Ne veruj preterano Internet hajpu o kvarovima. Poštuj servisne intervale, održavaj motor kako treba i ogromna verovatnoća da će sve biti ok, da ćeš ga voziti u zdravlju i veselju. Znaš sve to i sam, naravno. Srećno!

Da, naravno, u pravu si - za Mongoliju, pa čak i za Pamir (mada je Pamir uglavnom totalno urban za Mongoliju) prvi izbor nikako ne bi bio teški Adventure, na momente mi se činilo kao da jašem slona . U stvari, ovde smo bili, uz još jedan veliki KTM iste klase, najteži koje smo videli. Znali smo sve to unapred, naravno. Ipak, kada se uzme u obzir da su veliki deo našeg putovanja dugačke dnevne relacije, evo koliko za par dana čeka nas 5000km Sibira i dnevne relacije po 700km (jer je vreme koje možemo da posvetimo putovanju vrlo ograničeno), kao i da na velikom delu Kazahstana prosto moraš da imaš autonomiju od jedno 450-500km da ne bi imao permanentan stres kao ja prošle godine, ovaj motor je bio jedna od logičnih mogućnosti. Plus, za njega imam sav alat i dijagnostiku, znam ga u dušu, sve popravljam sam i u tom smislu lakše je pregurati 2000km Mongolije i 1000km Pamira, tj. mislim sve ukupno do sada jedva da smo imali nešto više od 2000km off-a. Motor, kada ne možeš da ih imaš više, uvek je stvar kompromisa, a tu nekako svako ima svoj odgovor. Inače, ovo pišem, jer i ovde svi pitaju istu stvar, prosto je logično...

Inače, moglo bi u ovoj zemlji još svašta da se vozi (prvenstveno krug po dinama Gobija skroz na jug i jezero Hovsgol skroz na severu). Pusto vreme i lova, negde čovek mora da povuče crtu...

Evo kako smo prošli Mongoliju, do sada oko 2200km: Da kažem realno, bilo je teško, na momente dosta teško. Naročito deonice kroz Gobi i Tosoncengel-Tariat na severu. Ali, bigaje, to je cena kada smo hteli da vidimo i jug (pustinje) i sever (planine). Birali smo rutu kojom ne ide mnogo putnika, pa je infrestruktura povremeno bila onako malo nepostojeća . Mada, trenutno je sever još u gorem stanju (gore još traju vode i svako ko je trenutno gore je legenda!). Za naše motore Mongolija je bila povremeno na ivici prohodnog, debelo oko te ivice. No, i pesak je bio taman tako dubok i prosušilo se taman toliko da smo ipak mogli da prođemo. Mongolija nas je propustila i hvala joj. Teška je ovo zemlja za navigaciju, ali tu nismo baš tako loši i moram da se pohvalim da smo se samo jednom samo poluizgubili. Niko nam ne veruje da je bilo tako, ali zaista je istina. Ja lično ne pamtim da sam ikada od muke i umora zaustavio motor i legao onako potrbuške u čistu prašinu, u senku tog istog motora (jer drugog hlada nema), da dremnem koji minut. Ovde jeseam, nekoliko puta. Stvarno i nije zemlja za svakoga i svako treba da je vidi, malo je kontradiktorno znam. Ja sam uživao i voleo svaki minut, čak i kada mi je bilo teško do ivice suza... Čitaćete, nadam se (ako bude inspiracije i vremena), detaljnije za koji dan, no prvo ćemo malo da uživamo u civilizaciji Ulan Batora. Ovo je druga planeta i totalni kontrast svemu ostalom u Mongoliji. A nama je prilika za odmor i uživanciju. I mi imamo dušu, a i znate onaj vic o Bosancu u Kanadi, snegu i grtalici? E, tako vam je trenutno za nas i pesak!

Tomo, liči pomalo na Sloveniju, zaista! Samo lepota traje bar pet stotina kilometara u jednom pravcu, plus ima na sever i jug stotine i stotine off-road kilometara raznih mogućnosti (lednici, jezera, skroz ima materijala za bar 10 spektakularnih dana na Altaju, plus jedno 4 dana raftinga i jahanja i hedonizma u urbanom turizmu). Inače, mi smo ušli u Mongoliju, ali o tome ćete tek čitati. Evo, kako smo putovali od Semipalatinska, preko Altaja, do Olgija u Mongoliji: Sutra krećemo u (bar) desetodnevnu zaHebanciju do Ulan Batora, kroz staze i bogaze Mongolije. Gume smo sačuvali u dovoljnoj meri, vreme je tako-tako, ali nema nazad, sutra krećemo. Idemo srednjom rutom, pokušavamo da zahvatimo malo juga, pa skrećemo na sever, malo je manje ispitana ta varijanta (većina vozi ili jug ili sever), ali verujem da ćemo se snaći.

*** Posle dve večeri provedene u Barnaulu krećemo najzad za Altaj. I opet iznenađenje, opet pozitivan šok, iako ovoga puta smo puno i očekivali. Altajski kraj prelepo je parče planete, znali smo to i pre nego smo kročili ovde. Tolika lepota gane čoveka! Ko ovde ostane ravnodušan, prazan je, verovatno i nepopravljivi mizantrop. *** Iza Gorno Altajska, kada prestane zelena stepa i polako uđete u altajske planine, prosto ne možete voziti u kontinuitetu duže od 20 kilometara. Ne da vam! Šume, planinski vrhovi, zelene gore, uzburkani Katun (velika pritoka Oba), prelepa turistička mesta koja se uz njega nižu kao biseri na ogrlici, ne daju vam da držite pažnju na inače prvoklasnoj magistrali (čuveni "čujski trakt", pravac koji od Novosibirska vodi do granice sa Mongolijom). Ne primećujemo čak ni dve velike oluje kroz koje prolazimo, vreme na Altaju je notorno nestabilno i promenljivo. Nama ne kvare raspoloženje. Uživam u prizoru, neposredno pošto su veliki grad i kiša utihnuli, a mi sve to iskusno sačekali skriveni u nekom kafeu: jato sokolova diže se u vazduh i kruži, kruži, u tom vazduhu još prepunom ozona, sa olovnim oblacima koji tuku tamo dalje, severno niz planine. Kao da se igraju, koriste termale posle kiše, eonima već to čine na ovom mestu (da li ste znali da su ptice poslednji i najuspešniji potomci dinosaurusa?). Uopšte, sokolovi koji slobodno love su normalan i veoma čest prizor na Altaju. Videćete ih pored puta i bez da se posebno trudite. Svakih nekoliko minuta, eto ga kralj, u svom prirodnom ambijentu, kako raširenih krila patrolira i sa visina lovi! *** Mokri od još jedne kiše, provodimo noć u krajputaškoj krčmi u sred Altajskih planina. Družeći se sa hirurgom iz Barnaula, panslovenskom dušom koju srećemo na odmoru, sa ženom i detetom, kako je na istom mestu potražio zaklon od iste kiše. *** Sutradan nastavljamo naš put kroz divni Altaj. Još nekoliko prevoja, zaista lepših od gotovo bilo čega što ćete voziti na Alpima i Dolomitima, i ponovo izlazimo na Katun. Zatim i na njegovu pritoku Čuju. Po Čuji je i obližnja visoka stepa dobila ime, kao uostalom i ovaj put po kome vozimo i koji je još uvek idealnog kvaliteta. Tu na Čuji, na samoj obali, ručamo. Postoje oni savršeni trenuci u životu, kada ste blizu potpunom miru i spokoju. Ovo je verovatno bio jedan od takvih trenutaka. Uz rusku paštetu. Još savršenije bi bilo, primećujem naknadno, da se našao tu i kakav paradjz, a možda čak i glavica crnog luka. Uopšte, a sada već to i sa sigurnošću mogu da kažem, Altaj je jedan od vrhunaca našeg dosadašnjeg putovanja. Ako ne, ako ne, a teško mi je zbog Pamira da priznam, zbog Almatija i Samarkanda, ako ne i sam vrhunac! Toliko je lepo. Mimi i ja svečano proglašavamo Altaj prvorazrednom moto destinacijom, u svakom smislu. *** Na Altaju smo sreli mnogo putnika, mnogo motociklista. Sa svima smo razemnili informacije i lepo se družili. Takvi susreti prava su draž ovakvih putovanja. Veliko bratstvo putnika! Ljudi istih snova i istog senzibiliteta. Srećem zanimljivog tipa, čiju sam temu čitao na HUBB-u, turčina iz Istanbula. Srećemo i Nemca i Nemicu, na Tenerama, upravo pristigle iz Mongolije. I mnoge druge. Da, veliko je to bratstvo putnika. Bratstvo, doduše, ima i jedinstvenu poruku za nas: u Mongoliji je nedeljama kisnulo, suši se tek poslednjih sedam dana. Mašala, za nas i naše teške motore… *** Dan smo završili penjanjem u čujsku stepu. Da, dobro ste pročitali – vozi čovek kroz planine i preko prevoja, a onda se na kraju popne u stepu. Čudan osećaj! Spavamo u Koš-Agaču, poslednjem urbanom naselju u Rusiji, sa poslednjom benzinskom stanicom. Budi nas savršeno jutro. Prelep sunčan dan, savršene temperature na ovoj visini (oko 1800m). Samo još da pošaljemo ove reči i krećemo za Mongoliju. Stižemo! Stižemo! Još danas smo tamo, gde sam kao dete sanjao da idem. Uzbuđen sam, što da krijem…

*** Barnaul, ispostaviće se taj biser na Obu, bio mi je potpuno nepoznat grad pre nego sam krenuo na ovo putovanje. Blaženo nesvestan da isti uopšte postoji, nije mi bio više od puke tačke na mapi i usputne nužne stanice na kapiji Sibira. Nisam očekivao da u dubokoj ruskoj provinciji, na jugu Sibira (a tako položaj svoga grada opisuju stanovnici Barnaula, valjda im "jug" deluje prijatnije za život i nekako utešno kada zimi stegne sibirski), naletimo na ovako veliki grad. Široki, sunčani bulevari, velike moderne zgrade i još upečatljivije – zgrade iz XIX veka duž prospekta Lenjina, pa čak i jedan veliki, lep bajkerski kafe, sve to na putnike koji u prijatno popodne šetaju ulicama grada deluje veoma upečatljivo. Za trenutak zaboravljamo gde smo, gledajući sve ove kratke suknje, bermude i japanke na golim stopalima, pomisli čovek da je negde u centralnoj Evropi. Atmosfera grada i slovenske fizionomije njegovih stanovnika deluju upravo tako. A, ustvari, šetamo mestom gde zimi redovno steže do -50C. *** Barnaul i južni Sibir uopšte, polovinom jula imaju idealnu klimu. Sunčano vreme, a Sunce je nekako oštro i nežnije, takvo da čak ni meni ne smeta (!), sa temperaturom od oko 20C, čine Barnaul idealnim mestom za julske šetnje. Tačnije, bilo bi to idealno mesto, da nije sveprisutne i neizdržive sibirske napasti: komaraca! Tačnije – KOMARACA (toliko su veliki da prosto ne ide upotrebljavati mala slova!). Ništa što pročitate, baš ništa što su drugi napisali ne može vas dovoljno pripremiti na svirepost i samoubilačku agresiju sibirskih zujećih zlotvora. Kao da ovde raste neka druga, posebno fanatična podvrsta! Nije Evropljanin pripremljen na ovo, nekako, naivan i blaženo ubeđen u efikasnost sredstava za zaštitu od evropskih, kulturnih im rođaka, aterira u te rojeve kao plavuša u Egipat. U prevodu: neće proći neprimećen i izazvaće, blago rečeno, interesovanje. Najgore je naravno u blizini reka, a ja, pažlivi čitalac to već prepoznaje, imam izgleda neki fetiš reka, pa kako da propustim Ob, heblao me Ob i svaki budući sibirski vodotok, koji neću propustiti. Ajde, Mimi, da vidimo Ob, eno ono brdo je odličan vidikovac! Mimi, šta će, penje se gore, sa entuzijazmom ovce na ulazu u klanicu. I bio je u pravu: nismo manje krvi gore prolili no pomenuta baranjina (ovca) na kraju svog života, pre nego je postala sirovina za kakav šašljik ili za šta-ja-znam-za-šta-sve-ovde-kolju-ovce. Predlog za gradske vlasti Barnaula, a možda i za samog g. Putina Velikog, onako za opšti federalni nivo: Uložite ljudi nešto denjgi u suzbijanje komaraca! Pomaže turizmu, suzbija može-bit i bolesti, podiže opštu sliku o zemlji i doprinosi subjektivnom osećaju napretka kod stanovništva (a to, znamo, donosi glasove! Mada, kome u Rusiji glasovi zaista trebaju…).

Do sada pređeni put: Oko 12.000km, Pamir, detaljno Centralna Azija i prešli smo već u Sibir. Sutra krećemo ka Mongoliji!

*** Ustali smo rano i već u osam i trideset, sabajle za nas, bili smo na motociklima, spremni za pokret. Napuštamo Kazahstan, prelazimo u Rusiju! I baš u trenutku kada smo startovali motore, bilo je tako suđeno, dve stvari se nekako istovremeno dogodiše: Meni je prišao stariji gospodin, ispostaviće se Australijanac koji sa sinom putuje lendroverom po Aziji, a Mimi je otkrio da je na prethodnoj deonici, upavši u manji krater, polomio zadnji branik. Dugo sam pričao sa Australijancem. Izuzetno prijatan čovek, filozofije koja mi prija. Sveže pristigao iz Mongolije, sin, on i stari rover idu za Pamir. Idealno za obojicu! Dugo smo razmenjivali informacije, onako na zemlji, na parkingu stare sovjetske gostinice, crtali jedan drugom rute i obraćali pažnju na opasnosti i lepote. Onda je Australijanac učinio i jedan divan gest: odrekao se uspomene - precizne karte Mongolije, sa svim ucrtanim benzinskim stanicama (a to je pravo zlato!). Onako na mah, impulsivno, istu mi je poklonio! Uvek je tako na putu, slučajnosti ne postoje, to znamo. Baš kada vam je potrebno, uvek u pravom trenutku, ni pre ni posle, nađe se neko da vam pomogne. Uvek upravo sa onim što vam u tom trentuku najviše treba! Naša intervencija 'ozgo, eto, došla je u liku prijatnog i tihog, starijeg Australijanca, žute kose i mladalačkog žara u očima. Verujem da smo i mi njemu značajno pomogli, ne mnogo manje nego on nama. Da li to i nas čini oruđem svevišnje namere, pitam se? Možda, zaista. Za verujuće među nama, eto dokaza da Sila uvek deluje. Da vas ne ostavi same, već obezbedi pomoć kada je pomoć potrebna. Čak i kroz usta ciničnog Srbina, šta će kada joj bolji alat nije na raspolaganju. Za ostale, ponovo autor na ovim stranama serducka o metafizici… *** Mimi je demontirao polomljeni zadnji branik. Nerviramo se obojica! Jebo Kazahstan i njegove vrućine i puteve i rupe i sve! Jebo Kazahstan, vičem i ja, a volim ga u sebi, potajno, ne smem da mu priznam… *** Sibir je čaroban! Zelen i pun vode i zelen. I zelen, zelen! Kakva promena, kakvo uživanje za Evropljanina, čiji DNK je programiran tako da pogled prosto voli zelenu boju. I kao da je neko uključio rashladni uređaj – temperatura pada na dvadeset i dva, ah, kako prija. Stajemo za ručak, pored puta, u svom tom zelenilu. *** Krenuli smo iz Semeja "jutros", oko podne. Granicu smo prošli bez većih problema, malo iznad jedan čas za obe strane. Divno! Čak nas Kazaci puštaju bez detaljnog carinskog pretresa, samo da nas službena sobaka pronjuška (mlad, srčan pas, još neugašenog pogleda) i eto nas kod braće Rusa. Rekoh im "braća Rusi", i Sezam se otvorio. Čarobni srpski pasoš još jednom nas ne izdaje! Dobro, malo i slovenskog šarma, nije na odmet. Ovoga puta teme oko kojih smo se našli bile su kardanski prenos i uljno hlađenje motora. Sa druge strane konverzacije bio je zavidni poznavalac, u uniformi carinskog službenika. Lepo, Bogami. Dokaz da je i iza uniforme uvek čovek! *** Izbegavali smo kišu, sibirsku, hladnu, uspešno putem, čekajući pravi tranutak da se udenemo između oblaka. Posetio sam i najgori WC u svom životu, a isti niti je siromašan utiscima sličnog tipa, niti je kratak. Spolja klopka ne izgleda tako, prevari vas, gladac i zamku su napravili ovi sibirci. Samo da namame putnika unutra. A to "unutra", to je mala limena prostorija, koja hermetički zatvara otvor iznad septičke jame i u kojoj se očekuje da "obavite stvar". Metan, avaj, nema gde da pobegne, zatvorilo ga unutra, štipa za oči i ujeda pluća! Verujem da mnogi nespremni putnik izađe iz te limene kante, onako svojski upišan. Teško je sačekati kraj radnje u pravoj gasnoj komori, ne zbrzati stvar, pa ne isfajtati i sebe i odelo. Ne i ovaj bajker! Je l' smo bajkeri, il' smo p*, izdražalo se! Neprijatelj, koji sigurno stoji iza ugla sakriven i smeje se upišanim prilikama koje iz kante navrat-nanos raspojasane izleću, pobeđen je! Radnja je okončana bez gubitaka! Ošamućen, ali hrabar i postojan, doteturavam se do Mimija. On me prima kao preteklog iz rata i naručuje mi još jedan crni čaj! (Hm, crni čaj, mislim se sada, pa to je diuretik – da li se i Mimi pridružio redovima skrivenog neprijatelja, čekajući da ponovo otrčim u kantu i ovog puta ne izdržavši popustim?!) *** U Barnaul na Obu stižemo oko 22h po lokalnom vremenu. Taman u sumrak! Promenili smo još jednu vremensku zonu, sada smo +5h u odnosu na Beograd. Komarci sa Oba su veliki, brojni, besni i pravi provincijalci (nisu obavešteni da njihova vrsta ne voli Autan, pa ih ne smeta da i pored njega kidišu, zlikovci mali!). U Sibiru smo, Altajskoj oblasti. Na svega tri dana vožnje od Mongolije. "Holy shit!!!", reče dete u meni. Dete koje je nekada sve ovo sanjalo.

*** Semej, do skoro poznatiji po svom ruskom i izvornom imenu kao Semipalatinsk, veliki je grad na severoistoku Kazahstana (skoro 300.000 stanovnika). Semej je geografski već u Sibiru i to se apsolutno vidi. Odmah nakon se pređe reka Irtiš i od njene severne obale krene ka Rusiji, predeli postaju zeleni, a iznenađeni putnik tu može zapaziti i nešto što je apsolutno nezamislivo za ostatak Kazahstana – četinarske šume. Obilje šuma! Ipak, vrućine su i dalje kazaške. Stepa se ovde još uvek nije predala pred velikim i moćnim susedom. Hladni Sibir se oseća tek dobrih stotinu kilometara severnije. *** Semipalatinsk je preživeo mučnu i mračnu istoriju tokom XX veka. Skoro pedeset godina bio je teško mučen prisustvom glavnog sovjetskog poligona za test nuklearnog naoružanja! Moram da ponovim taj neverovatan podatak: na svega sto i pedeset kilometara od grada, u kazaškoj stepi, izvršeno je tačno 465 nuklearnih proba, od toga čak 116 nadzemnih! Zamislite težinu i posledice ovih podataka! Drveće pod kojim šetamo na Polkovniči ostrvu (prelepo izletište u centru grada, koje skoro da podseća na beogradsku Adu Ciganliju, samo još manje urbano i samim tim verovatno lepše) sakupljalo je u svojim krošnjama čestice radioaktivne prašine. Starije je, daleko, od te 1989. godine, kada su detonacije zaustavljene. Većina ljudi koje srećemo u svom DNK nosi neizbrisivi trag one sulude trke u naoružanju. I predaje neprirodne mutacije u svojim hromozomima, izazvane povišenom radioaktivnošću, sledećim generacijama čovečanstva. Pitam se, koliko od njih je plakalo nad mrtvorođenim detetom, mogu li i sada taj bol da vidim na licu? Da li čovek, žena još više, to ikada zaista zaboravi? Semipalatinsk ima najveću stopu mrtvorođene dece na svetu. I zastrašujuću stopu kancera u odrasloj populaciji. Semipalatinsk, tako logično i tako tužno, ima i najbolji medicinski fakultet u celoj regiji. Refleks je to ugroženog, za samoodržanjem i opstankom. *** Na Polkovniči ostrvu, koje omeđuju velika reka Iršt i sa druge strana njena pitoma i plitka pritoka Semipalatinka, početkom ovog veka izgrađen je potresni memorijal svim nevinim žrtvama nuklearnih testova. Imena "Jači od smrti". Moram priznati da nisam preveliki poštovalac monumentalnih memorijalnih kompleksa. Takođe, moram priznati da je ovaj izuzetak. U ogromnom mermernom bloku, dimenzija takvih da se sračunato osetite malim i nemoćnim, isklesana je velika atomska pečurka. I ispod nje majka, sa bolnom grimasom na licu, u uzaludnom pokušaju da od smrti i propasti svojim telom zaštiti tek rođeno dete. Potresna okamenjena slika svih sabranih boli i nemoći. Na pomen svim žrtvama, svoj toj nerođenoj i, na nesreću rođenoj, deci. I na čast svom, meni nepoznatom, autoru. *** Ispod spomenika, baš kao i u Kursku, sećate se, mladi par sedi na klupi i strasno se ljubi. U blizini, majke šetaju dečurliju, poneka gura kolica sa dragocenim sadržajem, kakvim malim Kazakom, ili je ono ipak devojčica, beba je suviše lepa za muškarca? Jedna tinejdžerka, klateći se levo-desno, pokušava da uz pomoćne točkove nauči da vozi bicikl. Ne ide joj, ali ne odustaje. Gledam sve to jednim setnim pogledom i razmišljam: dugo nisam video situaciju u kojoj spomenik bolje opravdava svoje ime! "Jači od smrti"! Nego šta, nego jači! Navijam za Kazahstan i ovu njegovu balavu budućnost koju vidim ispred sebe, za svu njegovu decu. Da podignu svoj dom, učine ga još bogatijim i ponosnijim. I da pronađu svoj put u ovom ludom svetu. Od kloake Sovjetskog Saveza, do zvezda. Još da se malo zamislite, doći će i to, pa da rešite ova pitanja lične slobode, šta ću kada zaludnog zapadnjaka to tišti. Želim vam više slobode, a vi to možda i ne iskate i ne primećujete, dobro je ovako kako je. Malo više vertikalne socijalne pokretljivosti, malo manje večitih Predsednika i bićete Izrael Centralne Azije, na dobrom ste putu. Eto, to vam ovaj zaludni zapadnjak želi. *** Semej je poslednji grad i poslednji dan Centralne Azije na ovom putovanju. Već sutradan pređosmo u Rusiju. Pravi pravcati Sibir, Altajski kraj. Raduje me ono što nas čeka, ali sam i setan. Zavoleo sam tu prokletu Centralnu Aziju i sve njene prelepe i balkanski lude ljude onoliko i, ako samo budem u prilici, teško da će mi ovo biti poslednja poseta!

Prvo da odgovorim na pitanja, pa da nastavimo putovanje: Za pijaću vodu: zaista je u pravu naš kolega, treba biti jako pažljiv sa vodom! Uglavnom pijemo flaširanu. Lokalnu vodu pijemo samo prokuvanu (kafa, čaj itd). NA Pamiru ipak ne treba piti vodu iz vodotokova, mada lokalci to često čine. Pored toga imam i magične žute tablete: bosanski Enterofuril, tablata koja veoma pomaže kod dijareje i stmačnih problema. Često je potrebna . Za pisanje: meni lako ide pisanje. Prosto, to volim, zato i putujem. Evo, za sledeće dve epizode, koje ću sada postaviti, malopre mi je trebalo nepunih devedeset minuta. Utiske upijam, prosto gutam, ja i zbog toga putujem. Navigacija, toponimi, snalaženje u prostoru, oni koji me znaju znaju i da mi to veoma lako i prosto prirodno ide, još od kada sam bio dete. Pamtim čak i nezgodne krivine, po raznim putevima i raznim zemljama. Teško je to objasniti, bapnem u Almati i odjednom znam sve ulice (od prošle godine), povremeno i sam sebi u tom smislu delujem kao neki frik . Uveče, svako veče zapišem najjače utiske u jednu svesku. To je za neku budućnost, za blog (forum) pišem iz glave. Prosto, volim da pišem, to je odgovor. Inače, primećuješ Olja, pišem uglavnom svoje utiske sa putovanja, tj. moj intimni doživljaj pređenih predela i ljudi. Svako ima svoj, razume se i dva putnika će sasvim drugačije gledati na istu stvar! Za mapu: objavićemo, taman je zgodan trenutak (pred Mongoliju). A sada, idemo dalje sa putovanjem...

*** Od Almatija do Semeja (bivši Semipalatinsk) izabrali smo istočnu rutu. Oko hiljadu i dve stotine kilometara ivicom stepe. Put sve vreme koketira sa poslednjim obroncima planina, malo siđe u stepu, pa se opet vrati na brda. Ipak, ovaj pravac neuporedivo je interesantniji i raznovrsniji nego što je pravac preko Astane, gde se u potpunosti vozi kroz stepu. Asfalt je uglavnom korektan, celom dužinom. Naravno, ne po evropskim standardima. Ipak, za Kazahstan radi se o sasvim solidnom izboru. *** Na ovom mestu zgodno je opisati nešto što, već neko vreme, zovem "kazaški rulet". Naime, u Kazahstanu, kada izaberete put između neke dve tačke kojim ranije niste vozili, može se reći da zavrtite svojevrsan točak sreće. Bez obzira na debljinu linije kojom je obeležen na karti, bez obzira na međunarodnu oznaku i važnost, put koji ste odabrali može biti moderna evropska magistrala superiornog kvaliteta, može biti solidan pravac sa ne tako čestim udarnim rupama, a može biti i uništena sovjetska daroga u koju niko nije ulagao već pedeset godina. Dešavalo mi se čak i da puta jednostavno nema, tamo gde bi na karti trebalo da postoji i gde je već godinama ucrtan. Pa ti hajde, kroz pustinju, i tako osam stotina kilometara. Ne bez zebnje krenuli smo, dakle, na ovu "istočnu varijantu". Još jedino ovim pravcem, govorim o glavnim putevima, u Kazahstanu nisam vozio. I dobro smo prošli. Tri plus (od moguće maksimalne ocene pet), manje-više, pokazao nam je točak sreće. Kada za hiljadu i dvesta kilometara, svega dvadeset i pet bude bez asfalta, dok je izrazito loših deonica ispod četiri stotine kilometara, ne možete da budete nezadovoljni. Pa, dobro onda – bili smo zadovoljni. *** Šta izdvojiti sa ovog putovanja? Hm, najpre svakako Kapčagi veštačko jezero, svega šezdesetak kilometara od Almatija. Blizu je megalopolisu i zato je turizam veoma razvijen. Naročito industrija zabave, više desetina igračnica i velikih Casino hotela pruža se pored jezera i uz magistralu. Zanimljivo je videti taj kazaški Altantik Siti (da bi zaslužio poređenje sa Vegasom, Kapčagi ipak još dugo i mnogo mora da se razvija). Ima još jedno zanimljivo jezero, mnogo kilometara kasnije: Sasyk-kol. Mene neodoljivo podseća na Skadarsko jezero, onako zaraslo u trsku, mirne i plitke vode. Eto, zato sam ga i izdvojio. Pored toga, prođosmo i pored dve velike vojne baze, međusobno udaljene skoro pet stotina kilometara. Prvi je Taldikorgan, velika vazduhoplovna pogranična bazu naspram Kine. A, onda i Ajagoz, baza oklopno-mehanizovanih snaga (meni deluje, onako iz prolaza, kao da su za brzo dejstvo). Na oba mesta bila mi je zanimljiva sudbina svih tih porodica bačenih na državnu službu u ovu istočnu stepu, eno ih iza prozora ovih ružnih stambenih zgrada pored puta, satima daleko od civilizacije i Almatija. Intelektualci, tek završene vojne Akademije, dobijaju raspored u Ajogoz! Zvocaju li im žene? Kao da ih čujem: "Ti da si nešto vredeo, našao bi vezu i sada bih bila oficiruša u Astani. Ili bi bio Ataše u Moskvi, što da ne, eno kako ona mala što se udala za Ajagoza, što sam ja gora od nje?". I onda razmišljam o njemu, tom mladom poručniku, šta li misli, da li je ovo sanjao dok je kao bekstvo od nemaštine i stepa zapadnog Kazahstana upisivao vojnu školu? Da li mu Ajagoz zvuči kao korak u pravom smeru ili nezaslužena kazna? Meni, moram da priznam, deluje samo kao prašnjava kasaba na pragu ničega, pritisnuta vrućinom i nemanjem pravog smisla. Kao, uostalom, i svaka vojna baza na ovom kraju sveta. *** U Semipalatinsk (Semej, po kazaškom) stigli smo drugog dana predveče. Muški smo izvozili ovu tešku deonicu, za svega dva dana. *** Na prvi pogled, vozeći prve kilometre gradskih predgrađa, bio sam ubeđen da sam najzad pronašao dostojnog naslednika Saratova! Mislim, po ružnoći i očajnom prvom utisku koji mesto na putnika ostavlja. Onda se utisak vremenom popravio. Ipak, jedan je Saratov, taj ružni ožiljak na obali prelepe reke. U pesme treba da ga stave… *** I Semipalatinsk ima svoju priču i svoje probleme. Da, to je onaj Semipalatinsk – tajni grad, na obodu glavnog sovjetskog poligona za test nuklearnog naoružanja. Kloaka Sovjetskog saveza. Grad na čijem je obodu izvršeno 465 nuklearnih detonacija. Sa stopom kancera većom nego bilo gde u svetu. Tuga i čemer, a danas, grad gde ima i života i smeha i želje za boljim sutra. Proveli smo u njemu dve večeri. I još uvek ne svetlimo u mraku!

*** Sutradan ujutro ustali smo rano i spremili sa za dugačku etapu. Do Almatija, gotovo šest stotina kilometara putam daleko, iako je vazdušnom linijom preko planina jedva osamdeset kilometara udaljen! Nedelja je već, do večeri najkasnije valja stići u bivšu prestonicu i najveći grad Kazahstana, dani odmora u Biškeku i na jezeru su gotovi. U ponedeljak, naime, ranom zorom, moramo da apliciramo u ambasadi Mongolije za vizu. Spremni smo, neobično za nas, već oko pola devet ujutro. A onda se prosuo pljusak i grad i opšti haos. Iz malog, ali drčnog i crnog oblaka! Pa još jednom, još žešće, ubrzo pošto smo najzad krenuli. Sastavi nas taj drugi put, bili smo još uvek na jezeru, takva oluja da mi je delovalo da smo se u trenutku sudarili sa zidom! *** Kalvarija se nastavila na granici. Kirgistan, a utvrdili smo već da je u pitanju najslobodnija zemlja regiona, nije pravio preveliko pitanje oko naše namere da ga, posle nešto više od nedelju dana, napustimo. Pogranične formalnosti trajale su nepunih deset minuta. Što će zadržvanje na obe granice Kirgistana (ulaznoj i izlaznoj), kumulativno dovesti na tek pola časa, a ono čuveno ispijanje Kumisa uključeno je u tu cifru! Ali, medjutoa, Kazahstan, a i tu smo već ranije utvrdili o kakvoj državnoj birkoratiji se radi (!), e, tu ti se majci ne ulazi tek tako. Carinska procedura trajala je sledeća dva i po sata! Natenane, sa uživanjem. Rasčlanili su nas na sastavne delove. Pregledali su svaku torbu, svaki ćošak svake torbe. I trenirani službeni psi su nas mirisali, mada je to bio možda i najprijatniji deo dana (volim pse, šta ću, čak i kada su panduri). I kada sam već počeo da mislim da smo im iz nekog razloga naročito nesimpatični, ili da su, može bit', imali dojavu da kojekakvi bajkeri nose ko-zna-šta, videh da istu proceduru prolaze gotovo sa svima. Kakav posao! Profesionalni smarač na granici, u carini Nj.Sv.Vel. g. Nazarbajeva večitog, mora biti da se čovek oseća moćno od tog položaja! Uveče, mislim se, kada mine gužva i budnost, i nađe se pred svojom ženom i decom, nekako je velik i jak. Zar ne? Verovatno ipak nije shvatio zašto sam ga sažaljivo i ironično pogledao, sekund pošto nas je ta velika glavata figura najzad propustila na teritoriju Republike Kazahstan. U zemlju Borata, eto ti glavati, i to ću da ti kažem, znam koliko vas nervira (jer jeste nepravedno i nezasluženo)! *** Do Almatija, nakon granice, treba voziti još skoro tri stotine kilometara. No, tu magistralu znam, na prethodnom putovanju naučio sam i njene zamke, pa ovog puta stižemo bez problema, diveći se usput Ala-too planinama na jugu i velikoj kazaškoj stepi na severu. Retko velika i moćna zemlja, ovaj Kazahstan! *** Nedelja je veče, pa i notorno težak i dugotrajam ulazak u Almati sa zapada ne traje koliko obično traje. Ide lakše, a pomaže i činjenica da dobro poznajem grad. Izbegavam tranzitne čepove i slalomom kroz avenije stižemo na odredište. I tako, za ukupno jedva četiri sata nakon granice, već se nalazim pod prijatnim tušem jeftinog hostela na južnoj periferiji grada (da, i to već znam – biraj hotel na jugu, tamo se teren diže ka Čimbulaku i uvek je malo hladnije, prijatnije, nego u ostaktu grada, dok povetarac neprestano pirka). *** O Almatiju neću široko i dugačko. Pisao sam onoliko na prethodnom putovanju. Umesto toga, telegrafski izveštaj: a) Grad je i dalje fenomenalan. Ako je to uopšte moguće, još više mi se sviđa nego prethodni put. b) Vizu za Mongoliju dobili smo za pola sata. Sa popustom od 50%. I pored toga bili smo nesrećni! Od 17. jula vize za građane Srbije više neće biti potrebne. Mi ćemo biti verovatno poslednji Srbi koji sa vizom ulaze u ovu prelepu i mitsku zemlju. Na ovu moju konstataciju, konzul se dugo smejao! c) Zdelali smo famoznu registraciju boravka za nepun sat! Kad se zna kako, i gde, bude i lako. Za našu dobru karmu, pomogli smo sa procedurom i svim prisutnim strancima, a bilo ih je u migracionoj policiji Almatija oho-ho komada. d) Bili smo na Medau i Čimbulaku. I dalje im zavidim, imati takav ski centar na liniji gradskog prevoza, da li je to normalno!? Majko mila, san, eto to je i ništa drugo, za sve nas pasionirane skijaše! e) Od moje prethodne posete: Sejfulin aveniju su raskopali, grade nešto. Almati je aplicirao za zimske olimpjske igre 2022. (za šta ih zdušno podržavam i ako ih dobiju obećavam da dolazim da skijam Čimbulak!) i moji drugari iz Ducati dileršipa, oni isti koji su bili onako dobri prema nama prošle godine, bankrotirali su?! Eto, ne vraća se uvek dobro dobrim. *** U lepom Almatiju proveli smo četiri sjajna dana. I mogao sam biti još četrdeset i četiri, al' ne vredi, ustaj i pakuj se, mora se na put. Dalje, uvek dalje...

Sada će Mimi sa fotografijama, da videte kako Issy-kul izgleda... EDIT: mada, dok ne stignu fotke, 'ajmo mi malo do Almatija!

*** Put od Biškeka do jezera Issy-kul je solidnog kvaliteta. Ipak, radi se o opterećenoj magistrali, koja prolazi kroz mnoga naseljena mesta. U jednome od njih (Kirg Shelk) prvi put od početka putovanja plaćamo kaznu za prekoračenje brzine. Vozili smo šezdeset i pet, na mestu gde je bilo dozvoljeno šezdeset. Kakav prekršaj, ne može se oprostiti strancu i turisti! Na sreću, u Kirgistanu su i kazne jeftine. Platili smo obojica po 300 soma, dakle protivvrednost oko 400 dinara. *** Od Biškeka do samog jezera vozi se puna 3 časa, iako je udaljenost svega dve stotine kilometara. Posledica je to upravo preregulisanosti magistrale, kao i gužve na istoj. Issyk-kul je naime najvažnija turistička destinacija u regiji, gde odmor traže mnogi stanovnici Biškeka, ali i Almatija iz Kazahstana. A kada smo do jezera stigli, još dva sata smo se klatili sledećih stotinu kilometara, do sredine severne obale i mesta koje smo izabrali za naš konak (glavni kriterijumi: što lepša obala, što jeftiniji smeštaj). Stigli smo u kasno popodne. I odmah otišli na plažu! *** Samo jezero, a onda i plaža, bili su potpuno iznenađenje za mene. Prelepa peščana rivijera oko jezera, a jezero je ogromno, čak oko 500 kilometara u obimu! U pozadini visoke planine, vrhova pod večitim snegom. Fenomenalan ambijent, gotovo nestvaran! Na plaži, iako je visoko, čak 1650 metara nadmorske visine (to je visina turističkog kompleksa na Kopaoniku!), nema gde igla da padne od mladog i lepog sveta. Ambijent je potpuno urban! Žene u bikinijima, muškarci u kupaćim šortsevima, na sve strane smeh i cika. Čuju se prodavci drangulija koji špartaju plažom, akva-park pored nas, gliseri, džet skuteri, padobrani na rentu – turistička gungula u punom jeku! Sve me je neodoljivo podsetilo na Aja-Napu (Kipar), samo su umesto mladih Engleza ovde za buku zaduženi mladi Kazaci, ili možda na naše Sutomore, iz sredine devedestih. *** Ja sam se kupao, Mimi nije, uhvatila ga mala snaga. Voda je hladna, veoma niskog saliniteta (jezero jedva da možemo nazvati slanim). Ugodnog, peščanog dna ispod nogu. Uživao sam, sve drhteći. I družili smo se potom sa pripitim mladim Kazacima. Ne treba im zameriti, nenavikli su na alkohol i brzo ih dohvati, posle možda svega dve čaše viskija sa koka-kolom (iz nekog razloga, omiljenog pića na Issy-kulu). *** U smeštaju, lepoj kući sa sobama za izdavanje, bili smo atrakcija. Stranci, pa još na motorima. Svi su želeli da razgovaraju sa nama, da se fotografišemo, mladi i stari. Simpatične su bile dve mlade konobarice, drugarice iz škole koje preko raspusta rade na jezeru, kako pokušavaju da sa nama razgovaraju na engleskom. Iako im ne ide baš, a mi savršeno razumemo ruski. Želele su da vežbaju, rekoše, upravo su upisale preko leta školu engleskog. I mi smo došli kao poručeni. Prvi stranci koji govore engleski, koje su videle u životu. Setio sam se onog klinca iz Samarkanda, kako mi, onomad pored Redžistana, prilazi sa istom namerom. Kako su samo ljudi slični! Čak i kada se ubijaju međusobno, kao što to predano Kirgizi i Uzbeci čine…

Za struju nema problema, osim što je na Pamiru bilo snalaženje, ali to je bilo očekivano i normalno. Imamo dosta baterija . Dugo smo već na putu, Beograd već nedostaje. Kući ima hiljadu problema, a mi smo daleko i ne možemo da ih rešavamo. To je cena ovakvog putovanja... Opet ulazimo u pojačanu etapu, imamo oko 2300km koje ćemo izvesti u sledećih nekoliko (4-6) dana do Mongolije. Dosta smo se odmarali, u prethodnih desetak dana prešli smo ukupno ispod 1500km . PS: inače, avenija sa pogledom na planine u Biškeku zove se "Prospekt Mira". Takve su SVE ulice, koje se pružaju u pravcu sever-jug. Biškek je direktno ispod Ala-too planina (obronci Tian-Shan lanca) i to daje gradu spektakularnu pozadinu kada se pogleda sa severa na jug!

*** Put od Džalal-Abada do Biškeka verovatno je najlepši deo Kirgistana. Tačnije, drugi deo puta, deonica koja počinje od velikog veštačkog jezera gde smo napravili pauzu za ručak (Toktogul rezervoar, na reci Narin). Prvi deo ovog pravca neodoljivo podseća na ibarski put u Srbiji. Gradovi naslagani jedan na drugi, kao domine, život na putu, gužva i prašina. Od polovine deonice, sve se menja. Planinske reke, zelenilo, ponovo se penjemo na tri hiljade metara visine, jurte i stada, lepota gde god da zabludi pogled. Uživamo u toj premiji! Ovo je jedna od onih deonica koje treba prevesti bar jednom u životu, savršen moto put u svakom pogledu. *** Šezdeset kilometara pre nego ćemo stići u Biškek, silazimo sa planina i uključujemo se na glavnu (staru sovjetsku) magistralu. Onu istu koja od Šimkenta i Taraza u Kazahstanu, vodi kroz Biškek u Almati. Zatvorili smo veliki krug po centralnoj Aziji, više hiljada kilometara po srcu azijskog kontinenta, kroz sve te planine i visine. I evo nas, vratili smo se na svega tri stotine (pišljivih!) kilometara od Šimkenta, od koga smo pre mnogo dana u poduhvat krenuli. Da, zatvorili smo dugačak, značajan krug. I osećali smo se trijumfalno! *** Biškek je veliki grad. Srce Kirgistana u svakom pogledu. Grad urbanih, modernih ljudi, u kome, za razliku od juga zemlje, ni u tragovima ne možete primetiti da se radi o glavnom gradu jedne islamske zemlje, u sred velikog ramazanskog posta. Ljudi su slobodno obučeni, naročito devojke. Uopšte, moda se ne razlikuje ni po čemu od bilo kog evropskog grada. Navike ljudi još manje. Tako mi bar sve deluje, dok šetamo kroz grad i iznenađeno se osvrćemo okolo. Biškek je i jeftin grad. Čak i za naše prilike, čak i za naš budžet. Još nešto zapažamo: Kirgistan, a naročito Biškek, najslobodnije je mesto centralne Azije. Niko se ne osvrće na snimanja, još manje nam ista zabranjuje, uopšte, nema nelogičnih zabrana, prisustvo policije je manje primetno i nekako lakše nego u okolnim državama. Čak je i izbor tipova automobila na ulicama nekako divergentniji, slobodniji, prosto ličniji. Sve nam to prija i u Biškeku uživamo puna tri dana! *** Najednom shvatamo da imamo dan viška. Nema svrhe da žurimo u Almati za vikend, ambasada Mongolije u kojoj treba da apliciramo za vizu preko vikenda ne radi. Odlično! Imamo sjajan izgovor da odemo na Issyk-kul. Najveće izletište Kirgistana, slano jezero na 1.600m visine, njihovo more, najbolje koje imaju. Za vikend nas eno tamo!

*** U Ošu i Džalal-Abadu provodimo sledeća četiri dana. Još dok smo bili u Uzbekistanu, na njegovu inicijativu, stupili smo u kontakt sa tada još uvek samo virtuelnim poznanikom, Ljubišom. Naš čovek, koji u Kirgistanu, u gradu čudnog imena: Džalal-Abadu, radi za veliku međunarodnu organizaciju. Ponudio nam je, a mi u veselju prihvatili, da u prolazu kroz Kirgistan budemo njegovi gosti. Kasniji događaji, komplikacije oko prolaza kroz Pamir i ona nezgodna, tvrda blokada puta od strane Ata-Žurt partije južno od Oša, učinili su da često budemo na vezi, da nam prenosi najnovije vesti i zajedno sa nama bira alternativne puteve. Da se raspituje kod svojih kolega dugo i predano za proverene informacije i da nam ih potom dostavlja. Sve to učinilo je da ono jutro u Ošu, kada i fizički, u stvarnosti, upoznajemo Ljubišu, ja imam snažan osećaj da čoveka već dugo znam. Uostalom, razmenili smo onoliko elektornske pošte. No, Ljubiša ne dolazi sam. Sa njim je i Sintija, Latvijka po mestu stanovanja, a polu Gruzinka po krvi, tu činjenicu, a ova mnogo objašnjava, doznaćemo o njoj tek kasnije. Sintija razume srpski jezik, makar dovoljno dobro, možemo dakle opušteno da ćaskamo na srpskom lišeni one specifične griže savesti kada znate da vas neko u društvu ne razume. Maternji jezik u tuđini uvek mi prija. *** Prvo smo posetili jedan fensi bazen, eto, već to mi je prijalo jako. Onda je Ljubiša organizovao ispijanje kafice sa njegovim kolegama, solidan espresso u Kirgistanu, to ne može biti loše. A gde je espresso, tu je i pizza, sve bolje i bolje. Na tom mestu upoznajemo, pored ostalih Ljussovih kolega i Dušana, još jednog našeg čoveka i sjajnog tipa, ispostaviće se i mog komšiju sa Novog Beograda. Naravno, gde su domaćini dva Srbina, čak i kada je to u Ošu, južnom Kirgistanu, ne postoji verovatnoća da kao gost platite račun. Sintija, Dušan i Ljubiša su proveli ceo dan sa nama i na tome im hvala! Prvo nam je Sintija ne fenomenalan način pokazala bazar, znam da su svi osim mene uvenuli tih dva sata, šta da se radi, ja volim takva mesta, a Sintija izgleda voli da ih predstavlja. Onda smo kupili nož, tačnije pet noževa nas četvoro, od kovača koji ih kuje tu, na pijaci. Smešno je bilo gledati razočarenje na njegovom licu i pored dobrog pazara. U trenutku kada je čuo da noževe nećemo koristiti za komadanje ovčetine, ne – ni za govedinu, da čak ni nekom piletu neće biti sudnja kamdžija, već da ih kupujemo kao suvenir - pogledao nas je nekim urnebesno zabavnim pogledom, mešavinom iznenađenja i jetkog, specifičnog prezira. Nekako je još najbolje prihvatio da se odvoji od dva komada koje je uzela Sintija, ni ona neće čerečiti meso, vegetarijanka je, ali je izgleda i komadanje cvekle i zelene salate časnija sudbina za jedan kirgiski nož, nego da bude okačen o zid u kojekakvoj sobi ovih uvrnutih zapadnjaka. Posle smo išli u kanjon reke Ak-Bure, ah kakvo mesto (!), pa kod Sintije na uzbečki bostan, onda nam se pridružila Kristin (Nemica udata za Avganistanca, pa da ne znate ništa drugo o njoj, zar već to ne zvuči sjajno?). Šetali smo svi zajedno, onako kao mala ekskurzija, noću po Sulejman planini, najvećoj znamenitosti Oša (Sintija je opet bila vodič, a za kukanje oko kilometraže i umora bili su zaduženi Mimi i Dušan!). Ovu savršenu noć okončali smo na ponoćnoj večeri u tom internacionalnom društvu, u sred Oša, među lokalnim ljudima koji su gledali svetsko prvenstvo u fudbalu. Ništa lepše nego kada vreme koje imate podelite sa toliko različitih ljudi, sa različitih krajeva sveta. Bilo mi je lepo. *** Na ovom mestu neću i ne mogu da pišem o onom drugom, realnom Ošu. Gradu gde je još 2010. godine bilo četiri stotine mrtvih, u etničkim sukobima između Kirgiza i Uzbeka. Neću da pričam o položaju žena u južnom Kirgistanu, o krađama devojaka, o korupciji u društvu. To je neka druga, ozbiljna tema. Za nas je Oš bio mesto odmora i u našoj intimnoj geografiji, ostao mi je u sećanju kao veselo i šareno mesto. Kada ga ljudi tako oboje - i najstrašnije mesto, sa tamnim avetima ispod pločnika kojim gazite, sa potocima krvi i patnjom onoliko nedužnih, odjednom postaje mesto smeha i šale. Ne znam da li su toga svesni, ali Sintija i Kristin, Dušan i Ljubiša, jako su dobri ambasadori Oša. I sami stranci, i sami sa željom da ih tamo prihvate i da obave svoj posao, na najlepši način čine čast gradu u kome žive i ljudima među kojim žive. Mada, nisam sasvim siguran da im je to jasno, da su se neprimetno od stranaca premetnuli u gotovo domaće… *** Još dva dana u Džalal-Abadu, kod Ljubiše, još dva dana druženja i odmora! Iako, došli smo na jednu noć, brz predah, ali zna čovek da pritisne sve dugmiće i da nas zainteresuje. Ostadosmo duplo duže. Kasnimo već, produžili smo put na nekoliko mesta do sada, ali ne mari da dodamo još jedan dan. Ne, kada je razlog pravi. A, evo ga i razlog: izlet na osamdeset kilometara udaljene planine. Aha, zvuči prozaično, slažem se. Vožnja na te vodapade, prskanje ispod istih, stari ruski UAZ koji nas ljulja dok Mimi brine da se ne prevrnemo, drvored oraha (ne zezam vas, pravi drvored oraha uz put, dugačak više kilometara!), pivo, mnogo piva, svako veče, sve je to bilo sjajno zezanje i pravo uživanje. No, pamtiću možda najviše i najjače roštilj koji smo pravili, na obali perfektne planinske reke, na engleski kratkoj, mekoj zelenoj travi. Drva za potpalu tražim na sprudovima, preskačući rukavce reke. Mimi raspaljuje vatru i peče dimljenu piletinu (a Mimi je pravi majstor roštilja, inače!). Ljubiša pravi salatu i odnegde, kako i gde je to stvorio ne znam, vadi parče, pazi sad, parče slanine!!! A toga nema baš u ovim krajevima. Ljuks, što bi rekli braća Rusi! Osećao sam se kao da sam u svojoj kući, ta četiri dana. Ljubiša nam je darovao odmor koji nam je trebao, kada nam je trebao! Čili i čisti, servisirani, veseli, petog dana krećemo za Biškek. Prestonicu Kirgistana.

Slažem se, sledeći put pravimo reprezentaciju slovenskih zemalja . Promašili smo se za oko 10-15 dana, ovoga puta. Lep pozdrav in srečno!

Avtomoto, šteta zaista! Braća Slovenci u ovim daljinama, pa to bi mi bilo kao da smo sreli rod rođeni. Zaželi se čovek ovih slovenskih jezika... A nema nam više Ljussa, ostao u Kirgistanu...

Bravo majstore, teraj u visine! Srećno!

*** Od Karakula do Oša čeka nas skoro tri stotine teških kilometara. Pre ulaska u Kirgistan, treba preći još dva prevoja iznad 4200 metara visine. Prvi nije težak. Ali, drugi, Kyzil-Art, iako nije najviši, tehnički je najteži prevoj na Pamiru. Polazimo (za nas) rano, već oko devet časova ujutro. Pozdravljamo porodicu naših domaćina, onako svečano su se okupili da nam, svi redom, zvanično i formalno požele sreću na putu, uz svepristuno rusko: "Sčastlivo!". Karakul nas ispraća u najlepšem odelu. Uz jutarnje Sunce, vrhovi se bele i presijavaju, dok jezero svetluca u refleksiji svetlosti sa površine. Stajemo više puta, ne možemo da se otrgnemo od tog prizora. Teško nam je da ostavimo Karakul u retrovizoru, da ga ko zna kada i ko zna da li ikada, ponovo uživo vidimo. *** Prvi prevoj prelazimo brzo i rutinski. Iza njega, veoma brzo, počinje uspon na Kyzil-Art. Početak uspona obeležen je deonicom lošeg, talasastog puta (Kyzil-Art je po zlu čuven, u smislu da je često podloga veoma meka, a blato duboko. Sve to uzrokuje da teža vozila uništavaju put prolazeći njime). Penjemo se do vrha, vozeći polako i štedeći svoje motore. Ne verujem da bih išao brže, sve i da sam se manje obazirao na dobrobit motocikla. Predeli su takvi da od njih zastaje dah. Početak je ovo zelenog kirgistanskog gorja! Na samom vrhu prevoja, zarobljen u polju dubokog osušenog blata, nalazi se granični prelaz Tadžikistana. Sve formalnosti završavamo brzo i lako, uključujući i još jednu GBAO kontrolu, kontrolu šverca narkotika i uobičajenu policijsku i carinsku graničnu kontrolu. Magična reč: "Serbija" i malo ruskog i na ovoj visini otvaraju sva vrata. Iza tadžičke rampe počinje "ničija zemlja", osamnaest kilometara dug i strm spust niz planinu, iza koga će tek naići pogranični kompleks Kirgizije. Pre nego počnemo spust, dugo stojimo na prevoju i fotografišemo se. Uživamo u odsustvu bilo kakve vojske ili kontrole. Ovako bi svaka granica trebalo da izgleda. Oslobođena stupidnog ljudskog zabrana. *** Kao što sam već napomenuo, spust je strm i težak. Na našu sreću, u trenutku kada ovuda prolazimo, podloga je potpuno suva. Tačnije, primećujem sa olakšanjem, sveže suva! Vidi se još karakteristična jarko crvena boja sveže osušenog planinskog blata. Planina se otvorila i dopustila nam da prođemo. Da je pao i litar kiše na ovo osušeno blato, nikada sa motorima koje vozimo ne bismo uspeli, ne po tim serpentinama, ne u tom nagibu, ne sa takvom podlogom. Umorni i zadovoljni silazimo u dolinu. Posle dvadeset i četiri kilometara bez bilo kakvog asfalta, nailazimo na granični punkt Kirgistana. *** Nikada ni u jednu zemlju u ovom kraju sveta nisam ušao brže i lakše. A, Boga mi, obišao sam ih, osim Turkmenistana, evo sada već sve. U Kirgistan smo, naime, ušli za ukupno dvadeset minuta! Nakon brze i efikasne policijske procedure, umesto carinskog pregleda, pri pogledu na naš srpski pasoš, pita nas dežurni carinik (prelaz je inače toliko mali, planinski i neposećen, da carinik ne nosi uniformu, već papuče i stari donji deo trenerke, sparen sa sportskim dresom odgovarajuće boje): "Treba li meni viza za Srbiju?" pita. "Treba, treba, baš kao nama za Kirgistan", odgovaramo u glas. "Dobro, ali vi ne tražite vizu Rusima?" insistira i dalje on. Pošto smo se složili da zaista građanima Rusije za ulazak u Srbiju nije potrebna viza, kao uostalom ni obrnuto (pokazujem mu corpus-delicti te tvrdnje u svom pasošu), on će opet: "Kada Kirgistan jednom postane deo evro-azijske unije sa Rusijom, znači li to da ni meni neće trebati viza?" "Znači, upravo tako", slažem se ja. "U tom slučaju nema pregleda, davaj, davaj, hajde na piće!" veselo ciknu prilika u sportskoj odeći za džoging, koju čovek ovde, u kirgiskom delu Pamira, mora da shvati ozbiljno, onako kako i priliči šefu carinske postaje. Predmetno piće bilo je "Kumis", nacionalno piće Kirgiza. Inače, neka vrsta fermentisanog napitka od konjskog mleka. Ja sam pio, skoro sa uživanjem. Mimi nije mogao da prevali skoro ni kap preko usana. Ne i ne, čak i ako bi odbijanje rizikovalo potpuno raspakivanje natovarenih motora i detaljan carinski pregled od strane uvređenog ponosnog konzumenta Kumisa, koji je deo svoje dnevne porcije velikodušno ponudio nezahvalnim strancima. Do kraja dana bio je ubeđen i čekao je čas kada ću se u grčevima zaustaviti i otrčati u kakvo žbunje pored puta. Verujem da i danas misli kako sam se samim čudom, tj. direktnom intervencijom Bogova putovanja, za dlaku izvukao. Niko ga ne može ubediti da ono nije bilo pokvareno! *** Put do Oša, odmah pošto se nakon Sari-Taša (nekih pedeset kilometara lošeg i polomljenog asfalta udaljenog od opisanog konzumiranja Kumisa) izađe na novu "kinesku" darogu, je odličan! Sjajna, nova magistrala, koja preko dva prevoja visoka iznad 3500 metara i još nekoliko onih koje i ne brojimo (prevoji preko 2000 metara, za koje po alpima plaćamo skupe pare za privilegiju da ih vozimo, ovde se ne notiraju kao bilo šta neobično, pa se i ne broje). Čak je i veliki odron, koji je više dana držao prevoj Taldik potpuno zatvoren i mnogim putnicima zaprečio put, samo nekoliko dana ranije dovoljno probijen da provučemo svoje motocikle i nastavimo put ka Ošu. Blokada puta, ona ista kojom pripadnici Ata-Žurt partije protestvuju protiv aktuelne vlade Kirgistana, želeći da oslobode jednog uhapšenog člana, takođe je povučena. Vidimo ih, i dalje su pored puta, ali saobraćaj više na prekidaju. Definitivno, sada sam već ubeđen u to (jer znamo svi da slučajnosti ustvari ne postoje), planina se sa namerom otvorila i odlučila da možemo da prođemo! Sve zapreke, svi potencijalni problemi, demonstracije, odroni, blato, političke turbulencije u GBAO, sve se to primirilo i otvorilo nam prozor mogućnosti. Prozor kroz koji smo se provukli. Pamir nam je dozvolio prolaz. A ja sam zahvalan i poštujem te planine više nego ikad ranije! *** Kirgistan je predivan u tih prvih dve stotine kilometara. Mada, ispostaviće se kasnije, Kirgistan je predivan i generalno. Jedna od najlepših zemalja koje sam do sada video (ostaje da jednoga dana, ako bude prilike, posetim Novi Zeland, kažu da je tamo lepše i zelenije). Zelen, naseljen i fotogeničan, onako izotropno, gde god umorni motociklista pogleda. Prija nam lagana vožnja odličnom magistralom, dok mašemo deci i otpozdravljamo, neumitno se približavajući Ošu. *** Oš je kraj pamirskog trakta. Oš je ujedno i mesto našeg "otdiha" (odmora). U Ošu ćemo se odmoriti, servisirati motore posle teške deonice i zasluženo uživati. Bićemo tamo gosti prave male "međunarodne zajednice", u punom smislu te otrcane grupe reči. Mada, kakva bi to međunarodna zajednica bila, da dva Srbina nisu i tu umešali svoje prste!

Mile, puškomitraljez, razume se

*** Silazak sa Akbajtala je fantastičan. Čak ni zabrinutost za Mimija ne može u potpunosti da potisne divljenje prizorom koji gledam. Nije ovo često u životu, ne viđa se iza svakog ćoška, pa vozim polako i često zabacujem pogled ka horizontu, kao kakvu udicu u nadi da ću uhvatiti još poneki utisak. Mimija sam zamolio da siđe što brže, to je najbolje što možete učiniti kada simptomi visinske bolesti počinju da prete. U podnožju, na kraju strmog dela spusta, nalazi se tabla sa imenom prevoja Akbajtal i ispisanom nadomorskom visinom. Na tabli vidimo nalepnice odabranih putnika koji su uspešno prešli krov Pamira, ranije, pre nas. Od onog dana, na tabli ponosno stoji i nalepnica Srbije. Neka se zna da nismo lošiji, ako smo već mali i ponekad prgavi, umemo eto i mi da stignemo daleko. *** Uskoro, nije moglo proći dugo, u daljini se polako pomalja Karakul jezero. Slano jezero na 4000 metara nadmorske visine (!), biserno plave boje, okruženo arenom snežnih vrhova, svih od reda viših od 7000 metara, dakle, od one posebne, kraljevske sorte planina. Ne možemo toliku lepotu da procesiramo za tako kratko vreme. Svi ljudski senzori doživljavaju preopterećenje. Iako smo blizu kraja etape za taj dan, stajemo na ručak. Poslednje zalihe konzervi, losos u nekom povrću, moram priznati iznaneđujuće ukusno. Pitam se da li je onaj ruski mučenik u fabrici za obradu ribe, ko-zna-gde u toj imperiji, razmišljao kako će produkt njegovog radi biti konzumiran pored puta, na obroncima Himalaja, od strane slovenske braće na motociklima? Ili se, verovatnije mi to zvuči, već odavno navikao na čudne situacije i u svojoj muci, svom arbajtu, ne razmišlja o glupostima? *** Uspevamo da nađemo smeštaj u jednoj kirgiskoj porodici u Karakulu, inače veoma malom selu, možda čak manjem i od Aličura. Tvrdi ljudi koji žive u još tvrđem okruženju. Sada, već skoro u punom letu, temperature danju ne prelaze desetak stepeni celzijusa, za noć, sklupčan ispod dva jorgana koji su mi domaćini obezbedili, nisam se dodatno interesovao, dovoljna informacija mi je bilo sopstveno telo, koje u pokušaju da se zagreje, drhti kao prut na vetru. U Karakulu nema struje, tj. jedina električna energija koja je domaćinstvu na raspolaganju potiče iz starog agregata, smeštenog iza kuće, u zadnjem dvorištu. Ljubazno, na našu molbu, domaćin uključuje agregat na nekoliko časova. Samo da bi mi pripunili baterije, kada smo već robovi progresa na zadatku snimanja video materijala, a baterija imamo za omanju inženjerijsku jedinicu vojske Tadžikistana. Tako mi se bar ponekad čini. Klinci u porodici struju dočekuju kao praznik! Momentalno pronalaze stari muzički stub, puštaju muziku i dugo u noć igraju u predsoblju kuće. Radost i praznik, eto kako se na nešto što mi uzimamo zdravo za gotovo gleda u vrletima Pamira. Uzgred, shvatam nešto kasnije, u Karakulu nema ni vode. Svi vodu dovlače na leđima, uglavnom žene tj, sa jedine česme u centru sela. Kada to shvatite, postanete veoma ekonomični u potrošnji iste tokom pranja ruku i umivanja. Nedugo zatim, za večerom, pribor za jelo nam donosi preslatka devojčica, stara pet godina. Sitna je, poput našeg trogodišnjeg deteta. "Pažalsta", stidljivo nam kaže dok nam pruža pribor. I još jedno: "Bon apetit". Deca su svuda predivna, na Pamiru ili bilo gde drugde, ne možete a da im se ne nasmešite kada nešto izvedu ispravno. Slatko sam jeo, supu od jaka, uz jak maslac od jaka i domaće uštipke. Još slađe sam nakon toga spavao. Na zemlji, razume se. *** Mimi celo popodne nije u elementu, prespavao je veći deo dana. Ipak, pošto se probudio predveče, oseća se bolje. Dobro je, izgleda situacija ipak neće dalje i dublje da se komplikuje. Ja se osećam dobro, samo uobičajena glavobolja za tu visinu, blaga i očekivana. *** Prethodno tog dana, pre nego smo završili etapu, stigli smo da uđemo u Kinu! Naime, kilometrima se vozi pored same kineske granice, prati vas ona kao onaj žuća bicikliste kroz planinu. Na jednom mestu, šverceri verovatno, prosekli su pograničnu ogradu i otvorili divlji prelaz. Naravno da nismo izdržali! Zaustavili smo motore i otrčali u Kinu! Iako trčati stotinak metara do Kine i nazad (kako ovo moćno zvuči, zar ne, mislim stotinak metara do Kine?), na visini od 4000 metara, nije niti malo, niti jednostavno,bila je to prilika koja se ne propušta. Posetili smo Kinu! Dodali je na listu zemalja koje smo obišli. Dva metra u dubinu teritorije, možda. No Kina je Kina, molim lepo, da se notira!

*** Najzad krećemo iz Murgaba. Jutro se odužilo, i neka je, ali sada valja pohitati. Nepunih dvadeset kilometara od polaska, eno ih ispred nas pored puta, opet u kvaru stoje Poljaci. Isti problem, sa istim motociklom. O, Bože, kako li će na prevoje koji tek slede, one iznad 4500 metara? I dalje su uplašeni, ni to se nije promenilo, nerado komuniciraju, mašu nam da produžimo. Čudno mi je, nikada ranije nisam sreo putnike poput ove trojice. Još jednom im, onako u prolazu, predlažemo da skinu filter za vazduh i pokušaju na taj način da pomognu svom motociklu da prodiše. I onda nastavljamo, njima dalje pomoći nema ili mi ne znamo kako da im pristupimo… *** Počinjemo da prestižemo bicikliste, jednog po jednog. One iste koji su jutros poranili i iz zajedničkog nam smeštaja veoma rano krenuli da napadnu Akbajtal. Akbajtaj je najviši prevoj na celom Pamiru (4655mnv) i svakako nije šala. Drugi najviši prevoj sa javno dostupnom magistralom na celom svetu (najviši je čuveni Karakorum put u Kini), zahteva fizičku i mentalnu pripremu, posebno tešku za bicikliste. Mašemo im, svima redom, pesnicama visoko podignutim u vis i glasnim sirenama bodrimo ih, dižemo im moral. Inače, ne zaustavljam se ispred biciklista nikada. Ne želim da im remetim ritam, znam koliko im je teško da ga pronađu, posebno na ovakvom usponu (uspon naime postojano traje preko 70km i to na visinama preko 4000mnv, gde je čak i prosto stajati, ne raditi ništa, već samo disati, dovoljno teško). Ipak, kada pauziraju pored puta ili kada se oni zaustave željni kontakta i razgovora, volim da stanem onoliko. Da ćaskamo, da ih obodrim koliko mogu, da im ponudim vodu za piće (biciklista na duge staze, naime, nikada ne može da ponese zaista dovoljno vode i po tom pitanju obično zavisi od ljubaznosti ljudi koje sreće. Zapamtite ovo i pomozite, kada sledeći put vidite kakvog putnika kako znojav cedi poslednje kapi iz flaše zakačene za skromni bagaž na svom biciklu!). Biciklisti su heroji, moderni nomadi. Koliko je samo potrebno rešenosti da se sopstveni život svede na osnovu i da se potom krene na put. Onoliko! Koliko treba samomotivacije i fizičke spreme, koliko je muka i koliko odricanja da se na tom putu napreduje! Divim se biciklistima i svakom od njih pojedinačno klanjam se do zemlje. Mentalna snaga kolosa, fizička izdržljivost u, po pravilu, vitkom, žilavom telu i rešenost bez suvišnih dilema. Vidim sve to, kao da lebdi iznad svakog krhkog tela koje se upinje da na 8 stepeni celzijusa savlada uspon od 14%, na visini većoj od pola Everesta. Biciklista na duge staze – to je elita putnika, vrhunski oportunista, ludo su hrabri (možda čak i samo ludi) i vanzemaljski izdržljivi, kao da ih neko hrani Kriptonitom uz svaki doručak. Drugovi žilavci, navijam za vas u svakom trenutku i kada mi zahvalite što sam stao (jer, motociklisti obično samo prođu), znajte da je poštovanje i divljenje na drugoj strani vašeg pogleda! *** Akbajtal ne shvatamo olako. Stajemo često, dozvoljavamo svojim telima da se aklimatizuju. Za mene, visina od 4000 metara je magična granica. Ispod nje, zaista ne osećam bilo kakve simptome, iznad počinje postojana glavobolja, najpre slaba, a potom, ako se ubrzo ne zaustavim i sve jača, praćena mučninom. Pažljiv sam, dakle. Na visini od oko 4200 metara pravimo poslednju pauzu pred napad na prevoj. Meni su ti poznati simptomi upravo bili započeli, pauzom pokušavam da ih smirim, kontrolišem. Mimi još uvek ne oseća bilo kakve tegobe. Te pauze nisu dugačke, desetak minuta svega, koji omogućavaju telu da uhvati korak, da azot u krvi ne pređe kritičnu koncentraciju. I kao i do sada, telo zahvalno reaguje. Glavobolja nestaje, mučnina se povlači, u punoj formi krećemo u napad! *** Ide lako, dosta brzo. Znamo već kako treba sa ovim prašnjavim serpentinama, pri velikom nagibu, na ovakvoj visini. Ako se dobro sećam, a sećam se, verujem da mi je motocikl možda samo jednom ispao iz putanje, pošto je malo otklizao zadnji točak. No, ni to jedno proklizavanje ne bi bilo vredno pomena da nije bilo direktna posledica čudnog prizora: Ispod samog vrha, verujem da nije ostalo ni pet stotina metara do cilja, do krova pamirskog trakta, vidim ispred sebe sitno žensko telo kako se upinje da biciklom savlada uspon. Grči se teškoj borbi sa planinom, vidi se da iz sebe izvlači poslednje atome snage, ali ne želi da posustane. Sa vrha prevoja bodri je njen partner, on je svoju robiju već odradio i sada glasnim uzvicima bodri saputnicu. Pored nje, i dobar vam stojim da to ne izmišljam, glasnim lavežom i poskakivanjem bodri je veliki, predivan žuti pas! Bodri je, drugim razlogom takvo ponašanje ne može biti objašnjeno, iz petnih žila, kao da mu život zavisi od toga hoće li se ova mala žena popeti na vrh ili ne. Nisam mogao da odlepim oči od ovog prizora, sve dok me proklizavanje motocikla nije podsetilo da se isti neće sam popeti gore, da mu treba asistencija vozača. I popeh se. Osvojih Akbajtal. Ali, nisam mnogo razmišljao o tome. Skočio sam sa motora i pridružio se bodrenju, opštoj buci sastavljenoj od ljudskih uzvika i psećeg laveža! Ona je uspela, sišla je sa bicikla i pozdravila umorno svog ljudskog partnera. Ovaj ju je zagrlio. I on je zadovoljno legao ispred njihovih nogu, savršenih manira pozdravio je mene, isplazio jezik i dugo dahtao. Odakle ovaj pas na na ovolikoj visini? Odakle se stvorio, gde se zaputio, kada desetinama kilometara ni pre, ni posle nema bilo kakvog ljudskog naselja? Belgijanka, a bila je Belgijanka, i Amerikanac, a on je Amerikanac, rekoše mi da je pre njih pas pratio drugi par biciklista (sreli smo i njih!) niz Akbajtal. I da se, kada je ove dopratio do podnožja prevoja i valjda se uverio da su bezbedni, prosto okrenuo i onda uzbrdo pratio njih dvoje. Ponovo do vrha. Skroz! Šta li ovo divno stvorenje misli u svojoj glavi? Šta li je njegova misija? Da li se oseća odgovoran za sve te ljude koji se suljaju uz i niz njegovu planinu, pa je odlučio da im svaki dan, puno radno vreme, pomaže? Ne znam, ali i to vam se kunem, u njegovim očima vidim čistu ljubav i puno zadovoljstvo. Dok opružen leži ispred nogu jedne Belgijanke i jednog Amerikanca, pozirajući ležerno kameri Srbina, tu na krovu njegovog Pamira. Ništa na svetu ne može da vam pruži tako bezuslovnu ljubav, bezrazložnu radost i podršku, kao što to može pas. Baš niko i baš ništa. Ovom žući nije potreban razlog, čak nas i ne poznaje, ne govori naše jezike, ali je uložio celog sebe da učestvuje u poduhvatu. Skače i laje, bodri i podseća da nema stajanja, diže moral. Od nagrade očekuje samo ljubazan pogled i, ako daš daj, ti veliki ljudski stvore, malo češkanja iznad repa, to jedino ne mogu sam da dohvatim. Siguran sam da je Bog udesio ovu nadrealnu scenu, ovde na krovu planine, samo da bih ta stvorenja voleo i štitio još više, kao da ih i inače ne volim dovoljno. I ajd' sad, pamti ti majkoviću taj Akbajtal i visinu, junačko ponašanje motocikla i savladan uspon. Sve je to izbledelo naspram žutog psa, njegovog vremena i njegove snage koje nam je dao na poklon. I pogleda punog apriorno nezaslužene ljubavi. Da li sam poludeo na ovoj visini, mislim se, dok shvatam da mi jedna suza klizi niz lice? Valjda je vazduh razređen, pa joj je lakše da na kvarno sklizne iz oka, objašnjavam sebi naučnu pozadinu situacije. *** Dok sam ja seirio sa biciklistima i igrao se sa žućom, Mimi je brzo i jako počeo da razvija simptome visinske bolesti. Sve knjiški, sve redom. Vreme je bilo da letimo dole, da brišemo sa prevoja. Ako se "dole" može nazvati visina od 4000 metara, na koju sa prevoja "silazimo"!