I još jedna nagrada, LOTTO kišna kabanica:

A, sad na drugu stranu, pod parolom "za svakoga ponešto" - obezbedili smo i sledeće nagrade za lutriju: Legendarna, lokalna Biblija : "Novi Beograd, ma koliko bio veštačka tvorevina, jedini je Beograd koji treba da postoji. Ima solitere, najlepše nebo i reku. Možda je on surov, ružan, možda proizvodi 52 samoubistva godišnje, sve to nije bitno, jer ljudi mirno pristaju da tamo žive." Magi, EKV Bestseler: "Ova knjiga se zove City. Ona je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. Čitalac, ukoliko želi, može da pređe isti put koji sam ja prešao. To je ono najlepše, i najteže, u svakoj knjizi: može li se putovati unutar nečijeg tuđeg putovanja?" Autor

Iznad Krive Feje, Besna kobila (kasna jesen, 2014.):

Besna kobila, iznad Krive Feje:

Olja, ako nastavis sa ovakvim fotkama, u povratku sa juga banucemo onako promrzli na vruce kiflice

Da se sa dalekog istoka vratimo malo na Balkan, tradiciji:

Aman maski, pod hitno da rešite te pliuseve za admine, da mogu k'o čovek da ti kongratuliram...

Bajkalsko jezero, avgust 2014.

3. Avgust 2014. Izlet Bajkal (~310km) Я купался в Байкале! Bajkalsko jezero, najveće slatkovodno jezero na svetu (pazi ovaj podatak: Bajkalsko jezero sadrži čak 20% ukupne nezaleđene svetske slatke vode!!!), nalazi se svega nešto preko stotinu kilometara od Ulan-Udea. Doduše, na zapad, dakle potpuno suprotno od naše rute na istok dublje u Sibir, no, kako čovek da propusti ovakvo mesto? Nikako, dabome! Pa smo, eto, za Bajkal odvojili jedan poseban dan. I to odmah, šta ću, vuče me jaka želja, prvi dan pošto smo prispeli u Burjatiu i Ulan-Ude, glavni grad ove ruske republike naseljene Mongolima. Iako ih Rusi ovde nazivaju Burjati, situacija donekle slična sa našim Vlasima i Bunjevcima, Mongoli su značajan deo populacije Burjatije. Obrazovaniji, bolje stojeći i urbaniji nego njihovi sunarodnici prego grenice, u matici. *** Polazimo, pravac Bajkal, kasno je, već je prošlo pola jedanaest, promenili smo još jednu časovnu zonu i dodatno se udaljili od Beograda, pa opet imam utisak da mi je neko ukrao jedan sat! Put je solidan, opet ne i odličan kako smo u Rusiji uglavnom navikli. Vozimo bez tereta, ostavili smo sve stvari u Ulan-Udeu. Vozimo brzo. Stižemo u Posolskoe, malo selo na obali, prošlo je već podne po lokalnom vremenu. Tu je veliki pravoslavni ruski manastir, a iza njega plaža. Peščana. Ovo mesto sam pronašao, kao jednu od veoma retkih plaža na istočnoj strani jezera, u razgovoru sa lokalnim ljudima. Do plaže se pomalo teško dolazi, spletom lokalnih putića koje sam unapred istražio (ipak, sve je to uglavnom asfalt i prilaz je brz i lak). Prvi pogled na obalu ispunjava me zadovoljstvom. Dobro sam izabrao! Bajkal je ovde u punom sjaju, kao otvoreno more, dubok, hladan, Rusi furaju kajting, neodoljivo prizor, bar po tom pitanju, podseća na obalu San Franciska! Zadovoljan sam, jer sa istoka uopšte nije lako ni približiti se jezeru, a kamoli pronaći peščanu plažu. Priprema je keva, mislim se, ostali bi bez ovog prizora lako, da nije sve one energije i vremena utrošenog za pripremu lokacija unapred. Snimamo. Ja se i kupam! Voda je hladna, značajno ispod 20°C (oko 16-17°C, procenjujem, godine plivačkog treninga u otvorenom bazenu znače da ne mogu previše da pogrešim), vetar duva, temperatura vazduha je takođe oko 16°C, ali ne mogu da odolim. Najveće jezero na svetu sa slatkom vodom! Presvlačim se na obali, Rusi me gledaju pomalo kao budalu, ali nisam jedini, tu i tamo poneka usamljena figura brčne se u jezeru! Hladno je, nije da nije, ali nije ni približno neizdrživo. Tara, početkom maja, mnogo je hladnija, dobra je priprema za Bajkal u Avgustu! *** Na Bajkalu, puno je lokalnih turista. Puno kampera, dolaze iz daleka, iz malih i velikih sibirskih gradova, ovo im je poput rivijere. Vladivostok i Tihi okean su im predaleko i preskupo je. Skoro niko se na Bajkalu ne kupa. Hladno je, ali lepo. Prelepo! Ko se okupa ima da kupi magnet, iz fazona: “Я купался в Байкале” (u prevodu: Okupao sam se na Bajkalu). Ja sam izborio pravo, pa kupujem tu značku, malo iz zezanja, malo iz ponosa, paradiram pred Rusima. Я купался в Байкале, БРЕ! *** Na povratku, malim, lokalnim putem pored jezera, vozimo, stajem, snimam, Mimi ne silazi sa motora, neraspoložen je. Bajkal je lep. Na istoku su niske, peskovite obale, različite od stenovite obale sa zapadne strane. Vraćamo se, jer svaki dan mora da ima kraj, deltom Selenga reke i potom je pratimo magistralom sve do Ulan-Udea. "Bajkal u mom srcu, u mom srcu Rusija", parafraziram onu pesmu Štulića o Poljskoj i sve pevušeći u tom ritmu ulazimo u grad. Kakav dan, još jedan ispunjen san, plivati u Bajkalskom jezeru, u sred Sibira! Zahvaljujem se svojoj srećnoj zvezdi što me je dovde dovela...

2. Avgust 2014. Darhan-Ulan Ude (RUS) (~350km) Izlaz Mongolija Budim se rano, pre osam. Dobro sam i udobno spavao, na naduvanoj podlozi svoje vreće za spavanje, iskoristio sam je umesto nepostojećeg dušeka istočnjački pretvrdog kreveta. Tom podlogom sam mu doakao, dobio kvalitetan san i jutros mi je mnogo bolje. Jedem večeru i za doručak, dakle suvi keks. Napolju pada kiša. Pakujemo se i krećemo oko devet. Put je dobar. Kiša povremeno pada, nije strašno. *** U Suhbataru, poslednjem gradu u Mongoliji, kupujemo gorivo od 92 oktana, za sve preostale mongolske pare. Uobičajen način kako da korisno upotrebim(o) preostali novac, kupovina nepotrebnih sitnica jednaka je bacanju para, a to na putovanju sa mnogo država i različitih valuta u zbiru zna da bude neprijatno skupo! Zadovoljan sam svaki put kada preostali novac iskoristim za nešto što nam inače treba, a benzin je tu uvek prvi na spisku (uz hranu, jedino što nam je baš uvek potrebno, benzin je ujedno zgodan artikal za precizno trošenje do poslednjeg cvonjka ). Predeo kroz koji vozimo je divan. *** Mongolsku granicu prelazimo brzo i bez problema. Na carini nas puštaju preko reda! Eto, i to se događa ponekad. Ruska strana takođe ide rutinski. Mongoli u redu razmiču svoje automobile i puštaju nas i ovde preko reda. Ulazimo ponovo u Rusiju! Kiša je stala. *** Put je korektan, ne sjajan, samo korektan. Vozimo brzo, preko 100km/h, za ove predele to je veoma brzo, čini vam se da kilometri lete. Stajemo na Gusinjem Ozeru da fotografišemo i da se odmorimo. Opet jedem keks, raznovrsna ishrana će sačekati mirnije doba za moj uznemireni stomak. Predeo je sve vreme lep, to je konstantno i nije vezano za ljudske kerefeke poput granica, država i tekuće jurisdikcije. Pojmovi ionako svojstveni samo nama ljudima, prirodu za ljudske izmišljotine od te sorte prosto nije briga… Prelazimo Selengu, lepu i poveću sibirsku reku i približavamo se glavnom gradu republike Burjatije – Ulan Udeu. Grad je veliki, oko 400.000 stanovnika! *** Na ulazu u grad sipamo kvalitetno rusko Euro5 gorivo od 95 oktana! O sreće, o radosti, za 1$ po litru. U gradu se gubimo. Ja hitam napred, tražim neki smeštaj, Mimi ostaje na semaforu. Ispadamo brzo iz dometa radio veze i tako se gubimo. Čekam, lutam, lutam, čekam, nalazimo se tek posle dobrih trideset minuta! Dugo tražimo smeštaj. Nalazimo, posle više od sat vremena, neki mali pansion. Odličan parking, u dvorištu kuće, cena podnošljiva za Rusiju, šokantna za putnike tek prispele iz Mongolije. Šta da se radi, još jednom je to cena moje želje da spavam po urbanim centrima, da upoznajem mesta i ljude na svakom putovanju, što više, što više… *** Uveče, posle adaptacije i dovođenja tela u čisto u upotrebljivo stanje , odlazimo u grad. Grad je pun mornara! Mornara??? Verovatno sa Bajkala, dosetih se, subota je i izlazak, bliži grad nemaju, pa su verovatno ovde došli u provod. Večeramo u express restoranu. Uspevam da ne povratim večeru. Definitivno mi je bolje! U restoranu je dobar Internet, prvi takav posle mnogo, mnogo dana. Grebem se o isti bezočno, dugo pričam sa Violetom, kuća tako deluje bliže.

Udariste sa ovom istočnom kujnom, pa evo srpskog viđenja iste (kalifornija losos avokado, kraba krastavac, Maki losos, Nigiri losos, Gunkan tuna tatar, prolećne rolnice tatar )

Oho, moj stari cimer krenuo na put! Pratim(o)...

PIh, kakva vam je ova kineska klopa, boles'

Kod njih ti je to komplikovano pitanje . Žensko iz ove teme naprasno postane muško kad izađe na stazu...

Fruška Gora, grebenski put, juče:

Pošto smo stigli do pred sam izlaz iz Mongolije, pravo je vreme za novu mapu. Evo, kako je izgledao naš put kroz Mongoliju, ukupno 17 dana i nešto preko 2500 kilometara:

Čizme odlaze u Beograd, najmlađem koji nema bilo kakve čizme. Da imam više za podelu, podelio bih... Pokušao sam svima da odgovorim na pp, ako sam nekoga zaboravio, izvinjavam se.

Za tu svrhu koristim Enterofuril, magičnu žutu tabletu Bosna-lijeka, al' ovoga puta ni ona nije mogla da pomogne...

1. Avgust 2014. Ulan Bator-Darhan (~220km) Nije gde ti je rečeno, već gde ti je suđeno! Celu prethodnu noć sam teško povraćao i imao grozan proliv. Spavao sam možda sat-dva, svakako ne duže. Ujutro se budim slomljen i malaksao. Pokušavam da prikupim snagu ali ne ide. Pijem čaj, prija mi. Pričam sa nekim Englezom i Australijancem, koji offroad putuju oko sveta. Prija mi i ta priča. Pričamo o putu, motorima, Englez je aero-inženjer, gotovo kolega dakle. Prija mi društvo srodnih duša. Krećemo tek oko 11h. U Ulan Batoru tog jutra je strašna saobraćajna gužva. Oaza se nalazi na krajnjoj istočnoj periferiji grada, a grad napuštamo magistralom ka Rusiji, dakle sa krajnje zapadne strane! Dugo, dugo izlazimo iz grada. Prašnjavo je i smrdljivo. Jako teško vozim. Malaksao sam, imam vrtoglavicu, spava mi se. Lelujam po putu, levo-desno. *** Stajem tri puta, da malo dremnem i odmorim se. Ne uspevam dugo da povežem u sedlu. Sećam se, kao kroz maglu, u trenutku kada shvatam da više ne vidim da li mi automobili idu u susret ili se udaljavaju od mene, odlučujem da odremam ispod nekog drveta, ukraj puta. Teško sedam na zemlju. Spuštam telo u prašinu kao što umoran fizikalac spušta vreću cementa. Uz tresak i olakšanje! I pri tome svom težinom, onako da je nemoguće brzo ustuknuti, ateriram levom rukom direktno u neku prokletu koprivu!!! Verovatno je prokletnica ozračenog DNK (kakvim skrivenim ruskim bojevim glavama koje jamačno čuče tu negde okolo), jer ima je bar kvadratni metar. Takve kod nas ne rastu! Ova ovde je monstrum, podmuklo napada, tako mi se u tom trenutku čini, dok probuđen (eto i neke koristi!) sikćem i kao kočijaš psujem. Da ga jebem, kao da sam crkve juče palio, a ne samo popio pivo i jogurt! Jesam bio glup, ali vala i intenzitet kazne postaje neproporcionalan, odgovor prekomernom silom ! *** Ispred Darhana nestaje asfalta. Obilaznica, objezd, po prašini i pesku. Sedam ili osam teških kilometara. To me je dotuklo. Dosta je. Treba znati i kada odustati. Prekidamo vožnju u Darhanu, uzimamo hotel, stvorio se neki baš ovde, tačno gde i kada nam treba i još nam svojom jeftinoćom želi toplu dobrodošlicu. Spavam dugo do jutra, ukupno preko dvanaest časova. Jedem keks i čaj pred spavanje, ovo su trenuci kada saputnik znači, zadržavam hranu u sebi. *** Ujutro mi je malo bolje. Osećam se jače. Odmor i hrana, to je ono što je dovoljno. Videćemo kako će teći dan... Još juče je trebalo da budemo u Rusiji, ali kao i svaka majka i Rusija nas razume. Strpljivo nas čeka!

29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar – drugi deo: Izlet i prašina Danas smo bili na izletu. Vozili smo do čuvenog spomenika, velike statue Džingis kana, pedesetak kilometara izvan Ulan Batora, na istok u stepu. Mesto za koje vam, ni stranci, ni domaći, ne daju da se izvučete i da ga propustite. Te, jeste li već bili do Džingis kana, te, ima tamo odličan restoran, pa kako još niste, pa, ne smete to propustiti, gledala sam iz krana spolja, znate mnogo je upečatljivo, jahao sam okolo, to nema nigde, put je odličan, asfalt… I mi popustimo, odemo. Velika statua, šta da kažem, jeste velika. I sjajna, iz daleka se vidi, sjajna jeste. Ali, velika i sjajna parada kiča! Po meni, čisto gubljenje datog mi vremena, gubi ga ovde na isti način verovatno svaki stranac koji dođe u Mongoliju, al' mi od toga ne bi lakše. Gledam ovaj neautentični megalomanski pokušaj potvrde nacionalnog identiteta kroz slavu iz prošlosti, samozavaravanje veličinom i snagom koja nekada beše, kroz tone uglačanog nerđajućeg čelika. Žao mi da im kažem, zar vam treba nešto više od onog pastira u planini koji Mimiju ponudi konjića za fotografisanje, pa da svi (mi stranci) shvatimo koliko jeste veliki? Zar identitet nije pre Harhorin, a eno vas čeka još devedeset i sedam hramova u njemu da ih obnovite? Da nekim čudom vidi svoju statuu, veliki kan bi se u grobu prevrnuo, stojim vam dobar da je tako! Ručali smo u geru pored puta, pravo sa pašnjaka u naše stomake i pri tome ne mislim na travu . Statua je po meni gubljenje vremena, al' ovaj ručak JOK! *** Uveče smo se preselili u Oazu, skupo i loše, prašnjavo mesto na periferiji Grada. Da bi radili na motorima. U hotelu, u centru, to nije moguće, a i onako od danas tamo više nema slobodnih soba. Sredili smo motore, sve šrafove, zategli žbice i najvažnije, očistili filtre za vazduh. Ljudi moji, da samo znate kako izgleda filter vazduha posle dve hiljade kilometara Mongolije! U Oazi je puno putnika, zapadnjaka, bez obzira što je mesto skupo (jako skupo, čak i za Ulan Bator, a on je primetno skuplji od ostatka Mongolije, bar dva do tri puta od svega ostalog u Gradu). Ujedno, mesto je rudimentarno, svedeno na same osnove udobnosti . Spavamo u negrejanom geru, prašina na sve strane. Meni je i smešno i neverovatno da većina putnika stranaca odseda baš ovde! Neverovatno šta strah od nepoznatog, jezička barijera i slepo poverenje u Lonely Planet vodiče može da učini. Prodajete dizajnirani mongolski etno, sa malim ulaznim troškovima, za tri puta veće pare nego što može da košta solidan hotel sa tri zvezdice u centru Ulan Batora! Ipak, da ne grešim dušu, Oaza je dobro organizovano mesto, zapadnjački, precizno. Volim istok, ali volim i kada je nešto jasno i precizno, pa se tako tešim i lakše prežalim za Mongoliju poveći output iz našeg budžeta! Koristimo tu organizaciju, peremo sve stvari, moto odeću (najzad!!!), a peremo i motore. Spremili smo se za dalje. *** Četvrtog dana u Ulan Batoru, snimamo intervjue u geru u kome spavamo u Oazi i odmaramo se generalno. Uveče, prijatno je veče, sedam da napišem nešto za blog (prva epizoda putopisa iz Mongolije, Od Olgija do Hovda, nastala je baš to veče u Oazi). Pišem neposredno posle večere, a koristeći blizinu supermarketa jeli smo lepo, neku mongolsku pečenicu, svež hleb i, ponelo me, šta ću, popih pri tome litar nekog mongolskog jogurta. Možda je na ovom mestu prigodno objasniti kako pišem, kada pišem. Kada pišem sebi obično ograničim vreme. Tako mora, inače bih na putu po ceo dan sedeo i pisao, jer volim da pišem, a mora se i spavati i putovati, proveravati oprema, razvrstavati, bekapovati, planirati sledeća etapa, proveravati ruta, unapred spremati administracija za sledeće države i obavljati još tušta i tma sitnih poslova, obaveza i sitnica. Ovakva putovanja su, uopšte rečeno, rad sa punim radnim vremenom eksploatisanih modernih robova iz malezijskih podruma (ili gde već ti mučenici prave patike i trenerke za velike zapadne brendove!). Dakle, ograničavam sebi vreme za pisanje, ali ne časovnikom, već obično pisanje traje onoliko dugo koliko traje pijuckanje i gustiranje jedne do dve flašice piva (što, u mom slučaju, obično izađe na dva do tri časa ). Tako i bi, to predivno, pomalo prohladno mongolsko veče u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Uzeh pivce i prepustih se pisanju… Ovaj, da li već rekoh da sam za večeru popio litar mongolskog jogurta? Veče koje je usledilo bilo mi je najteže veče na putovanjima ikada! Ili, bar od onomad kada sam na putu za Nagorno Karabah celu noć umirao u Gorisu! Da li ste ikada sedeli na wc školjki, po deseti put za redom, već polumrtvi od teške dijareje, a u isto vreme dok puštate na jedan otvor, na drugi povraćate u lavabo (primetite ovde u kakvom luksuzu mi već obitavamo – imamo i wc školjku i lavabo i pripadajuću im prostoriju unatar kompleksa!)? Da li ste? Ja jesam! Te odvratne, pomalo prohladne mongolske noći u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Umirah i umirah do jutra, al' da umrem nikako, pa da u sledećoj reinkarnaciji nikada više ne pogledam jogurt i pivo na isti datum!!! Al' odmora nema za ljute putnike , sutra hitamo za Ulan Ude i Sibir! Iza mene osta zapušen lavabo i čvrsta odluka da Srbe pijandure (aj' dokaži ujutro da nisi bio pijan, besnoj mongolskoj čistačici!) više u Oazu neće puštati…

29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar, The Grad Čovek je biće neviđeno. Na svaku promenu navikne se brzo i potpuno, zato valjda i vlada ovom planetom (koliko je ta vlada zaslužena, uspešna i za planetu dobra nisam siguran, no to je neka druga priča). Tako i nas dvojica, već prvo veče navikli smo se na svetlosti velegrada, na oblakodere, parkove, take-away kafu iz kioska i Emporio Armani prodavnice, u zemlji u kojoj do juče nismo imali tekuću vodu, ni toalet, a gde je već trasa puta, onda kada je ima, dobrodošao odmor i opuštanje putnika, jer o asfaltu retko ko razmišlja. Već tog prvog jutra, normalni su mi i široki zapadni krevet, tuš sa toplom vodom (!!!) i vrata hotelske sobe koja otvara RFID kartica. Štaviše, uživam u ovom komforu! Kao i prošle godine, kada sam nakon prelaska kazaške pustinje, a potom i stepe uživao u svetlosti Almatija, opet mi, i ovde u Ulan Batoru u Mongoliji, prija udobnost i prijaju mi ljudi, mnoštvo ljudi i moderna tehnologija, dakle sve ono od čega povremeno pobegnem! Ljudi su različiti i posle svih ovih godina, što se putovanja tiče, delim ih na samo dve vrste: prvu čine oni koji uvek žude za onim gde trenutno nisu, a drugu oni koji pronađu lepotu i radost u onome gde upravo jesu! Prvi imaju fokus na ono što im fali, šta im se ne sviđa (a uvek nešto fali i nešto im se ne sviđa), dok je drugima ona poslovična čaša polupuna i posmatraju svet oko sebe usmereni na lepotu i jedinstvene detalje trenutnog mesta boravka. Hvala Bogu što me turi u ovu drugu grupu, pa se eto radujem gde god se zadesim, sve potiskujući ružno, neusmeren na loše. Jutra su mi tako laka, puna energije, svaki dan je nov i čudesan! *** Naš mali hotel nema pravi hotelski restoran. Još sinoć, po mirisu, shvatio sam da je hotelsko kafanče ustvari restoran kineske kuhinje. Evropi pomalo daleke, na Balkanu čak i egzotične, ovde je to kuhinja prvih komšija, nešto poput "srpske škare" (roštilja) u Bugarskoj. Hoće se reći: bliska kuhinja, na koju se domicilno stanovništvo ugleda i tretira je kao neuporedivo ukusniju od domaće. Doručak je dakle poslužen u rečenom kineskom restoranu. Ja ushićen, Mimi kuka, ta hrana mu je bolesna, neće ni da proba. Zezam ga da je Jovanča Micić, on me gleda kao da sam Ber Grils, šta pojede kukala ti majka, pa prolećne rolnice, prave, neevropske, zar postoji lepši doručak? Svet je velika Božija bašta u kojoj cveta hiljadu cvetova, rekoše to mnogo pametniji od mene još onomad. Jeste i biće, složi se rečima pravoslavnog obreda cinik u meni. Živela različitost! *** Hitamo u grad. Prvi utisak po dnevnom svetlu: grad se gradi gde god čovek da pogleda, izotropno! Napreduje Ulan Bator krupnim koracima, preskačući desetleća aterira pravo u XXI vek, već ima i prepoznatljiv skyline u centru. Šetamo i snimamo, snimamo i šetamo. *** Trg Džingis kana – puno novih oblakodera, još više se tek gradi. Veličanstvena kolonada Džingis kanu i potomcima (sin Ogadej i unuk Kublaj, sećate ih se iz Karakoruma), prostire se u pročelju zgrade Parlamenta. U središtu trga nalazi se statua heroja revolucije Damdina Sukbatara, po kome se ranije, u komunističko doba, zvao ovaj velelepni, tipično sovjetski, prostor. Nasuprot tom velikom glavnom trgu, nekako po dijagonali na jugozapad, nalazi se mali park i u njemu, tamo u ćošku, spomenik koji želim da posetim. Spomenik studentu i vođi antikomunističkog protesta 1990, Zorigu, koji je ubijen u atentatu krajem XX veka. Još jedna tragična istorijska figura, koja je završila svoje postojanje atentatom. *** Nakon toga, na kratko se rastajemo. Mimi sedi u Irish Pub-u, a ja, premećući po ko zna koji put u mislima staru dilemu o ceni slobode i ideala, misli inicirane Zorigovom sudbinom, odlazim u Čojin Lama manastir. Hram se nalazi u samom centru grada, okružen oblakoderima, već ta činjenica je retka i upečatljiva. Sada je muzej, nije duhovno aktivan (najveći aktivan budistički hram u gradu, Damden manastir sa šest stotina lama, ujedno najveći manastir u celoj Mongoliji, nalazi se udaljen nekih trideset minuta pešice na severozapad). Čojin lama je inače bio brat Bogd kana, poslednjeg kralja Mongolije, državni vrač i proricač sudbine, mudra i uvažena figura svog vremena. Tragičnog vremena u kome je Mongolija izgubila i prošlost i puno godina od budućnosti, a Čojin lama položaj i na kraju život. Dugo šetam hramom. Kustosi rado razgovaraju sa zainteresovanim strancem. Puno sam tu naučio o Mongoliji i njihovom specifičnom pogledu na svet i na sebe. Još više sam naučio o tibetanskom budizmu (Mongoli slede tibentanski budizam, sa Dalaj lamom kao vrhovnim poglavarom). Video sam i kako izgleda taj mumificirani sveštenik, sprčkan u grudvu, groteskni ostaci nekadašnje moći, ostao da izložen pozira pogledu turiste u nekada najsvetijoj prostoriji carstva! Ne volim tu modernu demokratizaciju svetih i važnih prostorija, građevina. Neka mesta gube svoj duh, svoju svrhu i značenje, kada ih učine dostupnim baš svakome ko plati kartu. Ne volim dakle, čak i ako zbog iste i sam mogu da ovde dođem i budem. No, jedna druga misao polako rudi, traži svoj put iz podsvesti, svojim žarom ga i nalazi: iza svakoga od nas protok vremena ostavlja samo patetičnu i bizarnu grudvu zemnih ostataka, međusobno tako sličnu, smrt niveliše, svodi ego na razumnu meru. To jest, ako već i pre kraja svoje tekuće zemne iteracije ne tresnemo na zemlju pa nam stvar postane jasna, eto je smrt da se za to pobrine. Evo vam ga Čojin lama, stavilo ga mumificiranog na policu, kako svojom sudbinom i o jednom i o drugom svedoči. Poučno je to, za sve nas kojima je urođeni ego duži od poslednje večernje senke i viši od onog najvišeg platana u topčiderskom parku! *** Beatles skver – već načetog, dokusurilo me je to mesto! Kako se zvanično zove pojma nemam, zovem ga onako kako ga zove svaki pravi stanovnik Grada. Znam da se nalazi u blizini (Mongolima) čuvenog Department store-a, nekada jedine zapadnolike robne kuće u zemlji, ukraj Avenije mira, glavne ulice Grada, ulice pune radnji, kafića i klubova, velikih kula, gde je uvek živo i puno ljudi. Teritorije gustog saobraćaja. Dakle, Tamo Gde Vri! Beatles skver, kako god da se dakle zvanično zove, svoje pravo ime dobio je po spomeniku. To jest, Spomeniku, malom po gabaritu, velikom i snažnom po simbolici. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, kao da upravo prelaze Abbay road. Sa druge, neugledne strane ispisane grafitima, klinac svira gitaru. Lokalni klinac. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, u svom umivenom svetu engleske crvene cigle, sa druge strane Zida deca istoka, koja su kroz zvuke gitare zamišljala slobodu, gledala na Drugu stranu, ne preko, više kroz zid koji ih je delio od tog umivenog sveta njihove mašte. Jer, sloboda mora biti umivena i savršena, razume se. Tamo mora biti bolje. Mora, jer ovo ovde ne valja. Baš na tom trgu, na tom mestu, ‘70tih i ‘80tih godina prošlog veka okupljala se slobodomisleća omladina i svirala muziku Bitlsa. Policija ih je jurila, oni su se okupljali. Danas o tome svedoči ovaj fenomenalan, mali, nepretenciozan spomenik, a trg više niko i ne zove drugačije do Beatles skver. Kakva simbolika, kakva priča, kakav spomenik! I znam već, mnogi čitalac na ovom mestu uskliknuće će: jebo taj umiveni svet i tu slobodu, verovali su u šarenu lažu, kapitalizam nije jednako Sloboda! Može biti da će pri tom donekle i biti u pravu. No, istina je kao glavica luka, ljuštiš je i ljuštiš, a ona stalno ima još jedan dublji sloj. Ne znam šta je u sredini te glavice, da li univerzalna istina zaista postoji, ali ZNAM da ne postoji ništa ispravnije, niti romantičnije nego sanjati slobodu i usprotiviti se represiji. Mladost to intuitivno oseća, uvek bar neko od njih. Čak i kada je ta Sloboda samo šarena slika kaleidoskopa, koja se nikada neće sklopiti i biti baš onakva kakvu ste je sanjali. Zato, neka su sanjali i pevali. A, Beatles skver je, nećemo ga nikada zvati bilo kako drugačije, jedno veličanstveno mesto! Za onog ko ume da gleda… *** Ulan Bator je jedini pravi grad u Mongoliji, četrdeset i jedan procenat stanovništa tu živi. On je dakle taman jednako Mongolija koliko i sva ona divljina. Ni manje ni više karakterističan. Nije izuzetak, shvatam to, on je pravilo. Ko nije zaronio u njegovu vrevu, nije ni bio u Mongoliji. Taman kao što Mongoliju nije upoznao ni onaj ko je video jedino Grad. Sve je to Mongolija, prijatelju moj. Dan je inače uspeo, suvenire smo kupili!

Poklanjam Dainese turing Goretex čizme, broj 46. Čizme su (solidno) nošene, ali su i potpuno cele i funkcionalne. Naravno, ne moram da napominjem da je ideja da čizme dobije neko kome trebaju, a ne onaj ko bi da ih preprodaje, pa u tom smislu računam na dostojanstvo zainteresovanih. Potražnja samo na PP. U ponedeljak ću od prispelih poruka izabrati kome mislim da najviše trebaju i taj ih dobija. PS: Uslov je da sami dođete po njih.