Dan odmora prošao je brzo. Iz Aktobea krećemo ka Aralsku, nekada najvećoj luci na Aralskom moru, a od kada se more ljudskom glupošću povuklo - gradu duhova. Moje saputnike tužna sudbina ovog mesta ne znaima koliko i mene, pa odlučujemo da da pritisnem i tih 650km izvezem brže od njih, završim sa fotografisanjem i razgledanjem i uveče se nađemo na spavanju. Ova odluka umalo je mogla da me košta višečasovnog čekanja na njih i gorivo koje nose, usred pustinje . Oko Aktobea ima vode, pa ima i zelenila: Udaljenosti između gradova u Kazahstanu su zaista velike. Ogromna je to zemlja, otprilike kao ceo evropski kontinent: Još uvek je zeleno, neka vrsta kazahstanske stepe. Naravno, jer nalazim se severno od pustinjskih predela. Kada gledate svu tu ravnu stepu biva vam polako jasno zašto su Sovjeti onomad izabrali baš Kazahstan za centar svog svemirskog programa. Izolovano i potuno ravno! Neko je pitao šta jedem. Doručak u stepi: pašteta, kačkavalj i hleb. Luksuz! Mene ovaj pejzaž ostavlja bez daha! Stotinama kilometara vozite ovako, horizont se spaja sa predelom kroz koji se krećete, dobra muzika u ušima. Ah, život! Put je na ovoj deonici SJAJAN! Ali, dobar put je tek nedavno napravljen. Godine očajnog kolovoza bez asfalta i ogromne razdaljine koje teraju na brzu vožnju imale su svoj danak u desetinama, ako ne i stotinama mrtvih. Brojni krajputaši svedoče o tom vremenu (ne ponovlio se!): Kada vidite ovakve table, znate da iza njih sledi lutrija. Ima li puta, da li je završen, možda vas čeka nov, savršen asfalt, a možda i 100km prašine i dubokog peska. Uh, ne volim da vidim ovakvu tablu: Nema više stepe, opet sam južno i vratio sam se u pustinju. No, put je dobar i u tim uslovima pustinja je zaista prijatno i efektno mesto. Prava mala meditacija: Ubrzo, shvatam da to što nema pumpi i naseljenih mesta nije privremeno. Do Aralska očito nema ničega! Trošim sve zalihe benzina i dosipam rezervu: Nastavljam kroz pustinju, ovde zaista nema nikoga. Ipak, znam da i ako ostanem bez goriva, najgore što me čeka je 4-5h čekanja na Suncu - nailaze Helge i Verner i nose rezervu. Dakle, bezbrižan sam i uživam u vožnji: Ispred Aralska, najzad pumpa! Nikada nije stalo više benzina u moj motor: Ulazak u mesto u suton. Ovaj avetinjski grad u toj zoni sumraka delovao mi je još depresivnije. Kasno je i nema govora o kampovanju! Pronalazim mli hotel, verovatno najgoru rupu na celom putovanju. Doduše, istu skupo naplaćuju (20eur noć!): Prljavo je, skoro odvratno, soba nema čak ni tuš, no nemam(o) izbora. Dogovor je bio da ja nađem spavanje (kamp ili hotel) i javim društvu. Tako je kako je za večeras...

Nego, da se vratimo fotografijama, tamo gde smo stali - Aktobe, pravi grad i zaslužen odmor: Prvo što sam uradio posle sve one prašine i pustinje, častio sam svoje prevozno sredstvo jednim dobrim spa tretmanom. I to ne bilo kakvim, ništa kao umilna ženska ruka za napaćeno stvorenje: Kada smo već tako lepi i rasterećeni, red je da se malo pozira ispred hotela. Inače, radi se o starom ruskom Intertursovom hotelu, koji je zaista priča za sebe i biće mu posvećena dužna pažnja u široj verziji putopisa : Venčanja su veliki biznis u Kazahstanu, mnogo se na njih troši (kao i na groblja!!!). Zvuči pomalo poznato? Aktobe je moderan grad, oko 400.000 stanovnika. Kao stranac tu više niste tako velika atrakcija kao u zapadnom, nerazvijenom delu zemlje. Prija mi da šetam u relativnoj anonimnosti, da se utopim u masu velikog mesta: Zanimljiv i rekao bih prilično uspeo pokušaj da se sovjetskom sivilu arhitekture udahne malo života - obojiti terase u jarke boje: Ni traga raspalom stanju zapadnog Kazahstana, komunalne službe odlično obavljaju svoj posao. U pozadini je zgrada Kazak telekoma: Karting staza u samom centru - nije loše: Neobična pojava, gradski stadion je u samom centru (otprilike kao na beogradskim Terazijama!): Super za klince, mini zoološki vrt u srcu grada: Ponekada mi i globalizam prija. Kada za svega 1h moram da večeram, kupim hranu i vodu za kampovanje i obnovim kozmetiku, najbolji odgovor su ovakva mesta (ko bi još pre samo 24h rekao da ću i ovo sresti u Kazahstanu): Kao što rekoh, ponekad mi i globalizam odgovara! Kuvano jelo iz ekspres restorana, posle mnogo dana: Eto, i jedan srpski brend našao je svoj put na istok: Uveče, u hotel pristižu i Verner i Helge. Sinoć sam ih ostavio 200km ispred Aktobea, oni nisu mogli više, a ja sam zaista želeo Internet i da se čujem sa Gospođom, pa sam presirao. Društvo je opet kompletno:

Iz Crnog mora u Azovsko more, odatle Donom do kanala koji ga povezuje sa Volgom (Volga-Don-kanal) i konacno Volgom do Kaspijskog mora. E, ovako sam i ja mislio najpre, ali Kapetan Karabaha kaže drugačije: Mediteran, pa okean i severno more, pa kanalom do Volge i onda niz ceo tok Volge do Kaspijskog mora!

Fini ljudi, ovi u Ducatiju, čak su nam i Ducati priveske poklonili i dali nam da operemo motore (šampon, vodu, sunđere, sve...). Mada, Helgea su odrali za ulje - 6l motula uzeli mu 200 Eur!!! Do malopre sam ga zezao (ko te šiša bogati norveški moreplovče kada si preopušten!), jer me zeza već 5 dana što sam nosio ulje iz Srbije ... Inače, besan sam k'o ris, jer sam napravio neviđenu glupost. Konjina uzela da doteže žbice na točkovima, Hebala me potreba da uvek i sve uradim perfektno, bilo je skoro dobro. Zaboravio mali inbus (da otpustim vezu), rekoh 'ajde da dotegnem samo malo i naravno pukne mi jedna žbica!!! Sada sam toliko ljut na sebe, da me čak ni ova dvojica ne zezaju... BMW x točak bi trebalo da može da ide i bez jedne žbice, čak i po rupama, čak i ako sam težak (prednji točak je u pitanju), ali baš mi nije trebalo da sledećih 10k km i o tome mislim...

Hvala na podršci! Podrška svakome znači, meni sigurno... Jedan od motiva za ove putopise jeste i želja da podstaknu ljude na put. U poslednjih par godina eto to se dogodilo sa našim prelepim okruženjem, mnogo ljudi je počelo da putuje po Albaniji i naročito Rumuniji (mada tu treba dodati i nepravedno zapostavljenu Bugarsku), a počelo je sa nekoliko putopisa na forumu. To isto važi i za ova dalekometna putovanja - vreme je da se stiker Srbije (i okruženja!) češće viđa po raznoraznim svetskim moto destinacijama, više smo nego spremni za to i imamo dosta kvalitetnih ljudi sa svim potrebnim veštinama i osobinama! Ne mora to uvek da košta mnogo, tj. kada se ne ide na zapad (gde samo za benzin treba pravo malo bogatstvo). Inače, ovde je jutro i krećem da servisiram motor (redovan servis). Juče smo izmolili, nećete verovati, ni manje ni više nego DUCATI dilera da nam da ćošak u svom dvorištu, kako bi na miru radili na motorima i na odgovoran način odložili staro ulje. Pre toga nas je bmw ladno odbio, videh preko puta Ducati, rekoh "hajde da probam" i eto. FIni ljudi, a ovi BMW dileri (Astana motors) sa nosom podignutim ka nebu...

Na ovom putovanju ne idem u Mongoliju. Manji razlog je što je već kasno za to (nije više suva sezona), a veći razlog je što ću Mongoliju voziti na sledećem putovanju. Sada sam preskočio i Uzbekistan i Tadžikistan, kao i fenomenalni Pamir highway, sve je to ostavljeno za sledeću rutu. Ali da ne pričam o tome dok ovaj put još traje. No, kada se jednom zaraziš virusom ovakvih putovanja više nije pitanje kada i da li, nego samo KAKO (ta reč se obično piše u količini potrebnih novčanica i broja dana) .

Pre nego najpre obradim i potom pošaljem sve fotografije prethodnih etapa, moram sa vama da podelim jednu crticu iz današnjeg dana, koja na svoj mali način pokazuje koliko su ovakava putovanja u suštini romantična i divna: Evo nema ni 48h kako sam u Tarazu spavao na zemlji, a danas smo (Vernerovom zaslugom ) upoznali prvakinju ruskog pozorišta Ljermontov u Almatiju (naljbolje pozorište u gradu, fensi i elitističko skroz, u najpozitivnijem smislu te reči) i sutra ćemo biti počasni gosti na njihovoj predstavi (tj. ako me puste u patikama, koje jedino imam ). Od prašine i prljavih ćumeza, do susreta sa ambasadorima i počasne lože najboljeg teatra u lepom Almatiju, kao i svi oni divni ljudi kod kojih sam bio gost i sa kojima sam se usput družio, ta širina i raznolikost - eto, to su lepote ovakvih putovanja! Kada malo razmislite, shvatite koliko je ova planeta divna, a ljudi u osnovi dobri! I da ne ostane sve u ovom patos tonu, evo jedna slika za mog druga Mimija: Vidiš burazeru i za tebe bi se našlo da staviš pod zub nešto...

Spavam gde stignem. Pod šatorom, u gostima, ali najviše po raznim jeftinim ćumezima . Gde je skupo više kampujem, gde je jeftino jurim dobre hotele i regenerišem se. Na ovakvom putu moraš da se vratiš korenima ljudske civilizacije, tj. da budeš vrhunski oportunista . Inače, da nemam proklete alergije verovatno bih kampovao skoro svako veče, prosto naučio sam da jako volim taj osećaj. Nemam pojma za brzinu. Od 40 do 140 (za više ne priznajem javno ), kako kada i kako gde, kao što rekoh ranije vozim uvek u svojoj zoni komfora, a to zavisi od podloge i kvaliteta puta, doba dana, mog raspoloženja, umora i bar još tri na karte...

Živ sam, zdrav sam, vozili smo k'o blesavi i uštedeli ceo jedan dan, evo ovde je 4h ujutro i još ne spavam od adrenalina . Inače, baš se lepo slažemo nas trojica, uvozali smo se perfektno i mnogo mi je krivo što se od Almatija (Alma Ate) razdvajamo. No, odlučili smo da uzmemo kratak odmor, da provedemo ovde par dana, servisiramo motore i još se malo družimo, a onda kud koji mili moji... Mapa trenutno izgleda ovako: Napredujem, napredujem, zar ne? PS: ovo desno (istočno) 150km od Alma Ate je Kina...

Modifikovan R100, sa prikolicom. Ima auto zadnju osovinu. Razbija za off, ali je na otvorenom putu nemoća (max 100kmh, osedeh od dosade sa njim ). Helge je čovek od koga mnogo može da se nauči. I o strpljenju i o odnosu prema životu i o putovanjima.

Za gorivo, nosim dodatnu kanticu od 5l. Do sada sam morao 2 puta da je upotrebim, naravno oba puta u pustinji. Juče baš nije bilo zabavno, ostalo mi je svega još 1l dok nisam naišao na pumpu u Aralsku (juče smo se bili razdvojili, skup je bio uveče u gradu). Naravno, za slučaj da ostanem bez goriva uvek mogu nekoga da zaustavim i platim benzin trostruko. Čak i u najvećoj pustinji u roku od 1-2h neko naiđe. Za hranu, ko je bio u Rusiji zna za "lapšu", dehidrirane obroke. Zagreješ vodu i klopaš. Osim što je hranljivo, jako je i ukusno. Oko motora i kvarova, ko ne ume da radi na svom motoru ne može ni da pomisli da krene na ovakav put. Motor redovno pregledam, čistim, više ga pazim nego sebe. Imam dijagnostiku, većinu stvari znam da uradim. Naravno, nikada ne možeš biti 100% siguran i ko se plaši problema, ovakva putovanja nisu za njega. Ja verujem da kada problem dođe, umeću da ga rešim (tako se i inače ponašam u životu. Strah od nepoznatog nas najviše parališe i ne sme čovek da dopusti da ga to zaustavi). Za povrede, trudim se da uvek vozim u svojoj zoni komfora. To je najbolji recept. Sada nas je (do Alma Ate) trojica, pa to značajno smanjuje rizik. A i bolje je društvo za pivo od sopstvene slike u ogledalu

U međuvremenu, napravio sam još preko 1000km od Aktobea. Promenio sam još jednu časovnu zonu, sada sam 4h ispred vas. I to dosta govori gde sam . Putopis nastavljamo kada stignem u Shykment, prestonicu južnog Kazahstana. Danas sam preumoran, krenuo sa Aralskog mora i bio u Bajkonuru (čuveni kosmodrom). Mnogo vozimo, putevi su na momente jako loši, a na momente novi. Ovaj put definitivno me menja, eto toliko mogu da kažem, ako i to malo ne zvuči patetično...

Uspeo sam da ul neke fotografije, pa će ih Violeta objavljivati. Meni verovatno opet sledi nekoliko dana bez Interneta, idem sada na Aralsko more. Pozdrav svima koji prate ovo putovanje! Kamile i ja u kazaškoj pustinji: Eto, znao sam - jedva 24h da je prošlo i već mi nedostaje

I, je l' ti se svidela njihova klopa? Mislim, poznat si po tome da voliš samo vinčansku kuhinju , dve ulice levo i desno od Danijele...

Društvo pozdrav! Samo da se javim da sam živ. Prethodni dani bili su zaista avantura mog života, iskreno to mislim. Od prelaska Kaspijskog mora na komercijalnom brodu (koje je trajalo 3 dana i ostalo nezaboravno zbog ljudi koje sam upoznao i svega što se dešavalo), do vožnje kroz Kazahastan, gde sam za dodatna 3 dana prešao nekih 1400km, od čega oko 1100 off kroz pustinju i kasnije stepu. Ustvari, nisam ni sanjao da ovo mogu da provezem, zaista je težak teren. Sam Bog zna kako sam uspeo... Na brodu sam upoznao dvojicu kolega, Norvežanin i Švajcarac, proputovali su ceo svet (do Vladivostoka i od Aljaske do Južne Amerike), društvo kakvo se samo poželeti može. Osim njih još dvojica biciklista i jedan bekpeker, pravo malo internacionalno društvo, mnogo smo se lepo družili i mnogo su zanimljivi likovi. Ja vam tu dođem kao putnik šegrt ... Inače ova dvojica motorista mnogo su mi značili na ovako teškom terenu, sumnjam da bih sam uspeo za 3 dana ovoliko da provezem. Motor sam ispustio (u nuli( 100km pošto su pošli sa mnom, kako bi bilo bez njih ne smem da razmišljam . Čak danas nisu ni mogli da me prate, oni su ostali nekih 200km pre Aktobea kada je palo veče, grada gde sam ja stigao po mraku zbog Interneta (i javljanja Violeti). Prosto ni sam ne verujem da sam danas prešao 700km, od čega 500km terena od koga ti se plače kako izgleda. Baš nisam verovao jutros da ću se probiti kroz tu pustinju . Elem, na motoru sam bio 14 sati bez silaska, osim za gorivo (i čokoladice), odoh sada da se onesvestim, pa kada se povežem, pisaću valjda. Za sada samo da kažem da je Kazahstan, bar ovaj težak i divlji zapadni deo, mnogo oštra i negostoljubiva zemlja, mnogo oštrih i teških ljudi, gde se ne osećate baš dobrodošlo. Ono, svi nose pištolje za pojasom, a vi uđete u taj grad i tražite bankomat (kao ovaj moj mučeni Norvežanin, nikako da mu objasnim da to nije EU i da ne gaje bankomate, a čovek je proputovao ceo svet) Hvala svima na podršci! A da, evo i mapa aktuelna: Uh, kako je ovo velika zemlja, taj Kazahstan!!!

Kakva sreća, izgleda da sam našao brod već za večeras!!! Bio sam odlično pripremljen (hvala Horizons unlimetedu i Grantu, osnivaču ove maestralne lokacije za putnike!), otišao na pravo mesto, u pavo vreme, našao pravu osobu. Do sada mi se i ruski iz malog mozga vratio i pričam tečno , dobro de, uz malu pomoć ruku, engleskog i srpskog, ali dovoljno da se odlično sporazumevam i taman loše da izazivam simpatije što se trudim . Kao što sam više puta u životu rekao - dobra priprema je pola putovanja! Uglavnom, ako se spremim u roku od odmah (moram da kupim hranu, vodu, gorivo, potrepštine, jer na brodu i posle u pustinji nemam ništa) - krećem večeras. Kada stignem, u tom delu Kazahstana nema puta, škakljivo je za gorivo, nema ljudi, nema ništa... a ja jedva čekam! Javljam vam se sada, jer neko vreme verovatno neću biti online. Faza 3 putovanja (kazahstan), bar do Alma Ate, ili Kirgistana, je najteža tehnički za vožnju i logistički, ali kao što rekoh - jedva čekam. Poželite mi sreću! PS: poslaću Violeti što mogu više fotografija u sledećih sat-dva, pa će ona objavljivati...

Tek tražim brod (upravo sam krenuo u luku). A i kada nađem nekog spremnog da me preveze, putovanje obično traje oko 3 dana (1 dan sam prelaz mora, a oko 2 dana čekanje na vezu na istovar). Do tada šetam Bakuuom, apsolutno prelepim gradom (tebi bi se jako dopao, mešavina Odese i Batumija, sa automobilima iz Jerevana - sve je super sređeno i prelepo). Juče sam pio čaj sa našim ambasadorom. Šetajući, vidim našu zastavu, dođem do ambasade, pozvonim, otvore vrata i čovek me pozove na čaj. Ambasada nam je prelepa, na prvorazrednoj lokaciji - u sred starog grada. Baš za ponos! Inače, koliko sam daleko vidi se i po vremenskoj zoni - trenutno sam 3h ispred Beograda, pa dok vi spavate, ovde već kasnim u luku da molim za brod .

Hehe, Daca pravo iz mora na motor, vidi se po frizuri . Bravo momci i devojke! Mimi, bolje što nisi forsirao kapelu. Prosto bi bilo neodgovorno. A, mora nešto da ostane za sledeći put, da me vodiš ...

Pa malo jedem, šta da ti kažem Štednja, do daske...

Mile, dobro veruješ Najžalije mi je što me Solmaz oprala celog (moto odelo) u Teheranu, ali me Kaspijsko more za sledećih 48h urnisalo skroz. Motor je kao ruski kamion posle prolećnog prolaza kroz Sibir. Ali, videh dolazeći u hotel malopre Auto Mivku u blizini, pa ćemo da ga častimo jednim dubinskim, zaslužio je...

Uspeo sam da napustim Iran! Ukupno je prelazak granice uzeo 22h, s tim što sam se preko noći na crno evakuisao sa motorom nazad u Astaru (na iranskoj strani) i prespavao. Čak me je malo ispitivala i iranska policija danas, pre nego su mi na kraju poželeli srećan put. Baš je bilo teško i dosta sam se umorio. Sa Azerske strane završio sam proceduru za oko 2-2.5h što je za evropske pojmove mnogo, ali ovde dođe turbo-mega brzo. Nije bilo problema kojih sam se plašio, veznaih za HtR1 putovanje. Najvažnije: pošto tranzit za vozilo uobičajeno traje samo 72h (bez obzia na tip vize za mene), uspeo sam da se dogovrim na carini za punih 10 dana, što je uspeh! Mnogo pomaže to što sada odjednom (na ruskom) sve mogu dobro da se sporazumem i objasnim, tj. odjednom je nestala ta ogromna jezička barijera koja je postojala u Iranu. Budući da mi azerska viza traje 13 dana, trebalo bi da sa manje stresa tražim prevoz preko Kaspija (kako se na azerskom kaže ovo najveće slano jezero na svetu, ustvari more). Večeras sam, prešavši granicu, malo nagazio i već stigao do Bakua. Našao neki jeftin hotelčić na periferiji, u ovom inače jako skupom gradu. Večeras sam i popio prvo pivo, posle nekih 20-ak dana ! Današnjom deonicom završena je faza II putovanja. Do sada je to nekih 7700km za 24 dana. I budžet dobro stoji, do sada potrošeno oko 800 Eur (sve zajedno). Evo i mape: Čuo se večeras sa Violetom posle više dana, moral ponovo na visini!

Uh, evo da se posle nekoliko lepih, a onda i teskih dana javim. Živ i za sada zdrav, to je najvažnije. Bio sam u Teheranu 2 dana, malo smo spavali, mnogo se šetali... prelepi dani sa Solmaz i Amirom i njihovim društvom. Veilka je sreća kada vas tako ljudi prihvate i onda "do daske" vidite i doživite grad. Za tako veliki grad (a Tehran je pravi megalopolis od 14M ljudi!), ni delić ne bi bio moguć bez lokalnih ljudi. Nakon toga, kako sam prešao planine i izašao na Kaspijsko more - prava iskušenja . Već 48h pada jaka kiša, ovde na kaspijskom moru je ogromna gužva, jako se teško vozi, temperatura je u trenu pala preko 20C. Jedva da sam prevezao 2x350km, a to je bilo po ceo dan u sedlu. Najveći problem do sada: danas nisam uspeo da pređem iransku granicu, blokirali me jer su neki delovi složene pogranične procedure zatvorili za danas, moram da čekam jutro. Bio sam dugo blokiran na terminalu, jedva sam se iščupao odatle, ne pitajte kako, da prespavam u gradu na iranskoj strani. Malo je frčno bilo na terminalu, pravo malo bezvlašće kako je padalo veče, pa nije bilo sigurno ni za mene, a još manje za motor (taj terminal je u pravom smislu "ničija zemlja"). Izvukao sam se na mufte. No, sve je to deo putovanja i iskušenja... U neku ruku i volim te probleme, čine da avanturizam još nije mrtav... Videćemo kako će biti ujutro sa prelaskom u Azarbejdžan, a onda ova lepa zemlja i najveći logistički problem putovanja: prelazak kaspijskog mora nekim kargo brodom, do Kazahstana. Ne zna se ni kojim, ni kada, dok bogovi putovanja ne namignu, ima da se sedi i čeka... Inače, nisam hteo da mračim, počele su mi pre nekih 10-ak dana i moje čuvene alergije, ali mogu da kažem da sam ovaj prvi nalet ja dobio bitku, tj. suzbio sam prokletnicu . Ipak mi je sada lakše nego prošle godine, znam i šta je i kako izgleda i čime da je tučem... Eto, ovoliko ukratko. Ostajte mi svi zdravo, HtR ekipa malo više od ostalijh . Iran ćemo ispratiti do kraja, jer to zaslužuje, iako polako ulazim u deo puta sa vrlo malo net-a (i čvrstog krova ).

I pošto danas, nekim čudom, izgleda za nagradu, imam solidan Internet - evo i jedan video pozdrav iz pomenute pustinje:

Moj domaćini sutra u Teheranu, Amir i Solmaz. Ovako smo se upoznali pored puta: