PS: Švajcarkinja, a?

Za komunikaciju koristimo obične PMR stanice, koje sam doduše preradio da budu jače. Snimamo gopro kamerama, naravno postoji i mnogo drugih rešenja za action cameru, ali gopro sam izabrao zbog Protune-a (mod u kome se snima u kvalitetu pogodnom za profi produkciju, naročito kolor korekciju). Rešenje kojim skidamo zvuk (uključujući radio vezu) i miksamo u realnom vremenu u video sam ja radio i dosta sam ponosan na to. Za ostalo, ko zna šta budućnost nosi, videćemo... Planova uvek ima.

Izgleda bila neka lepa devojčica u boksu Il' te namuđuju te ulične gume (pogle' šorc)...

22. Jul 2014. Altaj-Uliastaj (195 km) Na sever! Ujutru idemo u budistički manastir na čijem pragu smo proveli noć, fotografišemo. Prelep mali manastir. Ulazim u jednu pagodu, vođen intuicijom, da pronađem specifičan suvenir koji je Violeta naručila (budistički točak života – bavačakru). Upadam lamama u sred jutarnje meditacije! Izvinjavam se pogledom, dok propadam u zemlju od stida. Iz Altaja krećemo u 9.30h. Grad gerova, umesto čvrstih kuća na koje su evropljani navikli, tako ću ga se sećati. Prvih sedam kilometara je asfalt, a onda skrećemo na sever ka Uliastaju, asfalt naravno prestaje. Do brane Taišir je oko 40 kilometara. Nekoliko kilometara pred branu, među desetinama istih putića, biram lošu varijantu i nakon par kilometara završavamo u koritu suve reke, kroz koje dalje vozimo. A upravo je počela kiša! Jako teško, šta reći. Posle dosta muka nekako ipak izlazimo na most. Pričamo sa policajcem, čuva stražu i brani ovu retkost i pravu dragocenost, ovde u bespuću Mongolije (misli se na most ). Policajac govori ruski. Kaže da je put dalje OK (“нормальная дарога”). Polako počinjemo da se penjemo u brda. Predeo je zeleniji. Mnogo lepši. Put je na momente mek, ali ipak dosta dobar. Relativno brzo ide. Na 110. kilometru, u planini, pravimo ručak. Imamo vreme i za kuvanje kafe, brzo smo vozili i sada ubiremo plodove svog truda. Posle ručka, deonica koja sledi - pedeset kilometara od prevoja do tri drvena mosta, jako je teška! Izuzetno meka podloga, veliki usponi i često spust pod nagibom i peskom, ponekad i rastresito kamenje. Teško za vožnju. Kada smo prešli sve to, odmaramo na drvenim mostićima. Poslednjih 35 kilometara do Uliastaja, preko 2500mnv prevoja, je odličan makadam, samo poneka kratka teška deonica obilazaka. Na prevoju srećemo dvadesetak ljudi na izletu. Dočekuju nas sjajno. Jedna devojka govori engleski pa možemo da komuniciramo sa svima, ona prevodi. Najlepši doček ikada! Ushićen sam! Silazak u Uliastaj je spektakularan. Sjajan pejzaž u predvečernjem suncu, prelep makadam i serpentine – čisto uživanje! U gradu nalazimo benzin od 95 oktana i smeštaj u pristojnom hotelu. Ima i Internet, prva veza sa kućom posle nekoliko dana! Sve je tu dakle, ostajemo ovde dve večeri, da se dobro odmorimo. Dok raspakujem motor, čujem iza sebe na čistom srpskom: "Odakle vi ovde, jebem mu miša?!". Tako upoznajemo Branka, trećeg južnoslovena u Uliastaju!

...na sledeću!

...da pređemo...

Isplivasmo iz Gobija, nastavljamo dalje, no gledam kako se ova teška strana sporo učitava, pa najpre...

Nisi u pravu u ovom slucaju, vozio je u enduro modu i svakako je osecao sve. Vise je to problem paralever vesanja, elektronika na gsu slabo uskracuje informacije sa podloge, svakako ni blizu koliko vesanje. Mislim, razumem sta kazes u nacelu i ima tu istine cesto i za mnoge (lazna samouverenost zbog motora), ali veruj na rec da ta elektronika nema taj efekat, a svakako ne kod ovog vozaca i generalno je 10:1 odnos korist u odnosu na mane, za 99% vozaca.

Sta da ti kazem, osim da se sto pre i bezbolnije oporavis! Mislim da moto rane nikada nisu srecne, uvek se bez njih moze i jesi pogresio sto si vozio posle pada (ali te potpuno razumem, tako je to uvek sa šokom i adrenalinom i većinom smo svi isti). Jako je dobro što si odlučio da javno pišeš, mada znaš sve to i sam, zato i pišeš, zato si mačo i car, ne zbog vožnje. Nadam se da se Tanja ne muči previše, kao ni porodica. Njima je najgore. Drži se!

21. Jul 2014. Darvi-Altaj (240 km) Najteži dan putovanja Ustajemo odmorni, veoma rano. Krenuli smo u 7.30h. Najranije do sada! Budaal u Darviju, primećujem, ni po danu nije mnogo čistiji, a ni poljski wc nije manje smrdljiv. Ceo put je peskovit, na momente jako težak. Ili je neravan, ne zna se šta je gore. Bilo je deonica sa dubokim peskom, zeznuto jako za vožnju. Brzo se čovek umara, a mnogo ima da se vozi. S vremena na vreme naiđemo na ovvo. Ne propuštam da zastanem, ili bar tri puta svirnem. Koga zanima kako izgleda autentični mongolski običaj vezan za ovvo, neka pogleda ovaj video, pravi Mongoli na njemu : U početnim kilometrima pustinje sreli smo neke Belgijance, mladić i devojka u terencu. Istekla im ruska viza, vraćaju se sa granice u Ulan-Bator. Prošli sve u Mongoliji, celu zemlju, pokazivali nam puteve. Nakon toga sreli Francuza biciklistu, onog što je juče iz Darvija otišao u pustinju! Dali mu vodu, bio jako zahvalan. Ima samo kompas, nema ni mobilni! Bio je u Mongoliji pre 6 godina, na severu, sada vozi južnu rutu. Rekao bih da se pomalo kaje zbog svog izbora rute, kaže da mu je pustinja jako teška. Verujem mu na reč! Idemo dalje, a ja ne mogu da ne razmišljam o tom ludom Francuzu i ludim biciklistima: Sve vreme vozimo polako. Užasan put, truckav i peskovit. U jednom trenutku nailaze oni Nemci u VW (oni isti koje smo upoznali na ulasku u Mongoliju), prestižu nas. Dogovarami se da se vidimo, možda na pivu u Altaju. Onda smo opet sreli kamile, prvi put posle kazaške pustinje. Radujemo se ovim bićima svaki put, Mimi naročito U jednom trenutku kreće i deonica kroz dine Pravimo pauzu, najzad. Mala radnja i pumpa, prve posle 150km pustinje. Prvi hlad, za nas oaza takoreći! Posle pauze, ni pun kilometar nismo prevezli, Mimi javlja stanicom da je pao! Vraćam se, već je digao motor (pomogao mu lokalac koji je zaustavio auto). Nema oštećenja, sreća. Nastavljamo. Put je sve teži. Poslednje deonice jako su teške, mi umorni, ubijeni od prašine. Ja mnogo bolje podnosim vrućinu, zanimljivo... Posle 210 km pustinje, penjemo se na prevoj od 2250 metara i iza njega, veoma visoko, na oko 2200m nalazi se ALTAJ. Stižemo posle 13h vožnje, taman za videla! Nalazimo hotel bukvalno ispod budističkog hrama (lutali smo malo gradom, ako se ova velika naseobina gerova u kojoj je naš smeštaj jedna od samo nekoliko čvrstih zgrada može nazvati gradom). Za ovu jednu, soba za nas dvojicu i upotreba eksternog tuša: Ovo je bio najteži dan putovanja! Mrtvi smo umorni, ali sam sredio tuširanje. Ura!!!

Da nastavimo dalje! Uzgred, gledajte video klipove, oni su integralni deo ovog dnevnika, uz njih dobijate pun utisak...

A sada, idemo na nove stvari... 20. Jul 2014. Hovd-Darvi (210 km) Jedan od lakših dana Ustajemo relativno rano, imajući u vidu koliko smo kasno sinoć stigli u Hovd. Krećemo nakon doručka u sobi. Još jedan takav obrok! Obojici su čizme još uvek mokre. Takve kakve su, oblačimo ih. Tražimo neku prodavnicu i kupujemo namirnici za sledeća dva do tri dana. Iz grada krećemo oko 10:45h. U blizini Hovda, odmah po izlazu iz grada, na prvom prevoju, nailazimo na OVVO. Stejemo, obilazim tri puta i ostavljam kamen, po mongolskom običaju. Da li će šamanski Bogovi čuti i odgovoriti protivuslugom, lakom deonicom za uzvrat? Videćemo dovoljno brzo. Vozimo i na ogromno iznenađenje vremenom shvatam da ispod sebe imamo već 170km asfalta! Najpre oko osamdesetak kilometara do raskrsnice prema Darviju, a onda, po skretanju, još oko devedeset kilometara. To vozimo u komadu, sve očekujući makadam koji nikako da počne. Nakon što se stvari vraćaju u normalu, da ne kažem asfalt prestane, ostaje svega oko četrdeset kilometara do Darvija. Mala je nadmorska visina, tek oko 1150m, pa je vruće. Podloga je sada meka. Sve to brzo umara. Na ulazu u Darvi vidimo veliki vašar. Konjanici, neke igre, gungula, svi u svečanoj odeći. Žene sa šeširima, muškarci tradicionalno obučeni. Većina pijana, i muškarci i žene. Odlučujemo da danas ne presiramo, da se odmorimo. Nalazimo neki hotel (Na mongolskom jeziku Budaal), jedini u gradu i uzimamo sobu. Pre toga, dok razmišljamo da li krenuti u pustinju još danas ili ipak prespavati i odmoriti se ovde u poslednjoj civilizaciji, srećemo starijeg Francuza na biciklu. Sam. Kreće u Gobi još danas. Pozdravljamo se, a ja u sebi odmahujem glavom, nisam siguran da je baš sjajno izabrao. Naš Budall je rupčaga! WC poljski, "sas rupu", jedan za sve, unisex . Prljavo. Prljava soba, prljav wc, prljava posteljina, dvorište, sve. Možda smo ipak mogli dalje, mislim se. Iz ove sobe Francuz mi izgleda manje lud… Mimi jede u nekom restorančiću, ja ne mogu. Prljavo je veoma. Obično je on taj koji izvoljeva za hranu, no danas je izgleda moj red i ostajem gladan. Servisiram motor i rano ležem. Sve u svemu, veoma lak dan, jedan od najlakših na putu uopšte. Sutra nas čeka paklena i duga vožnja, potpuno sam toga svestan. Jer, kačimo Gobi.

--------------------------------- Dobro, prošlo je dovoljno vremena za odmor od putovanja i katapultiranje u realnost svakodnevnice, pa pošto sam nekako sve to preživeo možemo da se pričom vratimo unazad. U Mongoliju, jer tamo smo stali. Priča će na dalje teći u formi dnevničkih zapisa, preneta je direktno iz dnevnika koji sam svakodnevno na putu vodio, bez mnogo intervencija, ulepšavanja i kerefeka. Dakle, više faktografije i hronološkog sleda događaja, manje lirskih izleta . Pošto odavde, iz "civilstva" , ima uslova, biće tu i poneki video! Čisto da osetite atmosferu iz prve ruke. Biće i dalje puno lepih fotografija. Pisaću o svakoj deonici. Polako, da mi uživanje duže traje. Kako bi se podsetili gde smo stali, najpre da se vratimo i da ponovim opis već objavljene prve deonice Mongolije: --------------------------------- 19. Jul 2014. Od Olgija do Hovda (220 km) Počelo je u geru i završava u geru*. Počelo je u Olgiju, a završava u Ulaan Bataaru. Počelo je, davno, kao san i čini se, sada, kao da je i dalje san. Mongolija, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, umela je da peva dečaku u meni. Kao što je nekada taj dečak nevešto pevao o njoj. * Ger = jurta = mobilna kuća karakteristična za tursko-mongolske nomade, koju kakav nepažljiv Evropljanin lako i nepravedno može zameniti za šator. *** Deonica od Olgija do Hovda počela je lagano. Asfalt, bar šezdeset kilometara, prostire se sve tamo do iza jezera Tolbo. Posle toga smo izašli iz civilizacije i kročili u Mongoliju. Da je Mongolija zemlja čuda i da vam je bolje da se odmah na to naviknete pokazao je već prvi susret, na prvom visokom prevoju mongolskih planina (visina je ovde, kao i kasnije, rutinski uvek bila iznad dve i po hiljade metara). Pristajem ispred neke rečice, gore u planini, inače bezopasne za prelaz motorom. Verovatno ne bih zastao, pregazio bih vodu bez da se i zamislim, da mi pažnju nije privukao neobičan prizor. Gužva. Ovaj, gužva? Zamislite se, gužva u planini, u bespuću Mongolije, tamo gde jedva da ima trase puta. Ova gužva rezultat je ispražnjenog mini busa, stoji isti negde sa strane, a putnici, tačnije putnice, izašle su napolje i upravo one prave neobičnu gužvu. Stoje i žubore, oko mršavog, ispijenog bicikliste, obučenog u boje mongolske nacionalne zastave. Ispostaviće se da inače gluvonemi Mongol, sitan i onako mali, biciklira stazama i bogazama svoje zemlje, ovog trenutka baš preko ovog prevoja stotinu i neki kilometar udaljen od Olgija. Pored njega zaustavio se minibus pun hrišćanskih misionarki iz, ni manje ni više, Koreje i Dubajia. I na sve to pristižu dva Srbina na svojim velikim motorima. Život ume da udesi najčudesnije moguće susrete, na najuvrnutijim mestima. Život je čudo, zaista! Dugo sam razgovarao, da dobro ste razumeli, baš razgovarao sa gluvonemim Mongolom. Žena pastor, jer bila je to neka od baptističkih hrišćanskih crkava u kojima i žene mogu da obavljaju pastorsku dužnost, želela je da mi objasni šta mi to moj brat putnik priča. Oboje smo je, u isti čas, pogledali sa osmehom. Pa mi se savršeno razumemo, draga simpatična gospođo. Čovek mi upravo objašnjava stanje puta koji nas čeka. I ona je odmah razumela naše poglede, zagrlila nas obojicu (zagrliti u isto vreme jednog Mongola od metar i po i Srbina od dva metra, nije ni lako, a nije da nije smešno) i zadivljeno konstatovala ono što nam je svima bilo u mislima: Ovakav susret, na ovakvom mestu. Bog je veliki! Ok, moja sestro putnice, ne znam baš da li ti i ja verujemo u istu manifestaciju Boga, ali Sila zaista deluje i sveprisutna je! I još da ti kažem, nije da mi je tvoj misionarski posao simpatičan, pusti Budistu da ostane Budista, tako ti ja dumam, ali simpatična si mi ovde nekako i ti, tako debeljuškasta i nasmejana, i ceo taj tvoj autobus bogoumilne misionaske ekskurzije. A gluvonemi Mongol je heroj i div, obrnuto proporcionalno svojoj fizičkoj veličini, pa ako bar sekund u svom životu budem hrabar i jak kao on, knjižiću da se Majka nije zalud mučila rađajući me! *** Prešli smo rečicu. Nestalo je trase puta. Ispred nas je bila samo močvara. Mongolija je teška zemlja za snalaženje. Potrošiće brzo, sažvakati i uz dubok podrig ispljunuti, mnogog nepripremljenog putnika, naviklog na pomoći kao što su karte i novi GPS uređaji. To u Mongoliju ne radi baš uvek. Mislim, skoro nikada. A kada kažem skoro, mislim nikada. Morate dobro znati kuda idete, gde se nalazite u svakom trenutku, morate imati osećaj za strane sveta i posedovati nešto što zovem "putnička intuicija", tj. utemeljen osećaj kojim putem, među mnogim koji se prostiru na sve strane, treba krenuti. Volimo da mislimo kako smo solidni u svim navedenim kategorijama, ni iskustva navigacije po raznim komplikovanim budžacima čudnih država nam ne nedostaje, no, i pored toga, tog dana, na tom mestu, gotovo da smo se izgubili. Ono, nismo se baš sasvim zaturili, ne poput kakvih zblanutih Zapadnjaka koji posle prvih stotinak kilometara Mongolije panično konstatuju da su zagrizli previše. Znali smo mi i gde smo i kamo treba, samo nikako nismo mogli da pronađemo način da tamo stignemo. Trebalo nam je sat vremena, da pređemo tih desetak kilometara kroz močvarnu visoravan. Odbijajući se od planina i različitih puteljaka, kao bilijar kugla o ivicu stola, uspeli smo! I, ne bez ponosa ovo ističem, bio je to prvi i poslednji put u Mongoliji da nismo znali tačno kuda i kako. Pokazali smo se dobro. Možda i najbolje od svih sa kojima smo dolazili u susret, pa kada bi im onako zbunjenim pomogli da se pronađu, nekako uvek smo napominjali da dolazimo iz Srbije, sa Balkana. Neka zna svet da i Balkan za neki glogov organ vredi, da mu može biti od koristi. A svet uči kroz pojedince, razume se, eto zato sam napominjao to što sam napominjao… *** Nešto kasnije Mimi je prvi put u životu jahao konja. Dojahao mladi Mongol, sa sinom. Dete od pet godina samostalno jaše! Možete li da zamislite ciku i vrisku evropskih baba i deda, da koja majka stavi svoje petogodišnje dete na konja i pusti ga da samo poljem galopira? Verovatno bi joj socijalna služba oduzela potomka, eto takvi smo postali mi u "civilizaciji"! Dakle, dojahao Mongol i daje Mimiju, sve gestovima pričaju, konja da zajaše. Prvi put u životu, novost za Mimija, kao da je znao kome od nas dvojice svoje blago da ponudi! Ciničan zapadnjak u meni, sram me i stid bilo, već misli kako zna za jadac, kako će ovaj od turiste nakon fotografisanja da iska pare. Naravno da čoveku sa sinom nije to bilo ni na kraj pameti. Ne razmišlja na taj način, umesto toga pozvao nas je kod njega u ger (kuću), da vidimo njegov mali kineski motor! I mi smo odbili, kreteni neopevani koji su zacrtali da istog dana stignu u Hovd, kao da se ne može razepeti šator na svakom metru planine, kao da jedan dan više u inače narušenom planu znači bilo šta. Još me prati razočaran pogled mladog Mongola i raširen osmeh njegovog sina, malo je dete i ne shvata tačno događaje oko sebe. Zašto smo ga razočarali? Zašto smo žurili? Zato što smo ljudi kojima vreme drugačije teče nego Mongolu u planini. Zapadnjaci. Arogantni glupaci. Koji su kao društvo negde pogrešno skrenuli kod Albukerkija, pa sada destilisanu ljudsku ljubaznost umeju da zamene za materijalizam. Krivo mi je i grize me savest. *** Posle smo ručali na travnatoj obali reke u planini. Neverovatan prizor i eto, zbog takvih minuta vredi živeti. Put je bio težak za vožnju. I prelazili smo reku, Boga mi ozbiljnu, veoma brzu i doboku iznad kolena. I uhvatio nas je mrak, tačno dvadeset i pet kilometara pred Hovd. I meni je pregorela sijalica glavnog fara na motociklu. Osećaj već viđenog bio je kompletan, situacija ista kao onomad ispred Kalaikuma u Tadžikistanu, sećate se toga? Ispred Hovda, mokrih nogu i čizama punih vode, po mraku se penjemo na visok prevoj. Sa druge strane, shvatili smo trenutno, upravo je protutnjao pljusak, kišurina. Peščana podloga i inače dovoljno teška za vožnju, ovako raskvašena, po mraku, bez svetla, bila je užasna. Naporna i nepredvidljiva. Behu teški ti poslednji kilometri. Mučenje i borba kako bi pristigli u Hovd. *** I stigli smo, bilo je već iza 22h po lokalnom vremenu. Sledeća dva časa, jer zašto da život bude lak i jednostavan, onako mokri i mizerni, tražili smo smeštaj. Našli smo, tek iza ponoći, jedini slobodan krevet u velikom velegradu i izgleda ful turističkoj destinacije, tarabili ih puni budaal-i* i kako je to moguće, Hovdu. Mimi je spavao na zemlji. Ja kao da sam bio na zemlji (do jutra mi je postalo jasno zašto je baš taj krevet jedini u gradu ostao slobodan!). Završila je tako prva ozbiljna deonica u Mongoliji, ono do Olgija i ne računam, to je bilo zagrevanje. Ako se po jutru dan poznaje, kratko rečeno drugovi i drugarice, NAJEBALI SMO. Sa takvim mislima utonuo sam u san. * - Budaal = Hotel (al' u širokom, jako širokom, značenju tog pojma)

Da li si ovo odvezao Afrikom (deo od Gaja do Dolova, nasip znam)? Vidim da je uglavnom postojećim stazama kroz Peščaru, da li sam u pravu?

U pravu si.

Kupujem obe felne/točkove (i prednja i zadnja) za BMW R1200GS. Mogu žičane, mogu obicne. Bez guma. Samo savršene (krive me ne zanimaju). Ponude na PP.

Ako smem da dodam, a ko me sprečava , od dobrih vozača R motocikala prosečan adv vozač može mnogo, mnogo da nauči. Veština vožnje ADV motora (u odnosu na sprtske) možda je viša u proseku (mada je isti dosta nizak), no mnogo niža u piku . Tj. retki su vozači adv motora koji odlično voze. Bez ljutnje. Što se ovog KTMa tiče, rado bih ga probao!

Drž' se Markonac! Dobro je što ste svo troje bez posledica... Lep provod dalje!

Jankov kamen, Golija, Deda i unuk

Čarli, i ja se pridružujem komplimentima! Kako možemo doći do fotografija visoke rezolucije (ako je bilo kako moguće)?

Znači nikad Al' za sve ovo gore, jedan veliki:

Odlično si opisao Pirot, jedan od najlepših i najsrdačnijih gradova Srbije. Živeo sam tamo oko 6 meseci (da ne kažem - prvi deo vojnog roka ) i zauvek je ostao to i moj grad. Ljudi su tamo neponovljivi (svi oni glupi vicevi ne mogu biti dalje od istine!).

Momci, hvala obojici na trudu za fotke! Sjajne su.