Da nastavimo dalje! Uzgred, gledajte video klipove, oni su integralni deo ovog dnevnika, uz njih dobijate pun utisak...

A sada, idemo na nove stvari... 20. Jul 2014. Hovd-Darvi (210 km) Jedan od lakših dana Ustajemo relativno rano, imajući u vidu koliko smo kasno sinoć stigli u Hovd. Krećemo nakon doručka u sobi. Još jedan takav obrok! Obojici su čizme još uvek mokre. Takve kakve su, oblačimo ih. Tražimo neku prodavnicu i kupujemo namirnici za sledeća dva do tri dana. Iz grada krećemo oko 10:45h. U blizini Hovda, odmah po izlazu iz grada, na prvom prevoju, nailazimo na OVVO. Stejemo, obilazim tri puta i ostavljam kamen, po mongolskom običaju. Da li će šamanski Bogovi čuti i odgovoriti protivuslugom, lakom deonicom za uzvrat? Videćemo dovoljno brzo. Vozimo i na ogromno iznenađenje vremenom shvatam da ispod sebe imamo već 170km asfalta! Najpre oko osamdesetak kilometara do raskrsnice prema Darviju, a onda, po skretanju, još oko devedeset kilometara. To vozimo u komadu, sve očekujući makadam koji nikako da počne. Nakon što se stvari vraćaju u normalu, da ne kažem asfalt prestane, ostaje svega oko četrdeset kilometara do Darvija. Mala je nadmorska visina, tek oko 1150m, pa je vruće. Podloga je sada meka. Sve to brzo umara. Na ulazu u Darvi vidimo veliki vašar. Konjanici, neke igre, gungula, svi u svečanoj odeći. Žene sa šeširima, muškarci tradicionalno obučeni. Većina pijana, i muškarci i žene. Odlučujemo da danas ne presiramo, da se odmorimo. Nalazimo neki hotel (Na mongolskom jeziku Budaal), jedini u gradu i uzimamo sobu. Pre toga, dok razmišljamo da li krenuti u pustinju još danas ili ipak prespavati i odmoriti se ovde u poslednjoj civilizaciji, srećemo starijeg Francuza na biciklu. Sam. Kreće u Gobi još danas. Pozdravljamo se, a ja u sebi odmahujem glavom, nisam siguran da je baš sjajno izabrao. Naš Budall je rupčaga! WC poljski, "sas rupu", jedan za sve, unisex . Prljavo. Prljava soba, prljav wc, prljava posteljina, dvorište, sve. Možda smo ipak mogli dalje, mislim se. Iz ove sobe Francuz mi izgleda manje lud… Mimi jede u nekom restorančiću, ja ne mogu. Prljavo je veoma. Obično je on taj koji izvoljeva za hranu, no danas je izgleda moj red i ostajem gladan. Servisiram motor i rano ležem. Sve u svemu, veoma lak dan, jedan od najlakših na putu uopšte. Sutra nas čeka paklena i duga vožnja, potpuno sam toga svestan. Jer, kačimo Gobi.

--------------------------------- Dobro, prošlo je dovoljno vremena za odmor od putovanja i katapultiranje u realnost svakodnevnice, pa pošto sam nekako sve to preživeo možemo da se pričom vratimo unazad. U Mongoliju, jer tamo smo stali. Priča će na dalje teći u formi dnevničkih zapisa, preneta je direktno iz dnevnika koji sam svakodnevno na putu vodio, bez mnogo intervencija, ulepšavanja i kerefeka. Dakle, više faktografije i hronološkog sleda događaja, manje lirskih izleta . Pošto odavde, iz "civilstva" , ima uslova, biće tu i poneki video! Čisto da osetite atmosferu iz prve ruke. Biće i dalje puno lepih fotografija. Pisaću o svakoj deonici. Polako, da mi uživanje duže traje. Kako bi se podsetili gde smo stali, najpre da se vratimo i da ponovim opis već objavljene prve deonice Mongolije: --------------------------------- 19. Jul 2014. Od Olgija do Hovda (220 km) Počelo je u geru i završava u geru*. Počelo je u Olgiju, a završava u Ulaan Bataaru. Počelo je, davno, kao san i čini se, sada, kao da je i dalje san. Mongolija, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, umela je da peva dečaku u meni. Kao što je nekada taj dečak nevešto pevao o njoj. * Ger = jurta = mobilna kuća karakteristična za tursko-mongolske nomade, koju kakav nepažljiv Evropljanin lako i nepravedno može zameniti za šator. *** Deonica od Olgija do Hovda počela je lagano. Asfalt, bar šezdeset kilometara, prostire se sve tamo do iza jezera Tolbo. Posle toga smo izašli iz civilizacije i kročili u Mongoliju. Da je Mongolija zemlja čuda i da vam je bolje da se odmah na to naviknete pokazao je već prvi susret, na prvom visokom prevoju mongolskih planina (visina je ovde, kao i kasnije, rutinski uvek bila iznad dve i po hiljade metara). Pristajem ispred neke rečice, gore u planini, inače bezopasne za prelaz motorom. Verovatno ne bih zastao, pregazio bih vodu bez da se i zamislim, da mi pažnju nije privukao neobičan prizor. Gužva. Ovaj, gužva? Zamislite se, gužva u planini, u bespuću Mongolije, tamo gde jedva da ima trase puta. Ova gužva rezultat je ispražnjenog mini busa, stoji isti negde sa strane, a putnici, tačnije putnice, izašle su napolje i upravo one prave neobičnu gužvu. Stoje i žubore, oko mršavog, ispijenog bicikliste, obučenog u boje mongolske nacionalne zastave. Ispostaviće se da inače gluvonemi Mongol, sitan i onako mali, biciklira stazama i bogazama svoje zemlje, ovog trenutka baš preko ovog prevoja stotinu i neki kilometar udaljen od Olgija. Pored njega zaustavio se minibus pun hrišćanskih misionarki iz, ni manje ni više, Koreje i Dubajia. I na sve to pristižu dva Srbina na svojim velikim motorima. Život ume da udesi najčudesnije moguće susrete, na najuvrnutijim mestima. Život je čudo, zaista! Dugo sam razgovarao, da dobro ste razumeli, baš razgovarao sa gluvonemim Mongolom. Žena pastor, jer bila je to neka od baptističkih hrišćanskih crkava u kojima i žene mogu da obavljaju pastorsku dužnost, želela je da mi objasni šta mi to moj brat putnik priča. Oboje smo je, u isti čas, pogledali sa osmehom. Pa mi se savršeno razumemo, draga simpatična gospođo. Čovek mi upravo objašnjava stanje puta koji nas čeka. I ona je odmah razumela naše poglede, zagrlila nas obojicu (zagrliti u isto vreme jednog Mongola od metar i po i Srbina od dva metra, nije ni lako, a nije da nije smešno) i zadivljeno konstatovala ono što nam je svima bilo u mislima: Ovakav susret, na ovakvom mestu. Bog je veliki! Ok, moja sestro putnice, ne znam baš da li ti i ja verujemo u istu manifestaciju Boga, ali Sila zaista deluje i sveprisutna je! I još da ti kažem, nije da mi je tvoj misionarski posao simpatičan, pusti Budistu da ostane Budista, tako ti ja dumam, ali simpatična si mi ovde nekako i ti, tako debeljuškasta i nasmejana, i ceo taj tvoj autobus bogoumilne misionaske ekskurzije. A gluvonemi Mongol je heroj i div, obrnuto proporcionalno svojoj fizičkoj veličini, pa ako bar sekund u svom životu budem hrabar i jak kao on, knjižiću da se Majka nije zalud mučila rađajući me! *** Prešli smo rečicu. Nestalo je trase puta. Ispred nas je bila samo močvara. Mongolija je teška zemlja za snalaženje. Potrošiće brzo, sažvakati i uz dubok podrig ispljunuti, mnogog nepripremljenog putnika, naviklog na pomoći kao što su karte i novi GPS uređaji. To u Mongoliju ne radi baš uvek. Mislim, skoro nikada. A kada kažem skoro, mislim nikada. Morate dobro znati kuda idete, gde se nalazite u svakom trenutku, morate imati osećaj za strane sveta i posedovati nešto što zovem "putnička intuicija", tj. utemeljen osećaj kojim putem, među mnogim koji se prostiru na sve strane, treba krenuti. Volimo da mislimo kako smo solidni u svim navedenim kategorijama, ni iskustva navigacije po raznim komplikovanim budžacima čudnih država nam ne nedostaje, no, i pored toga, tog dana, na tom mestu, gotovo da smo se izgubili. Ono, nismo se baš sasvim zaturili, ne poput kakvih zblanutih Zapadnjaka koji posle prvih stotinak kilometara Mongolije panično konstatuju da su zagrizli previše. Znali smo mi i gde smo i kamo treba, samo nikako nismo mogli da pronađemo način da tamo stignemo. Trebalo nam je sat vremena, da pređemo tih desetak kilometara kroz močvarnu visoravan. Odbijajući se od planina i različitih puteljaka, kao bilijar kugla o ivicu stola, uspeli smo! I, ne bez ponosa ovo ističem, bio je to prvi i poslednji put u Mongoliji da nismo znali tačno kuda i kako. Pokazali smo se dobro. Možda i najbolje od svih sa kojima smo dolazili u susret, pa kada bi im onako zbunjenim pomogli da se pronađu, nekako uvek smo napominjali da dolazimo iz Srbije, sa Balkana. Neka zna svet da i Balkan za neki glogov organ vredi, da mu može biti od koristi. A svet uči kroz pojedince, razume se, eto zato sam napominjao to što sam napominjao… *** Nešto kasnije Mimi je prvi put u životu jahao konja. Dojahao mladi Mongol, sa sinom. Dete od pet godina samostalno jaše! Možete li da zamislite ciku i vrisku evropskih baba i deda, da koja majka stavi svoje petogodišnje dete na konja i pusti ga da samo poljem galopira? Verovatno bi joj socijalna služba oduzela potomka, eto takvi smo postali mi u "civilizaciji"! Dakle, dojahao Mongol i daje Mimiju, sve gestovima pričaju, konja da zajaše. Prvi put u životu, novost za Mimija, kao da je znao kome od nas dvojice svoje blago da ponudi! Ciničan zapadnjak u meni, sram me i stid bilo, već misli kako zna za jadac, kako će ovaj od turiste nakon fotografisanja da iska pare. Naravno da čoveku sa sinom nije to bilo ni na kraj pameti. Ne razmišlja na taj način, umesto toga pozvao nas je kod njega u ger (kuću), da vidimo njegov mali kineski motor! I mi smo odbili, kreteni neopevani koji su zacrtali da istog dana stignu u Hovd, kao da se ne može razepeti šator na svakom metru planine, kao da jedan dan više u inače narušenom planu znači bilo šta. Još me prati razočaran pogled mladog Mongola i raširen osmeh njegovog sina, malo je dete i ne shvata tačno događaje oko sebe. Zašto smo ga razočarali? Zašto smo žurili? Zato što smo ljudi kojima vreme drugačije teče nego Mongolu u planini. Zapadnjaci. Arogantni glupaci. Koji su kao društvo negde pogrešno skrenuli kod Albukerkija, pa sada destilisanu ljudsku ljubaznost umeju da zamene za materijalizam. Krivo mi je i grize me savest. *** Posle smo ručali na travnatoj obali reke u planini. Neverovatan prizor i eto, zbog takvih minuta vredi živeti. Put je bio težak za vožnju. I prelazili smo reku, Boga mi ozbiljnu, veoma brzu i doboku iznad kolena. I uhvatio nas je mrak, tačno dvadeset i pet kilometara pred Hovd. I meni je pregorela sijalica glavnog fara na motociklu. Osećaj već viđenog bio je kompletan, situacija ista kao onomad ispred Kalaikuma u Tadžikistanu, sećate se toga? Ispred Hovda, mokrih nogu i čizama punih vode, po mraku se penjemo na visok prevoj. Sa druge strane, shvatili smo trenutno, upravo je protutnjao pljusak, kišurina. Peščana podloga i inače dovoljno teška za vožnju, ovako raskvašena, po mraku, bez svetla, bila je užasna. Naporna i nepredvidljiva. Behu teški ti poslednji kilometri. Mučenje i borba kako bi pristigli u Hovd. *** I stigli smo, bilo je već iza 22h po lokalnom vremenu. Sledeća dva časa, jer zašto da život bude lak i jednostavan, onako mokri i mizerni, tražili smo smeštaj. Našli smo, tek iza ponoći, jedini slobodan krevet u velikom velegradu i izgleda ful turističkoj destinacije, tarabili ih puni budaal-i* i kako je to moguće, Hovdu. Mimi je spavao na zemlji. Ja kao da sam bio na zemlji (do jutra mi je postalo jasno zašto je baš taj krevet jedini u gradu ostao slobodan!). Završila je tako prva ozbiljna deonica u Mongoliji, ono do Olgija i ne računam, to je bilo zagrevanje. Ako se po jutru dan poznaje, kratko rečeno drugovi i drugarice, NAJEBALI SMO. Sa takvim mislima utonuo sam u san. * - Budaal = Hotel (al' u širokom, jako širokom, značenju tog pojma)

Da li si ovo odvezao Afrikom (deo od Gaja do Dolova, nasip znam)? Vidim da je uglavnom postojećim stazama kroz Peščaru, da li sam u pravu?

U pravu si.

Kupujem obe felne/točkove (i prednja i zadnja) za BMW R1200GS. Mogu žičane, mogu obicne. Bez guma. Samo savršene (krive me ne zanimaju). Ponude na PP.

Ako smem da dodam, a ko me sprečava , od dobrih vozača R motocikala prosečan adv vozač može mnogo, mnogo da nauči. Veština vožnje ADV motora (u odnosu na sprtske) možda je viša u proseku (mada je isti dosta nizak), no mnogo niža u piku . Tj. retki su vozači adv motora koji odlično voze. Bez ljutnje. Što se ovog KTMa tiče, rado bih ga probao!

Drž' se Markonac! Dobro je što ste svo troje bez posledica... Lep provod dalje!

Jankov kamen, Golija, Deda i unuk

Čarli, i ja se pridružujem komplimentima! Kako možemo doći do fotografija visoke rezolucije (ako je bilo kako moguće)?

Znači nikad Al' za sve ovo gore, jedan veliki:

Odlično si opisao Pirot, jedan od najlepših i najsrdačnijih gradova Srbije. Živeo sam tamo oko 6 meseci (da ne kažem - prvi deo vojnog roka ) i zauvek je ostao to i moj grad. Ljudi su tamo neponovljivi (svi oni glupi vicevi ne mogu biti dalje od istine!).

Momci, hvala obojici na trudu za fotke! Sjajne su.

Uputstvo za upotrebu : Prvi pdf su najbolja vremena svakog vozača, poređano od najbržeg pa dalje, pa tako za jutarnji termin i za popodne. Drugi pdf (za jutro i za popodne) je svaki krug, svakog vozača.

E, ovo sam probao danas, samo da znas ... Uzivo je jos lepse! Predobro...

Upravo ušao, i ja sam preskočio poslednji stint (stigao umor ). Prepodne je zaista bilo vrhunski, potpuno prazna staza, totalno uživanje. Popodne malo gužva, malo nam se podigli standradi jutros . Ja jedva da sam imao dva čista kruga popodne. Vremena su, koliko vidim svima, bila uglavnom bolja popodne. Meni je takođe najbrži krug bio popodne. Merenje vremena je vrhunska stvar, baš daje neki dodatni šmek. Dosta mi se svidelo sve to, naročito pozitivan odnos svih i zezanje. Ove godine sticajem okolnosti prvi put vozim NAVAK i moram da priznam da je atmosfera vrhunska, nekako se isfiltrirala ekipa . Druženje je bilo baš pravo, jako pozitivna atmosfera. Incidenata nije bilo, tj. bilo je samo jedno izletanje, ali bez većih posledica. Navak jeste malo klizaviji nego ga ja pamtim, moje putne gume kada se pregreju su baš povremeno klizale, ali opet to nije ništa značajno, jako se lepo vozi i zabavno je. Vrhunski dan, meni je baš prijalo. Zamolio sam i da nam pošalju rezultate na mail, pa ću, ako i kada dobijem fajl, okačiti ovde. Eto, ukratko, tako je bilo...

Tek sada otkrivan ovu temu, a Olja ubija sa fotkama ovde. Odoh da večeram...

Tako je. Mada se meni skoro uvek dopada...

Bogami, krivo mi malo što nisam bio nazočan... Svaka čast .

Umesto zaključka: Na kraju, da napišem da sam sve vreme patila što neću stići da vidim još ovo i još ono... Još mnogo toga u samom gradu sam želela da prođem i obiđem, a i kad bih prošla jednom , želela sam da prođem opet. Bez da znate bilo šta iz istorije, grad će vas oduševiti arhitekturom i duhom, a što više čitate i više idete u istorijske detalje, sve vas više uvlači i želite da vidite još i da proučite još. Ako u to uključite i razmišljanje o svim velikim ljudima koji su tu živeli, radili i ostavili svoj trag u ovom gradu ili je grad ostavio trag u njima, nikad kraja željama. Na kraju onda da sumiram želje, ostaje mi jedna - da ponovo dođemo u ovaj grad. Kraj! ----------- Ja, u svoje ime (mada je nezahvalno pisati posle žena ) moram da dodam - dani u Sankt Peterburgu veoma su mi prijali. Kao i Moskva pre toga, u potpunosti su bili drugačiji od prethodnog dela putovanja! Jeo sam neke stvari koje jako volim, a koje nisam imao prilike da jedem u Aziji, bio sa osobom koje sam se uželeo, pričao i o nekim temama osim motora i osnovnih životnih potreba . A, iskreno da kažem, da li je to greh ovde priznati (?), uželeo sam se malo i kulture, muzeja, tako neke društvene nadgradnje , pomalo. Prethodnih meseci za kulturu nije bilo mnogo prilike (makar ne posle Samarkanda), a pokazaće se da je i povratak kroz Evropu obilovao sličnom sadržajem. Tako da je ovo putovanje, za mene, nekako bilo 2 u 1...

Ermitaž, nekada dvorac Romanovih, danas muzejski kompleks od pet zgrada. Sam dvorski kompleks je dosta isparcelisan na žalost, presečen bulevarom, deo zgrada pripada danas gradskoj i regionalnoj administraciji, nadam se da će u nekom budućem vremenu biti vraćen i obnovljen kao celina. Glavna zgrada je rezidencija Romanovih, Zimski dvorac, administrativni centar ruske monarhije više od dva veka. Nakon oktobarske revolucije je poharan, ali je sa padom komunizma renoviran prema originalnom stanju sa početka XX veka (mermerni ili drveni podovi, svećnjaci su zamenjeni stilskim sijalicama) i opremljen sačuvanim nameštajem. Turisti mogu slobodno da se kreću kroz sobe kroz koje su se kretali ruski monarski, da stoje u prijemnjoj dvorani ispred prestola (na presto naravno ne mogu da sednu), da prođu kroz spavaće sobe poslednjih vladara, da vide radne sobe njihovih ćerki, trpezariju... Da se dive bašti na krovu dvorca, sa belim mermernim figurama, kao u italijanskim vrtovima, koja se nastavlja u unutrašnju zimsku baštu zasvođenu staklom, sa fontanama, opet mermernim... Posebno je impresivan Mali ermitaž, sagrađen po ideji i nalogu Katarine II kao muzej-galerija. Ogromno prelepo mermerno stepenište vodi od glavnog ulaza ka Nevi do prvog sprata, i dok horde turista danas naviru uz i niz stepenice, zastajkujući da se slikaju, zamišljam kako su se dame u krinolinama u pratnji gospode u paradnim odelima peli ovim stepenicama da se dive delu Katarine II. A imali su čemu da se dive. Kako je zgrada namenski građena da predstavi razne kulture i umetničke pravce, tako je svaka prostorija posebna i različita, dekorisana u stilu izložbene postavke. Ona koja čuva grčke i rimske statue ima mermerne stubove u antičkom stilu, kao i reljef na zidovima. Jedna prostorija ima zidove od zelenog mermera, druga od tamno plavog, sledeća od svetlo roze, pa sve to prate ogromne mermerne vaze u odgovarajućim bojama. Prostorija koja čuva egipatsku antičku umetnost je posebno interesantna jer sadrži veliku kolekciju egipatskih artefakta uključujući više sarkofaga i jednu pravu mumiju. Kolekcija slika je bogata, mada ipak mislim da sam videla i bogatije muzeje. Ali u Malom Ermitažu ima nešto posebno, a to nije bogastvo kolekcije koje je veliko, nego raznovrsnost i organizacija kolekcije, pa tako u istom muzeju posetilac može da vidi sarkofage i mumiju, kipove grčkih i rimskih bogova, razne statue bude, japansku umetnost, pravoslavne ikone, pa sve do Monea i Pikasa. Što bi rekao moj muž: ta raznovrsnost kolekcije je ono što ovaj muzej izdvaja od sličnih, ja bih dodala: i pakovanje. Vođen rukom jedne žene koja je znala šta hoće i koja je imala moć da to ostvari, sagrađen je tako da svaka prostorija odgovara kolekciji koja je u njoj, sve je blistavo, svetlo, sjajno, mermerno, zlatno...

Kiša nas je sustigla na trgu, sakrili smo se ispod trijumfalne kapije, sećate se one kroz koju smo prvi put ušli na trg? Kad je malo popustila, otrčali smo do suši šopa, naručili suši i seli da čekamo, a onda se nebo otvorilo. Dok je suši stigao i mi ga sa uživanjem pojeli, granulo je sunce i pretvorilo sumorni i kišni dan sa manjim sunčanim pauzama u lepo i mirno veče. A zašto smo sa uživanjem pojeli suši? Zato što smo u preskupoj Rusiji, u kojoj je najjeftinije jesti u Mc Donaldsu koji je 1,4 puta skuplji od našeg, u kojoj je Burger King 1,5 puta skuplji u odnosu na Sloveniju, pronašli da je suši odličan i pri tome jeftiniji od našeg beogradskog. Na kraju je ispalo da nam je jeftinije da jedemo odličan suši nego dva obroka u Burger Kingu, zato smo ga jeli koliko god smo mogli i sa velikim zadovoljstvom. Nastaviće se...

Jedan most od Sveti Petar i Pavle tvrđave nas vraća na obalu Neve, pa pored fensi restorana na brodu u gusarskom stilu, stižemo do drugog mosta preko Neve Malaje i preko do Vasilijevskog ostrva. A na vrhu ostrva, na špicu, dva prekrasna svetionika i izmeđi njih zgrada berze. U pozadini teatar, luksuzni hoteli, a sa obe strane duž ostrva palate uglednih građana, nižu se jedna na drugu. U jednoj uličici odjednom gužva, 30-tak ljudi se gura ispred vrata, očigledno je da su turisti, želim da vidim o čemu se radi, prilazim i shvatam – to je muzej kreatura, koji je osnovan po nalogu Petra I koji je naredio da se prikupe fetusi i leševi ljudi sa deformitetima. Oni su tu bili izloženi da bi se ljudi upoznavali sa deformitetima, da se ne bi plašili, a sve sa ciljem da prihvataju decu i ljude sa deformitetima. Bože, razmišljam, neverovatno koliko je ovaj čovek bio progresivan i o čemu je razmišljao, tj. o čemu sve je razmišljao. Stižemo do Univerzitetskog centra. Opet, izgrađen je sa početkom grada, Petar I je osnovao 12 kolegija, 12 univerzitetskih zgrada: ekonomija, matematika, fizika... Na žalost, sve je potpuno prekriveno skelama i renovira se tako da nismo uspeli da vidimo ove istorijske zgrade. Svakako se i vreme pokvarilo, nailaze neki crni oblaci, o biće ovde munja i gromova, prekidamo obilazak Vasilijevski ostrva (eto još toga ostaje za sledeći put) i žurnim korakom hitamo ka Dvorskom mostu. Saobraćajni špic je, moj muž se smeje, brža sam od automobila. Jesam, jesam, oluja nas je već uhvatila, ali ne bih da nas nasred mosta uhvati pljusak. Most nije dug, ali treba stići do njega i preći ga, pa onda Dvorski trg, o imamo dosta do najbližih zgrada...

Napuštamo Auroru, kiša sve jače pada, prolazimo pored jedne od retkih sačuvanih drvenih kućica iz doba Petra I, nemamo vremena da se pobliže upoznamo, žurimo da se sklonimo negde dok prođe pljusak. Nailazimo na jedan mali parkić i pored kiše zastajemo ispred spomenika. Jedan običan neobrađen kamen – spomenik je podignut žrtvama Gulaga. Opet ću reći, jednostavno i rečito. Zaista, šta ostaje posle smrti, ništa. I jedan običan neobrađeni kamen i jedan zlatni spomenik, žrtvama isto vrede... U produžetku parka je velika džamija, a mi svraćamo u omiljeni Burger King i čekamo da stane kiša. Nakon što je pljusak uminuo krećemo na maleno ostrvo u Nevi, gde je nastala prva građevina Petra I, Sveti Petar i Pavle tvrđava koja okružuje crkvu istog imena, kovnicu novca, oltara i sličnog, trezor, bastione... Tvrđava je nedavno rekonstruisana, crvenom ciglom, ostao je samo još zadnji spoljni zid koji treba da se rekonstruiše. U tvrđavu se ulazi kroz prvi spoljni zid, gde je smeštena blagajna, WC i prodavnica suvenira, a zatim se kroz jednu kapiju ulazi u centralni deo. Deo spoljašnjih zgrada tvrđave je pretvoren u galerije, dva bastiona služe kao muzeji zbog istorijskog značaja ličnosti koji su bili zatočeni u njima. Ovde je sve pod konac, sve je pod pravim uglom, svaka zgrada na svom mestu, ovo je mesto koje mi prija. U centru tvrđave je crkva Svetog Petra i Pavla, spolja jarko žuta, unutra zlatna. Građena u sklopu tvrđave, od strane italijanskog arhitekte Petra I, oslikana je freskama, ikonostas je zlatan, unutra se kripte Romanovih. Svodovi su oslikani kao u italijanskim katedralama, sa renesansnim anđelima, ne sa freskama. Na centralnom mestu su Petar I i Katarina II. Tu su i Pavle I i Aleksandar I, i svi veliki vladari Romanovih. Pored je manja kapela, koju su pred kraj svoje vladavine napravili Romanovi, kako bi u nju prebacili kripte kraljevića, princeza i drugih rođaka i kako bi pripremili mesto za sahranjivanje budućih generacija. U kapeli su sahranjeni i poslednji Romanovi, car Nikolaj II i carica Aleksandra Fedorovna i njihove tri ćerke. U crkvi je sahranjena i majka cara Nikolaja II, velika kneginja Marija Fedorovna koja je preneta iz Danske nakon smrti, meni lično interesantna jer je donela ikonu Bogorodice Filermose u Srbiju, ali to je neka druga priča... Ispred crkve se nalaze grobovi generala koji su umrli tokom služenja u tvrđavi. Prvi general koji je sahranjen je bio blizak prijatelj Petra I, bio je zapovednik tvrđave i poreklom Škot, koji je pao u nemilost Engleza tokom ratova i utočište i prijateljstvo našao kod Petra I i pomogao mu da oformi vojsku po ugledu na evropske. Kada je umro, Petar I je odlučio da ga u znak poštovanja sahrani u okviru tvrđave, pa je u dvorištu crkve napravio mesto za sahranjivanje uglednih zapovednika i lično prisustvovao njegovoj sahrani. U pozadini ostrva, na obali Neve, izgrađena je kasnije moderna vojna kasarna, okružena kanalom, koja je dodatno pojačala odbrambenu ulogu ove tvrđave. A u novije vreme, u pozadini kasarne je nikao Finski kulturni centar, multikompleks sa bioskopom, pozorištem, planetarijumom, dino parkom, pa i najnovijim digitalnim planetarijumom... Dok smo obilazili tvrđavu postalo je sunčano, nebo potpuno plavo i jarko, kako samo može da bude nebo u blizini mora i okeana. Aero miting je počeo, pa smo imali priliku da vidimo i to, mada je kratko trajao, jer je vrlo brzo počeo da duva vetar i da navlači oblake. Zato brzo nastavljamo dalje.