Nesalomiv duh... koji hoda! Drago mi je zbog ovako dobrog putopisa.

Burito, srpska domaća radinoS :

To vas dve pričajte za sebe...

Ako sa skija prelaziš na dasku, to je kao sa motora na pikap Morao sam...

Za video - snimanje celog događaja i onda neka montaža do nivoa klipa za YT (tog kvaliteta). Za foto - uobičajeno fotkanje cele akcije, uz očekivanje da imamo fotke u punoj rezoluciji, za slobodno raspolaganje. Naravno, može sve to da obavi jedan čovek, pa ako si raspoložen - javljaj da te pišemo...

Ja bih rekao da kada se uračunaju Gulaš i žurka (bravo za tebe Vlado i drilinga i energiju koju ste uložili u ove dve akcije), imamo bolji početak nego bilo koje prethodne godine (pogledajte cifre i uporedite sa prethodnim godinama). Taj novac koji sakupimo je možda nešto i najlepše što radimo, jer osim za klince, setimo se, on ide i za Kulinu. A ono što godinama kupujemo za Kulinu (pelene za odrasle) je u životu tamošnjih korisnika doma razlika između XIX i XXI veka. Svaka ta pelena nam je svima ovde zaista na čast i treba videti koliku to razliku tamo čini, u svakodnevnom životu tih ljudi! Tako da drugari, uopšte to sa parama nije loše do sada. Ne trebaju nam milioni ovde, sve je dobrovoljno i koliko sakupimo, super smo! Ako bude još bolje, još više smo super ...

Društvo, približava nam se akcija, vreme je da finiširamo sa organizacijom! Potrebna nam je pomoć, tj. da zajedno nađemo sledeće ljude: 1 x DJ (pušta muziku i vodi ozvučenje, tehniku imamo. Treba da ima svoju prigodnu muziku) 1 x BJB ženski klovn 1 x BJB muški deda mraz klovn 1 x BJB video snimatelj 1 x BJB fotograf Dobrovoljci, javljajte se ovde u temi!!!

Kaze zena, flekav mi stoljnjak, pa ja šta ću, laso u ruke ...

Moram da citiram ovu fotku i tako je istaknem još jednom, prosto je fenomenalna!

Nazad na ribu (i njoke ):

Rathaus, Beč, Božićni sajam: Na 0°C, smrzotrz...

Prilika za ljubitelje, nisam stigao da posetim Expo zim, pa ovu priliku imate ovde, da kupite ovu izuzetnu skiju po ceni koju bi dao preprodavcima! Elan Amphibio Waveflex 14 skije, sa ELX 12.0 vezovima Model Sezona 2012/2013! Dužina: 176cm Vožene svega 15-ak ski dana, praktično nove skije (pogledajte stanje kliznih površina i kantni na fotografijama dole!), prvi sam i jedini vlasnik. Skije su redovno i sa ljubavlju održavane. I sada je skija zaštićena debelim slojem voska (protiv letnje oksidacije rubova), ako kupac ne ume sam da pripremi za zimu, pripremu dobija od mene gratis. Uz skije na poklon dajem i Elan amphibio štapove, 130cm, vizuelno i tehnički kompatibilni , dakle skroz ste spremni za sneg! Nema nikakvog dodatnog ulaganja, na noge i vozi! Cena: 250 Eur Kontakt: 065 466 2309 Beograd

Jes' da ti da, pa da posle fotkaš i ti?

Bravo omladanac, ovaj, Marokanac ... Pratimo!

A evo i jedna sa terena , doduše sa obronaka istih (Pamir):

1. VladaSD + Vesna 2. Sasha P 3. fruitcake (videcemo ko jos) 4. Milan i Ivana- Motomania 5. Nina Posted Image 6. Dejan i Nadja 7. Arakis i Goca 8. Mammo 9. Fos 10.TA96 11. Pablo 12. Violeta i Severian

Kakva su ti iskustva sa ovim prvim? Koliko je težak motor?

Pišljivih 3M ljudi .

Nadalina, gde si u Kini?

Veče na putu:

6. Avgust 2014. Čita - Skovorodino (~927km) Devet stotina puta park Dugo smo spavali. Krećemo iz Čite u deset, dan je već odmakao. Prvih dve stotine kilometara put je odličan, savršen. Zamišljao sam ranije da je Sibir ravan i dosadan za vožnju. Kakva greška! Sve vreme vozimo preko brežuljaka, kroz krivine, često naiđe po koja prelepa reka. Predeli su predivni, bele breze i tajge, mešavina belih breza i četinara. Ovakva šuma u Evropi se zove park, ovakav put i neprekinute krivine sanjamo. Čarobno lepo, ushićen sam! Jutro je predivno, mistično. Izmaglica, termometar na motoru kaže 12.5ºC. Posle se magla podigla, razvedrilo se i temperatura je idealnih 21ºC. Zaista prijatna vožnja. Stajemo na Rosneft pumpu (205. km od Čite), motorima dugujemo gorivo, sebi odmor. Stanica je jedna od onih velikih i modernih, još uvek retkih u Sibiru. *** Na pumpi pričamo sa ruskim kamiondžijama iz Vladivostoka, koji na svake dve nedelje voze rutu do Bajkala. Kažu da je put sasvim dobar, sve vreme je asfalt, uz neke minimalne radove. Jedva sto kilometara je bez asfalta, no i te deonice su kratke, ispod deset kilometara pojedinačno. Kolosalno dobra vest, imajući u vidu da je njihova informacija potpuno relevantna. Tvrde mi čak, ruska časna reč, da ni od Habarovska do Vladivostoka nije tako loše. Kao što rekoh, kolosalno dobra vest! Sreća prati hrabre, zadovoljno razmišljam. *** Prelazimo još dve stotine i sedamdeset kilometara bez pauze, pa stajemo u neki kafe na ručak. Priroda je sve vreme prelepa. Put se za nijansu kvari, ima ugibe i neravan je, ali motor može i do 110km/h, lako je naći putanju, dakle, sve je to sjajno! Vozimo posle ručka još sto šezdeset kilometara, do neke male pumpe. Imaju samo 92 benzin i praistorijsku točilicu, mehaničku, na litre. Luksuziramo se sa našim velikim tankovima i preskačemo priliku za dopunu. Nakon sledećih osamdeset kilometara nailazimo na sledeću pumpu, takođe imaju samo gorivo od 92 oktana. Sipamo po 9l, tako sam izračunao da je dovoljno , i sedamo u kafe, pored mobilne policije, da se najzad odmorimo. Zanimljiv je taj koncept mobilne policije. Viđao sam ga i u Kazahstanu, Iranu, Mongoliji, a evo sada i ovde u Sibiru. Uopšte, prisutan je u tim velikim bespućima, gde ne postoje redovne i stalne policijske stanice, gde su udaljenosti prevelike. Umesto toga, saobraćajna i regularna policija imaju jedan autobus i nekoliko terenskih vozila, koje pomeraju gore-dole po magistrali, u njima žive i iz njih patroliraju, dok im ne prođe smena i ne zameni ih svež kontigent mučenika. Tako je država prisutna ponegde, na putu nije potpuno bezvlašće, a potencijalni drumski razbojnici (jeste, i toga je nekad bilo!) donekle imaju od čega da strepe. Više nije onako zicer sigurno. *** Prolazi dan, ostaje nam još sto pedeset kilometara. Samo sto pedeset! Vozimo jako brzo, odličan tempo i oko 21:15h, posle nešto više od jedanaest sati od polaska, stižemo u 920 kilometara udaljeni Skovorodino. Veliki Transnjeft terminal (kraj gasovoda i naftovoda su baš ovde, u Skovorodinu) znače da je varošica nešto veća od uobičajenog sibirskog sela, da ima nekoliko prodavnica i mesto gde je moguće prenoćiti. No, više nam za večeras i ne treba. *** Pre nego utonem u san primećujem i zapisujem u ovaj dnevnik: Današnji dan pokazao je koliko je planiranje važno, znao sam svaki korak itinerera unapred, svako sledeće mesto i šta nas čeka, međusobne udaljenosti, a to je neprocenjivo! Nije uvek lako pripremiti se, čovek je umoran i često lenj, no eto recimo danas: i pored kasnog starta, kada je sunce već počelo da zalazi, znao sam da možemo da izvučemo još tri stotine kilometara (stanje puta više nije neizvesno, kamiondžije su rasvetlile i tu poslednju promenjivu!). Znao sam da postoji grad u kome postoji naftni terminal, to mora da znači dođoše i mesto za konak, i znao sam gde je. Dakle, umesto da se mučimo u nekom selu tri stotine kilometara ranije, zato što dolazi veče i frka nam je da nastavimo, mi smo nastavili. Planiranje daje smirenost i omogućava da preduzeti napor bude smislen, da rizik bude kalkulisan i opravdan, a ukupan rezultat (ja to zovem putnička produktivnost) biva višestruko uvećan! Takođe, primećujem dalje, pokazalo se i koliko su dobri motori koje vozimo. Ogromna autonomija znači vožnju bez stresa, ah koliko sam još prošle godine patio u kazaškoj pustinji usled česte frke sa benzinom. Njegova udobnost i snaga znače jako lakih 920km u danu, uz dovoljno preostale energije da sutra ponovo napadneš veliku kilometražu i tako iz dana u dan. A isti taj motor prošao je GOBI i PAMIR! Može skoro svuda, ako mu veruješ i poštuješ ga, znaš mu limite, provešće te mnogom stazom, iznenadićeš se gde sve može. Dobar je to motor. A za ovu sibirsku suvu kilometražu i daljinu, usuđujem sa da ustvrdim - nenadjebiv je.

5. Avgust 2014. Ulan Ude – Čita (~670km) Na istok, dabome Krenuli smo u Vladivostok! Još smo malo raspravljali ujutro, bio je to možda i najteži trenutak putovanja, ali krenuli smo na istok. Meni je to super, što smo krenuli za Vladivostok. Javio Juriju da stižemo, ko zna kada ću ponovo imati Internet, pa javljam našem istočnom savezniku da dolazimo i da pripremi predlog logistike do Moskve. Odgovoriću mu kada i ako budem imao prilike, ali stižemo, nema da brine. Zabavljeni, krenuli smo tek iza pola jedanaest. Kasno je to, za današnji plan. *** Put je uglavnom korektan, nije baš sjajan, ali je svetlosnim godinama daleko od lošeg! U komadu smo vozili dve stotine osamdeset kilometara, stali za benzin, pa vozili još dvesta dvadeset. Znači, pet stotina kilometara samo sa jednom kraćom pauzom, po Sibiru! Odlična vožnja, nekoliko puta smo kratko pokisli, ali uglavnom smo izbegavali kišu. Što se deonica bez asfalta tiče, bilo je svega tri do četiri deonice puta u izgradnji, svaki put ispod deset kilometara u komadu. Dodatno, desetine mostova se tek gradi. Ipak, do Čite put nije problem. Rekoh li problem, ne, put je premija! Iako nije to baš evropska magistrala, lako se vozi 80-120km/h. Nama je prosek bio oko 100km/h, svemirski brzo u odnosu na ono čega smo se pribojavali. *** Tačno na petstotom kilometru, stajemo u kafe da nešto pojedemo, da odmorimo mašine (čitaj sopstvene pozadine ). Ima, inače, tih kafea s vremena na vreme pored puta (čitaj, svakih par stotina kilometara ). Definitivno shvatam da ćemo dohvatiti Čitu danas! Sjajan osećaj, još svega nešto više od sto pedeset kilometara. Udara dopamin, probuđen osećajem skorog uspeha . Krećemo. Posle pedeset kilometara stajemo na pumpu, da se sakrijemo od kiše. Dobro procenjujem, i stajanje i trenutak polaska, i izbegavamo za dlaku dva velika pljuska, provlačim nas između njih. Ipak, na samom ulazu u Čitu kisnemo. Ovoga puta nema se gde, mora kroz pljusak. *** Na obodu Čite nalazimo neko prenoćište. Loše, očekivano nema Internet, ali ni parking, niti čistu posteljinu. Zato bar ima, eto nam utehe (), visoku naknadu u rubljama. Grad ne stižem bolje da upoznam. To je cena velikih dnevnih kilometraža i vožnje dan-za-dan, mrzim da plaćam tu cenu onoliko! No, šta da se radi, tešim se, zasigurno nisam ovde poslednji put, ispraviću to jednom i upoznaću Čitu. Postoji na istoku Rusije, osim Vladivostoka, još jedna zanimljiva destinacija i razlog da se dođe, zar ne? . Naravno da ću, može biti na putu za negde dalje, jednom pojehati tamo… Dobro, de, prepustimo ta maštanja, i utehu, testu protoka vremena, da se vratimo mi u realnost. Sutra krećemo neizvesnom deonicom, Čita – Habarovsk, skoro dve hiljade i dve stotine kilometara! Računam, trebaće nam pet dana, mada nam mnogi kažu da je tu na momente veoma loš put. Ne obazirem se, shvatam već da niko, od tih koje smo pitali, tom deonicom nije skoro putovao. Što bi onda preterano brinuli? Nakon Habarovska izvesno je loših sedamsto pedeset kilometara do Vladivostoka, ali za ovih prvih dve hiljade i kusur tek ćemo videti. Ubrzo. Baš nas, uostalom, briga - krenuli smo na istok i dobro nam ide!

*** Put od Ulan Udea na istok, dublje u Sibir i sve do Habarovska je neizvestan. Baš niko ovde ne zna da nam tačno potvrdi kakvog je kvaliteta trasa, čak ni da li je makadamska, zemljana ili je u ove krajeve najzad stigao asfalt? Isprva me to čudi, to da baš niko ne zna, no premećući stvar po glavi shvatam da ljudi ovde ne putuju automobilima. Uglavnom ne putuju uopšte, a u retkim prilikama kada se na put odluče, putuju trans-sibirskom železnicom ili (ređe) avionom. Putevima – jok. Predaleko je, presurovo je. I zato baš niko ne zna da nam tačno opiše stanje puta na istok. Imamo, doduše, neke informacije sa Interneta, ali ti forumi su u ovim stvarima notorno nepouzdani i, potvrdio sam zapažanje vremenom, promišljen čovek im ne može slepo verovati. Sve zajedno, stanje puta nam je prvi faktor neizvesnosti. Dodatno, situacija se u poslednjih 48 časova komplikuje. Saznajem, definitivno i provereno, da motocikle iz Vladivostoka ne možemo prevesti onako kako smo planirali - u poštanskom vagonu putničkog voza, kao velike poštanske pakete. Prevazilaze graničnu kubikažu za taj trik. Više ne postoji način da zaobiđemo propis o maksimalnom limitu za zapreminu poštanske pošiljke. Drugim rečima, motocikli ne mogu istim vozom iz Vladivostoka ka Moskvi sa nama, moraju teretnim, a to putovanje traje čak i do dvadeset dana (umesto devet)! Za nas to znači da, u okviru trideset dana koje imamo na raspolaganju za legalan ostanak u Rusiji, ne možemo da stignemo do Vladivostoka i potom vozom do Moskve. Ne na način da nam ostane dovoljno vremena i u roku izađemo iz zemlje! Tog dana brzo sistematizujem situaciju, jasno je da imamo samo tri opcije: Da zaboravimo na Vladivostok, okrenemo se na zapad ka Moskvi i vozimo na tu stranu. U tom slučaju taman stižemo da u roku napustimo Rusiju! Ovo je realna varijanta, ipak malo razočaravajuća. Na neki način to je odustajanje, a dodatno, Bogo moj, dosadna, dosadna vožnja danima. Ili da vozimo za Vladivostok, pošaljemo odande motore teretnim vozom za Moskvu, a mi iz Vladivostoka izađemo u Japan/Južnu Koreju i tako resetujemo svojih trideset dozvoljenih dana, pa onda nazad u Rusiju i nekako za Moskvu. Može ovako, realna je varijanta, makar u smislu da je sve pod našom kontrolom. Ali je i iber-skupo, naš budžet teško da može da je izdrži. Ili možda da rizikujemo, vozimo za Vladivostok po planu, sa nadom da ću usput, nekako, rešiti situaciju. Za ovo mi treba bar Internet, to je sigurno koliko je i neizvesno, mnogo vere u sebe i na kraju, sreće! *** Popodne rasprava (u Irish Pub-u), gde ćemo dalje? Dileme poznate, u Vladivostok ili pravo u Moskvu, bez Vladivostoka. Jednom se više ide u Moskvu, drugom u Vladivostok. Vrtimo se u krug celo veče, bez odluke. U pozadini pišem Juriju, špediteru iz Vladivostoka, ne pitajte kako sam ga našao, ali našao sam ga! Javlja mi se odmah, daće cene i, važnije, rok transporta motora do Moskve, sutra. Nadam se u lokalni hokus-pokus. Ali kada sutra? I gde ćemo mi sutra? Razdaljine su u Sibiru takve da ako ne krenete dovoljno rano nećete stići do sledećeg mesta za konak. Kampovanje ovde, čak i leti, nije preterano zabavno (zbog niskih noćnih temperatura, a ima i živog sveta, 'oće da gleda na nehajne putnike kao na izvor večere ). Između Vladivostoka i Ulan Udea vremenski pomeraj je dve časovne zone, toliko je daleko, male su šanse da Juri odgovori bilo šta na vreme. Pa, gde ćemo onda mi sutra, na koju stranu? Videćemo… Znam samo da ne smemo da izgubimo još jedan dan, znam i da mora bar nekoliko sati da se spava, pa neka odluka ostane za jutro. Neka se donese sama od sebe, bez daljeg usaglašavanja. Kada sedneš na motor, na jednu stranu moraš…

4. Avgust 2014. Ulan Ude Kuda dalje? Još jedan dan odmora u Ulan Udeu (da ne kažem Udu ). Grad je mali, kompaktan, veseo. Živi tu lep narod, ulicama šetaju sređeni urbani Mongoli (čini mi se da su oni ovde većina) i Sloveni, standardno lepi. Našoj putničkoj percepciji cene ovde ne prijaju. Iako je ovo duboka ruska provincija, skupoću gotovo fizički osećamo. Još se nisam navikao na to, ovde jedan loše ruča za onoliko za koliko kraljevski jedu dvojica u Mongoliji. Reka Uda, pritoka veće i lepše Selenge (na severnoj obali Ude, naime, nalazi se centar grada), prljava je i ružna reka, bagerima uništenog korita. Nešto je tu kopalo, čini se bez reda i cilja i ostavilo iza sebe ružan, devastiran rečni tok. Rusija generalno ima veliki problem sa očuvanjem prirode i sveprisutnim zagađenjem i Uda je još jedan primer na tu tužnu stranu. *** Glavna ulica, Lenjinova, ide od trga Sovetov (veliki sovjetski centralni trg, u najboljoj monumentalnoj tradiciji sličnih, prepoznatljivih trgova koji su nikli širom bivšeg SSSR-a), spušta se ka Uda reci. Na trgu, u jednom njegovom kraju nalaze se opera i balet, primetite okolnost da u ovoj zabiti, u ovakvoj dubini Sibira postoje velika opera i pridruženi balet, ali i publika koja tu veliku salu redovno popunjava! Centralni deo trga zauzima Lenjinova glava, ogromna, bizarna bronzana statua. Mislim se, to je neuobičajeno, skoro jedinstveno, ne sama činjenica da je glava nepomerena preživela novo vreme i "tranziciju", već i okolnost da je uopšte takva rođena, tu postavljena. Centralni trg sovjetskog grada mesto je za ozbiljan, uzvišen prikaz figure tog bivšeg pljačkaša banaka i vođe boljševičke revolucije, ozbiljnog pogleda, vizionarski zagledanog u daljinu, eno ga kako podignute ruke pokazuje smer u bolju budućnost i raj komunizma u tolikom gradu diljem ex-SSSR imperije. Odakle sada ova nadrealna, postmoderna glavudža, gotovo sarkastičan i subverzivan prikaz Lenjina? Kako se provukla, ko je zajebao moskovskog cenzora, strogog ali pravednog, pa ista osvanu ovde u stolici Burjatije? Lenjinova ulica ne postavlja sebi ovakva pitanja, spušta se tromo ka Uda reci, postaje pešačka zona u sredini, lepa i puna ljudi. Sa donje strane zatvara je Trg revolucije 1905, tamo gde je Gostiny dvor (stari sajam). I ovde je puno ljudi i dece, veselo je, deca jašu ponije, igraju se u zabavnom parku, odrasli uživaju u poslednjim nedeljama kratkog sibirskog leta. Na kraju, ulica Lenjina, sada već uska i neugledna i otvorena za automobilski saobraćaj, pored velike Odigitrijevske crkve, silazi na Udu. Tu nas čeka onaj tužan pogled na devastiranu reku. *** Komunistička ulica i Park pobede nalaze se na istočnoj strani šireg centra grada. Ovde sve vri, idu tramvaji (!), vreva, ljudi šetaju. Lepe Burjatke sede na klupi, golubovi se kupaju u fontani. Ovo je današnji Ulan Ude. Tramvaj u Sibiru, nisam to očekivao. *** Pre svega ovoga, još gore na brdu kod Lenjinove glave, srećemo četiri Rusa na Afrikama. Idu sa Bajkala. Nismo jedini motociklisti ovde! Nismo videli ni jednu ST, videli smo četiri Afrike. Samo kažem, hladno notiram .