Vožnja ka Lvivu, približavam se kući Iz Kijeva krećem po oblačnom i skoro kišovitom vremenu. Temperatura je blago opala (9C), ali i dalje me Bogovi putovanja glade po glavi, sasvim je prijatno za vožnju. Iako krećem dosta kasno, tek oko 11h, ne uspevam da izbegnem kijevsku saobraćajnu gužvu: Na momente je čak uzbudljivo: Zanimljivo, pored svih upozorenja po Internetu (uvek se to pokaže kao netačno), ukrajinska policija nema ništa protiv da ih na putu pretičete, a u gužvi zaobilazite: Do Rovna put je odličan, gotovo pravi evropski auto-put: Naravno, ključ se krije u reči "gotovo". Put, iako je odlična dupla magistrala sa po dve vozne i jednom zaustavnom trakom u svakom smeru, često ima ukrštanja u nivou i prolazi kroz naseljena mesta. Drugim rečima, ograničenja brzine su česta i nelogično niska. Na jednom od takvih (60kmh!?), posle čitavih 19.000km padam na ispitu prepoznavanja krajputaških sakrivenih policijskih patrola. Ukrajinska policija me snima radarom u prekršaju, a odmah potom mlad i inače prijatan policajac potpuno otvoreno i neuvijeno mi iznuđuje 30 Eur. Alternativa je bila oduzimanje dokumenata i plaćanje kazne (50Eur) u nekom gradu, dakle gubitak od bar 2h vremena, uz potencijalne dodatne probleme. Kao stranac zaista nemate tu alternativu, zar ne? Mrzim te situacije, mislim da u Srbiji nikada u životu nisam policajcu dao novac, iako me je to uvek koštalo i u vremenu, i mnogo više u parama. Prosto, nije ok. Nastavljam neraspoložen, mlađani policajac i njegov stariji kolega su mi donekle pokvarili sliku o Ukrajini. Tužna je već sama činjenica da saobraćajni policajac uzima novac, ali način na koji je to učinio, praktično otovrena iznuda bez i malo uvijanja, daje veoma lošu sliku o zemlji. Iza Rovna, put je povremeno u izgradnji: A i kada je dvosmerna magistrala, u odličnom je stanju: Sve vreme, prolazite kroz poljoprivredne zone. Ukrajina ima ogroman potencijal u proizvodnji hrane: Približavam se Lvivu i kao po komandi iz poslednjih nekoliko etapa, dan se prolepšava, a iza oblaka pojavljuje se Sunce. Vožnja je veoma ugodna! Čak, ova deonica dvosmernog puta ima i dosta brzih krivina, a nema teškog saobraćaja. Tih dvestotinak kilomatara bila mi je najzabavnija deonica u vozačkom smislu još od Kazahstana! U zapadnoj Ukrajini, osim poljoprivrede, ima i industrije. Pogledajte kako je dan sada već lep: I još jednom, veoma brzo prelazim planiranih pet stotina i kusur kilometara. Još jedna laka etapa, baš kako i prija pred kraj. I pored kasnog polaska, u Lviv pristižem dobrano pre sumraka, sa dovoljno vremena za sve rutinske večernje poslove oko motora i opreme: Smeštaj mi je ovoga puta na periferiji, svi hoteli u centru ovog starog grada su preskupi, bez parkinga. Odlučio sam se za odličan hotel sa parkingom, u malom satelitskom gradiću pored Lviva. To znači da ću grad istražiti tek sutra, a večeras je vreme za odmor! *** U Lvivu sam već dve večeri. Polako već osećam zov doma, blizu sam, tek nešto više od osam stotina kilometara od Beograda. Jedan krug, posle čitavih 60 dana i skoro pola sveta, polako zatvaram: Za koji trenutak krećem i na tu poslednju deonicu! Moglo bi sve u jednom danu, nije to ništa posebno čak iako su između još dve granice, ali nema pravog razloga. A treba ostaviti vreme i da priča stigne sadašnjost. Večeras.

Ajd' sad ti sa devojkom iz Kijeva - šta sam propustio? Daj dopunu...

Kada se Fanikolorom (uspinjačom) vratite do Ministarstva spoljnih poslova, predlažem da ne propustite Andrejevski uzviz (uspon), mada će, ako me poslušate sa izborom smera kretanja i zaboravite na preporuku vodiča, za vas to biti lagani spusk (spust). Kako god da je napadnete, to je prava boemska ulica prepuna kafića i restorana, uličnih prodavaca suvenira i dobre atmosfera. Najveća znamenitost ulice, po kome je ista i dobila ime, je autentični biser barokne arhitekture 18. veka u Ukrajini - crkva sv. Adreja: Možda će vam se od svih kijevskih crkava zavrteti u glavi, znam ljude koji su prosto alergični na iste, ali šta da radim, svaka vredi i svaka je zadivljujuća, šteta je nešto propustiti, bar od ovih koje sam ovde naveo. I sam uzviz je sjajan: Idući nogu pred nogu dolazite do još jednog od brojnih kijevskih trgova - Kontrakove plošćadi. Ako do ovde stignete, predlažem odmor i ručak u sjajnom lancu jeftinih ukrajinskih eksres restorana: Izuzetno kvalitetan restoran, omiljen kod lokalaca (od njih sam i saznao, raspitujući se za mesto gde se dobro i jeftino jede). Preporučujem! U Kijevu, kao i u svim većim gradovima ex-SSSR, nema razloga da arčite tabane, gradski prevoz je čist, tačan, frekventan i izuzetno jeftin. Cena metro karte u Kijevu je 20 dinara. A metro stanice, velika većina, izgleda ovako: Za tren oka ste nazad na Hrašćetiku, centralnom gradskom bulevaru. Ulica koja može da stane rame uz rame većini svetski poznatih bulevara: *** Šetam već ceo dan. Uključujući sinoćnu šetnju prilično sam dobro upoznao centralne gradske rejone, laskam sebi. Na ovom bi mestu mnogi putnik odustao i svirao kraj. Ali, kako propustiti Kijev noću? Nikako, naravno! Trg Nezavisnosti: Hrešćatik noću: Malo politike i ćaskanja sa opozicijom, šta ću, čovek je misleće biće: Kijev je blizu Beograda, nije skup, prelep grad. Već vidim, dolaziće se ovde češće, sa Gospođom sigurno, a verujem i u širem društvu!

Ulazim u Mihajlovski manastir, kao i u svim pravoslavnim hramovima, ulaz je slobodan i dostupan svima: U manastirskoj porti je mala crkva sv. Jovana Krstitelja: Manastir se nalazi na prvorazrednoj lokaciji desne obale Dnjepra, na samoj ivici brega koji gleda na reku. Danas je taj breg prelep park, okupan u svim bojama jeseni: I onda ugledate još jednu moćnu reku, još jedno naše evropsko blago. Dnjepar, daleko je on ovde od svog ušća u Crno more, a već je snažan i moćan. Ovo preko je rečna ada, leva obala je tek neposredno ispred oblakodera u daljini (leva obala Dnjepra je novi, stambeni deo grada, nešto poput Novog Beograda): Nastaje još jedan most i veliki auto-put, bravo Ukrajino: Pogled je neverovatan. Ovaj park je popularan: Ako samo želite, do reke imate zabavan prevoz. Možda ste ovo već videli na zagrebačkom Griču, lepo je i tamo, no u Kijevu je pogled impozantniji: A sa obale, pogled na Dnjepar je dostojan takmac pogledu sa visine: Vreme je da se polako vratim u grad...

Kijev, srce Ukrajine Budim se bolje raspoložen. Sinoćnim agresivnim desantom raznih farmakoloških sredstava, ozbiljno sam oslabio protivnika, povukla se prokletnica na poslednju liniju odbrane, bolno grlo i surlu prepunu sekreta, znak je to da je već izgubila bitku. O prehladi pričam, dabome. Prvi jutarni pogled kroz prozor u Kijevu ne može biti mnogo bolji od ovoga dole! Spomenik slovenskoj vili Bereginji, simbolu novog romantičnog ukrajinskog nacionalizma sa početka 21. veka, koji je na tom reprezentativnom mestu zamenio, a koga bi drugog, nego mučenog Vladimira Iljiča i Trg Nezavisnosti u pozadini. Kakav način da započne dan! Doručak na brzinu, uleteh deset minuta pred zatvaranje, pojeo sam kao i uvek u sličnim prilikama pola cene hotelske sobe, večita je to borba putnika i hotelijera, valja se istaći kada protivnik napravi grešku i ponudi "buffet" varijantu za zavtrak, pa i polubolestan ne možeš izdati svoj tim, ostavih u čudu restoranske tetkice velikog post-sovjetskog hotela "Ukraina" da jedna drugoj u neverici prepričavaju koliko stranac relativno vitkog stasa i prepodobljenog jutarnjeg izgleda može da proguta u kratkoj jedinici vremena. Mislim se, videle bi vi ocvale bivše drugarice da mi je još Danijela ovde i nekoliko sendviča bi (sa dimljenim lososom, ako već nema nešto skuplje u ponudi!) volšebno našlo svoj put iz vaše čuvane sale, za popodne, valja se. Kada nas nekoliko prođe kroz vaš hotel, svi normativi i statistike vam se pokvare, šefovi proveravaju konobare da li su slučajno počeli da kradu, ne biva inače da sva ta hrana tek tako nestane. Dobro, majku mu, da li ti čoveče na tom putu gladuješ, šta ti je, puniš strane hačapurijem i nekim tamo doručkom, arčiš slova i bajtove Interneta na kalorije, vrati se na priču! Vraćam se, strogi čitaoče kada si već na kraj srca, mada ne pre nego dodam da i ove reči nastaju preko tanjira vrućeg boršča i tek ispečene ukrajinske lepinje! *** Zadovoljenih primarnih potreba, kako bi Bereginjom uklonjeni V. Ilič nekada rekao, izađoh na Maidan Neželeznosti (Trg Nezavisnosti), centralni gradski trg u Kijevu, na kome je uvek živo: Odatle je, idući čuvenom Hrešćatik avenijom na sever ka Dnjepru, svega nekoliko stotina metara do trga Evropa: (Dobro ljudi, dosta više sa tim fudbalom, gori ste od Bakua sa njegovim Eurosongom, razumeli smo, bilo je prvenstvo u Ukrajini...) Kada Trosvetiteljskom ulicom krenete ka Mihajlovskom skveru, a verujte - želite da krenete ka Mihajlovskom skveru, okrenite se za trenutak. Evo šta vidite: U jedan pogled staje zgrada kijevske Filharmonije, dvorci Starog Mista (Starog grada) i reflektori stadiona kijevskog Dinama (jeste, tu je igran EURO 2012). I dok se niste pošteno ni preznojili idući uzbrdo, stižete na jedan od najlepših trgova istočne Evrope - kijevski Mihajlovski trg. Na njemu se nalaze Mihajlovski zlatovršni pravoslavni manastir, ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslava, Diplomatska akademija, a u pozadini je još jedan barokni biser: crkva sv. Sofije. Sv. Sofija: Arhitektura je prava srednjeevropska, sve je izuzetno sređeno i impozantno. Zamišljam EU bitrokrate kada Janukoviču i njegovima dođu u posetu, pa ih ovi privedu u Ministarstvo spoljnih dela, sve dijagonalno vozeći službene mercedese po pešakoj zoni Trga, ovi evropljani, a delim njihovo iznenađenje upravo, izađu iz limunzina zabezeknuti, zar je ovo Ukrajina, zar Kijev ovako izgleda, pa ovo više liči na Prag ili centralni bezirk Viene, mudrim Ukrajincima ostane samo da se nasmeše i poentiraju: vidite da i mi pripadamo Evropi, što nas mučite, dajte neki razuman zadatak pa da se vidimo u toj EU za 10-15 godina. Moje fotografije teško mogu da dočaraju atmosferu koja zrači ovim prostorom. I bolji bi fotograf bio preslab za taj veliki zadatak.

Da pustimo hačapuri za sada, neka se krčka na bežanijskoj kosi, valja iz Harkova krenuti ka Kijevu Pomalo tmurno jutro. Tmuran i moj subjektivan osećaj, od hladnoće, nije strašna, ali ima je noću, duge sinoćnje šetnje i generalne iscrpljenosti trenutno sam zarozan i prehlađen, tako je već dan-dva. Jedva stojim na nogama, no valja voziti skoro pet stotina kilometara do Kijeva. Polazim, skoro je podne: Preokret, dodir sreće, danas je put jednostavno sjajan, razmišljam naknadno, onako šmrktav i usporen, logično kada vozim deonicu između dva najveća ukrajinska grada. Negde je put dupla magistrala razdvojenih smerova, a negde kvalitetan dvosmerni put, ali sve vreme vožnja u ovim uslovima je zaista prijatna: Dok sam u Ukrajini najradije poklanjam poverenje Lukoil-u, njihovo Ekto gorivo je garantovanog Euro 5 kvaliteta, motor se sa istim ponaša sjajno, startan je i potrošnja je manja oko 5-10%. Uživam dok traje, cena ovog vrhunskog goriva u Ukrajini je 1.1 Eur (Bože, zadnje vreme je došlo kada cenu zbog koje bi dizali pravu malu bunu još pre svega pet godina danas ovde navodim kao jeftinoću). Planiranje tankovanja i pronalaženje Lukoil pumpi glavna je zanimacija na putu. Cene su vam nazočne: Predeo kroz koji se vozi do Kijeva je prelep. Čak se i dan prolepšao: U Kjiev stižem veoma brzo, već oko 17h. Još je dan, odlično: *** Imam smeštaj u samom centru, zato čak i onako kilav i nikakav ipak izlazim u šetnju. A Kijev me dočekuje u punom svetlu: Pokazaće se da će mi već sutra biti mnogo bolje, a sa Kijevom ću brzo preći na Ti...

Ej, Mimi - vidi ga kakav je... u ustima da se istopi . Taman sam hteo da te pitam da ti ponesem jedan (jaje kupiš u Vršcu, pa ga razbijemo na licu mesta...) @pink cvet Nova Pizzeria na Kosi, odmah pored Balija. Možda Violeta zna i ime, ja ovako iz glave ne mogu da se setim...

Nova epizoda - Kiev, večeras...

Na ovakvim mestima, kada na raspolaganju imate samo jednu noć, od presudne važnosti je dobro isplaniran smeštaj. U Harkovu Violeta mi je pronašla savršenu varijantu: Pansion u samom, gotovo geografskom, centru grada, sjajan parking za motor i cenovno veoma pristupačan, sa još jeftinijim restoranom. Ne može bolje, putnički het-trik! *** Harkov je još jedan u nizu gradova bisera koje otkrivam na ovom putovanju. Očaravajuće mesto, pravi srednjevropski grad, saobraćajno odlično organizovan, sa mnogo šarma uveče, pun pozitivne energije i lepih ljudi na ulici. Naravno, čim uđete u novu zemlju, prvo na listi prioriteta je da zamenite novac u lokalnu valutu: A, onda upoznavanje grada može da počne! Istorijski trg, sam centar Harkova. Prvo što sam od centra ugledao. Zar i vi ne biste ostali zadivljeni? Centralna avenija, koja se od istorijskog trga spušta do Trga Roze Luksemburg neodoljivo podseća na centralnu madridsku aveniju Calle de Alcala, kada od Porte del Sol krene ka Sibilinom trgu: Grad je prepun zelenila i lepo osvetljenih parkova. U njima je živo i uveče: Postoji jedno mesto u maloj Univerzitetskoj ulici sa koga se sjajno vide tri velike harkovske pravoslavne crkve: Uspenjska katedrala, Pokrovski manastir u parku i nova, velika glavna pravoslavna katedrala. Na nepunih tri stotine metara jedna od druge, nalaze se na ušću harkovske reke u Lopan: Uspenjsku crkvu moram da ponovim, pravi biser arhitekture, prelepo osvetljen uveče, ujedno je i centar u kome se održavaju koncerti duhovne i klasične muzike: Dugo šetam to veče, te noći. Trg Roze Luksemburg: Na drugu strane od istorijskog trga, nalazi se Šumska ulica, centralna transverzala koja vodi do velikog sovjetskog Trga Slobode. Šumska ulica je prava srednjoevropska ulica, popločena kaldrmom i sa poznatom arhitekturom 19. veka: Preko puta velike fontane sa gornje fotografije je i gradsko pozorište. Pogledajte repertoar: Veliki ukrajinski heroj, pesnik Taras Ševčenko, dobio je svoj spomenik u istoimenom parku. Građani Harkova ponosni su na ovaj spomenik, ja lično video sam i uspelijih primeraka: Ali, ovo je već zanimljivo! Ukrajinci su ponosni na EURO 2012, evropsko prvenstvo u fudbalu koje je prošle godine održano i u Ukrajini. Harkov je bio dom jedne kvalifikacione grupe, a fudbalu i tom događaju u čast, grad je izgradio spomenik: I eto kako fudbal, razbibriga i sport, postade razlog nacionalnog ponosa... Glavna turistička atrakcija Harkova je Trg Slobode, jedan od najvećih trgova na svetu (u Harkovu će vas žučno ubeđivati, kako je, posle Tjenanmena u Pekingu, baš ovaj trg najveći). Meni prevelik, monumentalnost mu ne mogu poreći, ali baš ništa da raspali putničku maštu i dodirne srce na ovome trgu ne postoji: Neuporedivo je upečatljiviji stari grad. Mislim da i Harkov to shvata, pa je Trg Slobode nekako ostavljen po strani. Za kraj moram da pokažem sjajni harkovski metro! Dovešće vas do svakog kutka ovog grada, stanice su impresivne, ruski-stajl sa kristalnim lusterima i upečatljivom arhitekturom, a sve to po ceni od 20 dinara za jednu kartu. Inače, Harkov je za čitavih pola miliona stanovnika manji od Beograda. Pa ti vidi di ode svet...

Harkov, ulazak u Ukrajinu Sledećeg jutra, iz Rostova krećem ka Ukrajini. Rusiju otkrivam malo, po malo. Prošle godine Soči, Gelendžik i Azov, a ove godine Astrahan, Volga, Volgograd, Rostov i Don. Mali koraci za veliku zemlju. Za danas planirao sam etapu od pet stotina kilometara, no u njoj je planiran i prelazak granice. Ponekad, to ume da traje. Oko devet časova ujutro ne postoji otkrit (otvoren) fast food kiosk u Rostovu, zanimljivo! Za bolji doručak nemam vremena, stajem na "stajanci" za kamiondžije, neposredno posle izlaza iz grada. Ove stajanke su u Rusiji generalno korisna mesta, na njima pored samog puta možete nabaviti praktično sve što vam je potrebno, po fer cenama i uz minimalan utrošak vremena: Ruski putevi su uglavnom odlični. Na njima se vozi brzo i pretežno bez stresa: Granični prelaz, na najkraćoj ruti ka Harkovu, nalazi se nepunih sto kilometara udaljen od Rostova. Stižem na rusku granicu veoma brzo: I naravno, da ne ostane sve rutinski i lako, pobrinula se putnička sudbina, koja ti nikada ne dozvoljava da predugo baš sve ide kao podmazano! Pri prelazu granice, na ruskoj strani, nisam imao carinsku deklaraciju (dokument koji dobijate pri ulazu u Rusiju, ako ni za šta drugo a ono za motocikl, a koji je neophodan da bi napustili zemlju). Ni meni, a ni ruskim carinicima nije jasno kako isti ja nisam dobio. Slutio sam, pesimista, da ću imati problem, čak sam najavio Violeti. Ostalo mi sećanje od prošlogodišnjeg ulaska u Rusiju, kako sam na pribavljanje tog dokumenta izgubio najviše vremena na granici, a ovoga puta ništa! Prošlo je napetih pola časa u obostranom razmišljanju šta i kako da radimo, moram da pohvalim ruske carinike, ni u jednom trenutku nisu čak ni pomislili da me vrete nazad i tako me ostave sa problemom da se sam snalazim, sve vreme su razmišljali i telefonirali u pokušaju da nađu neki kreativan način da problem oni reše. I onako usput, od dosade, pita me jedan stariji carinik gde sam sve bio. Ja preko volje, neraspoloženo opišem rutu, kad se odjednom on ozari, prosto mu na licu zaigra širok osmeh! Pa što ne kažeš brate Srbine da si bio u Kazahstanu, da nemaš slučajno njihovu ulaznu carinsku deklaraciju? Imam, kako nemam, posle kazne onomad ni jedan sveti kazaški papir ne bacam, neću ni u Beogradu, makar ne pre isteka kalendarske godine, što je sigurno, sigurno je! Ma dobro, odlično, slušaj da ti objasnim: Rusija i Kazahstan su u carinskoj uniji, njima si rekao da ideš u Rusiju, pa su ti oformili ulaznu deklaraciju, zato ti naši ništa novo nisu dali - znali su da dolaziš iz Kazahstana, davaj taj papir, napravismo red, zakrčio si mi granicu, radosnim tonom zapovedno će on! Auh, mislim se, šta da sam izašao u Kirgistan kako sam i planirao, pa u poslednji čas na samoj granici, sećate se, između Taraza i Almatija, zbog postojanja novog kvalitetnog puta promenio odluku. Verovatno ništa, mada sa Kazacima nikada se ne zna! Ne postavljaj suvišna pitanja, čak ni u mislima, kupi prnje i teraj se u Ukrajinu! A u Ukrajini, odmah primetite dve promene, obe na lošije. Momentalno se pokvare putevi: A benzin poskupi za preko trećinu: Ipak, zemlja je lepa, Evropa na koju smo navikli, osim 350km truckanja, samo na momente prekidanog kratkim deonicama korektnog puta, ništa drugo ne smeta: Ulazim u harkovsku oblast, odlično, grad je već blizu, gotovo opipljiv! Posle još malo truckanja, u predvečerje ulazim u Harkov, drugi najveći ukrajinski grad:

Biće dakle doručak PS: Mimi, da znaš da sam na Bežanijskoj Kosi našao pravi gruzijski hačapuri. Samo ne može (zbog hacapp-a) baš živo jaje, malo ga oprlje, čisto da uleti u standard...

Za mene najlepši deo Rostova je promenada pored Dona: Ljudi šetaju i uživaju. Dobra energija je svepristuna i ne možete a da se u tom okruženju ne osećate dobro: Don je tog dana bio naročito fotogeničan. Kao da se spremio za mene, plav i otmeno moćan: *** Penjem se nazad u grad. Centralna pijaca, trg ispred crkve koji je preživeo urbanističke promene 20. veka. Nekada su uglavnom svi trgovi velikih gradova ovako izgledali. Crkva u centru, a ispred nje gradska tržnica: Šta izabrati, šašljik (roštilj) ili hačapuri (gruzijsko nacionalno jelo, tako nedopadljivo mnogima, a mnogima, gde i sebe ubrajam, sjajno): HtR-ovci, šta mislite da sam izabrao? Rostovska tramvajska mreža nije previše razvijena. U odnosu na Volgograd, ona je naročito skromnih dimenzija. I tramvaji su ruske proizvodnje, prilično neudobni i rudimentarni u odnosu na čuvene češke "Katice": Rostov je grad kulture, zgrada baleta i opere je impozantnih dimenzija. Repertoar je prepun klasičnih dela: A scena Filharmonije ima zaista sjajnu ponudu, lepo bi bilo živeti u ovom gradu: Rostov noću, Boljšoja Sadovaja ulica, gradska kuća i administrativni centar rostovske regije: *** Posle celodnevne šetnje svetlim Rostovom vraćam se "kući". Te noći, posle sve ove svetlosti i radosti, nastaje tekst o Staljingradu...

Od parka Revolucije, do parka Maksima Gorkog na suprotnoj strani grada, može se stići ili glavnom ulicom (Boljšoja Sadovaja) ili zelenom ulicom-parkom, ulicom Puškina. Sinoć sam već šetao Boljšojom, lepa je, no u jesenje jutro park je, sa svim tim bojama oko žute i zelene, uvek bolji izbor: Rostov je grad spomenika, desetine ih ima, od pompeznih sovjetskih, do malih i intimnih. Triling velikana, Čehov, Puškin, Gorki: A gde bi bolje mesto za spomenik autoru "Tihog Dona" bilo, nego u Rostovu, pored Dona: Ima i sovjetskih, Lenjin je čak razumnih dimenzija ovde, umekšan street art-om: Naročito uspeli, za mene su mali intimni spomenici. Poput ovog, uličnom sviraču: Ili ovog (Knez Petar i njegova kneginja): Park Gorki, park star čitavih dve stotine godina (!), mesto je gde rado borave i stari i mladi. U isto vreme ljudi su šetali, održavao se sajam antikviteta i parkur street performans klinaca: Naravno da ovakav grad privlači putnike! Eto ima nas svih fela, sa različitih strana...

Vreme je da se vratimo na priču. Stali smo u Staljingradu, na polasku ka prelepom Rostovu-na-Donu. Rostov mi je čak malo van puta, no zar je uopšte moguće propustiti takav biser, kada čovek i motor prolaze svega stotinak kilometara od njega? Nije, naravno: Rostov i Don, suprotno od sivog! Posle tri dana provedena u Staljingradu, emotivna, lepa, teška, sve u isto vreme, vreme je da krenem ka Rostovu. Sivo jutro, zar Volgogradu uopšte priliči neko drugo vreme, prohladno pritom, pitam se da li sam previše drsko napravio ovako dugačku pauzu, da li će mi se ova samouverenost u jurnjavi sa zimom osvetiti? Iz Volgograda polazim naježen, u svakom pogledu. Kofer sam, iskoristivši pauzu, propisno popravio, do Beograda će izdržati, rekao bih da je čvršće vezan nego što je ikada bio, dobro je, jedna briga manje: Iako je izlazak iz Volgograda naporan i zakrčen, iako danas vozim lokalnim ruskim putevima (a ne tzv. "M" magistralama), pokazaće se da me čeka jedna od najlakših etapa putovanja. Nešto manje od pet stotina kilometara, po dobrom putu, sa malo policije i još manje saobraćaja, prolazi veoma brzo. Do Dona sam stigao a da se nisam još ni zagrejao. I tako, posle Urala i Volge, prelazim još jednu veliku evropsku reku: Zanimljivo, ali Don na ovom mestu neodoljivo podseća na Dunav ispod Fruške Gore. Talasast teren, gotovo jednak onim sremskim valovima kada od Rume stižete u Jazak, prelazi u breg, ispod koga teče velika i moćna reka. Mislim se, Bože, vreme ti je da požuriš kući, kada je i od podOnavlja počeo da ti se priviđa Srem! Dobro, de, idem. Još koji spomenik pored puta: I oko stotinak kilometara ispred Rostova izlazim na M-4 magistralu, koja od Moskve vodi sve do Rostova. Nije to baš evropski auto-put, ali nije ni daleko od istog: Pošto sam preskočio Don vreme se popravilo, stidljivo se pojavilo Sunce, temperatura ispred Rostova je već 19 celzijusovih stepeni! U takvim uslovima, po ovakvom putu, sto kilometara traje veoma kratko. *** Rostov je prelep grad parkova, svetlosti, spomenika, kulture, dobrih restorana, lepih i veselih ljudi. I pre svega grad na velikoj reci, na Donu! Ni mali, ni velik, nekako taman - u njemu živi tek nešto više od milion stanovnika. Nedeljno je jutro, sunčano i toplo. Ceo grad izašao je u svoje parkove (videćete već, centar grada je sa istočne i zapadne strane omeđen sa dva velika parka, a oni su su spojeni efektnom zelenom gradskom transverzalom - ulicom Puškina). Obilazak grada počinjem od "mog" parka - parka Revolucije, udaljenog svega nekoliko stotina metara od malog pansiona u kome sam smešten. Park Revolucije je u to jesenje nedeljno jutro pun i bučan: Pravi mali raj za decu: Zelena oaza, godi oku, smiruje i raduje: Ljubav ne poznaje godine, znamo to svi, ipak lepo ih je videti na klupi u ovo nedeljno jutro: A u jednom kutku parka, mesto je gde se formalizuju nove ljubavi. Ščastliva! Ispod parka nalazi se monumentalni post-sovjetski, pozorišni trg: Kažu mi lokalni stanovnici, šteta što nisi stigao ranije, fontane tek što su ispražnjene, ide zima, a Rostov je poznat po fontanama, lepši bi ti bio. Dobar je i ovakav, ništa tu još malo vode ne bi dodalo!

Hajde da se preko tvog posta zahvalim SVIMA, na zaista lepim rečima i velikoj podršci. Od srca hvala! Pisati dok voziš nije baš lako, pa kada vidiš da to ima smisla, lakše odvojiš vreme od ono malo sna na raspolaganju . A, da tebi ne ostanem dužan odgovore: 1. Grejači pomažu naravno. Ja imam poprilično, tj. da ne budem sad skroman - baš veliko iskustvo sa vožnjom u zimskim uslovima i mogu ti reći da 0C nikada nije problem, ni u jednom smislu, pa tako nije ni u smislu hladnoće na šakama. Štitnici ruku + grejači + kvailtetne turing rukavice obezbeđuju normalnu vožnju do bar -5C. 2. Moment ("kilo") ključ sam koristio zato što poštujem preporuke proizvođača i sve šrafove zatežem na propisane vrednosti sile. U ovom slučaju naročito su bili važni filter za ulje (veoma ga je lako pretegnuti, jer je sila zatezanja svega 12Nm), kao i čeljusti kočnica. A kad već nosim ključ, onda i sve ostalo zatežem na propisanu vrednost. Možda ova vrsta preciznosti u Srbiji nije previše popularna, ali je ja (između ostalog) smatram neobično važnom za pouzdan rad motora na ovakvom putu (kao i inače). 3. Za dijagnostiku koristim GS911, južnoafrički klon BMW dijagnostičkog računara. Osim što je neuporedivo jeftiniji i kompaktan, usuđujem se reći (jer sam gledao original dijagnostiku u akciji) da nema ništa što ne može da uradi, a neke stvari ima i kao bonus. Fenomenalna stvar, pisao sam već o tome u BMW temi. 4. Kardan radi kako i treba da radi (da ga ne ureknem ). Problem sa semeringom više ne postoji od kada je BMW promenio preporuku za količinu ulja u final drive-u (na 180ml, sa ranijih 220ml). Za luft u zadnjem točku još je mnoooogo rano, moj motor ima tek 79K km na satu. Znaš i sam da su ove mark3 mašine praktično tek od 50k km, pa sve do nekih 200k km, na vrhuncu svojih performansi. Naravno, ako se održavaju BAŠ kako treba, poštujući SVE preporuke fabrike, bez tipično srpske filozofije. 5. Koristim samo wifi. Ima ga na svakom koraku, a uvek je besplatan. Kada ga nema, taman se odmorim od Interneta. pz.

A evo zašto i opisi kasne! Kiev sa mog prozora: Ovaj grad lako proguta čoveka!

Dok ne stignu opisi, evo malo atmosfere iz vožnje. Od Volgograda ka Rostovu-na-Donu: PS: taj dan na muzičkom meniju je bio "Haustor"

Da, naravno - "Otadžnina" je ime spomenika, piše u tekstu i u mislima ja razgovaram sa statuom. Mada, Urban Cruiser je već dao uputstvo za čitanje, kada je bilo potrebno ... No, da se vratimo na temu - u međuvremenu sam opet pojačano vozio i lepo odmakao: Posetio sam dva nova bisera, gradove Rostov na Donu i Harkov. Dakle, prešao sam Don, prelepu reku toliko nalik na Dunav, prešao u Ukrajinu, vratio još jedan sat (pretposlednji!) i polako se približavam kući, još svega oko 2500km! Vidi se i da sam ipak istrajao na originalnoj "severnoj" ruti, razmišljao sam da okrenem na Odesu, da bežim južno da me ne zakači zima, ali odlučio sam da se pouzdam u staru maksimu "Audaces fortuna iuvat" (ako dobro spelujem iz glave,a dobro je). Opisi će sačekati dan-dva, dok se mnogo vozi, a noću upoznaju novi gradovi, nema vremena za pisanje. A utisci su jaki, sve lepši od lepšeg, u svakom mestu bih mogao da se zadržim bar po pet dana i da ne ponovim ni jedan sekund! Sutra vozim u Kiev, KIV kako ga zovu Ukrajinci. Na redu je dakle Dnjepar!

Nema potrebe za bilo kakvim izvinjenjima. Ovo su duboke moralne dileme, a dileme ne bi bile dileme da je stvar dovoljno posmatrati iz samo jednog ugla. Kulturna rasprava je uvek veoma dobrodošla, jer definitivne istine ne postoje.

Glavni memorijalni centar koji podseća na staljingradsku bitku nalazi se na gradskoj periferiji. Mamaev Kurgan, dobio ime po grobnici velikog tatarskog kana (Kurgan=Grob), verovatno je najdramatičniji memorijalni kompleks koji sam u svom životu posetio. Smešten na brdu, natkriljuje grad. Centralni spomenik, poznat kao "Otadžbina zove", dominira kompleksom u svakom pogledu: Iz podnožja penjete se praćeni nizom spomenika, sračunati da zamisle, svaki nosi svoju simboliku, neki su tipično sovjetski pompezni, a neki veoma uspeli: I onda, da bi stigli pod noge Otadžbine, spiralnom rampom prolazite kroz memorijalni kompleks u kome se nalaze ispisana imena stradalih branilaca grada. Ruska vojska i danas, svakoga trenutka u godini (!), drži mrtvu stražu, a večni plamen gori u znak sećanja: Na tom mestu, koliko god nekome sada zvuči patetično, bilo je jače od mene, morao sam da se naklonim, da pogazim gordost, savijem leđa i pognem glavu u znak poniznosti i poštovanja pred tragedijom, pred kostima, lobanjama i vilicama u zemlji. Mislim da nikada ranije nisam osetio takvu potrebu, ovde eto jesam. Iz paviljona izađete potreseni, gledao sam starijeg čoveka koji je fotografisao i sve vreme plakao. Nekome smešno, ja sam veoma razumeo. Otadžbino, da li je moralo baš tako, gledam je u oči i u mislima pitam? Okamenjena bol, ponekad i skulptura ume da govori: Dok se penjete, prigodno i nekako pristojno, pored staze nalaze se table koje sećaju na heroje, samo ime, prezime i čin, na mnogima od njih je i danas sveže cveće: Otadžbino, mnogo je to žrtava, skupo je, zar ne misliš i ti, pitam je dok nedostojan pokušavam da joj dotaknem skute? Ona gleda na grad, nema, okamenjena i neosetljiva, baš kao Hitler i Staljin koji su sve te ljude poslali u smrt: I danas je teško preživeti Staljingrad. Mnogo je to tragedije po kvadratnom metru. Previše. *** I baš tog dana u gradu je velika frtutma. Premijera, ruski film "Staljingrad". Na kraju baš sve postane novac...

Spomenici su mesta gde se susreću grad ispod i grad na površini zemlje. Posebno oni koji, gotovo na svakom uglu, obeležavaju masovne grobnice: (U ovoj poslednjoj sahranjeno je više od 110.000 ljudi!) Večna vatra u pročelju Trga palih baraca, tj. u samom centru Volgograda, gori u čast stradalih. Lepo je videti sveže cveće, da savremenici, zabavljeni svojom mukom, nisu zaboravili, da sećanje traje: Aleja heroja vodi ka Volgi i spomeniku palim braniteljima: Dom Pavlova, na Lenjinovom trgu, mesto je prave, autentične herojske priče, ništa manje jezive i zadivljujuće od podviga srpskog majora Gavrilovića pri odbrani Beograda na početku I sv. rata. Mesto je to gde morate da se poklonite junaštvu, svrsishodnom ili ne, danas više nije važno, plemenitost se pokaže kod onih koji je u sebi nose u takvim trenucima, na nama je da ne zaboravimo: Centralni gradski muzej koji čuva artafekte iz staljingradske bitke, muzej "Panorama", izgrađen je iznad Volge na lepom i zasluženo reprezentativnom mestu. Ispred muzeja, na otvorenom, zainteresovani posetilac može pogledati izložbu autentičnog naoružanja iz vremena bitke: Takođe ispred muzeja, rekao bih izuzetno uspelo i upečatljivo, kao nemi svedeok zamrznut u vremenu ostavljena je i jedna zgrada, ni po čemu posebna, samo tipična, u stanju u kakvom je sačekala kraj opsade grada: I opet mi, dok fotografišem, u ušima riču topovi iz prošlog vremena, a smrt svojim hladnim zadahom vonja iz zemlje. Baš kao kada mladi i neoprezni Frodo na svoju ruku stavi Prsten, tako i ja samim pogledom u ove avete prošlosti tonem u svet utvara i tek jakim naporom volje se otržem.

Volgograd, grad heroj Ako postoji grad na ovoj našoj planeti koji sa pravom nosi epitet iz naslova, onda je to Volgograd. Ili Staljingrad, kako vam drago da ga zovete, ni njegovi stanovnici nisu baš načisto sa tom dilemom, mada je grad najduže u svojoj istoriji nosio ime "Caričin". Trenutno, Bože ima li komplikovanije države od ove i ovakve post-sovjetske Rusije, tri stotine i pedeset dana u godini grad se zove Volgograd, o preostalih šest zvanično ime je Staljingrad. Pa ti računaj stranče, od datuma zavisi u koje mesto si prijehao! Grad na površini zemlje sivo je i učmalo, prašnjavo, prljavo i skoro depresivno mesto. Tipično sovjetski industrijski gigant, koji je svoju industriju izgubio kao Aralsk more, ništa manje iznenada niti definitivno, sve te glomazne fabrike proizvodile su ono što u novom vremenu više niko nije želeo da kupi, dvadeset i pet godina posle divlje ruske tranzicije još uvek tumara i traži svoj identitet. Ljudi osećaju da im je neko nešto zakinuo, da im bolji život pripada, a ovaj nikako da stigne, nikako da im ga neko obezbedi, ne razumeju da se to nikada neće desiti, da moraju sami. Sve je sivo, od fasada do izraza lica. Grad na površini zemlje mesto je loše infrastrukture, defektnih ulica, loše projektovanih transverzala i jedinstveno začuđujućeg urbanog (ne)plana. Iz istorijskih razloga grad se razvio u dužinu, čitavih osamdeset kilometara (!), verujem da ne postoji još neki toliko dugačak grad a da je ovako mali kao Volgograd (jedva milion stanovnika). Ipak, grad na površini ima svoje momente, doći ćete do njih ako ste spremni da ga razumete, potisnete sivilo i potražite tu i tamo po neki biser! Centralni gradski trg, Trg palih boraca, tipično je sovjetski monumentalan. Na zapadnom kraju nalazi se mali biser, spomenik Alksandru Nevskom ispred Drama teatra. Koliko samo odudara od zgrade pošte i okolnih građevina: Zgrada glavne železničke stanice zaštićen je arhitektonski spomenik: Starom protivpožarnom kulom iz 19. veka, nedavnim renoviranjem vraćenom u originalni oblik, stanovnici grada se ponose (zbog činjenice da dokazuje organizovanu protivpožarnu zaštitu još pre gotovo 200 godina): Grad ima impresivnu tramvajsku mrežu, koja ove godine slavi u svetskim okvirima respektabilnih 100 godina postojanja. Centralnim gradskim jezgrom tramvaj vozi podzemno, poput lakog metroa. Vozila su čista, širokotračna (dakle, komforna i sa dovoljno mesta u kolima), ima ih i starih i novih, a prevoz je tačan i veoma jeftin (karta košta oko 40 dinara): Jedna od zgrada univerziteta, pedagoški fakultet: Grad ima dva fudbalska kluba, Rotor i Dinamo, prvi je veći i poznatiji, drugi je lokalni, u "mom" kraju: Postoje moderni šoping molovi, nekoliko, najveći je "Evropa", na samoj obali Volge: Udenuo se tu i jedan jak srpski brend: Verovatno najlepši deo grada na površini zemlje predstavlja šetalište iznad Volge. Lepo uređen park i promenada, monumentalnim stepeništem koje neodoljivo podseća na čuveno Ezenštajnovo stepenište u Odesi, vodi putnika namernika do jednog od najvećih svetskih rečnih pristaništa (Volgograđani kažu i najvećeg!): *** Dok se pogled gubi u širinama moćne Volge, svih njenih tokova, postajete bolno svesni gledajući tu nikada osvojenu obalu da u ovom gradu, paralelno i ništa manje opipljivo, postoji još jedno mesto. Postoji, jeziv i neugašen, grad ispod zemlje. Kosti više od milion i pet stotina hiljada ljudi razbacane su svuda ispod tla koje gazite. Na mestu gde se danas nalazi klupa, ulica, semafor, ćošak gde možda upravo jedete jeftini fast food ručak, stao je onomad neki život. Prestao da postoji, u prah se raspršili nečiji snovi, ljubav ostala u večitoj zebnji, da nikada ne dočeka povratak, nada ugašena. Usne stisnute u finalnom bolu, krvavi i blatnjavi prsti grčevito miluju dragu fotogafiju, u mislima ili zaista, dok je samrtni ropac uzimao dušu baš ovde gde sada stoji prelepa devojka, držeći se za ruke sa svojim mladićem, još dečakom. Drveće raste iz zemlje gde je svaka stopa natopljena krvlju, suve i neosvećene ovde nema. Ptice ne pevaju, još uvek uplašene rikom topova u svojoj DNK prenose minut ćutanja. Gledate sivu sadašnjost, šetate, a čujete smrt iz dubina i prošlosti kako urla. Trudite se da ne slušate, pravite se cinični, a ipak to je sve što čujete. Smrt i bol riču. Milion i pet stotina hiljada ljudi nestalih za svega nekoliko meseci. Milion i pet stotina hiljada duša. Neko je napadao, a neko se branio. Jednako mi kukaju iz ove ilovače. I čujem ih sve.

Baš je lepo videti ovako brojnu BJB vožnju. Lep provod svima želim!