Kada sticajem okolnosti dugo ostanete u nekom gradu, polako se odomaćite. Naučite gde su dobri kafići, na kojim mestima jedu lokalci (tu obično bude povoljan odnos uloženog i dobijenog), gde se nalazi pumpa baš sa onim gorivom koje vam odgovara, gde je supermarket, menjačnica, besplatan wi-fi. Polako prestanete da gledate u kartu dok hodate, ne delujete više konstantno zbunjeno (ja to zovem kao "pigs in space" po popularnoj epizodi mapetovaca), naučite brojeve autobuskih linija, koliko košta taksi i gde se bezbedno parkira motor. A ponajbolje znam da sam se odomaćio po trenutku kada prestanem da primećujem manifestaciju okoline - kako ulica i mesto na kome spavam izgledaju, da li je čisto ili prljavo, trava ošišane ili ne, da li uopšte ima trave. Kada počnem da ih tretiram prosto kao bazu, tačku odmora i sigurnosti. U mom slučaju taj period identifikacije sa novom okolinom traje okreni-obrni oko tri dana. Drugim rečima, Astana mi je već postala bliska, kraj u kome je hotel već je "moj kraj", a prašnjava i mračna uličica sada je samo put do kuće. Moj kraj direktno je iza ovog poslovnog kompleksa: Nije ugledan, ali kao što rekoh više to i ne primećujem: Prethodna fotografija je hotelčić koji je moja baza u Astani. Samo na prvi pogled deluje loše! U stvari je fasada njegova najgora karakteristika. Radi se o čistom, toplom mestu, sa izuzetno ljubaznim osobljem i savršenim parkingom za motor iza zaključane kapije. Sa cenom potpuno prihvatljivom za preskupu Astanu. Neposredno pored su nove, moderne stambene zgrade, ta mešavina modernog i infrastrukturno zaostalog tako je tipična za prebrzo izgrađene gradove: U mom kraju imam sve šta mi je potrebno: pumpu sa gorivom od 95 i 98 oktana, dobar supermarket plus malu prodavnicu otvorenu celu noć, desetak odličnih kafića, veliki i moderan šoping mol (u kome sam juče morao da kupim zimsku jaknu, toliko je odjednom ovde u stepi zahladnelo) i najvažnije odličan ekspres restoran, gde mogu da jedem kuvana jela (pravi luksuz na ovakvom putu): Obližnji MEGA šoping mol: U blizini je i reka Ishim. Ovo već podseća na kuću i moju metafizički neraskidivu vezu sa beogradskim rekama: Astana je potpuno nov grad, sve što vidite na ovim fotografijama uglavnom nije postojalo pre svega 15 godina. U bukvalnom prevodu "Prestonica", grad generičkog imena, pravljena je kao izraz kazaškog ponosa i novostečenog samopoštovanja, sa idejom da zadivi. Sve vizure su potpuno dizajnirane, grad su pravila i razvijala najveća svetska imena iz sveta arhitekture (Kurokawa, Foster, Nicoletti...). Sve ovo vidljivo je na svakom koraku. Pogledajte samo kako izgledaju obale! Sve je dizajnirano (čak i sam vodotok, sistemom ustava napravljena je markatna vodena površina, od reke veličine možda topčiderske reke u Beogradu): Divno i kao stvoreno za poziranje: Naravno, sve ovo prosto mami na komentar:

Sve ovo je šminka. Jedine dve bitne stvari su: a) Da li je popravljena vidljivost po jakom Suncu direktno u ekran (u odnosu na Zumo 660, kao najbolji do sada u tom smislu) b) Da li je dramatično ubzan procesor (bar 100% realnog dobitka, tj. da rad u stvarnosti bude bar duplo brži). Ovo je naročito vidljivo kod iscrtavanja ogromnih (npr. osm) mapa Ako jeste, ko mnogo putuje i vozi - vredi 1000eur, jer sve ostalo je već veoma, veoma dobro. Od šminke, ja bih recimo otvorio kod ddeveloperima za dodatne aplikacije...

O da, granice su u ovom delu sveta tvrde, veoma vidljive i još uvek najviše prisutne u glavi. Mislim, mogao sam ja danas da se ljutim, imao sam sve razloge za to. Ali, već sam naučio da to ništa ne pomaže, nije to Evropa da digneš frku, ovde pali samo strpljenje i filosofski diskurs da je sve to deo puta i avanture

Sve se trudim da nastavim put, ali Astana izgleda još nije odlučila da me pusti... Kasno sinoć, javlja mi se Helge iz Biškeka (Kirgistan) i kaže da su imali veliki problem sa izlaskom iz zemlje. Naime, još kada smo ulazili u Kazahstan, u luci u Aktauu, znali smo za pravila i otišli u migracionu policiju da prijavimo svoj boravak, kao i da prijavimo motocikle. Bez tog pečata niste u mogućnosti da motocikl sa broda transportujete najpre na carinski pregled, a nakon toga da uđete u Kazahstan. Pisao sam inače, sećate se možda, koliko je ta procedura dugotrajna, zbunjujuća i veoma komplikovana. Tom prilikom dobili smo pečat na lučku propratnicu za motocikl, ali je službenica policije propustila da nam overi mali beli migracioni karton koji se dobija pri ulasku u zemlju. Mi naravno tada nismo znali proceduru, niti smo imali razloga za sumnju kako službenica u migracionoj policiji ne zna šta sve treba da obavi. Želeli smo, posle 50h ukupno, jedino da što pre prođemo prokleti KPP i uđemo u zemlju! Problem je nastao u trenutku kada nam policajac na KPP, da bi nas pustio iz carinske zone u Kazahstan, kao dokaz da smo obavili sve formalnosti i prikupili sve pečate trajno uzima lučku propratnicu. U tom trenutku ostali smo bez i jednog pečata migracione policije i dokaza da smo tamo uopšte bili, tj. postavljene su figure za ozbiljan problem prilikom izlaska iz zemlje. Naravno, da sam tada znao ono što sada znam, prosto bih mladu i lepu devojčicu u uniformi na šalteru migracione policije podsetio da overi prokleti papirić iz pasoša još jednim plavim ovalnim pečatom i verovatno da bi sve kasnije bilo uredu! I tako, njih dvojica, mislim Helge i Verner, pojavili su se bez overene registracije kao ovce na klanje na kazaško-kirgijskoj granici, sa željom da istu blaženo pređu. Bili su gotovo uhapšeni, dugi i neprijatni sati na granici završili su plaćanjem teške "kazne" i tek nakon toga su ih pustili u Kirgistan. I dobro su prošli, tek kasnije sam saznao koliko stvar može da bude ozbiljna. Pošto mi je Helge sinoć javio situaciju i pored toga što već zaista moram na put, onako ful napakovan rano jutros i spreman na pokret, odlučim da je ipak bolje da stvar završim u Astani. Valja videti kako sada da se izvučem iz ove papazjanije. Potegnem ja papir sa adresama srpskih ambasada u svim zemljama kroz koje prolazim (koji smo Viki i ja pripremili upravo za ovakve situacije), čvrknem približnu lokaciju u GPS i posle malo lutanja eto me pred vratima na 6. spratu poslovnog centra na respektabilnoj adresi u Astani, kako čekam da neko ambasadu otvori. Mislim se, bolje njih da pitam, da ne banem u policiju kao lopov na giljotinu ... Odmah ovako, s neba pa u rebra, moram da kažem: naši su me primili kao najrođenijeg! Malo zbog toga što im se sviđa ceo ovaj moj put i kao i većina ljudi koje srećem osećaju želju da pomognu, malo zbog toga što sam srpski građanin a oni takve ovde ne viđaju preterano često, ali najviše prosto zato što su sjajni ljudi i pravi profesionalci. Najpre su me poslužili kafom, pa sam onako na brzinu parkiran motor sa ulaza premestio u čuvanu diplomatsku garažu (isparkirali su automobil ambasade da mi naprave mesto!), a onda su me tim istim CMD autom transportovali okolo po Astani, pri čemu je otpravnik poslova Branislav Radojčić (drugi čovek ambasade) sve veme bio sa mnom. Uz svoju diplomatsku propusnicu, učinio je da se sva vrata u policiji brzo otvaraju, da nema pridika i pretnji, a ni suptilnih zahteva za podmazivanjem situacije. Vratili su nas u ambasadu, morali su ovi naši da naprave dokument o zvaničnom prevodu moje izjave, čovek je to sve lično i ekspresno uradio. Ponovo smo se vratili u policiju, prošli kroz još nekoliko iteracija dok nisam dobio tu čast da me država Kazahstan (zbog sopstvene greške!) kazni sa 85 Eur. Zvanična tarifa, osetno manje nego što su ovi moji pajtaši keširali nezvanično na granici, samo da se reše bede. U celom procesu, jer trajalo je to ceo dan, od jutros do evo pre pola sata, čak me je Branislav častio i ručkom. Za svoj lični novac. Sve vreme sam imao podršku, bio sam zbrinut i pažen, Ambasador (Vladimir Mirković, isto sjajan i duhovit čovek i interesantan sagovornik, ništa manje nego Branislav) bio je spreman da u slučaju da nas ponovo vrate potegne tešku diplomatsku artiljeriju. Sveukupno moram da izjavim: danas sam bio ponosan na Srbiju i ljude koji je predstavljaju ovde u Astani. Verujem da je ovo apsolutno vrhunska konzularna usluga, ne vidim da bi bilo koja država na svetu za svog građanina učinila više, nego što je ova moja, kakva je takva je drugu nemam a ovu volim, učinila za mene danas. U stvari, bila je to ljudska i prijateljska pomoć putniku, od strane sjajnih ljudi i jako mi je drago što sam ih danas sve upoznao. A ovo zadovoljstvo koje osećam, direktno je proporcionalno rezignaciji zbog situacije u koju sam doveden i neplaniranog troška (uz kaznu moram da neplanirano platim još jednu noć u hotelu u Astani, budući da će pasoš u policiji biti gotov, pogađate, tek sutra! I to sa nadom da daljih problema neće biti!!!). Evo, na kraju fotografije Branislava, neka se zna za ovog čoveka: Ako neko nekada iz našeg MFA pročita ove redove, budite ponosni na njega. On je danas učinio da se ja osećam ponosnim što sam građanin baš Srbije. Naravno da sam o ovoj asistenciji srpske ambasada naširoko pisao prvo Helgeu i Verneru. Neka zna Evropa šta je država!!! I da citiram našeg ambasadora, kada sam gorko, usled neplaniranog troška u vremenu i novcu, prokomentarisao kako ja u onoj situaciji u Aktauu jednostavno nisam mogao da pobedim (tj. učinim sve kako treba). Kaže on šeretski i sa puno iskustva: "ovo je zemlja u koju niko ne treba da dođe prvi put. Samo drugi put, tada sve znaš..." Tačno tako! A ova naša ekipa što se sprema sledeće godine za slične puteve: kada uđete u Kazahstan, pre nego što jedete ili piškite, čak pre nego kupite vodu, natočite gorivo ili razapnete kamp - pre svega toga pravo u migracionu policiju i overite prokleti beli papirić! Čekajući papire iz policije uz želju za brz nastavak puta, pozdravljam vas sve iz Astane! Biće valjda sve ok ujutro

Eh, vize, raspoloživo vreme, uobičajeni razlozi... Danas sam ostao još jedan dan u Astani, svidelo mi se ovde, a jutros mi se nije vozilo. Naučio sam da u ovim stvarima slušam svoju intuiciju. Sutra krećem na turu od oko 1500km dosta teškog puta, računam da će mi trebati 3 dana za to. Smrznuću se na kampovanju kao cvekla , osim ako ne nađem neke konake za kamiondžije...

Novo jutro, novi poduhvati! Ovoga jutra pridružuje nam se Nina. Biće naš vodič, prevodilac (iako sam ja tvrdio da nam isti nije potreban - što je po pravilu kod sagovornika izazivalo dobrućudan osmeh, tapšanje po ramenu i okretanje ka Nini za dalju komunikaciju) i sjajan sagovornik. Od one vrste koju ove tri sanjalačke duše mogu pronaći valjda još samo u pravom umetniku, dakle još gorem i beznadežnijem sanjaru nego što je to putnik! Kukao sam, kukao i iskukao! Danas idemo na Čimbulak i Medeu. Ski centar iznad Almatija. Svi koji me znaju, znaju da ne mogu da propustim dobar ski centar. Čak ni u letnjem periodu. Nerviram sve onoliko zbog toga, a sada sam na taj spisak dodao jednog Norvežanina, jednog Švajcarca i jednu moldavsku prvakinju kazahstanskog teatra/TV glumicu. Baš me briga, biće i vama lepo mislim se, volite prirodu, iz takvih ste krajeva, prvi je na spisku Medeu: Mladi čitaoče, nisi čuo za Medeu? To ti je mitsko mesto, mitski stadion za brzo klizanje. Na njemu je postignuto preko 80 svetskih rekorda, delimično zbog činjenice da se nalazi na 1500m iznad nivoa mora, delimično zbog jako dobre i kvalitetne staze. Sećam ga se još iz mojih dečačkih dana 80-tih godina i olimpijskih prenosa, svi su ovde dolazili da napadnu rekord, sada ga gledam uživo: Na vrh vodi moderna Dopplemayer kabinska žičara, prvoklasna: Predeli kao u Evropi. Apsolutno kao Alpi, neverovatno da sam u onom istom Kazahstanu, samo 30min od najvećeg grada: Tu je i mali kanjon: Verner doziva krave, na švajcarskom nemačkom. Legenda: Ski centar je prvoklasan. Prilično mali, ali imati ovako nešto na 30min od kuće je veliki luksuz i mnogo toga bih dao za nešto slično! Sedimo dugo i šetamo, ja sam kao i uvek u sličnim prilikama srećan, a ni ostali se ne bune. Uživamo, punim plućima: Kako je video orla, tako je potrčao da plati i da se slika. Kada dete u nama nije mrtvo ni u telu od 60 godina, znači da st uspeli u životu! Helge i ptica: Ekipa na okupu, Verner iza objektiva: Povratak, idemo žičarom: Put ispod je odličan za vožnju motora! Na kraju dana, duga iznad grada! Sasvim simbolično, jer pronašao sam svoju sreću u Kazahstanu. Almati je prelep grad i ostaje urezan u mom sećanju. Dobro sam se odmorio, proveo 4 dana sa dobrim ljudima i napunio baterije. Uveče, odlazimo na oproštajnu večeru. Krivo nam je što se rastajemo. Malo je falilo da ili oni obrnu sa mnom, ili ja sa njima. Bili su pravi saputnici, kadri da voze satima bez gunđanja, ljudi od kojih možeš da naučiš puno i o motorima i o životu. I najviše o ceni Slobode! Siguran sam da ćemo se negde još sresti: Ujutro, okupljamo se za još jednu zajedničku sliku. Rastanak je bio emotivan. Helge me je zagrlio i drhtavim glasom rekao da mu obavezno pošaljem email kada sigurno stignem kući. Da li sam ga čudno pogledao, ali dodao je onda da će i on učiniti isto. Za njih sam još klinac, matori ogrubeli moreplovac osećao se odgovornim! Nema grubog sanjara, to je, sve je to pekmez ispod grube kože. Srećan vam put prijatelji i ne zaboravite da se dobro zabavite! Srešćemo se negde, znate da je ovo mala planeta!

Helge (60) i Verner (58) su zaista sjajni tipovi. Kaže mi Helge: "gotov si i ti, ima ovako kao nas dvojica da se akaš po gudurama i pustinjama pod stare dane". A ja se mislim, ej burazeru, samo da si u pravu... No, da završim Almati, ponoć je ovde prošla, moram sutra da putujem...

Ej, Milence - pa vratio sam se u priči! Fizički sam u Astani (ujutro odoh več dalje), ali pričom smo stigli do Almatija.

Novo jutro. Prvo što vidim je da g. Predsednik dolazi u posetu Operi. Pa zar baš danas, kada idemo da servisiramo motore (sve okolo je "zakrito", da Predsednika slučajno nešto ne iznenadi): Posle proboja kroz gužvu i kordone narodne milicije, stižemo u Ducati: Dok matorci čekićaju svoje matorce, moderni motori servisiraju se glavom : Neko menja ulje, neko gume, neko i ulje i gume. Redovan servis za svu trojicu, malo smo čekali i tempirali usput da odradimo stvar svi zajedno: Neko istom onom glavom (ludom) napravi sebi nepotreban problem. Klasičan "over doing" i posledično prekinuta jedna žbica (sreća, na prednjem točku): Za uspomenu posle servisa, zajednička fotografija sa uposlenicima Ducati dileta u Almatiju. Fini ljudi, još jednom im hvala na razumevanju i pravom solidarnom bajkerskom duhu: Moji matorcu u uzbečku ambasadu, a ja na ručak: Uspeh! Posle 4 nedelje jalovih pokušaja i 7 dana čekanja u Bakuu, Verner i Helge u Almatiju za 48h dobijaju uzbečku vizu. Osećam se i ja trijumfalno! Uostalom, izviđaju teren za moje sledeće putovanje (tj. jedan njegov deo)! Redovna dnevna razmena fotografija: Uveče, Verner i ja kao gosti idemo na predstavu u teatar Ljermontov (Verna žena). Vernerova prijateljica Nina igra glavnu ulogu! Veče završavamo uz "Žiguli", rusko pivo koje sam neobično zavoleo (čak više nego "Baltiku"). Evo me i sada kako, dok kucam ove redove, pijuckam pivo, navukli me matorci (onaj stariji Helge naročito):

Da se vratimo na temu , idemo nazad u Almati! Almati je daleko najveći, verovatno najlepši (mada i Astana ima svoje impresivne adute!) i svakako najkompletniji grad što se kvaliteta života u Kazahstanu tiče. Neznatno je manji od Beograda. Na svakom koraku vidi se da je u Almatiju, potpuno suprotno od dotadašnjeg iskustva sa Kazahstanom, prisutan novac. Mnogo novca. Grad je skup, na momente čak i zapadnoevropski skup. Sinoć smo pristigli iz Taraza. Već ranije dogovorili smo se da zajedno uzmemo par dana odmora. Biće prilike da se rastanemo, svi bi da to još malo odložimo. Pošto ćemo u gradu provesti nekoliko, pokazaće se kasnije četiri, dana - odlučujemo da se isprsimo i uzmemo dobar hotel. Potpuno siguran i čuvan parking za motore je imperativ. Kao i do sada u sličnim prilikama, konsultujemo Vernerovu "Knjigu" ("The Book" -naš kolokvijalni naziv za izdanje Lonely planeta "Central Asia", odličan vodič koji često sadrži dobre preporuke za smeštaj). Doveo sam nas sinoć do hotela iz prve, što je u velikim gradovima bez precizne navigacije ravno manjoj senzaciji. Evo nas kako ujutro krećemo da istražimo grad, ali najpre pošto pronađemo mesto gde ćemo sutra servisirati motore. Hotel Almati, na odličnoj lokaciji u centru grada: To je taj trenutak! Mapa grada i prvo otiskivanje u nepoznato. Helge se toga grozi, kaže "ti si city boy, ti to voliš, ti si ovde kao riba u vodi, ja najradije ne bih nigde iz hotela". Sve je u pravu. Krećemo da dogovrimo servisiranje motora: BMW diler nas hladno i glatko odbija (Astana motors, neka se zna!): Dok nas fini ljudi iz Ducati Almati-ja prihvataju kao najrođenije. Sve će nam biti na raspolaganju, kažu moramo pomoći takvim putnicima (i to neka se zna!): Servis ćemo obaviti sutra, sada najpre ono što smo jutros propustili (to nam je u kampu uvek prva stvar). Dakle, kafica: Snimam zanimljiv znak. Ignorisali smo ga redovno i rutinski, sa pričom da je, eno vidi se, prikazan skuter, dok smo mi, pa pogledaj narodna Milicijo zar nije očigledno, veliki motori (palilo je svaki put!): Na svakom koraku su menjačnice. U Almatiju je, za razliku od dotadašneg iskustva sa Kazahstanom (izuzimajući Aktobe), veoma lako zameniti novac po fer kursu: Prva na spisku znamenitosti je ruska pravoslavna Voznjesenska katedrala, druga najveća drvena građevina na svetu. Nalazi se u memorijalnom parku "28 Panfilov heroja", podignutom u čast Kazaka stradalih u borbi protiv Nacista: Kazahstan ima oko 2/3 azijatskog i nešto manje od 1/3 slovenskog stanovništva. Svi žive u skladu, a mešana društva (na ulici, u lokalima itd.) su pravilo! Bez obzira na rasu, sve žene su potpuno i konstatno sređene: Parkovi Almatija jesu lepi, ali ko je prethodno na svom putovanju posetio sve one čarobne iranske parkove ne može sasvim da bude impresioniran. Lepo je svejedno: Almati je do kraja devedesetih godina prošlog veka bio prestonica Kazahstana. Puno je javnih zgrada koji svedoče o tom vremenu: Almati je najveći centar umetnosti regiona. Muzička akademija i koncertna dvorana: Pozorište Ljermontov, najbolji teatar u gradu: Zgrada Opere: Trg republike, monumentalan trg iz sovjetskog vremena. Parole više nisu u crvenoj boji i ne govore o komunizmu, ali su i dalje prisutne. Boje se menjaju, svest u ovoj zemlji još nije sasvim promenjena: A sa druge strane moderan život. Na repertoaru je "Džobs": Redovi za bankomat kao bilo gde u razvijenom svetu: Ovako se zaustavlja taksi (ruski sistem - taksi je svaki običan auto, koji odluči da stane i zaradi nešto sitno sa strane). Ako ste lepa devojka srednje vreme čekanja je oko 5 sekundi! Posle Las Vegasa, evo još jedne kopije : Žene svih rasa u Kazahstanu su prelepe: Staro ime grada "Alma ata" znači "Otac svih jabuka" (po autohtonoj divljoj sorti iz okoline, za koju se tvrdi da sve domaće jabuke od nje vode poreklo). Jabuka je dakle simbol grada: Moderan život - savremen šoping mol ispod sovjetskog Trga Republike: I brend prodavnice duž većeg dela Furmanove ulice: Putujem već jako dugo. Došlo je vreme za šišanje! Rešenja u vidu salona koji rade po evropskim metodama (i sa evropskim cenama!) su prisutna na svakom koraku. Biram dobar salon, mlada i lepa Maša se baš trudi da stranac bude zadovoljan, zadovoljan rezultatom i jesam, mada realno nemogu ni da primirišu kvalitetu usluge kod dva Đoleta (jedan prisutan ovde) i jedne Tanje, po meni sveukupno najboljeg salona u Beogradu! Tzv. "Katice", stari češki tramvaji kao i u Beogradu do skoro: Ovde gradske rečice nisu ubijene sprovođenjem u kanalizacione kolektore, kao kod nas u preregulisanoj Evropi! Jesu ukroćene, jesu ispravljene i betonirane, ali jesu i još uvek na svetlosti dana. Podžavam rešenje 100%! Sve je skupo u Almatiju, pa ni računari nisu izuzetak. Ulazni model laptopa je čak 500 Eur. Beograd je po ovom pitanju značajno povoljniji: Ljubav u parku. Uživo i ovekovečena u kamenu. Večno prisutna. Lepo je to, zar ne? Komunalne službe rade da se mladi vole na čistom : Nazad u hotel. Posle celog dana lutanja. Ako, nema ništa lepše nego upoznati još jedan novi grad! Panorama Almatija u sumrak. Na žalost, vazduh je i ovde zagađen i smog kvari sliku: Opera i grad iza noću. Lep prizor kada čovek za trenutak zagubi pogled preko terase:

Dobar si prodavac, što jes' jes'... Na Sardiniji mislio sam na "vanpansionsku potrošnju", da ne kažem pivo od 10eur... Pitanje je takođe ima li terene za 6x500km vožnje, a da nisu magistralni putevi. Ako kažeš da ima, onda je to druga priča... Hvala na lepim željama!

Evo je aktuelna mapa: Polako apsolviram Kazahstan...

Hvala na pozivu Milane. Ako budu Pirineji i budem u prilici da idem, ja sigurno idem avionom + rentam motor. I inače grupa je takvog tipa - više je tu važno uživanje i druženje, kako sam do sada video, nego neka hard core vožnja (do tamo i nazad). Za Sardiniju ja verovatno nisam zainteresovan (preskupo je, a meni lično nije izazovno toliko), ali gde god bude grupa išla znam da će hotel biti super! Nisam još glasao, glasaću kada budem znao da li sam u prilici da idem. Pozdrav celom društvu!

Moram da prenesem ovde jedan mail koji sam poslao Violeti, kao crticu mentaliteta ovdašnjih ljudi - i Kazaka i Rusa (koje sam generalizujući na početku, sudeći po zapadnjacima Kazahstana, nepravedno okarakterisao kao neljubazne). Dakle, mail: Jao, Violeta koliko su divni u ovom hotelčiću!!! Ja pitao za obućara i oni mi rekli za jednog, znaš pričao sam ti sinoć - da mi zašije načetu Givi torbu. Kad ono, eto ti za 5min dolazi žena, vlasnica hotela i kaže: "ma, gde ćeš sada da tražiš "sapožnika" (obućar, nije mi loš ruski, a? ). I kaže još: "Daj, ja ću da ti zašijem na mašini". I odnese torbu. Sada se vratila, reče: "Ma, nije moglo na mašini, ušila sam ručno debelom iglom!" Divni su, a meni problem u nastanku rešen! Torba je već počela da ljulja na motoru. Eto, morao sam ovo sa tobom da podelim...

Oho, bravo omladinci. Odlično, uživao sam čitajući ovog jutra uz kaficu!

nije mi jasno, a zanima me Jednostavno: sa audio miksete (u mom sliučaju Autocom), sa izlaza za suvozača odveo sam signal na line-in gopro-a. Tako sam dobio miksovan signal stereo kvaliteta na gopro snimku. Ovo sam odradio još prošle godine za HtR1, kada smo snimali seriju (a od tada je ostala i navika komentarisanja ), naročito je efektno kada hvatam komunikaciju radio vezom. E da, između autocoma i gopro-a dodao sam jedan audio filtar (1:1 trafo, ko nema pravi audio filtar, može da uzme ovakav trafo, ima ih po starim modemima). Signal mora da se galvanski razdvoji, kako bi se eliminisala tzv. "common ground" autocoma, tj. kondukcione smetnje sa motora. Tada dobijete savršen signal, koji deluje kao da ste miksali u montaži.

Do sada sam prešao tačno 12.708km (po track logovima, znači verovatno i malo više, jer nije uvek navigacija uključena). Uradio sam redovan servis, s tim što (za razliku od prošle godine) sada nisam otvarao motor, jer nije na red dolazila promena svećica, a nije bilo potrebe za štelovanjem ventila. Gume su u solidnom stanju, imaju još jedno 30% (Metzeler tourance EXP, guma koju najviše volim za duga putovanja, ujedno odlična u svim uslovima i dosta dugotrajna). Nadam se da će izdržati do BG, ako ne, promeniću u Rusiji ili Kijevu. Na oba mesta ne bi smelo da bude problem. Ja imam dosta tečan stil vožnje i već sam iz ove gume izvlačio 18-20k km. Problem je što će sada biti više, ponet putovanjem dosta sam produžavao originalni plan (samo u Iranu preko 2000km, a i u Kazahstanu će biti bar oko 1500km više). Ulje sam nosio svoje (Motorex Snitzer za boxer motore i ponovo se pokazalo fenomenalno, lepa boja na istakanju, između dve dopune za 11500km potrošeno svega 300ml! U ovo ulje se već kunem, a ima ga u BG za normalnu nabavku, po ceni boljoj nego u SLO npr. Inače, sinoć sam pristigao u Astanu, novu impresivnu prestnonicu Kazahstana. Za 2 dana rutinsku prevezao 1200km, uželeo sam se bio vožnje. Mnogo sam severno, već redovno vozim na 8C ujutro, noću je jako hladno. Došla zima... Astana sinoć (šta napraviše petro dolari, a? ):

Ma, snimak ne pokazuje "specifičan" miris, ne vidi se ni koliko je sve "čisto", od posteljine do poda, na ivici da moraš da koristiš vreću za spavanje, mrlje od krvi itd... Nebitno. Mada, u pravu si naravno da je za jedno veče bilo ok, ako se izuzme smeštaj za motor, što me je verovatno najviše frustriralo. Bilo kako bilo, moj mali odmor u Almatiju je završen i za koji trenutak krećem na sever, ka jezeru Balkhash i potom Astani. Uželeo sam se vožnje. Na minus stranu, naša mala družina se rastaje i od danas opet vozim sam.

Garant nisi imao crvenu i zelenu sijalicu k'o u Jusufeliju...Hotel "Baraka" bese??? Nisi me ubedio da je ovo veca rupa od onoga . Znam da mi je bilo gadno i da se istusiram, pa sam spavao u kompletnoj moto opremi sa sve cizmama He, nađoh jedan video sa malom "recenzijom" aralske rupe, pa moram sa Mimijem i vama da podelim... Radosti putovanja:

Za kraj ove ture, evo jedan mali video od tog jutra - mala skica atmosfera iz vožnje: PS: čuje se i šta slušam od muzike dok vozim

^^ E, od onog vala nije veća rupa. Ono je Kelvinova nula svih hotela ovog univerzuma!

Jutro u Aralsku - ima nas sada ne trojica, već petorica!!! Oko 4h ujutro u grad su pristigla vozom još dva Norvežanina, otac i sin, na dva F800. Stavili su motore u Almatiju na voz i iskrcali se u Aralsku. Čude se zašto mi planiramo tu tešku deonicu da vozimo, kažu mnogo je to kilometara, mi rekosmo zato smo i došli! I eto, u Aralsku, avetnjskom gradu koga su čak i božanstva svih vrsta i verske nadležnosti očito zaboravila, dogodio se pravi mali moto skup: Odlazimo motorima na dno nekada najveće luke na Aralskom moru. Ljudi su pregradili Amu Darju i Sir Darju, dve najveće i praktično jedine pritoke i ostavile jezero bez vode. Voda je sada 50km dalje od grada, a jezero je na samom umoru, bukvalno ostale su samo još tri međusobno odvojene bare: Tuga i čemer, ljudska glupost i igranje sa prirodom. Brod koji je ostao bez mora, vlasnik ga ogradio da ga lopovi ne iseku u stari metal: U isto vreme sam i tužan i besan. Ovo je, uz seču amazonskih šuma, najveća svetska ekološka katastrofa i potpuna životna kataklizma za lokalnu zajednicu (zamislite ima li gore i depresivnije sudbine za jedno lučko i ribarsko mesto nego da ostane bez mora! Zamislite na šta bi ličio Koper da se npr. Jadran povuče do Pule!): Strašno i tužno, tužno i strašno! Pogledajte još jednom prethodnu fotografiju, pogledajte horizont koje se stapa sa suvim dnom. Osetićete neki grč u grlu, uživo je to skoro neizdrživo. A deca i dalje žive svoj dečiji život, ovi klinci se i ne sećaji Arala, kao i sva deca na koju sam nailazio na ovom putu fascinirani su motorima. Prelepi klinci, ogrubeli pre vremena, prokleti sudbinom grada u kome su rođeni: Afrika na dnu mora, eto i to se događa ponekad: Otac i sin, pa neka i ukradu poneki kilometar vozom, šta ima veze - ima nešto dirljivo u ovakvom epskom putovanju oca sa svojim sinom. Skoro me je to, onako omekšalog od tragične sudbine Arala, rasplakalo tog jutra. Voleo sam da putujem sa svojim pokojnim ocem: Koliko samo ironije i tragike stoji iza ovog prozaičnog ulaza u Aralsk, tako sličnog ulazu u svaki primorski grad. Danas je to srceparajući svedok epohalne i nedopustive ljudske bahatosti. Čak i to što, pogledajte, i dalje farbaju i održavaju ovaj spomenik kao da dodatno boji tragikom ceo prizor: I odosmo dalje, skamenjeni i zanemeli. Ka Kyzylordi. Dugo sam ćutao po izlasku iz Aralska.

Dan odmora prošao je brzo. Iz Aktobea krećemo ka Aralsku, nekada najvećoj luci na Aralskom moru, a od kada se more ljudskom glupošću povuklo - gradu duhova. Moje saputnike tužna sudbina ovog mesta ne znaima koliko i mene, pa odlučujemo da da pritisnem i tih 650km izvezem brže od njih, završim sa fotografisanjem i razgledanjem i uveče se nađemo na spavanju. Ova odluka umalo je mogla da me košta višečasovnog čekanja na njih i gorivo koje nose, usred pustinje . Oko Aktobea ima vode, pa ima i zelenila: Udaljenosti između gradova u Kazahstanu su zaista velike. Ogromna je to zemlja, otprilike kao ceo evropski kontinent: Još uvek je zeleno, neka vrsta kazahstanske stepe. Naravno, jer nalazim se severno od pustinjskih predela. Kada gledate svu tu ravnu stepu biva vam polako jasno zašto su Sovjeti onomad izabrali baš Kazahstan za centar svog svemirskog programa. Izolovano i potuno ravno! Neko je pitao šta jedem. Doručak u stepi: pašteta, kačkavalj i hleb. Luksuz! Mene ovaj pejzaž ostavlja bez daha! Stotinama kilometara vozite ovako, horizont se spaja sa predelom kroz koji se krećete, dobra muzika u ušima. Ah, život! Put je na ovoj deonici SJAJAN! Ali, dobar put je tek nedavno napravljen. Godine očajnog kolovoza bez asfalta i ogromne razdaljine koje teraju na brzu vožnju imale su svoj danak u desetinama, ako ne i stotinama mrtvih. Brojni krajputaši svedoče o tom vremenu (ne ponovlio se!): Kada vidite ovakve table, znate da iza njih sledi lutrija. Ima li puta, da li je završen, možda vas čeka nov, savršen asfalt, a možda i 100km prašine i dubokog peska. Uh, ne volim da vidim ovakvu tablu: Nema više stepe, opet sam južno i vratio sam se u pustinju. No, put je dobar i u tim uslovima pustinja je zaista prijatno i efektno mesto. Prava mala meditacija: Ubrzo, shvatam da to što nema pumpi i naseljenih mesta nije privremeno. Do Aralska očito nema ničega! Trošim sve zalihe benzina i dosipam rezervu: Nastavljam kroz pustinju, ovde zaista nema nikoga. Ipak, znam da i ako ostanem bez goriva, najgore što me čeka je 4-5h čekanja na Suncu - nailaze Helge i Verner i nose rezervu. Dakle, bezbrižan sam i uživam u vožnji: Ispred Aralska, najzad pumpa! Nikada nije stalo više benzina u moj motor: Ulazak u mesto u suton. Ovaj avetinjski grad u toj zoni sumraka delovao mi je još depresivnije. Kasno je i nema govora o kampovanju! Pronalazim mli hotel, verovatno najgoru rupu na celom putovanju. Doduše, istu skupo naplaćuju (20eur noć!): Prljavo je, skoro odvratno, soba nema čak ni tuš, no nemam(o) izbora. Dogovor je bio da ja nađem spavanje (kamp ili hotel) i javim društvu. Tako je kako je za večeras...

Nego, da se vratimo fotografijama, tamo gde smo stali - Aktobe, pravi grad i zaslužen odmor: Prvo što sam uradio posle sve one prašine i pustinje, častio sam svoje prevozno sredstvo jednim dobrim spa tretmanom. I to ne bilo kakvim, ništa kao umilna ženska ruka za napaćeno stvorenje: Kada smo već tako lepi i rasterećeni, red je da se malo pozira ispred hotela. Inače, radi se o starom ruskom Intertursovom hotelu, koji je zaista priča za sebe i biće mu posvećena dužna pažnja u široj verziji putopisa : Venčanja su veliki biznis u Kazahstanu, mnogo se na njih troši (kao i na groblja!!!). Zvuči pomalo poznato? Aktobe je moderan grad, oko 400.000 stanovnika. Kao stranac tu više niste tako velika atrakcija kao u zapadnom, nerazvijenom delu zemlje. Prija mi da šetam u relativnoj anonimnosti, da se utopim u masu velikog mesta: Zanimljiv i rekao bih prilično uspeo pokušaj da se sovjetskom sivilu arhitekture udahne malo života - obojiti terase u jarke boje: Ni traga raspalom stanju zapadnog Kazahstana, komunalne službe odlično obavljaju svoj posao. U pozadini je zgrada Kazak telekoma: Karting staza u samom centru - nije loše: Neobična pojava, gradski stadion je u samom centru (otprilike kao na beogradskim Terazijama!): Super za klince, mini zoološki vrt u srcu grada: Ponekada mi i globalizam prija. Kada za svega 1h moram da večeram, kupim hranu i vodu za kampovanje i obnovim kozmetiku, najbolji odgovor su ovakva mesta (ko bi još pre samo 24h rekao da ću i ovo sresti u Kazahstanu): Kao što rekoh, ponekad mi i globalizam odgovara! Kuvano jelo iz ekspres restorana, posle mnogo dana: Eto, i jedan srpski brend našao je svoj put na istok: Uveče, u hotel pristižu i Verner i Helge. Sinoć sam ih ostavio 200km ispred Aktobea, oni nisu mogli više, a ja sam zaista želeo Internet i da se čujem sa Gospođom, pa sam presirao. Društvo je opet kompletno:

Iz Crnog mora u Azovsko more, odatle Donom do kanala koji ga povezuje sa Volgom (Volga-Don-kanal) i konacno Volgom do Kaspijskog mora. E, ovako sam i ja mislio najpre, ali Kapetan Karabaha kaže drugačije: Mediteran, pa okean i severno more, pa kanalom do Volge i onda niz ceo tok Volge do Kaspijskog mora!