*** Put od Biškeka do jezera Issy-kul je solidnog kvaliteta. Ipak, radi se o opterećenoj magistrali, koja prolazi kroz mnoga naseljena mesta. U jednome od njih (Kirg Shelk) prvi put od početka putovanja plaćamo kaznu za prekoračenje brzine. Vozili smo šezdeset i pet, na mestu gde je bilo dozvoljeno šezdeset. Kakav prekršaj, ne može se oprostiti strancu i turisti! Na sreću, u Kirgistanu su i kazne jeftine. Platili smo obojica po 300 soma, dakle protivvrednost oko 400 dinara. *** Od Biškeka do samog jezera vozi se puna 3 časa, iako je udaljenost svega dve stotine kilometara. Posledica je to upravo preregulisanosti magistrale, kao i gužve na istoj. Issyk-kul je naime najvažnija turistička destinacija u regiji, gde odmor traže mnogi stanovnici Biškeka, ali i Almatija iz Kazahstana. A kada smo do jezera stigli, još dva sata smo se klatili sledećih stotinu kilometara, do sredine severne obale i mesta koje smo izabrali za naš konak (glavni kriterijumi: što lepša obala, što jeftiniji smeštaj). Stigli smo u kasno popodne. I odmah otišli na plažu! *** Samo jezero, a onda i plaža, bili su potpuno iznenađenje za mene. Prelepa peščana rivijera oko jezera, a jezero je ogromno, čak oko 500 kilometara u obimu! U pozadini visoke planine, vrhova pod večitim snegom. Fenomenalan ambijent, gotovo nestvaran! Na plaži, iako je visoko, čak 1650 metara nadmorske visine (to je visina turističkog kompleksa na Kopaoniku!), nema gde igla da padne od mladog i lepog sveta. Ambijent je potpuno urban! Žene u bikinijima, muškarci u kupaćim šortsevima, na sve strane smeh i cika. Čuju se prodavci drangulija koji špartaju plažom, akva-park pored nas, gliseri, džet skuteri, padobrani na rentu – turistička gungula u punom jeku! Sve me je neodoljivo podsetilo na Aja-Napu (Kipar), samo su umesto mladih Engleza ovde za buku zaduženi mladi Kazaci, ili možda na naše Sutomore, iz sredine devedestih. *** Ja sam se kupao, Mimi nije, uhvatila ga mala snaga. Voda je hladna, veoma niskog saliniteta (jezero jedva da možemo nazvati slanim). Ugodnog, peščanog dna ispod nogu. Uživao sam, sve drhteći. I družili smo se potom sa pripitim mladim Kazacima. Ne treba im zameriti, nenavikli su na alkohol i brzo ih dohvati, posle možda svega dve čaše viskija sa koka-kolom (iz nekog razloga, omiljenog pića na Issy-kulu). *** U smeštaju, lepoj kući sa sobama za izdavanje, bili smo atrakcija. Stranci, pa još na motorima. Svi su želeli da razgovaraju sa nama, da se fotografišemo, mladi i stari. Simpatične su bile dve mlade konobarice, drugarice iz škole koje preko raspusta rade na jezeru, kako pokušavaju da sa nama razgovaraju na engleskom. Iako im ne ide baš, a mi savršeno razumemo ruski. Želele su da vežbaju, rekoše, upravo su upisale preko leta školu engleskog. I mi smo došli kao poručeni. Prvi stranci koji govore engleski, koje su videle u životu. Setio sam se onog klinca iz Samarkanda, kako mi, onomad pored Redžistana, prilazi sa istom namerom. Kako su samo ljudi slični! Čak i kada se ubijaju međusobno, kao što to predano Kirgizi i Uzbeci čine…

Za struju nema problema, osim što je na Pamiru bilo snalaženje, ali to je bilo očekivano i normalno. Imamo dosta baterija . Dugo smo već na putu, Beograd već nedostaje. Kući ima hiljadu problema, a mi smo daleko i ne možemo da ih rešavamo. To je cena ovakvog putovanja... Opet ulazimo u pojačanu etapu, imamo oko 2300km koje ćemo izvesti u sledećih nekoliko (4-6) dana do Mongolije. Dosta smo se odmarali, u prethodnih desetak dana prešli smo ukupno ispod 1500km . PS: inače, avenija sa pogledom na planine u Biškeku zove se "Prospekt Mira". Takve su SVE ulice, koje se pružaju u pravcu sever-jug. Biškek je direktno ispod Ala-too planina (obronci Tian-Shan lanca) i to daje gradu spektakularnu pozadinu kada se pogleda sa severa na jug!

*** Put od Džalal-Abada do Biškeka verovatno je najlepši deo Kirgistana. Tačnije, drugi deo puta, deonica koja počinje od velikog veštačkog jezera gde smo napravili pauzu za ručak (Toktogul rezervoar, na reci Narin). Prvi deo ovog pravca neodoljivo podseća na ibarski put u Srbiji. Gradovi naslagani jedan na drugi, kao domine, život na putu, gužva i prašina. Od polovine deonice, sve se menja. Planinske reke, zelenilo, ponovo se penjemo na tri hiljade metara visine, jurte i stada, lepota gde god da zabludi pogled. Uživamo u toj premiji! Ovo je jedna od onih deonica koje treba prevesti bar jednom u životu, savršen moto put u svakom pogledu. *** Šezdeset kilometara pre nego ćemo stići u Biškek, silazimo sa planina i uključujemo se na glavnu (staru sovjetsku) magistralu. Onu istu koja od Šimkenta i Taraza u Kazahstanu, vodi kroz Biškek u Almati. Zatvorili smo veliki krug po centralnoj Aziji, više hiljada kilometara po srcu azijskog kontinenta, kroz sve te planine i visine. I evo nas, vratili smo se na svega tri stotine (pišljivih!) kilometara od Šimkenta, od koga smo pre mnogo dana u poduhvat krenuli. Da, zatvorili smo dugačak, značajan krug. I osećali smo se trijumfalno! *** Biškek je veliki grad. Srce Kirgistana u svakom pogledu. Grad urbanih, modernih ljudi, u kome, za razliku od juga zemlje, ni u tragovima ne možete primetiti da se radi o glavnom gradu jedne islamske zemlje, u sred velikog ramazanskog posta. Ljudi su slobodno obučeni, naročito devojke. Uopšte, moda se ne razlikuje ni po čemu od bilo kog evropskog grada. Navike ljudi još manje. Tako mi bar sve deluje, dok šetamo kroz grad i iznenađeno se osvrćemo okolo. Biškek je i jeftin grad. Čak i za naše prilike, čak i za naš budžet. Još nešto zapažamo: Kirgistan, a naročito Biškek, najslobodnije je mesto centralne Azije. Niko se ne osvrće na snimanja, još manje nam ista zabranjuje, uopšte, nema nelogičnih zabrana, prisustvo policije je manje primetno i nekako lakše nego u okolnim državama. Čak je i izbor tipova automobila na ulicama nekako divergentniji, slobodniji, prosto ličniji. Sve nam to prija i u Biškeku uživamo puna tri dana! *** Najednom shvatamo da imamo dan viška. Nema svrhe da žurimo u Almati za vikend, ambasada Mongolije u kojoj treba da apliciramo za vizu preko vikenda ne radi. Odlično! Imamo sjajan izgovor da odemo na Issyk-kul. Najveće izletište Kirgistana, slano jezero na 1.600m visine, njihovo more, najbolje koje imaju. Za vikend nas eno tamo!

*** U Ošu i Džalal-Abadu provodimo sledeća četiri dana. Još dok smo bili u Uzbekistanu, na njegovu inicijativu, stupili smo u kontakt sa tada još uvek samo virtuelnim poznanikom, Ljubišom. Naš čovek, koji u Kirgistanu, u gradu čudnog imena: Džalal-Abadu, radi za veliku međunarodnu organizaciju. Ponudio nam je, a mi u veselju prihvatili, da u prolazu kroz Kirgistan budemo njegovi gosti. Kasniji događaji, komplikacije oko prolaza kroz Pamir i ona nezgodna, tvrda blokada puta od strane Ata-Žurt partije južno od Oša, učinili su da često budemo na vezi, da nam prenosi najnovije vesti i zajedno sa nama bira alternativne puteve. Da se raspituje kod svojih kolega dugo i predano za proverene informacije i da nam ih potom dostavlja. Sve to učinilo je da ono jutro u Ošu, kada i fizički, u stvarnosti, upoznajemo Ljubišu, ja imam snažan osećaj da čoveka već dugo znam. Uostalom, razmenili smo onoliko elektornske pošte. No, Ljubiša ne dolazi sam. Sa njim je i Sintija, Latvijka po mestu stanovanja, a polu Gruzinka po krvi, tu činjenicu, a ova mnogo objašnjava, doznaćemo o njoj tek kasnije. Sintija razume srpski jezik, makar dovoljno dobro, možemo dakle opušteno da ćaskamo na srpskom lišeni one specifične griže savesti kada znate da vas neko u društvu ne razume. Maternji jezik u tuđini uvek mi prija. *** Prvo smo posetili jedan fensi bazen, eto, već to mi je prijalo jako. Onda je Ljubiša organizovao ispijanje kafice sa njegovim kolegama, solidan espresso u Kirgistanu, to ne može biti loše. A gde je espresso, tu je i pizza, sve bolje i bolje. Na tom mestu upoznajemo, pored ostalih Ljussovih kolega i Dušana, još jednog našeg čoveka i sjajnog tipa, ispostaviće se i mog komšiju sa Novog Beograda. Naravno, gde su domaćini dva Srbina, čak i kada je to u Ošu, južnom Kirgistanu, ne postoji verovatnoća da kao gost platite račun. Sintija, Dušan i Ljubiša su proveli ceo dan sa nama i na tome im hvala! Prvo nam je Sintija ne fenomenalan način pokazala bazar, znam da su svi osim mene uvenuli tih dva sata, šta da se radi, ja volim takva mesta, a Sintija izgleda voli da ih predstavlja. Onda smo kupili nož, tačnije pet noževa nas četvoro, od kovača koji ih kuje tu, na pijaci. Smešno je bilo gledati razočarenje na njegovom licu i pored dobrog pazara. U trenutku kada je čuo da noževe nećemo koristiti za komadanje ovčetine, ne – ni za govedinu, da čak ni nekom piletu neće biti sudnja kamdžija, već da ih kupujemo kao suvenir - pogledao nas je nekim urnebesno zabavnim pogledom, mešavinom iznenađenja i jetkog, specifičnog prezira. Nekako je još najbolje prihvatio da se odvoji od dva komada koje je uzela Sintija, ni ona neće čerečiti meso, vegetarijanka je, ali je izgleda i komadanje cvekle i zelene salate časnija sudbina za jedan kirgiski nož, nego da bude okačen o zid u kojekakvoj sobi ovih uvrnutih zapadnjaka. Posle smo išli u kanjon reke Ak-Bure, ah kakvo mesto (!), pa kod Sintije na uzbečki bostan, onda nam se pridružila Kristin (Nemica udata za Avganistanca, pa da ne znate ništa drugo o njoj, zar već to ne zvuči sjajno?). Šetali smo svi zajedno, onako kao mala ekskurzija, noću po Sulejman planini, najvećoj znamenitosti Oša (Sintija je opet bila vodič, a za kukanje oko kilometraže i umora bili su zaduženi Mimi i Dušan!). Ovu savršenu noć okončali smo na ponoćnoj večeri u tom internacionalnom društvu, u sred Oša, među lokalnim ljudima koji su gledali svetsko prvenstvo u fudbalu. Ništa lepše nego kada vreme koje imate podelite sa toliko različitih ljudi, sa različitih krajeva sveta. Bilo mi je lepo. *** Na ovom mestu neću i ne mogu da pišem o onom drugom, realnom Ošu. Gradu gde je još 2010. godine bilo četiri stotine mrtvih, u etničkim sukobima između Kirgiza i Uzbeka. Neću da pričam o položaju žena u južnom Kirgistanu, o krađama devojaka, o korupciji u društvu. To je neka druga, ozbiljna tema. Za nas je Oš bio mesto odmora i u našoj intimnoj geografiji, ostao mi je u sećanju kao veselo i šareno mesto. Kada ga ljudi tako oboje - i najstrašnije mesto, sa tamnim avetima ispod pločnika kojim gazite, sa potocima krvi i patnjom onoliko nedužnih, odjednom postaje mesto smeha i šale. Ne znam da li su toga svesni, ali Sintija i Kristin, Dušan i Ljubiša, jako su dobri ambasadori Oša. I sami stranci, i sami sa željom da ih tamo prihvate i da obave svoj posao, na najlepši način čine čast gradu u kome žive i ljudima među kojim žive. Mada, nisam sasvim siguran da im je to jasno, da su se neprimetno od stranaca premetnuli u gotovo domaće… *** Još dva dana u Džalal-Abadu, kod Ljubiše, još dva dana druženja i odmora! Iako, došli smo na jednu noć, brz predah, ali zna čovek da pritisne sve dugmiće i da nas zainteresuje. Ostadosmo duplo duže. Kasnimo već, produžili smo put na nekoliko mesta do sada, ali ne mari da dodamo još jedan dan. Ne, kada je razlog pravi. A, evo ga i razlog: izlet na osamdeset kilometara udaljene planine. Aha, zvuči prozaično, slažem se. Vožnja na te vodapade, prskanje ispod istih, stari ruski UAZ koji nas ljulja dok Mimi brine da se ne prevrnemo, drvored oraha (ne zezam vas, pravi drvored oraha uz put, dugačak više kilometara!), pivo, mnogo piva, svako veče, sve je to bilo sjajno zezanje i pravo uživanje. No, pamtiću možda najviše i najjače roštilj koji smo pravili, na obali perfektne planinske reke, na engleski kratkoj, mekoj zelenoj travi. Drva za potpalu tražim na sprudovima, preskačući rukavce reke. Mimi raspaljuje vatru i peče dimljenu piletinu (a Mimi je pravi majstor roštilja, inače!). Ljubiša pravi salatu i odnegde, kako i gde je to stvorio ne znam, vadi parče, pazi sad, parče slanine!!! A toga nema baš u ovim krajevima. Ljuks, što bi rekli braća Rusi! Osećao sam se kao da sam u svojoj kući, ta četiri dana. Ljubiša nam je darovao odmor koji nam je trebao, kada nam je trebao! Čili i čisti, servisirani, veseli, petog dana krećemo za Biškek. Prestonicu Kirgistana.

Slažem se, sledeći put pravimo reprezentaciju slovenskih zemalja . Promašili smo se za oko 10-15 dana, ovoga puta. Lep pozdrav in srečno!

Avtomoto, šteta zaista! Braća Slovenci u ovim daljinama, pa to bi mi bilo kao da smo sreli rod rođeni. Zaželi se čovek ovih slovenskih jezika... A nema nam više Ljussa, ostao u Kirgistanu...

Bravo majstore, teraj u visine! Srećno!

*** Od Karakula do Oša čeka nas skoro tri stotine teških kilometara. Pre ulaska u Kirgistan, treba preći još dva prevoja iznad 4200 metara visine. Prvi nije težak. Ali, drugi, Kyzil-Art, iako nije najviši, tehnički je najteži prevoj na Pamiru. Polazimo (za nas) rano, već oko devet časova ujutro. Pozdravljamo porodicu naših domaćina, onako svečano su se okupili da nam, svi redom, zvanično i formalno požele sreću na putu, uz svepristuno rusko: "Sčastlivo!". Karakul nas ispraća u najlepšem odelu. Uz jutarnje Sunce, vrhovi se bele i presijavaju, dok jezero svetluca u refleksiji svetlosti sa površine. Stajemo više puta, ne možemo da se otrgnemo od tog prizora. Teško nam je da ostavimo Karakul u retrovizoru, da ga ko zna kada i ko zna da li ikada, ponovo uživo vidimo. *** Prvi prevoj prelazimo brzo i rutinski. Iza njega, veoma brzo, počinje uspon na Kyzil-Art. Početak uspona obeležen je deonicom lošeg, talasastog puta (Kyzil-Art je po zlu čuven, u smislu da je često podloga veoma meka, a blato duboko. Sve to uzrokuje da teža vozila uništavaju put prolazeći njime). Penjemo se do vrha, vozeći polako i štedeći svoje motore. Ne verujem da bih išao brže, sve i da sam se manje obazirao na dobrobit motocikla. Predeli su takvi da od njih zastaje dah. Početak je ovo zelenog kirgistanskog gorja! Na samom vrhu prevoja, zarobljen u polju dubokog osušenog blata, nalazi se granični prelaz Tadžikistana. Sve formalnosti završavamo brzo i lako, uključujući i još jednu GBAO kontrolu, kontrolu šverca narkotika i uobičajenu policijsku i carinsku graničnu kontrolu. Magična reč: "Serbija" i malo ruskog i na ovoj visini otvaraju sva vrata. Iza tadžičke rampe počinje "ničija zemlja", osamnaest kilometara dug i strm spust niz planinu, iza koga će tek naići pogranični kompleks Kirgizije. Pre nego počnemo spust, dugo stojimo na prevoju i fotografišemo se. Uživamo u odsustvu bilo kakve vojske ili kontrole. Ovako bi svaka granica trebalo da izgleda. Oslobođena stupidnog ljudskog zabrana. *** Kao što sam već napomenuo, spust je strm i težak. Na našu sreću, u trenutku kada ovuda prolazimo, podloga je potpuno suva. Tačnije, primećujem sa olakšanjem, sveže suva! Vidi se još karakteristična jarko crvena boja sveže osušenog planinskog blata. Planina se otvorila i dopustila nam da prođemo. Da je pao i litar kiše na ovo osušeno blato, nikada sa motorima koje vozimo ne bismo uspeli, ne po tim serpentinama, ne u tom nagibu, ne sa takvom podlogom. Umorni i zadovoljni silazimo u dolinu. Posle dvadeset i četiri kilometara bez bilo kakvog asfalta, nailazimo na granični punkt Kirgistana. *** Nikada ni u jednu zemlju u ovom kraju sveta nisam ušao brže i lakše. A, Boga mi, obišao sam ih, osim Turkmenistana, evo sada već sve. U Kirgistan smo, naime, ušli za ukupno dvadeset minuta! Nakon brze i efikasne policijske procedure, umesto carinskog pregleda, pri pogledu na naš srpski pasoš, pita nas dežurni carinik (prelaz je inače toliko mali, planinski i neposećen, da carinik ne nosi uniformu, već papuče i stari donji deo trenerke, sparen sa sportskim dresom odgovarajuće boje): "Treba li meni viza za Srbiju?" pita. "Treba, treba, baš kao nama za Kirgistan", odgovaramo u glas. "Dobro, ali vi ne tražite vizu Rusima?" insistira i dalje on. Pošto smo se složili da zaista građanima Rusije za ulazak u Srbiju nije potrebna viza, kao uostalom ni obrnuto (pokazujem mu corpus-delicti te tvrdnje u svom pasošu), on će opet: "Kada Kirgistan jednom postane deo evro-azijske unije sa Rusijom, znači li to da ni meni neće trebati viza?" "Znači, upravo tako", slažem se ja. "U tom slučaju nema pregleda, davaj, davaj, hajde na piće!" veselo ciknu prilika u sportskoj odeći za džoging, koju čovek ovde, u kirgiskom delu Pamira, mora da shvati ozbiljno, onako kako i priliči šefu carinske postaje. Predmetno piće bilo je "Kumis", nacionalno piće Kirgiza. Inače, neka vrsta fermentisanog napitka od konjskog mleka. Ja sam pio, skoro sa uživanjem. Mimi nije mogao da prevali skoro ni kap preko usana. Ne i ne, čak i ako bi odbijanje rizikovalo potpuno raspakivanje natovarenih motora i detaljan carinski pregled od strane uvređenog ponosnog konzumenta Kumisa, koji je deo svoje dnevne porcije velikodušno ponudio nezahvalnim strancima. Do kraja dana bio je ubeđen i čekao je čas kada ću se u grčevima zaustaviti i otrčati u kakvo žbunje pored puta. Verujem da i danas misli kako sam se samim čudom, tj. direktnom intervencijom Bogova putovanja, za dlaku izvukao. Niko ga ne može ubediti da ono nije bilo pokvareno! *** Put do Oša, odmah pošto se nakon Sari-Taša (nekih pedeset kilometara lošeg i polomljenog asfalta udaljenog od opisanog konzumiranja Kumisa) izađe na novu "kinesku" darogu, je odličan! Sjajna, nova magistrala, koja preko dva prevoja visoka iznad 3500 metara i još nekoliko onih koje i ne brojimo (prevoji preko 2000 metara, za koje po alpima plaćamo skupe pare za privilegiju da ih vozimo, ovde se ne notiraju kao bilo šta neobično, pa se i ne broje). Čak je i veliki odron, koji je više dana držao prevoj Taldik potpuno zatvoren i mnogim putnicima zaprečio put, samo nekoliko dana ranije dovoljno probijen da provučemo svoje motocikle i nastavimo put ka Ošu. Blokada puta, ona ista kojom pripadnici Ata-Žurt partije protestvuju protiv aktuelne vlade Kirgistana, želeći da oslobode jednog uhapšenog člana, takođe je povučena. Vidimo ih, i dalje su pored puta, ali saobraćaj više na prekidaju. Definitivno, sada sam već ubeđen u to (jer znamo svi da slučajnosti ustvari ne postoje), planina se sa namerom otvorila i odlučila da možemo da prođemo! Sve zapreke, svi potencijalni problemi, demonstracije, odroni, blato, političke turbulencije u GBAO, sve se to primirilo i otvorilo nam prozor mogućnosti. Prozor kroz koji smo se provukli. Pamir nam je dozvolio prolaz. A ja sam zahvalan i poštujem te planine više nego ikad ranije! *** Kirgistan je predivan u tih prvih dve stotine kilometara. Mada, ispostaviće se kasnije, Kirgistan je predivan i generalno. Jedna od najlepših zemalja koje sam do sada video (ostaje da jednoga dana, ako bude prilike, posetim Novi Zeland, kažu da je tamo lepše i zelenije). Zelen, naseljen i fotogeničan, onako izotropno, gde god umorni motociklista pogleda. Prija nam lagana vožnja odličnom magistralom, dok mašemo deci i otpozdravljamo, neumitno se približavajući Ošu. *** Oš je kraj pamirskog trakta. Oš je ujedno i mesto našeg "otdiha" (odmora). U Ošu ćemo se odmoriti, servisirati motore posle teške deonice i zasluženo uživati. Bićemo tamo gosti prave male "međunarodne zajednice", u punom smislu te otrcane grupe reči. Mada, kakva bi to međunarodna zajednica bila, da dva Srbina nisu i tu umešali svoje prste!

Mile, puškomitraljez, razume se

*** Silazak sa Akbajtala je fantastičan. Čak ni zabrinutost za Mimija ne može u potpunosti da potisne divljenje prizorom koji gledam. Nije ovo često u životu, ne viđa se iza svakog ćoška, pa vozim polako i često zabacujem pogled ka horizontu, kao kakvu udicu u nadi da ću uhvatiti još poneki utisak. Mimija sam zamolio da siđe što brže, to je najbolje što možete učiniti kada simptomi visinske bolesti počinju da prete. U podnožju, na kraju strmog dela spusta, nalazi se tabla sa imenom prevoja Akbajtal i ispisanom nadomorskom visinom. Na tabli vidimo nalepnice odabranih putnika koji su uspešno prešli krov Pamira, ranije, pre nas. Od onog dana, na tabli ponosno stoji i nalepnica Srbije. Neka se zna da nismo lošiji, ako smo već mali i ponekad prgavi, umemo eto i mi da stignemo daleko. *** Uskoro, nije moglo proći dugo, u daljini se polako pomalja Karakul jezero. Slano jezero na 4000 metara nadmorske visine (!), biserno plave boje, okruženo arenom snežnih vrhova, svih od reda viših od 7000 metara, dakle, od one posebne, kraljevske sorte planina. Ne možemo toliku lepotu da procesiramo za tako kratko vreme. Svi ljudski senzori doživljavaju preopterećenje. Iako smo blizu kraja etape za taj dan, stajemo na ručak. Poslednje zalihe konzervi, losos u nekom povrću, moram priznati iznaneđujuće ukusno. Pitam se da li je onaj ruski mučenik u fabrici za obradu ribe, ko-zna-gde u toj imperiji, razmišljao kako će produkt njegovog radi biti konzumiran pored puta, na obroncima Himalaja, od strane slovenske braće na motociklima? Ili se, verovatnije mi to zvuči, već odavno navikao na čudne situacije i u svojoj muci, svom arbajtu, ne razmišlja o glupostima? *** Uspevamo da nađemo smeštaj u jednoj kirgiskoj porodici u Karakulu, inače veoma malom selu, možda čak manjem i od Aličura. Tvrdi ljudi koji žive u još tvrđem okruženju. Sada, već skoro u punom letu, temperature danju ne prelaze desetak stepeni celzijusa, za noć, sklupčan ispod dva jorgana koji su mi domaćini obezbedili, nisam se dodatno interesovao, dovoljna informacija mi je bilo sopstveno telo, koje u pokušaju da se zagreje, drhti kao prut na vetru. U Karakulu nema struje, tj. jedina električna energija koja je domaćinstvu na raspolaganju potiče iz starog agregata, smeštenog iza kuće, u zadnjem dvorištu. Ljubazno, na našu molbu, domaćin uključuje agregat na nekoliko časova. Samo da bi mi pripunili baterije, kada smo već robovi progresa na zadatku snimanja video materijala, a baterija imamo za omanju inženjerijsku jedinicu vojske Tadžikistana. Tako mi se bar ponekad čini. Klinci u porodici struju dočekuju kao praznik! Momentalno pronalaze stari muzički stub, puštaju muziku i dugo u noć igraju u predsoblju kuće. Radost i praznik, eto kako se na nešto što mi uzimamo zdravo za gotovo gleda u vrletima Pamira. Uzgred, shvatam nešto kasnije, u Karakulu nema ni vode. Svi vodu dovlače na leđima, uglavnom žene tj, sa jedine česme u centru sela. Kada to shvatite, postanete veoma ekonomični u potrošnji iste tokom pranja ruku i umivanja. Nedugo zatim, za večerom, pribor za jelo nam donosi preslatka devojčica, stara pet godina. Sitna je, poput našeg trogodišnjeg deteta. "Pažalsta", stidljivo nam kaže dok nam pruža pribor. I još jedno: "Bon apetit". Deca su svuda predivna, na Pamiru ili bilo gde drugde, ne možete a da im se ne nasmešite kada nešto izvedu ispravno. Slatko sam jeo, supu od jaka, uz jak maslac od jaka i domaće uštipke. Još slađe sam nakon toga spavao. Na zemlji, razume se. *** Mimi celo popodne nije u elementu, prespavao je veći deo dana. Ipak, pošto se probudio predveče, oseća se bolje. Dobro je, izgleda situacija ipak neće dalje i dublje da se komplikuje. Ja se osećam dobro, samo uobičajena glavobolja za tu visinu, blaga i očekivana. *** Prethodno tog dana, pre nego smo završili etapu, stigli smo da uđemo u Kinu! Naime, kilometrima se vozi pored same kineske granice, prati vas ona kao onaj žuća bicikliste kroz planinu. Na jednom mestu, šverceri verovatno, prosekli su pograničnu ogradu i otvorili divlji prelaz. Naravno da nismo izdržali! Zaustavili smo motore i otrčali u Kinu! Iako trčati stotinak metara do Kine i nazad (kako ovo moćno zvuči, zar ne, mislim stotinak metara do Kine?), na visini od 4000 metara, nije niti malo, niti jednostavno,bila je to prilika koja se ne propušta. Posetili smo Kinu! Dodali je na listu zemalja koje smo obišli. Dva metra u dubinu teritorije, možda. No Kina je Kina, molim lepo, da se notira!

*** Najzad krećemo iz Murgaba. Jutro se odužilo, i neka je, ali sada valja pohitati. Nepunih dvadeset kilometara od polaska, eno ih ispred nas pored puta, opet u kvaru stoje Poljaci. Isti problem, sa istim motociklom. O, Bože, kako li će na prevoje koji tek slede, one iznad 4500 metara? I dalje su uplašeni, ni to se nije promenilo, nerado komuniciraju, mašu nam da produžimo. Čudno mi je, nikada ranije nisam sreo putnike poput ove trojice. Još jednom im, onako u prolazu, predlažemo da skinu filter za vazduh i pokušaju na taj način da pomognu svom motociklu da prodiše. I onda nastavljamo, njima dalje pomoći nema ili mi ne znamo kako da im pristupimo… *** Počinjemo da prestižemo bicikliste, jednog po jednog. One iste koji su jutros poranili i iz zajedničkog nam smeštaja veoma rano krenuli da napadnu Akbajtal. Akbajtaj je najviši prevoj na celom Pamiru (4655mnv) i svakako nije šala. Drugi najviši prevoj sa javno dostupnom magistralom na celom svetu (najviši je čuveni Karakorum put u Kini), zahteva fizičku i mentalnu pripremu, posebno tešku za bicikliste. Mašemo im, svima redom, pesnicama visoko podignutim u vis i glasnim sirenama bodrimo ih, dižemo im moral. Inače, ne zaustavljam se ispred biciklista nikada. Ne želim da im remetim ritam, znam koliko im je teško da ga pronađu, posebno na ovakvom usponu (uspon naime postojano traje preko 70km i to na visinama preko 4000mnv, gde je čak i prosto stajati, ne raditi ništa, već samo disati, dovoljno teško). Ipak, kada pauziraju pored puta ili kada se oni zaustave željni kontakta i razgovora, volim da stanem onoliko. Da ćaskamo, da ih obodrim koliko mogu, da im ponudim vodu za piće (biciklista na duge staze, naime, nikada ne može da ponese zaista dovoljno vode i po tom pitanju obično zavisi od ljubaznosti ljudi koje sreće. Zapamtite ovo i pomozite, kada sledeći put vidite kakvog putnika kako znojav cedi poslednje kapi iz flaše zakačene za skromni bagaž na svom biciklu!). Biciklisti su heroji, moderni nomadi. Koliko je samo potrebno rešenosti da se sopstveni život svede na osnovu i da se potom krene na put. Onoliko! Koliko treba samomotivacije i fizičke spreme, koliko je muka i koliko odricanja da se na tom putu napreduje! Divim se biciklistima i svakom od njih pojedinačno klanjam se do zemlje. Mentalna snaga kolosa, fizička izdržljivost u, po pravilu, vitkom, žilavom telu i rešenost bez suvišnih dilema. Vidim sve to, kao da lebdi iznad svakog krhkog tela koje se upinje da na 8 stepeni celzijusa savlada uspon od 14%, na visini većoj od pola Everesta. Biciklista na duge staze – to je elita putnika, vrhunski oportunista, ludo su hrabri (možda čak i samo ludi) i vanzemaljski izdržljivi, kao da ih neko hrani Kriptonitom uz svaki doručak. Drugovi žilavci, navijam za vas u svakom trenutku i kada mi zahvalite što sam stao (jer, motociklisti obično samo prođu), znajte da je poštovanje i divljenje na drugoj strani vašeg pogleda! *** Akbajtal ne shvatamo olako. Stajemo često, dozvoljavamo svojim telima da se aklimatizuju. Za mene, visina od 4000 metara je magična granica. Ispod nje, zaista ne osećam bilo kakve simptome, iznad počinje postojana glavobolja, najpre slaba, a potom, ako se ubrzo ne zaustavim i sve jača, praćena mučninom. Pažljiv sam, dakle. Na visini od oko 4200 metara pravimo poslednju pauzu pred napad na prevoj. Meni su ti poznati simptomi upravo bili započeli, pauzom pokušavam da ih smirim, kontrolišem. Mimi još uvek ne oseća bilo kakve tegobe. Te pauze nisu dugačke, desetak minuta svega, koji omogućavaju telu da uhvati korak, da azot u krvi ne pređe kritičnu koncentraciju. I kao i do sada, telo zahvalno reaguje. Glavobolja nestaje, mučnina se povlači, u punoj formi krećemo u napad! *** Ide lako, dosta brzo. Znamo već kako treba sa ovim prašnjavim serpentinama, pri velikom nagibu, na ovakvoj visini. Ako se dobro sećam, a sećam se, verujem da mi je motocikl možda samo jednom ispao iz putanje, pošto je malo otklizao zadnji točak. No, ni to jedno proklizavanje ne bi bilo vredno pomena da nije bilo direktna posledica čudnog prizora: Ispod samog vrha, verujem da nije ostalo ni pet stotina metara do cilja, do krova pamirskog trakta, vidim ispred sebe sitno žensko telo kako se upinje da biciklom savlada uspon. Grči se teškoj borbi sa planinom, vidi se da iz sebe izvlači poslednje atome snage, ali ne želi da posustane. Sa vrha prevoja bodri je njen partner, on je svoju robiju već odradio i sada glasnim uzvicima bodri saputnicu. Pored nje, i dobar vam stojim da to ne izmišljam, glasnim lavežom i poskakivanjem bodri je veliki, predivan žuti pas! Bodri je, drugim razlogom takvo ponašanje ne može biti objašnjeno, iz petnih žila, kao da mu život zavisi od toga hoće li se ova mala žena popeti na vrh ili ne. Nisam mogao da odlepim oči od ovog prizora, sve dok me proklizavanje motocikla nije podsetilo da se isti neće sam popeti gore, da mu treba asistencija vozača. I popeh se. Osvojih Akbajtal. Ali, nisam mnogo razmišljao o tome. Skočio sam sa motora i pridružio se bodrenju, opštoj buci sastavljenoj od ljudskih uzvika i psećeg laveža! Ona je uspela, sišla je sa bicikla i pozdravila umorno svog ljudskog partnera. Ovaj ju je zagrlio. I on je zadovoljno legao ispred njihovih nogu, savršenih manira pozdravio je mene, isplazio jezik i dugo dahtao. Odakle ovaj pas na na ovolikoj visini? Odakle se stvorio, gde se zaputio, kada desetinama kilometara ni pre, ni posle nema bilo kakvog ljudskog naselja? Belgijanka, a bila je Belgijanka, i Amerikanac, a on je Amerikanac, rekoše mi da je pre njih pas pratio drugi par biciklista (sreli smo i njih!) niz Akbajtal. I da se, kada je ove dopratio do podnožja prevoja i valjda se uverio da su bezbedni, prosto okrenuo i onda uzbrdo pratio njih dvoje. Ponovo do vrha. Skroz! Šta li ovo divno stvorenje misli u svojoj glavi? Šta li je njegova misija? Da li se oseća odgovoran za sve te ljude koji se suljaju uz i niz njegovu planinu, pa je odlučio da im svaki dan, puno radno vreme, pomaže? Ne znam, ali i to vam se kunem, u njegovim očima vidim čistu ljubav i puno zadovoljstvo. Dok opružen leži ispred nogu jedne Belgijanke i jednog Amerikanca, pozirajući ležerno kameri Srbina, tu na krovu njegovog Pamira. Ništa na svetu ne može da vam pruži tako bezuslovnu ljubav, bezrazložnu radost i podršku, kao što to može pas. Baš niko i baš ništa. Ovom žući nije potreban razlog, čak nas i ne poznaje, ne govori naše jezike, ali je uložio celog sebe da učestvuje u poduhvatu. Skače i laje, bodri i podseća da nema stajanja, diže moral. Od nagrade očekuje samo ljubazan pogled i, ako daš daj, ti veliki ljudski stvore, malo češkanja iznad repa, to jedino ne mogu sam da dohvatim. Siguran sam da je Bog udesio ovu nadrealnu scenu, ovde na krovu planine, samo da bih ta stvorenja voleo i štitio još više, kao da ih i inače ne volim dovoljno. I ajd' sad, pamti ti majkoviću taj Akbajtal i visinu, junačko ponašanje motocikla i savladan uspon. Sve je to izbledelo naspram žutog psa, njegovog vremena i njegove snage koje nam je dao na poklon. I pogleda punog apriorno nezaslužene ljubavi. Da li sam poludeo na ovoj visini, mislim se, dok shvatam da mi jedna suza klizi niz lice? Valjda je vazduh razređen, pa joj je lakše da na kvarno sklizne iz oka, objašnjavam sebi naučnu pozadinu situacije. *** Dok sam ja seirio sa biciklistima i igrao se sa žućom, Mimi je brzo i jako počeo da razvija simptome visinske bolesti. Sve knjiški, sve redom. Vreme je bilo da letimo dole, da brišemo sa prevoja. Ako se "dole" može nazvati visina od 4000 metara, na koju sa prevoja "silazimo"!

*** Polazeći iz Murgaba, putnik može krenuti na sever (ka Kirgistanu i Ošu, dakle tamo gde smo se i mi zaputili), na zapad ka Horugu (odakle smo prethodnog dana pristigli) i na istok (preko prevoja Kulma u Kinu!). Ova pozicija čini Murgab značajnim saobraćajnim centrom. Bez obzira što taj gradić, od svega četiri hiljade duša, na prvi pogled zaista tako ne izgleda. Kamioni iz Kine upravo kroz Murgab naastavljaju ka Dušanbeu i centralnom Tadžikistanu. Takođa, sav saobraćaj iz Kirgistana nema gde okolo, mora da prođe kroz Murgab. Ova lokacija, na sredokraći između Kine, Kirgistana, Avganistana i Tadžikistana, čini Murgab, zajedno sa Horugom, centrom svih švercerskih ruta i krijumečarenja, uglavnom narkotika. Cinici kažu kako je na Pamiru upravo kijumčarenje narkotika najvažnija privredna grana i verovatno nisu daleko od istine. Sa druge strane, baš kao i u Horugu, putnici kroz pamirske planine, sa koje god strane da su došli i ma gda da su se zaputili, moraju da prođu kroz Murgab. Uglavnom u Murgabu svi noće, nekako je na zgodnom mestu za konak. Upravo to je razlog zašto se u jedinom hotelu u gradu, prethodno veče, sakupilo onako brojno internacionalno društvo. Skoro dvadeset ljudi, motociklista i biciklista! Iskreno, ja volim te situacije, tu razmenu informacija, iskustava i, usporeno i lenjo, ćaskanja na jutarnjem suncu. Sve su to slični, široki duhovi, neograničeni strahom i neomeđeni svakodnevnicom. Od svakoga od njih, na ovaj ili onaj način, može se mnogo naučiti (dobro de, osim od ona tri Poljaka, od njih se ništa ne može dobiti, ne govore ljudi ni jedan smisleni jezik!). Slučajni susreti, takvi kakvi su, neplanirani, iznenadni i divni, spadaju među najveća zadovoljstva dugačkih putovanja. *** I kao da prijatno ćaskanje sa svim tim putnicima nije bilo dovoljno, nagradiše nas to jutro Bogovi putovanja još jednom. Šetajući prašnjavim "ulicama" Murgaba, jer ni velikodušni putopisac ne može one murgabske transverzale nazvati pravim ulicama, shvatamo da nas iz daljine neko doziva. Ih, čudna mi čuda, nije to toliko retko, ljudi u ovim krajevima vole strance i rado razgovaraju sa strancima. No, ovoga puta bio je to neko poznat! Iz petnih žila upinje se da nas dozove onaj taksista iz Pendžikenta, onaj isti koji vozi naše drugare Tadžika i Kineza (ah, pa da, beše baš u Murgab!), poznanike iz Kalaikuma. Sećate se te kalaikumske večere, zar ne? Odvede nas do neke kuće, trošne poput svih ostalih. Uvede nas unutra, u nešto nalik kancelarijskoj sali za konferencije, samo primereno standardu prostora na kojima se nalazimo. U toku je poslovni sastanak. U dnu stola sede ozbiljni Tadžik i Kinez, mada ih takve ne pamtimo, to su baš naš Tadžik i naš Kinez. Kako nas ugledaše, poskakaše, ozbiljnost nestade sa njihovih lica, a usta se u momentu razvukoše u širok osmeh. Skočiše, prvo Kinez, pa onda stariji Tadžik, nasmejani sada već od uha do uha, ma ni mi nismo ravnodušni priznajem. Pozdravismo se kao najrođeniji. Sastanak je prekinut, naravno, moraju svi prisutni (a bilo je tu skoro desetak duša) da nas upoznaju i da se rukuju sa nama. I da nas potom ugoste! Na rastanku, reče mi Tadžik ozbiljno: "Prijatelji koje upoznaš na putu, postaju ti kao braća". Kako je to samo tačno, a kratko, sročeno, mislim u sebi dok mu čvrsto stiskam ruku! I mi tako dobismo braću u Pandžikentu i, Bogo moj, jednog čak u Kini…

*** Polazimo iz Horuga oko devet ujutro, dovoljno rano da imamo vremena, da ne žurimo preko pamirskog trakta. Stajemo ispred spomenika graditeljima tog čuvenog pamiskog puta (kamion iz dvadesetih godina dvadesetog veka, neinventivno nataknut na postolje da tako provodi svoje dane i polako rđa). Neke devojke izlaze iz maršutke, idu na posao u elektro korporaciju. Ista se nalazi pored samog spomenika, gledaju nas čudno, zašto, za ime Boga jedinoga, snimamo taj stari i ofucani spomenik? Njima je tako običan, nama je tako trijumfalan. Povređeno desno stopalo me boli, do neba i nazad. *** Neposredno pošto na leđima motocikla izađete iz Horuga počinje uspon. Postojan, rešen da se ne zaustavi dok vas ne vine tamo gore, čini se ponekad tako blizu nebu. Veoma brzo nalizimo na još jedan kontrolni punkt policije. Pamirski put, kao i GBAO uopšte, glavni su švercerski kanal za trgovinu narkoticima iz Avganistana ka Tadžikistanu (i dalje u svet) i ove kontrole su česte. No, ništa nije drugačije u odnosu na već ranije posećene rampe, prema strancima su i dalje veoma ljubazni. Savršeno prijatan i uslužan, brz u proceduri, jedino što je zanimalo policajca koji je upisivao naše podatke u listu putnika bilo je da dobro osmotri Mimija. Budući da su generacija, rođeni iste godine i istog meseca, nekako ga je zanimalo kako ovaj izgleda, valjda koliko se u odnosu na njega potrošio. Nasmejao se samo, izgleda zadovoljan onim što vidi, rekavši kratko lakonski: "Brat, treba ti brijanje, izgledaš mnogo starije od mene". *** Pravimo česte pauze, grubo na svakih pet stotina metara nadmorske visine. Želimo da se penjemo polako, da damo sebi vremena za aklimatizaciju. Ovaj princip pokazuje se kao dobar. Problem sa visinskom bolešću ne postoji, nemamo bilo kakve simptome. Iako smo već veoma visoko, preko 3500 metara iznad mora, sve je u najboljem redu. *** Iznenađen sam, uz put postoji dosta malih naselja, nisu to čak ni sela, ali postoje permanentna ljudska naselja. Ljudi se ovde bave uglavnom stočarstvom. Zaključujem, onako lutajući mislima dok vozim, da im je pamirski trakt žila kucavica, pitanje života i smrti. Energenti, hrana, ogrev, sve to dolazi na Pamir ovim pravcem M41, koji im, želeli oni to ili ne, donosi i nas. Da nema tog puta, blagosloveni bili ruski vojni inženjerci koji su ga napravili, život na ovim visinama bio bi sasvim nemoguć. *** Nakon nešto više od stotinu kilometara počinje pravi uspon. Prvi veliki prevoj iznad 4000 metara, Koitezek prevoj, visok je čak 4271m! Do ispod samog prevoja postoji solidan asfaltni put. No, odmah pošto započne onaj glavni uspon, asfalt nestaje i zamenjuje ga makadam. Na momente taj makadam prelazi u peskovite serpentine, nisu one lake za vožnju velikih i teških motora, no i motori i mi veoma dobro guramo uz taj uspon. Negde oko kote 4100 (metara, naravno), dakle pre nego smo stigli na sam vrh prevoja, pored puta iznenada opažamo tri motora koja stoje. Ispostavlja se da su u pitanju tri Poljaka, jedan ima loše podešen karburator na svom starom Transalpu i na ovoj visini prosto više ne može na gore. Drugi nekako gura, kako tako, dok treći, eto i toga ima u tom društvu, vozi normalno. Pored njih, potpuno slučajno naišao iz suprotnog smera iz Oša, zaustavio se (opet poljski!) bračni par u terenskom vozilu. Svake godine dolaze na Pamir zajedno, sada daju moralnu podršku sunarodnicima. Pokušavamo da pomognemo Poljacima motociklistima. Teško ide, oni ne govore ni jedan jezik osim poljskog, jezička barijera je velika prepreka. Osim toga, a možda baš zato što ne govore ni jedan jezik i što su samim tim izolovani od okruženja u kome su se obreli, ovi konkretni Poljaci veoma su nepoverljivi i uplašeni. Kriju gde su se zaputili, naš predlog da im ponesemo stvari do prevoja i tako im rasteretimo motore odbijaju, sa velikim strahom u očima kažu uplašeno: "Nemojte, ne treba". Ipak, kako ih ostaviti onako izgubljene i samo otići, onom mučeniku u problemu pomažemo da pročisti filter za vazduh (dajem mu predlog da filter za sledeću etapu preko 4000m sasvim ukloni, da tako malo poveća snagu motora). Kada smo se uverili da je upalio motor i da je otišao uzbrdo, krećemo i mi. *** Naši motori ponašaju se sjajno i uskoro prelazimo prevoj bez problema. Preostala nam je nevelika deonica bez asflata, po osrednjem makadamu imamo još svega oko trideset i pet kilometara. I to vozimo bez problema, silazimo u Aličur. Kontrolni punkt policije, da, eto ga još jedan, prolazimo brzo i rutinski. Na takav ishod smo već, kao stare kuke, navikli i više nas brzina ne iznenađuje. Inače, pošto smo napustili Horug, prvobitni plan bio je da spavamo u Aličuru. No, mesto je veoma malo, teško je naći porodicu koja bi nas primila na konak, a dovoljno je rano da možemo da vozimo dalje. Ako potegnemo još tek nešto preko stotinu kilometara, stići ćemo do Murgaba. Menjamo dakle plan i krećemo za Murgab. *** Podižemo tempo, ne želimo da nas uhvati noć u planini. Do Murgaba čeka nas još jedan prevoj (Naziataš, visok 4137 metar), no put preko istog sve vreme je korektan, radi se o nekoj vrsti oštećenog asfalta, svakako dovoljno je dobar da se rutinski i brzo preveze. Neposredno ispred Murgaba vozimo već veoma brzo. Tu brzinu obojica plaćamo. Podloga, iako je asfaltna, izuzetno je neravna, pa udaramo o zemlju po jednim jakim udarcem donjom pločom za zaštitu motora. Pri brzinama većim od 100kmh, to je uvek prilično neprijatno iskustvo. *** U Murgab stižemo dobrano pre mraka. Smeštamo se u mali hotel, jedini u gradu. Na naše iznenađenje, tamo zatičemo već pet ili šest motociklista raznih nacionalnosti (Englezi, Francuzi, Holanđanin, čak i jedan Irac), ali i još više biciklista! U toku večeri, kasno, pristićiće i ona tri nesrećna Poljaka, pa uz nas dvojicu Srba i lokalne Pamirce i Kirgize, imamo pravi internacionalni skup. Impozantnih razmera za mali Murgab! Kako je lepo deliti planinu, sa ljudima istih snova i sličnih pogleda na život.

Poslednjih tri (i po) dana smo gosti naših ljudi, a ustvari i cele male međunarodne zajednice, u Ošu i sada u Džalal-Abadu i moram da priznam da se osećamo kao da smo kući i da nam jako prija. Ovde prisutni ljusso je glavni krivac za to. Jedini problem je što, kada ima roštilja i dobrog društva, onda nema pisanja. Pisaćemo, nadam se kada stignemo u Biškek. Trenutno je sve više nego ok.

Bravo majstore!!! Vidim da si stigao kući

Mada, nismo toliko umorni, a da ne odgovorim na brzaka na pitanja: 1. Gume smo promenili tako što smo našli nekog vulkanizera da iskoristimo njegovu mašinu za odvajanje guma sa felni, kao i velike pajsere. Uglavnom nam je on pomogao da sami promenimo gume . Šalim se, ali manje-više je tako (ne želim da mi neko prtlja oko točkova, a pošto me mrzi da sa prednjeg točka demontiram diskove i ABS senzor, onda je bila stroga kontrola 2. Benzin jeste izazov. Treba dosta truda da se nađe od 95 oktana, ali smo uglavnom uspešno to rešavali. Videćete na snimcima i fotkama gde se sve sipa benzin. Onim mučenim zapadnjacima teško je da prevale i sipaju to u motore, nama ti balončići i cisterne dođu lakše, imamo životnog iskustva na tu temu pz svima.

Stigli smo u Oš, mrtvi umorni, posle 7 dana završili smo vožnju pamirskim traktom. Po planu. Današnji dan počeo je na 4000m, završio na 1000m. Počeo na 8C, završio na 35C, a ujedno smo se pomerili i jedno 80 godina u budućnost... Pamir smo danas završili, bilo je sjajno, bilo je na momente i dosta teško, visina je veliki izazov (više stotina km na 4000m i pet prevoja na 4200-4655m, zanimljivo telo reaguje na sve to) ali smo sve prošli ok i gotovo rutinski. Iako, zaista, bilo je i teških deonica. I, opet, mnogo, mnogo zanimljivih i sjajnih ljudi. Inače, imamo tonu dobrog materijala, ono gore je zaista Božje delo, a ni Kirgistan ne zaostaje. Javićemo se detaljnije kada se malo odmorimo, ovde u Ošu.

Dane bolovanja u Horugu iskoristili smo da servisiramo motocikle, jeste, došlo je vreme za prvi redovan servis, da se družimo sa drugim putnicima (naročito mi je zanimljiv bio nemački par koji me je danas ubeđivao, dugo, da su se od celog putovanja najbolje proveli u Srbiji, da su naši ljudi gostoljubiviji i od Tadžika, da je Madera najbolji restoran u Evropi, a bermet najbolje desertno vino koje su pili. Ja sam, ne bez ponosa, dopustio da budem ubeđen ). Pripremili smo se za deonice koje slede, temeljno. Sutra se penjemo na iznad 3000m nadmorske visine i sledećih oko 600km nećemo silaziti ispod te visine. Pred nama su pet prevoja iznad 4100m, najviši od čak 4655m. Na četiri od njih nema baš pravog puta, uvek ima snega i blata. Kažu da je najnezgodniji poslednji, iako ne i najviši, najstrmiji je, sa najlošijom podlogom i to posle granice Kirgistana. Videćemo. Trebalo bi da smo se fino aklimatizovali, postepeno. Već smo tri dana na 2200metara iznad mora. Računamo da će nam do Oša trebati 4-5 dana. Videćemo i to. Gotovo izvesno, osim možda u Murgabu, nećemo imati Internet, eto da prijavimo . Krećemo po planu sutra ujutro. Drugi deo pamirskog trakta, tj. Pamir "highway"-a, ko ga tako nazva nije ga ni vozio. Očito .

Klizav pod u kupatilu, moj Pero, klizav pod. Tiho i podmuklo me napao, uhvatio me spuštenog garda, a on zaskočio iznenada, iz zasede...

*** Nedugo pošto smo se pozdravili sa Austrijancima, Panč se upristojio. Uzvodno od impozantnog spleta prirodnih brzaka, širi se mirno po planinskoj visoravni. Pomalo podseća na jezero, odjednom je pitom, tih. Predeli su lepi, često stajemo i utapamo dušu i pogled u svu tu krasotu. Kada čovek zabaci pogled poput kakve udice u daljinu, strana nije bitna, sve je izotropno lepo, duša zasvetli jarkim bojama, a srce brže pulsira. Čak je i put postojano sve bolji, sada već podseća na neki od lošijih puteva u Srbiji! Uzgred, mislim se, čovek često ne ume da ceni ono što ima, dok ne vidi da postoji i gore i teže. Na izlazu iz Rašona, pedesetak kilometara od prestonice GBAO, nalazi se još jedan policijski punkt. Evo kako izgleda kontrola na istom: Dva urlajuća motocikla strane proizvodnje i čudno malih evropskih tablica, velikom brzinom prelazeći most preko jedne od brojnih brzih i bujičnih pritoka Panča, udaraju čeono na kontrolni punkt policije. Dva policajca mašu iz daljine da se zaustavimo, jeste, radi se naravno o nama, i već sam siguran da ćemo platiti prvu kaznu za prebrzu vožnju. Tako je kako je, mirim se u mislima sa sudbinom. Umesto kazne, policajac ozareno pruža ruku i širi osmeh u srdačan pozdrav. Kaže mi, sve uredno persirajući: "Molim vas pasoš, samo da nešto prepišemo, to je neka birokratija, ali odmah zatim nastavljate put. Bićemo brzi". "Ok!" mislim se ja i zbunjen ovim nastupom pružam moj crveni pasoš, dok Mimiju dovikujem da učini isto. Dok njegov kolega upisuje nužne podatke u listu, videvši moje srpske tablice onaj prvi mi deklamuje istoriju Srbije. I to bato, kako deklamuje! Sve tačno, u detalje, duboko i sa više nijansi nego što ih poznaje i većina Srba! Nakon toga, nikako da dođem sebi, pokazuje mi kartu GBAO, objašnjava strukturu stanovnika, pokazuje mesta koja valja posetiti, šta je lepo, a šta još lepše. Objašnjava mi detaljno stanje na putevima, jeste da ih malo ima, ali bolje je da me on uputi. Čak mi ukratko, koncizno i precizno, predstavlja Horug, njihovu malu prestonicu od 28.000 stanovnika. Na kraju se zagrljeni fotografišemo, može, što da ne može vele obojica, ponovo sa širokim osmehom. "Policijski punkt?" pričam ja sa sobom u mislima, pošto smo nastavili put: "Ovo je više full-service turistički info punkt, a ova dvojica, ako su prosek ovdašnje policije - ne znam zaista šta da mislim. Deluju kao da imaju po dva fakulteta i završen kurs za turističkog vodiča pride!" Pre nego smo otišli, pita me ovaj mlađi i učeniji, što dobro poznaje istoriju: "Kako ti deluju ove naše planine i priroda?", aha već smo prešli na ti, "znam da Srbija ima puno planina, je l' vam lepo sve ovo?". Kažem mu kako im fali dobar asfaltni put, renta motora negde u Dušanbeu i zaradiće milione od sredovečnih Evropljana željnih egzotike i novih destinacija. Drago mu je da čuje takav odgovor. "Biće puta, jednog dana", kaže. "Deca moraju da imaju neku budućnost". Otišao sam nakon toga. "Policajac?" nastavljam onaj razgovor u mislima sam sa sobom: "Eto, kakav potencijal trune na kontrolnom punktu, jebem ti siromašno društvo koje te tera u državnu službu, da ti jebem!". *** U Horug smo stigli za videla. Već prvi smeštaj, koji sam kao mogućnost pripremio u svojoj maloj putničkoj knjižici, daje nam prihvatljivu cenu, dobru poziciju u gradu i siguran parking za motore. Soba nije previše neugodna, zajednički wc i kupatilo, sve u svemu – prihvatljivo. Žurim pod tuš, nema sasvim tople vode, ali nije mnogo bitno. Bitno je sprati sa sebe prašinu, pročistiti grlo, isprati oči. Oprati kosu i stvari. Stomak koji zavija podseća me da sam gladan, poslednje što sam jeo bio je još onaj tanak doručak u Kalaikumu. Žurim, iskačem ispod tuša, kao i obično desnom nogom preskačući ivicu tuš kabine. Opa! Šta je ovo? Nema tla pod nogama. Desna noga je tangencionalno dodirnula keramičke pločice i nastavila put po zamišljenoj kružnici ka plafonu. Glava je za nekoliko santimetara promašila ivicu lavaboa, a teško telo punačkog dvometraša tresnulo je svom silinom leđima ne stepenik tuš kabine. Samo da bi na kraju završilo svom težinom na izvrnutom prstu stopala. Granica Avganistana? Gerila, šverceri droge i razbojnici u GBAO? Rizične deonice bez asfalta, noćni prelasci reka i ostale trice? Ispostaviće se da je za mene najveći rizik pamirskog trakta bio klizav pod u kupatilu! Tu sam se povredio tako i toliko da sledeća dva dana gotovo nisam ustao iz kreveta! Horug sam uspeo da vidim, i to sasvim ograničeno, tek trećeg dana. A, dok ovo pišem nejasno je kako ću visoki Pamir prevesti sa kljakavom desnom nogom i prstom za koji smo dugo mislili da je sasvim sigurno napukao. Malo sam se zalečio u međuvremenu, pa se nadam da će ići nekako.

*** Izlazak sa opisane teže deonice bez asfaltnog puta, označava ujedno mesto na kome se nalazi kontrolni punkt kroz koji stupate u Gorno-Badakšan Autonomnu oblast (poznatiju strancima kao GBAO, budući da je malo ko u stanju da tačno izgovori to komplikovano rusko ime). Posle deonice nečega što najviše podseća na veliko peščano polje, po kome nagađate gde bi put trebalo da vas povede, dolazite do prašnjavog, neuglednog policijskog punkta, skrivenog velikim brojem kamiona koji čekaju na kontrolu. U prvi mah ne shvatamo da smo najzad stigli na granicu GBAO, zaobilazim sve ove kamione i pokušavam da nas što pre evakuišem iz prašine, teško je tu uopšte disati, prašina se lepi po licu i sveukupno nervira. Iz kućice, gde je udobno sakriven, izleće policajac. Mahanjem, dozivanjem i zvižducima vraća nas na kontrolu. Naravno, u pasošu imamo odgovarajuću dozvolu. Sada smo ponovo i na originalnoj, najavljenoj ruti, pa bez većih formalnosti i daljeg odlaganja ulazimo u GBAO. *** Gorno-Badakšan je zanimljivo mesto. Nije nam prvi put da ulazimo na neku komplikovanu teritoriju, bilo je toga, ali je svejedno ponovo zanimljivo i uzbudljivo. Pogranična zona sa Avganistanom, naseljena je ljudima koji su etnički veoma srodni Tadžicima, govore gotovo istim jezikom, mada će oni obe ove tvrdnje strasno dovesti u pitanje. Preko puta, u Avganistanu, u Badakšan provinciji, kao i u obližnjem delu Kine, žive isti ljudi. Imaju poseban etnički kolektivitet i nazivaju sebe Pamircima. Oblast je veoma turbuletna. U istom onom Horugu, u koji ćemo za koji čas bez većih problema pristići, pre nepune dve godine vođene su teške borbe između pamirskih gerilaca i snaga lojalnih centralnoj vladi u Dušanbeu. U samom gradu 2012. godine poginulo je najmanje 40 ljudi. Ima još, pre svega dve nedelje u Horugu su održane velike demonstracije, spaljena je policijska stanica. U sukobima koji su usledili bilo je mrtvih. Naravno, sva ta nesigurnost i problemi negativno utiču na turizam. Ove godine stranci su veoma retki na Pamiru. Prisustvovao sam razgovoru vlasnice malog pansiona, koji nas je zapao u Horugu, sa nekoliko lokalnih zvaničnika. Prošle godine, navodi tvrdu statistiku u svojoj kuknjavi ona, do ovog datuma u junu imala je tačno 223 strana gosta. Ove godine, uključujući nas dvojicu, tačno dvadeset. Pri tome, žali se, petorica su bila uhapšena pre nego su joj platila račun! Sa druge strane, Gorno-Badakšan je teritorija sa nekim od najlepših prizora i pejzaža na planeti. Pamirske planine ovde polako silaze sa Himalaja, a vrhovi od preko sedam hiljada metara su čest i normalan prizor. Nadam se da će se ovaj narod opametiti. Zaslužuju bolji život i izvesniju budućnost za svoju decu. Bog im je već dao sve što im je za to potrebno, dovoljno je još samo malo da sami sebi pomognu. *** Ulazak u GBAO, već vam to rekoh, označava početak postepenog poboljšanja kvaliteta puta. Nije to neki spektakularno dobar pravac u evropskom smislu kvaliteta. Klizišta, makadam, odroni i neravne deonice i dalje su više pravilo nego incident. Ipak, postepeno povećavamo srednju brzinu i Horug počinje da biva dohvatljiv, da nam miriše, onamo gde pamirski trakt po kome vozimo napušta dolinu reke Panč i odvaja se uzvodno dolinom njene pritoke Gunt. Horug je ujedno i nešto što ja zovem "putnički levak" ili "hub" na engleskom. Mesto gde se susreću putnici. Ljudi koji sa bilo koje strane, bilo kojim prevozom i bilo kojom rutom putuju pamirskim planinama pre ili kasnije završe u Horugu. Ovde srećete braću po duhu, putnike svake vrste i uopšte mesto je to gde se razmenjuju informacije, prepričavaju iskustva, ukrštaju planovi, gde se zajedno odmara aklimatizujući se na velike nadmorske visine koje slede. Ima takvih mesta u svetu i Horug je definitivno jedno od njih. Iako je ova godina komplikovna za putovanja, trenutno u Horugu ima dvadesetak stranaca. To je mnogo, dovoljno da svako od nas kaže: "Horug je pun putnika!". Ubrzo pošto smo ušli u GBAO i mi smo sreli jednog mladog poljskog biciklistu (napojili smo ga i nahranili, valjda je jasno da je nama lakše da nosimo hranu i vodu, pogotovo što veselnik na Pamir kao i mi ide sa zapadne strane, dakle sa strane gde ima oko 800km manje-više neprekidnog uspona. Odlično za aklimatizaciju, očajno za pedale!). Lepo smo se družili, a pokazaće se, nabasaćemo ponovo na njega i u Horugu, tri dana kasnije, kada ćemo druženje nastaviti. *** Po nas značajniji susret usledio je tridesetak minuta kasnije, pošto smo veselog Poljaka ostavili u znoju lica svog, da sledeća dva dana savladava uspon uz sve ove planine. U susret nam nailaze dva motocikla, voze ih praktično zemljaci, makar nam tako deluje iz ove daljine. Dva Austrijanca, pristigla upravo iz suprotnog smera, iz Oša u koji smo se mi zaputili. Sećate se političke blokade puta u Kirgistanu, južno od Oša, na jedinom putnom pravcu ka Pamiru? One blokade koja nam je zadavala brige kako sići sa planina, kojim putem stići u Oš? Po prvi put srećemo nekoga ko nam nosi dobre vesti! Austrijanci su prošli oko blokade, kroz neku reku, ništa posebno kažu, prolaz je moguć. Informacija je relevantna, iz prve ruke. Sjajno, odlična vest! Pokazaće se nekoliko dana kasnije, kada nam naš još neupoznati drug Ljubiša to bude javio iz Kirgistana, da je blokada i zvanično okončana i da je putni pravac M41 prohodan! Aleluja, jedan veliki kamen pao nam je sa srca! A, naš rizik sa polaskom u neizvesnost se isplatio…

*** Jutro u Kalaikumu dočekujem odmoran. Dan je već odmakao, dugo smo spavali, sasvim udobno na onom podu, već opisanom. Učinili smo sebi polzu na konto vozački teškog prethodnog dana i konjosali dugo, do iza devet tog jutra. Prethodno veče proveli smo, do iza 2 sata posle ponoći, u zanimljivom društvu. Jedan Tadžik iz Pandžakenta, to je onaj neposećeni grad u zapadnom Tadžikistanu, u koji nismo mogli da pređemo iz Samarkanda budući da je granica na uzbečkoj strani već četiri godine zatvorena, njegov kolega Kinez, gastarbajter već pola desetleća ovde u Tadžikistanu, eto i to postoji, i taksista koji njih dvojicu vozi poslom u Murgab. I nas dvojica Srba. A našlo se tu ubrzo i još nekoliko domaćina, koji su se odnekud neprimetno pridružili veselom kružoku. Lepo i bučno društvo sedi na tremu seoske kuće, samo nekoliko metara iznad bujične planinske reke. Jedemo zajedno, šalimo se zajedno. Atmosfera brzo postaje prisna, pa dozvoljavamo sebi da peckamo jedni druge. Kaže tako Tadžik onom Kinezu: "Kako je moguće da je kod vas dozvoljeno imati samo po jedno dete? Pa ima vas dve milijarde, odakle dođoše toliki ljudi? Mora biti da ti samo po papirima imaš jednog sina, ajde priznaj, koliko još dece imaš sa strane?" Kinez se samo zagonentno smeška: "Možet bit, možet bit…" odgovara, dok se ja previjam od smeha na šarenom tepihu kojim je obložen trem. Pričam im o Srbiji, kao da je najbolja na svetu. Sa ove daljine naše gluposti i zablude slabije se vide, pa dok im pričam, zaista to i mislim. Slušaju me, čini mi se tako, otvorenih usta i širokih očiju. Tadžik, najstariji za astalom, a ovo za čim jedemo zaista je astal, napokon zaključuje: "Moram u Evropu, moram tu lepotu da vidim". Kinez se nadovezuje: "U Kini samo radiš, radiš, radiš. Treba malo i da se živi, da se ovako vozi naokolo, to je pravi život. Balans!". Mudro Kinez zbori, balans je važan. I još nešto - svako želi da putuje, svako želi da vidi nešto novo, ljudi su uglavnom svuda veoma slični. Ujutro nas je ovo društvo čekalo dugo, nisu krenuli na put. Želeli su da se kao ljudi pozdravimo i još, želeli su fotografiju za uspomenu. Ali, nisu želeli da nas probude. Takva nepristojnost ovde je nezamisliva. I kako onda čovek da se ne razneži? Da ne pretera u svom oduševljenju ljudima? Nikako, eto kako. *** Prva deonica puta od Kalaikuma do Horuga, glavnog grada Gorno-Badakšan Autonomne oblasti i centra iz koga se polazi za visoki Pamir, nezgodna je deonica bez asfalta u dužini od približno osamdeset i pet kilometara. Put je loš, permanentno pod nagibom, često peskovit i uzak, sa puno kamiona i saobraćaja. Ne iznenađuje me težak saobraćaj, vratili smo sa na M41, čuveni "Pamirski trakt", nekada glavnu vezu Dušanbea i južnog Tadžikistana sa Kirgistanom, ali i dan-danas značajan pravac i vezu sa Ošom i Kinom. Na momente put je tehnički izuzetno težak za vožnju, serpentine sa dubokim peskom pod nagibom tu i tamo zagorčavaju život, trasa veoma često visokim neobezbeđenim otkosima vodi iznad podivljale reke (i dalje vozimo pored Panča, evo već skoro dve stotine kilometara!), nije uvek jasno ni kuda put vodi. Ipak, odmorni smo, naspavani i u solidnom ritmu napredujemo. U jednom trenutku pravimo redovnu pauzu, u ovakvim situacijama, na komplikovanim deonicama, kada sam savestan i odgovoran uglavnom praktikujem redovne pauze na svakih sat vremena vožnje. Kad ono, ukraj puta, ne videh ga isprva, stoji dečak, ne sasvim mali, ali nije ni odrastao. Tačnije sedi, na ukrajinskoj stant bicikli (?!), na koju je, ispostaviće se kasnije u razgovoru, veoma ponosan. Na glavu je ponosno natakao kačket, ni manje ni više nego sa velikim BMW znakom na čelu. Još se sećam kako mi prilazi iznenađen, kako gleda u isti takav znak na dva velika, upravo zaustavljena motocikla. Potom diže pogled ka meni, samo da bi ga trenutak kasnije opet spustio ka znaku na motociklu. Da je kojim slučajem imao šareni dres Barse sa imenom Mesija na leđima i da, može biti, upravo Mesi, onaj pravi, stane tu ukraj puta, tu pored njega i njegove bicikle, na obali Panč reke, na toj granici Gorno-Badakšan oblasti i Avganistana, dakle da mu Lajonel glavom i bradom pruži ruku, verujem da ne bi bio mnogo više iznenađen nego pojavom ova dva motocikla sa istim onim bedžom koji već dugo nosi na svom kačketu. Život piše romane, mislim se. Kako nama, tako eto i ponekom detetu pored puta. (Volim da mislim kako će to dete vremenom takođe postati putnik, jer reče da je iz Kalaikuma, a sretosmo ga bar četrdeset kilometara od istog, daleko je to za mali bicikl i malog dečaka, jasno se prepoznaje taj žar u očima. Možda će se nekada, na nekom od tih svojih još neodveženih putovanja, setiti dva stranca, koje je onomad sreo i sa kojima je onda popričao u hladu perfektnog pamirskog drvoreda. Možda se seti, i o tome volim da mislim, kako smo ga pohvalili za toliko pedalanje bez pravog razloga, osim onog najvažnijeg - da se testira sopstvena granica, i kako smo ga ohrabrili da putuje i dalje, daleko koliko god može, koliko mu uslovi i život dozvole. Navijam za to dete, kao i za svu ostalu decu pred kojima su još svi izbori ovoga sveta!) *** Pred sledeću pauzu, još je trajao taj prašnjavi i težak put, nekako beš pred najtežu deonicu stižemo pred jarko obojeni Kafe. Nije to baš onakav Kafe kakav u Evropi očekujete da vidite, kada kakvo usputno odmorište nazovete tim imenom. U pitanju je više neka čudna kombinacija prodavnice, kioska brze hrane i kafanice pored puta. Mesto je lepo, ne mislim na Kafe, taj je mali, prljav i neugledan, dakle sasvim tipičan. Okruženje je lepo. Dubok hlad velikog platana, mali trg zgodan za parkiranje motora u hladovini i planinska česma sa hladnom vodom kao poručenom da se čovek rashladi. Radosno stajemo, ovakva mesta se ne propuštaju. Nisu česta, čak veoma su retka i treba iskoristiti dobru sreću kada vam ista namigne. Skidamo opremu i u istom skoku ulazimo kroz trošna vrata Kafea, poput nekog prašnjavog kauboja koji nogom otvara rasklimana vrata saluna u preriji. Pogledom tražim hladnu vodu, hladni čaj, bilo šta hladno! I pogled mi se sapliće o šljašteći plavi frižider, pun hladnog energetskog napitka najpoznatijeg evropskog brenda! Istog onog kojeg možete kupiti na svakoj modernoj benzinskoj stanici, bilo gde na urbanom Zapadu. "Zar i ovde? Da li je moguće?" kunem globalizaciju, dok u isto vreme zahvalno otvaram hladnu poznatu konzervu! Licemerni su ti ovi zapadni nazovi avanturisti. Volimo da se šunjamo i zavlačimo po čudnim mestima, ali volimo ponekad i dah poznatog, zrno uobičajenog. Ume i to da prija. *** Na istoj pauzi, samo tren nakon što sam uspešno dobio krila, u hladovinu pristaje prašnjavo terensko vozilo starije generacije. Puno je neke nejači, prebrojati ih ne možeš, uz nekoliko žena, opet zbog gužve nejasan je tačan broj, koje sede na zadnjoj klupi i gledaju smerno u pod. Na prednjim sedištima udobno sede zavaljena dva muškarca. Prvi je stariji, sedi na suvozačkom sedištu obučen u tradicionalnu belu odoru, sa belom kapicom na glavi. Drugi, vozač, je mlađi, u punoj snazi, kratko podšišan i znojav, obučen u tri-četvrt pantalone i modernu majicu zapadnog kroja. Otac i sin, jasno je već na prvi pogled. Čovek u belom me ugleda, neposredno pošto sam ga pozdravio tradicionalnim pokretom ruke preko grudi, gestom koji u ovim krajevima pokazuje poštovanje prema starijem. Smeši se i zainteresovan započinje konverzaciju. Ćaskamo na uobičajene teme, ko smo, odakle dolazimo, gde smo se zaputili, kakvi su to motocikli, koliko brzo idu kada ih poteraš, takve stvari. U tom nam se pridružuje sin, zabavljen do tada nekim poslom zbog koga se bio i zaustavio. "Odakle ste?" pita glasno. "Iz Srbije, to je u Evropi", spremno odgovaram. Nikada mi ne dosadi, zaista, umem i po dvadeset puta za jednu pauzu sa osmehom da odgovorim na isto pitanje. "Da li si ti musliman?" umesto potvrde razumevanja pita me on. Nekako oštrije i hladnije nego sam navikao na ovim prostorima. Iznenađen sam, nisam očekivao ovako direktno pitanje, obično su ljudi ovde suptilni i učtiviji. No, nedam se pomesti: "Nisam, ja sam hrišćanin, ali u Srbiji imamo i Muslimana", pokušavam da ga odobrovoljim, a da pri tom ipak govorim istinu. Umesto razumevanja, pogledao me je prezrivo, mahnuo glavom ocu jasnim gestom: "Polazi!" i okrenuvši mi leđa zalupio vrata automobila. Prvi put, a bilo je potrebno čak dvadesetak dana, doživeo sam u muslimanskom svetu neku neprijatnost. Blagu, ali ipak neprijatnost. Nije mi bilo posebno krivo. U svakom žitu ima kukolja, usijanih glava, znam to, pa zar i u mom gradu nije tako? Nekako više u tom trenutku mislio sam na one žene i onu decu, zgurane na zadnjem sedištu automobila. Njima nije bilo dozvoljeno čak ni da izađu napolje i osveže se na izvoru. Mora da im je jeziv život pored ovog mladog diktatora…

Čitaćeš uskoro zašto odmaramo, da ne poveruješ, ali meni se teko nešto povremeno događa... PS: štipaju, kada sam se ugojio od ovih mimijevih šašljika i piletine i...

Louis, 5eur komad, suše se za 15min, pa ti vidi... PS: tako je Tomo, upravo to sam i ja pomislio dok sam fotkao