Ma, snimak ne pokazuje "specifičan" miris, ne vidi se ni koliko je sve "čisto", od posteljine do poda, na ivici da moraš da koristiš vreću za spavanje, mrlje od krvi itd... Nebitno. Mada, u pravu si naravno da je za jedno veče bilo ok, ako se izuzme smeštaj za motor, što me je verovatno najviše frustriralo. Bilo kako bilo, moj mali odmor u Almatiju je završen i za koji trenutak krećem na sever, ka jezeru Balkhash i potom Astani. Uželeo sam se vožnje. Na minus stranu, naša mala družina se rastaje i od danas opet vozim sam.

Garant nisi imao crvenu i zelenu sijalicu k'o u Jusufeliju...Hotel "Baraka" bese??? Nisi me ubedio da je ovo veca rupa od onoga . Znam da mi je bilo gadno i da se istusiram, pa sam spavao u kompletnoj moto opremi sa sve cizmama He, nađoh jedan video sa malom "recenzijom" aralske rupe, pa moram sa Mimijem i vama da podelim... Radosti putovanja:

Za kraj ove ture, evo jedan mali video od tog jutra - mala skica atmosfera iz vožnje: PS: čuje se i šta slušam od muzike dok vozim

^^ E, od onog vala nije veća rupa. Ono je Kelvinova nula svih hotela ovog univerzuma!

Jutro u Aralsku - ima nas sada ne trojica, već petorica!!! Oko 4h ujutro u grad su pristigla vozom još dva Norvežanina, otac i sin, na dva F800. Stavili su motore u Almatiju na voz i iskrcali se u Aralsku. Čude se zašto mi planiramo tu tešku deonicu da vozimo, kažu mnogo je to kilometara, mi rekosmo zato smo i došli! I eto, u Aralsku, avetnjskom gradu koga su čak i božanstva svih vrsta i verske nadležnosti očito zaboravila, dogodio se pravi mali moto skup: Odlazimo motorima na dno nekada najveće luke na Aralskom moru. Ljudi su pregradili Amu Darju i Sir Darju, dve najveće i praktično jedine pritoke i ostavile jezero bez vode. Voda je sada 50km dalje od grada, a jezero je na samom umoru, bukvalno ostale su samo još tri međusobno odvojene bare: Tuga i čemer, ljudska glupost i igranje sa prirodom. Brod koji je ostao bez mora, vlasnik ga ogradio da ga lopovi ne iseku u stari metal: U isto vreme sam i tužan i besan. Ovo je, uz seču amazonskih šuma, najveća svetska ekološka katastrofa i potpuna životna kataklizma za lokalnu zajednicu (zamislite ima li gore i depresivnije sudbine za jedno lučko i ribarsko mesto nego da ostane bez mora! Zamislite na šta bi ličio Koper da se npr. Jadran povuče do Pule!): Strašno i tužno, tužno i strašno! Pogledajte još jednom prethodnu fotografiju, pogledajte horizont koje se stapa sa suvim dnom. Osetićete neki grč u grlu, uživo je to skoro neizdrživo. A deca i dalje žive svoj dečiji život, ovi klinci se i ne sećaji Arala, kao i sva deca na koju sam nailazio na ovom putu fascinirani su motorima. Prelepi klinci, ogrubeli pre vremena, prokleti sudbinom grada u kome su rođeni: Afrika na dnu mora, eto i to se događa ponekad: Otac i sin, pa neka i ukradu poneki kilometar vozom, šta ima veze - ima nešto dirljivo u ovakvom epskom putovanju oca sa svojim sinom. Skoro me je to, onako omekšalog od tragične sudbine Arala, rasplakalo tog jutra. Voleo sam da putujem sa svojim pokojnim ocem: Koliko samo ironije i tragike stoji iza ovog prozaičnog ulaza u Aralsk, tako sličnog ulazu u svaki primorski grad. Danas je to srceparajući svedok epohalne i nedopustive ljudske bahatosti. Čak i to što, pogledajte, i dalje farbaju i održavaju ovaj spomenik kao da dodatno boji tragikom ceo prizor: I odosmo dalje, skamenjeni i zanemeli. Ka Kyzylordi. Dugo sam ćutao po izlasku iz Aralska.

Dan odmora prošao je brzo. Iz Aktobea krećemo ka Aralsku, nekada najvećoj luci na Aralskom moru, a od kada se more ljudskom glupošću povuklo - gradu duhova. Moje saputnike tužna sudbina ovog mesta ne znaima koliko i mene, pa odlučujemo da da pritisnem i tih 650km izvezem brže od njih, završim sa fotografisanjem i razgledanjem i uveče se nađemo na spavanju. Ova odluka umalo je mogla da me košta višečasovnog čekanja na njih i gorivo koje nose, usred pustinje . Oko Aktobea ima vode, pa ima i zelenila: Udaljenosti između gradova u Kazahstanu su zaista velike. Ogromna je to zemlja, otprilike kao ceo evropski kontinent: Još uvek je zeleno, neka vrsta kazahstanske stepe. Naravno, jer nalazim se severno od pustinjskih predela. Kada gledate svu tu ravnu stepu biva vam polako jasno zašto su Sovjeti onomad izabrali baš Kazahstan za centar svog svemirskog programa. Izolovano i potuno ravno! Neko je pitao šta jedem. Doručak u stepi: pašteta, kačkavalj i hleb. Luksuz! Mene ovaj pejzaž ostavlja bez daha! Stotinama kilometara vozite ovako, horizont se spaja sa predelom kroz koji se krećete, dobra muzika u ušima. Ah, život! Put je na ovoj deonici SJAJAN! Ali, dobar put je tek nedavno napravljen. Godine očajnog kolovoza bez asfalta i ogromne razdaljine koje teraju na brzu vožnju imale su svoj danak u desetinama, ako ne i stotinama mrtvih. Brojni krajputaši svedoče o tom vremenu (ne ponovlio se!): Kada vidite ovakve table, znate da iza njih sledi lutrija. Ima li puta, da li je završen, možda vas čeka nov, savršen asfalt, a možda i 100km prašine i dubokog peska. Uh, ne volim da vidim ovakvu tablu: Nema više stepe, opet sam južno i vratio sam se u pustinju. No, put je dobar i u tim uslovima pustinja je zaista prijatno i efektno mesto. Prava mala meditacija: Ubrzo, shvatam da to što nema pumpi i naseljenih mesta nije privremeno. Do Aralska očito nema ničega! Trošim sve zalihe benzina i dosipam rezervu: Nastavljam kroz pustinju, ovde zaista nema nikoga. Ipak, znam da i ako ostanem bez goriva, najgore što me čeka je 4-5h čekanja na Suncu - nailaze Helge i Verner i nose rezervu. Dakle, bezbrižan sam i uživam u vožnji: Ispred Aralska, najzad pumpa! Nikada nije stalo više benzina u moj motor: Ulazak u mesto u suton. Ovaj avetinjski grad u toj zoni sumraka delovao mi je još depresivnije. Kasno je i nema govora o kampovanju! Pronalazim mli hotel, verovatno najgoru rupu na celom putovanju. Doduše, istu skupo naplaćuju (20eur noć!): Prljavo je, skoro odvratno, soba nema čak ni tuš, no nemam(o) izbora. Dogovor je bio da ja nađem spavanje (kamp ili hotel) i javim društvu. Tako je kako je za večeras...

Nego, da se vratimo fotografijama, tamo gde smo stali - Aktobe, pravi grad i zaslužen odmor: Prvo što sam uradio posle sve one prašine i pustinje, častio sam svoje prevozno sredstvo jednim dobrim spa tretmanom. I to ne bilo kakvim, ništa kao umilna ženska ruka za napaćeno stvorenje: Kada smo već tako lepi i rasterećeni, red je da se malo pozira ispred hotela. Inače, radi se o starom ruskom Intertursovom hotelu, koji je zaista priča za sebe i biće mu posvećena dužna pažnja u široj verziji putopisa : Venčanja su veliki biznis u Kazahstanu, mnogo se na njih troši (kao i na groblja!!!). Zvuči pomalo poznato? Aktobe je moderan grad, oko 400.000 stanovnika. Kao stranac tu više niste tako velika atrakcija kao u zapadnom, nerazvijenom delu zemlje. Prija mi da šetam u relativnoj anonimnosti, da se utopim u masu velikog mesta: Zanimljiv i rekao bih prilično uspeo pokušaj da se sovjetskom sivilu arhitekture udahne malo života - obojiti terase u jarke boje: Ni traga raspalom stanju zapadnog Kazahstana, komunalne službe odlično obavljaju svoj posao. U pozadini je zgrada Kazak telekoma: Karting staza u samom centru - nije loše: Neobična pojava, gradski stadion je u samom centru (otprilike kao na beogradskim Terazijama!): Super za klince, mini zoološki vrt u srcu grada: Ponekada mi i globalizam prija. Kada za svega 1h moram da večeram, kupim hranu i vodu za kampovanje i obnovim kozmetiku, najbolji odgovor su ovakva mesta (ko bi još pre samo 24h rekao da ću i ovo sresti u Kazahstanu): Kao što rekoh, ponekad mi i globalizam odgovara! Kuvano jelo iz ekspres restorana, posle mnogo dana: Eto, i jedan srpski brend našao je svoj put na istok: Uveče, u hotel pristižu i Verner i Helge. Sinoć sam ih ostavio 200km ispred Aktobea, oni nisu mogli više, a ja sam zaista želeo Internet i da se čujem sa Gospođom, pa sam presirao. Društvo je opet kompletno:

Iz Crnog mora u Azovsko more, odatle Donom do kanala koji ga povezuje sa Volgom (Volga-Don-kanal) i konacno Volgom do Kaspijskog mora. E, ovako sam i ja mislio najpre, ali Kapetan Karabaha kaže drugačije: Mediteran, pa okean i severno more, pa kanalom do Volge i onda niz ceo tok Volge do Kaspijskog mora!

Fini ljudi, ovi u Ducatiju, čak su nam i Ducati priveske poklonili i dali nam da operemo motore (šampon, vodu, sunđere, sve...). Mada, Helgea su odrali za ulje - 6l motula uzeli mu 200 Eur!!! Do malopre sam ga zezao (ko te šiša bogati norveški moreplovče kada si preopušten!), jer me zeza već 5 dana što sam nosio ulje iz Srbije ... Inače, besan sam k'o ris, jer sam napravio neviđenu glupost. Konjina uzela da doteže žbice na točkovima, Hebala me potreba da uvek i sve uradim perfektno, bilo je skoro dobro. Zaboravio mali inbus (da otpustim vezu), rekoh 'ajde da dotegnem samo malo i naravno pukne mi jedna žbica!!! Sada sam toliko ljut na sebe, da me čak ni ova dvojica ne zezaju... BMW x točak bi trebalo da može da ide i bez jedne žbice, čak i po rupama, čak i ako sam težak (prednji točak je u pitanju), ali baš mi nije trebalo da sledećih 10k km i o tome mislim...

Hvala na podršci! Podrška svakome znači, meni sigurno... Jedan od motiva za ove putopise jeste i želja da podstaknu ljude na put. U poslednjih par godina eto to se dogodilo sa našim prelepim okruženjem, mnogo ljudi je počelo da putuje po Albaniji i naročito Rumuniji (mada tu treba dodati i nepravedno zapostavljenu Bugarsku), a počelo je sa nekoliko putopisa na forumu. To isto važi i za ova dalekometna putovanja - vreme je da se stiker Srbije (i okruženja!) češće viđa po raznoraznim svetskim moto destinacijama, više smo nego spremni za to i imamo dosta kvalitetnih ljudi sa svim potrebnim veštinama i osobinama! Ne mora to uvek da košta mnogo, tj. kada se ne ide na zapad (gde samo za benzin treba pravo malo bogatstvo). Inače, ovde je jutro i krećem da servisiram motor (redovan servis). Juče smo izmolili, nećete verovati, ni manje ni više nego DUCATI dilera da nam da ćošak u svom dvorištu, kako bi na miru radili na motorima i na odgovoran način odložili staro ulje. Pre toga nas je bmw ladno odbio, videh preko puta Ducati, rekoh "hajde da probam" i eto. FIni ljudi, a ovi BMW dileri (Astana motors) sa nosom podignutim ka nebu...

Na ovom putovanju ne idem u Mongoliju. Manji razlog je što je već kasno za to (nije više suva sezona), a veći razlog je što ću Mongoliju voziti na sledećem putovanju. Sada sam preskočio i Uzbekistan i Tadžikistan, kao i fenomenalni Pamir highway, sve je to ostavljeno za sledeću rutu. Ali da ne pričam o tome dok ovaj put još traje. No, kada se jednom zaraziš virusom ovakvih putovanja više nije pitanje kada i da li, nego samo KAKO (ta reč se obično piše u količini potrebnih novčanica i broja dana) .

Pre nego najpre obradim i potom pošaljem sve fotografije prethodnih etapa, moram sa vama da podelim jednu crticu iz današnjeg dana, koja na svoj mali način pokazuje koliko su ovakava putovanja u suštini romantična i divna: Evo nema ni 48h kako sam u Tarazu spavao na zemlji, a danas smo (Vernerovom zaslugom ) upoznali prvakinju ruskog pozorišta Ljermontov u Almatiju (naljbolje pozorište u gradu, fensi i elitističko skroz, u najpozitivnijem smislu te reči) i sutra ćemo biti počasni gosti na njihovoj predstavi (tj. ako me puste u patikama, koje jedino imam ). Od prašine i prljavih ćumeza, do susreta sa ambasadorima i počasne lože najboljeg teatra u lepom Almatiju, kao i svi oni divni ljudi kod kojih sam bio gost i sa kojima sam se usput družio, ta širina i raznolikost - eto, to su lepote ovakvih putovanja! Kada malo razmislite, shvatite koliko je ova planeta divna, a ljudi u osnovi dobri! I da ne ostane sve u ovom patos tonu, evo jedna slika za mog druga Mimija: Vidiš burazeru i za tebe bi se našlo da staviš pod zub nešto...

Spavam gde stignem. Pod šatorom, u gostima, ali najviše po raznim jeftinim ćumezima . Gde je skupo više kampujem, gde je jeftino jurim dobre hotele i regenerišem se. Na ovakvom putu moraš da se vratiš korenima ljudske civilizacije, tj. da budeš vrhunski oportunista . Inače, da nemam proklete alergije verovatno bih kampovao skoro svako veče, prosto naučio sam da jako volim taj osećaj. Nemam pojma za brzinu. Od 40 do 140 (za više ne priznajem javno ), kako kada i kako gde, kao što rekoh ranije vozim uvek u svojoj zoni komfora, a to zavisi od podloge i kvaliteta puta, doba dana, mog raspoloženja, umora i bar još tri na karte...

Živ sam, zdrav sam, vozili smo k'o blesavi i uštedeli ceo jedan dan, evo ovde je 4h ujutro i još ne spavam od adrenalina . Inače, baš se lepo slažemo nas trojica, uvozali smo se perfektno i mnogo mi je krivo što se od Almatija (Alma Ate) razdvajamo. No, odlučili smo da uzmemo kratak odmor, da provedemo ovde par dana, servisiramo motore i još se malo družimo, a onda kud koji mili moji... Mapa trenutno izgleda ovako: Napredujem, napredujem, zar ne? PS: ovo desno (istočno) 150km od Alma Ate je Kina...

Modifikovan R100, sa prikolicom. Ima auto zadnju osovinu. Razbija za off, ali je na otvorenom putu nemoća (max 100kmh, osedeh od dosade sa njim ). Helge je čovek od koga mnogo može da se nauči. I o strpljenju i o odnosu prema životu i o putovanjima.

Za gorivo, nosim dodatnu kanticu od 5l. Do sada sam morao 2 puta da je upotrebim, naravno oba puta u pustinji. Juče baš nije bilo zabavno, ostalo mi je svega još 1l dok nisam naišao na pumpu u Aralsku (juče smo se bili razdvojili, skup je bio uveče u gradu). Naravno, za slučaj da ostanem bez goriva uvek mogu nekoga da zaustavim i platim benzin trostruko. Čak i u najvećoj pustinji u roku od 1-2h neko naiđe. Za hranu, ko je bio u Rusiji zna za "lapšu", dehidrirane obroke. Zagreješ vodu i klopaš. Osim što je hranljivo, jako je i ukusno. Oko motora i kvarova, ko ne ume da radi na svom motoru ne može ni da pomisli da krene na ovakav put. Motor redovno pregledam, čistim, više ga pazim nego sebe. Imam dijagnostiku, većinu stvari znam da uradim. Naravno, nikada ne možeš biti 100% siguran i ko se plaši problema, ovakva putovanja nisu za njega. Ja verujem da kada problem dođe, umeću da ga rešim (tako se i inače ponašam u životu. Strah od nepoznatog nas najviše parališe i ne sme čovek da dopusti da ga to zaustavi). Za povrede, trudim se da uvek vozim u svojoj zoni komfora. To je najbolji recept. Sada nas je (do Alma Ate) trojica, pa to značajno smanjuje rizik. A i bolje je društvo za pivo od sopstvene slike u ogledalu

U međuvremenu, napravio sam još preko 1000km od Aktobea. Promenio sam još jednu časovnu zonu, sada sam 4h ispred vas. I to dosta govori gde sam . Putopis nastavljamo kada stignem u Shykment, prestonicu južnog Kazahstana. Danas sam preumoran, krenuo sa Aralskog mora i bio u Bajkonuru (čuveni kosmodrom). Mnogo vozimo, putevi su na momente jako loši, a na momente novi. Ovaj put definitivno me menja, eto toliko mogu da kažem, ako i to malo ne zvuči patetično...

Uspeo sam da ul neke fotografije, pa će ih Violeta objavljivati. Meni verovatno opet sledi nekoliko dana bez Interneta, idem sada na Aralsko more. Pozdrav svima koji prate ovo putovanje! Kamile i ja u kazaškoj pustinji: Eto, znao sam - jedva 24h da je prošlo i već mi nedostaje

I, je l' ti se svidela njihova klopa? Mislim, poznat si po tome da voliš samo vinčansku kuhinju , dve ulice levo i desno od Danijele...

Društvo pozdrav! Samo da se javim da sam živ. Prethodni dani bili su zaista avantura mog života, iskreno to mislim. Od prelaska Kaspijskog mora na komercijalnom brodu (koje je trajalo 3 dana i ostalo nezaboravno zbog ljudi koje sam upoznao i svega što se dešavalo), do vožnje kroz Kazahastan, gde sam za dodatna 3 dana prešao nekih 1400km, od čega oko 1100 off kroz pustinju i kasnije stepu. Ustvari, nisam ni sanjao da ovo mogu da provezem, zaista je težak teren. Sam Bog zna kako sam uspeo... Na brodu sam upoznao dvojicu kolega, Norvežanin i Švajcarac, proputovali su ceo svet (do Vladivostoka i od Aljaske do Južne Amerike), društvo kakvo se samo poželeti može. Osim njih još dvojica biciklista i jedan bekpeker, pravo malo internacionalno društvo, mnogo smo se lepo družili i mnogo su zanimljivi likovi. Ja vam tu dođem kao putnik šegrt ... Inače ova dvojica motorista mnogo su mi značili na ovako teškom terenu, sumnjam da bih sam uspeo za 3 dana ovoliko da provezem. Motor sam ispustio (u nuli( 100km pošto su pošli sa mnom, kako bi bilo bez njih ne smem da razmišljam . Čak danas nisu ni mogli da me prate, oni su ostali nekih 200km pre Aktobea kada je palo veče, grada gde sam ja stigao po mraku zbog Interneta (i javljanja Violeti). Prosto ni sam ne verujem da sam danas prešao 700km, od čega 500km terena od koga ti se plače kako izgleda. Baš nisam verovao jutros da ću se probiti kroz tu pustinju . Elem, na motoru sam bio 14 sati bez silaska, osim za gorivo (i čokoladice), odoh sada da se onesvestim, pa kada se povežem, pisaću valjda. Za sada samo da kažem da je Kazahstan, bar ovaj težak i divlji zapadni deo, mnogo oštra i negostoljubiva zemlja, mnogo oštrih i teških ljudi, gde se ne osećate baš dobrodošlo. Ono, svi nose pištolje za pojasom, a vi uđete u taj grad i tražite bankomat (kao ovaj moj mučeni Norvežanin, nikako da mu objasnim da to nije EU i da ne gaje bankomate, a čovek je proputovao ceo svet) Hvala svima na podršci! A da, evo i mapa aktuelna: Uh, kako je ovo velika zemlja, taj Kazahstan!!!

Kakva sreća, izgleda da sam našao brod već za večeras!!! Bio sam odlično pripremljen (hvala Horizons unlimetedu i Grantu, osnivaču ove maestralne lokacije za putnike!), otišao na pravo mesto, u pavo vreme, našao pravu osobu. Do sada mi se i ruski iz malog mozga vratio i pričam tečno , dobro de, uz malu pomoć ruku, engleskog i srpskog, ali dovoljno da se odlično sporazumevam i taman loše da izazivam simpatije što se trudim . Kao što sam više puta u životu rekao - dobra priprema je pola putovanja! Uglavnom, ako se spremim u roku od odmah (moram da kupim hranu, vodu, gorivo, potrepštine, jer na brodu i posle u pustinji nemam ništa) - krećem večeras. Kada stignem, u tom delu Kazahstana nema puta, škakljivo je za gorivo, nema ljudi, nema ništa... a ja jedva čekam! Javljam vam se sada, jer neko vreme verovatno neću biti online. Faza 3 putovanja (kazahstan), bar do Alma Ate, ili Kirgistana, je najteža tehnički za vožnju i logistički, ali kao što rekoh - jedva čekam. Poželite mi sreću! PS: poslaću Violeti što mogu više fotografija u sledećih sat-dva, pa će ona objavljivati...

Tek tražim brod (upravo sam krenuo u luku). A i kada nađem nekog spremnog da me preveze, putovanje obično traje oko 3 dana (1 dan sam prelaz mora, a oko 2 dana čekanje na vezu na istovar). Do tada šetam Bakuuom, apsolutno prelepim gradom (tebi bi se jako dopao, mešavina Odese i Batumija, sa automobilima iz Jerevana - sve je super sređeno i prelepo). Juče sam pio čaj sa našim ambasadorom. Šetajući, vidim našu zastavu, dođem do ambasade, pozvonim, otvore vrata i čovek me pozove na čaj. Ambasada nam je prelepa, na prvorazrednoj lokaciji - u sred starog grada. Baš za ponos! Inače, koliko sam daleko vidi se i po vremenskoj zoni - trenutno sam 3h ispred Beograda, pa dok vi spavate, ovde već kasnim u luku da molim za brod .

Hehe, Daca pravo iz mora na motor, vidi se po frizuri . Bravo momci i devojke! Mimi, bolje što nisi forsirao kapelu. Prosto bi bilo neodgovorno. A, mora nešto da ostane za sledeći put, da me vodiš ...

Pa malo jedem, šta da ti kažem Štednja, do daske...