Mile, dobro veruješ Najžalije mi je što me Solmaz oprala celog (moto odelo) u Teheranu, ali me Kaspijsko more za sledećih 48h urnisalo skroz. Motor je kao ruski kamion posle prolećnog prolaza kroz Sibir. Ali, videh dolazeći u hotel malopre Auto Mivku u blizini, pa ćemo da ga častimo jednim dubinskim, zaslužio je...

Uspeo sam da napustim Iran! Ukupno je prelazak granice uzeo 22h, s tim što sam se preko noći na crno evakuisao sa motorom nazad u Astaru (na iranskoj strani) i prespavao. Čak me je malo ispitivala i iranska policija danas, pre nego su mi na kraju poželeli srećan put. Baš je bilo teško i dosta sam se umorio. Sa Azerske strane završio sam proceduru za oko 2-2.5h što je za evropske pojmove mnogo, ali ovde dođe turbo-mega brzo. Nije bilo problema kojih sam se plašio, veznaih za HtR1 putovanje. Najvažnije: pošto tranzit za vozilo uobičajeno traje samo 72h (bez obzia na tip vize za mene), uspeo sam da se dogovrim na carini za punih 10 dana, što je uspeh! Mnogo pomaže to što sada odjednom (na ruskom) sve mogu dobro da se sporazumem i objasnim, tj. odjednom je nestala ta ogromna jezička barijera koja je postojala u Iranu. Budući da mi azerska viza traje 13 dana, trebalo bi da sa manje stresa tražim prevoz preko Kaspija (kako se na azerskom kaže ovo najveće slano jezero na svetu, ustvari more). Večeras sam, prešavši granicu, malo nagazio i već stigao do Bakua. Našao neki jeftin hotelčić na periferiji, u ovom inače jako skupom gradu. Večeras sam i popio prvo pivo, posle nekih 20-ak dana ! Današnjom deonicom završena je faza II putovanja. Do sada je to nekih 7700km za 24 dana. I budžet dobro stoji, do sada potrošeno oko 800 Eur (sve zajedno). Evo i mape: Čuo se večeras sa Violetom posle više dana, moral ponovo na visini!

Uh, evo da se posle nekoliko lepih, a onda i teskih dana javim. Živ i za sada zdrav, to je najvažnije. Bio sam u Teheranu 2 dana, malo smo spavali, mnogo se šetali... prelepi dani sa Solmaz i Amirom i njihovim društvom. Veilka je sreća kada vas tako ljudi prihvate i onda "do daske" vidite i doživite grad. Za tako veliki grad (a Tehran je pravi megalopolis od 14M ljudi!), ni delić ne bi bio moguć bez lokalnih ljudi. Nakon toga, kako sam prešao planine i izašao na Kaspijsko more - prava iskušenja . Već 48h pada jaka kiša, ovde na kaspijskom moru je ogromna gužva, jako se teško vozi, temperatura je u trenu pala preko 20C. Jedva da sam prevezao 2x350km, a to je bilo po ceo dan u sedlu. Najveći problem do sada: danas nisam uspeo da pređem iransku granicu, blokirali me jer su neki delovi složene pogranične procedure zatvorili za danas, moram da čekam jutro. Bio sam dugo blokiran na terminalu, jedva sam se iščupao odatle, ne pitajte kako, da prespavam u gradu na iranskoj strani. Malo je frčno bilo na terminalu, pravo malo bezvlašće kako je padalo veče, pa nije bilo sigurno ni za mene, a još manje za motor (taj terminal je u pravom smislu "ničija zemlja"). Izvukao sam se na mufte. No, sve je to deo putovanja i iskušenja... U neku ruku i volim te probleme, čine da avanturizam još nije mrtav... Videćemo kako će biti ujutro sa prelaskom u Azarbejdžan, a onda ova lepa zemlja i najveći logistički problem putovanja: prelazak kaspijskog mora nekim kargo brodom, do Kazahstana. Ne zna se ni kojim, ni kada, dok bogovi putovanja ne namignu, ima da se sedi i čeka... Inače, nisam hteo da mračim, počele su mi pre nekih 10-ak dana i moje čuvene alergije, ali mogu da kažem da sam ovaj prvi nalet ja dobio bitku, tj. suzbio sam prokletnicu . Ipak mi je sada lakše nego prošle godine, znam i šta je i kako izgleda i čime da je tučem... Eto, ovoliko ukratko. Ostajte mi svi zdravo, HtR ekipa malo više od ostalijh . Iran ćemo ispratiti do kraja, jer to zaslužuje, iako polako ulazim u deo puta sa vrlo malo net-a (i čvrstog krova ).

I pošto danas, nekim čudom, izgleda za nagradu, imam solidan Internet - evo i jedan video pozdrav iz pomenute pustinje:

Moj domaćini sutra u Teheranu, Amir i Solmaz. Ovako smo se upoznali pored puta:

Evo je mapa od večeras: Stigao sam do Kašana. Ukupno do sada skoro 4000km Irana i preko 6500km ukupno. Već 19 dana puta, ko bi rekao... Danas sam bio u pustinji, sjajno iskustvo. Fotka pored puta (čuveni 81): A od sutra, Teheran. Kako sam prošao ovih dana, videćete kada Violeta objavi fotografije! Pz

Mada, iskren da budem, nekako mi je i drago: jedna celina je danas zatvorena, prošao sam najjužniju tačku puta (30m u moru persijskog zaliva ). Najsevernija je iza Astane, u Kostanaju (Kazahstan), nekih preko 4000km direktno severno! (tamo me čeka ispod 5C , poželeću vrućinu). (Odoh da lupim Violeti plusić za trud kačenja slika, pa na spavanje. Ovde je već 11 uveče).

Evo, da se javim na forum, dođe mi to nekako kao javljanje kući. Danas sam bio do Persijskog zaliva, skočio iz Širaza, bio, video, umočio noge i vratio se nazad. Dobro mi je kamikaza dao šlagvort sa ovim pitanjem oko temperatura. Danas sam vozio po očajnom vremenu, 45C i 100% vlažnost. Ljudi ne verujete kako je to... Popio sam, samo u vožnji (!), 4.5l vode do zaliva i nazad. ALi, eto - sada znam da i to mogu ... Ukupno je danas bilo 650km, od 2200m visine do 0. Trebalo je da bude manje od 600, ali eto, jedno pogrešno skretanje (ovde na jugu garmin ne pomaže, a prestali su i znaci na engleskom) i ispade ovako. Inače, kad se popeh na planine ispred Širaza i kada je palo na ispod 40C, izgledalo mi kao da je neko otvorio prozor. Ko bi rekao da 39C može toliko da prija ... Danas se osećam daleko najumornije, stvarno ta vrućina i vlaga iscede čoveka, mada vidim da i domaći kukaju i teško podnose. Sutra krećem polako na sever, dosta je vala ove saune. Pozdrav svima, dođete mi nekako kao šira porodica (prvo se javim kući, pa odmah na forum)!

Sa lovom mi ide odlično, od kada sam naučio cifre više skoro ništa ne plaćam kao stranci. Mislim, vratiće se to sve u Rusiji, ima braća da me istapiraju, ali za sada uživam i sve razumem (i banknote i rijale i tomane i razliku ). Za hranu, pa nisi mi onomad rekao da imaju falafel na sve strane - rešen problem, mogu to da jedem 20 dana za redom, toliko volim. Prelivanja gorivom još nije bilo, pazim, nedam njima da sipaju. Još sam danas, uz pomoć ovog dragare iz prethodnog posta, našao oktan booster aditiv, tako da sada ima da bude em jeftino, em da ide ko raketla . E da, aditiv košta za 3 puna rezervoara oko 90 din... Eh, raju na zemlji.

Moram da podelim sa vama svoje današnje oduševljenje ovim divnim narodom kroz jednu crticu. Pre neki dan, vozeći putem ka Persepolisu, pretiče me jedan Pežo 205, spušta prozor i pokazuje šolju sa čajem. Već znam šta je to, stalno me tako na putu ljudi pozivaju na čaj i malo razgovora, kao što rekoh negde ranije, zaista su željni kontakta sa strancima. I tako stanemo mi, ni manje ni više nego da vr' prevoja od preko 2500m visine . Brzo se sprijateljimo. Mladi bračni par, veoma, veoma moderni i progresivni, rodom iz Širaza, žive u Teheranu. Ja im se javio danas, dali mi telefon na tom brdu, pa smo se družili po Širazu, pokazivali mi grad, nedaju da se uhvatim za novčanik, sramota me bilo. I dodatno, biću njihov gost dva dana u Teheranu, kada stignem za par dana do tamo. Mislim, šta čovek da kaže o narodu koji tako sretne stranca na putu i pozove ga u svoju kuću... Plus, danas su me jedno 20 puta startovali razni ljudi (uopšte ne preterujem), samo da me pitaju odakle sam i da mi kažu "Welcome to Iran". Većina ljudi ovde je prosto divna. A ovo dvoje su genijalci, toliko progresivni, obrazovani i humani, da eto samo zbog njih dvoje su te američke sankcije kojima je Iran izložen prosto jedan divljački primitivizam kolektivnog kažnjavanja. Mislim, znamo mi to i po sebi i možemo da razumemo situaciju. Eto, morao sam ovo da napišem ...

Malo ću sada da preskočim, biće to sve objedinjeno u jednu priču (možda na papiru, možda na forumu), čitaće sve odjednom ko bude želeo, i odmah ću preći na predivni Isfahan! Grad koji je na mene ostavio snažan utisak, vidi se to iz dužine posta . Čitajte ovo i gledajte fotografije koje je Viki kačila. Pokušajte da uđete u atmosferu: Esfahān nesf-e jahān ast (Isfahan je pola sveta)! Isfahan (Esfahan u persijskom originalu) i to ću odmah ovako na početku reći, grad je koji će vas osvojiti i dodirnuti vam dušu, ili tako ili dušu nemate. Do sada sam već naučio. U velike iranske gradove nikako ne valja ulaziti pre deset časova ujutru ili posle sedam popodne. Vreme je to sveprisutnog saobraćajnog haosa, koji se kao hidra širi ulicu po ulicu, dok ne parališe i ne zaustavi sve. Lične automobile, gradski saobraćaj, očajne policajce koji od nemoći šire ruke iz svojih policijskih vozila, čak i male motocikle. Sve je toliko gusto napakovano, da ni pešaci više ne mogu preći ulicu. Sudbina saobraćajnog policajca u nekom od velikih iranskih gradova predstavlja jedno od najvećih zamislivih ovozemaljskih prokletstava, kojima, siguran sam, majke plaše nemirnu i neposlušnu decu: "samo ti nastavi tako, završićeš na raskrsnici u Teheranu, pa ćeš videti šta je muka!". Nesuđene svekrve govore svojim mladim ćerkama: "gde ćeš za tog kretena, pa on je na raskrsnici ceo dan, možda je dobar i lep, ali taj ti je ćero saobraćajni policajac". Gledao sam pre par dana veliku raskrsnicu u Tabrizu, nadomak gradske obilaznice. Automobili, ovoga mi polumeseca, nailaze kao Lemingsi, što ih više sprovodiš, njih ima sve više i dolaze sve brže, pa ti bato vidi gde ćeš sa njima a da ne ode sve dođavola! Možeš da budeš virtuoz, umetnik, ali pomoći ti nema – neko iza horizonta pravi Lemin… hoću reći auta, u nepresušnim količinama i napujdava ih, ni levo ni desno, uvek na tebe. Vojuješ brajko, svaki dan u svojoj smeni iznova, unapred izgubljenu bitku! Sve u svemu, težak je to i nezahvalan način da čovek zaradi za lavaš (vrsta hleba). Dobro, majku mu, o kakvim sad ti Lemingsima ovde pišeš – vrati se na temu brajkoviću, shvatili smo do sada da su gužve u špicu velike. Elem, naučio sam dakle kada u veliki iranski grad ne treba ulaziti. Eto me, posledično, kako u Isfahan ulazim oko zgodnih dva popodne. Isfahan ima odličnu prilaznu saobraćajnu infrastrukturu. Grad opasuje veliki prsten sa osam saobraćajnih traka, od koga se u centar zrakasto pružaju široki bulevari. Do poslednjeg kilometra pred centralnu Chahar Bagh Abassi ulicu stižem oslobođen saobraćajne gužve, što je uporedivo, recimo, sa dobitkom šestice na lotou (dobitak koji vam neće promeniti život, ali je retka, osetna i dobrodošla premija). Naravno, taj poslednji kilometar je uobičajeni iranski saobraćajni haos i papazjanija. Ništa zato, navikao sam već i znam kako se treba ponašati – oštro i sigurno u sebe, bez pokazivanja džentlmenstva, koje ovde u saobraćaju tretiraju kao slabost. Hotel, mali niskobudžetni konak na perfektnoj lokaciji za koji sam saznao preko Interneta (kako drugačije, čak i u Iranu), pronalazim gotovo iz prve, dakle brzo i lako. Imaju slobodnu sobu, parking nemaju, ali ništa zato, motor mogu da parkiram u izlog foajea hotela. Mislim se, ako te pojim lošim iranskim gorivom, evo vidiš šta umem da uradim za tebe, sledeća dva dana spavaćeš na mermeru! Već oko tri sata bio sam sveže istuširan, presvučen u civilno odelo i oran za upoznavanje Isfahana. Dan je odlično počeo! *** Isfahan, centar istoimene iranske provincije, grad je veličine Beograda, dom za oko dva miliona svojih stanovnika. Važno je saobraćajno čvorište, nalazi se na glavnim rutama koje povezuju bogati sever sa primorskim jugom i siromašni zapad sa pustinjskim istokom zemlje. Isfahan je drevan grad. Nekada jedan od najvećih gradova sveta, cvetao je u periodu od 11. do 17. veka, kada je (u 16. Veku, ako nekoga baš precizno zanima) jedno vreme bio i glavni grad Persije (za ove iz prethodne opaske: u vreme dinastije Safavida i velikog šaha Abassa I). Centralna gradska zona oivičena je bulevarom Chahar Bagh Abassi, koji na jug vodi do reke Zajanderud. U vreme u kome sam ja u Isfahanu, rečno korito je potpuno suvo. Oko 50 kilometara uzvodno vlasti su zatvorile branu, kako bi sačuvali svu dragocenu vodu za navodnjavanje i proizvodnju pijaće vode za grad i okolna naselja. Iako se logici ovog radikalnog poteza nakon petogodišnje suše malo šta ima prigovoriti, vidljivo je nezadovoljstvo, čak tiha ogorčenost građana Isfahana. Zamišljam šta bih ja osećao ako bi neko kojim slučajem, pa bilo to iz ma kako opravdanog razloga, isušio Dunav i Savu i, moram da priznam, potpuno ih razumem. Gledajući na istok od Chahar Bagh Abassi ulice prostire se Naghsh-e Jahan kompleks, srce i duša Isfahana. Nastao u, za ovaj grad, zlatnom 16. veku sastoji se od istoimenog trga, jednog od najvećih gradskih trgova na svetu i zaštićenog kao UNESCO svetska kulturna baština, te serije prelepih parkova i palata u njima. Sve to prostire se hektarima na jug, do reke i pet bajkovitih mostova iz ere Safavida koji se pružaju preko nje. Na trgu Naghsh-e Jahan (koga, kontraverzno i ne sasvim prihvaćeno među građanima Isfahana, zvanično pokrstiše u Imamov trg - po Imamu Homeiniju) nalazi se više prvorazrednih lokaliteta: Jedna od najlepših šiitskih džamija uopšte, velika džamija Šaha Abassa I (preimenovana takođe u Imamovu džamiju), prelepa i meni najdraža džamija šeika Letfolaha - biser islamske srednjevekovne dekoracije i arhitekture sa matemitički savršenom kupolom, Ali Qapu palata - monumentalna šestospratnica praktično bez presedana u tom vremenu, hiljadu godina star Bazar Bozorg sa upečatljivim arkadnim krovom i na kraju, sam trg. Upečatljiv prizor sam po sebi, trg predstavlja savršeno obnovljen primer efektne islamske arhitekture, prvorazredno održavan, pun zelenila sa velikom i upečatljivom fontanom, sračunat da zadivi i pokaže svo bogatstvo, dobar ukus i umetnički domet persijske islamske civilizacije. Veoma je uporediv, ako ne i lepši i bogatiji, od najlepših i najvećih venecijanskih i madridskih trgova iz istog vremena. Ako na severnom kraju Naghsh-e Jahan trga, kroz upečatljiv portal, uđete u Bazar Bozorg, posle skoro dva kilometra haotične šetnje kroz tržnicu, pod uslovom da uspete da se snađete i održite pravac, doćićete do još jednog vanrednog prizora – stare, prelepe i najveće džamije u Iranu, Jameh džamije. Sa druge strane, ako pak kroz freskama oslikanu Ali Qapu palatu pođete na zapad, kroz jedini preostali deo nekada monumentalnog parka koji je okruživao ceo dvorski kompleks, doćićete do Chahelsotoon palate. Vitka, elegantna, u prelepom i maestralno projektovanom parku, meni je možda i najdraža palata Isfahana. Nastavljajući kroz veliki gradski park, ovoga puta zavijajući na jug, prolazite pored male i jedinstvene Hasht Behesht palate (otvorenih strana i pročelja, sa velikim portalnim drvenim stubovima u duborezu, ova palata kao da je još tada postigla ono što evo tek danas pokušavamo – da gradimo na način da se građevine stope sa prirodom i svojim okruženjem). Nakon, više ili manje precizno, dva kilometra, izbijate na obalu reke Zajanderud. Mislim da ne postoji bolji način da se provede veče u Isfahanu, nego da se obalom reke kroz dva moderna parka sa svake od njenih strana prošetate između bajkovitih mostova koji je prekoračuju. Recimo, da napravite krug između dva najlepša i najmarkantnija od svih: Si-o-Se i Khaju mosta. O, kakvi su to samo mostovi i šta vas sve na toj šetnji čeka! *** I tako, u skladu sa sopstvenom preporukom, polazim da posetim mostove Isfahana. Da vidim o čemu to ljudi toliko pričaju, pa neka i nema vode, neka je suv Zajanderud, eto jedinstvene prilike da most sagledate i odozdo a da se ne okvasite ili, daleko bilo, svoju dobrobit i sudbinu poverite kojem mnogobrojnom čamdžiji. Probijam se kroz vrevu, teško je razumeti iransku večernju vrevu velikog grada dok se ista na svojoj koži ne doživi, sve gledajući iranske paradokse. Fast food lokali nikli na sve strane, zapadnog tipa, sve je isto kao bilo gde u svetu, samo što je kompletna ženska posluga za pultom sa hidžabima (maramama) ispod kojih se ne vidi kosa (znak za ortodoksniji verski diskurs kod onih koji hidžab nose na ovaj način). Pored reke žena džogira, ništa čudno reće ćete, slažem se, samo je kompletno obučena po islamskoj tradiciji, virtuozno se snalazi da se ne saplete o sve one lepršave plaštove kojima je obavijena. Strašni iranski policajac, onaj koji je oličenje te strašne diktature u zapadnim medijima, popravlja sasvim džentlmenski automobil ženskog vozača prokuvao tu na ulici, umesto da ga kao zapadni kolega hladno isključi iz saobraćaja ostavljajući gospođi problem da sama rešava. Verske po®uke na svakoj ogradi, kako totalitarno reći ćete, moguće da bih se i ja na slepo složio, ama im se nema reč prigovoriti – potpisujem apsolutno svaku, kada bi se svi ili bar većina ljudi po njima vladala, ovaj svet bi bio dobro mesto za život. Svraćam na večeru, u restoran brze hrane napravljen u zapadnom stilu, "Kentacky place". U sred Irana koji, tako sam mislio, mrzi Ameriku i sve američko eto kakvo mesto postoji i sjajno radi praveći bogatstvo svom vlasniku. Zapadna propaganda je stupidna bar onoliko koliko je agresivna. *** Dođoh do Si-o-Se mosta i tamo ugledah nešto novo! Stariji japanski turista, podarila mu Sila još mnogo godina, sa mladim iranskim vodičem fotografiše most. Posle pet dana video sam prvog stranca u Iranu. Nisam sam! Mada mi je na momente, šta momente – sve vreme, upravo tako izgledalo… *** I tako, nogu pred nogu, kao ufitiljeni Guliver u zemlji ljudi prosečno trideset centimetara nižih od mene, dakle štrčeći za glavu iznad hidžaba, frizura i jedva po neke ćele, nogatam između starih mostova, prostrih između dve obale suve reke. Iranci su već okupirali park, veče je i počelo je vreme piknika. Parkovi su u Iranu brojni. Svako veće mesto, apsolutno svako, ima makar jedan vanredno dobro uređen park. Veliki, svetli, sa zelenom travom kao na najbolje održavanom fudbalskom stadionu i sa prvorazrednim mobilijerom, u njih se mnogo i stalno ulaže. Veliki gradovi imaju više parkova, obično na svakom izlazu iz grada po jedan. Isfahan, koji se izdvaja u broju i kvalitetu ovih zelenih oaza (često i više stotina godina starih), ima ih na desetine. Iranci umeju da uživaju u svojim parkovima. Nisu to evropska, preregulisana i mrtva mesta landšaftne arhitekture, samoj sebi bitne. Naprotiv! U prvi suton, parkovi u Iranu oživljavaju. Ako su i do tada obično bili puni, postaju krcati. Cele porodice dolaze do gradskog parka, sa ili bez hrane, sa ili bez čaja, autom ili gradskim prevozom, uvek sa decom i uvek sa dobrim raspoloženjem. Prostiru ćilime, na travi ili na betonu i ćaskanje počinje. Parkovima trče vesela i bučna deca, odzvanja smeh, šire se mirisi na licu mesta pripremane hrane ili opojnih nargila. Po obodima zelenila putnici namernici kampuju (a Iran je zemlja putnika i nikada nigde nisam video toliko ljudi da putuje okolo. U Evropi, kada im pričam o mojim putovanjima, ljudi me obično pitaju: "Zašto?"; u Iranu pogledaju me sa sjajem u očima i namah se razumemo). Svi ti predivni parkovi živa su mesta, služe ljudima. Nema lepše slike nego kada vidite park pun dece koja trče naokolo i seniore, okupljene u grupe, koji se nerviraju i kao ljute, jer ih deca upravo ometoše u važnim, strastvenim raspravama koje vode (od fudbala do politike). Tako je u svakom gradu Irana, osim što u Isfahanu imaju i Zajanderud i mostove, palate i vodoskoke, cveće i stoletno drveće, pa je i pogled sa persijskog ćilima prostrog na travi, pogled direktno u bajku i istoriju. *** Stižem do Khaju mosta, daleko je, nekoliko kilemetara, rekao bih nizvodno samo da vode ima, od centralnog gradskog bulevara. Šetam dugo mostom, gledam dva reda arkada, dva centralna paviljona sagrađena isključivo zarad zadovoljstva velikog šaha kako bi moćni Abas uživao u pogledu i divio se mostu kao, evo, uostalom i ja, mnogo vekova kasnije. Provlačim se kroz ivične lukove gornjeg nivoa. Mislim, siguran sam ustvari, da sam u ovom trenutku, ovde, jedini smušeni zapadnjak. I kako to obično biva, kada sudbina reši da nas nagradi i zauvek veže za neko mesto, vođen više tim nevidljivim osećajem nego jasnom intuicijom, silazim u suvo korito reke i prolazim ispod donjih stubova mosta. Mnogo je tu sveta, nisam jedini. Počinjem da slušam. Stari pevaju poeziju. Glasovi, pojačani ehom koji pravi stoletni kamen od koga je most sastavljen, kao kakvim najboljim modernim pojačalom bez distorzije zvuka, preplavljuju me. Hvataju me najpre polako, a onda nepopustljivo. Nose me u onaj prošli svet, više vekova onomad. Ne razumem ni reč, a razumem svu dramatiku, svu bol i ljubav i hrabrost i žrtvu, kroz pesmu vaskrslu iz starih vremena. Ne razumem ni reč, a ipak osećam sve. Da li je to moguće? Gledaju me, vide stranca, samo se blago nakloniše u znak pozdrava i počeše da pevaju još jače, punog glasa. Jedan sredovečan čovek ustaje i dramatičnim lelekom peva, tako mi deluje, za mene. Ne razumem ni reč, a osećam sve. Dobra poezija kroz usta i talenat pripovedača, moguće je eto. Most odzvanja pesmom, kao toliko puta vekovima pre ovog sutona. Kao da je samo zbog toga i podignut. Meni zgrčena suza ne pada u korito inače suve reke. Ne plače se u tuđini, zarad reči koje ne razumeš. Salem alejkum, brate moj. Dotakao si mi svojom pesmom dušu. Esfahān nesf-e jahān ast! Nastavak sledi…

U skladu sa iznetim obećanjem, hajde da i zvanično uđemo u Iran! Stali smo sa pričom u Agriju, još u Kurdistanu. Pa da nastavimo: Kako sam prošao ispod Ararata i osetio jermensku bol u duši. Najzad u Iranu, ne bez peripetije granica. Jutro počinje odličnim doručkom. Osim što sam uživao u lokalnim specijalitetima (ako se ikada nađete u Agriju, prosto morate da probate lokalni beli sir!), nikada ranije nisam imao priliku da doručkujem u restoranu sedeći za istim stolom sa svojim motorom. *** Put do granice uglavnom je u izgradnji. Na putu je vidljivo prisustvo žandarmerije i, povremeno, vojske. Nemirni su ovo krajevi, mislim se, sa jedne strane je razumljivo, sa druge nikada putnik ne voli da vidi one koji puteve preče, stavljaju rampe i golom silom nameću zabrane. Poslovi su nam nekako suprotstavljeni. U tom razmišljanju, stižem nadomak Dogubayazita, grada nekih 20 kilomatara udaljenog od granice sa Iranom, a tek možda neki kilometar više od zatvorene granice sa Jermenijom. Iran je tu, na dohvat ruke. Jermenija bi mogla da bude i više svetlosnih godina daleko, ne bi činilo bilo kakvu razliku. Još od onomad, tj. od vremena proterivanje Jermena iz svih krajeva ispod Crnog mora, ove dve države trude se da jedna drugu ne spominju, a narodi se, blago je to reći, ne vole. Vozim neposredno ispod mitskog Ararata. Uvek sa belom kapom, stoji tu od vajkada, nem i neosteljiv za ljudske zapetljancije u svom podnožju. A vala ih se nagledao, evo samo u moderno vreme: Turci su promenili sebe, ali se trude da zaborave ono što su nekada učinili Jermenima, Jermeni ne žele da oproste kada već ne mogu da zaborave, Kurdi, koji sada tu žive umesto Turaka, neće da budu deo Turske, Turci vladaju njima čvrstom pesnicom. Azeri sa druge strane granice hteli bi da budu deo Turske, ali im Iran ne dozvoljava. Posledično Azeri ne vole Irance, iako ih bar 50% živi u Iranu, ali se Persijanci (etnička većina u Iranu) i Turci sasvim dobro slažu. Svi zajedno, uključujući i Kurde, ne vole Jermene. A Jermeni im, najslabiji i iracionalno ponosni, u tim pitanjima nacionalnih ljubavi ne ostaju dužni. I tako, gledamo se Ararat i ja, ja vrtim glavom, on kao da mi kaže: "znam šta pričaš, opametiće se jednom". Mnogo sam mlađi od njega, mora znači da je mudriji, uostalom svašta je video, tiha večnost naspram običnog putnika, ali sumnjam u ovu procenu. Ljudi su to, kadri često čak i kamenu da udahnu lepotu, no kadri i za mnogu veliku glupost, iluziju i nepresušnu tvrdoglavost. *** Vozim tako i gle, sa iznenađenjem prepoznajem da se, veoma je to retko kod mene, u svoj toj papazjaniji pomalo opredeljujem. Gazim same padine ove mitske planine, dok Jermeni onamo, a najveći im je Ararat nacionalni simbol, mogu jedino negde na njima zapadnom horizontu da je sa gorčinom posmatraju. Većina od tog starog i istrošenog naroda nikada nije prišla ovoliko blizu. Posmatraju nepravdom obojeni horizont sa granice, iz predgrađa Jerevana ili, kao i mi pre godinu dana, sa zapadnog zida Khor Virata, drevne crkve koja je kao prst zemlje ušla nekoliko kilometara u tursku teritoriju i samim tim postala mesto najbliže Araratu. Nije im ovde dato, a meni je ćef. Hitam ka Iranu, a osećam jermensku bol i resku nepravdu u duši. *** Svakom putniku granice su noćna mora. Ima ih raznih, neke se prelaze lako i rutinski, njih zovemo "meke". Granica između Turske i Irana, tj. između turskog Gurbulaka i iranskog Bazergana, nije od te sorte. Skoro da sam već izašao iz Turske, ma eno me već dobih turski izlazni pečat u pasoš i zamirisa mi Iran, kad videh mlađanog turskog policajca kako uzbuđeno trči ka meni i stiže me, kao da je trenirao trijatlon, pre poslednje izlazne kapije. Priča na perfektnom turskom, ama ga je ič ne razumem. I doseti se junoša: uz pomoć Internet servisa za međusobno prevođenje različitih jezika, situacija kao iz neke od priča Isaka Asimova, saopšti mi da ja sve sa motorom džumle i ponovo kao na ulazu u zemlju, moram na "X-RAY". Jao, kakva je to ujdurma. Vraćaj se u Tursku, pa na terminal za kamione, juri levo-desno, pitaj carinike, svi pričaju samo turski (kao da sam u Turskoj, majku mu). Tri sam znoja iznojio, i to od početka do kraja, dok nisam pronašao prokleti terminal za rendgenski pregled vozila. Samo da bih shvatio da je za taj dan zatvoren. [Ovo mi je saopštio i to ne bez smisla za humor i kosmičku pravdu (evo ga najzad jedan od vas malolitražnih "civila", koji će sada, dreždeći ovde do sutra, da oseti kako je nama, svaki put, na svakoj granici!) jedan musavi kamiondžija, koga sam prekinuo u improvizovanom ručku.] Šta ću, od muke sakupih sve svoje diplomatske veštine i uspeh da nagovorim zvaničnika strogog izgleda da u računarskom sistemu obeleži kako sam prošao rendgenski pregled, ma evo neka ručno gleda koliko želi, nemam ništa inkriminišuće majke mi. Pomogli su mi, a da nisu ni znali, košarkaški trener Bogdan Tanjević (koga sam, oprostiće mi za to, za priliku te konverzacije pozajmio u Srbe) i plejada naših fudbalera koji su za sve godine kojih sam mogao da se setim igrali u Turskoj. Izađoh na kraju nekako iz Turske, a onaj kamiondžija ostade da psuje i da me sa mržnjom posmatra iza žice. Još jedan se provuče, bez prilike da oseti na svojoj koži njegovu hudu sudbinu. *** Sa iranske strane granice procedure je komplikovana, ali zato bar dugo traje! Najpre vas prekontroliše prvi vojnik, pa parkirate motor i idete na (dugotrajnu) pasošku kontrolu i popunjavanje formulara. Iza toga slede carinska kontrola, popunjavanje karneta za motocikl i još jedna pasoška kontrola (tom prilikom dobijete ulazni pečat u pasoš). 'Ajmo dalje, izdaju vam onda parče papira, koje na sebi nosi do tada dva osvojena pečata. Nakon dva kilometra vožnje, i dalje u pograničnoj zoni, ponovo stajete na policijsku kontrolu. Tu vam provere osiguranje, dobijete još jedan pečat za koji ni do danas ne znam šta je potvrđivao (ali ga svejedno rutinski dobih) i najzad pečat da je i sa vozilom sve u redu. Finalno, magični papir, koji je do sada već išaran i pun pečata, predate poslednjem policajcu ispred granične rampe – i nakon nekoliko minuta ušli ste u Iran! Na kraju i nije sve to bilo toliko strašno. Od trenutka pristizanja na turski granični prelaz, pa do trenutka dok se odmah iza iranske granične rampe, praćen pažnjom i znatiželjnim pogledima, uključujem na kružni tok u Bazerganu, prošlo je tek nešto više od dva i po časa. Više sam izgleda ja bio nestrpljiv, no što je cela nezgodacija sa granicama trajala nepodnošljivo dugo. *** Pri prelazu granice pomalo smeta i pravi nervozu sveopšta otimačina u carinskoj zoni koju zvaničnici prećutno tolerišu. Ovo se odigrava sa obe strane granične linije. Na turskoj strani, odmah iza prve rampe, u tampon zoni pre pasoške kontrole, pokazaće vam da parkirate i onda od vas tražiti dokumenta. Shvatićete, nepuna dva minuta kasnije, da se ne radi o delu granične procedure: otvoreno će vam ponuditi da promenite novac, bilo koji ne prave pitanje, za iranske rijale. Po pljačkaškom kursu, razume se, čega većina putnika u tom trenutku nije sasvim svesna. Sa iranske strane priča je možda i lošija. Odmah nakon prve pasoške kontrole prići će vam čovek koji nosi neku vrstu legitimacije (slova su persijska, pa bi, što se vašeg razumevanja tiče, moglo da se radi i o članskoj karti lokalnog video kluba) i autoritativno, pred policajcem koji vrši pasošku kontrolu, zatražiti i uzeti iz njegovih ruku vaša dokumenta. Od tog trenutka on će u vaše ime prolaziti kroz graničnu proceduru, vi već negde na pola shvatate da on nije zvaničnik i da će na kraju zahtevati novac, što ipak, da ne grešim dušu, značajno ubrzava stvar. Moj konkretan pogranični "anđeo zaštitnik" toliko je bio slobodan, da je prilikom popunjavanja karneta za motocikl sam uzimao pečate iz pretinca radnog stola službenika carinske ispostave i potom overavao karnet! Zbrku povećavaju carinski zvaničnici koji vam više puta ozbiljno saopštavaju da nikome ne plaćate bilo šta i ne dajete bilo kakav novac pri ulasku u zemlju ("no money, NO money!"). Dok u isto vreme, sa mirom prosvećenog budiste na licu, rutinski tolerišu ove koji na njihove oči presreću retke strance. Na kraju, razmišljajući po prelazu granične linije, čini mi se da svima prosto odgovara da "anđeli" ubrzavaju proceduru. No, cela carinska smena bila je vidno zadovoljna kada sam ih poslušao i odbio da platim bilo šta, iako je traženi bakšiš na kraju spušten na svega 5 evra. Tu se priča ne završava. Na svakom koraku, od carinskog terminala do poslednje rampe, slobodno i na očigled granične policije, prilaziće vam ljudi koji nude promenu novca na crno. Nekada je to potpuno direktna ponuda (što je, osim što se stvar odvija u sred pogranične zone, nekako fer i ok), a nekada će se ta nezvana pridošlica predstaviti kao zvaničnik koji je zaposlen u svrhu i prisutan na tom mestu da pomaže turistima, tj. vama. Pa vam eto, sve u cilju te pomoći, nudi da promenite neku stotinu evra ili dolara, svakako će vam trebati i više od toga, bolje da to odmah završite tu, na samom ulazu, i tako prebrinete bar jednu brigu (vrlo su ubedljivi i slatkorečivi). Na kraju (strpljenja, skoro ste pri kraju iskušenja!), pre poslednje granične rampe pokušaće da vam prodaju auto osiguranje i to za period od godinu dana. Sa popustom za vas kao stranca, razume se, po ceni od 50 do 100 evra (prava sitnica za duševni mir i bezbrižnu vožnju po nepoznatom vam Iranu, priznaćete). Imajte na umu sledeće: kurs koji će vam i najhumaniji diler sa granice ponuditi je bar 20% slabiji nego i u najlošijoj menjačnici u gradovima, a to često biva i mnogo gore (bezobrazniji idu i do 50%)! Dodatno auto osiguranje, u slučaju da imate zeleni karton koji važi u Iranu, vam uopšte ne treba, niti ga naravno policija zahteva. I na kraju, "anđeo" sa granice ipak ubrzava značajno stvari i, sa ove distance, mislim da njegov trud vredi 5 evra bakšiša, pa sebi u greh knjižim što sam ga, kao i sve ostale iz ove priče, hladno odbio. Nastavak sledi…

Pa baterijsku lampu, vidiš da hoće oči da izbije ... I one dve nalepnice što smo pravili, zalepilo dete na bicikl. (Rekao mi "I love you" kada sam odlazio, skroz me raznežio )

Pozdrav svima, dobro sam i odlično mi za sada ide (kuc-kuc da ne ureknem nešto). Stigao do Širaza, lepa varoš, mala doduše - oko 1.5 milion stanovnika . Skroz sam se aklimatizovao na Iran, naučio fore, he, čak sam i persijske cifre naučio gledajući dvojezične znake na putu (jbg, bilo puno kilometara). Nema više da me neko zaHebe za cene, sve kupujem po iranskim cenama . A, to je ljudi spektakl... mnogo, ali mnogo je jak evro za njihov rial pa nam je sve smešno jeftino. Pazi primer: veliki falafel i konzerva Pepsija malopre u centru Širaza, fast food fazon, je 70 centi, tj. 80din (pri čemu su konzerve kao fensi, tj. skupe). Ceo dan vožnje (dva rezervoara), plus klopa i piće, kada kampujem izađe me 10 Eur (dakle, to je sa 2, i slovima: DVA, rezervoara benzina ukupno)! Pa ti vidi sada... naravno, zapaljuju turiste kako stignu, ali kada naučiš fore samo se osmehnu u fazonu nikom-ništa... Sada pošto znam njihove cifre, a naučio sam i par reči, kada uđem u radnju glavni sam hit (mada mi svi kažu da sam Nemac, Hebo ih nemac ). Sada sam dve večeri u Širazu, upoznao opet neke ljude na putu pa ću dve večeri biti ovde, kao što sam bio u Esfahanu. Posle toga, idem na najjužniju tačku putovanja, Persijski zaliv. Pošto se moj drug Mimi brčka na moru (bravo za Kajmačkalan i pozdravi onu mučenicu što te trpi !), imam vala i ja dušu, da vidim more... Doduše, da znate politiku za plažu ovde, bojim se da nisam opremljen sa toliko odeće. Hvala svima na podršci, možda glupo zvuči, ali da znate da mnogo znači i diže moral. A i uželi se čovek svog jezika. Prošlo je onih, kod mene kritičnih, 14 dana posle kojih počinjem i da mislim na engleskom... Što se putopisa tiče, kačićemo slike sa opisima ovako kako smo krenuli, tj. nadam se sve, a ja ću povremeno ubaciti poneki tekst, sa mesta koja su mi značila. Sve između postoji i biće, nadam se, jednom objedinjeno, pa kome se sviđa moći će da čita sve odjednom!

Evo, uspeh da dodjem do sekunde net.a. Rajko, jasno je sta neka usijana glava moze da uradi dostupnim strancima u situaciji ako ovo sa USA i Sirijom eskalira, ja to naravno ne shvatam olako. Ipak, ovde su SVI veoma ljubazni, ni jednog trenutka se ne osecam ugrozeno, vec veoma dobrodoslo. Cak su toliko ljubazni da paznja malo i opterecuje (sto rece Dane u jednom mailu). Bio sam cak i na 20km od Iraka, pretresali me jedno 3 puta za redom, jbg nezgodna zona, pa kada sam se malo naljutio, oni mi davali caj i pravdali se. Eto, toliko su zeljni kontakta sa strancima, pomalo je to i tuzno, pomalo i dirljivo. Sve u svemu, Irancu su jako fini ljudi i divna nacija i svasta ima da se vidi, pa nastavljaam po planu. A da, ne verujete sta cini prosta recenica: America -> Srbistan -> bum-bum. Mislim, na pice me zovu posle toga . Pozdravljam vas sve, ipak najvisse Violetu, pisem redovno i fotkam sve, samo je nemoguce da kacim redovno, mnogo vremena oduzima i net je los, a mnogo se vozi (juce 1200km za dva dana, sa kampovanjem pored puta). Bice vremena za putopis... Do tada, dobre zelje i dobra energija mi dize moral, a Viki ce kaciti fotke kada i ako uspem da ih ul, dan po dan, redom... Voli vas sve, Sev.!

Hvala ti za ponudu, videh sada i PP. Posle prelaska u Kazahstan, mislim da cu preciznije znati planove. U Kirgistan ulazim iz Kazahstana, idem u Biškek, pa u Alma Atu nazad u Kazahstan. AKo je to blizu tebe, rado i sa zahvalnošću prihvatam ponudu (!), a i ako nije - kao da si mi učinio, važan je gest. Hvala . PS: Biću par dana na kampu i bez net-a...

Da, da, danas sam ceo dan bio u Tabrizu. Sutra (neplanirano) jezero Urmia (idem kod Huseina, iranskog bajkera na konak i taman da proverim svoje planove gde sve ici u Iranu), pa onda 1100km do Isfahana, pravog iranskog bisera! Sinoc je bilo mnogo ludo vece, cak me malo ocesao jedan minibus u Tabrizu, ali je sve ispalo ok, citacete kada naidju nastavci... Iran je mnogo jeftin, tj. EUR je jak, pa mi ovde vec jako prija...

Samo da se javim - u Tabrizu sam! Jucerasnji dan bio je baš iscrpljujući, iako sam očekivao da bude teži od uobičajenog. Samo sam se strovalio u krevet sinoć, mislim kada sam došao do kreveta... Biće i nastavka putopisa.

Druže Peđa, staraću se da usvojim tvoju sugestiju. Mada ne volEm bAš da se slikam . U međuvremenu, evo je mapa šta sam do sada prešao (crveno) i šta me čeka sutra (plavo): Do sada je to nekih 2650km ili nešto manje od 15% plana... Za sada ne kasnim, ali ovo je sve spadalo u onaj predvidljviji deo priče. Mada, kada se setim šta me je prošle godine sve strefilo do ove faze putovanja, za sada je super (čukam vo drvo, tri pati ).

[Jutro u Erzurumu] [Parkiran motor na ulici Erzuruma i posledični miris na Durum, kasnije celim danom do Agrija] [Erzurum se budi] [Na putu za Kars i Agri, tvrđava] [Turski Kurdistan] [iznad 2000m, na putu za Agri] [Na putu za Agri, turski Kurdistan] [Fotografija iz vožnje] [Dolazak u Agri, kraj Faze 1 putovanja!] [Tražio i dobio siguran parking - motor u restoranu hotela u Agriju] [Agri, posledpodnevna vreva] [Agri, svi poziraju strancu!] [Centralna džamija u Agriju] [Tradicionalna večera za kraj prve faze ekspedicije]

Završavam fazu 1 putovanja u Agriju, srcu turskog Kurdistana. Zbogom Tursko, čeka me Iran! Ujutro, Palandoken, planina koja dominira pogledom i veliki ski centar iznad Erzuruma želi mi dobro jutro (znate li da je tu 2011. Godine održana Univerzijada? A niste čuli za Erzurum i Palandoken, ccc…). Namigujem velikoj planini, dok pakujem motor, kao starom znancu. I u sebi se mislim, doći ću ti izvesno jednom, da skijam. Mora da bude treća – sreća. *** Do grada Agri, koji se nalazi u srcu turskog Kurdistana i glavnog grada istoimene provincije, deli me nekih 200 kilometara na momente dobrog, a na momente lošeg puta u izgradnji. Ubrzo po izlasku iz Erzuruma, predeli sve više počinju da liče na jermenski plato. Logično, jer to geografski i jeste jermenski plato. Priroda ne haje za ljudske koncepte poput granica i veštačkih podela po svakoj vrsti međusobno minimalnih razlika. Jermenija je svega par desetaka kilometra odavde, iako usled godinama zatvorene granice, daleka i nedostupna, osim okolo preko Gruzije. Predeli, dakle, postaju planinski i zeleni, drugačiji. Opet prelepi, samo na svoj način. Već neko vreme vozim kroz Kurdistan, dugo sam želeo i ovuda da prođem, namerno sam rutu ovako pravio. Poslednje prenoćište u Turskoj zato je posvećeno Agriju. Putem često patroliraju policijska borna kola, primetno je prisustvo vojske, a saobraćajni znaci su izrešetani bojevom municijom, posledica očigledno mnogog noćnog šenlučenja. Fizionomije ljudi su drugačije, sve se odjendnom promenilo. Nisam neki ekspert za jezike, naročito za razliku između kurdskog i turskog, ali primetno je da svi govore drugačijim jezikom u odnosu na ostatak Turske. Ovde alkohola više nema ni u prodavnicama, ljudi su mnogo više tradicionalno obučeni. Šetajući ulicama grada bio sam jedini, apsolutno jedini muškarac stariji od 10 godina koji nosi bermude. Svi su naravno jako ljubazni prema strancu, niko sebi ne bi dozvolio da bilo šta spomene, ali ne možete a da se pomalo ne osetite kao npr. klošar koji je zalutao u operu, unutra svi ćute i prave se da je veselnik prikladno obučen. *** Noć u Agriju pada već pre 19h. Daleko sam istočno, predaleko za administrativno i dalje istu vremensku zonu kao u Plovdivu, nekih 2.000 km na zapad. Sutra, ako sve bude kako treba i ako papiri budu u redu, ulazim u Iran. U trenu će se sve promeniti – od vremnske zone, preko valute, cene benzina (!), do jezika i običaja. A moj višegodišnji san, da vidim drevnu pesijsku civilizaciju i ovu prelepu zemlju, najzad će zaživati u stvarnosti. U znak poštovanja oprao sam opremu u hotelskom lavabou, da čist i mirišljav pređem granicu. Hoće li stvarnost moći da parira snovima? Videćemo… Ali, ne pre nego što najpre posetim mitski Ararat i sa turske strane, nekih 20 km od drevnog i uzvišenog Khor Virata i mesta gde sam iz Jermenije zadivljeno posmatrao ovu biblijsku planinu prošle godine. Još jedan moj krug se zatvara. Nastaviće se… Ali iz Irana!

[Avanos - kamp u zoru] [Centralna Anadolija] [u blizini Kajserija] [stranci su sve ređi, sve više pažnje na pumpama] [Nova deonica puta ispred Sivasa] [slano jezero u blizini Sivasa] [Ka izlasku iz Anadolije, iza Refahiye] [Planinski prevoj ispred Erzincana] [stanica saobraćajne policije u Erzincanu] [Čaj sa policijom. Desno je šef, a levo policajac iz priče] [ispred policijske stanice, Erzincan] [Na izlasku iz Erzincana ka Erzurumu, planina Erdgan] [Raskrsnica u Aškali]

Put na istok, čaj sa policijom i spavanje ispod Palandokena. Kako sam shvatio da različiti ljudi, iz istih razloga rade iste stvari Teška srca napuštam kamp u Avanosu, dok svi ostali putnici još spavaju (ili su, verovatnije je, spavali tačno do trenutka dok ja nisam krenuo…). Kao utehu za tu duševnu bol rastanka, jutarnja vožnja mi donosi spektakularne predele na kratkoj deonici sa odličnim asfaltom do Kajserija. Kajseri, za koga je malo ko čuo osim pasioniranih kladiničara koji ga poznaju zbog postojanja istoimenog relativno uspešnog fudbalskog kluba, jedan je od onih milionskih gradova o kojima se glas nije proneo daleko van svoje zemlje. Ogroman grad, centar regije, dom za oko milion svojih stanovnika, smestio se ispod Erciyes Dağı - Ercijes ugašenog vulkana, najviše planine u regiji (kažu da se, sa njenog 3900m visokog vrha, za vedrih dana u isto vreme vide i Crno i Sredozemno more!). Kajseri obilazim novom, savršenom i potpuno završenom obilaznicom (eh, Beograde!) i, bez trenutka čekanja, hitam ka Sivasu. I dalje sve vreme vozim kroz upadljivo zlatnu, prelepu Anadoliju. Ne znam zašto, teško naime fotografije ili priča mogu to da dočaraju, ali posle svega nekoliko desetina minuta vožnje kroz to zlato, čovek biva potpuno opčinjen i ushićen. Ponavlja se stvar već treći dan, mora da je zaista objektivno tako. Ovoga jutra, čak mi ni vožnja na istok, dakle direktno u Sunce, koja me dosta muči svih ovih dana, ne izgleda teško. Jasno je, dakle, koliko sam dobro raspoložen! Pored puta nižu se, jedno za drugim, mala slana jezera. Neka su suva, neka još uvek sa vodom. Gode oku, a vidim i da ih lokalno stanovništvo često koristi za osveženje (ona sa vodom, pre nego ona suva, razume se!). Iza Sivasa, još jednog modernog, velikog i nama nepoznatog grada od nekoliko stotina hiljada duša, put se kvari, a predeli postaju oštriji i kamenitiji. Plato, po kome već danima vozim, izdiže se na 1600-1700 metara iznad nivoa mora. Anadolija, bar ona geografska, vidljivo se završava, iako Turci često računaju da se Anadolija proteže sve do njihovih granica sa Gruzijom, Jermenijom i Iranom. Sa druge strane, a to ide na plus konto putnika na motociklima, put sve više počinje da krivuda, a odmah zatim i da prelazi planine, sa prevojima od preko 2000m nadmorske visine. Na ovih par stotina kilometara puta benzinske stanice su retke, pa na to treba obraditi pažnju. Nakon još dva spektakularna planinska prevoja, uzbudljivim spustom kroz klanac dolazim do Erzincana. *** Na ulazu u bilo koji grad retko slušam navigaciju. Rukovođene hladnim algoritmima, na takvim mestima ove stvarčice umeju da prirede pravu papazjaniju! Zato je mnogo bolje osloniti se na putokaze i sopstvenu intuiciju. Ipak, eto me kako na ulazu u Erzencan, upravo suprotno savetu sklepanog putokaza koji mi nije ulivao poverenje i koji me za Erzurum upućuje pravo, kao prstom sudbine vođen slušam gospođu Garmin i odlazim desno na obilaznicu. Ustvari više splet prašnjavih gradskih ulica na periferiji, nego oficijelnu obilaznicu. Erzencan, naime, ima 100.000 stanovnika, vidim da ću sledeći pomenuti putokaz završiti direktnim prolaskom kroz Šehir Merkezi (tj. Centar), te dve stvari zajedno ne slute na dobro, pa hajde da te poslušam i odem desno, kada mi se već toliko dereš u uho. Sudbina je čudo i nikada ništa ne udesi bez razloga. I tako, gledam iza krivine, šta je ono Boga ti, izvrnut kamion sa prikolicom na bok – preprečio sve tri trake prašnjave ulice. Nemam vremena za čuđenje kako je delija uspeo da se prevrne kompletan i to na gradskoj ulici - ja bih da prođem, žurim u Erzurum, jezikom ruku objašnjavam mladom, punačkom policajcu koji reguliše saobraćaj. E, nije mi bilo suđeno samo da prođem. Ovaj ostavi obezbeđeno mesto nesreće, pretrča ulicu do suprotne trake (jer ja sam, plastično pokazujući svoju nameru, već dobro zajahao suprotan smer) i poče onako sve u trku, što bi mi Čačani rekli, da se "pita". Na istom onom jeziku znakova, razume se. I ne završi se samo na njemu, eto ga dolazi i šef. Mirnije i sporije, kako i priliči autoritetu. Kaže šef, imaš li vremena, pa policiji se dok stojiš u suprotnoj traci, u stranoj zemlji, ne protivureči - imam kako nemam, kažem ja (a u sebi cupkam od nervoze). Pa, 'ajmo na čaj, zaključi on. Ne možeš samo da prođeš kroz Erzencan i mi smo bajkeri! Zajaha mladi policajac F650, šef zajaha civilnog Bandita (koji se naprasno od negde stvori) i pod rotacijom u suprotnom smeru sprovedoše me u glavnu stanicu saobraćajne policije u Erzencanu. Reč po reč, čaj, odmor, čak su mi i WC obezbedili, ne pre no što je šef proverio da li je isti čist, da se ne brukaju pred strancem. Ispostavilo se da su sjajni tipovi, svi od reda, okupila se eto tu već cela stanica. Da vidi stranca koji je iz Srbistana zapucao u Kazahstan, baš kroz njihov Erzencan. Šalili smo se, a malo pričali i o ozbiljnim temama – naime, i oni u Erzencanu kao i mi ovde (a oni imaju 7.000 registrovanih motora i skutera u gradu) od prošle godine drže besplatne kurseve bezbedne vožnje, volontiraju, ništa kao policija, kao zabrinuti bajkeri. Prošlo im je 400 ljudi kroz kurs za 8 meseci! Šef mi reče da ove godine imaju 57% manje nesreća u kojima učestvuju dvotočkaši. E, to je posao druže i imate pravo da budete veoma ponosni! Onda smo malo jedni drugima pokazivali kako vozimo i već skoro pada mrak. Žao mi je bilo kada sam krenuo, prokleti rezervisan hotel u Erzurumu i tanak budžet koji mi nije dao da propadne 25 već plaćenih evra… Dobio sam bio poziv da se još malo uveče družimo, a da sutradan budem gost demonstrator na njihovom kursu vožnje. Pa ti vidi bato, rekla mi turska policija da dobro vozim! *** Do Erzuruma je bilo tačno 183km uglavnom lošeg puta. Brzo prelazim tu deonicu, samo u Aškali zastajem i slikam raskrsnicu na kojoj smo prošle godine, na HtR 1 ekspediciji idući od Trabzona i Bajburta (prelep zamak!) izbili na ovaj pravac ka Erzurumu. Noć u planini pada brzo i u Erzurum dolazim po mrklom mraku. U jednom danu pređenih preko 700km, lako i sa puno utisaka. Nije loše, mislim se i to veče brzo padam u dubok san. Nastavak sledi…

[Zlatna Anadolija] [Tuz Golu - slano jezero] [slano jezero - šetnja bosonogih] [Verno čeka na "obali"] [Anadolija - put i sveprisutno "žutilo"] [Anadolija - plato na 1100mnv] [Kapadokija - jedan od brojnih lokaliteta] [Kapadokija - panorama] [Kapadokija - detalj] [Goreme - panorama i kućice u steni] [Kakvo mesto za kafić!] [Goreme - centar mesta] [Ručak] [Život u steni, sa turistima na "plafonu"!] [Đavolja varoš u Kapadokiji] [Detalj doline - Kapadokija] [Ka Avanosu] [Kapadokija - detalj] [Kampovanje u Avanosu]

[Ankara - pogled sa Hisara na severozapadni deo grada] [Genčlik park] [ulus - renoviranje stare četvrti] [Moderna Ankara - južni deo grada] [slamovi ispod Hisara na istok] [Neosvojiva tvrđava - moćni fortifikacioni zidovi] [udžerice u Ankara tvrđavi] [Mali hotel u samoj tvrđavi, doćiću i sledeći put!] [siromašne udžerice - Ankara Kalesi iznutra] [Moderna Ankara - prizor sa ulice] [Pogled na južni deo grada] [Ankara - nova sportska arena] [Genčlik park u podne] [Genčlik park - kafići za provod do duboko u noć i luna park] [ulus - centar grada] [ulus - renovirana četvrt] [Ankara - pogled od žel. stanice na Hisar] [bogata Anafartalar ulica] [Haci Bayram Veli džamija . podnevna molitva] [Park ispred Haci Bayram Veli džamije] [Tri bogomolje na jednom mestu - rimski hram, hrišćanska crkva i džamija] [Štivo za one koji vole istoriju] [ulus - renoviranje rimskog amfiteatra i haotičan terminal dolmuša] [Anitkabir - mauzolej Mustafe Kemala] [Anitkabir - grobnica Mustafe Kemala] [Anitkabir - detalj aleje]