) i moji drugari iz Ducati dileršipa, oni isti koji su bili onako dobri prema nama prošle godine, bankrotirali su?! Eto, ne vraća se uvek dobro dobrim. *** U lepom Almatiju proveli smo četiri sjajna dana. I mogao sam biti još četrdeset i četiri, al' ne vredi, ustaj i pakuj se, mora se na put. Dalje, uvek dalje...

Sada će Mimi sa fotografijama, da videte kako Issy-kul izgleda... EDIT: mada, dok ne stignu fotke, 'ajmo mi malo do Almatija!