Sam Pamir hwy, tj. put, nije zatvoren. Ne izdaju više dozvole za GBAO (posebna autonomna oblast, granična sa Afganistanom), ali mi već imamo dozvolu usled dobre pripreme i izgleda da one koji imaju dozvolu puštaju. Sa Pamirom trenutno ima tri problema: frka u samom GBAO (oko 10. juna su bile demonstracije i bilo je mrtvih), odron na najkraćem putu od Dušanbea (našao sam obilazak, duži svega oko 100km, ali izgleda prohodan) i, po meni najveći problem, totalna blokada puta (jedinog) u Kirgistanu (opet politika u pitanju). Ovo sa blokadom je problem zato što niti imamo vremena i para da vozimo nazad, istim putem odakle smo došli, niti, ako se zabodemo u Kirgistan, zbog uslova viza i možemo nazad. Tako da dovodi u rizik ostatak puta. Još debatujemo.

Evo, da i grafički vidite gde smo špartali po Centralnoj Aziji: Metodično, gore-dole, sever-jug, po sektorima takoreći

Pozdrav svima, živi smo i zdravi smo. Dosta kilometara smo prevezli od prošlog javljanja. Bili smo u prelepom Samarkandu u Uzbekistanu, pa se vratili na sever i preko Ojbeka (prelaz) ušli u Tadžikistan. Ovoga puta za ukupno 3h, dakle bez bilo kakvih problema, samo uobičejena nezgodna procedura . U Tadžikistanu smo bili u Hučandu, prestonici severa zemlje. Onda smo prejahali planine, tj. planinčine (prevoji oko 3000m nadmorske visine) i prošli kroz čuveni horor tunel (5.3km poplavljenog tunela, punog tekuće vode, kamiona, bez podloge, povremeno armatura štrči iz vode, zbog dugog prolaza izduvni gasovi urnišu. Zanimljivo i prilično gadno, mada nije predugačko. U Evropi ovo ne bi bilo moguće da bude otvoreno, a ovde je glavna žila kucavica između severa i juga zemlje). Nakon toga smo bili u Dušanbeu, prestonici. Eto, to je kratak raport, sve u svemu - živi, zdravi i mrdamo. Za sad .

Inače, zanimljivo, ta rezervacija hotela u Taškentu, koja nam je propala zbog peripetije na granici, bila je jedina rezervacija na celom putu! Napravili smo je uz pozivno pismo za uzbečku vizu i naravno, na putovanjima ovakve vrste, čim se obavežete na bilo koji datum - mora da propadne!

Stvarčica koju imamo, za potencijalno nezgodne situacije. Naravno, trudimo se da do njih nikada i ne dođe, ali npr. sa životinjama na kampovanju može biti korisno. Da ne idem dalje u detalje. U svakom slučaju, za uzbečke carinike bilo je manje opasno od pornografije. E, za to se tek guli, da smo je slučajno imali, tako nam rekoše

- VII - Kako smo pronašli uzbečku granicu, samo da bi bili uhapšeni na istoj i šta je bilo posle Kada smo prethodne kasno popodne onako lako pristigli u Šimkent, namera nam je bila da u jeftinom hotelu na samom obodu grada, koji nam je zapao u ovom perpetumu sizifovskog svakovečernjeg putničkog ruleta oko izbora smeštaja za sitne pare, dakle, da u tom i takvom hotelu provedemo sledeće dve večeri. Volim da pre ulaska u novu, nepoznatu državu, a valja nam sada ulaziti u Uzbekistan, budem odmoran i dobro pripremljen. Da znam tačno put kojim idem, da imam ideju gde ću završiti te večeri, da okvirno ili čak u detalje upoznam graničnu proceduru koja me čeka, kao i da se upoznam sa ostalim tehničkim detaljima: koji je kurs lokalne valute prema dolaru i evru, gde je bolje menjati novac - u banci ili na bazaru, koliko košta benzin, na koji kvalitet goriva mogu da računam… Takve, uobičajeno putničke stvari (U svemu tome, istrajno, precizno i sistematično, često mi pomaže i Violeta). Ipak, plan da pripremim ulazak u Uzbekistan, na način na koji sam navikao, izjalovio se pre nego sam i počeo sa poslom. Za sve gore navedeno, naime, postoji jedan preduslov. Ime mu počinje na "I", a završava na "net". Avaj, u Šimkentu te prve noći, bar što se Internet veze tiče, važilo je: "neće moći, ove (a ni bilo koje druge, bar ne u tom hotelu) noći". I šta sad? Sedeti na periferiji grada, u depresvnom malom hotelu, bez da radite bilo šta korisno, ne broji se u produktivno proveden dan. Kupi prnje, dakle, Mimi. Sev da pužuri, nemoj da mi kasniš tamo svako jutro. Polazak za Taškent, ajde, davaj, davaj, bistro… *** Put kojim se nekada iz Šimkenta stizalo u svega stotinak kilometara udeljeni Taškent, vodi kroz malo mesto Žibek Žoli. To je najkraći i najbolji, jednom rečju – logičan, pravac. I kao što često biva nakon raspada velikih i složenih imperija, nekada uspavano malo mesto, koje ni njegovi učeniji stanovnici ne umeju sa sigurnošću da pokažu na mapi, ne ako je razmera veće od 1:5000, odjednom se obrelo u drugoj ulozi. Danas je to najveći granični prelaz između Kazahstana i Uzbekistana. Ali ne i za motorna vozila! Ono, videh ja da je neki klinac, kada prilazeći masivnoj građevini pogranične postaje sa kazaške strane, opasanoj visokom žicom i zakritom ubedljivom kapijom, opazih stotine pešaka kako se ispred te kapije tiskaju i ni jedno vozilo. Nema motornih, a Boga mu jedinoga, čak ni onih na dva točka sa mazohističkim pogonom (u narodu poznatih i kao bicikli), kojima pojedini geroji, sretnemo ih tu i tamo, pedalaju naokolo. No, čovek je čudan stvor, nada u povoljan rasplet napušta ga daleko kasnije no što bi elementarna logika to nalagala, priđoh motorom i stadoh pred masu. Nekoliko osmeha, ironičnih ka nepripremljenom zapadnjaku, oficijelno objašnjanje blagonaklonog pograničnog policajca i jedna debela ruka koja Mimiju pokušava da u masi ukrade kameru sa nosača, dok ga debela fizionomija istog joj vlasnika zagovara – to je rezultat pokušaja prelaza motociklima kroz granični prelaz namenjen isključivo pešacima. - "Jalama, Jalama!", nejasno sam čuo kako mi onaj policajac od iza leđa uzvikuje naziv graničnog prelaza koji je otvoren za motocikle, dok sam, kao baklava poslužena na tanjiru između Mimija i mene, nestajao brzinom svetlosti iz Žibek Žolija. *** Gde je ta Jalama, majku joj pograničnu? Osim što zvuči kao da je u Izraelu, nisam imao dodatne ideje gde da prokletnicu tražim. Ispostavilo se da je Jalama (kazaški), isto što i Činoz (uzbečki), a to već znam gde se nalazi! Dodatnih sto i pedeset kilometara dalje na jugozapad. Glupo i nelogično, ipak, nužno i jedino moguće… Zašto je direktan i logičan put za Taškent presečen, zatvoren za sva motorna vozila, zašto je time udaljenost između ova dva grada povećana za preko dve stotine kilometara (posledično je međusobna komunikacija dramatično otežana i muke ljudima eksponencijalno povećane), zašto je Žibek Žoli danas leglo šverca i pogranične korupcije (maršutke, crna berza deviza, prodaja hrane i vode nesrećnicima čekačima reda…) neka je druga, mada prilično očigledna, priča. Na kraju se sve, opet i opet, svodi na pare. Koje neko daje, jer bi da pređe na drugu stranu i koje neko uzima, jer mu se to može… *** Ispred kapije pogranične postaje "Jalama", sa kazaške strane, stotine kamiona čeka svoj red da uđe u carinsku proceduru. Carine obe države, udružene jedino u maltretmanu logike i ljudi, oko toga mogu i da sarađuju i odlično da se razumeju, obrađuju iste brzinom od tužnih nekoliko kamiona na čas. Pa, majku mu staru, ovi ljudi što dognaše kamione do ovde, na liniju koja svega jednu nepunu generaciju unazad nije ni postojala, provode uludo ispred te kapije cele dane! U takvim trenucima čovek donekle počne da razume radikalne marksiste i anarhiste, da mu njihova borba bude nekako bliža srcu… *** Mi nismo kamion, tj. nismo zvanično, iako kada pogledate fotografije moglo bi se argumentovati i suprotno. Zaobiđosmo bezočno celu frtutmu, kamione i automobile bez razlike, parkiramo ispred ulaza u pograničnu zonu. Svaka granica u ovom delu sveta jedna je velika, dobro utvrđena, pogranična zona. Gde najpre čekate da uđete, pa se unutra kao bilijarska kugla odbijate od matinela procedure i birokratije, satima, a onda, ko pretekne, pretekao je, sažvakani i srećni izađete. Tj. samo dok pređete kod one druge strane, pa 'ajde sve ponovo, još jednom… Kapija se odmah otvara, škripavo da nas svi oni stopirani kamioni bolje mrze, Sunce ti žarko, što čine veliki motori. I carinu prođosmo za nekoliko minuta. Dobro je, mislim se, ne prekidajte niz… Dolazim na šalter pogranične policije, treba dobiti izlazni pečat iz Kazahstana, pa da ondak izilazim polako, hvala na pažnji i doviđenja, dok se neko zbog nečega ne predomisli. I to se događa ponekad, nije nezabeleženo, onima koji oklevaju. Sećate se magičnog plavog pečata u migracionoj karti države Kazahstan? Onog iz Aktobea? E, ne vidi se po celom obimu, tu sam te čekao, nikako ti to ne valja, moraš da se vratiš u Aktobe, da udare ponovo i dobro da gledaš, kaže pogranični policijac, zauzimajući stav i zalet za pogađanje koje misli da sledi… Jaooo, pa kako u Aktobe, to je 1.500km daleko? E, ne znam ja, vidiš da se pečat ne vidi? Pa, dobro, može li to nekako da se reši? Može, što ne može, nego puno nas ima, mnogi su videli, ne može za manje od… Nije mu ovog puta bilo suđeno, na Srbe je udario! Setih se ja Žarova iz Aktobea, onog majora što nas je priveo na ispitivanje, priajtan čovek, davaj da ga upotrebim. Naprasno ga, za potrebe razgovora koji će da sledi unapredih u Pukovnika, zauzeh naivni stav francuske sobarice i rekoh: - "Ne znam ja, pukovnik Žarov iz Aktobea je rekao da je sve u redu. Ako neko pita, reče da samo kažem – pukovnik Žarov je naredio da je sve u redu, sve je on već pregledao. Dao mi je i Spravku", sve to u jednom dahu, naizust, prosuh pred nelagodom obuzetog policajca. Ko je sad taj Žarov, nanu mu njegovu, i koga ovaj blentavi evropljanin, ma blefira sigurno, ovde kod nas poznaje? - "A ko ti je taj Pukovnik? Da nije načelnik Migracione policije u Aktobeu?", pita da razveje svoje sumnje i strahove iznuđivač u uniformi. - "E, ne znam vam ja to", ostajem neodređen, neproverljiv. "Prenosim vam samo šta je rekao Pukovnik, onako veliki čovek, na visokom položaju". I dobih nazad svoj pasoš, bez daljeg uslovljavanja. Mimija nije smeo ni da pogleda. Ako ja znam pukovnika, ko zna koga tek ovaj drugi poznaje, jebi ga, nezgodnije izgleda, mora da su njega obrađivali na još višem mestu. Aktobe, poput kakvog kazaškog Zelenog Zuba, još jednom rešava stvar! *** Podiže se kazaška izlazna rampa, vođena rukom još golobradog policajca, da propusti dva prljava motocikla, a ja bejah iznenađen magnitudom krkljanca na ničijoj zemlji. Branik do branika, automobili i kamioni, tu nema prolaza čak ni za lakše dvotočkaše od naša dva. No, ene je, uskoči ona vojska, međunarodne snage majkoviću. Hoću reći i jedni i drugi, pokazaše nam da se popnemo na trotoar i stazom za pešake preteknemo svo to, zaglavljeno, četiri do osamenaest točkovno društvo. Ispred uzbečke kapije stajemo drugi po redu! Dezinfekcija guma – mito i korupcija, nema druge, jer ostavljaju te da čekaš iza kamiona, deluje mi tada verovatno dan-dva, svakako sa dovoljno ekstra vremena da se natenane kaješ i upitaš nad vrednošću sopstvenih principa. Sledi pasoška kontrola – vize su nam u redu i za minutočku smo i tu gotovi. Davaj, carinske deklaracije, dobro, to je dugačak formular na ruskom, traje, traje – ali se i to završi. Sve zajedno na uzbečkoj strani – tek nešto preko jedan čas. To je u ovim krajevima sveta takoreći momentalno. *** Parkiram motor na poslednju kontrolu sa uzbečke strane, carinski pretres. Detaljan, baš nas briga, još malo strpljenja i odosmo. Taškent je naš, možda već pre pet uveče! - "Otvori ovu kutiju", pokazuje prstom na cilj svoje pretrage zdepasti, ispostaviće se sposobni, carinik u punoj ratnoj spremi, neposredno pošto je i mene i motocikl dobro onjušio simpatičan nemački ovčar na zadatku. - "Šta je u ovom neseseru? Šta ti je ovo, izvadi! Kako se ovo uključuje?", uspeo je iz prve. - "Imaš li i ti isto?" pita i pokretom glave pokazuje na Mimija. Mimi, šta će, vlast je vlast, vadi i on napravu za ubeđivanje i sam je predaje. *** I tako, uhapsilo nas na Činozu. Formalno i sasvim ozbiljno. Motori parkirani, mi privedeni, pozvan prevodilac, "odričemo se advokata" potpisano, proleteše mi sve one emisije sa kabla pred očima, sve po redu. Zarad istine, bili su veoma korektni, dali su nam i ručak (najbolji za više dana unazad!), obezbedili i 'ladne vode, wc nije trebao, a bilo bi i to da jeste. Da li mi se to samo čini, kao da im je bilo malo neprijatno, no teraju po proceduri. Mi smo se držali dobro. Vrlo prisebno, bez straha, imali smo dobre procene šta i kako činiti. Nakon što je iz Taškenta pristigao prevodilac, stvari su se rapidno popravile. Posle dodatna dva časa, bili smo već praktično slobodni, jasno je bilo da će sve to trajati još neko vreme, ali da ćemo ipak biti oslobođeni. I pušteni u zemlju, aleluja! *** U Uzbekistan smo ušli trideset minuta nakon ponoći, sledećeg dana. Do Taškenta, u kome nam je propala rezervacija hotela, vozili smo dodatnih devedeset minuta. Snalaziti se za smeštaj u tromilionskom gradu, u državi poput Uzbekistana, u dva časa ujutro, nikako nije moja ideja zabave. Naravno, snašli smo se. U odnosu kakav smo problem upravo rešili na granici, nelagoda nije bila vredna većeg nerviranja! *** Naš pritvorenički staž u Uzbekistanu iznosi tačno sedam časova. Za sada. Izlazak iz zemlje tek nas očekuje…

Kazak, koji mi je dodirnuo srce svojom dobrotom. Hvala ti! Švajcarac u Kazahstanu: Sedamdeset i devet godina, vozi kamion dugo pre nego je ovde bilo puta: Srbi i Britanci: Jedan u nizu vesnika dobrih želja, parking u Turkistanu:

Trenutno smo stigli do ovde (Taškent, Uzbekistan): Sutra krećemo za mitski Samarkand, a uskoro će i priča polako stići realno vreme...

- VI - Jutro u Kyzil-lordi ne donosi bolje raspoloženje. Nisam se pošteno odmorio, a već sam se probudio. Kasno. Uobičajena jutarnja jurnjava, ovoga puta pojačana obavezom provere dva motocikla posle jučerašnjeg duplog pada, taj rad smo obavili na Suncu, jer mesta u hladu kada Sunce odskoči nema, samo pojačavaju nervozu. Krećemo za Šimkent, bez hrane, bez vode, žedni, gladni, nikakvi. Vozim nekom ulicom na periferiji grada. Radio vezom, za to i služi, brzo se dogovaram sa Mimijem – čim spazim prvu prodavnicu stajemo. Moramo da dopunimo zalihe. Nedugo posle prvog skretanja, eto ga i neki Market. Mali, ali dobrodošao! Gomilamo na pult hranu i vodu za dva dana, grozničavo i bez mere, kao da nam je, Bože sakloni, to zadnje što činimo. Kao da ćemo oterati nervozu, samo ako se dobro natovarimo. Mladi prodavac nas blagonaklono gleda, u trenucima kada ispunjavajući naše želje ne leti po radnji. Umesto računa, daje nam velik, širok osmeh. Uz nehajni pokret ruke govori nam: - "Ne, ne. Ne treba da platite, ovo ja častim. Za srećan put, iz daleka dolazite u moj grad!", sve dodajući još po koju konzervu na već poveću gomilu. Poklonio nam je sve što smo izabrali. Hranu i vodu za dva dana. Bez da je razmislio tren, kao da je to za njega svakodnevno i uobičajeno. Ovo je priča, dakle, o tome kako je jedan mladi čovek, a ne može mu biti ni punih dvadeset pet godina, pokazao gospodstvo i gostoprimstvo ravno kakvom iranskom kamiondžiji, a na ovom mestu već znamo da to nije ni lako, ni malo, parirati Irancu u gostoprimstvu, tj. Meni je, svojim džentlemenskim gestom, iz osnova promenio raspoloženje. Na motor, sa koga sam sišao sav kilav i nikakav, eno me kako sedam razdragan. Ah, kako je malo čoveku potrebno da svojom dobrotom razgali drugo ljudsko biće! Pa, zašto to ne radimo češće, što smo tako škrti, ko će ga znati, no ovaj mladi Kazahstanac u dobroti ne oskudeva. I deli je mrzovoljnom putniku lako, bez da se dva puta zamisli. *** Jedva da smo prešli sedamdesetak brzih kilometra, na benzinskoj stanici vidim jedan stari Transalp, za neupućene to je vrsta japanskog motocikla. Kočimo oštro, vraćamo se u kontra smeru kazaškim viđenjem auto-puta sa po dve trake i upoznajemo Viktora, kirgiskog bajkera iz Biškeka. Viktor je, u svojim poznim pedesetim godinama, na ipak nešto mlađoj Hondi, krenuo preko Astrahana, put Krima. On u Evropu, tamo gde je frtutma, eto tamo ga vuče, mi kojekude okolo po centralnoj Aziji, pa u njegov Biškek. Svakome je tuđa trava zelenija, mislim se, dok jedan jako prijatan razgovor kasnije ubrzavam ponovo ka Turkistanu i Šimkentu. *** Avaj, danas ne ide sa tim ubrzavanjem, ne ide nikako! Taman pošteno čovek zavrne gas i eto ga već neko u susret. Ovog puta iz obližnje Švajcarske, preko Astane u Kazahstanu, na novom KLE-u, još jedan brat po strasti, a praktično komšija po mestu proizvodnje, brundajući ulazi u naše vidno polje. Razgovor na sredini auto-puta, normalna je stvar za ovu pustoš. Raspričasmo se na engleskom, mnogo je ovaj mladac nepripremljen i kao po pravilu bira najgore moguće rute, Bože da li je još neko iz Astane preko Šimkenta išao u Aktobe, mislim za poslednjih dvadeset godina, a da nije morao (!), pa hajde da mu pomognemo. Dakle, taman se raspričasmo na engleskom, kada evo ti, sve škripeći i šišteći, u zaustavnu traku staje pravi ruski pretovareni gruzovik (kamion). Vozi ga dekica, ispostaviće se ubrzo star sedamdeset i devet godina (hej!), vitalan i simpatičan. Zaustavio se da nam poželi srećan put, toljka eta, samo to, ne žuri nigde u tim godinama, nije mu teško da stane i podari strancima malo usputne dobrote. Hvala Bogu, mogu i na ruskom, nisam uskraćen ni za jedno iskustvo. - "Stari, mora li i u osamdeset godina da se radi?", pitam ja. Mudro me gleda, procenjuje da li da mi kaže istinu. - "Iskreno, ne mora. Ali, dan kada se ne budem popeo u ovaj kamion, kada prestanem da radim, biće dan kada ću od besmisla da umrem". - "Pravda, pravda", posle pauze koju sam uzeo da razmislim o njegovim rečima, odgovaram ja. Istina je, zaista, stari ljudi su mudri, pogotovo kada tako dugo voze kamion. Besmisao prosto ubija. *** U Turkistan, grad sto i pedeset kilometa ispred Šimkenta, svraćamo kako bi posetili Gazprom benzinsku stanicu. Sećam je se od ranije, kako i ne bih kada je jedna od možda najviše desetak stanica u celom Kazahstanu koje raspolažu modernim evropskim toaletom. Sa tekućom vodom i bez pratećih mirisa uobičajenih za stepski spoljni wc, jedinu karakteristiku pumpi na ovim prostorima na koju sa sigurnošću možete računati. I tek koji tren pošto smo iskoristili rečenu blagodet savremene civilizacije, u naš prostor trijumfalno ateriraju dva čudna motocikla. Jedna šklopocija, odlično prilagođena pustinjskim uslovima, doduše. I jedan, ma, vidim li zaista ovo dobro, kineski endurić za kazaškim tablicama!? Gledam ispod kacige pridošlice, aman, nije ovo nikako kazaška fizionomija. Nije ni ruska. Da ne gnjavim čitaoca dalje ovim opširnim uvodom, odmah ću reći da na tom mestu i u tom trenutku upoznajemo dva Britanca, pardon, jednog Engleza i jednog Irca. Biće nam društvo do kraja tog dana i veći deo te večeri. No, to je sve manje važno, kako smo vozili zajedno, kako smo posle pili pivo u Šimkentu i kako sam ja čuveo motore, ispred mauzoleja u Turkistanu, dok su se ostali putnici opravdano bavili turizmom. Poenta priče je nešto drugo i čak ne počinje u Kazahstanu. Elem, njih dvojica su, krenuvši na Pamir, zanoćila u Kijevu. Zarad iste one uzbečke ambasade koju smo i Mimi i ja planirali da posetimo, pre ni što smo je zamenili istoimenom ambasadom u Beču. U Kijevu zanoćili dakle, vezali pre toga dva motocikla jedan za drugi, nekim debelim, mislili su, ubedljivim lancem. U Kijevu se i probudili njih dvojica, avaj, uz samo jedan motocikl. Ircu je u pustom Kijevu ukralo motor! Put je tu za njega mogao da se završi, pre nego je praktično i počeo. Mislite da je odustao? Očito da nije, čim ga vas dvojica srećeta na pumpi u Turkistanu, reći će pažljivi čitalac. I biće u pravu. Nije odustao! Autobusom, pa potom vozom stigao je u Aktobe (A gde drugde? Aktobe uvek rešava stvar!). Gde je, ni pet, ni šest, kupio mali kineski motocikl, nikakav i sa plastičnim gumama. I prešao istim kazašku pustinju! Nastavlja sada dalje za Biškek, verujem da ćemo se sresti još na ovom putovanju. Gvozdena volja pomera planine, smirenost rešava i najteža iskušenja, a optimizam daje snagu da se nastavi. Eto, sve to možemo da naučimo od ovog mladog Irca! *** Pre no što ćemo, bez bilo kakvih problema i čak lišeni maltretmana po zlu čuvene šimkentske saobraćajne policije, uspešno završiti etapu za taj 9. jun, ja ću sticajem okolnosti neko vreme čuvati motocikle na parkingu mauzoleja u centru Turkistana. Tri motora i ono kitajsko polu-skuterče-polu-endurče. I prići će mi mnogi kazaški turista, po istom poslu pristigao ispred istog mauzoleja, samo da bi mi i od toga dan postao još savršeniji. Svaka fotografija, svaka razmenjena rečenica, a bilo je tu više desetina ljudi kojima smo motori i ja bili neopisivo zanimljivi, ne umem sada reći ko više, dodao je svoj gram soli na gomilu ovog savršenog dana. Ljudi i komunikacija sa ljudima, samo ako se malo otvoriš, doneće ti ono zbog čega si i krenuo na put: ispunjenost, zadovoljstvo, toplinu, čak i introspekciju, ako umeš da slušaš. Čovek je društveno biće, zaista, i treba mu komunikacija sa drugim ljudima. A, rekoh vam već to negde, ljudi su blago, ne samo prokletstvo, ove planete! I to da spoznaš, nije ti čak ni potreban motocikl.

Teško je to pitanje, šta čoveka goni? U mom slučaju, ne želim da me strah od nepoznatog spreči da upoznam nova mesta i prvenstveno nove ljude. Ovaj svet je čarobno mesto za život, ja se osećam kući svuda, sa svakim sa kim sam danas na Čorsu bazaru razgovarao, imao sam zajedničku temu. Volim isti onaj ovčiji ražnjić, koji se i njima sviđa. Gledam fudbal kada sam kući, kao i svi u Taškentu. Želim sve da osetim i upoznam, zato putujem. Želim da ova naša planeta ima što manje granica, jer granice nisu prirodne. Svako ko vozi brežuljcima, koji se kao poslednji trzaji planina sa velikog iranskog platoa i Himalaja na kraju spuštaju u pustinju i stepe Kazahstana, a ove se onda polako preetapaju u veliki i ravni Sibir, shvata da je planeta jedna celina i u suštini mala. Želim i da dobro dobrim vratim, osmeh osmehom, pozdrav pozdravom, svim tim ljudima koje srećem. Naravno, želim i da se vratim kući, svojoj ženi, i veoma, veoma respektujem situaciju kroz koju putujem, vrlo primećujem nijanse, političke konotacije, događaje. Trudim se da mi želja za daljinom ne pomuti racionalno rasuđivanje. Pogoditi tačku do koje je rizik opravdan i ne vratiti se na prvi nagoveštaj problema, a opet ne preći u zonu kada je taj rizik neopravdano visok, najveće je umeće putnika. Do sada sam znao da taj balans potrefim i dobio sam mnogo dobrih iskustava i čak prijatelja kao rezultat. Nadam se da ćemo obijica i dalje uspevati da ne pređemo tu tačku posle koje počinje iracionalno srljanje u probleme. Ali, verujte na reč, daleko, daleko, daleko smo još od te tačke. Samo ne dopuštamo strahu od nepoznatog da nam diktira korake. I hvala što brinete! Znači nam. PS: Pamir je važan, ali je daleko od cilja putovanja. Ovakvo putovanje je cilj samo po sebi, toliko predela, mirisa, ukusa i novih pogleda, osećamo se privilegovanim što smo ovde...

Hajde, da odgovorim malo ispred priče, a priču ćete čitati. Pre tri dana ušli smo u Uzbekistan, ti znaš kako i šta je sve tu bilo i sada smo u Taškentu, ostali će uskoro čitati. U Taškentu ćemo biti još 2 dana, dobili smo Kirgisku vizu juče, tako da je najvažniji posao ovde završen. No, kako stoje stvari, Pamir je i dalje zatvoren. Mi svakako idemo u Dušanbe (Tadžikistan), videćemo tamo kakva je situacija. Dozvolu za GBAO obojica imamo i to već u pasošu, problem je što je zbog građanskog rata cela oblast zatvorena, iako je sam Pamirski trakt funkcionalan. Imamo neke tri alternativne varijante koje trenutno razrešavamo sa kolegom ljussom. On je u Kirgistanu i pomaže nam uveliko. Situacija je jako kilava ovde u centralnoj Aziji, čak su i neki putevi u Kirgistanu u prekidu, zbog bandi, gledamo gde i kako je siguran prolaz. Moraćemo da izvezemo neki slalom između pobuna, administrativnih prepreka i situacije na samim putevima. Videćemo kako će to sve ići... Da je komplikovano, jeste, ali mi ne želimo da se okrenemo i samo vratimo u KZ, što su i oni Česi i ostali pametni uradili. Iz ove perspektive Kazahstan je USA, ili Rusija (ko šta više voli ) regiona.... Eto, to je apdejt ispred priče, a priču uskoro nastavljamo. Stigli smo do Kyzil-lorde (južni Kazahstan)...

Na istom mestu, godinu kasnije: Još nismo svesni šta se upravo odigrava sa druge strane mosta: Čekamo pomoć: Svi kao jedan, izvukosmo motor: Umor:

- V - Deonica puta od Aralska do Bajkonura, čuvenog i najvećeg svetskog aktivnog kosmodroma, duga je svega dvestotinak kilometara. Odličnog puta, koji promiče ispod naših točkova rutinski i brzo. Bajkonur je i dalje zatvoren grad, ovoga puta me to ne iznenađuje, očekivano je. Sve cene su i dalje u ruskim rubljama, cena goriva na pumpama je ista kao u Rusiji, dakle značajno viša nego u ostatku Kazahstana. Snimamo otvoreno ispred KPP-a koji na ulazu u grad kontroliše ruska policija, naravno u kontra smeru. Niko se ne buni. Snimamo i na najboljoj lokaciji izvan grada, sa koje se vidi jedan od brojnih tehničkih centara kosmodroma (inače, o tome sam već ranije pisao, kosmodrom se prostire unaokolo približno u obimu od dve stotine i pedeset kilometara gledano u pustinju i stepu). U Aralsku se prethodne noći spustila prava provala oblaka. U sred pustinje, pesak je kisnuo kao zemlja pored Amazona. *** Posle još osamdesetak kilometara korektne daroge (puta), prelazimo Sir-Darju. Mitsku reku, prvu od dve najveće pritoke nekadašnjeg Aralskog mora (druga i danas mnogo veća je Amu-Darja). Izmrcvarena je brojnim irigacionim kanalima duž celog svog toka, više od polovine njene vode razliveno je po pustinji, u patetičnom i neuspelom pokušaju voluntarističkog sovjetskog birokrate da se igra Boga. Dakle, eto je Sir-Darja ispod nas. Neposredno iza novog, tek izgrađenog mosta, sa zapadne strane puta pažnju nam privlači neko komešanje i frtutma. Gledam bolje, auh, da li je istina ovo što vidim i na šta mi Mimi obraća pažnju? Na obali reke stoji auto, sva vrata su širom otvorena. Čovek vezan za stub, žicom, sa rukama ispred sebe, nepomičan. Oko automobila desetak policajaca, dok još jedna patrola pristiže. Očigledno je u toku uviđaj. Da li je živ, mislim se? Da jeste, valjda bi ga prvo odvezali, pa tek onda merili i fotografisali, ne izgleda ovo dobro, mrmljam šokiran sebi u bradu. - "Ovaj nije živ", Mimi preko radio veze završava moju misao. I posle kampuj pored Sir-Darje… Hvala Bogu i rojevima dosadnih komaraca što smo tu ideju juče napustili brže nego što smo je i zamislili. *** Dan se razvlači, vrućina je velika. Na putu ka Kyzil-lordi ulazimo u deonicu bez asfalta, dugačku nekih osamdesetak kilometara. Nije teška, samo jako prašnjava, onako pomalo dosadna, no tehnički relativno uobičajena, uostalom takva da je prošle godine nisam čak ni zapamtio. Prvih četrdeset kilometara prelazimo lako i rutinski. Stajemo da se odmorimo, onako kako to uvek činimo u sličnim situacijama. Na zapadu primećujemo olovno crne oblake. Seva i očigledno pljušti kiša, posle dovoljno kilometara u takvim stvarima ne grešite. Prosto, umete da prepoznate. Dobro, majkoviću, naričem u mislima, hoćemo li na ovom putovanju pokisnuti i u pustinji? *** Hoćemo, Bogo moj, izgleda da hoćemo, mislim se dvadeset prašnjavih kilometara kasnije. Evo je, prokletnica, diše nam za vrat, a munje i gromovi ozbiljno zabrinjavaju Mimija ("Da isključujem radio i navigaciju, ovo ozbiljno udara?", pita me. "Ma, jok", tešim ga autoritetom svoje diplome. A mislim se, džaba brale, kada su nam tintare daleko najviše tačke u ovoj pustahiji, ako udari, ima da te drmne u čelenku, baš tu negde gdi ti taj brend od kacige stoji kao meta…) U sred ničega, a ispred oluje, srećemo četiri Čeha, o njima su nam već pričali Italijani. Iz Tadžikistana se motociklima vraćaju kući, ovde su zastali i spremili kamp očekujući nastupajuću oluju, za njh nema smisla da presiraju, ne kada idu direktno u (ne)vremenski front. E, džaba bežanje sada, mora sada da se sjaši, da se pitamo, putnički da razmenimo informacije. *** Informacije su za nas bile loše. A oluja nas je stigla. I okupala. I onda prestigla. *** Kada u pustinji padne velika kiša to nikada ne traje dugo. Brzo dođe, sruči na vas svu silu vode, izgleda to nekako dramatično i pomalo strašno, ali brzo i prođe. Kada u pustinji padne velika kiša, a vi ste na deonici peskovitog puta, stvari veoma brzo postanu veoma loše po vas. Ako pri tom vozite pretežak motocikl, sa putnim gumama, proterati prokletinju kroz zadatu vam situaciju skoro da postane nemoguće i beznadežno. No, muški se držimo. Prelazimo još dvadeset teških kilometara, uz samo jedno (moje!) zaglavljivanje u blatu i vlažnom pesku, no i odatle sam se nekim čudom sam i bez pomoći isčupao. U daljini vidimo tablu nove deonice puta, možda ni pet stotina dodatnih metara. Naše muke su skoro gotove! U tom nas neke ruske kamiondžije zaustavljaju, objašnjavaju da je jedan kamion zaglavljen ispred u blatu, preprečio je put. Rukama pokazuju, vratite se nazad, popnite se na novu, još nezavršenu, trasu puta. Da tako zaobiđemo situaciju, da ne čekamo, pa mi smo pametniji od svih ostalih, vozimo motore, sve to mislim u jednom cugu, dok okrećem motor na blatnjavom putu. *** Stojim ispred penjanja na nasip nezavršene trase budućeg puta. Vidim, hmmm, pesak i blato su duboki, neće to ići. No, gubim strpljenje. Dajem oštar gas kratko, dok je makar još malo tvrdo, pa na inerciju pokušavam dalje. Putne gume se momentalno oblažu blatom, gube svaku trakciju, a meni motor pada na levu stranu. Glup pad, gubitak strpljenja! Povećavanje rizika bez pravog razloga, jer eno ih tamo, kamioni već probili čep, polako jedan po jedan izlaze na asfalt. Kada čovek padne iznenada, to se dešava, šta da se radi. Glup je onaj pad za koji unapred znaš da će ćeš najverovatnije pasti, prosto su okolnosti takve, no ipak kreneš, jer si potrošio svo strpljenje za taj dan. Mimi pritrčava i podižemo moj motor, uspevamo da ga izguramo gore na put, sami, bez da smo morali čak i da raspakujemo prtljag. Odlično, jeftino prođoh… No, Mimi odlučuje da proba i on. Pokušavam da mu objasnim da je ispod bar 15cm žitkog peska i blata, no i on je izgubio strpljenje, neće ponovo nazad. Bira bolju putanju, zaleće se i skoro uspeva. Skoro. Motor pada u "minus", onako primetan i ne možemo da ga podignemo sami. Svakako ne bez da ga raspakujemo. U tom premišljanju hoćemo-nećemo (bolje da sačekamo još malo ), niotkuda, stvori se policijski džip. A, onda za njim i još jedno terensko vozilo puno nekakvih radnika, valjda onih koji rade na istoj toj trasi novog puta. Svi zajedno podižemo motor i potom ga izvlačimo na put. Čudo jedno šta desetak složnih ljudskih ruku može lako i za vreme kratko da postigne! U principu, mislim se, ovaj Mimijev pad – eto, još gluplji… *** Prethodno, dok nas kvase prve kapi budućeg olujnog pljuska, i od Čeha dobijamo potvrdu vesti koju smo dobili od Italijana: Pamir je zatvoren, zakrit, neljza… U sumornom raspoloženju ulazimo u Kyzil-lordu.

Gledam sada šta sam gore nakucao i eto ga, zaboravih da vam prenesem kako su nas dva iranska vozača kamiona, tamo na kazaškom parkingu kraljevski ugostila, ranije je Violeta već pokazala jednu od fotografija sa te zgode. Neverovatan je taj iranski narod i opet, iznova i iznova, ne prestaju da me iznenađuju. Čak i kada sam već postao siguran da nikada neću, da ne mogu, potceniti njihovo gostoprimstvo. Ovoga puta nije to bila ni činjenica da smo bili gladni, a bez jake hrane, pa su nam oni bili dar sa neba, ni činjenica da je hlad njihovih kamiona bio jedini hlad u pustinji, a da nam je hlad trebao. Dali su nam svoje bolje dve stolice, a oni, stariji, seli su na neke manje, klimavije. Dali su nam svoje najbolje dve konzerve ribe, a oni su jeli stari pasulj. Čekali su da se prvo mi najedemo, a oni su jeli uglavnom posle toga, sve zastajkujući i nas nudeći. Upoznali su nas pet minuta pre toga, na tom istom parkingu. Neće nas više nikada videti, vrlo verovatno. Volim taj iranski narod i voleću ga verovatno uvek. Retko dobri ljudi, ne pričam sada o političkoj eliti, znate to, ti su priča za sebe, tih 5 miliona. Ostalih 70 miliona su so zemlje, čast sveta - eto, to su ti Iranci, obični ljudi. Domaćini u tuđoj zemlji! Putnik NE SME da ostane gladan, nema tu za njih dileme. Čak ni u seni kamiona, u tuđem pesku, devet dana vožnje kitajskog gruzovika daleko od Irana. Zavidim im na toj dobroti...

Mali Severian, odlično mu ide : Sada original, u velikoj pustinji: Ume put u Kazahstanu na momente i ovako da izgleda: Nekada luka u Aralsku, sada pustoš. O Aralsku sam pisao već onoliko, neka je sada samo ova fotografija:

- IV - Put od Aktobea do Aralska, deonica za taj 7. jun duga je nešto preko šest stotina kilometara, poznat mi je od ranije. Put nije preterano težak, makar ne na klasičan, tehnički način. Izazov ovde dolazi iz dugih rastojanja koje valja prevaliti bez odmora, kao i potrebne discipline da se te dugačke deonice u istom i razumnom ritmu prevezu. Onako kako je potrebno da potrošnja goriva bude u okvirima koji vam garantuju da ćete doseći sledeću postaju za dopunu, jer njih u pustinji nema ni mnogo, ni često. Na mom prethodnom putovanju kroz iste krajeve, upravo ova rastojanja pravila su mi uvek prisutan problem. Onomad, gotovo sve vreme kroz pustinju imao sam vetar u prsa, motor sa rezervoarom koji prima svega dvadesetak litara goriva, te kanticu sa dodatnih pet litara vezanu za desni nogostup suvozača. Čak dva puta sam, iskoristivši pre toga i svo gorivo iz kantice, na poslednjim isparenjima benzina dohvatao dopunu na nekoj željno čekanoj benzinskih stanici u pustinji. Neprijatan osećaj, zaista. Otkrivam da ovoga puta uživam u situaciji: odluka da promenim motor kome sam bezgranično verovao i koji me je bez greške služio sve one kilometre i da pređem na novi, jedan broj veći, najzad počinje da se čini opravdana! Preko trideset litara goriva koje nosim u rezervoaru sada, uz onih istih dodatnih pet, daju mi autonomiju dovoljnu da, više čak ni u pustinji, ne razmišljam o potrošnji goriva, niti o putnoj brzini. Cena je visoka, ukupno skoro pedeset kilograma teži motocikl za istu snagu agregata, nov i neproveren, u meri da mu još ne verujem bilo šta, kao i finanijski gubitak koji promena vozila uvek sobom nosi, sve su to loše strane učinjenog preduzeća. No, eto, u trenucima tih dugih kilometra kroz pustinju plaćena cena polako počinja da ima smisla, dolazi na svoje. Adaptivno ogibljenje, uz preko pedeset procenata veću autonomiju motocikla, najzad se čine kao dobra i opravdana investicija. U tom trenutku dakle, žureći kroz pustinju, rečena promena motocikla je dobrodošla i aktivno uživam u njoj. Dodajem u jednačinu još i glasnu muziku, vozim bez razmišljanja i dubljih kalkulacija o potrošnji, na improvizovanom tempomatu opuštajući desnu ruku. Kao da se i pustinja predala, sve vreme imamo povoljan vetar u leđa i idealnih trideset stepeni Celzijusa. *** Na pumpi u Karabutagu, dvestotinak laganih jutarnjih kilometara od Aktobea, na raskrsnici puta koji će preko Kostanaja, severom zemlje, doseći prestonu i gizdavu Astanu i ove naše rute koja pravo na jug kroz pustinju vodi do Šimkenta, stajemo da dopunimo gorivo. Ovo je poslednja benzinska postaja pred pustinju i valja tu dopuniti motore, a okrepiti vozače. I dok u hladovini nadstrešnice srčemo lokalno energetsko piće, hiljaditi put objašnjavajući odakle dolazimo, gde smo se zaputili, a onda i neizbežno koliko koštaju naši motocikli (imamo spremne makro odgovore za svako od ova tri pitanja, ne korespondiraju uvek sa istinom, doduše), iz daljine prilazi još jedan motocikl. Brundajući, karakteristično džangrizavi zvuk motora odaje bokser agregat, dok način promene frekvence zvuka u vremenu, Doplerov efekat, uvežbanom uhu nepogrešivo odaje da se motocikl približava. Sve ovo, sada i na ovom putu, može da znači samo jedno: pristižu stranci, još neko iz velikog bratstva putnika! Ispostaviće se ubrzo da to dolazi interesantan bračni par Italijana, on vozi, ona fotografiše, i to upravo iz Uzbekistana, dakle odande gde mi uvižajemo, na manjoj verziji istog GS motocikla kakvog i sami vozimo. Radimo ono što svi putnici u toj situaciji rade, posle brzog i letimičnog upoznavanja, dugo i podrobno razmenjujemo informacije. Oni donose vesti o situaciji sa graničnim prelazima između Kazahstana i Uzbekistana, mi njima pravimo kompletnu rutu do kuće, instant tu na benzinskoj pumpi u Karabutagu. Voleo bih da kažem da su nam Italijani doneli dobre vesti. No, na žalost nisu. Tada i na tom mestu prvi put potvrđujemo ono što smo već i sami saznali: Pamir nije prohodan. Besni rat i vlasti su trenutno zatvorile put! *** Aralsk ima novi hotel!!! Čiste sobe, siguran parking u garaži, hej, čak je i Internet na raspolaganju! Ko se seća moje neverice i razočarenja rupom u kojoj sam prespavao kada sam se prethodni put zadesio u Aralsku, a koja pretenciozno i ničim opravdano sebe naziva gostinica, umeće da podeli sa mnom oduševljenje ovim progresom. Progres u Aralsku, zapitaće pažljivi čitalac? Jeste i neka, zaslužili su posle svega što ih je snašlo, pa neka je i ovako na kašičicu… *** Šest stotina i dvadeset kilometara kroz pustinju tog 7. juna bili su najlakša i najprijatnija etapa dotadašnjeg putovanja. Čini mi se da smo više vremena i truda potrošili na fotografisanje sa kamilama, umeju to da budu mrzovoljna i nepoverljiva bića, nego što smo potrošili sebe na tu vožnju do Aralska. Ko bi u tom trenutku i pomislio da velika iskušenja slede? I to odmah, upravo u sledeća tri dana? No, ja sam nekako znao. Ovakva putovanja ne idu nikada lako. Ne biva, mora da se plati, da se težina izbalansira, poput nekakvog kosmičkog kantara sudbine...

Telegrafski, usled kilavog Interneta: Izašli smo iz pustinje! Živi i zdravi. Prelepih i teških tri dana. Bilo je svega, uhvatila nas provala oblaka u pustinji (eto i to se dešava ponekad ), zatekla nas na pesku sa putnim gumama, bilo malo overavanja blata i to je za ljude. Stigli smo do Šimkenta i ponovo smo u zelenom . Još da se dovučemo do Uzbekistana, Taškenta i onda se par dana odmorimo. Toliko smo dobrih i zanimljvih ljudi sreli, da sam ushićen ovom deonicom. Kada uhvatim pola sata slobodnog vremena, pisaću... Ljudi su blago i čudo, ne samo prokletstvo, ove planete! PS: što se padova tiče - klasika: prešli 80km po pesku i blatu i onda 500m pred asfalt overili obojica (na penjanju uz nasip buduće trase puta). Snimak postoji, reče već Željko...

Hvala prijatelju! I pozdravi onog malog, što se uozbiljio, šta da se radi, mora neko da bude i ozbiljan u porodici

Umesto torte : Aktobe noću, tamo gde se mjaso jede umesto torte : Magični plavi pečat:

- III - Reka Ural, ili Oral ako preferirate jezik Kazaka, geografska je granica između Evrope i Azije. Zapadni deo grada Uralska, u koji mi pristižemo i u kojem konačimo, u geografskom smislu dakle i dalje je Evropa. Ipak, promena se oseća i sasvim je materijalna. Etnički sastav stanovništva se menja u odnosu na Rusiju, većinu sada čine Kazaci, što mi, sa zadovoljstvom potvrđujem, i dalje prija. Ne umem jasno da objasnim razlog i uhvatim kako i zašto je to počelo, osim ako neki krvni predak davno nije umešao prste u slovensku porodičnu lozu, tek meni te crte lice i fizionomije izgledaju veoma dopadljivo i graciozno. Naročito kod žena, muškarci nežnih lica i uglavnom niskog rasta ponekad izgledaju pomalo naivno u svojim pokušajima da odaju utisak muževnog, tvrdog i ozbiljnog muškarca. Nasuprot njih, žene su graciozne, ženstvene i veoma lepe, onakve kavim ih je Bog i zamislio da budu. Nasuprot čestim tvrdnjama turističkih vodiča i putposinih TV kanala, a takvi kakvi su površni i plitki nije ni čudo da greše, Istanbul nije jedini grad na svetu koji se prostire na dva kontinenta. Eto i ja znam, putovanja motorom odvela su me tamo, za bar još dva i to u blizini! Atiroj, takođe na Uralu, samo dole južno, na ušću ove velike reke u Kaspijsko more i Uralsk, grad u kome sam se obreo već drugi put. Gradskim mostom, običnim i svakodnevnim za meštane, a tako uzbudljivim za nas, istim onim kojim sam se pre devet meseci iz Azije vratio kući u Evropu, sada ću ući nazad u Aziju. Sa Mimijem na čelu naše male kolone! Prelazak Urala njemu je prelazak i pete najduže evropske reke, uz ulazak u Aziju, sve to u jednom, pa je red da pri tom ne gleda nikoga ispred sebe! *** Več u Uralsku smo pokušali, koga je mleko opeklo i u jogurt duva, da registrujemo naš boravak u Kazahstanu. Tamo gde treba, a zakon pisan nepogrešivom voljom lokalnog Akima ili čak samog velikog Predsednika nalaže: u lokalnoj kancelariji migracione policije. Prethodni put nisam ozbiljno shvatio tu obavezu, pa su naknadno dobri ljudi srpskog veleposlanstva u Astani morali da me vade iz posledičnih gov… problema. Ovoga puta odlučih da prva stvar u Kazahstanu, ako ne računamo nabavku vode i lov na lokalnu valutu, bude upravo predmetna registracija. I eto me, sa sve Mimijem pored sebe, kako pored mladića sa AK-47, reviziju ne prepoznajem, ulazim u veliko belo zdanje, vrata dole desno i pokušavam da tu odluku sprovedem u delo. No, kada pokušate da provezete brzi spust pored kazaške birokratije nikada ne uspeva. Uvek, a to je već zakon prirode dumam ja, ispadne to pre gust slalom, oko direka nerazumljivih propisa i preko hupsera nelogičnih pravila. Najpre otkrivamo da je pauza za ručak, koja zvanično počinje od 13 časova, već od 11.30 razlog da stranke budu odbijene. U redu, mislimo se, mada sve u čudu kako jedan generalno vitak i neuhranjen narod svakodnevno ruča od 12 do 15 časova, mi smo stranci, nećemo uzmaći, sešćemo u čekaonicu i svojim prisustvom vršiti pritisak! Valjda će nekoga nervirati da mu gledamo preko supe, pa će nas primiti i overiti našu migracionu kartu nedostajućim magičnim plavim pečatom! Supa je pojedena, nadam se bar to, ali mi pečat dobili nismo. Ne u Uralsku, ne taj dan. Strogi major izmarširao nas je u Aktobe, sledeći grad na našoj ruti i tako svoju brigu i posao popunjavanja papirologije ustupio nepoznatoj instanci u gradu udaljenom sledećih pet stotina kilometara i sedam časova vožnje. Pokazaće se da ni Aktobe posao registracije stranca ne shvata olako. Državu treba braniti, uvek i na svakom koraku, naročito revnosno od sumnjivih, neobrijanih tipova na motociklima. Ipak, pokazaće se i da će, nakon ispitivanja u regionalnoj policiji Aktjubinske oblasti od strane jednog majora, pa još jednog pukovnika (??!!), te odlaska u drugu policijsku stanicu na suprotnom kraju grada, oddžedžene, a da li ste sumnjali u to , još jedne pauze za ručak duge tri časa, taj magični pečat aterirati u naša putna dokumenta. Zajedno sa tri dodatna gratis dana ostanka u zemlji, kojima su nas valjda častili. Nakon svega, moja jedina misao bila je o Verneru i Helgeu: "Bože, kako neko ko ne zna ruski i ne čita ćirilicu može ikada uspešno da prođe ovu proceduru, da ne bude kažnjen?". Odgovor je: nikako! Dakle, baš onako kako je i zamišljeno. Što se mene tiče – kazaška birokratija : Severian, posle gola u gostima 1:1, iz keca u nulu… *** Aktobe je moja baza, grad u koji se vraćam već treći put. U mojoj intimnoj geografiji, Aktobe je grad gde punim baterije, gde sam bežao od zime, grad dobre klope, ljubaznih ljudi i grad u kome sam, pretekavši u svom prvom dolasku nakon hiljadu kilometara pustinje, pronašao zaklon, odmor i novu energiju za nastavak putovanja! Ima li onda boljeg mesto da čovek proslavi rođendan? Nema, iako mi neki ljudi fale, no Akobe je bio tu. Da ti ruke pruži, da ti srce da. I da, FK Aktobe, možda ga se neko seća iz prethodnih pustolovina, u međuveremnu je postao prvak države i ponosni učesnik lige Evrope (kada može Izrael da bude u Evropi, može vala i moj Aktobe!). *** Zaršavam ove redove u 1.30 časova po lokalnom vremenu. Sutra nas čeka trodnevna etapa od nešto ispod 1.600 kilometara, kroz pustinju do Šimkenta. Nije malo znam, ali već sam to vozio, već uspeo. Ne očekujem ništa manje ni sada! Polako i sigurno, opremljeni plavim pečatom u migracionoj karti, napredujemo ka granici sa Uzbekistanom. Sutra, baš negde oko Aralska, pomeramo časpvnike još jedan sat unazad u odnosu na Beograd, dake već četiri u minus, daleko smo! I ne, Interneta neće biti sledeća dva do tri dana. Ostajte mi dobro i navijajte za ova dva mazgova!

- II - Saratov po sunčanom jutru i Saratov u prašnjava predvečerja su na Vi. Hoće se reći, poznaju se, nije da se ne poznaju, ali nisu previše bliski. Drže se na distanci, nekako poput komšija u kakvom velikom soliteru na Novom Beogradu. Ovaj prvi još i može da mi bude drug. Onom drugom, široka mu lepa Volga, da ga ne vidim više nikad i to bi mi bilo jedno viđanje previše… No, šarm i zavodljivost za koji je u Saratovu ostao uskraćen, putnik uskoro nadoknađuje obilato. Tačno onog trenutka kada se približi dugačkom i lepom mostu, koji vas udobno i brzo preko Volge vodi u stepu, osećanja se komešaju, iščekivanje raste, a dečija radost obuzima već gotovo matorog čoveka. Ispod točkova je Volga! Kakva sila, kakaja krasota, nebo plava, duboka, poput celog morskog zaliva koji iz Sibira putuje ka Kaspiju i nosi sve one sedimente koji će tamo posle eona taloženja i izloženosti visokom pritisku vaskrsnuti kao nafta i zemni gas. Mom saputniku kažem da se na zaustavlja, da na mostu nije bezbedno, nije snimak vredan tog rizika. Njemu kažem, a sebe ne slušam. Parkiram motor u zaustavnu traku širine dečjeg koraka i napajam dušu u plavoj Volgi. Urlajući KAMAZ koji prolazi, ne čujem ga jer ne slušam, silinom turbulentne vazdušne struje ljulja most. I mene sa njim. Jedva se zadržavam na nogama, teškom mukom smirujući pretežak motocikl ispod sebe. Eto ti Volge, eto ti pogleda i napajanja duše, zamlato nijedna! Sledeći put slušaj sopstvene savete… *** Vožnja kroz stepu prilika je za duge kontemplacije, reminiscencije i uopšte razna džabalebarenja tog tipa. Retko šta promiče pored vas, rupe na putu, kada ih ima, izbegavate na auto pilotu, takoreći sušta meditacija. Iz te dremke i lenjosti u jednom trenutku prenu me neuobičajen prizor. Sa leve, severne strane, ispod nasipa kojim vodi put, kreće se konjska zaprega i na njoj uzbuđeno komeša cela porodica, otac, majka, čudo neke nejači. Ni u brzini ne mogu da pogrešim, vidim da me gledaju, uostalom nismo baš uobičajen prizor u ruskoj stepi. Diži ruku lenji putniče, neka te ne mrzi, koliko je samo lako nekome ulepšati dan! I dižem ruku u znak pozdrava. Tek trenutak potom, kao da su samo gest ljubaznosti čekali, svi oni ljudi sa zaprege žustro otpozdravljaju, i otac i daca, ali majka najviše. Uzbuđeno otpozdravlja sa obe ruke u isto vreme, pridigavši se malo da je bolje vidim, pre nego proletim da me više nikada ne sretne! Obreli smo se, eto, u istom vremenu i prostoru, nemamo bilo šta zajedničko, osim što imamo sve! Pozdraviti neznanca i otpozdraviti na podignutu ruku, ima li lepšeg i boljeg dokaza da svi ljudi nose i pristojnost i dobrotu negde u sebi? Ona mi ne zavidi, a mogla bi tako lako, dakle, ne zavidi mi na motoru, slobodi, pokretljivosti, ni na tome što nemam brigu kako nahraniti svu tu decu sa zaprege. Kako im, kasnije to veče u nekoj, iza horizonta oronuloj stepskoj kućici ko zna koliko još sati klackanja trošne zaprege daleko, obezbediti večeru i tako iznova i iznova, dok ne prestanu da budu deca. Kadra je ipak, pored svih naših prokletih razlika, da pokaže radost života, da dignutom rukom dotakne srce neznanca i da joj onda ta radost bude uzvraćena. *** Dobro se dobrim vraća. Nepunih par desetina kilomatara daleko, dva treptaja oka u stepi, u susret dolazi ruski pogranični taksi. Vozeći slalom između dubokih rupa u asfaltu, dva motora drže banku, zauzimajući ceo put. Rus se ne ljuti, gazi duboko na bankinu, spušta prozor na dole, sve to odjednom i dajući nam prednost visoko podiže palac u znak podrške i pozdrava. Ovoga puta ja odmahujem, uzvratnim naklonom i otpozdravom. *** Na granici sa Kazahstanom stoji kućica pred kojom morate dobro poviti leđa kako bi se obratili Vlasti! Tako i dolikuje, Vlast je od Boga (ili Staljina, tj. nekog Staljina od ove sezone, ali to dođe na isto). A vi ste mali prašnjavi putnik, čak i kada ste dva metra visoki, pa je red da se stvari tu i odmah iznivelišu. No, na ovoj konkretnoj granici i u ovoj posmatranoj smeni, Vlast ima oblik sasvim prijatnog mladića u uniformi kazaške pogranične policije. Uzima dva pasoša, spreman je da pomogne i sa popunjavanjem migracione karte, jer ista je ispisana ćirilicom. A iskustvo ga uči, bajker kada nekim čudom aterira na ovaj prelaz ćirilicu po pravilu ne čita. Ne treba mladi prijatelju, nama je to isto, ne pravimo pitanje, ćirilica ili latinica, samo davaj da brzo prođemo. U tom trenutku on vide naše crvene pasoše, pročita naglas "Republika Srbija", zastade, podiže pogled i izađe iz kućice. Gleda me zabrinuto i pita: - "U Srbiji je bila velika voda, gledao sam na vestima kako je čitav jedan grad nestao u reci? Da li je tvoj grad u redu?" - Jeste, mladi prijatelju, ja sam iz velikog grada, sa velikim bedemom na obe reke, ja sam imao sreću. - "Dobro je", reče on i stavi mi saosećajno ruku na rame. "Krivo mi je samo za te ljude". Posle smo brzo prošli pasošku kontrolu, pa, znajući fore koje kod Kazaka pale na granici, malo sam ih i zadivio rekavši da mi se u vreći nalazi "šator", a i kod njih se paladka kaže takođe "šator", po oni mučeni sve misle kako im činiš naročitu čast trudeći se da pričaš njihovim jezikom, a ne ruskim. I tako uđosmo u Kazahstan. *** Mimi odlučuje da nastavi taj niz malih ljudskih ljubaznosti. Zaustavlja motor, a i mene potom, kako bi nas porodica, koja se u Ladi dugo klati ka Oralu, fotografisala sa svojom decom. Četvoro odraslih i dvoje dece, radosni na putu u kazaškoj stepi, eto ga rezultat dobre odluke!

Ovo ti je dotore slalom kroz poznate i več obrađene predele. Do Taškenta cepamo ubrzani film, posle kreće detaljisanje. Mada, u Oralu (Uralsk) smo i sutra ceo dan. Malo snimamo, malo čekiramo motore, ostalo odmaramo. Ako nam rojevi, ali ROJEVI samoubilačkih komaraca dozvole. Ipak je ovo donja ganica Sibira... A posle će Mimi imati vatreno krštenje kampovanja u pustinji. Greh je da se propusti.

Hm, vino i devojke naspram piva i dva ocvala prašnjava bajkera? Ne mogu da se ljutim, konkurencija je nenadHebiva

Tako je, pokazujem Mimiju uvod u Kazahstan, a osećam se kao kući. Jako lep osećaj, kada se negde tako daleko vratiš tako brzo.