- II - Saratov po sunčanom jutru i Saratov u prašnjava predvečerja su na Vi. Hoće se reći, poznaju se, nije da se ne poznaju, ali nisu previše bliski. Drže se na distanci, nekako poput komšija u kakvom velikom soliteru na Novom Beogradu. Ovaj prvi još i može da mi bude drug. Onom drugom, široka mu lepa Volga, da ga ne vidim više nikad i to bi mi bilo jedno viđanje previše… No, šarm i zavodljivost za koji je u Saratovu ostao uskraćen, putnik uskoro nadoknađuje obilato. Tačno onog trenutka kada se približi dugačkom i lepom mostu, koji vas udobno i brzo preko Volge vodi u stepu, osećanja se komešaju, iščekivanje raste, a dečija radost obuzima već gotovo matorog čoveka. Ispod točkova je Volga! Kakva sila, kakaja krasota, nebo plava, duboka, poput celog morskog zaliva koji iz Sibira putuje ka Kaspiju i nosi sve one sedimente koji će tamo posle eona taloženja i izloženosti visokom pritisku vaskrsnuti kao nafta i zemni gas. Mom saputniku kažem da se na zaustavlja, da na mostu nije bezbedno, nije snimak vredan tog rizika. Njemu kažem, a sebe ne slušam. Parkiram motor u zaustavnu traku širine dečjeg koraka i napajam dušu u plavoj Volgi. Urlajući KAMAZ koji prolazi, ne čujem ga jer ne slušam, silinom turbulentne vazdušne struje ljulja most. I mene sa njim. Jedva se zadržavam na nogama, teškom mukom smirujući pretežak motocikl ispod sebe. Eto ti Volge, eto ti pogleda i napajanja duše, zamlato nijedna! Sledeći put slušaj sopstvene savete… *** Vožnja kroz stepu prilika je za duge kontemplacije, reminiscencije i uopšte razna džabalebarenja tog tipa. Retko šta promiče pored vas, rupe na putu, kada ih ima, izbegavate na auto pilotu, takoreći sušta meditacija. Iz te dremke i lenjosti u jednom trenutku prenu me neuobičajen prizor. Sa leve, severne strane, ispod nasipa kojim vodi put, kreće se konjska zaprega i na njoj uzbuđeno komeša cela porodica, otac, majka, čudo neke nejači. Ni u brzini ne mogu da pogrešim, vidim da me gledaju, uostalom nismo baš uobičajen prizor u ruskoj stepi. Diži ruku lenji putniče, neka te ne mrzi, koliko je samo lako nekome ulepšati dan! I dižem ruku u znak pozdrava. Tek trenutak potom, kao da su samo gest ljubaznosti čekali, svi oni ljudi sa zaprege žustro otpozdravljaju, i otac i daca, ali majka najviše. Uzbuđeno otpozdravlja sa obe ruke u isto vreme, pridigavši se malo da je bolje vidim, pre nego proletim da me više nikada ne sretne! Obreli smo se, eto, u istom vremenu i prostoru, nemamo bilo šta zajedničko, osim što imamo sve! Pozdraviti neznanca i otpozdraviti na podignutu ruku, ima li lepšeg i boljeg dokaza da svi ljudi nose i pristojnost i dobrotu negde u sebi? Ona mi ne zavidi, a mogla bi tako lako, dakle, ne zavidi mi na motoru, slobodi, pokretljivosti, ni na tome što nemam brigu kako nahraniti svu tu decu sa zaprege. Kako im, kasnije to veče u nekoj, iza horizonta oronuloj stepskoj kućici ko zna koliko još sati klackanja trošne zaprege daleko, obezbediti večeru i tako iznova i iznova, dok ne prestanu da budu deca. Kadra je ipak, pored svih naših prokletih razlika, da pokaže radost života, da dignutom rukom dotakne srce neznanca i da joj onda ta radost bude uzvraćena. *** Dobro se dobrim vraća. Nepunih par desetina kilomatara daleko, dva treptaja oka u stepi, u susret dolazi ruski pogranični taksi. Vozeći slalom između dubokih rupa u asfaltu, dva motora drže banku, zauzimajući ceo put. Rus se ne ljuti, gazi duboko na bankinu, spušta prozor na dole, sve to odjednom i dajući nam prednost visoko podiže palac u znak podrške i pozdrava. Ovoga puta ja odmahujem, uzvratnim naklonom i otpozdravom. *** Na granici sa Kazahstanom stoji kućica pred kojom morate dobro poviti leđa kako bi se obratili Vlasti! Tako i dolikuje, Vlast je od Boga (ili Staljina, tj. nekog Staljina od ove sezone, ali to dođe na isto). A vi ste mali prašnjavi putnik, čak i kada ste dva metra visoki, pa je red da se stvari tu i odmah iznivelišu. No, na ovoj konkretnoj granici i u ovoj posmatranoj smeni, Vlast ima oblik sasvim prijatnog mladića u uniformi kazaške pogranične policije. Uzima dva pasoša, spreman je da pomogne i sa popunjavanjem migracione karte, jer ista je ispisana ćirilicom. A iskustvo ga uči, bajker kada nekim čudom aterira na ovaj prelaz ćirilicu po pravilu ne čita. Ne treba mladi prijatelju, nama je to isto, ne pravimo pitanje, ćirilica ili latinica, samo davaj da brzo prođemo. U tom trenutku on vide naše crvene pasoše, pročita naglas "Republika Srbija", zastade, podiže pogled i izađe iz kućice. Gleda me zabrinuto i pita: - "U Srbiji je bila velika voda, gledao sam na vestima kako je čitav jedan grad nestao u reci? Da li je tvoj grad u redu?" - Jeste, mladi prijatelju, ja sam iz velikog grada, sa velikim bedemom na obe reke, ja sam imao sreću. - "Dobro je", reče on i stavi mi saosećajno ruku na rame. "Krivo mi je samo za te ljude". Posle smo brzo prošli pasošku kontrolu, pa, znajući fore koje kod Kazaka pale na granici, malo sam ih i zadivio rekavši da mi se u vreći nalazi "šator", a i kod njih se paladka kaže takođe "šator", po oni mučeni sve misle kako im činiš naročitu čast trudeći se da pričaš njihovim jezikom, a ne ruskim. I tako uđosmo u Kazahstan. *** Mimi odlučuje da nastavi taj niz malih ljudskih ljubaznosti. Zaustavlja motor, a i mene potom, kako bi nas porodica, koja se u Ladi dugo klati ka Oralu, fotografisala sa svojom decom. Četvoro odraslih i dvoje dece, radosni na putu u kazaškoj stepi, eto ga rezultat dobre odluke!

Ovo ti je dotore slalom kroz poznate i več obrađene predele. Do Taškenta cepamo ubrzani film, posle kreće detaljisanje. Mada, u Oralu (Uralsk) smo i sutra ceo dan. Malo snimamo, malo čekiramo motore, ostalo odmaramo. Ako nam rojevi, ali ROJEVI samoubilačkih komaraca dozvole. Ipak je ovo donja ganica Sibira... A posle će Mimi imati vatreno krštenje kampovanja u pustinji. Greh je da se propusti.

Hm, vino i devojke naspram piva i dva ocvala prašnjava bajkera? Ne mogu da se ljutim, konkurencija je nenadHebiva

Tako je, pokazujem Mimiju uvod u Kazahstan, a osećam se kao kući. Jako lep osećaj, kada se negde tako daleko vratiš tako brzo.

He, sada se povezah. Pa ti si JOŠ u Stepasmindi (za neupućene, sam sever Gruzije). Mi smo u Oralu (zapad Kazahstana). Ma jedva smo 1000km (vazdušne linije) udaljeni ) Dakle, zaHebi Erdinger u septembru, aj' na pivo. Astrahan?

Stigli u Kazahstan. Stanje redovno, što uključeje i očajne puteve, tj. "puteve". Kao i svaki put kada aterirate u novu zemlju, najpre treba naći lokalne pare, pa vodu i hranu. Ubija nas vrućina i Sunce, ko se još seća one silne kišurine od pre dva dana povremeno je i poželi. Eto, čovek je proklet stvor - nikada zadovoljan, nikada mu ugoditi !

Bravo mali! Moram tako da te zezam, jer nisi više mali... Za poduhvat imaš Erdinger, kada se početkom septembra vidimo! Ozbiljno zajebano po kiši , znam put, a znam i osećaj, pogled gore i samo jedno "ajmo" . Teraj dalje i živi život! Pozdrav iz Kazahstana

Ovoga puta prihvatamo, sa zadovoljstvom! Dolazimo iz Oša, pošto siđemo sa Pamira.

Prvi i teži deo ove pojačane etape, od Kurska do Uralska, preko Voronježa i Saratova, završili smo danas bez većih problema. Pronašli smo odličan tempo i oko 750km puta izvezli veoma brzo, za ispod 10h ukupno. Iako smo sinoć veoma malo, čak premalo spavali, odlično smo vozili. U Saratov stižemo već oko 18h! *** Ono što smo uštedeli u vožnji potrošili smo u traženju smeštaja . Naime, danas smo (najzad!) izašli iz severno-evropske kiše i sivila, iz klimatske mizerije koja nas je pratila još od početka putovanja, minus možda prvi dan. Posle Voronježa, velike varoši na Donu, najednom smo aterirali u nama u tom trenutku veoma prijatnih, trideset stepeni. Celzijusa! Odmah menjamo plan, vreme se prolepšalo, dakle hoćemo da kampujemo. Super zamišljeno, kupili usput i neke "kobaje" za bajkersku rešetku, al' bigaje, teško je kampovati u urbanim uslovima. Kao da to i toliko ne znam! Pretresli svu periferiju grada, prašnjave makadame - NIŠTA! A kada curi, onda poliva: prvo nas trkeljisala policija, moj tarzan ruski ih odobrovoljio, pa nas poštedeli i usput nam čak pronašli neki krajputaški hotel. Avaj, taj nam bio skup, pa traži levo, traži desno, čak smo stigli i do ski centra iznad grada , smeštaj smo našli tek oko 23h . Tu sada ima i jedna mala anegdota: U rečenom ski centru, simpatično devojče već mi je izdalo sobu kada poče da lista pasoš. - "Pa, gde je viza", pita ona. - "Viza za Serbiju nje nada, bratskaja strana!", pokušavam da šarmiram na tarzanskom ja. - "Njet, Njet, Njet" - viče ona. Već kod prvog njet, meni je jasna poruka i kako će da se završi, no mi nije jasno zašto. Objasni devojče da pravila hotela nalažu da mora da kopira vizu, mi vizu u pasošu nemamo pa nema šta ni da kopira, dakle nema sobe! - "Znači, da smo nekim slučajem Englezi ili Nemci recimo, sobu bih dobio. Pošto smo prijateljska zemlja, nema vize, nema sobe!" Čuvar, koji je sa zanimacijom slušao sve ovo, ne skidajući ironičan osmeh sa lica, samo zaključi: "Hehe, eta Rasija...". Ah, te radosti putovanja! *** Saratov je ružna i prašnajva varoš. U potpunosti delim sentiment nekih prethodnih putnika koji su posetili ovo mesto. Kada samo pomislim da sam na HtR2 putovanju originalno planirao da u Harkov dođem severnom rutom, dakle baš preko Saratova, propustivši Astrahan i Rostov pri tom, naknadno sam zahvalan onoj teškoj nastupajućoj kazaškoj zimi (1C tokom 1500km) od koje sam pobegao na Kaspijsko more. Put me je nakon toga vodio u Astrahan i Rostov, preko Volgograda - ah, kako me je Bog tada pogledao! Astrahan, prelep grad. Rostov na Donu, apsolutni biser! Menjao bih ove prašnjave ulice i sveprisutne šine Saratova, sve ovako đuture, za samo 100 metara Baljšoje Sadovaje ulice u Rostovu. Makar na Don i ne silazio! *** Danas smo prešli Don. Moj saputnik me pita preko radio veze: "Koje je ono jezero dole?" Eto, od takve su fele te reke, tih "velikih 5". *** Dakle, Mimi je, sa mnom u repu, danas prešao Don. Na Dunavu živi. Ranije, ima tome dve godine u Heršonu, vraćajući se iz Gruzije i sa Krima, prešli smo zajedno Dnjepar. I još jednom pre dva dana. Sutra u Saratovu prelazimo Volgu, a potom za tri dana i Ural. Preko Urala, iz Uralska, ulazimo u Aziju! Mimi će dakle uskoro u svoj moto životni dnevnik upisati evropskih "Velikih 5". I ja, po drugi put. *** Ruskinje su veoma lepe. Meni nedostaje Violeta. Pozdrav svima iz Saratova. Vidimo se u Uralsku, Kazahstan, već sutradan!

Evo šta smo do sada prešli i etapa koji planiramo u sledećih 48h: Napredujemo!

Evo jedna fotografija iz Kurska, sa Trga Pobede inače, koja mi je postala instant draga. Večna vatra na sećanje i čast mrtvima. I odmah do nje ljubav koja ne haje i ne pita za mesto. Smrt nekada, život sada. Neka uvek pobedi život! Tako su lepi, zar ne? Nehajni klinci...

Redovno javljanje kući: stigli u Kursk, kiša nam ni danas nije oprostila ali baš nas briga, sve postigli što planirali. Raspoloženje i umor na visini . Danas smo imali laku etapu od oko 350km, ali smo puno snimali u Kursku. O Kursku ne mogu sada kratko, slična i potresna priča kao za Volgograd/Staljingrad. Pomešana osećanja strahopoštovanja, tuge i zapitanosti. Sledeća dva dana pojačana etapa od 1200km do Uralska, same granice Evrope, već u Kazahstanu inače. Biće to kraj prvog od četiri ulaska u Rusiju, a početak opet prvog, ali od tri ulaska u Kazahstan. Da li ćemo sutra dobaciti do Saratova na Volgi ili ćemo spavati malo ranije, videćemo. Zavisi kakav ritam pronađemo ujutro. Ovde je već iza ponoći, vreme da se lala... Za koji sat. PS: već smo zanimljivo daleko na sever. Dan traje do 22:45h. Odlično za snimanje u danu u kome i vozite!

Druže Peđa, sve znamo! Ali i hvala što brineš. Volim tebe da pročitam! Društvo, podrška se oseća, puni jedra, daje elan, krepi kada je okrepljenje potrebno. Hvala vam na, u ciničnom svetu u kome živimo retkim, dobrim vibracijama! Nema brige, još uvek se zagrevamo. Sve ovo je duboko u zoni komfora, da ne kažem rutinski, sitni uvodni problemi dugačkog putovanja (mora se stići do zanimljivih predela brzo, jer je broj dana ograničen). Jer tek tamo je, kako da rečem , san koji možemo da sečemo nožem, eto toliko je opipljiv i materijalan. Tamo, na istoku. Da odgovorim i na gore postavljeno pitanje: u Belorusiji putarina za motore se ne plaća. Za strane automobile je skupa. i na kraju, za moju drugaricu olju-šonezi: pisaću svakako, samo kada se dohvatim računara, ne ide ovako na telefonu, debeli mi prsti . Pisati za pametne ljude je zadovoljstvo...

Hehe, arvače, arvače... zato li se vozi motor? mašemo iz rusije!

Dobro je bilo, za drugi dan malo tvrđe i sa više iskušenja, ali ide i gura. Prva dva dana planirano smo potegli, sutra ćemo da vidimo šta Minsk ima da ponudi. Pozdrav svima .

Ne brini za Nagorno Karabah granicu. Neće biti bilo kakvog čekanja i ne kloni duhom - obavezno to da obiđeš, ako već nisi! Pozdrav iz Belorusije. Ovde su tolkinovske samo kiše

Stigli u Žešov, Poljska. Jak prvi dan, 820km, živi, zdravi, nenaspavani od jutros. Sada rešavamo redom... Hvala svima na ZAISTA puno pozitivne energije.

Tako je, Pajero... ovaj, ADV

Pripreme su bile dugotrajne, komplikovane i grozničave. Ali, uvek se završe na isti način. Motor spreman za put! [Mimi] [severian] Primaklo se! Sreda, 28. maj, 7h ujutro. Krećemo, idemo, vreme je! Na istok, u Sunce!

Za ovaj projekat imamo i novi brend, koji treba da nam pomogne da i ubuduće vozimo, da nam put ostane dohvatljiv, a granice dostižne. Mali tim, sa velikim nerealnim planovima : Ride East West Adventure Može i skraćeno, ne pravimo pitanje: REW Adventure Mislim, red je da znate, ovde smo svi naši , čemu sve ove REW vinjete okolo-naokolo...

Na ovom projektu, ponovo se okupila stara i uigrana ekipa: Moj Saputnik, sapatnik i čovek sa kojim verovatno najviše volim da vozim, kako on ume da kaže - poderali smo bar dva kompletna motora zajedno, na ovom putovanju je ponovo MIMI. Ne mogu da opišem koliko je to veliko pojačanje u odnosu na HtR2 - od priprema do vožnje, a onda i svega između! Njegova želja da bude deo ove priče bila je toliko jaka da je pomerio planine i uspeo da pobedi sve probleme koje su mu okolnosti bacale u lice. Bio mi je dostojan takmac u komplikaciji sopstvenog života zarad putovanja ! Pomešali smo snove i napravili naš projekat. Naša podrška, brat po motoru, opušteni sapatnik, navijač i učesnik planova - ZEX (Usamljeni jahač) Čarobnjak, nema drugog opisa, često i vila koja svojim čarobnim štapićem rešava nemoguće zavrzlame, naša “leđa” u Beogradu, podrška sa skoro “punim radnim vremenom” dok putovanje traje, da već nisam oženjen njome, ovog časa bih se oženio . Brend u kategoriji preciznosti - Violeta. Hvala vam što ste deo ovog putovanja! I na kraju i ja, zovite me Žorž To su likovi u ovoj priči, koje ćete gledati i čitati na ovim stranama sledećih nekoliko meseci. Eto, neka naklon jednom bude unapred! [Al' smo lepi, sveže nas oprali] [Nosite nas u Mongoliju, za to smo napravljene] [Ovako izgleda 300kg žive vage, pored tri lepa motora ]

[Okvirni plan puta] Vozićemo 26.000 kilometara, dva seta guma, devet časovnih zona i dva redovna servisa daleko. Videćemo Belorusiju i Rusiju, malo (više) forsirati Kazahstan, pročešljati srce centralne Azije - Uzbekistan, Tadžikistan i Kirgistan, pokušati da osvojimo pamirski trakt (drugi najviši put na svetu, koji nas obroncima Himalaja, neka je Sila nama i motorima u pomoći , vodi preko 4600 metara iznad nivoa mora), pokušati da prešpartamo celu Mongoliju, da stignemo da Vladivostoka, a onda celim Sibirom u jednom skoku, sedam časovnih zona nazad!

Čeka nas puno avantura, godina nije dobra za vožnju, od ratova i poplava, do blokade GPS signala u Rusiji, kao da je sve protiv putnika. Trudićemo se, videćemo šta ćemo i koliko uraditi. Videćemo da li će nas planine i prostransta pustiti preko njih. Na putu ćemo biti oko 100 dana. Dovoljno malo da nas bližnji ipak ne zaborave, dovoljno dugo da, nadam se, položimo test međusobnog prijateljstva!

Pažljivom čitaocu ovo putovanje nije iznenađenje, još manje tajna. Finalni azijski gambit, treći deo zamišljene azijske trilogije i u svakom pogledu najozbiljniji poduhvat do sada. Kada bih, karikirajući da istaknem poentu, rekao da su me putovanja obuzela možda bih za trenutak preterao. A možda bih, sve u sebi misleći da ipak preuveličavam, nehotice opisao realno stanje stvari. San koji sam dugo sanjao, Sloboda, iskušenja, prostranstva, lepota izbora, uspeva da mi peva, da parafraziram jednog drugog Miljkovića, pesnika, bar onoliko lepo koliko sam godinama u sebi pevao tom i o tom snu. Dakle, pažljivom čitaocu ovo putovanje nije iznenađenje. Krećemo, idemo, vreme je! Na istok, u Sunce!

Taj put ti je u fenomenalnom stanju, odličan asfalt, poslednja deonica međunarodni koridor E70 (dakle, gust saobraćaj i radari u svakom selu). Imaš odlično mesto za kamp, posle raskrsnice za Aninu, kada kreneš ka Božovićima, pre jezera sa desne strane puta, preko rečice ima bar 5-6 sjajnih mesta. Može na divlje naravno, par mesta ima čak i vodu . Srećno!