*** Polazeći iz Murgaba, putnik može krenuti na sever (ka Kirgistanu i Ošu, dakle tamo gde smo se i mi zaputili), na zapad ka Horugu (odakle smo prethodnog dana pristigli) i na istok (preko prevoja Kulma u Kinu!). Ova pozicija čini Murgab značajnim saobraćajnim centrom. Bez obzira što taj gradić, od svega četiri hiljade duša, na prvi pogled zaista tako ne izgleda. Kamioni iz Kine upravo kroz Murgab naastavljaju ka Dušanbeu i centralnom Tadžikistanu. Takođa, sav saobraćaj iz Kirgistana nema gde okolo, mora da prođe kroz Murgab. Ova lokacija, na sredokraći između Kine, Kirgistana, Avganistana i Tadžikistana, čini Murgab, zajedno sa Horugom, centrom svih švercerskih ruta i krijumečarenja, uglavnom narkotika. Cinici kažu kako je na Pamiru upravo kijumčarenje narkotika najvažnija privredna grana i verovatno nisu daleko od istine. Sa druge strane, baš kao i u Horugu, putnici kroz pamirske planine, sa koje god strane da su došli i ma gda da su se zaputili, moraju da prođu kroz Murgab. Uglavnom u Murgabu svi noće, nekako je na zgodnom mestu za konak. Upravo to je razlog zašto se u jedinom hotelu u gradu, prethodno veče, sakupilo onako brojno internacionalno društvo. Skoro dvadeset ljudi, motociklista i biciklista! Iskreno, ja volim te situacije, tu razmenu informacija, iskustava i, usporeno i lenjo, ćaskanja na jutarnjem suncu. Sve su to slični, široki duhovi, neograničeni strahom i neomeđeni svakodnevnicom. Od svakoga od njih, na ovaj ili onaj način, može se mnogo naučiti (dobro de, osim od ona tri Poljaka, od njih se ništa ne može dobiti, ne govore ljudi ni jedan smisleni jezik!). Slučajni susreti, takvi kakvi su, neplanirani, iznenadni i divni, spadaju među najveća zadovoljstva dugačkih putovanja. *** I kao da prijatno ćaskanje sa svim tim putnicima nije bilo dovoljno, nagradiše nas to jutro Bogovi putovanja još jednom. Šetajući prašnjavim "ulicama" Murgaba, jer ni velikodušni putopisac ne može one murgabske transverzale nazvati pravim ulicama, shvatamo da nas iz daljine neko doziva. Ih, čudna mi čuda, nije to toliko retko, ljudi u ovim krajevima vole strance i rado razgovaraju sa strancima. No, ovoga puta bio je to neko poznat! Iz petnih žila upinje se da nas dozove onaj taksista iz Pendžikenta, onaj isti koji vozi naše drugare Tadžika i Kineza (ah, pa da, beše baš u Murgab!), poznanike iz Kalaikuma. Sećate se te kalaikumske večere, zar ne? Odvede nas do neke kuće, trošne poput svih ostalih. Uvede nas unutra, u nešto nalik kancelarijskoj sali za konferencije, samo primereno standardu prostora na kojima se nalazimo. U toku je poslovni sastanak. U dnu stola sede ozbiljni Tadžik i Kinez, mada ih takve ne pamtimo, to su baš naš Tadžik i naš Kinez. Kako nas ugledaše, poskakaše, ozbiljnost nestade sa njihovih lica, a usta se u momentu razvukoše u širok osmeh. Skočiše, prvo Kinez, pa onda stariji Tadžik, nasmejani sada već od uha do uha, ma ni mi nismo ravnodušni priznajem. Pozdravismo se kao najrođeniji. Sastanak je prekinut, naravno, moraju svi prisutni (a bilo je tu skoro desetak duša) da nas upoznaju i da se rukuju sa nama. I da nas potom ugoste! Na rastanku, reče mi Tadžik ozbiljno: "Prijatelji koje upoznaš na putu, postaju ti kao braća". Kako je to samo tačno, a kratko, sročeno, mislim u sebi dok mu čvrsto stiskam ruku! I mi tako dobismo braću u Pandžikentu i, Bogo moj, jednog čak u Kini…

*** Polazimo iz Horuga oko devet ujutro, dovoljno rano da imamo vremena, da ne žurimo preko pamirskog trakta. Stajemo ispred spomenika graditeljima tog čuvenog pamiskog puta (kamion iz dvadesetih godina dvadesetog veka, neinventivno nataknut na postolje da tako provodi svoje dane i polako rđa). Neke devojke izlaze iz maršutke, idu na posao u elektro korporaciju. Ista se nalazi pored samog spomenika, gledaju nas čudno, zašto, za ime Boga jedinoga, snimamo taj stari i ofucani spomenik? Njima je tako običan, nama je tako trijumfalan. Povređeno desno stopalo me boli, do neba i nazad. *** Neposredno pošto na leđima motocikla izađete iz Horuga počinje uspon. Postojan, rešen da se ne zaustavi dok vas ne vine tamo gore, čini se ponekad tako blizu nebu. Veoma brzo nalizimo na još jedan kontrolni punkt policije. Pamirski put, kao i GBAO uopšte, glavni su švercerski kanal za trgovinu narkoticima iz Avganistana ka Tadžikistanu (i dalje u svet) i ove kontrole su česte. No, ništa nije drugačije u odnosu na već ranije posećene rampe, prema strancima su i dalje veoma ljubazni. Savršeno prijatan i uslužan, brz u proceduri, jedino što je zanimalo policajca koji je upisivao naše podatke u listu putnika bilo je da dobro osmotri Mimija. Budući da su generacija, rođeni iste godine i istog meseca, nekako ga je zanimalo kako ovaj izgleda, valjda koliko se u odnosu na njega potrošio. Nasmejao se samo, izgleda zadovoljan onim što vidi, rekavši kratko lakonski: "Brat, treba ti brijanje, izgledaš mnogo starije od mene". *** Pravimo česte pauze, grubo na svakih pet stotina metara nadmorske visine. Želimo da se penjemo polako, da damo sebi vremena za aklimatizaciju. Ovaj princip pokazuje se kao dobar. Problem sa visinskom bolešću ne postoji, nemamo bilo kakve simptome. Iako smo već veoma visoko, preko 3500 metara iznad mora, sve je u najboljem redu. *** Iznenađen sam, uz put postoji dosta malih naselja, nisu to čak ni sela, ali postoje permanentna ljudska naselja. Ljudi se ovde bave uglavnom stočarstvom. Zaključujem, onako lutajući mislima dok vozim, da im je pamirski trakt žila kucavica, pitanje života i smrti. Energenti, hrana, ogrev, sve to dolazi na Pamir ovim pravcem M41, koji im, želeli oni to ili ne, donosi i nas. Da nema tog puta, blagosloveni bili ruski vojni inženjerci koji su ga napravili, život na ovim visinama bio bi sasvim nemoguć. *** Nakon nešto više od stotinu kilometara počinje pravi uspon. Prvi veliki prevoj iznad 4000 metara, Koitezek prevoj, visok je čak 4271m! Do ispod samog prevoja postoji solidan asfaltni put. No, odmah pošto započne onaj glavni uspon, asfalt nestaje i zamenjuje ga makadam. Na momente taj makadam prelazi u peskovite serpentine, nisu one lake za vožnju velikih i teških motora, no i motori i mi veoma dobro guramo uz taj uspon. Negde oko kote 4100 (metara, naravno), dakle pre nego smo stigli na sam vrh prevoja, pored puta iznenada opažamo tri motora koja stoje. Ispostavlja se da su u pitanju tri Poljaka, jedan ima loše podešen karburator na svom starom Transalpu i na ovoj visini prosto više ne može na gore. Drugi nekako gura, kako tako, dok treći, eto i toga ima u tom društvu, vozi normalno. Pored njih, potpuno slučajno naišao iz suprotnog smera iz Oša, zaustavio se (opet poljski!) bračni par u terenskom vozilu. Svake godine dolaze na Pamir zajedno, sada daju moralnu podršku sunarodnicima. Pokušavamo da pomognemo Poljacima motociklistima. Teško ide, oni ne govore ni jedan jezik osim poljskog, jezička barijera je velika prepreka. Osim toga, a možda baš zato što ne govore ni jedan jezik i što su samim tim izolovani od okruženja u kome su se obreli, ovi konkretni Poljaci veoma su nepoverljivi i uplašeni. Kriju gde su se zaputili, naš predlog da im ponesemo stvari do prevoja i tako im rasteretimo motore odbijaju, sa velikim strahom u očima kažu uplašeno: "Nemojte, ne treba". Ipak, kako ih ostaviti onako izgubljene i samo otići, onom mučeniku u problemu pomažemo da pročisti filter za vazduh (dajem mu predlog da filter za sledeću etapu preko 4000m sasvim ukloni, da tako malo poveća snagu motora). Kada smo se uverili da je upalio motor i da je otišao uzbrdo, krećemo i mi. *** Naši motori ponašaju se sjajno i uskoro prelazimo prevoj bez problema. Preostala nam je nevelika deonica bez asflata, po osrednjem makadamu imamo još svega oko trideset i pet kilometara. I to vozimo bez problema, silazimo u Aličur. Kontrolni punkt policije, da, eto ga još jedan, prolazimo brzo i rutinski. Na takav ishod smo već, kao stare kuke, navikli i više nas brzina ne iznenađuje. Inače, pošto smo napustili Horug, prvobitni plan bio je da spavamo u Aličuru. No, mesto je veoma malo, teško je naći porodicu koja bi nas primila na konak, a dovoljno je rano da možemo da vozimo dalje. Ako potegnemo još tek nešto preko stotinu kilometara, stići ćemo do Murgaba. Menjamo dakle plan i krećemo za Murgab. *** Podižemo tempo, ne želimo da nas uhvati noć u planini. Do Murgaba čeka nas još jedan prevoj (Naziataš, visok 4137 metar), no put preko istog sve vreme je korektan, radi se o nekoj vrsti oštećenog asfalta, svakako dovoljno je dobar da se rutinski i brzo preveze. Neposredno ispred Murgaba vozimo već veoma brzo. Tu brzinu obojica plaćamo. Podloga, iako je asfaltna, izuzetno je neravna, pa udaramo o zemlju po jednim jakim udarcem donjom pločom za zaštitu motora. Pri brzinama većim od 100kmh, to je uvek prilično neprijatno iskustvo. *** U Murgab stižemo dobrano pre mraka. Smeštamo se u mali hotel, jedini u gradu. Na naše iznenađenje, tamo zatičemo već pet ili šest motociklista raznih nacionalnosti (Englezi, Francuzi, Holanđanin, čak i jedan Irac), ali i još više biciklista! U toku večeri, kasno, pristićiće i ona tri nesrećna Poljaka, pa uz nas dvojicu Srba i lokalne Pamirce i Kirgize, imamo pravi internacionalni skup. Impozantnih razmera za mali Murgab! Kako je lepo deliti planinu, sa ljudima istih snova i sličnih pogleda na život.

Poslednjih tri (i po) dana smo gosti naših ljudi, a ustvari i cele male međunarodne zajednice, u Ošu i sada u Džalal-Abadu i moram da priznam da se osećamo kao da smo kući i da nam jako prija. Ovde prisutni ljusso je glavni krivac za to. Jedini problem je što, kada ima roštilja i dobrog društva, onda nema pisanja. Pisaćemo, nadam se kada stignemo u Biškek. Trenutno je sve više nego ok.

Bravo majstore!!! Vidim da si stigao kući

Mada, nismo toliko umorni, a da ne odgovorim na brzaka na pitanja: 1. Gume smo promenili tako što smo našli nekog vulkanizera da iskoristimo njegovu mašinu za odvajanje guma sa felni, kao i velike pajsere. Uglavnom nam je on pomogao da sami promenimo gume . Šalim se, ali manje-više je tako (ne želim da mi neko prtlja oko točkova, a pošto me mrzi da sa prednjeg točka demontiram diskove i ABS senzor, onda je bila stroga kontrola 2. Benzin jeste izazov. Treba dosta truda da se nađe od 95 oktana, ali smo uglavnom uspešno to rešavali. Videćete na snimcima i fotkama gde se sve sipa benzin. Onim mučenim zapadnjacima teško je da prevale i sipaju to u motore, nama ti balončići i cisterne dođu lakše, imamo životnog iskustva na tu temu pz svima.

Stigli smo u Oš, mrtvi umorni, posle 7 dana završili smo vožnju pamirskim traktom. Po planu. Današnji dan počeo je na 4000m, završio na 1000m. Počeo na 8C, završio na 35C, a ujedno smo se pomerili i jedno 80 godina u budućnost... Pamir smo danas završili, bilo je sjajno, bilo je na momente i dosta teško, visina je veliki izazov (više stotina km na 4000m i pet prevoja na 4200-4655m, zanimljivo telo reaguje na sve to) ali smo sve prošli ok i gotovo rutinski. Iako, zaista, bilo je i teških deonica. I, opet, mnogo, mnogo zanimljivih i sjajnih ljudi. Inače, imamo tonu dobrog materijala, ono gore je zaista Božje delo, a ni Kirgistan ne zaostaje. Javićemo se detaljnije kada se malo odmorimo, ovde u Ošu.

Dane bolovanja u Horugu iskoristili smo da servisiramo motocikle, jeste, došlo je vreme za prvi redovan servis, da se družimo sa drugim putnicima (naročito mi je zanimljiv bio nemački par koji me je danas ubeđivao, dugo, da su se od celog putovanja najbolje proveli u Srbiji, da su naši ljudi gostoljubiviji i od Tadžika, da je Madera najbolji restoran u Evropi, a bermet najbolje desertno vino koje su pili. Ja sam, ne bez ponosa, dopustio da budem ubeđen ). Pripremili smo se za deonice koje slede, temeljno. Sutra se penjemo na iznad 3000m nadmorske visine i sledećih oko 600km nećemo silaziti ispod te visine. Pred nama su pet prevoja iznad 4100m, najviši od čak 4655m. Na četiri od njih nema baš pravog puta, uvek ima snega i blata. Kažu da je najnezgodniji poslednji, iako ne i najviši, najstrmiji je, sa najlošijom podlogom i to posle granice Kirgistana. Videćemo. Trebalo bi da smo se fino aklimatizovali, postepeno. Već smo tri dana na 2200metara iznad mora. Računamo da će nam do Oša trebati 4-5 dana. Videćemo i to. Gotovo izvesno, osim možda u Murgabu, nećemo imati Internet, eto da prijavimo . Krećemo po planu sutra ujutro. Drugi deo pamirskog trakta, tj. Pamir "highway"-a, ko ga tako nazva nije ga ni vozio. Očito .

Klizav pod u kupatilu, moj Pero, klizav pod. Tiho i podmuklo me napao, uhvatio me spuštenog garda, a on zaskočio iznenada, iz zasede...

*** Nedugo pošto smo se pozdravili sa Austrijancima, Panč se upristojio. Uzvodno od impozantnog spleta prirodnih brzaka, širi se mirno po planinskoj visoravni. Pomalo podseća na jezero, odjednom je pitom, tih. Predeli su lepi, često stajemo i utapamo dušu i pogled u svu tu krasotu. Kada čovek zabaci pogled poput kakve udice u daljinu, strana nije bitna, sve je izotropno lepo, duša zasvetli jarkim bojama, a srce brže pulsira. Čak je i put postojano sve bolji, sada već podseća na neki od lošijih puteva u Srbiji! Uzgred, mislim se, čovek često ne ume da ceni ono što ima, dok ne vidi da postoji i gore i teže. Na izlazu iz Rašona, pedesetak kilometara od prestonice GBAO, nalazi se još jedan policijski punkt. Evo kako izgleda kontrola na istom: Dva urlajuća motocikla strane proizvodnje i čudno malih evropskih tablica, velikom brzinom prelazeći most preko jedne od brojnih brzih i bujičnih pritoka Panča, udaraju čeono na kontrolni punkt policije. Dva policajca mašu iz daljine da se zaustavimo, jeste, radi se naravno o nama, i već sam siguran da ćemo platiti prvu kaznu za prebrzu vožnju. Tako je kako je, mirim se u mislima sa sudbinom. Umesto kazne, policajac ozareno pruža ruku i širi osmeh u srdačan pozdrav. Kaže mi, sve uredno persirajući: "Molim vas pasoš, samo da nešto prepišemo, to je neka birokratija, ali odmah zatim nastavljate put. Bićemo brzi". "Ok!" mislim se ja i zbunjen ovim nastupom pružam moj crveni pasoš, dok Mimiju dovikujem da učini isto. Dok njegov kolega upisuje nužne podatke u listu, videvši moje srpske tablice onaj prvi mi deklamuje istoriju Srbije. I to bato, kako deklamuje! Sve tačno, u detalje, duboko i sa više nijansi nego što ih poznaje i većina Srba! Nakon toga, nikako da dođem sebi, pokazuje mi kartu GBAO, objašnjava strukturu stanovnika, pokazuje mesta koja valja posetiti, šta je lepo, a šta još lepše. Objašnjava mi detaljno stanje na putevima, jeste da ih malo ima, ali bolje je da me on uputi. Čak mi ukratko, koncizno i precizno, predstavlja Horug, njihovu malu prestonicu od 28.000 stanovnika. Na kraju se zagrljeni fotografišemo, može, što da ne može vele obojica, ponovo sa širokim osmehom. "Policijski punkt?" pričam ja sa sobom u mislima, pošto smo nastavili put: "Ovo je više full-service turistički info punkt, a ova dvojica, ako su prosek ovdašnje policije - ne znam zaista šta da mislim. Deluju kao da imaju po dva fakulteta i završen kurs za turističkog vodiča pride!" Pre nego smo otišli, pita me ovaj mlađi i učeniji, što dobro poznaje istoriju: "Kako ti deluju ove naše planine i priroda?", aha već smo prešli na ti, "znam da Srbija ima puno planina, je l' vam lepo sve ovo?". Kažem mu kako im fali dobar asfaltni put, renta motora negde u Dušanbeu i zaradiće milione od sredovečnih Evropljana željnih egzotike i novih destinacija. Drago mu je da čuje takav odgovor. "Biće puta, jednog dana", kaže. "Deca moraju da imaju neku budućnost". Otišao sam nakon toga. "Policajac?" nastavljam onaj razgovor u mislima sam sa sobom: "Eto, kakav potencijal trune na kontrolnom punktu, jebem ti siromašno društvo koje te tera u državnu službu, da ti jebem!". *** U Horug smo stigli za videla. Već prvi smeštaj, koji sam kao mogućnost pripremio u svojoj maloj putničkoj knjižici, daje nam prihvatljivu cenu, dobru poziciju u gradu i siguran parking za motore. Soba nije previše neugodna, zajednički wc i kupatilo, sve u svemu – prihvatljivo. Žurim pod tuš, nema sasvim tople vode, ali nije mnogo bitno. Bitno je sprati sa sebe prašinu, pročistiti grlo, isprati oči. Oprati kosu i stvari. Stomak koji zavija podseća me da sam gladan, poslednje što sam jeo bio je još onaj tanak doručak u Kalaikumu. Žurim, iskačem ispod tuša, kao i obično desnom nogom preskačući ivicu tuš kabine. Opa! Šta je ovo? Nema tla pod nogama. Desna noga je tangencionalno dodirnula keramičke pločice i nastavila put po zamišljenoj kružnici ka plafonu. Glava je za nekoliko santimetara promašila ivicu lavaboa, a teško telo punačkog dvometraša tresnulo je svom silinom leđima ne stepenik tuš kabine. Samo da bi na kraju završilo svom težinom na izvrnutom prstu stopala. Granica Avganistana? Gerila, šverceri droge i razbojnici u GBAO? Rizične deonice bez asfalta, noćni prelasci reka i ostale trice? Ispostaviće se da je za mene najveći rizik pamirskog trakta bio klizav pod u kupatilu! Tu sam se povredio tako i toliko da sledeća dva dana gotovo nisam ustao iz kreveta! Horug sam uspeo da vidim, i to sasvim ograničeno, tek trećeg dana. A, dok ovo pišem nejasno je kako ću visoki Pamir prevesti sa kljakavom desnom nogom i prstom za koji smo dugo mislili da je sasvim sigurno napukao. Malo sam se zalečio u međuvremenu, pa se nadam da će ići nekako.

*** Izlazak sa opisane teže deonice bez asfaltnog puta, označava ujedno mesto na kome se nalazi kontrolni punkt kroz koji stupate u Gorno-Badakšan Autonomnu oblast (poznatiju strancima kao GBAO, budući da je malo ko u stanju da tačno izgovori to komplikovano rusko ime). Posle deonice nečega što najviše podseća na veliko peščano polje, po kome nagađate gde bi put trebalo da vas povede, dolazite do prašnjavog, neuglednog policijskog punkta, skrivenog velikim brojem kamiona koji čekaju na kontrolu. U prvi mah ne shvatamo da smo najzad stigli na granicu GBAO, zaobilazim sve ove kamione i pokušavam da nas što pre evakuišem iz prašine, teško je tu uopšte disati, prašina se lepi po licu i sveukupno nervira. Iz kućice, gde je udobno sakriven, izleće policajac. Mahanjem, dozivanjem i zvižducima vraća nas na kontrolu. Naravno, u pasošu imamo odgovarajuću dozvolu. Sada smo ponovo i na originalnoj, najavljenoj ruti, pa bez većih formalnosti i daljeg odlaganja ulazimo u GBAO. *** Gorno-Badakšan je zanimljivo mesto. Nije nam prvi put da ulazimo na neku komplikovanu teritoriju, bilo je toga, ali je svejedno ponovo zanimljivo i uzbudljivo. Pogranična zona sa Avganistanom, naseljena je ljudima koji su etnički veoma srodni Tadžicima, govore gotovo istim jezikom, mada će oni obe ove tvrdnje strasno dovesti u pitanje. Preko puta, u Avganistanu, u Badakšan provinciji, kao i u obližnjem delu Kine, žive isti ljudi. Imaju poseban etnički kolektivitet i nazivaju sebe Pamircima. Oblast je veoma turbuletna. U istom onom Horugu, u koji ćemo za koji čas bez većih problema pristići, pre nepune dve godine vođene su teške borbe između pamirskih gerilaca i snaga lojalnih centralnoj vladi u Dušanbeu. U samom gradu 2012. godine poginulo je najmanje 40 ljudi. Ima još, pre svega dve nedelje u Horugu su održane velike demonstracije, spaljena je policijska stanica. U sukobima koji su usledili bilo je mrtvih. Naravno, sva ta nesigurnost i problemi negativno utiču na turizam. Ove godine stranci su veoma retki na Pamiru. Prisustvovao sam razgovoru vlasnice malog pansiona, koji nas je zapao u Horugu, sa nekoliko lokalnih zvaničnika. Prošle godine, navodi tvrdu statistiku u svojoj kuknjavi ona, do ovog datuma u junu imala je tačno 223 strana gosta. Ove godine, uključujući nas dvojicu, tačno dvadeset. Pri tome, žali se, petorica su bila uhapšena pre nego su joj platila račun! Sa druge strane, Gorno-Badakšan je teritorija sa nekim od najlepših prizora i pejzaža na planeti. Pamirske planine ovde polako silaze sa Himalaja, a vrhovi od preko sedam hiljada metara su čest i normalan prizor. Nadam se da će se ovaj narod opametiti. Zaslužuju bolji život i izvesniju budućnost za svoju decu. Bog im je već dao sve što im je za to potrebno, dovoljno je još samo malo da sami sebi pomognu. *** Ulazak u GBAO, već vam to rekoh, označava početak postepenog poboljšanja kvaliteta puta. Nije to neki spektakularno dobar pravac u evropskom smislu kvaliteta. Klizišta, makadam, odroni i neravne deonice i dalje su više pravilo nego incident. Ipak, postepeno povećavamo srednju brzinu i Horug počinje da biva dohvatljiv, da nam miriše, onamo gde pamirski trakt po kome vozimo napušta dolinu reke Panč i odvaja se uzvodno dolinom njene pritoke Gunt. Horug je ujedno i nešto što ja zovem "putnički levak" ili "hub" na engleskom. Mesto gde se susreću putnici. Ljudi koji sa bilo koje strane, bilo kojim prevozom i bilo kojom rutom putuju pamirskim planinama pre ili kasnije završe u Horugu. Ovde srećete braću po duhu, putnike svake vrste i uopšte mesto je to gde se razmenjuju informacije, prepričavaju iskustva, ukrštaju planovi, gde se zajedno odmara aklimatizujući se na velike nadmorske visine koje slede. Ima takvih mesta u svetu i Horug je definitivno jedno od njih. Iako je ova godina komplikovna za putovanja, trenutno u Horugu ima dvadesetak stranaca. To je mnogo, dovoljno da svako od nas kaže: "Horug je pun putnika!". Ubrzo pošto smo ušli u GBAO i mi smo sreli jednog mladog poljskog biciklistu (napojili smo ga i nahranili, valjda je jasno da je nama lakše da nosimo hranu i vodu, pogotovo što veselnik na Pamir kao i mi ide sa zapadne strane, dakle sa strane gde ima oko 800km manje-više neprekidnog uspona. Odlično za aklimatizaciju, očajno za pedale!). Lepo smo se družili, a pokazaće se, nabasaćemo ponovo na njega i u Horugu, tri dana kasnije, kada ćemo druženje nastaviti. *** Po nas značajniji susret usledio je tridesetak minuta kasnije, pošto smo veselog Poljaka ostavili u znoju lica svog, da sledeća dva dana savladava uspon uz sve ove planine. U susret nam nailaze dva motocikla, voze ih praktično zemljaci, makar nam tako deluje iz ove daljine. Dva Austrijanca, pristigla upravo iz suprotnog smera, iz Oša u koji smo se mi zaputili. Sećate se političke blokade puta u Kirgistanu, južno od Oša, na jedinom putnom pravcu ka Pamiru? One blokade koja nam je zadavala brige kako sići sa planina, kojim putem stići u Oš? Po prvi put srećemo nekoga ko nam nosi dobre vesti! Austrijanci su prošli oko blokade, kroz neku reku, ništa posebno kažu, prolaz je moguć. Informacija je relevantna, iz prve ruke. Sjajno, odlična vest! Pokazaće se nekoliko dana kasnije, kada nam naš još neupoznati drug Ljubiša to bude javio iz Kirgistana, da je blokada i zvanično okončana i da je putni pravac M41 prohodan! Aleluja, jedan veliki kamen pao nam je sa srca! A, naš rizik sa polaskom u neizvesnost se isplatio…

*** Jutro u Kalaikumu dočekujem odmoran. Dan je već odmakao, dugo smo spavali, sasvim udobno na onom podu, već opisanom. Učinili smo sebi polzu na konto vozački teškog prethodnog dana i konjosali dugo, do iza devet tog jutra. Prethodno veče proveli smo, do iza 2 sata posle ponoći, u zanimljivom društvu. Jedan Tadžik iz Pandžakenta, to je onaj neposećeni grad u zapadnom Tadžikistanu, u koji nismo mogli da pređemo iz Samarkanda budući da je granica na uzbečkoj strani već četiri godine zatvorena, njegov kolega Kinez, gastarbajter već pola desetleća ovde u Tadžikistanu, eto i to postoji, i taksista koji njih dvojicu vozi poslom u Murgab. I nas dvojica Srba. A našlo se tu ubrzo i još nekoliko domaćina, koji su se odnekud neprimetno pridružili veselom kružoku. Lepo i bučno društvo sedi na tremu seoske kuće, samo nekoliko metara iznad bujične planinske reke. Jedemo zajedno, šalimo se zajedno. Atmosfera brzo postaje prisna, pa dozvoljavamo sebi da peckamo jedni druge. Kaže tako Tadžik onom Kinezu: "Kako je moguće da je kod vas dozvoljeno imati samo po jedno dete? Pa ima vas dve milijarde, odakle dođoše toliki ljudi? Mora biti da ti samo po papirima imaš jednog sina, ajde priznaj, koliko još dece imaš sa strane?" Kinez se samo zagonentno smeška: "Možet bit, možet bit…" odgovara, dok se ja previjam od smeha na šarenom tepihu kojim je obložen trem. Pričam im o Srbiji, kao da je najbolja na svetu. Sa ove daljine naše gluposti i zablude slabije se vide, pa dok im pričam, zaista to i mislim. Slušaju me, čini mi se tako, otvorenih usta i širokih očiju. Tadžik, najstariji za astalom, a ovo za čim jedemo zaista je astal, napokon zaključuje: "Moram u Evropu, moram tu lepotu da vidim". Kinez se nadovezuje: "U Kini samo radiš, radiš, radiš. Treba malo i da se živi, da se ovako vozi naokolo, to je pravi život. Balans!". Mudro Kinez zbori, balans je važan. I još nešto - svako želi da putuje, svako želi da vidi nešto novo, ljudi su uglavnom svuda veoma slični. Ujutro nas je ovo društvo čekalo dugo, nisu krenuli na put. Želeli su da se kao ljudi pozdravimo i još, želeli su fotografiju za uspomenu. Ali, nisu želeli da nas probude. Takva nepristojnost ovde je nezamisliva. I kako onda čovek da se ne razneži? Da ne pretera u svom oduševljenju ljudima? Nikako, eto kako. *** Prva deonica puta od Kalaikuma do Horuga, glavnog grada Gorno-Badakšan Autonomne oblasti i centra iz koga se polazi za visoki Pamir, nezgodna je deonica bez asfalta u dužini od približno osamdeset i pet kilometara. Put je loš, permanentno pod nagibom, često peskovit i uzak, sa puno kamiona i saobraćaja. Ne iznenađuje me težak saobraćaj, vratili smo sa na M41, čuveni "Pamirski trakt", nekada glavnu vezu Dušanbea i južnog Tadžikistana sa Kirgistanom, ali i dan-danas značajan pravac i vezu sa Ošom i Kinom. Na momente put je tehnički izuzetno težak za vožnju, serpentine sa dubokim peskom pod nagibom tu i tamo zagorčavaju život, trasa veoma često visokim neobezbeđenim otkosima vodi iznad podivljale reke (i dalje vozimo pored Panča, evo već skoro dve stotine kilometara!), nije uvek jasno ni kuda put vodi. Ipak, odmorni smo, naspavani i u solidnom ritmu napredujemo. U jednom trenutku pravimo redovnu pauzu, u ovakvim situacijama, na komplikovanim deonicama, kada sam savestan i odgovoran uglavnom praktikujem redovne pauze na svakih sat vremena vožnje. Kad ono, ukraj puta, ne videh ga isprva, stoji dečak, ne sasvim mali, ali nije ni odrastao. Tačnije sedi, na ukrajinskoj stant bicikli (?!), na koju je, ispostaviće se kasnije u razgovoru, veoma ponosan. Na glavu je ponosno natakao kačket, ni manje ni više nego sa velikim BMW znakom na čelu. Još se sećam kako mi prilazi iznenađen, kako gleda u isti takav znak na dva velika, upravo zaustavljena motocikla. Potom diže pogled ka meni, samo da bi ga trenutak kasnije opet spustio ka znaku na motociklu. Da je kojim slučajem imao šareni dres Barse sa imenom Mesija na leđima i da, može biti, upravo Mesi, onaj pravi, stane tu ukraj puta, tu pored njega i njegove bicikle, na obali Panč reke, na toj granici Gorno-Badakšan oblasti i Avganistana, dakle da mu Lajonel glavom i bradom pruži ruku, verujem da ne bi bio mnogo više iznenađen nego pojavom ova dva motocikla sa istim onim bedžom koji već dugo nosi na svom kačketu. Život piše romane, mislim se. Kako nama, tako eto i ponekom detetu pored puta. (Volim da mislim kako će to dete vremenom takođe postati putnik, jer reče da je iz Kalaikuma, a sretosmo ga bar četrdeset kilometara od istog, daleko je to za mali bicikl i malog dečaka, jasno se prepoznaje taj žar u očima. Možda će se nekada, na nekom od tih svojih još neodveženih putovanja, setiti dva stranca, koje je onomad sreo i sa kojima je onda popričao u hladu perfektnog pamirskog drvoreda. Možda se seti, i o tome volim da mislim, kako smo ga pohvalili za toliko pedalanje bez pravog razloga, osim onog najvažnijeg - da se testira sopstvena granica, i kako smo ga ohrabrili da putuje i dalje, daleko koliko god može, koliko mu uslovi i život dozvole. Navijam za to dete, kao i za svu ostalu decu pred kojima su još svi izbori ovoga sveta!) *** Pred sledeću pauzu, još je trajao taj prašnjavi i težak put, nekako beš pred najtežu deonicu stižemo pred jarko obojeni Kafe. Nije to baš onakav Kafe kakav u Evropi očekujete da vidite, kada kakvo usputno odmorište nazovete tim imenom. U pitanju je više neka čudna kombinacija prodavnice, kioska brze hrane i kafanice pored puta. Mesto je lepo, ne mislim na Kafe, taj je mali, prljav i neugledan, dakle sasvim tipičan. Okruženje je lepo. Dubok hlad velikog platana, mali trg zgodan za parkiranje motora u hladovini i planinska česma sa hladnom vodom kao poručenom da se čovek rashladi. Radosno stajemo, ovakva mesta se ne propuštaju. Nisu česta, čak veoma su retka i treba iskoristiti dobru sreću kada vam ista namigne. Skidamo opremu i u istom skoku ulazimo kroz trošna vrata Kafea, poput nekog prašnjavog kauboja koji nogom otvara rasklimana vrata saluna u preriji. Pogledom tražim hladnu vodu, hladni čaj, bilo šta hladno! I pogled mi se sapliće o šljašteći plavi frižider, pun hladnog energetskog napitka najpoznatijeg evropskog brenda! Istog onog kojeg možete kupiti na svakoj modernoj benzinskoj stanici, bilo gde na urbanom Zapadu. "Zar i ovde? Da li je moguće?" kunem globalizaciju, dok u isto vreme zahvalno otvaram hladnu poznatu konzervu! Licemerni su ti ovi zapadni nazovi avanturisti. Volimo da se šunjamo i zavlačimo po čudnim mestima, ali volimo ponekad i dah poznatog, zrno uobičajenog. Ume i to da prija. *** Na istoj pauzi, samo tren nakon što sam uspešno dobio krila, u hladovinu pristaje prašnjavo terensko vozilo starije generacije. Puno je neke nejači, prebrojati ih ne možeš, uz nekoliko žena, opet zbog gužve nejasan je tačan broj, koje sede na zadnjoj klupi i gledaju smerno u pod. Na prednjim sedištima udobno sede zavaljena dva muškarca. Prvi je stariji, sedi na suvozačkom sedištu obučen u tradicionalnu belu odoru, sa belom kapicom na glavi. Drugi, vozač, je mlađi, u punoj snazi, kratko podšišan i znojav, obučen u tri-četvrt pantalone i modernu majicu zapadnog kroja. Otac i sin, jasno je već na prvi pogled. Čovek u belom me ugleda, neposredno pošto sam ga pozdravio tradicionalnim pokretom ruke preko grudi, gestom koji u ovim krajevima pokazuje poštovanje prema starijem. Smeši se i zainteresovan započinje konverzaciju. Ćaskamo na uobičajene teme, ko smo, odakle dolazimo, gde smo se zaputili, kakvi su to motocikli, koliko brzo idu kada ih poteraš, takve stvari. U tom nam se pridružuje sin, zabavljen do tada nekim poslom zbog koga se bio i zaustavio. "Odakle ste?" pita glasno. "Iz Srbije, to je u Evropi", spremno odgovaram. Nikada mi ne dosadi, zaista, umem i po dvadeset puta za jednu pauzu sa osmehom da odgovorim na isto pitanje. "Da li si ti musliman?" umesto potvrde razumevanja pita me on. Nekako oštrije i hladnije nego sam navikao na ovim prostorima. Iznenađen sam, nisam očekivao ovako direktno pitanje, obično su ljudi ovde suptilni i učtiviji. No, nedam se pomesti: "Nisam, ja sam hrišćanin, ali u Srbiji imamo i Muslimana", pokušavam da ga odobrovoljim, a da pri tom ipak govorim istinu. Umesto razumevanja, pogledao me je prezrivo, mahnuo glavom ocu jasnim gestom: "Polazi!" i okrenuvši mi leđa zalupio vrata automobila. Prvi put, a bilo je potrebno čak dvadesetak dana, doživeo sam u muslimanskom svetu neku neprijatnost. Blagu, ali ipak neprijatnost. Nije mi bilo posebno krivo. U svakom žitu ima kukolja, usijanih glava, znam to, pa zar i u mom gradu nije tako? Nekako više u tom trenutku mislio sam na one žene i onu decu, zgurane na zadnjem sedištu automobila. Njima nije bilo dozvoljeno čak ni da izađu napolje i osveže se na izvoru. Mora da im je jeziv život pored ovog mladog diktatora…

Čitaćeš uskoro zašto odmaramo, da ne poveruješ, ali meni se teko nešto povremeno događa... PS: štipaju, kada sam se ugojio od ovih mimijevih šašljika i piletine i...

Louis, 5eur komad, suše se za 15min, pa ti vidi... PS: tako je Tomo, upravo to sam i ja pomislio dok sam fotkao

Za mog drugara Urbanog kruzera, kratak odgovor: kao što vidiš u Kulobu smo se zaustavili, ali možda na sat vremena. Dovoljno da ostavi utisak, pokazalo se .

Vozimo ka asfaltu: Na plaži Panča, predveče, dodirnuti buduću vodu Amu-Darje: Odličan asfalt u planini, Panč melje sa desne strane: Selo u Avganistanu, jedno od mnogih pored puta i kolega bajker (pogledajte sitnu tačkicu ): Panč i Avganistan na drugoj obali: Susret sa kamionom, u serpentini pod nagibom, peščanoj da zabava bude veća: Koliko je duboko, treba ispitati? A onda i preći, po mrklom mraku: Spavanje na podu i večera, uz druženje, kao nagrada za glupost:

Nurek rezervoar, centralni Tadžikistan: Drug policajac iz Kuloba: Još jedan vodič kroz razrovani Kulob. ljudska ljubaznost i dobrota: Ulazak u pograničnu zonu sa Avganistanom, rampa na 2000mnv: Makadam kroz planinu, od rampe ka Panču i Avganistanu: Idealan makadam, ka Avganistanu: Prvi pogled na Avganistan, eno ga preko reke:

*** Od kada sa planine ugledate Avganistan i reku Panč u dolini, dok se ne spustite na samu granicu, a ova pluta polovinom reke, potrebno je još dvadeset kilometara koncentracije. Makadamski put se kvari i postaje teži, prilično tehnički zahtevan. Nepunih pola časa kasnije, prelazimo jednu od brojnih pritoka Panča, vozeći naravno i dalje sa tadžičke strane. Mosta nema, biće ga nekada u budućnosti, eno vidim gore da se gradi, no u ovom trenutku moramo kroz korito reke, nema alternativnog prolaza na drugu stranu. Ne bi ta rečica bila vredna spomena, da nam nije na ovom putovanju prva, prava reka koju prelazimo kroz korito, bez mosta. I dodatno, opet ta sveprisutna ljubaznost i civilizovanost u ovom kraju sveta: videvši nas kako do članaka u vodi biramo najbolju putanju i razgrćemo krupno kamenja sa dna, okolne kamiondžije napustiše svaki svoju brigu, okupi se tu namah konzilijum boljih poznavalaca konkretne lokacije i žustro i sa velikim žarom nam asistiraše. Mene to uvek impresionira – ne činjenica da nam u ovoj zemlji iznova i iznova pomažu, već iskreni žar u očima i energija sa kojom to čine! Kao da ljudi, tamo kod nas na Zapadu, što su bogatiji nekako postaju sve sebičniji. Gladaju isključivo svoja posla, teško im je i da se osmehnu strancu. Nasuprot tome, ljudi istoka, lako i bez razmišljanja, nesebično, kao da je to jedino normalno činiti, napuštaju sve što rade samo da bi nama pomogli. I onda, kada mi otperjamo, tek onda se vrate svojoj brizi i poslu. I kako da te to ne zamisli? Kako da ne pomisliš da smo u svom našem progresu, u trci i jurnjavi, mi na Zapadu nešto fundamentalno zaboravili, izgubili? Nadam se da istok, koji grabi napred i ubrzano se razvija, neće ponoviti istu grešku. Oni su trenutno, u svakom pogledu, nada i zamajac čovečanstva. Često umem da kažem, kada me prilike kao ova isprovociraju: Zapad, jasno je to, silazi niz merdevine, dok se istok penje uz iste. Treba tu još neko vreme da prođe, ali je izvesno kako će stvar da završi, ko će biti gore, a ko dole. Ako, neka, navijam za bolje i vitalnije! A, sve je to već opevao Ivan Gundulić, u svom "Osmanu", nema tu ničeg novog, niti jedinstvenog… *** Ubrzo nakon što motocikl, serijom serpentina, najzad spustite u dolinu, na obalu reke Panč, ni otkuda pojavljuje se savršen, nov asfalt, darežljive širine tri saobraćajne trake. Dobrodošao odmor, potencijalna ušteda vremena i opuštanje! Istočna obala reke, gledam je, to je Avganistan, tu na dohvat ruke, toliko blizu da i malo dete može kakvim rečnim oblutkom da izazove međunarodni incident! Panč melje stene i pravi, u direktnom prenosu gledamo, jer to umemo da vidimo, budući dubok kanjon. Sobom valja tone finog belog peska. Ponekad, ponegde na nekoj krivini, deo toga istrese i napravi savršenu malu plažu. Ne uspevam da odolim, dovraga i vreme i planirana etapa i upozorenja da se ovom granicom ne vozi noću, ne mogu da odolim – parkiram motor i silazimo na jednu od tih plaža. Stojeći u reci, kroz prste propuštam vodu koja će posle mnogo krivina i peripetija postati mitska Amu-Darja, a onda nahraniti ono što je ostalo od Aralskog mora. Jedino ga Amu-Darja još hrani, sećate se onog suvog korita po kome smo gazili u Aralsku? Teci sveta vodo, ispravi ljudsku glupost, ako možeš! *** Sa druge strane reke promiču sela u Avganistanu. Teško je ne zastati, meni bar ne uspeva, osmotriti život, ljude, životinje. Tako smo blizu, stajem često. Kuće su od blata, uglavnom, ali gotovo svaka na krovu ima satelitsku antenu. Majku mu, mislim se, jer znam da je elektro-energetski sistem u Avganistanu na bedno niskom nivou, čime napajaju sve te televizore i risivere? Verovatno agregatima, ne vidim šta drugo, ali odakle toliko gorivo (možda odavde, preko reke?). Možda i kineski solarni paneli, jeftini i efikasni… Sa druge strane reke, takođe postoji put, doduše jako loš, više kozja staza. No, sa iznenađenjem konstatujem, već neko vreme na tom putu prati nas avganistanski "bajker". Iza sebe vozi ženu, vijori joj tradicionalna islamska nošnja na vetru. Kada preleze kakav potok ona siđe, on vešto preveze preko, ona preskoči, pa nastave. Skladno i brzo voze. Sviram mu, glasno, frekventno, pokušavam da uspostavim kontakt. Ne čuje me ili ne želi da me čuje. Njemu je motocikl, a liči mi na prastari ruski Ural, ako ja to umem dobro da prepoznam, nužnost i prevozno sredstvo. Da li je uopšte moguće da mu delujemo, mi, stranci na velikim motorima bez pravog razloga u njegovoj planini, na njegovoj reci, bilo kako drugačije do obesno? Ne razume me, ne razume naše razloge i ne mogu da ga krivim. Ubrzo, posle svog tog razvlačenja, spušta se mrak, u planini je to uvek brzo, kao da neko potenciometrom isključuje svetlo. A onda, dvadeset pet kilometara pred ciljem za to veče, kao da je u pitanju pravedna naplata našeg nepoštavanja planine, nestaje i puta! *** Dvadeset pet kilometara tehnički najzahtevnije deonice tog dana, po mrklom mraku, bez asfalta, na momente potpuno peskovitog puta pod nagibom. Mimoližanje pri tom sa kamionima, koje kao da je neko, sve odjednom, pustio iz saobraćajnog pritvora, onog trenutka kada je planeta svojom rotacijom ugasila svetlo. Prelazak još dve reke po mrklom mraku, prvu nisam ni video, dok nisam do iznad članaka bio u vodi. Drugu jesam, ali bolje da nisam, lakše bi mi bilo. Sve zajedno, nije moja ideja zabave. Znam, racionalno gledano, napravili smo grešku, nije trebalo da presiramo. Selo u koje smo naumili da stignemo ni po čemu se nije razlikovalo od nekoliko sela koje smo na asfaltu prošli pre nego je nastupila noć. Rizik je postojao, a bio je lišen bilo kakvog smisla. Izvezli smo sve, bez i jedne greške, timski smo prešli i tu poslednju reku, utvrdili najbolju putanju i prešli. Adrenalin nas je tukao i bila je to odlična vožnja motora, u teškim uslovima, prilično tehnički zahtevna, čak i za lak motor po danu. Za teške motore, po mrkloj noći, bila je to vožnja na ivici mogućeg. Na momente čak opasno blizu te ivice, a prošli smo sve u dobrom ritmu, bez i jednog incidenta. Skoro rutinski. Dodatno, dugo smo vozili po mraku, uz granicu sa Avganistanom. A, to ni lokalni stanovnici ne čine rado. Prilično ozbiljno bili smo upozoreni da slične kerefeke ne preduzimamo. Stajali smo, a to je naročito opasno, ispred te poslednje prepreke osvetljeni, dugo. Trebalo bi da adrenalin i dopamin, koje u takvim prilikama telo luči u kraljevskim količinama, po završenoj etapi učine da se osećate jako dobro, ushićeno. U neku ruku, većim delom sam se i osećao tako. Ipak, ono racionalno u meni zna da smo pogrešili i da se takve stvari, na ovakvom maratonu od putovanja, jednostavno ne čine. Broj sličnih grešaka, koji nam je dat da bez posledica preguramo, nije prevelik, sigurno nije dvocifren. Super je bilo, bajkerski, "do jaja" kako neki kažu. Ali smo, nadam se, ipak naučili lekciju. Slični podvizi se ne isplate, ispadne od njih dobra priča na kraju, ali lako mogu da ugroze sve ostale priče, one još nedoživljene, one koje nas tek čekaju do kraja putovanja. Nekada je hrabrost ne biti hrabar, a mi smo to veče prosto bili glupi, ne hrabri… *** Naravno, posle svakog iskušenja dolazi i nagrada! Naša nagrada bila je porodica koja nas je prihvatila na konak kada smo najzad, u sred tamne noći, blatnjavi i mokri aterirali u Kalaikum, razbudivši u procesu pola mesta. Spavanje na podu, Istern stajl, na način kako se ovde spava i večera koju su pre toga, za nas i još dva putnika namernika, Tadžika i Kineza, priredili ostali su mi u sećanju, duboko. Naročito to noćno druženje, uz večeru. No, još više i draže pamtiću sledeći detalj: dva gosta na motorima dobili su za spavanje jednu sobu. U toj sobi bio je televizor. Pošto smo raspakovali stvari, ono minimalno potrebno za prenoćište, domaćin se pojavio tiho, skromnim glasom me je pitao hoćemo li nas dvojica gledati televiziju? "Ne, svakako ne", odgovorih. Na to je on, onako mršav, svakako ne previše jak, uprtio poveći televizor pod mišku i odneo ga negde, u neku prostoriju gde su se očito ostali ukućani već povukli. Dali su nam za spavanje svoju najbolju sobu, shvatih u trenu. Onu sa televizorom. A meni se učinila u prvi mah bedno, pomislio sam, oh ne, umoran sam, zar baš moram večeras da spavam na podu? Sve mi je odjednom bilo sjajno, podna prostirka udobna kao kraljevska postelja, istočni wc adekvatan, a parking za motore na ulici najsigurniji parking na svetu. Kada vas neko skromno, bez reči, kao gosta poštuje, kada vam da bolje nego sebi – to me razoruža i razneži. Sutradan smo prenoćište platili, više nego što je trebalo, Mimi je poklonio domaćinu nož i bombone za klince. Starija žena, verovatno majka, pridigla se, protivno islamskoj tradiciji obratila se strancima, muškarcima i zahvalila se od srca. Zbog deteta. Osećao sam se ushićeno, bolje nego da sam deset noći za redom vozio. Dopamin u neograničenim količinama. Jer, ovo je turizam u svom najboljem obliku. Iz našeg džepa, pravo u usta te dece! Tako nekako stvar i treba da izgleda…

*** Odlučujemo da od Dušanbea do Kalaikuma vozimo "južnom rutom". Tačnije, ovoj varijanti nadenuo sam ime "južna ruta" u sopstvenoj režiji, budući da zaobilazi oko stotinu kilometara na jug preko Kuloba, spušta se na granicu sa Avganistanom, a onda izbija na isti onaj uobičajeni pravac (M41) kojim većina putnika vozi ka Horugu. Severna ruta (M41) je u nejasnom stanju, svega nekoliko dana ranije bila je zatovrena usled odrona ili klizišta, ko će ga tačno znati, obe nezgodacije ovde su daleko češće od benzinske stanice koja prodaje gorivo od 95 oktana. I tako, motori se nisu poštenu ni zagrejali, eno nas kako ispred Vahdata napuštamo provereni M41. Da bi se uključili na neizvesni i lokalni A385. U jednom trenutku, tek nedugo pošto smo formirali prvi utisak i zaključili da je put dobar, neko maše, eto ti ga sad strategu nabeđeni - i A385 je zatvoren! Radovi na putu, Bože, kako li ti ljudi izdržavaju ovde na ovoj vrućini, Sunce prži odozgo, vruć asfalt koji postavljaju odozdo, ima li goreg posla na kugli zemaljskoj? I skrenulo nas, negde gore u brda, levo, desno, levo, serpentina za serpentinom. Zaključujem da mi prija. I penjanje, jer vrućina popušta, i serpentine, jer testiram u krivinama na asfaltu nove gume sa čepovima. Iza jedne od krivina pomalja se Nurak rezervoar, u svoj svojoj azijskoj monumentalnosti. U Aziji je uglavnom sve monumentalno, pa to uključuje i veštačka jezera reverzibilnih hidro elektrana. Kakva lepota, mislim se, eto kako ne mora baš sve što čovek svojom rukom promeni u prirodi da bude ružno i napadno! Verujem da je lokalni eko sistem promenjen, mikro klima sigurno jeste, jer nastalo je veliko jezero tamo gde ga ranije nije bilo. Dakle, intervencija nije i ne može biti ekološki prihvatljiva. Ali je zato rezultujuće jezero veličanstveno lepo! I dodatno, ljudi u Tadžikistanu imaju struju kada je struja potrebna, tome naime služe revezibilne elektrane - nužno arčenje vode sa tragično niskim koeficijentom korisnog dejstva, nije ni ta korist za potcenjivanje. Svet (gotovo) nikada nije crno-beli i svaka situacija (gotovo uvek) ima svoje i lice i naličje, eto je poenta ove epizode sa puta… *** Do Kuloba put je lak i u odličnom stanju. No je vruće. I milosrdni smo prema novopostavljenim terenskim gumama. Posledično, tih stotinu i osamdeset kilomatara traje i nikada da se svrši. Umorilo nas, ni muziku ne menjam, "Šamar" Hladnog piva odvrteo se bar tri puta u krug, ako je i od druga Mileta, dosta je… Kulob dakle čekam kao ozebao Sunce, tj, htedoh reći, kao presunčan što čeka ozeb. Kad ono, u Kulobu neki radovi, raskopane ulice, Bog otac ne zna kako da nađe izlaz iz grada i uputi se u planine, treba i njemu karta. Kartu nemamo, ali dovoljan je trenutak zbunjenosti i već će neko stati, ponuditi pomoć. Takvi su krajevi, kultura, a i narod je persijskog (iranskog) porekla, dakle do sada već znamo – predusretljiv i prema strancu predvidljivo srdačan. Eto, znao sam da neko hoće, stade policajac u civilnom vozilu. Uredno uniformisan i istočno bučan, krenuo valjda kući na ručak ili nekim drugim dvosatnim poslom, za koji je polusatna pauza idealna prilika. Menja odredište u trenutku, vodi nas do pumpe koja prodaje gorivo od 95 oktana, to sam mu doviknuo kroz poluotvoreni prozor auta, izlazi i narađuje, tu sam već morao da počnem da se smejem, dakle, naruđuje klincu za automatom da brzo, ma odmah, i tačno, nemoj da te sanjam, natoči najbolje gorivo u naše motore. Posle je ceo grad udružio napore, tako mi se činilo, kompletna muška populacija, uz poneku ženu koja je suprotno islamskoj tradiciji krišom pomagala strancima, svi su se upregli da nas sprovedu kroz splet raskopanih ulica i izvedu na pravi put prema Horugu. Na sam zvuk motocikla gledam ih kako se okreću, šire usta u osmeh i mimikom pokazuju smer, hej, pa vi znate i ruski, još bolje braćo, ovim zapadnjacima moramo samo rukama! Ne pitaju gde ćemo, svi koji su ikada zabasali ovde na ovim čudnim, velikim skalamerijama na dva točka, groteskno pretovareni, uvek su išli samo na Pamir, ne pitaju dakle, odmah pokazuju. Uz večiti, vidi se prosto ta energija, potpuno iskreni osmeh! Poslednja u tom nizu dobrote i civilizovanosti bila je jedna Opel Astra, primećujem ista poput Violetine nekada, koja je vođena rukom nasmejanog vozača do izlaza iz grada sprovela dva znojava stranca na motorima (sada) punim odgovarajućeg goriva. Kako ne voleti ovaj siromašan, a nasmejan i nesebičan narod? Baš me briga ako neko i zna odgovor, ako ima recept – ne treba mi, ja ih jednostavno volim! *** Odmah nakon što prašnjavi motocikl iza sebe ostavi poslednje kuće Kuloba i potom iznenada u brdima promakne ruski artiljerski poligon (?!), put počinje odlučno da se penje. Kao da je iznenada rešio kako je dosta bilo svog tog nećkanja, da je vreme za planine. Asfalt polako postaje kvalitetan makadam, misao još ne stiže sve te promene da obradi, kada nas eto već dve hiljade metara iznad (nekog udaljenog) mora, kako čeono udaramo na spuštenu rampu u planini. Aha, tu sam te čekao mladi vojniče ozarenog lica i širokog osmeha, koji nam tako važno i zvanično prilaziš! Možda se kojekakav stranac i iznenadi tvojim prisustvom u sred ove gore, ali nas dvojica smo spremni. Znamo ko si i šta radiš ovde, na ovom nemestu. Ulazimo u pograničnu zonu sa Avganistanom, a ovom rampom ti je omeđavaš. Srce mi već igra od uzbuđenja, dok ruka leti i jednim uvežbanim potezom pokazuje pasoš otvoren baš na stranicu sa specijalnom dozvolom dobijenom u Beču, za ulazak baš u ovu zonu. Najzad da je upotrebim, mislim se i radosno pozdravljam na ruskom ovo dete sa puškom preko ramena. Mada, moram da vam i to priznam, negde u pozadini svesti pomalo strepim. Promenio sam rutu, znate to već, ne ulazimo na mestu gde sam prilikom apliciranja za dozvolu rekao da ulazimo. Na dozvoli tog podatka nema, pa sam odlučio da je rizik kontrolisan, umereno mali. Naravno, karma nam je danas takva, problema nije bilo. Čak i ovi vojnici nas pozdravljaju, zadovoljni što se neko interesuje za njihovo parče sveta! Sledećih tridesetak kilometara, nakon kontrolnog punkta koji smo upravo brzo i lako prošli, predstavljaju fantastičnu vožnju planinskim makadamom. Sjajan put, kroz prelepe predele, odlična podloga, prijatna temperatura i Sunce u leđa – eto, tako nam je bilo. Najzad, posle svih ovih godina, pronašao sam dostojnog takmaca planinskom makadamu Kalinovik-Nevesinje, koji podno Zelengore i preko kanjona Neretve oduševljava putnika od davnina! Mada, moram da budem iskren, ovaj naš je ipak za nijansu lepši, valjda baš zato što je naš. Ako Bosnu mogu da računam u moju (mogu, što da ne mogu)? I klatimo se mi rečenim makadamom, često i stajemo, duši treba vreme da upije svu tu lepotu, a da se ne ošamuti, već na jaču stranu tri frtalja sata. Onda naiđe krivina, pamtiću je dugo! Jer iza nje pogled udari u dva planinska vrha, visoka, priznajem ne znam koliko, ne u tačnim merama, ali dovoljno visoka da kupole snega stoje netaknute i u poznom junu. Ispod njih prostrla se zelena kosina, pitoma, silazi tamo dole u moćni Panč. Panč vijuga i brz i neukrotiv, vidim ga ovde prvi put, da posle mnogo dolina postane mitska Amu-Darja. Ehej, pogledaj bolje, tamo dole je i neko selo! Od blatnjavih kuća sačinjeno, stopilo se, kamuflažno, u okolinu. Gledam dakle, prvi put u životu, Avganistan! Pred mojim očima, Avganistan! Možda i postoji neka zemlja koja je više patila na ovom našem nepravednom svetu. Možda su se još negde, nad još nekom državom onako brutalno izređale sve svetske sile, arogantne i surove, jedna po jedna, kao nekakve pijane siledžije nad nejakom silovanom devojkom. Možda još negde postoji toliko patnje kada vam sudbina odredi da se rodite kao žensko čeljade, možda vas još negde drže onako u podrumu zatočenu, ne daju vam obrazovanje, a onda vas prodaju kakvom pohotnom bogatom starcu, da mu budete robinja, da vam više niko ne vidi ništa do očiju. I to samo kada, skupivši svu hrabrost ovog sveta, odlepite pogled od zemlje u koju morate da gledate, tražeći razumevanje i podršku u uzvratnom pogledu kakvog stranca. Možda se još negde rađa samo da bi se ginulo i tako to već generacijama, za drugo se i ne zna. Možda je još negde siromaštvo toliko veliko da u kući nema hrane za svu decu, pa očajna majka bira koje dete će da jede, a koje će da bude gladno. Možda, siguran sam ima toga još negde, nesrećan je ovo svet, ali ja za to ne znam. Znam da sve to počinje tamo gde sada završava moj pogled. I znam da nikada, baš nikada do sada u mom životu, nije ovolika lepota stala u prvi pogled na neku zemlju. Kao u prvi pogled na Avganistan! Kakva ironija. I kakva tragedija. Zašto tolika lepota mora da bude patnja za ove ljude preko? Mora li tako? Pustite ih, svi vi Rusi, Amerikanci, islamisti, globalisti i anti-globalisti, međunarodni NGO-ovi, pustite ih više na miru! Pustite ih da obrađuju ovu svoju zelenu kosinu koja silazi u Panč, ili da čuvaju na njoj koze, oni će već znati šta im je bolje, pustite ih. Dosta je bilo. Ostav, marš kući, svi!

U par reči: stigli smo u Horug, glavni grad GBAO (srce Pamira). Poslednjih 48h skoro neprekidne vožnje bili su zaista jedna velika, ali i predivna, avantura. Pisaćemo... Kako smo videli Avganistan i prskali se istom vodom, kako smo u 22h po mrklom mraku prelazili motorima reku, kako smo spavali u tadžičkoj porodici u nekom selu u koje smo zabasali i družili se sa njima i jednim Kinezom, koga smo sve sreli usput, kako smo ušli u GBAO. I iznad svega, kao i uvek, koliko su, o Bože da li je moguće da se svaki put ponovo iznenadim, ljudi divni! PS: Željko, Peđa, ali i svi ostali - hvala na divnim rečima i podršci!

Ne prelazimo u Avganistan (nije moguće), ali nekih 400km vozimo samom granicom, gde je Avganistan na drugoj strani reke Panč (nešto poput vožnje pored Drine ), pa se navodno lepo vide ljudi i sela sa druge strane.

Brate Žariću, nije ništa ovde tako strašno, niti dramatično. To mene nekada ponese pero, pa eto, može biti, ponekad tako ispadne . Dosta je ljudi ovde, ima bar nekoliko ekipa oko Pamira u ovom trenutku. Svi smo povezani i jako lepo sarađujemo, dojavljujemo jedni drugima šta i kako. Zato i spominjem "Veliko bratstvo putnika". Zaista je tako. Uvek iz daljine sve deluje mnogo strašnije. E sad, Bog neka pomogne, ne odbijam pomoć, ne sa tako visokog mesta, vrha piramide takoreći . I mi ćemo se truditi za sebe, čisto ako je Bog zabavljen važnijim stvarima i značajnijim ljudima.

Pozdrav iz Dušanbea, preko zalogaja sušenog konjskog mesa, lep grad, za sitne novce, šteta što jeftinoća ne potraja duže :

"Pamire, otvori se!", reče onomad Ali Baba i za sva vremena ostade, tako ili možda nekako slično, preciznost bi sada samo zamaglila poentu. I, gle, Sezam mu se otvori (a siguran sam da je baš Pamir bio taj mitski Sezam, drugačije za nas ne može biti) . Da bi zbunjenom čitaocu bilo jasnije, ovo su prostori kojima je Ali Baba nekada hodio, njegov vilajet i, hej, valjda je normalno da čovek upravo na njega pomisli. Pa, ne gledamo li i mi u velika vrata danima i dumamo, dumamo kako da ih odškrinemo? Sve priželjkujući da se na komandu sama otvore. Na kraju odlučismo da bude "alibabski" jednostavno. "Pamire, otovori se!", pomislismo snažno. I Pamir se otvori. Makar za nas, u našim glavama, ako ne sasvim i u realnosti... *** Nisam siguran koliko je zaista mudro da krenemo na pamirski trakt, svi problemi već ispisani i dalje su aktuelni, ništa zaista nije rešeno. No, povremeno u životu odrasli ljude čine detinjaste stvari, pa eto smo i mi u Dušanbeu, nije isključeno, podetinjili. Krećemo sutra: Kuljab, Horug, Murgab, obronci Himalaja, reka Panč, avganistanska granica već sutra u toku dana! U sledećih sedam ili osam dana biće puno izazova. Pet prevoja viših od 4000 metara nadmorske visine, najviši i preko 4600 metara. Hej, zamisli to čitaoče, dva cela Gros Gloknera uvis! Šta nas to goni? Jednog goni želja! Drugog želja da prvome želju ne uskrati. *** U ovom kraju sveta svake godine postoji problem, veliki ili još veći. No, ljudi slični nama iznova i iznova dolaze, uvek je neko ovde, na motoru, biciklu ili sa rancem na leđima. Veliko bratstvo putnika ne ostavlja Pamir na miru ni jednog trenutka u godini. osim ponekad zimi, na trenutak. Možda je to šteta, bojim se pokvariće ga, pretvoriti u turistički vašar. A možda u celoj ovoj ludosti zaista postoji nešto, neki skriveni smisao, skrivena uzvišenost koja čeka da je dotaknete, neće biti da su baš svi poludeli na isti način. Priče o ratovima, nemirima, dozvolama, koleri i tako u krug iz daljine uvek izgledaju strašnije nego dok gazite pamirsku zemlju pod nogama. Drugi su rizici na Pamiru veći, da se čovek povredi, da ga opandrči visinska bolest, da se mesec dana zabode u tamni vilajet lokalne politike (ovaploćene trenutno, eto, baš u ranije spominjanoj balvan revoluciji, ovaj, blokadi puta u Kirgistanu). Takve stvari, prozaične na prvi pogled. Trudimo se da ih budemo svesni. I da se pripremimo. *** Danas smo najzad promenili gume! Stavismo one što vučemo okolo-naokolo od početka priče. I ako smo ih promenili, znak je to da napredujemo, da se planovi ostvaruju. Ne verujem da će u sledećim danima za nas biti Interneta, eto, tek da znate.

Da se kratko nadovežem na Mimija, kilav je Internet u ovom delu sveta, pa je sve pravo mučenje i često i nemoguće, onaj tunel koji smo prošli (Anzob tunel) je ispod Prevoja Anzob, a isti je deo venca Zarafshan, koji je opet deo Pamir-Alajskih planina. Dakle, već smo na obroncima Himalaja!