Pozdrav svima, dobro sam i odlično mi za sada ide (kuc-kuc da ne ureknem nešto). Stigao do Širaza, lepa varoš, mala doduše - oko 1.5 milion stanovnika . Skroz sam se aklimatizovao na Iran, naučio fore, he, čak sam i persijske cifre naučio gledajući dvojezične znake na putu (jbg, bilo puno kilometara). Nema više da me neko zaHebe za cene, sve kupujem po iranskim cenama . A, to je ljudi spektakl... mnogo, ali mnogo je jak evro za njihov rial pa nam je sve smešno jeftino. Pazi primer: veliki falafel i konzerva Pepsija malopre u centru Širaza, fast food fazon, je 70 centi, tj. 80din (pri čemu su konzerve kao fensi, tj. skupe). Ceo dan vožnje (dva rezervoara), plus klopa i piće, kada kampujem izađe me 10 Eur (dakle, to je sa 2, i slovima: DVA, rezervoara benzina ukupno)! Pa ti vidi sada... naravno, zapaljuju turiste kako stignu, ali kada naučiš fore samo se osmehnu u fazonu nikom-ništa... Sada pošto znam njihove cifre, a naučio sam i par reči, kada uđem u radnju glavni sam hit (mada mi svi kažu da sam Nemac, Hebo ih nemac ). Sada sam dve večeri u Širazu, upoznao opet neke ljude na putu pa ću dve večeri biti ovde, kao što sam bio u Esfahanu. Posle toga, idem na najjužniju tačku putovanja, Persijski zaliv. Pošto se moj drug Mimi brčka na moru (bravo za Kajmačkalan i pozdravi onu mučenicu što te trpi !), imam vala i ja dušu, da vidim more... Doduše, da znate politiku za plažu ovde, bojim se da nisam opremljen sa toliko odeće. Hvala svima na podršci, možda glupo zvuči, ali da znate da mnogo znači i diže moral. A i uželi se čovek svog jezika. Prošlo je onih, kod mene kritičnih, 14 dana posle kojih počinjem i da mislim na engleskom... Što se putopisa tiče, kačićemo slike sa opisima ovako kako smo krenuli, tj. nadam se sve, a ja ću povremeno ubaciti poneki tekst, sa mesta koja su mi značila. Sve između postoji i biće, nadam se, jednom objedinjeno, pa kome se sviđa moći će da čita sve odjednom!

Evo, uspeh da dodjem do sekunde net.a. Rajko, jasno je sta neka usijana glava moze da uradi dostupnim strancima u situaciji ako ovo sa USA i Sirijom eskalira, ja to naravno ne shvatam olako. Ipak, ovde su SVI veoma ljubazni, ni jednog trenutka se ne osecam ugrozeno, vec veoma dobrodoslo. Cak su toliko ljubazni da paznja malo i opterecuje (sto rece Dane u jednom mailu). Bio sam cak i na 20km od Iraka, pretresali me jedno 3 puta za redom, jbg nezgodna zona, pa kada sam se malo naljutio, oni mi davali caj i pravdali se. Eto, toliko su zeljni kontakta sa strancima, pomalo je to i tuzno, pomalo i dirljivo. Sve u svemu, Irancu su jako fini ljudi i divna nacija i svasta ima da se vidi, pa nastavljaam po planu. A da, ne verujete sta cini prosta recenica: America -> Srbistan -> bum-bum. Mislim, na pice me zovu posle toga . Pozdravljam vas sve, ipak najvisse Violetu, pisem redovno i fotkam sve, samo je nemoguce da kacim redovno, mnogo vremena oduzima i net je los, a mnogo se vozi (juce 1200km za dva dana, sa kampovanjem pored puta). Bice vremena za putopis... Do tada, dobre zelje i dobra energija mi dize moral, a Viki ce kaciti fotke kada i ako uspem da ih ul, dan po dan, redom... Voli vas sve, Sev.!

Hvala ti za ponudu, videh sada i PP. Posle prelaska u Kazahstan, mislim da cu preciznije znati planove. U Kirgistan ulazim iz Kazahstana, idem u Biškek, pa u Alma Atu nazad u Kazahstan. AKo je to blizu tebe, rado i sa zahvalnošću prihvatam ponudu (!), a i ako nije - kao da si mi učinio, važan je gest. Hvala . PS: Biću par dana na kampu i bez net-a...

Da, da, danas sam ceo dan bio u Tabrizu. Sutra (neplanirano) jezero Urmia (idem kod Huseina, iranskog bajkera na konak i taman da proverim svoje planove gde sve ici u Iranu), pa onda 1100km do Isfahana, pravog iranskog bisera! Sinoc je bilo mnogo ludo vece, cak me malo ocesao jedan minibus u Tabrizu, ali je sve ispalo ok, citacete kada naidju nastavci... Iran je mnogo jeftin, tj. EUR je jak, pa mi ovde vec jako prija...

Samo da se javim - u Tabrizu sam! Jucerasnji dan bio je baš iscrpljujući, iako sam očekivao da bude teži od uobičajenog. Samo sam se strovalio u krevet sinoć, mislim kada sam došao do kreveta... Biće i nastavka putopisa.

Druže Peđa, staraću se da usvojim tvoju sugestiju. Mada ne volEm bAš da se slikam . U međuvremenu, evo je mapa šta sam do sada prešao (crveno) i šta me čeka sutra (plavo): Do sada je to nekih 2650km ili nešto manje od 15% plana... Za sada ne kasnim, ali ovo je sve spadalo u onaj predvidljviji deo priče. Mada, kada se setim šta me je prošle godine sve strefilo do ove faze putovanja, za sada je super (čukam vo drvo, tri pati ).

[Jutro u Erzurumu] [Parkiran motor na ulici Erzuruma i posledični miris na Durum, kasnije celim danom do Agrija] [Erzurum se budi] [Na putu za Kars i Agri, tvrđava] [Turski Kurdistan] [iznad 2000m, na putu za Agri] [Na putu za Agri, turski Kurdistan] [Fotografija iz vožnje] [Dolazak u Agri, kraj Faze 1 putovanja!] [Tražio i dobio siguran parking - motor u restoranu hotela u Agriju] [Agri, posledpodnevna vreva] [Agri, svi poziraju strancu!] [Centralna džamija u Agriju] [Tradicionalna večera za kraj prve faze ekspedicije]

Završavam fazu 1 putovanja u Agriju, srcu turskog Kurdistana. Zbogom Tursko, čeka me Iran! Ujutro, Palandoken, planina koja dominira pogledom i veliki ski centar iznad Erzuruma želi mi dobro jutro (znate li da je tu 2011. Godine održana Univerzijada? A niste čuli za Erzurum i Palandoken, ccc…). Namigujem velikoj planini, dok pakujem motor, kao starom znancu. I u sebi se mislim, doći ću ti izvesno jednom, da skijam. Mora da bude treća – sreća. *** Do grada Agri, koji se nalazi u srcu turskog Kurdistana i glavnog grada istoimene provincije, deli me nekih 200 kilometara na momente dobrog, a na momente lošeg puta u izgradnji. Ubrzo po izlasku iz Erzuruma, predeli sve više počinju da liče na jermenski plato. Logično, jer to geografski i jeste jermenski plato. Priroda ne haje za ljudske koncepte poput granica i veštačkih podela po svakoj vrsti međusobno minimalnih razlika. Jermenija je svega par desetaka kilometra odavde, iako usled godinama zatvorene granice, daleka i nedostupna, osim okolo preko Gruzije. Predeli, dakle, postaju planinski i zeleni, drugačiji. Opet prelepi, samo na svoj način. Već neko vreme vozim kroz Kurdistan, dugo sam želeo i ovuda da prođem, namerno sam rutu ovako pravio. Poslednje prenoćište u Turskoj zato je posvećeno Agriju. Putem često patroliraju policijska borna kola, primetno je prisustvo vojske, a saobraćajni znaci su izrešetani bojevom municijom, posledica očigledno mnogog noćnog šenlučenja. Fizionomije ljudi su drugačije, sve se odjendnom promenilo. Nisam neki ekspert za jezike, naročito za razliku između kurdskog i turskog, ali primetno je da svi govore drugačijim jezikom u odnosu na ostatak Turske. Ovde alkohola više nema ni u prodavnicama, ljudi su mnogo više tradicionalno obučeni. Šetajući ulicama grada bio sam jedini, apsolutno jedini muškarac stariji od 10 godina koji nosi bermude. Svi su naravno jako ljubazni prema strancu, niko sebi ne bi dozvolio da bilo šta spomene, ali ne možete a da se pomalo ne osetite kao npr. klošar koji je zalutao u operu, unutra svi ćute i prave se da je veselnik prikladno obučen. *** Noć u Agriju pada već pre 19h. Daleko sam istočno, predaleko za administrativno i dalje istu vremensku zonu kao u Plovdivu, nekih 2.000 km na zapad. Sutra, ako sve bude kako treba i ako papiri budu u redu, ulazim u Iran. U trenu će se sve promeniti – od vremnske zone, preko valute, cene benzina (!), do jezika i običaja. A moj višegodišnji san, da vidim drevnu pesijsku civilizaciju i ovu prelepu zemlju, najzad će zaživati u stvarnosti. U znak poštovanja oprao sam opremu u hotelskom lavabou, da čist i mirišljav pređem granicu. Hoće li stvarnost moći da parira snovima? Videćemo… Ali, ne pre nego što najpre posetim mitski Ararat i sa turske strane, nekih 20 km od drevnog i uzvišenog Khor Virata i mesta gde sam iz Jermenije zadivljeno posmatrao ovu biblijsku planinu prošle godine. Još jedan moj krug se zatvara. Nastaviće se… Ali iz Irana!

[Avanos - kamp u zoru] [Centralna Anadolija] [u blizini Kajserija] [stranci su sve ređi, sve više pažnje na pumpama] [Nova deonica puta ispred Sivasa] [slano jezero u blizini Sivasa] [Ka izlasku iz Anadolije, iza Refahiye] [Planinski prevoj ispred Erzincana] [stanica saobraćajne policije u Erzincanu] [Čaj sa policijom. Desno je šef, a levo policajac iz priče] [ispred policijske stanice, Erzincan] [Na izlasku iz Erzincana ka Erzurumu, planina Erdgan] [Raskrsnica u Aškali]

Put na istok, čaj sa policijom i spavanje ispod Palandokena. Kako sam shvatio da različiti ljudi, iz istih razloga rade iste stvari Teška srca napuštam kamp u Avanosu, dok svi ostali putnici još spavaju (ili su, verovatnije je, spavali tačno do trenutka dok ja nisam krenuo…). Kao utehu za tu duševnu bol rastanka, jutarnja vožnja mi donosi spektakularne predele na kratkoj deonici sa odličnim asfaltom do Kajserija. Kajseri, za koga je malo ko čuo osim pasioniranih kladiničara koji ga poznaju zbog postojanja istoimenog relativno uspešnog fudbalskog kluba, jedan je od onih milionskih gradova o kojima se glas nije proneo daleko van svoje zemlje. Ogroman grad, centar regije, dom za oko milion svojih stanovnika, smestio se ispod Erciyes Dağı - Ercijes ugašenog vulkana, najviše planine u regiji (kažu da se, sa njenog 3900m visokog vrha, za vedrih dana u isto vreme vide i Crno i Sredozemno more!). Kajseri obilazim novom, savršenom i potpuno završenom obilaznicom (eh, Beograde!) i, bez trenutka čekanja, hitam ka Sivasu. I dalje sve vreme vozim kroz upadljivo zlatnu, prelepu Anadoliju. Ne znam zašto, teško naime fotografije ili priča mogu to da dočaraju, ali posle svega nekoliko desetina minuta vožnje kroz to zlato, čovek biva potpuno opčinjen i ushićen. Ponavlja se stvar već treći dan, mora da je zaista objektivno tako. Ovoga jutra, čak mi ni vožnja na istok, dakle direktno u Sunce, koja me dosta muči svih ovih dana, ne izgleda teško. Jasno je, dakle, koliko sam dobro raspoložen! Pored puta nižu se, jedno za drugim, mala slana jezera. Neka su suva, neka još uvek sa vodom. Gode oku, a vidim i da ih lokalno stanovništvo često koristi za osveženje (ona sa vodom, pre nego ona suva, razume se!). Iza Sivasa, još jednog modernog, velikog i nama nepoznatog grada od nekoliko stotina hiljada duša, put se kvari, a predeli postaju oštriji i kamenitiji. Plato, po kome već danima vozim, izdiže se na 1600-1700 metara iznad nivoa mora. Anadolija, bar ona geografska, vidljivo se završava, iako Turci često računaju da se Anadolija proteže sve do njihovih granica sa Gruzijom, Jermenijom i Iranom. Sa druge strane, a to ide na plus konto putnika na motociklima, put sve više počinje da krivuda, a odmah zatim i da prelazi planine, sa prevojima od preko 2000m nadmorske visine. Na ovih par stotina kilometara puta benzinske stanice su retke, pa na to treba obraditi pažnju. Nakon još dva spektakularna planinska prevoja, uzbudljivim spustom kroz klanac dolazim do Erzincana. *** Na ulazu u bilo koji grad retko slušam navigaciju. Rukovođene hladnim algoritmima, na takvim mestima ove stvarčice umeju da prirede pravu papazjaniju! Zato je mnogo bolje osloniti se na putokaze i sopstvenu intuiciju. Ipak, eto me kako na ulazu u Erzencan, upravo suprotno savetu sklepanog putokaza koji mi nije ulivao poverenje i koji me za Erzurum upućuje pravo, kao prstom sudbine vođen slušam gospođu Garmin i odlazim desno na obilaznicu. Ustvari više splet prašnjavih gradskih ulica na periferiji, nego oficijelnu obilaznicu. Erzencan, naime, ima 100.000 stanovnika, vidim da ću sledeći pomenuti putokaz završiti direktnim prolaskom kroz Šehir Merkezi (tj. Centar), te dve stvari zajedno ne slute na dobro, pa hajde da te poslušam i odem desno, kada mi se već toliko dereš u uho. Sudbina je čudo i nikada ništa ne udesi bez razloga. I tako, gledam iza krivine, šta je ono Boga ti, izvrnut kamion sa prikolicom na bok – preprečio sve tri trake prašnjave ulice. Nemam vremena za čuđenje kako je delija uspeo da se prevrne kompletan i to na gradskoj ulici - ja bih da prođem, žurim u Erzurum, jezikom ruku objašnjavam mladom, punačkom policajcu koji reguliše saobraćaj. E, nije mi bilo suđeno samo da prođem. Ovaj ostavi obezbeđeno mesto nesreće, pretrča ulicu do suprotne trake (jer ja sam, plastično pokazujući svoju nameru, već dobro zajahao suprotan smer) i poče onako sve u trku, što bi mi Čačani rekli, da se "pita". Na istom onom jeziku znakova, razume se. I ne završi se samo na njemu, eto ga dolazi i šef. Mirnije i sporije, kako i priliči autoritetu. Kaže šef, imaš li vremena, pa policiji se dok stojiš u suprotnoj traci, u stranoj zemlji, ne protivureči - imam kako nemam, kažem ja (a u sebi cupkam od nervoze). Pa, 'ajmo na čaj, zaključi on. Ne možeš samo da prođeš kroz Erzencan i mi smo bajkeri! Zajaha mladi policajac F650, šef zajaha civilnog Bandita (koji se naprasno od negde stvori) i pod rotacijom u suprotnom smeru sprovedoše me u glavnu stanicu saobraćajne policije u Erzencanu. Reč po reč, čaj, odmor, čak su mi i WC obezbedili, ne pre no što je šef proverio da li je isti čist, da se ne brukaju pred strancem. Ispostavilo se da su sjajni tipovi, svi od reda, okupila se eto tu već cela stanica. Da vidi stranca koji je iz Srbistana zapucao u Kazahstan, baš kroz njihov Erzencan. Šalili smo se, a malo pričali i o ozbiljnim temama – naime, i oni u Erzencanu kao i mi ovde (a oni imaju 7.000 registrovanih motora i skutera u gradu) od prošle godine drže besplatne kurseve bezbedne vožnje, volontiraju, ništa kao policija, kao zabrinuti bajkeri. Prošlo im je 400 ljudi kroz kurs za 8 meseci! Šef mi reče da ove godine imaju 57% manje nesreća u kojima učestvuju dvotočkaši. E, to je posao druže i imate pravo da budete veoma ponosni! Onda smo malo jedni drugima pokazivali kako vozimo i već skoro pada mrak. Žao mi je bilo kada sam krenuo, prokleti rezervisan hotel u Erzurumu i tanak budžet koji mi nije dao da propadne 25 već plaćenih evra… Dobio sam bio poziv da se još malo uveče družimo, a da sutradan budem gost demonstrator na njihovom kursu vožnje. Pa ti vidi bato, rekla mi turska policija da dobro vozim! *** Do Erzuruma je bilo tačno 183km uglavnom lošeg puta. Brzo prelazim tu deonicu, samo u Aškali zastajem i slikam raskrsnicu na kojoj smo prošle godine, na HtR 1 ekspediciji idući od Trabzona i Bajburta (prelep zamak!) izbili na ovaj pravac ka Erzurumu. Noć u planini pada brzo i u Erzurum dolazim po mrklom mraku. U jednom danu pređenih preko 700km, lako i sa puno utisaka. Nije loše, mislim se i to veče brzo padam u dubok san. Nastavak sledi…

[Zlatna Anadolija] [Tuz Golu - slano jezero] [slano jezero - šetnja bosonogih] [Verno čeka na "obali"] [Anadolija - put i sveprisutno "žutilo"] [Anadolija - plato na 1100mnv] [Kapadokija - jedan od brojnih lokaliteta] [Kapadokija - panorama] [Kapadokija - detalj] [Goreme - panorama i kućice u steni] [Kakvo mesto za kafić!] [Goreme - centar mesta] [Ručak] [Život u steni, sa turistima na "plafonu"!] [Đavolja varoš u Kapadokiji] [Detalj doline - Kapadokija] [Ka Avanosu] [Kapadokija - detalj] [Kampovanje u Avanosu]

[Ankara - pogled sa Hisara na severozapadni deo grada] [Genčlik park] [ulus - renoviranje stare četvrti] [Moderna Ankara - južni deo grada] [slamovi ispod Hisara na istok] [Neosvojiva tvrđava - moćni fortifikacioni zidovi] [udžerice u Ankara tvrđavi] [Mali hotel u samoj tvrđavi, doćiću i sledeći put!] [siromašne udžerice - Ankara Kalesi iznutra] [Moderna Ankara - prizor sa ulice] [Pogled na južni deo grada] [Ankara - nova sportska arena] [Genčlik park u podne] [Genčlik park - kafići za provod do duboko u noć i luna park] [ulus - centar grada] [ulus - renovirana četvrt] [Ankara - pogled od žel. stanice na Hisar] [bogata Anafartalar ulica] [Haci Bayram Veli džamija . podnevna molitva] [Park ispred Haci Bayram Veli džamije] [Tri bogomolje na jednom mestu - rimski hram, hrišćanska crkva i džamija] [Štivo za one koji vole istoriju] [ulus - renoviranje rimskog amfiteatra i haotičan terminal dolmuša] [Anitkabir - mauzolej Mustafe Kemala] [Anitkabir - grobnica Mustafe Kemala] [Anitkabir - detalj aleje]

Kako sam pomislio da poznajem Ankaru i pokušao da razumem čoveka koji je menjao istoriju. Šetnja bosonogih po slanom jezeru i dimnjaci u pustinji Ankara, glavni grad Turske, sušta je suprotnost Istanbulu. Smeštena na velikoj anadolijskoj visoravni, dodaj ili oduzmi, na nekih 1000 metara iznad nivoa mora, samim tim isto toliko iznad Istanbula, kao da je sastavljena od suprotnosti. Centralni deo grada, Ulus, je i najstariji. Iznad Ulusa nalazi se brdo (Hisar) i ako krenete uzbrdo ulicom Hisar parki, brzo ili manje brzo u zavisnosti od kondicije kojom raspolažete, jer uspon je veoma naporan i strm, naićićete na staru tvrđavu – Ankara Kalesi (šta mislite, odakle je došao naziv "Kalemegdan" za beogradsku tvrđavu?). Tvrđava je mesto sa kog se, izuzimajući možda još samo nove nebodere na jugu grada, najbolje vidi Ankara. Upravo zato i ja sam baš tu izabrao mali i skroman smeštaj, gotovo na samom vrhu brda. Problem sa centrom Ankare, uopšte sa njenim severnim delom, a to putnici unapred retko znaju, je taj što je to ujedno i najružniji i najneuređeniji deo grada. Trude se Turci da to isprave, mora im se odati priznanje. Na mestu ispod samog Hisara, gde su arheolozi pronašli veliki rimski amfiteatar (čiji je najveći neotkriveni deo na žalost upravo ispod donjih bedema tvrđave), u toku je veliki renovatorski poduhvat: sređuju, sa jedne strane amfiteatar, a sa druge staru gradsku četvrt, sa stotinama kuća čiju arhitekturu sigurno poznajete (ako ste bar jednom videli npr. Konak Knjeginje Milice u Beogadu ili bar jednu od više desetina sličnih građevina na jugu Srbije). Ova predivna i tek manjim delom sređena orijentalna četvrt počinje od ulice Anafartalar i penje se južnom stranom brda do čuvene Haci Bayram Veli džamije, arheloškom lokalitetu prvog reda koje na jednom mestu spaja rimske, hrišćanske i islamske bogomolje. Ipak, centar Ankare je veoma daleko od prijatnog mesta i to se, bez obzira na sve napore nije promenilo. Ankara je, pre nego je postala glavni grad, bilo relativno malo anadolijsko mesto (sve do tiresestih godina prošlog veka nije se ni zvala Ankara, već Angora). Sve što je postojalo, postojalo je oko današnjeg centra. I bilo je siromašno. Kompletna tvrđava, spolja i iznutra, i dan danas je načičkana siromašnim udžericama. Kao i tri od četiri obronka Hisara (na četvrtom je veliki i haotičan suk, koji je tek jednim delom evoluirao u bogatu Anafartalar ulicu). Problemi su veliki i brojni: fali osnovna infrastruktura, svepristna je prašina koja vitla neasfaltiranim ulicama, svude tumaraju siromašni ljudi i deca koja prose. Sve to ume da, na prvi pogled, boravak oko gornjeg centra Ankare učini neprijatnim. Kasnije će se ispostaviti da je ta neprijatnost samo privid i da trošne kuće, ljudi i ta radosna i u siromaštvu ipak razigrana deca imaju toplinu i široko srce za stranca na motoru. Ali, to je šira priče, ostaviću je za neku drugu priliku. Ukoliko u Ankaru ulazite sa severa, a ako dolazite kopnom od Istanbula sva je prilika da sledeći saobraćajni prsten oko grada ulazite upravo sa severa – to je, uz jedan moderan Outlet market kao izuzetak, ubedljivo najružniji način da uđete u grad. Ako pri tom idete u centar, sve vođeni idejom da najbolje upoznate Ankaru za kratko vreme koje imate na raspolaganju, desiće se da upoznate jednu prašnjavu, neuređenu i haotičnu kasabu za koju ste samo čuli da ima preko 3 miliona stanovnika, a pitate se gde svi oni stadoše po tim favelama koje gledate. Pri tom, imaćete vremena za razmišljanja ove vrste, budući da je gotovo izvesno kako upravo stojite beznadežno zagušeni u večitom saobraćajnom kolapsu. Moderna Ankara počinje tamo gde centar završava – na zapadnom i južnom obodu Ulusa. Idući ovim pravcem, najpre ćete naići na Genčlik park, veliku zelenu oazu preko dana, a pulsirajuće grotlo kafića i ogroman i posećen luna park preko noći. Na njega se nadovezuju moderna sportska Arena, Univerzitet i železnička stanica. Ulice se šire i postaju moderni bulevari. Ka jugu oni vode u veoma moderne stambene i poslovne četvrti. Gledajući obe Ankare imate osećaj kao da se radi o dva različita grada, vekovima udaljenih jedan od drugog. Jedan je još uvek stara Angora, sa svim problemima koji se desetlećima nisu mnogo promenili; drugi je moderna Ankara, jedan od važnih azijskih megalopolisa. I one se, rekao bih, slabo međusobno razumeju. *** U Ankari sam proveo dve noći. Imao sam vremena, dakle, da dugo lutam ulicama, peške, prevozom i jeftinim taksijem (nikada mi neće biti jasno kako je u zemlji onoliko skupog motornog goriva, pa čak i LPG-a, taksi dostupan i relativno jeftin?!). U toj šetnji, odlučujem da posetim ono što sam propustio, kada sam prethodni put bio u Ankari – Anitkabir, tj. mauzolej Mustafe Kemala, mnogo poznatijeg pod nadimkom kojim je obeležio istoriju Turske: Ataturk (u bukvalnom prevodu: Otac Turaka!). Na kapiju mauzoleja dolazim peške, a od kapije se vozim kraljevski: na račun turskih poreskih obveznika do samog kompleksa transportuje me luksuzni, klimatizovani minibus. Bila je to samo prva najava monumentalnosti koja sledi, a Bogami se tako nešto ne viđa često, makar ne van onog malobrojnog preostalog komunističkog dela sveta. Mustafa Kemal bio je veoma zanimljiva i kontraverzna ličnost. Duboko je obeležio istoriju Turske. Zemlju je spasao haosa, koji je pretio nakon raspada otomanskog carstva. Uspeo da napravi savezništva sa tadašnjim velikim silama, radikalno je modernizovao zemlju i postavio temelje vizije koja možda tek sada doživljava svoje puno ispunjenje: ponovno rađanje ekonomski jake i bogate Turske države, svakako najveće regionalne sile. Sa druge strane, vodio je zemlju čvrstom rukom, beskompromisno koristeći vojsku za unutrašnje obračune, postavio je najjači kult ličnosti u modernoj Evropi (a Ataturk je Evropljanin – rođen u Solunu), nije mu se bilo zameriti, ni njemu ni njegovima, a sve to skoro neokrnjeno (ili tek nešto malo okrnjeno) traje i dan danas, čitavih 75 godina posle njegove smrti. Kako gledamo na Mustafu Kemala određeno je našim gledanjem na izbor da li u politici cilj uvek opravdava sredstvo, ili smatramo da i sredstva moraju biti legitimna. Upravo tako, u zavisnosti od lične filosofije života, posetioci napuštaju Anitkabir sa jednim od dva osećanja: ili su zadivljeni, takoreći puni strahopoštovanja, ili im je mauzolej samo pokušaj toliko puta viđen kroz istoriju – da se jednom nesumnjivo značajnom čoveku, iz unutrašnje potrebe tradicionalnog društva za kultom, prikači gotovo božanski oreol. *** Put iz Ankare na jug, čestim deonicama u izgadnji koje će uskoro činiti moderan pravac sa četiri savršene saobraćajne trake, vodi kroz prelepe zlatno-žute predele centralne Anadolije. Lako je putniku zastati i satima gledati u to zaslepljujuće, a opet smirujuće žutilo. Anadolijski plato, sve vreme ne spuštajući se ispod 1100 metara od nivoa mora, širi se na sve strane, najviše na istok. U sred tog zlata i žutila, posle jednog u nizu blagih prevoja, pogled puca na Tuz Gölü (u bukvanom prevodu "jezero soli" ili "slano jezero"; sada je valjda jasnije odakle Tuzla, grad soli!). Običaj je, kažu, da okamenjenim slanim koritom ovog jezera putnici namernici šetaju bosi. Za nešto je već ta šetnja sigurno dobra, mislim se, tako nastaju te legende. Dug me put čeka, pa potiskujem cinične misli i skidam putničke čizme, pridružujem se čudnoj masi sastavljenoj od domaćih tradicionalnih Turaka, modernih urbanih Turaka, Italijana i, ni manje ni više, jednog autobusa punog Kineza. Eto me kako tabanam koritom nekada jezera sa slanom vodom, računam, da parafraziram Dekarta, ako običaj nema bilo kakve veze sa mozgom a ja ipak malo protabanam po svoj toj soli, ispašću možda glup, mislim jedan glup Srbin uz pun autobus glupih Kineza i ne deluje tako značajno; ako sa druge strane običaj donosi sreću ili neku drugu korist, a ja propustim da se prošetam, bez razloga sam u ozbiljnom minusu i propustih priliku za ćar. Odnos uloženo-potencijalno dobijeno je perfektan. Skidaj dakle čizme i tabanaj! *** Na pola puta od Ankare ka obali, zavijam na istok i posle nepunih 150 kilometara nakon slanog jezera, dolazim u malo turističko mesto Goreme. Za Goreme uglavnom niko nije čuo, tj. dok se na spomene poznatiji toponim: Kapadokija; tada se stvari naprasno menjaju – Kapadokija je jedan od najposećenijih turističkih lokaliteta centralne Turske! Šta ćeš tamo, pa zar nemaš isto to samo domaće, srpsko, u Đavoljoj varoši? A, i zar nisi prošle godine bio na sličnom mestu, nadomak Gorija u Gruziji? Istina, sve to stoji tačno, doduše, ovi naši oko Kuršumlije nisu se (još) setili da u stenama izdube pećine i u njima žive, treba to videti! Dodatno, nije mi ovo veliki zaobilazak na putu za Erzurum, na toliki put dodatnih 100 kilometara se i ne računa. Pa što da ne onda, da vidim i ja šta gleda toliki strani turista u Turskoj! Kapadokija, mada je glupo i netačno, dakle tipično turistički, uzeti naziv starog kraljevstva za moderni geografski lokalitet, predstavlja dolinu između Nevšehira (kao najvećeg mesta u okolini), te Avanosa i pomenutog gradića Goreme. Velika je površinom onoliko, više stotina kvadratnih kilometara. Bila bi Kapadokija potpuno impresivna, autentično čudo sveta (!), kada bi je samo malo pustili na miru, evo jedan dan nedeljno da se ukine prateći vašar i malo profiltriraju horde turista. Imam i konrektan, nepristrasan predlog: pustiti tada samo putnike na, pa recimo, motorima! U međuvremenu, dok me turske vlasti ne poslušaju, zaboravite na gužvu, buku i "muzeje pod otvorenim nebom" (koji vam 6 Eur naplaćuju ulaz da vidite isto ono što imate kilometrima okolo besplatno). Umesto toga, pronađite svoj dimnjak, svoju pećinu u steni, svoj pogled i upite trenutak (punim plućima, onako kako je to davno preporučio "Oh, Captain, my Captain"). A posle, ili pre, toga – otiđite iznad Gorema i pogledajte panoramu doline. Pogled je impresivan i (još uvek) se ne naplaćuje. *** Kamp u Avanosu je pravi raj. Bez šale, za 5 Eur noć (umoran putnik, njegov motor i šator, sve džumle) dobijete ulaznicu za raj! S tim što ovaj raj ima i bazen. Sutra me čeka 700 i kusur kilometara lokalanih puteva do Erzuruma. Počelo je počelo… Nastavak sledi…

Ulazak u Stambol i kako sam još jednom bio zapanjen ovim gradom. Kako je Fener izgubio od Arsenala, a ja stekao prijatelje. I kako sam između kamiona, a iznad kontejnera poetično kročio u Aziju Nekih šezdesetak kilometara pre Istanbula svraćam na benzinsku stanicu, manje što mi je u tom trenutku neophodan preskupi turski benzin (znajući za jadac snabdeo sam se gorivom do vrha, plus dodatna kantica, na izlazu iz Bugarske), a više pripremajući sa za ono što sledi. Ulazak u grad! Koju god rutu i varijantu da izaberete za ulazak u ovaj višemilionski megalopolis na dva kontinenta (!), u vreme kada mu ja prilazim sa evropske strane – nema dobrog rešenja. Možete samo da birate kakav pogled želite (biranjem prilaznog pravca), pošto vam kolaps i stajanje svakako sleduju, jedino imate uticaj na izbor kulisa. Ja dolazim pravcem E80, dosadan ali brz put, zaobilazi gradove i od granice sa Bugarskom do samog prilaza gradu dovodi vas za tek nešto više od 90 minuta. A ja žurim, imam samo jednu noć za predivan Stambol. Naravno, na ovom mestu valja reći da "sam prilaz gradu" u slučaju Istanbula znači nekih 50 kilomatara od centralnih gradskih četvrti oko Zlatnog roga i Bosfora! I koliko god putnik pokušao da se pripremi na neizbežno, baš ništa ne može da vas učini spremnim za istanbulske gužve. Nekih 40km od centra grada gužva počinje (a kada kažem gužva mislim na kolonu vozila koja stoji, ispunivši svih 4, a povremeno i 6 i 8 kolovoznih traka puta u jednom smeru!!!). Dakle, punih 40 kilometara i dodatnih preko 90 minuta pokušavam da utičem na svoju sudbinu, umesto da se kao i velika većina lokalaca prepustim, menjajući impresivne auto-puteve: sa O-3 prelazim na O-2, sve u nadi da je na O-1 (unutrašnji prsten) manja gužva, al' ne lezi vraže… poželeh onaj spoljni prsten na O-3. I sve to vozim u zaustavnoj traci i između automobila, teško natovaren, sa bočnim koferima. Niti je zabavno, niti je moja ideja motociklizma. *** Umoran, dakle, pristižem dosta kasno u malenu gradsku četvrt na samom Bosforu – Ortakoy. Malenu, dabome, samo za istanbulske prilike. Ortakoy je na evropskoj strani grada, četvrt uglavljena između čuvenog Yildiz paka sa jedne, i Bešiktaša sa druge strane, neposredno ispod prvog mosta preko Bosfora. Kada sam prošli put bio u Istanbulu, sa Hit the Road 1 ekspedicijom, sa divljenjem sam naslonjen na ogradu bosforskog kruzera koji nas je vodio u obilazak grada sa mora, gledao tada mi nepoznatu živu, vibrirajuću gradsku četvrt na obali, prepunu kafića, vreve, dobre atmosfere i muzike. Još tada obećao sam sebi da ću, kada me put ponovo nanese u Istanbul, tu prespavati. Dodatno, četvrt je ispod samog mosta, a most me koliko sutradan vodi pravo u Aziju, neću mnogo dangubiti od rute, pa je odluka potpuno imala smisla. U Ortakoy četvrti možete posetiti čuvenu džamiju na obali (koja se, doduše, trenutno renovira), možete pojesti "Kumpir" (veliki i preskupi krompir sa svim mogućim i nemogućim dodacima), možete sesti u neki od brojnih kafića na rivi i biti opelješeni kao pravi zapadni turista, možete i sasvim lepo proći u nekom od više desetina restorana i odličnih kafea samo nekoliko ulica dalje od mora, a možete kao ja, upoznati nekog od mnogobrojnih za druženje spremnih lokalaca i sa njima gledati fudbal! *** Još na gore pominjanoj benzinskoj stanici ispred Istanbula, pre nego ću se upustiti u gnjavažu i gužvu zbog koje se pitate da li je u Aziju ipak možda bolje bilo ući trajektom, dok sam ja lenjo u hladovini srkutao instant kafu, pristiže autobus pun navijača Fenerbahča, koji ih iz pograničnog Edirna vodi na utakmicu u Istanbul. Naime, to veče Fener igra kvalifikacije za Ligu šampiona protiv londonskog Arsenala, a turska strast za fudbalom je nadaleko čuvena, iracionalna i nemerljiva! Reč po reč, ubrzo kao da se sto godina znamo, kao da su i fudbalski navijači poput bajkera – sevnu telefon i instrukcije istanbulskim poznanicima da mi organizuju gledanje "našeg" Fenera u nekom sport kafeu. Kratko ću izvestiti: nisam im bio "talija", a istorija crno-žutih neće pamtiti 2013. kao godinu velikih uspeha u Ligi šampiona. Ipak, kažu da su poznanstva u muci dugotrajnija od onih kovanih u zadovoljstvu. U tom smislu, moji novi istanbulski drugari već sutra ujutro došli su ponovo do Ortakoja trajektom sa azijske strane, a za to im je trebalo više od sat i po. Samo da bi mene ispratili na dalji put! U redu, ispostavilo se da su i oni u duši putnici, dvotočkaši, samo od one potpuno mazohističke sorte što ne ide na benzin – pa ih je ovo moje putovanje i samovanje inspirisalo i malo dirnulo. Fudbal, već posle prvog poluvrmena, više sa tim nije imao nikakve veze… *** U Aziju sam prešao preko drugog mosta, onog na pravcu O-2, računao sam nigde u stvari ne žurim, sam sam sebi mera, pa što da ne provezem i taj drugi most (ovim prvim u Aziju sam ušao prošle godine). Počeo sam da uživam u putovanju. I tako, između kamiona i iznad teretnog broda za transport kontejnera, kročio sam ponovo u Aziju. Nekome je ovaj prelazak samo prozaičan put između posla i doma (većina biznisa je na evropskoj strani, a većina ljudi živi na azijskoj), dok je meni, eto, uzbuđenje i najava avanture koja dolazi. Jer, putovanje u stvari počinje tek od ovog trenutka, sa ovim prelaskom u Aziju! Nastavak sledi… [ulazak u Tursku] [susret sa navijačima Fenera] [Gužva na ulazu u Istanbul, 30km od grada, dok još saobraćaj teče] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - detalj četvrti] [Ortakoy - renoviranje džamije, simbola četvrti] [Ortakoy - pogled na Bosfor] [bosfor] [Most preko Bosfora noću, pogled sa mola u Ortokoju] [Jutro u Ortokoju - braća biciklisti žele putniku srećan put!] [bešiktaš - vožnja obalom Bosfora] [Dobrodošli u Aziju!] [Autoportret putnika na obali Bosfora]

Kako sam krenuo na put i završio početak u Plovdivu, kako sam lutao ulicama i gledao zaljubljeni par i zašto sam uopšte krenuo sam Dakle, putovanje je, jedno lenjo i obično majsko jutro, pobedilo. Bez nekog posebnog razloga, naime prethodna noć nije slutila da će se bilo šta značajno dogoditi. Tako, bar u mom slučaju, povremeno čovek ode na počinak ne sluteći bilo šta, a jutrom se probudi putnik. Neko, eto, za punog meseca iz sna postaje vukodlak, neko noću krišom prazni frižider, čuveni Toza operiše u to nedoba kao vampir, a ja povremeno, i đavo će ga znati ko je tu prošao najlošije, samo osvanem kao putnik. I šta ćeš, kud' ćeš, bude onda gotovo. Ono, period inkubacije putnog virusa potraje još neki mesec. Ustaješ, bivstvuješ, odlaziš na počinak – sve se trudiš da deluješ uobičajeno i normalno. Krišom, dabome, sanjariš, praviš rutu, planiraš, popisuješ, čitaš, dopisuješ, još malo čitaš, spremaš, popravljaš, nabavljaš rezervne delove i opremu i, rekoh li već, čitaš. Hoću reći, to sve noću. Danju si i dalje uglavnom normalan, tj. u meri u kojoj si i bio normalan, dabome. Ukućani, a sve se i oni prave Toše i sve kao ćute, već vide koliko je sati, pomoći tu nema, samo gledaju koliko je loše ovaj put. Mada, iskren da budem, u mom slučaju ume da bude baš loše. I sve tako i u tom tonu, dok u jednom trenutku Gospođa duboko ne uzdahne, obrne krug očima, slegne ramenima i značajno se zagleda u svog supruga, u ovom slučaju ni manje, ni više, nego mene. Na kraju krajeva, ono što je muči je upravo ono što voli; prava dijalektička suprotnost, što bi rekao Marks. Dakle, na ovaj ili onaj način putnik dobije "zeleno svetlo" i od tog trenutka putovanje i zvanično može da počne. *** I eto kakve mi se sve misli motaju po glavi, dok kasnim na početak sopstvenog putovanja. Nekoliko prijatelja me za sreću i podršku ispraća, a ja po običaju kasnim i posledično sam nervozan. Tj. do trenutka dok ne shvatam da ne postoji niko ko bi mogao da se nervira što čeka sopstveni polazak, niko ko bi mogao da krene bez mene. Ovoga puta vozim sam. *** U Plovdiv pristižem veoma rano, tek nešto iza podneva, posle laganih i prijatnih 550 kilomatara prve etape. Prva granica, prva promena vremenske zone, prve fleke na čistom odelu. Prva u dugačkom nizu jeftinih hotelskih rupa koje me čekaju na ovom putu. Plovdiv, još onomad kada je putovanje počelo samo sebe da planira, biram za prvo prenoćište jednostavno i brzo. Jedina preostala veća varoš u Bugarskoj u kojoj do sada nisam bio. Dodatno, tačno je na ruti, na pogodnom mestu. Izbor je bio lak i logičan. Plovdiv je veliki grad, drugi po veličini u celoj Bugarskoj. Veličine Novog Sada, dakle nekoliko stotina hiljada duša, uvek sam ga zamišljao kao veliko i sivo postkomunističko sumorno mesto. Može biti da je to nekada i bio, mora da su te mentalne slike potekle od nekog letimično viđenog, a onda i ubrzo zaboravljenog, televizijskog snimka ili izveštaja u štampi iz Plovdiva, u mojoj ranoj mladosti. Tek, danas je malo od tog sivila ostalo. Možda po neka fasada, monumentalnost trgova, velike javne zgrade i, verovatno ponajviše, ogromni dehumanizovani stambeni blokovi, za koje je i Novi Beogad sušti etalon brige za čoveka i raznolikost! Ne i ne, sa druge strane je sadašnji život! Iako Bugarima ponekad ne izgleda tako, iako su kao i svi nestrpljivi i čini im se da zaslužuju sve i odmah sada - za nas sa strane, koji Bugarsku gledamo povremeno i sa pauzama između tih pogleda, jasno je kako ta zemlja napreduje. Infrastruktura se gradi, gradovi su živi, pokreću se biznisi, ima turizma! I, obratite pažnju, ovde se ne radi o glavnom gradu države, niti crnomoskom ili planinskom centru. Kada gradovi u unutrašnjosti imaju neku perspektivu (a imaju je u Bugarskoj većinom – i Varna i Burgas i Šumen, čak i Ruse i Pleven), zemlja se ipak kreće u pravom smeru. Plovdiv je jedan od najstarijih evropskih gradova. Na istom mestu, pored reke Marice, ljudi žive već više hiljada godina. Centar grada i centralno gradsko jezgro bukvalno su arheološko nalazište, uglavnom iz rimskog vremena. Rimski stadion (ispod centralne gradske ulice, nešto poput beogradske Knez Mihailove), amfiteatar (ugnježden u prirodnoj dolini između dva centralna gradska brda) i forum (ispod centralnog gradskog trga), svedoci su da se grad kroz vekove čak i nije mnogo pomerao. Šetajući ulicama, a ovaj grad, tj. njegova centralna zona, obilazi se isključivo peške (!), možete videti više sjajnih pravoslavnih crkava, sačuvane su i dve veoma stare džamije (u samom centru, a veća i lepša nalazi se iznad samog rimskog stadiona, pa možete na jednom mesto videti bar tri vertikalna sloja istorije!), kao i jedna rimokatolička katedrala i nekoliko protestanskih hramova. Već ova činjenica dosta govori o kosmopolitizmu i starosti Plovdiva. Ipak, bez dilema, moj favorit i najveća vrednost Plovdiva je njegova stara varoš. Kada od rimskog stadiona, dakle iz centralne pešačke zone, krenete polako uzbrdo na istok, ubrzo ulazite u splet malih i strmih ulica, prolaza i stazica koji se rađaju bez plana i reda, seku se pod svim zamislivim i nezamislivim uglovima, kruže, presecaju, vode pored i oko zidina i ko zna odakle i gde sve. I sve su pune šarmantnih i neodoljivih kuća, kućeraka, palata i svega između. Neke od tih građevina i ulica su renovirane i umivene, neke jedva stoje i bojite se da će prvi povetarac (ili neki Zli vuk!) da ih sruši, neke su van vidika turista (i u njima su po pravilu najbolji skriveni kafići i klubovi, vidi se to na prvu pogled, s nogu!), druge su pune suvenira… Dugo lutam tom kaldrmom. Gubim se i pronalazim, iza jednog ćoška je skriven najbolji mali Jazz klub koji sam video u poslednjih 5 godina, a iza drugog rimski amfiteatar sa 6.000 mesta. Na kaldrmi, ispred svog lokala, sedi zanimljiva devojka koja pravi neke arty drangulije, a iznutra se čuje RNR 60-ih. Dva koraka dalje zvuci zurli i ispijanje čaja ispred kafanice. Ne stiže mi se na cilj. Mislim se, svako brdo ima uglavnom samo jedan vrh, pre ili kasnije pronaćiću ga i ja. I znam, pogled će biti sjajan, Plovdiv okupan u zlatnom popodnevnom suncu. No, pre te neizbežnosti uživam, ovaj stari grad privlači, opija šarmom. Možda je u pitanju samo ushićenje što je putovanje počelo, pa zar nije ovaj mali biser praktično na pragu kuće upravo nagoveštaj svih onih pravih i teže dostićnih bisera koji me tek čakaju, može dakle biti i to, ali deluje mi da je oduševljenje autentično, poznajem već toliko sebe. *** Iza jednog trošnog kućerka, umesto sledeće kaldrme, odjednom proplanak i vrh. I pogled jeste sjajan i sunce preliva zlatnim baršunom, baš kako najviše volim. I taman da krenem da uživam, da nastavim da se radujem što i posle lepog ima opet lepo, samo novo i drugačije, a nije li to smisao potrage (!), videh njih dvoje. Zagrljeni, sede na ivici bedema i gladaju na Plovdiv sa visine. Savršeno dovoljni jedno drugom i perfektno nesvesni oka stranca koje ih posmatra. Eh, dovraga, mislim se. Suviše je rano da mi ovoliko nedostaje Violeta. Nastavak sledi… [Plovdiv - njih dvoje] [Deo ekipe za srećan ispraćaj - avgustovsko jutro u Beogradu] [Motor "pariran" ispred "hotela" u Plovdivu] [Plovdiv - detalj iz starog grada] [Plovdiv - detalj iz starog grada] [Plovdiv - pešačka zona i slojevi istorije] [Plovdiv - centralni trg] [Plovdiv se još jednom rađa - okom i rukama umetnika]

Al' najbolje je što malopre zamal' ne doživeh nervni slom - pošto je najviša tačka u gradu, instalirana snaga zvučnika sa kojih mujezini najavljuju molitvu je jedno 100KW. Pa kad je grunulo malopre, iznenada i podmuklo , a ja 20m odatle, zamal' ne zalegoh po sto... Odoh sad da :care: ...

Sinoc sam bio u istanbulskoj četvrti Ortakoj. Predivna četvrt, sećate se vas dvojica htr-ovaca, to je ona četvrt prepuna kafića i ljudi ispod samog prvog mosta preko Bosfora. Prošli put, gledajući sa broda, obećao sam sebi da ću sledeći put kada se nađem u Istanbulu tu popiti Efes, ako ne i spavati. Pa sam tako i učinio. Upoznao sam neke navijače Fenera, pa su me vodili da u kafiću gledamo Arsenal, mada nisam im baš bio talija Večeras sam već u Ankari, gde sam i sutra ceo dan, pre nego krenem u Kapadokiju na prvo kampovanje. Sedim na terasi zamka (kafić na najvišoj tački centra Ankare) i gledam grad okupan u svetlu ispod sebe. Turski net je i dalje isti - katastrofalan i dela ga na kašičicu...

To vi matori na , a mi mladići na: 10 20 Goto 10

Ej, društvo... hvala svima na podršci. Evo me, već stigao u Plovdiv, smešten (majko mila kakva rupa, al je bar jeftina ), istuširan i mirišljav. Sve do Ankare je čisto zagrevanje. Aco, gledam ove fotke gore i, pravo da ti kažem, ista mi misao pala na pamet za odelo ...

Nosi duplu garnituru potrebnog alata...Jbg, BMW je to...

Kako spakovati motor za ovakav put? U mom slučaju, finalno pakovanje nije dugo trajalo (ukupna težina na sedištu, iako povećeg gabarita, je svega 20kg - što je mnogo lakše od uobičajenog suvozača ): I skoro direktan prenos poslednjih, završnih priprema. Ključno za put : Kafica sa ženom, pa Bože zdravlja, ranim jutrom na put!

Bajkal i Mongolija, kao i severna ruska ruta ostaju za neko sledeće putovanje. Za ove termine previše su severno, a termini su takvi kakvi su zbog posla, dok je smer puta ovakav zbog viza...

Ljudi, hvala svima na lepim rečima! Podrška puno znači i puni čoveka pozitivnom energijom.

Sva papirologija sređena. Vize (koje nisu jednostavne), a Bogami i karnet. Za karnet, kao potencijalno najveći problem, moram da se zahvalim mom drugu i našem forumašu sa kontaktima u AMSS (ne znam da li želi da se eksponira, pa ne navodim konkretno), tako da je situacija sa karnetom razrešena na veoma razuman način! Uopšte nisam morao da polažem novac kao depozit, što mi je (kako da se izrazim ) bilo NEKAKO NEOBIČNO VAŽNO (ko zna kojim se ludim ciframa tu barata, razumeće). Zaista moram da se zahvalim AMSSu na razumevanju i podršci, eto - vremena se pomalo menjaju... Za vize, kao i do sada - pomogla mi je ministarka inostranih poslova naše male porodice - Violeta .

E, serija će morati da me sačeka da se vratim . Ali biće definitivno, samo nećemo tako dobar materijal (ako je to dozvoljeno meni da kažem) da ispucamo u prazno...