No, nemam vremena za čekanje, treba stići do Volgograda. Pakujem stvari i ubrzo sam spreman da krenem. Prilazi mi stariji čovek i počinje da ćaska o motorima. Vidim da se odlično razume u problematiku, dalji razgovor otkriva da je dugo vozio moto-kros (priča mi o stazama u okolini, imaju 3 dobre kros staze). Zanima ga moj motor, dugo ga gleda, ja i pored toga što praktično trošim vreme od vožnje nisam nervozan, uživam u razgovoru. Na kraju, razume se, poziranje: Krećem! Najpre prelazim i drugi astrahanski kanal: Kratko probijanje kroz gradsku vrevu, mada je glavni saobraćajni špic već odavno završen, prednost kasnog starta, i odmah prelazim Volgu, tj. dva njena rukavca, svega nekoliko kilometara pre početka delte: Temperatura je savršena za vožnju, oko 15 stepeni Celzijusa, oblačno, nema Sunca da mi smeta. Put je dobar i suv, kilometraža za te uslove mala (manje od 500 kilometara). Sveukupno smeši mi se jedna od najlakših etapa celog putovanja! Sve vreme vozim paralalno sa Volgom, tj. njenim zapadnim rukavcima. Stajem da upijem atmosferu: Pogledajte samo tu reku! Ovo je zapadna polovina samo jednog od rukavaca. Peščane plaže i sprudovi na sve strane: Volga me je impresionirala, zaista. Pogledajte atmosferu i komentar, o Volgi, druženju, ruskim putevima: I lagano, bez bilo kakvih problema, brzo i zaista lako, stižem do Volgograda (Staljingrad). Poznat je kao grad čudne topologije, izuzetno dugačak (preko 80km!) i ušoren, loših i prašnjavih ulica, na obali Volge i izuzetno strateški bitnog kanala Don-Volga, kojim je Kaspijsko more povezano sa Crnim morem i samim tim sa svetskim okeanima. Volgograd je grad heroj, poprište najkrvavije bitke u istoriji čovečanstva, grad žrtvovanja, ponosa, pamćenja, tvrdoglavosti i bezumlja. Pročitajte poruku na ovoj tabli! Potresno i tačno. Zaista, stupam na zemlju gde je svaka stopa natopljena krvlju. Ako je neko mesto sveto, ako je neki grad opomena, ondo je to ovo mesto i ovaj grad u koji sada ulazim. Imam neku čudnu tremu, strahopoštovanje, veoma sam svestan gde sam. Nailazim na loše ulice i sjajan volgogradski tramvaj, sve mi to pomaže da se vratim u realnost: U Volgogradu sam već tri dana. Velik, siv, prljav, još uvek prkosan i potresan grad. Njega opisati zahteva više vremena i koncentracije. Sve u ovom gradu to zaslužuje. A do budućeg opisa, sećam se i još uvek gledam u Volgu. Pozdrav od vašeg putopisca:

Astrahan, mesto kome dugujem još jedan dan Još prethodne večeri Astrahan mi se svideo. Živo, dobro osvetljeno mesto, ima dosta ljudi na ulici i dobru ponudu lepih kafića i restorana. Osim Volge, ima i dva velika kanala koji vijugaju kroz grad, vode dakle ima na sve strane, dovoljno i za najzahtevnije ljubitelje gradskih vodotokova. Svanulo je jutro, čeka me put do Volgograda, u Astrahanu sam planirao da provedem samo jedno veče. Grad me privlači svojom energijom, pa činim ono što sam retko činio na ovom putovanju - odlažem start etape za iza podneva i odlazim u grad! Centar Astrahana je lepo sređena pešačka zona, kojom dominira astrhanski kremlj, dvorac iz 16. veka (ako se ovako iz glave ne varam, a ne varam se). Upečatljiv, nekako otmen, trenutno je u renoviranju unutrašnjosti. Na zapadnom ulazu u dvorac je velika pravoslavna katedrala, koja dominira pogledom. Sa severne strane kremaljskih zidina nalazi se dobro održavan park, u njemu sam sinoć prvi put posle mnogo dana video ljude koji šetaju svoje pse, znak poznatog života za mene. Park je izgrađen oko Lenjinovog trga, za Rusiju skromnog po dimenzijama, kojim dominira veliki spomenik Vladimiru Iljiču: Dvestotinak metara na sever, ako prošetate Admiraltejskujom ulicom, doći ćete do Kanala 1. maja, jednog od dva velika plovna gradska kanala. Oko kanala nalaze se parkovi i šetališta, kao i jedno lepo jezero. Ceo kraj naročito efektno izgleda uveče, uz prvoklasno dekorativno osvetljenje. Na jezeru, original i kopije: Naravno, glavna atrakcija, žila kucavica i ekonomska uzdanica Astrahana je najveća evropska reka, Volga. Astrahan je poslednji grad na dugačkom, veoma dugačkom toku Volge. Praktično na samom izlasku iz grada Volga ulazi u svoju deltu, nepregledno vodeno prostranstvo kojim se sva ona sibirska voda sliva u kaspijsko more. Delta je, kao i svaka delta izrazito velikih reka gotovo neprohodna, mada bi lepo bilo provesti ovde nekoliko dana i istražiti je čamcem! Od Kanala prvog maja i pešačkog mosta rusko-azerbejdžanskog prijateljstva, efektno uređena aleja vodi na terasu iznad Volge, na kojoj je izgrađen spomenik Petru Velikom. Moćna Volga, koja još od Volgograda (dakle, više od 500km od ovog mesta) nema jedan tok, više je to splet raznih vodotokova, rukavaca, reka, sve liči na Amazon i nepregledno vodeno prostranstvo, dakle čitav je to rečni sistem, na tom mestu uliva strahopoštovanje. A opet, za lokalne stanovnike, Volga je samo izvor zabave i ponekad možda zarade. Naravno, mi ljudi smo jako fleksibilna biće, na sve se brzo i potpuno naviknemo, zato valjda i vladamo planetom. Oni ne dele moje ushićenje, ber ne dok se štap ne povije, ili struna zategne: Astrahan je grad koji zaslužuje da putnik u njemu ostane duže od jedne večeri. Ima sve i iznad svega je prijatno mesto, sa dobrom atmosferom i privlačnim ljudima. I baš kao što sam pre godinu dana, setno zbog kratkog boravka gledao predivni Erzurum i njegov Palendoken, obećavši sebi da ću se još jednom vratiti i ostati duže (na ovom putovanju to obećanje sam i ispunio!), sada se u sebi zaričem da ću u Astrahan doći ponovo. Neki grad ti se svidi na prvu loptu, eto to je.

Uspeo sam da me iznenadi rupa na kazaškom putu ... Postoji razlog zašto baš niko od putnika na duge staze ne nosi zadnji kofer, naravno. Ja to znam, ali mi i odgovara da imam nešto vodonepropusno i dostupno za 2 sekunde. Drugim rečima, svesno sam prihvatio rizik i nije me mnogo zapanjilo. Inače, ovi što me dobro znaju, znaju i da sam mesec dana pre puta, tokom testiranja opreme i treninga, oko Homolja polomio nosač za taj isti kofer. Nosač sam onda odlično sredio i učvrstio, toliko dobro da sada nije on popustio - popustio je sam kofer...

Potpuno se slažem, ne treba ovo temu opterećivati sa spiskovima. Čak mislim da spisak nije ni potreban jer na vreme ćemo objaviti kada Stanimir dolazi pa ko želi neka se pojavi. U svakom slučaju, ko hoće novu temu da otvori može, ja nisam vičan tome, hahaha. Planiram da u Srbiju stignem u subotu ili nedelju, sledećeg vikenda. To je plan, za sada jako dobro ispunjavam planove, ali videćemo šta Bogovi putovanja još imaju spremljeno za mene. Iskreno, još ne razmišljam o tom dolasku, želim da uživam u svakom preostalom mestu i kilometru. Dodatno, suviše dobro znam da je najviše koncentracije potrebno na kraju. Postoji zamor opreme i zamor vozača, sada treba biti najpažljiviji! Javljaću se, kao i do sada, na vreme.

Od Atiroja do Astrahana, izlazim iz Kazahstana i odmah uranjam u Rusiju Jutro, a vreme u Atiroju još lepše. Gotovo deset Celzijusa! I kao što rekoh, gde god se pojavim ljudi žele da se fotografišu, ovaj odozdo mi je čuvao i pazio motor preko noći: Kazahstan naravno, baš kao i do sada, ništa ne daje lako! Pre nego me pusti, poslednjih tri stotine kilometara do granice sa Rusijom predstavlja deonicu prilično lošeg puta. Sa polomljenim koferom, baš dosadno i umarajuće: Zapadni deo zemlje prebogat je naftom. Bušotine i eksploataciona polja ovde imaju praktično svi veliki svetski igrači (to je ujedno i razlog zašto je Atiroj, budući prepun "ex-pat"-a koji rade u naftnoj industriji, uz Almati i Astanu ujedno i daleko najskuplji grad u zemlji). Deluje prozaično, ali ovakva polja plaćaju baš sve u ovoj zemlji: Ironična je činjenica da je taj naftni zapad ujedno i najsiromašniji deo Kazahstana, sa očajnom saobraćajnom infrastrukturom. A opet, vožnja stepom i pustinjom je prelepa i uživam - put sa donje fotogafije, glavni magistralni ka Rusiji (!), jedan je od boljih na zapadu, setite se samo onih "puteva" od Aktaua kada sam dolazio: Malo poziranja, prigodno je, uskoro završavam najdužu i najtežu fazu putovanja, deset je stepeni i uživam kao gušter na Suncu: Pogledajte ovaj video, pogledajte kako izgleda i zvuči stepa. Vetar sa snimka, od koga se ne čuje skoro ništa drugo, pratio me je uglavnom kroz ceo Kazahstan. Skoro da nisam vozio, a da nisam vozio u nagibu, duva uvek . Stepa koja se meša sa pustinjom, kamile i put, morao sam da još jednom zastanem: Pred granicu sa Rusijom počinje "vodeno prostranstvo". Prve reke najavljuju blizinu Volge: Iz Kazahstana izlazim bez dodatnih problema. Procedura na obe granice trajala je tačno 1h, a to je za ove prostore potpuno ekspresno. Na istoj toj granici, prelazeći most, vratio sam još jednu vremensku zonu. U Rusiju ulazim u isto ono vreme u koje sam prišao granici sa kazahstanske strane. Poklonjen sat mi uvek godi. Fotografija kazaškog graničnog prelaza, nastala krišom: I prvi metri majke Rusije, kolona odozdo ne važi za motore : Na ovom mestu bi jedan moj čest saputnik, prisutan ovde, jetko rekao: "ti i tvoje prečice"... Odlučujem da do Astrahana uštedim oko 50 kilometara idući spletom lokalnih puteva, umesto magistralom. Iza Krasnog Jara zamalo mi se plan obija o glavu, nailazim na pontonski most preko Buzana, velike reke veličine Tise pred ušće u Dunav (!). Prelazak mosta se plaća, a ja nemam rublje. Najpre me ne puštaju, a onda na gunđanje Rusa u koloni iza, marljiva teta iz naplatne kućice teatralno gleda na drugu stranu i pokretom ruke pušta me preko: Dobra je fora ovako završiti etapu, svidelo mi se... *** U Astrahan, grad veličine 500.000 stanovnika koji je, pokazaće se, jedno jako prijatno i lepo mesto, dolazim predveče. Krećem da proslavim završetak velike i zaista najteže etape putovanja - Kazahstan je trajao i trajao, čitavih dvadeset i tri dana i osam hiljada, na momente veoma teških, kilometara. Malo sam setan, ništa zato, Astrahan mi brzo zaokuplja pažnju. Prelep grad na Volgi, pun kanala, parkova i vodotokova, sa velikim zamkom (Kremlj) u centru: Prija mi šetnja ulicom. Rusija je deo civilizacije na koju smo navikli. Ljudi rade poznate stvari: šetaju pse, džogiraju parkom, izlaze u kafiće. I voze velike motore, svakom svoja veličina: Večeras mi poznato prija. Ene ga, čak je i pokojni Hajdar azerbejdžanski tu, u bronzi nazočan. Platio za jednu ćupriju, pa dobio spomenik, lako je to i nama na tašmajdanu moglo da se desi: *** Odlazim u "Pirate bar", na šaurmu i čašu piva. I ne stigoh ni da pomislim kako je piti pivo sam bezveze, eto ga prilazi mladi Kazak. Primetili smo da ste sami i da ste stranac, kaže mi, pa smo moja devojka i ja želeli da vas pitamo hoćete li da sednete sa nama. Hoću, zašto neću, mladi ste ali društvo uvek prija. A i volim, ne kažam mu to osim pogledom, te miksane veze, Svetlana je već vidim preko ramena Ruskinja, baš ste mi takvi simpatični. I krenuli smo redom, vrte glavom impresionirani pričom odakle dolazim i kakve im sve utiske o tim dalekim mestima donosim. Renat je rodom iz Almatija, živi i radi u Astrahanu ceo svoj mladi život. Drago mu je što mi se Almatio toliko svideo. Pričam im dugo o Srbiji, već posle treće rečenice žele da dođu. U januaru imaju odmor. Ako, dođite, bićete mi i vi gosti, šta fali, volim kada ljudi dolaze i kada na beogradskoj ulici čujem razne jezike. Jedino im smete, kaže Renat žučno, a Svetlana potvrđuje, što svi na svetu misle kako Rusi mnogo piju. Priznajem, grešan sam i ja, smatramo brate svi, ne vidim doduše da si ti Rus, ali hajde kada se tako osećaš, smatramo da mnogo pijete. Kažu oboje u glas, sve se prepliću, nije istina, čista izmišljotina i neopravdano loš imidž. Ja ih pitam, pa koji još narod na svetu ima pivo od 9% alkohola kao vi Baltiku, dobro, imamo, ali ne i ne, ne pijemo mnogo, izađosmo na pravdi Boga na loš glas. I ubediše me. Minut pre nego što su naručili bokal votke, koja se pije u brzom ritmu, iz povećih čaša na eks (miksano sa đusom iz druge čaše). Red je vele, ruski običaj, da se popije za dobrodošlicu i ščastlivoga puti (srećan put). I krenem ja tako da ne pijem mnogo sa njima. Sećam se da su me ispratili do hotela i da me je ujutro mnogo bolela glava...

Sa pričom smo stali u Uralsku, zaledila se i ona valjda od sve one hladnoće. Vreme je da nastavimo: Od Uralska planiram da u Rusiju uđem "južnom rutom", tako sam nazvao prilaz od Astrahana. Ideja mi je da pobegnem galopirajućoj zimi odlaskom na jug i približavanjem Kaspijskom moru. Već jutro u Uralsku sarađuje! I dalje je hladno, no ipak je već prijatnih tri stepena Celzijusa. Grad je evropski, vidi se da je vreme prosperiteta ovde bilo krajem 19. veka i predstavlja neku čudnu mešavinu Zemuna i sovjetskog provincijskog grada: Krećem ka Atiroju, direktno na jug: Put je dobar, uskoro se čak i razvedrava a temperatura se penje još koji stepen (na 7C!): Plan dakle počinje da uspeva! Gde god da stanem, makar i na trenutak, i dalje sam atrakcija. Umesto svih onih horor priča o problemima i drumskim pljačkašima u Kazahstanu, nailazio sam svuda samo na ljubaznost i poneki zadivljeni pogled. Kazaci su nomadski narod i još uvek im oči zacakle, a pogled se napuni divljenjem kada čuju u kojim sam sve daljinama bio. Meni je, lenjivcu, već dosadilo da pričam jedno te isto, pa često skraćujem i smanjujem i tako im kvarim priču koju će pričati poznanicima kao malo bekstvo od monotone svakodnevnice. Priču o strancu na velikom motociklu koga su sreli na putu i kako su se družili sa njim: Redovna pojava u stepi, ako nisu ovce, onda su krave, ako nisu krave, eto ih kamile. A ako nisu kamile, nailaze slobodni konji. Ko je da je, uvek ima prvenstvo prolaza: Na sledećem stajanju primetio me je pored puta. Galopirao je na svojoj kamili preko kilometar da bi malo popričali. Obojici nam je valjda bilo dosadno, njemu više nego meni, on je ovde svaki dan: Stepa, samo put, samoća i veliko prostranstvo: Bliži se Atiroj i Kaspi, približava se dakle Ural (reka), eno je u daljini. Predeo je bogatiji životom: I onda, samo da pokvari savršen dan, ni trideset kilometara pre Atiroja lomim zadnji kofer. Pokušavam na putu da improvizujem neku vezu, samo da se dovučem do cilja: U Atiroj stižem nervozan i neraspoložen, no ipak dovoljno rano da se dobro odmorim za poslednju deonicu Kazahstana. Punih dvadeset i tri dana sam proveo u ovoj ogromnoj državi veličine zapadne Evrope, prokrstario je uzduž i popreko. Neću reći da sam je potpuno upoznao, ni jednu zemlju ne možeš upoznati do kraja - čitav život je tu malo, no počeo sam da je razumem. I eto ga ponovo, sa iznenađenjem otkrivam, žao mi je što sutra odlazim...

Klinci, mašem!

Uglavnom je sve ok. Plan sa južnom rutom za sada uspeva, uglavnom je između 7 i 12C, što mi deluje kao pravo leto. Verovao sam da će biti tako, svako more je stabilizujući klimatski faktor i ne dozvoljava klimi da previše osciluje. Vozim svaki dan jake kilometraže i tako već nekoliko dana, još danas forsiram pa onda 2 dana odmora. Moram malo da pritisnem i da iskoristim ovo lepo vreme. Jedini problem je što sam pre neki dan odvalio zadnji kofer . Po treći put u životu, dfinitivno ti koferi nisu za moj stil vožnje. Puno je kilometara prošlo i bilo je loših puteva, pa se to polako vidi na opremi. Motor se za sada fenomenalno drži (da ga ne ureknem!). Dodatni problem, ako se tako može nazvati , je što sam sinoć učestvovao u nekom kafiću u ruskom običaju čašćavanja gosta. A od tog običaja jutros mnogo boli glava *** Javlja mi se Helge mejlom pre neki dan. Stigli su do Oša, Kirgistan, i onda je njegov BMW otkazao. Najpre je počelo kao curenje iz menjača, ispostavilo se da je otišla jedna brzina. Još istog dana su ostavili motore u Ošu, seli na avion i odleteli kući. Dešava se i najiskusnijima. Ova putovanja su kao usponi na velike planine - moraš da znaš kada je vreme da odustaneš. Na silu ne ide. Nastavljaju u junu sledeće godine. *** Sinoć sam izašao iz Kazahstana posle 23 dana, vratio još jednu časovni zonu i time završio treću fazu putovanja. Do sada sam prešao 15.600km, za tačno 50 dana. Ostaje još poslednja četvrta faza i povratak kući! Volgu, daleko najveću evropsku reku u svakom pogledu, prelazim već danas!

Ulazak u Evropu:

O, danas je bio težak dan! Delimično iznenađujuće. U planu je bila deonica od 480km, od Aktoba do Uralska, od kojih je svega 40 kilometara bilo lošeg puta. Dodatno, bio sam potpuno odmoran, napunjenih baterija. Opravdana je dakle bila nada da će ovo biti, ako ne sasvim prijatan, ono bar rutinski dan. Jedna od dobrih posledica ove zimoće koja me juri je činjenica da je usled niske temperature pre 10h previše rizično voziti. Dakle, već nekoliko dana mogu malo duže da spavam! Danas mi to prija, sinoć sam sa mojim novim drugom Amerikancem Brenanom zanoćio... No, posao je posao - tačno u 10h spremni smo obojica za polazak. On ka Almatiju, putem kojim sam ja pre petnaestak dana prošao i koji sam mu, na njegovu radost i ushićenje, sinoć do detalja opisao, a ja ka Uralsku. Znamo se samo jedno veče, a već nam je krivo što se rastajemo. Naročito njemu, mislim da mu je veoma godilo društvo, pogotovo društvo koje mu premošćava veliku jezičku barijeru (ljudi koji ne čitaju ćirilicu osećaju se prilično izgubljeno u ovim krajevima). Ovi rastanci su postali učestali, ne sviđa mi se to, sav se raspekmezim, mislim se i fotografišem Brenana: Nisam čestito ni izašao iz Aktobea, već ne sluti na dobro. Danas je izuzetno hladno: A onda počinje da pada nešto između ledene kiše i susnežice. Ubrzo posle Aktobea nailazim na prvu deonicu od oko 25km lošeg kolovoza: Ovu deonicu mi je Amerikanac sinoć opisao, mentalno sam spreman za nju. Znam da je kratka i da, samim tim, mogu da vozim sporo i oprezno. Podloga nije tako loša, sve vreme je dovoljno čvrsta, mada je naravno i veoma klizava. Težak sam, imam putne gume koje su na samom kraju životnog veka, no jedini pravi problem predstavlja temperatura. Dovoljno je da nastavi da pada, možda samo još koji stepen, iz grada sam startovao na 2C, pa da podloga počne da ledi. A onda ću imati ozbiljan problem! Ipak, ostaje iznad nule, a ja ubrzo izlazim na novi, savršen asfalt: Sledećih 150 kilometara vozim veoma brzo. Temperatura je skočila na 3C, to je sada veliko kao kuća. Čak je i susnežica prestala i put se malo prosučio! No, posledično usled niske temeprature i brze vožnje, trošim neplanirano mnogo goriva. Poslednjih osamdesetak kilometara pred pumpu morao sam da vozim konstantnim tempom od 90kmh. Po hladnoći ovako spora i monotona vožnja prosto ubija! Na pumpu u Žimpitiju stižem taman na poslednjim kapima: I taman kada sam pomislio da ću preostalih 140 kilometara do Uralska pojesti umesto ručka, bez obzira na nisku temperaturu i ledenu kišu koja ponovo sve jače i jače pada, nailazi deonica od oko dvadesetak kilometara bez puta (sve su to obilaznice oko dela puta u izgradnji). Ovoga puta je ne očekujem, uvek je teže kada niste mentalno pripremljeni za napor. Kao za inat, deonica je neuporedivo tehnički teža od prethodne: Na momente je cela širina "puta" bila pod vodom, dva puta skoro do cilindara (!), u tim trenucima morate oštrim gasom, a to je na ovoj temperaturi, sa ovim gumama i sa ovako teškim motorom skoro lutrija. Pretekoh nekako. Nije bilo zabavno... I tako, musav i umoran, pređoh Ural i posle 46 dana putovanja Azijom, vratih se u našu zelenu Evropu: Obelisk, na granici kontinenata, pokazuje: zapadno je Evropa, istočno je Azija! Sutra ekspresno vozim 520 kilometara direktno na jug, ka Kaspijskom moru i još jednom transkontinentalnom gradu (Atiroj). Nadam se, iskreno očekujem, da će tamo biti iznad pet stepeni celzijusa, a želim intimno bar oko deset. *** Znate li onu scenu iz originalnog "Rata zvezda" (Epizoda IV: Star wars), kada se Han Solo na kraju filma vraća, uništava TIE fajtere koji su Luku za petama i ovome omogućava da (uz Obi Vanovu pomoć, naravno!) blastira i uništi Zvezdu smrti? Sećate se kako Zvezda eksplodira, a oni (dok mi u glas navijamo!) beže i upinju se ispred tog haosa i destrukcije, za dlaku se na kraju izvukavši iz vatrene lopte? Ovih dve hiljade kilometara severnom rutom od Astane bilo je veoma hladno i naporno. Ponekad se osećam kao da bežim od zime, koja mi diše za vrat i obuhvata me sa svih strana, baš kao eksplozija Zvezde smrti moje heroje iz detinjstva. Večeras mi deluje da sam, poput njih, uspeo i danas za dlaku pobegao! Doduše, nije bilo dramatično baš kao u filmu. Jer, kakav sam ja Han Solo, takva je i ova sibirska zima Zvezda smrti. Hoće se reći, i jedno i drugo smo amateri za eksajtment Džordža Lukasa!

Sinoć, parkirajući svoj motor na čuvan parking iza najjefitnijeg hotela u Aktobeu, primećujem da se ispod cirade šćućurio još jedan, kako bi stariji Rusi i ostali ovde rekli, motocikljet. Poznat oblik, širok donji trap kao u kakve sremske matruške, to može biti samo još jedan BMW, bokser motor ga odaje pa neka ga je sto puta blaženi vlasnik sakrio, za trenirano oko i nije neki rebus. No tada, budući da sam bio preumoran, ne pridajem previše pažnje prizoru. Za mene u tom trenutku postoje samo Internet (tj. Violeta), tuš i krevet. Tim redosledom, možda se još samo večera udene negde (od kako me je Verner zarazio da potpaljujem slobodno moju malu pećku u kupatilu svakog hotela, pa i onog sa detektorima dima, lepo i toplo večeram skoro svako veče!). Ujutro, servisirajući svoje junačko prevozno sredstvo, podsetim se prizora, na kraju krajeva gledam pravo u isti, hoće oči da mi izbije: Krenem da se raspitujem na mom ruskom (a taj poduhvat ume da potraje!) kod čuvara parkinga. Kaže, mu pusti, neki Amerikanac pre desetak dana parkirao ovde, ostavio nam šaku tengi i rekao čuvajte, moram nazad u Evropu, valjda se vraća. Sedim danas u foajeu prevelikog ex-sovjetskog hotela, koristim wi-fi, šaljem fotografije na Forum i generalno lenčarim i odmaram, kada eno ga iz pozadine nastupa nepogrešivo prepoznatljiv akcenat. Bučan i razvučen, kako valjda samo Amerikanac može da govori. Velik čovek, onako fizički. Ne stigoh ni da se osmehnem u znak pozdrava, već je kraj mene - kaže, onaj motor je sigurno tvoj, pitao sam se kada ćemo se upoznati, trajalo je kraće no što sam mislio. Sve to sa širokim, neposrednim osmehom i dobrodušnim izrazom lica, kako valjda opet samo Amerikanac, sve u isto vreme, može da izgleda. I tako, upoznam danas još jednog zanimljivog tipa - Brenona Dejtsa, profesionalnog kuvara na mega jahtama (zar već i sama njegova profesija ne zvuči kao avantura!) četiri meseca za redom, a onda svetskog putnika sledeća dva meseca. I tako u krug, motor ostavlja gde se zadesi, pa nastavlja putovanje kada mu prilike dozvole. Prijehao paromom (došao trajektom) baš kao i nas trojica, takođe u Aktau, odatle se namučio kroz pustinju, pa od Makata odustao i otišao okolo preko Uralaska. Bio sam malo ponosan kada je stigao u priči do ovog "odustao posle Makata", jer ja nisam i izvezao sam bez roptanja tih paklenih tri stotine kilometara najgoreg puta u poznatom svemiru, bar tako mi je delovalo i tada i sada. Najzanimljivije, poznaje Helgea kao zlu paru. Upoznali su se onomad u Panami, čekajući transport za motore, budući da kroz prašumu na jednom potezu puta prosto nema. A nema ni staze. Naravno, družili smo se i pričali celo veče. U plejadi zanimljivih ljudi sa ovog putovanja, upoznajte i vi Brenana, ako neko do sada još nije shvatio, on je ovaj levo: Zašto sve ovo pišem? Postoji na ovom svetu jedan mali soj putnika, uglavnom se međusobno većina čak i poznaje. Nacionalnost, budžet kojim raspolažu, čak ni prevozno sredstvo, nisu tu mnogo bitni. Imaju svi istu strast, istu neobjašnjivu potrebu da nekuda krenu, ne znaju ni sami gde, još manje zašto, makar odgovor ne sadrži bilo šta razumljvo većini ostalih ljudi. Neki od njih žele ponekad da ispričaju priču, neki prosto priču žive za sebe. Za većinu zgubidani i zaluđenici, vidim im iskru u oku, vidim im radosno i zvonko dete u govoru, vidim im radost rođenja u srcu. Smeh je uvek oko njih. Nema sujete, nema zavisti, nema lažnog avanturizma. Ne vidim im godine, jer i najstariji od tih putnika je mlađi od većine ljudi koje poznajem. Osećam od ranije da tu pripadam, ako mi je to za samog sebe dozvoljeno da kažem. Razumemo se posle dve reči, nekada i pre toga. Lepo se uklapam, prirodno mi je među sličnima, uostalom srodne duše se brzo i do kraja razumeju. Prihvatamo se bez reči i planova. Sutra, posle četrdeset i šest dana putovanja kroz Aziju, prelaskom reke Ural vraćam se u Evropu. Hteli ne hteli, mi smo Evropljani, tu nam je dom. Jedan prozaičan prelazak reke, pa neka je i velika kao Ural, za mene nosi istu onu draž kao kada vraćajući se sa zapada u rodni grad ugladam kule Kapije Beograda. Srce brže zakuca, a lice se razvuče u osmeh. Niko kao putnik ne oseti radost povratka domu! A do pravog doma, moje Srbije i Beograda, čeka me još dosta avantura. Prva, u nizu od bar pet velikih, je isti taj Ural! Mada i bežaniju ispred galopirajuće zime, koja mi sve više diše za vrat, komotno mogu da knjižim kao šestu...

I samo za mog druga Mileta, pre nego je tražio, evo karte! Deonica između Astane i Aktobea, i ceo do sada preveženi Kazahstan, oko 6500km u krug:

Jutro je, jutro je... Krećem dalje, plan je da danas stignem u Aktobe, naravno ako uslovi to dozvole (preostalo je još 770km deonice). Pred polazak, fotografija ispred moje "banje" i ogreva koji me je sinoć držao fino preznojenog celu noć, kažu domaćini nije u redu da smrznuti stranac cvokoće: Kraj oko Kostanaja neodoljivo podseća na belocrkvanska jezera. Više malih jezera, na kojima ljudi pecaju, kupaju se i uopšte uživaju. Moj konak ima svoje jezerce, nije loše: Ovoga jutra baš je hladno. Pokazaće se da dan isped mene neće biti mnogo bolji: Baš me briga. Danas sam se propisno opremio za moje zimske vožnje: ruski aktivni veš (Brend "All mountain", nešto najbolje što postoji i za skijanje i za motor), odličan tanak topli flis, termo postave su već od ranije u odelu, zaštita za vrat i zimske turing rukavice. Na nogama termo čarape, u toj opremi mi je na 2C taman prijatno! Kao što sam već naveo, kraj oko Kostanaja ima vode. Dosta vode: Ubrzo posle Denisovke, put se kvari, asfalt nestaje, podloga je blato i raskvašen makadam: Po stepi počinje da se vidi i sneg, najpre malo (kao na fotografiji), posle sve više: Već je 13.30h, ispred mene je još 570km do odredišta za danas, vozim po blatu, ne smem da rizikujem, nema nikog, pa vozim do 40kmh, ne znam koliko će ovo još da traje, a znam da danas od kampovanja, usled jako niske temperature koja noću odlazi u minus, nema ništa. U tim trenucima potrebno je puno mentalne snage i vere u sebe i svoje mogućnosti, da bi čovek nastavio dalje. U suštini put nije tako loš, problem je jedino velika kilometraža za taj dan. U suvim uslovima na ovakvom putu jedva da bih smanjio brzinu: I odjednom pumpa! Dosipam gorivo, nije bilo kritično, ali dolivam i svoj energetski koktel: Red Bull i Snikers. Na niskim temperaturama, zna to svako ko na istim boravi, pomažu jedino kalorije i taurin. Retki su trenuci kada "nekažnjeno" možete da prožderete po četiri Snikersa dnevno, eto u svakoj muci ima i nečeg lepog - sve zavisi od ugla iz koga posmatrate situaciju. Pumpa u nedođiji: I svega oko 15km iza pumpe, pojavljuje se nov asfalt: Ipak, deonica od 80km bez puta uzela mi je malo preko 2h! Po ovom novom asfaltu moram da forsiram. Jako brza vožnja, ujedno znači i jako hladno . Nakon dodatnih 1h brze vožnje, najzad izlazim iz severnog oblaka, pojavljuje se Sunce. Put je i dalje solidan, temperatura skače na 7C (što je u ovoj situaciji ravno banji od juče!), vozim veoma brzo i nadoknađujem polako vreme: Počinjem ponovo da uživam. Zaista, stepa je u stanju da nagradi putnika prelepim prostranstvom, mirom i nekom čudnom umirujućom ravnodušnošću: Čak više i nije tako pusto, povremeno se pojavi po neki gradić: Odlučujem da do kraja dana primenim jedan od mojih "long distance" maratona. U sledećih 450km silazim samo jednom sa motora, na 15min, da dolijem gorivo i odlijem šta ima da se odlije. Vozim projektovano jakim tempom, to je nužno, razikujem sa policijom (predviđam da po ovoj hladnoći i veoma jakom vetru neće stajati u stepi, čak ni iza karabutaka gde u poslednjih 220km počinju naseljena mesta. Naravno, takva vožnja brzo umara i primenjujem je jedino iz razloga što veoma dobro poznajem i sebe i svoj motor, kada umor dođe do kritične tačke, prosto i bez sujete odustanem i rešim problem smeštaja. Ovoga puta, mada umoran i smrznut, uspevam sa primenjenom stategijom. U Aktobe dolazim sa prvim sumrakom: Nagrada je što ovaj grad već poznajem (bio sam već ovde, sećate se, posle teške deonice kroz pustinju!), znam tačno gde idem, gde parkiram, šta i kako - a, dodatno izborio sam se za dan odmora. Što bi rekao poznati engleski filozof Derek Troter (aka Del boy): "He who dares, wins!". Dan odmora uvek koristim da negujem opremu i motor: Naravno da će sve biti blatnjavo posle prvih 20km sutra. Ipak, da bi oprema radila svoj posao, da bi mi bilo samo podnošljivo hladno, a noge uvek suve - neophodno je potisnuti urođenu mi lenjost i posvetiti dobar deo dana održavanju! Ostalo mi je još oko hiljadu i dve stotine kilometara Kazahstana. Bar pola od toga je južnije, bežim dole na Kaspi, u pokušaju da izborim još neki stepen više. Ne čeka me još mnogo loših puteva, možda svega stotinu kilometara od tih hiljadu. U suvim uslovima, bez problema. Sa blatom, videćemo... I kao što sam već naveo, juče sam negde između Livanovke i Karabutaka promenio časovnu zonu. Idući na zapad, vratio sam 1h. Nema boljeg dokaza i osećaja da se vraćaš kući od tog!

Budim se rano. Četvrto jutro budim se u Astani, grad je lep, no i lepoga je dosta. Plaćam hotel i polazim, deja vi... Mada, ovaj mali hotel i ljudi koji ga vode ostaće mi u lepoj uspomeni, jutros su mi čak za ovo poslednje neplanirano veče poklonili 50% popust na inače već dobru cenu prenoćišta. Lepo. Brzo do migracione policije, ne časiti časa, parkiram na trotoaru natovaren ispred glavnog ulaza. Veoma brzo i bez bilo kakvih dodatnih problema preuzimam pasoš sa regulisanom prijavom boravka. Svi slični problemi razrešavaju se na kraju prozaično, ni ovaj nije izuzetak. Magični beli papirić najzad je u pasošu: Bez daljeg odlaganja, slalomom kroz saobraćajnu gužvu, oko 10h napuštam Astanu. Vreme je za put. Čeka me nezgodna deonica od 1500km do Aktobea, plan je da vidim kako mi ide, pa ako može za dva dana - odlično, ako ne - onda za tri. Put nakon izlaska iz Astane je odličan. Hladno je, oko 4C: Ubrzo ulazim u moju voljenu stepu. Čak i Kazaci, na usputnim zaustavljanjima, vrte u neverici glavom šta mi se u toj ravnoj dosadi toliko dopada: Znam jedno, ako ovi ljudi nekako i nekada reše problem vode za irigacione sisteme, živeće desetlećima bogato od poljoprivrede! Kilomtri se na ovakvom putu brzo nižu i dolazim pred Esil. Odlično, danas napadam prvih 750km, ide mi za sada dobro (uspešno potiskujem osećaj hladnoće): Da je zima došla znam onda kada me baš svako, na baš svakom zaustavljanju pita: "zar ti nije holodno", a na moj odgovor: "jeste", u neverici vrte glavom. Naravno da je hladno, Kostanaj je najsevernija tačka puta i praktično je rub sibirske stepe! Na pumpama sam i dalje atrakcija, svi obično žele fotografiju, ja fotografišem i posle šaljem mejlom, šta ću - malo moje ljubaznosti nekome je iskorak iz dosadne svakodnevnice: Odlično vozim, put je bolji od očekivanog (makar na ovoj deonici!) i pre nego sam se mnogo umorio prešao sam već oko 570km. Stajem, kratak odmor: O njemu pričam na prethodnom klipu, susret sa srpskim kamiondžijom u sred kazahstanske vetrovite i hladne stepe. Nije verovao da vidi BG tablice, kaže "koja je tebe brate muka ovde naterala", mislim se "luda glava i njene misterije", ali ostadoh nem. Njemu je u kamiončini toplo, majca i bos u kroksicama, nije izdržao preko 2 minuta na vetru: Zaštita od vetra pored puta, čak i najgori putevi u Kazahstanu povremeno imaju ovakve zaštite. Bez istih bilo bi nemoguće zaustaviti se čak i kratak na minut: Stotinak kilometara ispres Kostanaja predeo se menja. Stepa ustupa mesto prelepoj šumi. Predivno je za vožnju (ako izuzmemo činjenicu da temperatura nezadrživo srlja ka nuli): Ipak, u Kostanaj stižem pre mraka, bez većih problema i skoro bez napora. Prva etapa je završena. Ulazak u grad je lep, sa modernim saobraćajnicama: Kada sam naterao sebe da danas forsiram, glavni motiv je bilo moje ubeđenje da ću oko velikog grada, kao što Kostanaj jeste (200.000 stanovnika), izvesno pronaći udoban i topao smeštaj. I, budući da znamo kako sreća prati hrabre , pronalazim savršenu varijantu. Na samom putu, čuvan motor, a temeperatura u sobi oko 30C. Ah, kako je najpre prijalo, umesto da testiram donju temepraturnu granicu moje kamp opreme u stepi i navučem zapaljenje pluća: Spavao sam kao u sauni.

Završio sam ovu komplikovanu deonicu od 1500km, dan ranije nego sam mislio (tj. za 2 umesto 3 dana). Problem sa registracijom boravka rešen, juče ujutro podigao pasoš i odmah krenuo na put. Bilo je baš hladno, sve vreme 2-5C. Oko Kostanoja (najsevernija tačka puta) bilo je čak malo snega. definitivno sam krenuo ka kući, danas sam promenio časovnu zonu i vratio 1h. Sada sam 3h ispred vas.

U poseban post izdvajam ono što, bez obzira na ogromna sredstva, smatram krajnje pozitivno. Jako kvalitetna stambena gradnja, svih kategorija, sa puno sportske infrastrukture za stanovništvo: Ulaganja u sport su velika. Pogledajte samo ovaj kompleks, na obodu grada. Najpre, velodrom: Pa, zaista velelepna multifunkcionalna arena (sa pokretnim krovom koji se otvara): I na kraju fudbalski stadion: Sve propraćeno velikim planskim bulevarima: I ulaganja u kulturu: Lako je na prvu loptu odbaciti sve ovo i reći: sve su samo petro dolari, olako trošeni od strane nedemokratske elite. Možda je to na nekom nivou i tačno. Imajte ipak u vidu da je ova zemlja do pre svega 20 godina bila sovjetska kloaka. Ovde su postojali samo jedan kosmodrom i jedan poligon za nuklearne bojeve testove, na dva kraja zemlje, upravo zato što nije postojalo ništa drugo. Za svega 20 godina Kazaci su prešli veliki put. Ništa ovde nije savršeno, ali napredak koji su ostvarili je za svako poštovanje. Čak i taj i takav pomalo komičan autoritarni režim, unosi stabilnost u duboko patrijarhalno društvo koje prosto ima nasušnu potrebu za ocem nacije. Zemlja je primetno i mnogo modernizovana. Na svakom koraku videćete neku modernu i urbanu decu, koja se obrazuju i rastu i ipak imaju menevarski prostor da sutra izgade sebi život dostojan čoveka. Ništa na svetu nije crno belo.

Pa, rekao sam Norman Foster...

Palata Predsednika. Monumentalna, preterana i samim tim neuspela. Zatvara Nurzhol bulevar za južne strane, čak i u bukvalnom smislu, budući da je predsedničkom gardom i barikadama pešačka zona na tom kraju zatvorena. Zanimljivo, ko ne zna - gradio ju je Bedžat Pecoli, čuveni kosovski tajkun i kratkotrajni predsednik: Bajterek je mesto hodočašća za mnogu kazašku porodicu iz unutrašnjosti. Dolaze u grupama, ponosni. Nama poznato i već viđeno, mislim ta nacionalna mitomanija: A kada se popnete gore na kulu, pogled puca na sve strane, a vi jednim pogledom shvatate koliko je Astana grad koji nastaje bukvalno u stepi, veštački i planski. Već dve ulice dalje od Nurzhola, ne postoji ništa osim stepe: Sa druge strane je g. Predsednik, tj. njegova administracija: Atmosfera unutar Bajtereka. Moderno, nema šta: Metafora Kazahstana u jednoj fotografiji: staro i novo, moderno i tradicionalno, zajedno u srcu jednog mita i iluzije. I ogromna stepa koja sve to, već na kraju pogleda, okružuje! Na vrhu Bajtereka, otisak šake Predsednika u zlatu i običaj da se isti dodirne. Čak ni lepe žene nisu imune na mitomaniju: A napolju Astana i dalje raste. Osećanja su mi pomešana: Dok on samo radi svoj naporan posao, polirajući svaki dan kontraverzu:

Naravno, nađe se tu i pokoji monstrum post-sovjetskog arhitektonskog stila: Kada gledate Nurzhol, centralni gradski bulevar i pešačku zonu, tačno vidite kako se vlast ovde vremenom šlifovala. Bulevar sa severne strane počinje postsovjetskim hororom, a onda su vremenom nastala neka od autentičnih remek dela moderne arhitekture. Nije ništa u ovom bulevaru zdravo, sve su ovo javna preduzeća, ministarstva i velike državne agencije. Sve što vidite nije posledica slobodnog biznisa, nego svesne odluke elite na vlasti da ogromna sredstva uloži u izgradnju markantne nove prestonice. Sa jedne strane, ako tako posmatrate stvar - ne možete a da ne budete cinični prema prizoru koji vidite. Sa druge strane, ako se prepustite i stvar prosto posmatrate vizuelno, ne može se poreći da ovaj grad impresionira: Nova sunitska džamija. Plaćena saudijskim novcem: Ljubav. Oficijelno suzdržana i mladalački neobuzdana: Za mene dva najuspelija kompleksa oblakodera. Prava modernistička remek dela: I nacionalni ponos - kula i spomejik Bajterek (po najvažnijem kazaškom mitu):

Na levoj obali reke, nalazi se centralni gradski park. Velik i lep, u njemu se nalazi čudna kombinacija javnih zgrada, zabavnih sadržaja (akvarijum, Akva park, karting staza) i turističkih lokacija (maketna karta celog Kazahstana): U tenis se mnogo ulaže. Tereni, čak i teniske hale nalaze se na sve strane. Ne bi me iznenadilo da u sledećih 10 godina dobiju igrača u Top 10: Na obodu parka je Duman, ogroman zabavni kompleks sa velikim akvarijumom i karting stazom: Neposredno preko puta je pomenuta MEGA, veliki šoping mol. Sve ovo zajedno čini da na trenutak pomislite da ste negde u sred zapadne Evrope. Astana ima 7-8 velikih šoping molova. Znam ljude koji na ovakvim mestima, na moto turama, provode više vremena nego na motoru - pa hajde da pokažem : Pogledajte samo "skyline" kraja oko centralnog Nurzhol bulevara. Astana, uz Istanbul, Teheran i Baku definitivno ulazi u red super gradova sa ovog putovanja: Monumentalna zgrada nove opera, baleta i pozorišta. Mislim da je veća od Boljšoj teatra... Prošle godine bilo je svega dve (gostujuće ruske) predstave. Pozorište nije samo zgrada, najpre je potrebno imati dobru trupu. No, dobro: Komunalne službe na delu. Volim to da vidim, grad koji je održavan: Onda jedna od vizura može da izgleda ovako:

Kada sticajem okolnosti dugo ostanete u nekom gradu, polako se odomaćite. Naučite gde su dobri kafići, na kojim mestima jedu lokalci (tu obično bude povoljan odnos uloženog i dobijenog), gde se nalazi pumpa baš sa onim gorivom koje vam odgovara, gde je supermarket, menjačnica, besplatan wi-fi. Polako prestanete da gledate u kartu dok hodate, ne delujete više konstantno zbunjeno (ja to zovem kao "pigs in space" po popularnoj epizodi mapetovaca), naučite brojeve autobuskih linija, koliko košta taksi i gde se bezbedno parkira motor. A ponajbolje znam da sam se odomaćio po trenutku kada prestanem da primećujem manifestaciju okoline - kako ulica i mesto na kome spavam izgledaju, da li je čisto ili prljavo, trava ošišane ili ne, da li uopšte ima trave. Kada počnem da ih tretiram prosto kao bazu, tačku odmora i sigurnosti. U mom slučaju taj period identifikacije sa novom okolinom traje okreni-obrni oko tri dana. Drugim rečima, Astana mi je već postala bliska, kraj u kome je hotel već je "moj kraj", a prašnjava i mračna uličica sada je samo put do kuće. Moj kraj direktno je iza ovog poslovnog kompleksa: Nije ugledan, ali kao što rekoh više to i ne primećujem: Prethodna fotografija je hotelčić koji je moja baza u Astani. Samo na prvi pogled deluje loše! U stvari je fasada njegova najgora karakteristika. Radi se o čistom, toplom mestu, sa izuzetno ljubaznim osobljem i savršenim parkingom za motor iza zaključane kapije. Sa cenom potpuno prihvatljivom za preskupu Astanu. Neposredno pored su nove, moderne stambene zgrade, ta mešavina modernog i infrastrukturno zaostalog tako je tipična za prebrzo izgrađene gradove: U mom kraju imam sve šta mi je potrebno: pumpu sa gorivom od 95 i 98 oktana, dobar supermarket plus malu prodavnicu otvorenu celu noć, desetak odličnih kafića, veliki i moderan šoping mol (u kome sam juče morao da kupim zimsku jaknu, toliko je odjednom ovde u stepi zahladnelo) i najvažnije odličan ekspres restoran, gde mogu da jedem kuvana jela (pravi luksuz na ovakvom putu): Obližnji MEGA šoping mol: U blizini je i reka Ishim. Ovo već podseća na kuću i moju metafizički neraskidivu vezu sa beogradskim rekama: Astana je potpuno nov grad, sve što vidite na ovim fotografijama uglavnom nije postojalo pre svega 15 godina. U bukvalnom prevodu "Prestonica", grad generičkog imena, pravljena je kao izraz kazaškog ponosa i novostečenog samopoštovanja, sa idejom da zadivi. Sve vizure su potpuno dizajnirane, grad su pravila i razvijala najveća svetska imena iz sveta arhitekture (Kurokawa, Foster, Nicoletti...). Sve ovo vidljivo je na svakom koraku. Pogledajte samo kako izgledaju obale! Sve je dizajnirano (čak i sam vodotok, sistemom ustava napravljena je markatna vodena površina, od reke veličine možda topčiderske reke u Beogradu): Divno i kao stvoreno za poziranje: Naravno, sve ovo prosto mami na komentar:

Sve ovo je šminka. Jedine dve bitne stvari su: a) Da li je popravljena vidljivost po jakom Suncu direktno u ekran (u odnosu na Zumo 660, kao najbolji do sada u tom smislu) b) Da li je dramatično ubzan procesor (bar 100% realnog dobitka, tj. da rad u stvarnosti bude bar duplo brži). Ovo je naročito vidljivo kod iscrtavanja ogromnih (npr. osm) mapa Ako jeste, ko mnogo putuje i vozi - vredi 1000eur, jer sve ostalo je već veoma, veoma dobro. Od šminke, ja bih recimo otvorio kod ddeveloperima za dodatne aplikacije...

O da, granice su u ovom delu sveta tvrde, veoma vidljive i još uvek najviše prisutne u glavi. Mislim, mogao sam ja danas da se ljutim, imao sam sve razloge za to. Ali, već sam naučio da to ništa ne pomaže, nije to Evropa da digneš frku, ovde pali samo strpljenje i filosofski diskurs da je sve to deo puta i avanture

Sve se trudim da nastavim put, ali Astana izgleda još nije odlučila da me pusti... Kasno sinoć, javlja mi se Helge iz Biškeka (Kirgistan) i kaže da su imali veliki problem sa izlaskom iz zemlje. Naime, još kada smo ulazili u Kazahstan, u luci u Aktauu, znali smo za pravila i otišli u migracionu policiju da prijavimo svoj boravak, kao i da prijavimo motocikle. Bez tog pečata niste u mogućnosti da motocikl sa broda transportujete najpre na carinski pregled, a nakon toga da uđete u Kazahstan. Pisao sam inače, sećate se možda, koliko je ta procedura dugotrajna, zbunjujuća i veoma komplikovana. Tom prilikom dobili smo pečat na lučku propratnicu za motocikl, ali je službenica policije propustila da nam overi mali beli migracioni karton koji se dobija pri ulasku u zemlju. Mi naravno tada nismo znali proceduru, niti smo imali razloga za sumnju kako službenica u migracionoj policiji ne zna šta sve treba da obavi. Želeli smo, posle 50h ukupno, jedino da što pre prođemo prokleti KPP i uđemo u zemlju! Problem je nastao u trenutku kada nam policajac na KPP, da bi nas pustio iz carinske zone u Kazahstan, kao dokaz da smo obavili sve formalnosti i prikupili sve pečate trajno uzima lučku propratnicu. U tom trenutku ostali smo bez i jednog pečata migracione policije i dokaza da smo tamo uopšte bili, tj. postavljene su figure za ozbiljan problem prilikom izlaska iz zemlje. Naravno, da sam tada znao ono što sada znam, prosto bih mladu i lepu devojčicu u uniformi na šalteru migracione policije podsetio da overi prokleti papirić iz pasoša još jednim plavim ovalnim pečatom i verovatno da bi sve kasnije bilo uredu! I tako, njih dvojica, mislim Helge i Verner, pojavili su se bez overene registracije kao ovce na klanje na kazaško-kirgijskoj granici, sa željom da istu blaženo pređu. Bili su gotovo uhapšeni, dugi i neprijatni sati na granici završili su plaćanjem teške "kazne" i tek nakon toga su ih pustili u Kirgistan. I dobro su prošli, tek kasnije sam saznao koliko stvar može da bude ozbiljna. Pošto mi je Helge sinoć javio situaciju i pored toga što već zaista moram na put, onako ful napakovan rano jutros i spreman na pokret, odlučim da je ipak bolje da stvar završim u Astani. Valja videti kako sada da se izvučem iz ove papazjanije. Potegnem ja papir sa adresama srpskih ambasada u svim zemljama kroz koje prolazim (koji smo Viki i ja pripremili upravo za ovakve situacije), čvrknem približnu lokaciju u GPS i posle malo lutanja eto me pred vratima na 6. spratu poslovnog centra na respektabilnoj adresi u Astani, kako čekam da neko ambasadu otvori. Mislim se, bolje njih da pitam, da ne banem u policiju kao lopov na giljotinu ... Odmah ovako, s neba pa u rebra, moram da kažem: naši su me primili kao najrođenijeg! Malo zbog toga što im se sviđa ceo ovaj moj put i kao i većina ljudi koje srećem osećaju želju da pomognu, malo zbog toga što sam srpski građanin a oni takve ovde ne viđaju preterano često, ali najviše prosto zato što su sjajni ljudi i pravi profesionalci. Najpre su me poslužili kafom, pa sam onako na brzinu parkiran motor sa ulaza premestio u čuvanu diplomatsku garažu (isparkirali su automobil ambasade da mi naprave mesto!), a onda su me tim istim CMD autom transportovali okolo po Astani, pri čemu je otpravnik poslova Branislav Radojčić (drugi čovek ambasade) sve veme bio sa mnom. Uz svoju diplomatsku propusnicu, učinio je da se sva vrata u policiji brzo otvaraju, da nema pridika i pretnji, a ni suptilnih zahteva za podmazivanjem situacije. Vratili su nas u ambasadu, morali su ovi naši da naprave dokument o zvaničnom prevodu moje izjave, čovek je to sve lično i ekspresno uradio. Ponovo smo se vratili u policiju, prošli kroz još nekoliko iteracija dok nisam dobio tu čast da me država Kazahstan (zbog sopstvene greške!) kazni sa 85 Eur. Zvanična tarifa, osetno manje nego što su ovi moji pajtaši keširali nezvanično na granici, samo da se reše bede. U celom procesu, jer trajalo je to ceo dan, od jutros do evo pre pola sata, čak me je Branislav častio i ručkom. Za svoj lični novac. Sve vreme sam imao podršku, bio sam zbrinut i pažen, Ambasador (Vladimir Mirković, isto sjajan i duhovit čovek i interesantan sagovornik, ništa manje nego Branislav) bio je spreman da u slučaju da nas ponovo vrate potegne tešku diplomatsku artiljeriju. Sveukupno moram da izjavim: danas sam bio ponosan na Srbiju i ljude koji je predstavljaju ovde u Astani. Verujem da je ovo apsolutno vrhunska konzularna usluga, ne vidim da bi bilo koja država na svetu za svog građanina učinila više, nego što je ova moja, kakva je takva je drugu nemam a ovu volim, učinila za mene danas. U stvari, bila je to ljudska i prijateljska pomoć putniku, od strane sjajnih ljudi i jako mi je drago što sam ih danas sve upoznao. A ovo zadovoljstvo koje osećam, direktno je proporcionalno rezignaciji zbog situacije u koju sam doveden i neplaniranog troška (uz kaznu moram da neplanirano platim još jednu noć u hotelu u Astani, budući da će pasoš u policiji biti gotov, pogađate, tek sutra! I to sa nadom da daljih problema neće biti!!!). Evo, na kraju fotografije Branislava, neka se zna za ovog čoveka: Ako neko nekada iz našeg MFA pročita ove redove, budite ponosni na njega. On je danas učinio da se ja osećam ponosnim što sam građanin baš Srbije. Naravno da sam o ovoj asistenciji srpske ambasada naširoko pisao prvo Helgeu i Verneru. Neka zna Evropa šta je država!!! I da citiram našeg ambasadora, kada sam gorko, usled neplaniranog troška u vremenu i novcu, prokomentarisao kako ja u onoj situaciji u Aktauu jednostavno nisam mogao da pobedim (tj. učinim sve kako treba). Kaže on šeretski i sa puno iskustva: "ovo je zemlja u koju niko ne treba da dođe prvi put. Samo drugi put, tada sve znaš..." Tačno tako! A ova naša ekipa što se sprema sledeće godine za slične puteve: kada uđete u Kazahstan, pre nego što jedete ili piškite, čak pre nego kupite vodu, natočite gorivo ili razapnete kamp - pre svega toga pravo u migracionu policiju i overite prokleti beli papirić! Čekajući papire iz policije uz želju za brz nastavak puta, pozdravljam vas sve iz Astane! Biće valjda sve ok ujutro

Eh, vize, raspoloživo vreme, uobičajeni razlozi... Danas sam ostao još jedan dan u Astani, svidelo mi se ovde, a jutros mi se nije vozilo. Naučio sam da u ovim stvarima slušam svoju intuiciju. Sutra krećem na turu od oko 1500km dosta teškog puta, računam da će mi trebati 3 dana za to. Smrznuću se na kampovanju kao cvekla , osim ako ne nađem neke konake za kamiondžije...