1. Avgust 2014. Ulan Bator-Darhan (~220km) Nije gde ti je rečeno, već gde ti je suđeno! Celu prethodnu noć sam teško povraćao i imao grozan proliv. Spavao sam možda sat-dva, svakako ne duže. Ujutro se budim slomljen i malaksao. Pokušavam da prikupim snagu ali ne ide. Pijem čaj, prija mi. Pričam sa nekim Englezom i Australijancem, koji offroad putuju oko sveta. Prija mi i ta priča. Pričamo o putu, motorima, Englez je aero-inženjer, gotovo kolega dakle. Prija mi društvo srodnih duša. Krećemo tek oko 11h. U Ulan Batoru tog jutra je strašna saobraćajna gužva. Oaza se nalazi na krajnjoj istočnoj periferiji grada, a grad napuštamo magistralom ka Rusiji, dakle sa krajnje zapadne strane! Dugo, dugo izlazimo iz grada. Prašnjavo je i smrdljivo. Jako teško vozim. Malaksao sam, imam vrtoglavicu, spava mi se. Lelujam po putu, levo-desno. *** Stajem tri puta, da malo dremnem i odmorim se. Ne uspevam dugo da povežem u sedlu. Sećam se, kao kroz maglu, u trenutku kada shvatam da više ne vidim da li mi automobili idu u susret ili se udaljavaju od mene, odlučujem da odremam ispod nekog drveta, ukraj puta. Teško sedam na zemlju. Spuštam telo u prašinu kao što umoran fizikalac spušta vreću cementa. Uz tresak i olakšanje! I pri tome svom težinom, onako da je nemoguće brzo ustuknuti, ateriram levom rukom direktno u neku prokletu koprivu!!! Verovatno je prokletnica ozračenog DNK (kakvim skrivenim ruskim bojevim glavama koje jamačno čuče tu negde okolo), jer ima je bar kvadratni metar. Takve kod nas ne rastu! Ova ovde je monstrum, podmuklo napada, tako mi se u tom trenutku čini, dok probuđen (eto i neke koristi!) sikćem i kao kočijaš psujem. Da ga jebem, kao da sam crkve juče palio, a ne samo popio pivo i jogurt! Jesam bio glup, ali vala i intenzitet kazne postaje neproporcionalan, odgovor prekomernom silom ! *** Ispred Darhana nestaje asfalta. Obilaznica, objezd, po prašini i pesku. Sedam ili osam teških kilometara. To me je dotuklo. Dosta je. Treba znati i kada odustati. Prekidamo vožnju u Darhanu, uzimamo hotel, stvorio se neki baš ovde, tačno gde i kada nam treba i još nam svojom jeftinoćom želi toplu dobrodošlicu. Spavam dugo do jutra, ukupno preko dvanaest časova. Jedem keks i čaj pred spavanje, ovo su trenuci kada saputnik znači, zadržavam hranu u sebi. *** Ujutro mi je malo bolje. Osećam se jače. Odmor i hrana, to je ono što je dovoljno. Videćemo kako će teći dan... Još juče je trebalo da budemo u Rusiji, ali kao i svaka majka i Rusija nas razume. Strpljivo nas čeka!

29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar – drugi deo: Izlet i prašina Danas smo bili na izletu. Vozili smo do čuvenog spomenika, velike statue Džingis kana, pedesetak kilometara izvan Ulan Batora, na istok u stepu. Mesto za koje vam, ni stranci, ni domaći, ne daju da se izvučete i da ga propustite. Te, jeste li već bili do Džingis kana, te, ima tamo odličan restoran, pa kako još niste, pa, ne smete to propustiti, gledala sam iz krana spolja, znate mnogo je upečatljivo, jahao sam okolo, to nema nigde, put je odličan, asfalt… I mi popustimo, odemo. Velika statua, šta da kažem, jeste velika. I sjajna, iz daleka se vidi, sjajna jeste. Ali, velika i sjajna parada kiča! Po meni, čisto gubljenje datog mi vremena, gubi ga ovde na isti način verovatno svaki stranac koji dođe u Mongoliju, al' mi od toga ne bi lakše. Gledam ovaj neautentični megalomanski pokušaj potvrde nacionalnog identiteta kroz slavu iz prošlosti, samozavaravanje veličinom i snagom koja nekada beše, kroz tone uglačanog nerđajućeg čelika. Žao mi da im kažem, zar vam treba nešto više od onog pastira u planini koji Mimiju ponudi konjića za fotografisanje, pa da svi (mi stranci) shvatimo koliko jeste veliki? Zar identitet nije pre Harhorin, a eno vas čeka još devedeset i sedam hramova u njemu da ih obnovite? Da nekim čudom vidi svoju statuu, veliki kan bi se u grobu prevrnuo, stojim vam dobar da je tako! Ručali smo u geru pored puta, pravo sa pašnjaka u naše stomake i pri tome ne mislim na travu . Statua je po meni gubljenje vremena, al' ovaj ručak JOK! *** Uveče smo se preselili u Oazu, skupo i loše, prašnjavo mesto na periferiji Grada. Da bi radili na motorima. U hotelu, u centru, to nije moguće, a i onako od danas tamo više nema slobodnih soba. Sredili smo motore, sve šrafove, zategli žbice i najvažnije, očistili filtre za vazduh. Ljudi moji, da samo znate kako izgleda filter vazduha posle dve hiljade kilometara Mongolije! U Oazi je puno putnika, zapadnjaka, bez obzira što je mesto skupo (jako skupo, čak i za Ulan Bator, a on je primetno skuplji od ostatka Mongolije, bar dva do tri puta od svega ostalog u Gradu). Ujedno, mesto je rudimentarno, svedeno na same osnove udobnosti . Spavamo u negrejanom geru, prašina na sve strane. Meni je i smešno i neverovatno da većina putnika stranaca odseda baš ovde! Neverovatno šta strah od nepoznatog, jezička barijera i slepo poverenje u Lonely Planet vodiče može da učini. Prodajete dizajnirani mongolski etno, sa malim ulaznim troškovima, za tri puta veće pare nego što može da košta solidan hotel sa tri zvezdice u centru Ulan Batora! Ipak, da ne grešim dušu, Oaza je dobro organizovano mesto, zapadnjački, precizno. Volim istok, ali volim i kada je nešto jasno i precizno, pa se tako tešim i lakše prežalim za Mongoliju poveći output iz našeg budžeta! Koristimo tu organizaciju, peremo sve stvari, moto odeću (najzad!!!), a peremo i motore. Spremili smo se za dalje. *** Četvrtog dana u Ulan Batoru, snimamo intervjue u geru u kome spavamo u Oazi i odmaramo se generalno. Uveče, prijatno je veče, sedam da napišem nešto za blog (prva epizoda putopisa iz Mongolije, Od Olgija do Hovda, nastala je baš to veče u Oazi). Pišem neposredno posle večere, a koristeći blizinu supermarketa jeli smo lepo, neku mongolsku pečenicu, svež hleb i, ponelo me, šta ću, popih pri tome litar nekog mongolskog jogurta. Možda je na ovom mestu prigodno objasniti kako pišem, kada pišem. Kada pišem sebi obično ograničim vreme. Tako mora, inače bih na putu po ceo dan sedeo i pisao, jer volim da pišem, a mora se i spavati i putovati, proveravati oprema, razvrstavati, bekapovati, planirati sledeća etapa, proveravati ruta, unapred spremati administracija za sledeće države i obavljati još tušta i tma sitnih poslova, obaveza i sitnica. Ovakva putovanja su, uopšte rečeno, rad sa punim radnim vremenom eksploatisanih modernih robova iz malezijskih podruma (ili gde već ti mučenici prave patike i trenerke za velike zapadne brendove!). Dakle, ograničavam sebi vreme za pisanje, ali ne časovnikom, već obično pisanje traje onoliko dugo koliko traje pijuckanje i gustiranje jedne do dve flašice piva (što, u mom slučaju, obično izađe na dva do tri časa ). Tako i bi, to predivno, pomalo prohladno mongolsko veče u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Uzeh pivce i prepustih se pisanju… Ovaj, da li već rekoh da sam za večeru popio litar mongolskog jogurta? Veče koje je usledilo bilo mi je najteže veče na putovanjima ikada! Ili, bar od onomad kada sam na putu za Nagorno Karabah celu noć umirao u Gorisu! Da li ste ikada sedeli na wc školjki, po deseti put za redom, već polumrtvi od teške dijareje, a u isto vreme dok puštate na jedan otvor, na drugi povraćate u lavabo (primetite ovde u kakvom luksuzu mi već obitavamo – imamo i wc školjku i lavabo i pripadajuću im prostoriju unatar kompleksa!)? Da li ste? Ja jesam! Te odvratne, pomalo prohladne mongolske noći u Oazi, na prašnjavoj periferiji Ulan Batora. Umirah i umirah do jutra, al' da umrem nikako, pa da u sledećoj reinkarnaciji nikada više ne pogledam jogurt i pivo na isti datum!!! Al' odmora nema za ljute putnike , sutra hitamo za Ulan Ude i Sibir! Iza mene osta zapušen lavabo i čvrsta odluka da Srbe pijandure (aj' dokaži ujutro da nisi bio pijan, besnoj mongolskoj čistačici!) više u Oazu neće puštati…

29. - 31. Jul 2014. Ulan Bator Ulaan Bataar, The Grad Čovek je biće neviđeno. Na svaku promenu navikne se brzo i potpuno, zato valjda i vlada ovom planetom (koliko je ta vlada zaslužena, uspešna i za planetu dobra nisam siguran, no to je neka druga priča). Tako i nas dvojica, već prvo veče navikli smo se na svetlosti velegrada, na oblakodere, parkove, take-away kafu iz kioska i Emporio Armani prodavnice, u zemlji u kojoj do juče nismo imali tekuću vodu, ni toalet, a gde je već trasa puta, onda kada je ima, dobrodošao odmor i opuštanje putnika, jer o asfaltu retko ko razmišlja. Već tog prvog jutra, normalni su mi i široki zapadni krevet, tuš sa toplom vodom (!!!) i vrata hotelske sobe koja otvara RFID kartica. Štaviše, uživam u ovom komforu! Kao i prošle godine, kada sam nakon prelaska kazaške pustinje, a potom i stepe uživao u svetlosti Almatija, opet mi, i ovde u Ulan Batoru u Mongoliji, prija udobnost i prijaju mi ljudi, mnoštvo ljudi i moderna tehnologija, dakle sve ono od čega povremeno pobegnem! Ljudi su različiti i posle svih ovih godina, što se putovanja tiče, delim ih na samo dve vrste: prvu čine oni koji uvek žude za onim gde trenutno nisu, a drugu oni koji pronađu lepotu i radost u onome gde upravo jesu! Prvi imaju fokus na ono što im fali, šta im se ne sviđa (a uvek nešto fali i nešto im se ne sviđa), dok je drugima ona poslovična čaša polupuna i posmatraju svet oko sebe usmereni na lepotu i jedinstvene detalje trenutnog mesta boravka. Hvala Bogu što me turi u ovu drugu grupu, pa se eto radujem gde god se zadesim, sve potiskujući ružno, neusmeren na loše. Jutra su mi tako laka, puna energije, svaki dan je nov i čudesan! *** Naš mali hotel nema pravi hotelski restoran. Još sinoć, po mirisu, shvatio sam da je hotelsko kafanče ustvari restoran kineske kuhinje. Evropi pomalo daleke, na Balkanu čak i egzotične, ovde je to kuhinja prvih komšija, nešto poput "srpske škare" (roštilja) u Bugarskoj. Hoće se reći: bliska kuhinja, na koju se domicilno stanovništvo ugleda i tretira je kao neuporedivo ukusniju od domaće. Doručak je dakle poslužen u rečenom kineskom restoranu. Ja ushićen, Mimi kuka, ta hrana mu je bolesna, neće ni da proba. Zezam ga da je Jovanča Micić, on me gleda kao da sam Ber Grils, šta pojede kukala ti majka, pa prolećne rolnice, prave, neevropske, zar postoji lepši doručak? Svet je velika Božija bašta u kojoj cveta hiljadu cvetova, rekoše to mnogo pametniji od mene još onomad. Jeste i biće, složi se rečima pravoslavnog obreda cinik u meni. Živela različitost! *** Hitamo u grad. Prvi utisak po dnevnom svetlu: grad se gradi gde god čovek da pogleda, izotropno! Napreduje Ulan Bator krupnim koracima, preskačući desetleća aterira pravo u XXI vek, već ima i prepoznatljiv skyline u centru. Šetamo i snimamo, snimamo i šetamo. *** Trg Džingis kana – puno novih oblakodera, još više se tek gradi. Veličanstvena kolonada Džingis kanu i potomcima (sin Ogadej i unuk Kublaj, sećate ih se iz Karakoruma), prostire se u pročelju zgrade Parlamenta. U središtu trga nalazi se statua heroja revolucije Damdina Sukbatara, po kome se ranije, u komunističko doba, zvao ovaj velelepni, tipično sovjetski, prostor. Nasuprot tom velikom glavnom trgu, nekako po dijagonali na jugozapad, nalazi se mali park i u njemu, tamo u ćošku, spomenik koji želim da posetim. Spomenik studentu i vođi antikomunističkog protesta 1990, Zorigu, koji je ubijen u atentatu krajem XX veka. Još jedna tragična istorijska figura, koja je završila svoje postojanje atentatom. *** Nakon toga, na kratko se rastajemo. Mimi sedi u Irish Pub-u, a ja, premećući po ko zna koji put u mislima staru dilemu o ceni slobode i ideala, misli inicirane Zorigovom sudbinom, odlazim u Čojin Lama manastir. Hram se nalazi u samom centru grada, okružen oblakoderima, već ta činjenica je retka i upečatljiva. Sada je muzej, nije duhovno aktivan (najveći aktivan budistički hram u gradu, Damden manastir sa šest stotina lama, ujedno najveći manastir u celoj Mongoliji, nalazi se udaljen nekih trideset minuta pešice na severozapad). Čojin lama je inače bio brat Bogd kana, poslednjeg kralja Mongolije, državni vrač i proricač sudbine, mudra i uvažena figura svog vremena. Tragičnog vremena u kome je Mongolija izgubila i prošlost i puno godina od budućnosti, a Čojin lama položaj i na kraju život. Dugo šetam hramom. Kustosi rado razgovaraju sa zainteresovanim strancem. Puno sam tu naučio o Mongoliji i njihovom specifičnom pogledu na svet i na sebe. Još više sam naučio o tibetanskom budizmu (Mongoli slede tibentanski budizam, sa Dalaj lamom kao vrhovnim poglavarom). Video sam i kako izgleda taj mumificirani sveštenik, sprčkan u grudvu, groteskni ostaci nekadašnje moći, ostao da izložen pozira pogledu turiste u nekada najsvetijoj prostoriji carstva! Ne volim tu modernu demokratizaciju svetih i važnih prostorija, građevina. Neka mesta gube svoj duh, svoju svrhu i značenje, kada ih učine dostupnim baš svakome ko plati kartu. Ne volim dakle, čak i ako zbog iste i sam mogu da ovde dođem i budem. No, jedna druga misao polako rudi, traži svoj put iz podsvesti, svojim žarom ga i nalazi: iza svakoga od nas protok vremena ostavlja samo patetičnu i bizarnu grudvu zemnih ostataka, međusobno tako sličnu, smrt niveliše, svodi ego na razumnu meru. To jest, ako već i pre kraja svoje tekuće zemne iteracije ne tresnemo na zemlju pa nam stvar postane jasna, eto je smrt da se za to pobrine. Evo vam ga Čojin lama, stavilo ga mumificiranog na policu, kako svojom sudbinom i o jednom i o drugom svedoči. Poučno je to, za sve nas kojima je urođeni ego duži od poslednje večernje senke i viši od onog najvišeg platana u topčiderskom parku! *** Beatles skver – već načetog, dokusurilo me je to mesto! Kako se zvanično zove pojma nemam, zovem ga onako kako ga zove svaki pravi stanovnik Grada. Znam da se nalazi u blizini (Mongolima) čuvenog Department store-a, nekada jedine zapadnolike robne kuće u zemlji, ukraj Avenije mira, glavne ulice Grada, ulice pune radnji, kafića i klubova, velikih kula, gde je uvek živo i puno ljudi. Teritorije gustog saobraćaja. Dakle, Tamo Gde Vri! Beatles skver, kako god da se dakle zvanično zove, svoje pravo ime dobio je po spomeniku. To jest, Spomeniku, malom po gabaritu, velikom i snažnom po simbolici. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, kao da upravo prelaze Abbay road. Sa druge, neugledne strane ispisane grafitima, klinac svira gitaru. Lokalni klinac. Sa jedne strane Bitlsi, sva četvorica, u svom umivenom svetu engleske crvene cigle, sa druge strane Zida deca istoka, koja su kroz zvuke gitare zamišljala slobodu, gledala na Drugu stranu, ne preko, više kroz zid koji ih je delio od tog umivenog sveta njihove mašte. Jer, sloboda mora biti umivena i savršena, razume se. Tamo mora biti bolje. Mora, jer ovo ovde ne valja. Baš na tom trgu, na tom mestu, ‘70tih i ‘80tih godina prošlog veka okupljala se slobodomisleća omladina i svirala muziku Bitlsa. Policija ih je jurila, oni su se okupljali. Danas o tome svedoči ovaj fenomenalan, mali, nepretenciozan spomenik, a trg više niko i ne zove drugačije do Beatles skver. Kakva simbolika, kakva priča, kakav spomenik! I znam već, mnogi čitalac na ovom mestu uskliknuće će: jebo taj umiveni svet i tu slobodu, verovali su u šarenu lažu, kapitalizam nije jednako Sloboda! Može biti da će pri tom donekle i biti u pravu. No, istina je kao glavica luka, ljuštiš je i ljuštiš, a ona stalno ima još jedan dublji sloj. Ne znam šta je u sredini te glavice, da li univerzalna istina zaista postoji, ali ZNAM da ne postoji ništa ispravnije, niti romantičnije nego sanjati slobodu i usprotiviti se represiji. Mladost to intuitivno oseća, uvek bar neko od njih. Čak i kada je ta Sloboda samo šarena slika kaleidoskopa, koja se nikada neće sklopiti i biti baš onakva kakvu ste je sanjali. Zato, neka su sanjali i pevali. A, Beatles skver je, nećemo ga nikada zvati bilo kako drugačije, jedno veličanstveno mesto! Za onog ko ume da gleda… *** Ulan Bator je jedini pravi grad u Mongoliji, četrdeset i jedan procenat stanovništa tu živi. On je dakle taman jednako Mongolija koliko i sva ona divljina. Ni manje ni više karakterističan. Nije izuzetak, shvatam to, on je pravilo. Ko nije zaronio u njegovu vrevu, nije ni bio u Mongoliji. Taman kao što Mongoliju nije upoznao ni onaj ko je video jedino Grad. Sve je to Mongolija, prijatelju moj. Dan je inače uspeo, suvenire smo kupili!

Poklanjam Dainese turing Goretex čizme, broj 46. Čizme su (solidno) nošene, ali su i potpuno cele i funkcionalne. Naravno, ne moram da napominjem da je ideja da čizme dobije neko kome trebaju, a ne onaj ko bi da ih preprodaje, pa u tom smislu računam na dostojanstvo zainteresovanih. Potražnja samo na PP. U ponedeljak ću od prispelih poruka izabrati kome mislim da najviše trebaju i taj ih dobija. PS: Uslov je da sami dođete po njih.

Kažu da će DCT verovatno biti samo opcija, a ne kažu još ništa o autonomiji...

I mene je podsetila dosta na f800gs.

Može zaista tako, na dogovor sami. Mi smo svojevremeno vozili tako kontra krug, jer nam dosadilo uobičajeno.

U celoj priči, i meni je jako žao što je mali zeleni polomio motor. Dobar si dečko, jbg, baš šteta... Nadam se da si ti ok!

U pravu si, to je zaista razlika između krivina na Huji i navaku.

AU, momci, kakva frka nastade . ne bih da kvarim žurku, ali da dodam iz kože nekoga ko često mora da obiđe u krivini. Jednostavno na pravcu ja ne mogu da obiđem većinu R motora i jedino mogu da izađem sa staze dok ne napravim sebi rupu (što često činim) ili da obiđem u krivini (što isto činim, doduše pazim kako to radim i ne obilazim unutra). Robine, često tu zaista nema nikakve agresivnosti, ili dokazivanje R motoru bilo čega, jednostavno na pravcu ovaj ispred mene zavrne gas, ne mogu nikako da preteknem, a onda koči super rano i spor je kroz krivinu. U tom smislu, jedino mogu da preteknem u samoj krivini (baš je NAVAK ovde doabr primer). I da, slažem se da ko je preterano agresivan na TD, jednostavno nije fer. Takođe, iz cipela nekoga koga jako često pretiču moram da kažem da mi to ne smeta, bilo u krivini, bilo na pravcu, ja vozim svoju putanju bez naglih promena ponašanja, a ovaj koji je brži pazi da me obiđe bezbedno. To očekujem od njega.

28. Jul 2014. Harhorin-Ulan Bator (~380km) Svetla velegrada! Doručak u Harhorinu, u istom malom kafeu gde smo večerali, prija mi. Kafe drži brojna mongolska porodica, svi rade tu, od mame do ćerke od nepunih 3-4 godine. Ukusna jaja i džem, solidna kafa. U zemljama čaja, dobra kafa je prava premija. Ulan Bator je veliki grad, definitivno od onih u kojima volim unapred da imam smeštaj. Kada ga nemaš, traženje smeštaja u velikom gradu brzo se pretvara u nervozu i pravu noćnu moru. No, šta činiti, unapred se odavde ne da bilo šta rešavati. Za razliku od jutarnje kafe, spoznaja da nas čeka večernje grozničavo traženje smeštaja u haotičnom velegradu mi ne prija. U tom raspoloženju krećemo! Put, ubrzo nakon polaska, je u radovima. Obilasci glavne trase, dva puta po desetak kilometara kroz pesak i prašinu, nisu ono što sam očekivao danas. Ipak, dvadesetak kilometara brzo prolazi, ali nakon toga čeka nas još oko šezdeset kilometara jako lošeg puta (udarne rupe i ugibi). Takvog da čovek gotovo poželi onaj pesak sa obilaznica. I onda, najzad (!), kao iz vedra neba, počinje dobar put i traje tako sve do spajanja sa A0301, južnom rutom. Čuvenom južnom rutom koja dolazi iz istočnog Gobija i kojom se kreće bar 90% turista koji dođu u Mongoliju. Južna ruta je urbani turizam! Domaće kamile pored puta koje turisti mogu da iznajme, ljudi kampuju, kafane i prodavnice na svakih deset kilometara. Za nas čudo neviđeno! Sav taj dizajniran turizam na ivici Gobija, napravljen za pridošlice iz Ulan Batora koji u Mongoliju uglavnom ateriraju avionom. Osećaj da smo teleportovani u budućnost je snažan! Jašemo kamile, obojica, za po dva evra. Što da ne? Gde svi, tu i mi. Zanimljivo, iako smo već blizu Ulan Batora, nigde nema benzina od 95 oktana. Da li je ono što smo do sada kupovali po brdima zaista 95 benzin, ili je možda ovde u blizini Grada kontrola bolja, a prisustvo države vidljivije, pa se malo ko odlučuje na prevaru u označavanju goriva? Potiskujem te neproduktivne misli… Stajemo u neki restoran da ručamo, nešto tek iznad sto kilometara od Ulan Batora. Dobra klopa, pun restoran. Srećemo prve mongolske bajkere, na novim motorima, KTM Adv i Yamaha, u novoj skupoj opremi, bogato urbano stanovništvo iz Ulan Batora. Da, sleteli smo na drugu planetu, onako prašnjavi i musavi i trebaće nam ovi kilometri da se na to naviknemo. Put do Ulan Batora je korektan, sa dosta rupa ali OK za Mongoliju. Ispred grada put se širi na četiri trake. Plaćamo i putarinu, po 0.4 evra! Putarina u Mongoliji, dakle sve smo na ovom putovanju doživeli!!! Ulazak u grad je prljav i prašnjav. Urbani Mongoli agresivno voze. Ali zato nalazimo 98 benzin! Tražimo smeštaj na nekoliko mesta, sve je puno. U gradu je velika saobraćajna gužva. Slučajno, više srećom nego pameću, nalazimo super hotel, jeftin, blizu centru. Nagovaramo ih da motore prime u ostavu hotelskog restorana. Sjajno! No, hotel obezbeđujemo samo na dva dana. Za dalje nema mesta, ali baš nas briga, mislićemo o tome kada se najzad odmorimo! Uveče šetamo gradom. Oduševljeni smo. Velegrad, oblakoderi i potpuni kontrast ostatku Mongolije. Druga planeta, ma drugi planetarni sistem, što da krijem zbunjen sam! Ah, Mongolijo, u kakvim ekstremima postojiš!

27. Jul 2014. Harhorin Kamen i vekovi Jutro počinje posetom manastiru Erden Zuu. Nekada najveći, dom stotinu hramova, ovaj manastir i danas je Mongolima najznačajnija budistička svetinja. Idemo peške, prvi pogled je dakle spor i razvučen. Impresivan manastir, iako su nakon godina komunizma preživela samo tri hrama (od tačno sto!), zidine i dalje plene. Davni je to odjek nekadašnje veličine i značaja. Praznina unutar zidina, polje na kome su nekada stojali hramovi, ledi srce i podseća na te godine tuge snažnije nego bilo kakva tabla ili spomenik. Ježim se. No i pored te praznine manastir je živo mesto! Prisustvujem budističkoj službi u hramu Lavrin Sum, duhovnom centru manastira i jednom od preostala dva aktivna hrama danas (treći preživeli hram je muzej, bez duhovnog života). Davna želja i veliko, predivno iskustvo. Na službu lame pozivaju prisutne sa osmatračnice hrama, svaki dan od jedanaest, u Mongoliji se kasno ustaje. Služba u ovom hramu traje jedan sat. Lame (monasi) pevaju i u glas uzvikuju, limene udaraljke podižu atmosferu, ljudi su veseli. U hramu je veoma opušteno. Lame u toku službe neobavezno ustaju, daju hranu siromašnoj deci. Menjaju se u napevu. Jedan, u dresu Brazila ispod mantije, kuca SMS. Nakon Lavrin suma i prve budističke službe u životu, u dobrom raspoloženju izlazim. Pronalazim Mimija, posećujemo zajedno Dalaj Lama Sum, najveći hram manastira, neaktivan, pretekao je nekako kao muzej. Odlazimo do ruševina stare mongolske prestonice Karakoruma, nalazi se tek dvestotinak metara izvan zidova manastira. Džingis kan i njegov sin Ogedej kan su ovde napravili prestonicu svog carstva, ovo je mesto gde planine prelaze u veliki mongolski plato, da bi kasnije Kublaj kan, unuk Džingis kana preselio prestonicu u današnji Peking. Od tog porobljavanja Kine vuče poreklo i ova davnašnja mržnja Kineza prema Mongolima. I danas se može osetiti. Kinezi su potom, kada su poterali Mongole na njihovu visoravan, došli čak do Karakoruma i srušili ga (zvuči li vam ovo poznato?). Od ostataka grada, kasnije, praktični istočnjaci izgradili su zidove manastira. Eto mi odgovora zašto je ovo jedini budistički manastir koji sam video, a da je u polju, ne na kakvom obližnjem brdu, planini ili bar uzvišenju! Bilo kamena okolo, ko će ga nositi tamo na brda u daljini? Četiri kamene kornjače označavale su granice prestonice: Violeta tu dobija malog Budu, lokalni prodavac ispred svog gera omekšao me je, pa sam Budu preplatio. Nedugo zatim pronalazim i bavačakru (točak života). Operacija "suvenir" završena! Uzimamo motore i odlazimo do Penis Rock-a (falusni kamen, lokalna znamenitost sa severne strane grada). Mongolke sedaju na veliki kameni penis, dobro je za plodnost kažu . Meni je smešno, jedva se suzdržavam, da ih svojim otvorenim smehom ne povredim. Tražimo net okolo-naokolo, nema ga baš nigde. Hej, da li je moguće da u značajnom turističkom centru nema nigde Interneta? Eto i to je Mongolija! Javljanje kući i poruka da smo živi sačekaće izgleda Ulan Bator. *** Vozimo do velikog spomenika mongolskoj imperiji. Nalazi se na brdu iznad grada, sa koga puca sjajan pogled na celu dolinu. Rekoh već, planine ovde polako prelaze u centralnu mongolsku stepu, oduvek je ovo važno mesto i odmorište karavana. Mislim se – stiže i do Karakoruma. Kada sam kao dete čitao o velikom Džingis kanu, pa posle gledao onu čuvenu seriju (ko se seća, ajde?), sve mi je to delovalo kao neki fiktivan prostor, mogao bi biti i na Marsu, eto toliko mi je dostižan. Klica je tada posejana, a krug je zatvoren ovim pogledom, u predivno sunčano popodne. Pogledom u koji je stao, tako mi se čini, ceo zapad Mongolije i sve one planine koje smo prejahali. *** Uveče dugo pričamo i ćaskamo. Atmosfera je odlična. Sutra krećemo za Ulan Bator!

Jeste blizu kapije Nacionalnog parka, ali sa strane Josanicke banje. Ene ga , skroz ista scena ima i kod Brzeća, klopali tu onoliko puta...

E, jeste

Ispred Brzeća, 500m od kapije Nacionalnog parka?

Pogodilo se juče, prava mala istorija BMWa. Na izletu zajedno: R1150GS, R50/5, R1200GS Adv LC, R1200GS Adv PS: Zar nije R50/5 i dalje najlepši?

Kad pomisliš da je crno da ne može biti crnje, pokaže se da nada još tinja . Beograd, danas:

Pa, da, vidim da razumeš . Kad se vratim u normalu, da k'o čovek jedem njoke!

Mešano meso

Za šaltanjem uglavnom i nema potrebe na Huji. Ja lično sve teram u 2. ponekad baš u 3. na kraju pravca (kako reče kolega gore), ali to retko, jer na huji nema baš uslova da se jurca. Staza je solidna za jeftinu vožnju na 2-3h, da se navežbaju kratke krivine i tempo, a da ne radi to na avali. Za moj motor je zabavna, sasvim ok.

1 Arakis & Goca 2 VladaSD 3 drilling & Nina 4 Sasha P 5 Sashac & Duca,(al da me popusti kicmica.).. 6. Pustolov 7.BOJAN (ko sto NICK kaze ,,,,za drustvo uvek spreman) 8.Dejan i Nadja 9. Azikic 10. Mimi 11. Urban Cruiser 12. Aleksandar i Nina (lepsa polovina) ukoliko nas posluži vreme i ja se ne razbolim od grla . Ali najverovatnije se vidimo 13. Lucky Vladano + ? 14. Sale-kum (zbog niske temperature najverovatnije sam) :lol: 15. fruitcake 16. Usamljeni jahač + Minja D. 17, severian

26. Jul 2014. Tariat-Cecerleg-Harhorin (~280km) Asfalt, kako to lepo zvuči i još bolje izgleda! Budimo se, ja mnogo kasnije, ćutanje, teško ustajanje. Jutro u Tariatu je tiho, mesto je malo i uspavano do kasno u dan. Generalno, sa zanimanjem sada to već jasno primećujem, u bespućima Mongolije ljudi kasno ustaju. U snu sam se dovoljno odmorio, samim tim mi je bolje. Krećemo pre pola deset, odlično prolazno vreme, imajući u vidu opštu iscrpljenost i posledičnu jutarnju lenjost. Put je solidan, čvrst. Opet je noću padala kiša, ali se dovoljno prosušilo. Odlučujem da promenim taktiku u odnosu na juče, da spustim malo marginu rizika i da oštrom vožnjom odmah ujutro podignem adrenalin. Sve sa idejom da ostatak dana prođe u manjoj muci nego juče. Vozim brzo, tačno biram putanje, verovatno najbolja vožnja u Mongoliji do sada. Ovog jutra baš uživam i prija mi ta vožnja (taktika sa adrenalinom uspeva!). Osim toga i kilometri se brzo nižu. Iz Mimijeve vizure: Pogledajte kako je to lepa deonica, pa hajde, vozite se sa mnom, uz Hladno pivo kroz Mongoliju: Četrdesetak kilometara od polaska, tačno negde oko kanjona reke Čulut... ...vidimo putarske mašine (!!!) i zatim asfaltiranje glavne trase. Posle pauze i još nekoliko dodatnih kilometara izlazimo na asfalt. Asfalt! Najzad! Sto mu gromova, jelenskih mi rogova, svih mi dabrova s Ontaria, karamba, karambita, tako mi čukundede vrača i bubnjeva Darkvuda (…), uželeo sam se asfalta i nije me sramota to da priznam! Evo kako je izgledao taj trenutak, posle skoro 1500km van istog, uz komentar: Važna tačka, mislim, manje-više gotovo je sa divljom Mongolijom bez puteva (bar tako se nadam u tom trenutku). Do kraja, do Grada i potom ruske granice, sada će uglavnom biti lako. Pokazaće se kasnije da je moje oduševljenje bilo preuranjeno i da, usled različitih okolnosti, još ozbiljnih iskušenja čeka iza ugla! No, u tom trenutku sam izvorno zadovoljan i raspoložen. Očekujem da dalje ipak bude mnogo lakše. Do Cecerlega makadam je zaostao još samo na nekoliko deonica od po nekoliko kilometara, dva planinska prevoja su ostavljena bez asfalta. Predeli su lepi, brzo napredujemo. U Cecerleg, predviđeno odredište za danas, stižemo nešto pre pola dva! Grad je solidne veličine, kao Uliastaj. Dosta živ. Vidimo pijacu, gužva je, ljudi na sve strane. Sedamo u restoran(čić) da jedemo. Da se počastimo, a imamo i vremena. Hrana je ukusna, gazda priča ruski, prija i razgovor i klopa. Donosimo odluku da nastavimo dalje. Obavestio sam se, do Harhorina je lak put, svih 120 kilometara je asfalt. Nastavljamo, dakle! Sto kilometara protiče u treptaju oka. Asfalt je civilizacija! Žila kucavica, odmor za umornog putnika. Sve to odjednom. Al' ne bi nam suđeno da se izvučemo danas do samog kraja. Nekih dvadeset kilometara ispred Harhorina grada hvata nas jaka kiša i grad. Napade nas mučki, sa boka. Vozimo kroz to nevreme, nema se gde, zaklona na mongolskoj tepsiji nema, nema ni neke pumpe, ničega i nigde da se stane. Mokri smo i musavi. Kiša prestaje oko pet kilometara pre grada, kao da nam se priroda iscerila u lice. Pokisli k'o miševi u svakom smislu, uzimamo neki hotel/pansion u blizini budističkog manastira, na samom putu. Prvi u kome smo mogli da parkiramo motore, spustimo cenu sobe i obezbedimo ispravan kineski tuš, tim redosledom. Mada taj kineski tuš zaslužuje poseban esej i debelo uputstvo za nas debilne zapadnjake, opra nas nekako. Dušu dade, al' opra nas nekako. Popodne, jedno od retkih slobodnih za odmor, kada ne vozimo, koristimo za šetnju i večeru u gradu. Kafe Morin&Jim, zapadnjačka porodica, došli sa klincima u sred Mongolije i otvorili kafanu, hipici, žive u geru u dvorištu. Hrana je OK. Pijemo prvi espresso posle ko zna koliko dana. Košta, iako ne više od parnjaka u Beogradu, kao dobra porcija mesa! Zanimljivi su mi oboje, ti Morin i Jim, kako ne komuniciraju sa nama. Tako zapadnjački i drugačije od svih istočnjaka. Čak i kada si hipik sa zapada, inicijalno držiš distancu i poštuješ lični prostor drugog čoveka. Nekada mi je to tužno, danas mi to prija. *** Uveče u hotel stiže velika grupa urbanih Mongola. Harhorin je ustvari, za one među nama koji to ne znaju, Karakorum – drevna mongolska prestonica i najvažniji buduistički manastir danas u Mongoliji. Zato do njega i postoji asfalt, zato je prvorazredna turistička destinacija u ovoj zemlji, naročito za urbane Mongole. Zato u njemu ostajemo dva dana. U pansionu je živo i dosta bučno. Mongoli, došli na odmor i u provod, uveče dugo banče, smeju se i flertuju međusobno. Meni ne smeta, simpatično mi je. Mimi ne može da spava, pizdi i rasteruje ih ispred sobe, na čistom srpskom razume se. Slabo ga razumeju, al' vide da će da bije, pa ga, sa probuđenom budističkom pokornošću, ispoštovaše!

Na ivici snage - treći deo Uspon i silazak sa prevoja je odličan, čvrst makadam! Gas! Odmah iza toga i sve do kraja dana, put je opet veoma težak. Putevi uzimaju danak. Mongoli rade "generalnu" pored druma. Posle pauze u mestu Cahir put se gubi. Više nema ni trase. To je uvek najteže, jer osim što moraš da misliš kako da nastaviš da ideš, sve vreme moraš da misliš i gde ideš. Predeo kroz koji vozimo je divan. Iako sam kilav i još me drži ona mala snaga, ne mogu da ne primetim kroz koju lepotu vozimo. I dalje nema jasne trase puta, doduše. Prelazimo još jednu reku. Široka je i duboka ali nalazimo plitku putanju. Prelaz je nov, ni Mongoli ne znaju kako preko (sakupila se tu već mala grupa vozila dok smo dumali), pa nas svi slede. Ja, kao i na svakoj reci do tada, preterujem jedan po jedan oba motora (Mimi pomaže da ne bude prevrtanja, tako smo podelili poslove još u Tadžikistanu). Sve do kraja dana, do samog Tariata, put je težak. Ja se osećam ponovo veoma loše. Još nekoliko puta pravim pauze, ležim na zemlji, drugog zaklona do zaklona od sopstvenog motora nema i pokušavam da pomalo spavam. Opet sam na ivici snage. Možda, na momente, saznajem kako izgleda i preko te ivice. Kako izgledaju naša lutanja i razmišljanja? Evo ovako, uz izvorni zvuk i atmosferu: Dolazimo do prelepog jezera (Terkhiin Tsagaan Nuur). Još samo malo! Veoma umorni približavamo se Tariatu. Senke su dugačke i ispred nas, kasno je. Pogledajte pregled, kako je ta borba sa kilometrima i samim sobom trajala celo popodne. Pažnja! Uznemirujuć sadržaj : Prilazimo mestu u smiraj dana. Pomešan osećaj umora, malaksalosti, trijumfa i lepote. Retko kada čovek oseti tako duboko i savršeno jasno mešavinu svih tih osećanja. Tariat, uspeli smo! Stižemo oko 20.30h. Umorni smo. I nervozni. Doživljamo putovanje na različit način i što je umor veći, to je vidljivije. Uveče, posvađali smo se oko kupovine neke vode, banalno, pa se mirimo, mada svađa ne prija ni jednom ni drugom. Vidim opet koliko smo zaista različiti i odmah zatim to potiskujem. Sutra je novi dan!

Na ivici snage - drugi deo Put nastavlja pored reke Ider. Sve vreme do oko 65. kilometra je peskovit, doduše za nijansu manje, a i meni je za nijansu bolje. Počinju rupe i pregibi. Ider za mene znači "pesak" na mongolskom, nemam pojma i nije me brige koja je uistinu prava reč. Gotovo svaki metar pored ove reke bio je peskovit, a davno bi trebalo da smo van pustinje! I dalje se osećam loše, kontrolisano loše doduše (uvek mi adrenalin na motoru pomaže). Vreme nam je za pauzu, no u brdima oblači. Puno kilometara na raznim putovanjima učinili su da dobro procenjujem vreme, vidim biće kiše i ta kiša će nas stići ako stanemo. U tim uslovima ovaj podnošljivo mekan put momentalno postaje noćna mora. Pronalazim dodatnu snagu, negde, nekako. Bežimo od kiše, uspešno, i pauzu pravimo tek oko 85. kilometra. Ostavljamo motore na putu, a mi se penjemo u šumu, u hlad. Put i motori ostaju ispod nas. Dekica u kamiončetu seli ger i celu porodicu, valjda sa jednog pašnjaka na neki drugi, manje iskorišćen, tako uostalom nomadi žive. Trucka neravnim putem, hvata neku svoju putanju i pri tom udara moj motor debelom, horizontalnom motkom! Motka je ona dugačka, od noseće konstrukcije gera, a sada sa strane štrči iz kamiona. Deremo se iz sve snage, zaustavlja se u poslednjem trenutku pre nego je oborio motor i bacio ga pod točkove kamiona. Proveravam, nema štete! Luda sreća. Samo popušta retrovizor, njega je zakačio, nije se čak ni polomio. Zaista vrlo, vrlo malo je falilo da motor ode pod točkove kamiona. Prskam i psujem dedu na sav glas i dok psujem, već mi je žao. Gleda me onim izvinjavajućim, plačnim, pomirljivim budističkim pogledom, takvim da se momentalno osetite kao divljak i budala. Izvinjavam se i ja njemu, a obojica pričamo na jezicima na kojima onog drugog ne razumemo ni reč. Adrenalin izlučen u gnevu učinio je da se neko vreme osećam fizički bolje. Kajanje, nastalo zbog gneva, učinilo je da dugo sebi prebacujem. Natavljamo dalje. Izbor trase je stalna zanimacija. Počinje uspon na prevoj (Zavhan, ~2600mnv). Srećemo dvojicu Španaca biciklista, dolaze iz suprotnog smera. Pričamo dugo sa njima. Došli avionom i bicikliraju po Mongoliji. Umorni su, nije to ono što su očekivali, preteško je. Dobro jutro zapadnjaci, mislim se! Nema uveče tople vode, nema restorana, nema ponekad ni struje za baterije. Kažu mislili su da će biti sami. Pardoniram se, zezajući ih, što smo i mi naišli, neće nam se ponoviti (a u sebi mislim, kroz sav onaj pesak svakako neću skoro ponovo )). Nastavak sledi...

25. Jul 2014. Tosoncengel-Tariat (201km) Na ivici snage Krećemo oko 8.30h. Sinoć je padala kiša. Prvih 43 kilometra, do prvog mesta (Ik-ul), izuzetno su teški. Put se gradi, mnogo je peska, nagibi sa peskom i sa velikim kamenjem. Čist dert. Sve to je dodatno meko od sinoćnje kiše. Da sve bude gore, od samog jutra ja se osećam jako loše. Ustao sam sa mučninom, bolom u glavi, vrtoglavicom (neprijatna stvar za vožnju na dva točka). Teško vozim. Mučim se i borim sa sobom, bukvalno na svakom metru, kroz svaki minut. Na 30. kilometru, u takvim okolnostima, već sam na ivici snage. Gotov. Pravimo pauzu, ispod jednog četinara. Prvog koji se čudesno pojavio posle ne znam ni sam koliko kilometara i dao mi zaklon od sunčeve svetlosti koja mi smeta! Malo dremam, nije to bio ni pravi san i prijalo mi je. Dok Mimi snima, ja i dalje knjavam. Prijao mi je kratak san. Odatle vozim lakše. Kako je ta jutarnja golgota, svega trideset kilometara (!!!), izgledala? Evo, ovako, uz komentar: Nastavak sledi...