Jutro je, jutro je... Krećem dalje, plan je da danas stignem u Aktobe, naravno ako uslovi to dozvole (preostalo je još 770km deonice). Pred polazak, fotografija ispred moje "banje" i ogreva koji me je sinoć držao fino preznojenog celu noć, kažu domaćini nije u redu da smrznuti stranac cvokoće: Kraj oko Kostanaja neodoljivo podseća na belocrkvanska jezera. Više malih jezera, na kojima ljudi pecaju, kupaju se i uopšte uživaju. Moj konak ima svoje jezerce, nije loše: Ovoga jutra baš je hladno. Pokazaće se da dan isped mene neće biti mnogo bolji: Baš me briga. Danas sam se propisno opremio za moje zimske vožnje: ruski aktivni veš (Brend "All mountain", nešto najbolje što postoji i za skijanje i za motor), odličan tanak topli flis, termo postave su već od ranije u odelu, zaštita za vrat i zimske turing rukavice. Na nogama termo čarape, u toj opremi mi je na 2C taman prijatno! Kao što sam već naveo, kraj oko Kostanaja ima vode. Dosta vode: Ubrzo posle Denisovke, put se kvari, asfalt nestaje, podloga je blato i raskvašen makadam: Po stepi počinje da se vidi i sneg, najpre malo (kao na fotografiji), posle sve više: Već je 13.30h, ispred mene je još 570km do odredišta za danas, vozim po blatu, ne smem da rizikujem, nema nikog, pa vozim do 40kmh, ne znam koliko će ovo još da traje, a znam da danas od kampovanja, usled jako niske temperature koja noću odlazi u minus, nema ništa. U tim trenucima potrebno je puno mentalne snage i vere u sebe i svoje mogućnosti, da bi čovek nastavio dalje. U suštini put nije tako loš, problem je jedino velika kilometraža za taj dan. U suvim uslovima na ovakvom putu jedva da bih smanjio brzinu: I odjednom pumpa! Dosipam gorivo, nije bilo kritično, ali dolivam i svoj energetski koktel: Red Bull i Snikers. Na niskim temperaturama, zna to svako ko na istim boravi, pomažu jedino kalorije i taurin. Retki su trenuci kada "nekažnjeno" možete da prožderete po četiri Snikersa dnevno, eto u svakoj muci ima i nečeg lepog - sve zavisi od ugla iz koga posmatrate situaciju. Pumpa u nedođiji: I svega oko 15km iza pumpe, pojavljuje se nov asfalt: Ipak, deonica od 80km bez puta uzela mi je malo preko 2h! Po ovom novom asfaltu moram da forsiram. Jako brza vožnja, ujedno znači i jako hladno . Nakon dodatnih 1h brze vožnje, najzad izlazim iz severnog oblaka, pojavljuje se Sunce. Put je i dalje solidan, temperatura skače na 7C (što je u ovoj situaciji ravno banji od juče!), vozim veoma brzo i nadoknađujem polako vreme: Počinjem ponovo da uživam. Zaista, stepa je u stanju da nagradi putnika prelepim prostranstvom, mirom i nekom čudnom umirujućom ravnodušnošću: Čak više i nije tako pusto, povremeno se pojavi po neki gradić: Odlučujem da do kraja dana primenim jedan od mojih "long distance" maratona. U sledećih 450km silazim samo jednom sa motora, na 15min, da dolijem gorivo i odlijem šta ima da se odlije. Vozim projektovano jakim tempom, to je nužno, razikujem sa policijom (predviđam da po ovoj hladnoći i veoma jakom vetru neće stajati u stepi, čak ni iza karabutaka gde u poslednjih 220km počinju naseljena mesta. Naravno, takva vožnja brzo umara i primenjujem je jedino iz razloga što veoma dobro poznajem i sebe i svoj motor, kada umor dođe do kritične tačke, prosto i bez sujete odustanem i rešim problem smeštaja. Ovoga puta, mada umoran i smrznut, uspevam sa primenjenom stategijom. U Aktobe dolazim sa prvim sumrakom: Nagrada je što ovaj grad već poznajem (bio sam već ovde, sećate se, posle teške deonice kroz pustinju!), znam tačno gde idem, gde parkiram, šta i kako - a, dodatno izborio sam se za dan odmora. Što bi rekao poznati engleski filozof Derek Troter (aka Del boy): "He who dares, wins!". Dan odmora uvek koristim da negujem opremu i motor: Naravno da će sve biti blatnjavo posle prvih 20km sutra. Ipak, da bi oprema radila svoj posao, da bi mi bilo samo podnošljivo hladno, a noge uvek suve - neophodno je potisnuti urođenu mi lenjost i posvetiti dobar deo dana održavanju! Ostalo mi je još oko hiljadu i dve stotine kilometara Kazahstana. Bar pola od toga je južnije, bežim dole na Kaspi, u pokušaju da izborim još neki stepen više. Ne čeka me još mnogo loših puteva, možda svega stotinu kilometara od tih hiljadu. U suvim uslovima, bez problema. Sa blatom, videćemo... I kao što sam već naveo, juče sam negde između Livanovke i Karabutaka promenio časovnu zonu. Idući na zapad, vratio sam 1h. Nema boljeg dokaza i osećaja da se vraćaš kući od tog!

Budim se rano. Četvrto jutro budim se u Astani, grad je lep, no i lepoga je dosta. Plaćam hotel i polazim, deja vi... Mada, ovaj mali hotel i ljudi koji ga vode ostaće mi u lepoj uspomeni, jutros su mi čak za ovo poslednje neplanirano veče poklonili 50% popust na inače već dobru cenu prenoćišta. Lepo. Brzo do migracione policije, ne časiti časa, parkiram na trotoaru natovaren ispred glavnog ulaza. Veoma brzo i bez bilo kakvih dodatnih problema preuzimam pasoš sa regulisanom prijavom boravka. Svi slični problemi razrešavaju se na kraju prozaično, ni ovaj nije izuzetak. Magični beli papirić najzad je u pasošu: Bez daljeg odlaganja, slalomom kroz saobraćajnu gužvu, oko 10h napuštam Astanu. Vreme je za put. Čeka me nezgodna deonica od 1500km do Aktobea, plan je da vidim kako mi ide, pa ako može za dva dana - odlično, ako ne - onda za tri. Put nakon izlaska iz Astane je odličan. Hladno je, oko 4C: Ubrzo ulazim u moju voljenu stepu. Čak i Kazaci, na usputnim zaustavljanjima, vrte u neverici glavom šta mi se u toj ravnoj dosadi toliko dopada: Znam jedno, ako ovi ljudi nekako i nekada reše problem vode za irigacione sisteme, živeće desetlećima bogato od poljoprivrede! Kilomtri se na ovakvom putu brzo nižu i dolazim pred Esil. Odlično, danas napadam prvih 750km, ide mi za sada dobro (uspešno potiskujem osećaj hladnoće): Da je zima došla znam onda kada me baš svako, na baš svakom zaustavljanju pita: "zar ti nije holodno", a na moj odgovor: "jeste", u neverici vrte glavom. Naravno da je hladno, Kostanaj je najsevernija tačka puta i praktično je rub sibirske stepe! Na pumpama sam i dalje atrakcija, svi obično žele fotografiju, ja fotografišem i posle šaljem mejlom, šta ću - malo moje ljubaznosti nekome je iskorak iz dosadne svakodnevnice: Odlično vozim, put je bolji od očekivanog (makar na ovoj deonici!) i pre nego sam se mnogo umorio prešao sam već oko 570km. Stajem, kratak odmor: O njemu pričam na prethodnom klipu, susret sa srpskim kamiondžijom u sred kazahstanske vetrovite i hladne stepe. Nije verovao da vidi BG tablice, kaže "koja je tebe brate muka ovde naterala", mislim se "luda glava i njene misterije", ali ostadoh nem. Njemu je u kamiončini toplo, majca i bos u kroksicama, nije izdržao preko 2 minuta na vetru: Zaštita od vetra pored puta, čak i najgori putevi u Kazahstanu povremeno imaju ovakve zaštite. Bez istih bilo bi nemoguće zaustaviti se čak i kratak na minut: Stotinak kilometara ispres Kostanaja predeo se menja. Stepa ustupa mesto prelepoj šumi. Predivno je za vožnju (ako izuzmemo činjenicu da temperatura nezadrživo srlja ka nuli): Ipak, u Kostanaj stižem pre mraka, bez većih problema i skoro bez napora. Prva etapa je završena. Ulazak u grad je lep, sa modernim saobraćajnicama: Kada sam naterao sebe da danas forsiram, glavni motiv je bilo moje ubeđenje da ću oko velikog grada, kao što Kostanaj jeste (200.000 stanovnika), izvesno pronaći udoban i topao smeštaj. I, budući da znamo kako sreća prati hrabre , pronalazim savršenu varijantu. Na samom putu, čuvan motor, a temeperatura u sobi oko 30C. Ah, kako je najpre prijalo, umesto da testiram donju temepraturnu granicu moje kamp opreme u stepi i navučem zapaljenje pluća: Spavao sam kao u sauni.

Završio sam ovu komplikovanu deonicu od 1500km, dan ranije nego sam mislio (tj. za 2 umesto 3 dana). Problem sa registracijom boravka rešen, juče ujutro podigao pasoš i odmah krenuo na put. Bilo je baš hladno, sve vreme 2-5C. Oko Kostanoja (najsevernija tačka puta) bilo je čak malo snega. definitivno sam krenuo ka kući, danas sam promenio časovnu zonu i vratio 1h. Sada sam 3h ispred vas.

U poseban post izdvajam ono što, bez obzira na ogromna sredstva, smatram krajnje pozitivno. Jako kvalitetna stambena gradnja, svih kategorija, sa puno sportske infrastrukture za stanovništvo: Ulaganja u sport su velika. Pogledajte samo ovaj kompleks, na obodu grada. Najpre, velodrom: Pa, zaista velelepna multifunkcionalna arena (sa pokretnim krovom koji se otvara): I na kraju fudbalski stadion: Sve propraćeno velikim planskim bulevarima: I ulaganja u kulturu: Lako je na prvu loptu odbaciti sve ovo i reći: sve su samo petro dolari, olako trošeni od strane nedemokratske elite. Možda je to na nekom nivou i tačno. Imajte ipak u vidu da je ova zemlja do pre svega 20 godina bila sovjetska kloaka. Ovde su postojali samo jedan kosmodrom i jedan poligon za nuklearne bojeve testove, na dva kraja zemlje, upravo zato što nije postojalo ništa drugo. Za svega 20 godina Kazaci su prešli veliki put. Ništa ovde nije savršeno, ali napredak koji su ostvarili je za svako poštovanje. Čak i taj i takav pomalo komičan autoritarni režim, unosi stabilnost u duboko patrijarhalno društvo koje prosto ima nasušnu potrebu za ocem nacije. Zemlja je primetno i mnogo modernizovana. Na svakom koraku videćete neku modernu i urbanu decu, koja se obrazuju i rastu i ipak imaju menevarski prostor da sutra izgade sebi život dostojan čoveka. Ništa na svetu nije crno belo.

Pa, rekao sam Norman Foster...

Palata Predsednika. Monumentalna, preterana i samim tim neuspela. Zatvara Nurzhol bulevar za južne strane, čak i u bukvalnom smislu, budući da je predsedničkom gardom i barikadama pešačka zona na tom kraju zatvorena. Zanimljivo, ko ne zna - gradio ju je Bedžat Pecoli, čuveni kosovski tajkun i kratkotrajni predsednik: Bajterek je mesto hodočašća za mnogu kazašku porodicu iz unutrašnjosti. Dolaze u grupama, ponosni. Nama poznato i već viđeno, mislim ta nacionalna mitomanija: A kada se popnete gore na kulu, pogled puca na sve strane, a vi jednim pogledom shvatate koliko je Astana grad koji nastaje bukvalno u stepi, veštački i planski. Već dve ulice dalje od Nurzhola, ne postoji ništa osim stepe: Sa druge strane je g. Predsednik, tj. njegova administracija: Atmosfera unutar Bajtereka. Moderno, nema šta: Metafora Kazahstana u jednoj fotografiji: staro i novo, moderno i tradicionalno, zajedno u srcu jednog mita i iluzije. I ogromna stepa koja sve to, već na kraju pogleda, okružuje! Na vrhu Bajtereka, otisak šake Predsednika u zlatu i običaj da se isti dodirne. Čak ni lepe žene nisu imune na mitomaniju: A napolju Astana i dalje raste. Osećanja su mi pomešana: Dok on samo radi svoj naporan posao, polirajući svaki dan kontraverzu:

Naravno, nađe se tu i pokoji monstrum post-sovjetskog arhitektonskog stila: Kada gledate Nurzhol, centralni gradski bulevar i pešačku zonu, tačno vidite kako se vlast ovde vremenom šlifovala. Bulevar sa severne strane počinje postsovjetskim hororom, a onda su vremenom nastala neka od autentičnih remek dela moderne arhitekture. Nije ništa u ovom bulevaru zdravo, sve su ovo javna preduzeća, ministarstva i velike državne agencije. Sve što vidite nije posledica slobodnog biznisa, nego svesne odluke elite na vlasti da ogromna sredstva uloži u izgradnju markantne nove prestonice. Sa jedne strane, ako tako posmatrate stvar - ne možete a da ne budete cinični prema prizoru koji vidite. Sa druge strane, ako se prepustite i stvar prosto posmatrate vizuelno, ne može se poreći da ovaj grad impresionira: Nova sunitska džamija. Plaćena saudijskim novcem: Ljubav. Oficijelno suzdržana i mladalački neobuzdana: Za mene dva najuspelija kompleksa oblakodera. Prava modernistička remek dela: I nacionalni ponos - kula i spomejik Bajterek (po najvažnijem kazaškom mitu):

Na levoj obali reke, nalazi se centralni gradski park. Velik i lep, u njemu se nalazi čudna kombinacija javnih zgrada, zabavnih sadržaja (akvarijum, Akva park, karting staza) i turističkih lokacija (maketna karta celog Kazahstana): U tenis se mnogo ulaže. Tereni, čak i teniske hale nalaze se na sve strane. Ne bi me iznenadilo da u sledećih 10 godina dobiju igrača u Top 10: Na obodu parka je Duman, ogroman zabavni kompleks sa velikim akvarijumom i karting stazom: Neposredno preko puta je pomenuta MEGA, veliki šoping mol. Sve ovo zajedno čini da na trenutak pomislite da ste negde u sred zapadne Evrope. Astana ima 7-8 velikih šoping molova. Znam ljude koji na ovakvim mestima, na moto turama, provode više vremena nego na motoru - pa hajde da pokažem : Pogledajte samo "skyline" kraja oko centralnog Nurzhol bulevara. Astana, uz Istanbul, Teheran i Baku definitivno ulazi u red super gradova sa ovog putovanja: Monumentalna zgrada nove opera, baleta i pozorišta. Mislim da je veća od Boljšoj teatra... Prošle godine bilo je svega dve (gostujuće ruske) predstave. Pozorište nije samo zgrada, najpre je potrebno imati dobru trupu. No, dobro: Komunalne službe na delu. Volim to da vidim, grad koji je održavan: Onda jedna od vizura može da izgleda ovako:

Kada sticajem okolnosti dugo ostanete u nekom gradu, polako se odomaćite. Naučite gde su dobri kafići, na kojim mestima jedu lokalci (tu obično bude povoljan odnos uloženog i dobijenog), gde se nalazi pumpa baš sa onim gorivom koje vam odgovara, gde je supermarket, menjačnica, besplatan wi-fi. Polako prestanete da gledate u kartu dok hodate, ne delujete više konstantno zbunjeno (ja to zovem kao "pigs in space" po popularnoj epizodi mapetovaca), naučite brojeve autobuskih linija, koliko košta taksi i gde se bezbedno parkira motor. A ponajbolje znam da sam se odomaćio po trenutku kada prestanem da primećujem manifestaciju okoline - kako ulica i mesto na kome spavam izgledaju, da li je čisto ili prljavo, trava ošišane ili ne, da li uopšte ima trave. Kada počnem da ih tretiram prosto kao bazu, tačku odmora i sigurnosti. U mom slučaju taj period identifikacije sa novom okolinom traje okreni-obrni oko tri dana. Drugim rečima, Astana mi je već postala bliska, kraj u kome je hotel već je "moj kraj", a prašnjava i mračna uličica sada je samo put do kuće. Moj kraj direktno je iza ovog poslovnog kompleksa: Nije ugledan, ali kao što rekoh više to i ne primećujem: Prethodna fotografija je hotelčić koji je moja baza u Astani. Samo na prvi pogled deluje loše! U stvari je fasada njegova najgora karakteristika. Radi se o čistom, toplom mestu, sa izuzetno ljubaznim osobljem i savršenim parkingom za motor iza zaključane kapije. Sa cenom potpuno prihvatljivom za preskupu Astanu. Neposredno pored su nove, moderne stambene zgrade, ta mešavina modernog i infrastrukturno zaostalog tako je tipična za prebrzo izgrađene gradove: U mom kraju imam sve šta mi je potrebno: pumpu sa gorivom od 95 i 98 oktana, dobar supermarket plus malu prodavnicu otvorenu celu noć, desetak odličnih kafića, veliki i moderan šoping mol (u kome sam juče morao da kupim zimsku jaknu, toliko je odjednom ovde u stepi zahladnelo) i najvažnije odličan ekspres restoran, gde mogu da jedem kuvana jela (pravi luksuz na ovakvom putu): Obližnji MEGA šoping mol: U blizini je i reka Ishim. Ovo već podseća na kuću i moju metafizički neraskidivu vezu sa beogradskim rekama: Astana je potpuno nov grad, sve što vidite na ovim fotografijama uglavnom nije postojalo pre svega 15 godina. U bukvalnom prevodu "Prestonica", grad generičkog imena, pravljena je kao izraz kazaškog ponosa i novostečenog samopoštovanja, sa idejom da zadivi. Sve vizure su potpuno dizajnirane, grad su pravila i razvijala najveća svetska imena iz sveta arhitekture (Kurokawa, Foster, Nicoletti...). Sve ovo vidljivo je na svakom koraku. Pogledajte samo kako izgledaju obale! Sve je dizajnirano (čak i sam vodotok, sistemom ustava napravljena je markatna vodena površina, od reke veličine možda topčiderske reke u Beogradu): Divno i kao stvoreno za poziranje: Naravno, sve ovo prosto mami na komentar:

Sve ovo je šminka. Jedine dve bitne stvari su: a) Da li je popravljena vidljivost po jakom Suncu direktno u ekran (u odnosu na Zumo 660, kao najbolji do sada u tom smislu) b) Da li je dramatično ubzan procesor (bar 100% realnog dobitka, tj. da rad u stvarnosti bude bar duplo brži). Ovo je naročito vidljivo kod iscrtavanja ogromnih (npr. osm) mapa Ako jeste, ko mnogo putuje i vozi - vredi 1000eur, jer sve ostalo je već veoma, veoma dobro. Od šminke, ja bih recimo otvorio kod ddeveloperima za dodatne aplikacije...

O da, granice su u ovom delu sveta tvrde, veoma vidljive i još uvek najviše prisutne u glavi. Mislim, mogao sam ja danas da se ljutim, imao sam sve razloge za to. Ali, već sam naučio da to ništa ne pomaže, nije to Evropa da digneš frku, ovde pali samo strpljenje i filosofski diskurs da je sve to deo puta i avanture

Sve se trudim da nastavim put, ali Astana izgleda još nije odlučila da me pusti... Kasno sinoć, javlja mi se Helge iz Biškeka (Kirgistan) i kaže da su imali veliki problem sa izlaskom iz zemlje. Naime, još kada smo ulazili u Kazahstan, u luci u Aktauu, znali smo za pravila i otišli u migracionu policiju da prijavimo svoj boravak, kao i da prijavimo motocikle. Bez tog pečata niste u mogućnosti da motocikl sa broda transportujete najpre na carinski pregled, a nakon toga da uđete u Kazahstan. Pisao sam inače, sećate se možda, koliko je ta procedura dugotrajna, zbunjujuća i veoma komplikovana. Tom prilikom dobili smo pečat na lučku propratnicu za motocikl, ali je službenica policije propustila da nam overi mali beli migracioni karton koji se dobija pri ulasku u zemlju. Mi naravno tada nismo znali proceduru, niti smo imali razloga za sumnju kako službenica u migracionoj policiji ne zna šta sve treba da obavi. Želeli smo, posle 50h ukupno, jedino da što pre prođemo prokleti KPP i uđemo u zemlju! Problem je nastao u trenutku kada nam policajac na KPP, da bi nas pustio iz carinske zone u Kazahstan, kao dokaz da smo obavili sve formalnosti i prikupili sve pečate trajno uzima lučku propratnicu. U tom trenutku ostali smo bez i jednog pečata migracione policije i dokaza da smo tamo uopšte bili, tj. postavljene su figure za ozbiljan problem prilikom izlaska iz zemlje. Naravno, da sam tada znao ono što sada znam, prosto bih mladu i lepu devojčicu u uniformi na šalteru migracione policije podsetio da overi prokleti papirić iz pasoša još jednim plavim ovalnim pečatom i verovatno da bi sve kasnije bilo uredu! I tako, njih dvojica, mislim Helge i Verner, pojavili su se bez overene registracije kao ovce na klanje na kazaško-kirgijskoj granici, sa željom da istu blaženo pređu. Bili su gotovo uhapšeni, dugi i neprijatni sati na granici završili su plaćanjem teške "kazne" i tek nakon toga su ih pustili u Kirgistan. I dobro su prošli, tek kasnije sam saznao koliko stvar može da bude ozbiljna. Pošto mi je Helge sinoć javio situaciju i pored toga što već zaista moram na put, onako ful napakovan rano jutros i spreman na pokret, odlučim da je ipak bolje da stvar završim u Astani. Valja videti kako sada da se izvučem iz ove papazjanije. Potegnem ja papir sa adresama srpskih ambasada u svim zemljama kroz koje prolazim (koji smo Viki i ja pripremili upravo za ovakve situacije), čvrknem približnu lokaciju u GPS i posle malo lutanja eto me pred vratima na 6. spratu poslovnog centra na respektabilnoj adresi u Astani, kako čekam da neko ambasadu otvori. Mislim se, bolje njih da pitam, da ne banem u policiju kao lopov na giljotinu ... Odmah ovako, s neba pa u rebra, moram da kažem: naši su me primili kao najrođenijeg! Malo zbog toga što im se sviđa ceo ovaj moj put i kao i većina ljudi koje srećem osećaju želju da pomognu, malo zbog toga što sam srpski građanin a oni takve ovde ne viđaju preterano često, ali najviše prosto zato što su sjajni ljudi i pravi profesionalci. Najpre su me poslužili kafom, pa sam onako na brzinu parkiran motor sa ulaza premestio u čuvanu diplomatsku garažu (isparkirali su automobil ambasade da mi naprave mesto!), a onda su me tim istim CMD autom transportovali okolo po Astani, pri čemu je otpravnik poslova Branislav Radojčić (drugi čovek ambasade) sve veme bio sa mnom. Uz svoju diplomatsku propusnicu, učinio je da se sva vrata u policiji brzo otvaraju, da nema pridika i pretnji, a ni suptilnih zahteva za podmazivanjem situacije. Vratili su nas u ambasadu, morali su ovi naši da naprave dokument o zvaničnom prevodu moje izjave, čovek je to sve lično i ekspresno uradio. Ponovo smo se vratili u policiju, prošli kroz još nekoliko iteracija dok nisam dobio tu čast da me država Kazahstan (zbog sopstvene greške!) kazni sa 85 Eur. Zvanična tarifa, osetno manje nego što su ovi moji pajtaši keširali nezvanično na granici, samo da se reše bede. U celom procesu, jer trajalo je to ceo dan, od jutros do evo pre pola sata, čak me je Branislav častio i ručkom. Za svoj lični novac. Sve vreme sam imao podršku, bio sam zbrinut i pažen, Ambasador (Vladimir Mirković, isto sjajan i duhovit čovek i interesantan sagovornik, ništa manje nego Branislav) bio je spreman da u slučaju da nas ponovo vrate potegne tešku diplomatsku artiljeriju. Sveukupno moram da izjavim: danas sam bio ponosan na Srbiju i ljude koji je predstavljaju ovde u Astani. Verujem da je ovo apsolutno vrhunska konzularna usluga, ne vidim da bi bilo koja država na svetu za svog građanina učinila više, nego što je ova moja, kakva je takva je drugu nemam a ovu volim, učinila za mene danas. U stvari, bila je to ljudska i prijateljska pomoć putniku, od strane sjajnih ljudi i jako mi je drago što sam ih danas sve upoznao. A ovo zadovoljstvo koje osećam, direktno je proporcionalno rezignaciji zbog situacije u koju sam doveden i neplaniranog troška (uz kaznu moram da neplanirano platim još jednu noć u hotelu u Astani, budući da će pasoš u policiji biti gotov, pogađate, tek sutra! I to sa nadom da daljih problema neće biti!!!). Evo, na kraju fotografije Branislava, neka se zna za ovog čoveka: Ako neko nekada iz našeg MFA pročita ove redove, budite ponosni na njega. On je danas učinio da se ja osećam ponosnim što sam građanin baš Srbije. Naravno da sam o ovoj asistenciji srpske ambasada naširoko pisao prvo Helgeu i Verneru. Neka zna Evropa šta je država!!! I da citiram našeg ambasadora, kada sam gorko, usled neplaniranog troška u vremenu i novcu, prokomentarisao kako ja u onoj situaciji u Aktauu jednostavno nisam mogao da pobedim (tj. učinim sve kako treba). Kaže on šeretski i sa puno iskustva: "ovo je zemlja u koju niko ne treba da dođe prvi put. Samo drugi put, tada sve znaš..." Tačno tako! A ova naša ekipa što se sprema sledeće godine za slične puteve: kada uđete u Kazahstan, pre nego što jedete ili piškite, čak pre nego kupite vodu, natočite gorivo ili razapnete kamp - pre svega toga pravo u migracionu policiju i overite prokleti beli papirić! Čekajući papire iz policije uz želju za brz nastavak puta, pozdravljam vas sve iz Astane! Biće valjda sve ok ujutro

Eh, vize, raspoloživo vreme, uobičajeni razlozi... Danas sam ostao još jedan dan u Astani, svidelo mi se ovde, a jutros mi se nije vozilo. Naučio sam da u ovim stvarima slušam svoju intuiciju. Sutra krećem na turu od oko 1500km dosta teškog puta, računam da će mi trebati 3 dana za to. Smrznuću se na kampovanju kao cvekla , osim ako ne nađem neke konake za kamiondžije...

Novo jutro, novi poduhvati! Ovoga jutra pridružuje nam se Nina. Biće naš vodič, prevodilac (iako sam ja tvrdio da nam isti nije potreban - što je po pravilu kod sagovornika izazivalo dobrućudan osmeh, tapšanje po ramenu i okretanje ka Nini za dalju komunikaciju) i sjajan sagovornik. Od one vrste koju ove tri sanjalačke duše mogu pronaći valjda još samo u pravom umetniku, dakle još gorem i beznadežnijem sanjaru nego što je to putnik! Kukao sam, kukao i iskukao! Danas idemo na Čimbulak i Medeu. Ski centar iznad Almatija. Svi koji me znaju, znaju da ne mogu da propustim dobar ski centar. Čak ni u letnjem periodu. Nerviram sve onoliko zbog toga, a sada sam na taj spisak dodao jednog Norvežanina, jednog Švajcarca i jednu moldavsku prvakinju kazahstanskog teatra/TV glumicu. Baš me briga, biće i vama lepo mislim se, volite prirodu, iz takvih ste krajeva, prvi je na spisku Medeu: Mladi čitaoče, nisi čuo za Medeu? To ti je mitsko mesto, mitski stadion za brzo klizanje. Na njemu je postignuto preko 80 svetskih rekorda, delimično zbog činjenice da se nalazi na 1500m iznad nivoa mora, delimično zbog jako dobre i kvalitetne staze. Sećam ga se još iz mojih dečačkih dana 80-tih godina i olimpijskih prenosa, svi su ovde dolazili da napadnu rekord, sada ga gledam uživo: Na vrh vodi moderna Dopplemayer kabinska žičara, prvoklasna: Predeli kao u Evropi. Apsolutno kao Alpi, neverovatno da sam u onom istom Kazahstanu, samo 30min od najvećeg grada: Tu je i mali kanjon: Verner doziva krave, na švajcarskom nemačkom. Legenda: Ski centar je prvoklasan. Prilično mali, ali imati ovako nešto na 30min od kuće je veliki luksuz i mnogo toga bih dao za nešto slično! Sedimo dugo i šetamo, ja sam kao i uvek u sličnim prilikama srećan, a ni ostali se ne bune. Uživamo, punim plućima: Kako je video orla, tako je potrčao da plati i da se slika. Kada dete u nama nije mrtvo ni u telu od 60 godina, znači da st uspeli u životu! Helge i ptica: Ekipa na okupu, Verner iza objektiva: Povratak, idemo žičarom: Put ispod je odličan za vožnju motora! Na kraju dana, duga iznad grada! Sasvim simbolično, jer pronašao sam svoju sreću u Kazahstanu. Almati je prelep grad i ostaje urezan u mom sećanju. Dobro sam se odmorio, proveo 4 dana sa dobrim ljudima i napunio baterije. Uveče, odlazimo na oproštajnu večeru. Krivo nam je što se rastajemo. Malo je falilo da ili oni obrnu sa mnom, ili ja sa njima. Bili su pravi saputnici, kadri da voze satima bez gunđanja, ljudi od kojih možeš da naučiš puno i o motorima i o životu. I najviše o ceni Slobode! Siguran sam da ćemo se negde još sresti: Ujutro, okupljamo se za još jednu zajedničku sliku. Rastanak je bio emotivan. Helge me je zagrlio i drhtavim glasom rekao da mu obavezno pošaljem email kada sigurno stignem kući. Da li sam ga čudno pogledao, ali dodao je onda da će i on učiniti isto. Za njih sam još klinac, matori ogrubeli moreplovac osećao se odgovornim! Nema grubog sanjara, to je, sve je to pekmez ispod grube kože. Srećan vam put prijatelji i ne zaboravite da se dobro zabavite! Srešćemo se negde, znate da je ovo mala planeta!

Helge (60) i Verner (58) su zaista sjajni tipovi. Kaže mi Helge: "gotov si i ti, ima ovako kao nas dvojica da se akaš po gudurama i pustinjama pod stare dane". A ja se mislim, ej burazeru, samo da si u pravu... No, da završim Almati, ponoć je ovde prošla, moram sutra da putujem...

Ej, Milence - pa vratio sam se u priči! Fizički sam u Astani (ujutro odoh več dalje), ali pričom smo stigli do Almatija.

Novo jutro. Prvo što vidim je da g. Predsednik dolazi u posetu Operi. Pa zar baš danas, kada idemo da servisiramo motore (sve okolo je "zakrito", da Predsednika slučajno nešto ne iznenadi): Posle proboja kroz gužvu i kordone narodne milicije, stižemo u Ducati: Dok matorci čekićaju svoje matorce, moderni motori servisiraju se glavom : Neko menja ulje, neko gume, neko i ulje i gume. Redovan servis za svu trojicu, malo smo čekali i tempirali usput da odradimo stvar svi zajedno: Neko istom onom glavom (ludom) napravi sebi nepotreban problem. Klasičan "over doing" i posledično prekinuta jedna žbica (sreća, na prednjem točku): Za uspomenu posle servisa, zajednička fotografija sa uposlenicima Ducati dileta u Almatiju. Fini ljudi, još jednom im hvala na razumevanju i pravom solidarnom bajkerskom duhu: Moji matorcu u uzbečku ambasadu, a ja na ručak: Uspeh! Posle 4 nedelje jalovih pokušaja i 7 dana čekanja u Bakuu, Verner i Helge u Almatiju za 48h dobijaju uzbečku vizu. Osećam se i ja trijumfalno! Uostalom, izviđaju teren za moje sledeće putovanje (tj. jedan njegov deo)! Redovna dnevna razmena fotografija: Uveče, Verner i ja kao gosti idemo na predstavu u teatar Ljermontov (Verna žena). Vernerova prijateljica Nina igra glavnu ulogu! Veče završavamo uz "Žiguli", rusko pivo koje sam neobično zavoleo (čak više nego "Baltiku"). Evo me i sada kako, dok kucam ove redove, pijuckam pivo, navukli me matorci (onaj stariji Helge naročito):

Da se vratimo na temu , idemo nazad u Almati! Almati je daleko najveći, verovatno najlepši (mada i Astana ima svoje impresivne adute!) i svakako najkompletniji grad što se kvaliteta života u Kazahstanu tiče. Neznatno je manji od Beograda. Na svakom koraku vidi se da je u Almatiju, potpuno suprotno od dotadašnjeg iskustva sa Kazahstanom, prisutan novac. Mnogo novca. Grad je skup, na momente čak i zapadnoevropski skup. Sinoć smo pristigli iz Taraza. Već ranije dogovorili smo se da zajedno uzmemo par dana odmora. Biće prilike da se rastanemo, svi bi da to još malo odložimo. Pošto ćemo u gradu provesti nekoliko, pokazaće se kasnije četiri, dana - odlučujemo da se isprsimo i uzmemo dobar hotel. Potpuno siguran i čuvan parking za motore je imperativ. Kao i do sada u sličnim prilikama, konsultujemo Vernerovu "Knjigu" ("The Book" -naš kolokvijalni naziv za izdanje Lonely planeta "Central Asia", odličan vodič koji često sadrži dobre preporuke za smeštaj). Doveo sam nas sinoć do hotela iz prve, što je u velikim gradovima bez precizne navigacije ravno manjoj senzaciji. Evo nas kako ujutro krećemo da istražimo grad, ali najpre pošto pronađemo mesto gde ćemo sutra servisirati motore. Hotel Almati, na odličnoj lokaciji u centru grada: To je taj trenutak! Mapa grada i prvo otiskivanje u nepoznato. Helge se toga grozi, kaže "ti si city boy, ti to voliš, ti si ovde kao riba u vodi, ja najradije ne bih nigde iz hotela". Sve je u pravu. Krećemo da dogovrimo servisiranje motora: BMW diler nas hladno i glatko odbija (Astana motors, neka se zna!): Dok nas fini ljudi iz Ducati Almati-ja prihvataju kao najrođenije. Sve će nam biti na raspolaganju, kažu moramo pomoći takvim putnicima (i to neka se zna!): Servis ćemo obaviti sutra, sada najpre ono što smo jutros propustili (to nam je u kampu uvek prva stvar). Dakle, kafica: Snimam zanimljiv znak. Ignorisali smo ga redovno i rutinski, sa pričom da je, eno vidi se, prikazan skuter, dok smo mi, pa pogledaj narodna Milicijo zar nije očigledno, veliki motori (palilo je svaki put!): Na svakom koraku su menjačnice. U Almatiju je, za razliku od dotadašneg iskustva sa Kazahstanom (izuzimajući Aktobe), veoma lako zameniti novac po fer kursu: Prva na spisku znamenitosti je ruska pravoslavna Voznjesenska katedrala, druga najveća drvena građevina na svetu. Nalazi se u memorijalnom parku "28 Panfilov heroja", podignutom u čast Kazaka stradalih u borbi protiv Nacista: Kazahstan ima oko 2/3 azijatskog i nešto manje od 1/3 slovenskog stanovništva. Svi žive u skladu, a mešana društva (na ulici, u lokalima itd.) su pravilo! Bez obzira na rasu, sve žene su potpuno i konstatno sređene: Parkovi Almatija jesu lepi, ali ko je prethodno na svom putovanju posetio sve one čarobne iranske parkove ne može sasvim da bude impresioniran. Lepo je svejedno: Almati je do kraja devedesetih godina prošlog veka bio prestonica Kazahstana. Puno je javnih zgrada koji svedoče o tom vremenu: Almati je najveći centar umetnosti regiona. Muzička akademija i koncertna dvorana: Pozorište Ljermontov, najbolji teatar u gradu: Zgrada Opere: Trg republike, monumentalan trg iz sovjetskog vremena. Parole više nisu u crvenoj boji i ne govore o komunizmu, ali su i dalje prisutne. Boje se menjaju, svest u ovoj zemlji još nije sasvim promenjena: A sa druge strane moderan život. Na repertoaru je "Džobs": Redovi za bankomat kao bilo gde u razvijenom svetu: Ovako se zaustavlja taksi (ruski sistem - taksi je svaki običan auto, koji odluči da stane i zaradi nešto sitno sa strane). Ako ste lepa devojka srednje vreme čekanja je oko 5 sekundi! Posle Las Vegasa, evo još jedne kopije : Žene svih rasa u Kazahstanu su prelepe: Staro ime grada "Alma ata" znači "Otac svih jabuka" (po autohtonoj divljoj sorti iz okoline, za koju se tvrdi da sve domaće jabuke od nje vode poreklo). Jabuka je dakle simbol grada: Moderan život - savremen šoping mol ispod sovjetskog Trga Republike: I brend prodavnice duž većeg dela Furmanove ulice: Putujem već jako dugo. Došlo je vreme za šišanje! Rešenja u vidu salona koji rade po evropskim metodama (i sa evropskim cenama!) su prisutna na svakom koraku. Biram dobar salon, mlada i lepa Maša se baš trudi da stranac bude zadovoljan, zadovoljan rezultatom i jesam, mada realno nemogu ni da primirišu kvalitetu usluge kod dva Đoleta (jedan prisutan ovde) i jedne Tanje, po meni sveukupno najboljeg salona u Beogradu! Tzv. "Katice", stari češki tramvaji kao i u Beogradu do skoro: Ovde gradske rečice nisu ubijene sprovođenjem u kanalizacione kolektore, kao kod nas u preregulisanoj Evropi! Jesu ukroćene, jesu ispravljene i betonirane, ali jesu i još uvek na svetlosti dana. Podžavam rešenje 100%! Sve je skupo u Almatiju, pa ni računari nisu izuzetak. Ulazni model laptopa je čak 500 Eur. Beograd je po ovom pitanju značajno povoljniji: Ljubav u parku. Uživo i ovekovečena u kamenu. Večno prisutna. Lepo je to, zar ne? Komunalne službe rade da se mladi vole na čistom : Nazad u hotel. Posle celog dana lutanja. Ako, nema ništa lepše nego upoznati još jedan novi grad! Panorama Almatija u sumrak. Na žalost, vazduh je i ovde zagađen i smog kvari sliku: Opera i grad iza noću. Lep prizor kada čovek za trenutak zagubi pogled preko terase:

Dobar si prodavac, što jes' jes'... Na Sardiniji mislio sam na "vanpansionsku potrošnju", da ne kažem pivo od 10eur... Pitanje je takođe ima li terene za 6x500km vožnje, a da nisu magistralni putevi. Ako kažeš da ima, onda je to druga priča... Hvala na lepim željama!

Evo je aktuelna mapa: Polako apsolviram Kazahstan...

Hvala na pozivu Milane. Ako budu Pirineji i budem u prilici da idem, ja sigurno idem avionom + rentam motor. I inače grupa je takvog tipa - više je tu važno uživanje i druženje, kako sam do sada video, nego neka hard core vožnja (do tamo i nazad). Za Sardiniju ja verovatno nisam zainteresovan (preskupo je, a meni lično nije izazovno toliko), ali gde god bude grupa išla znam da će hotel biti super! Nisam još glasao, glasaću kada budem znao da li sam u prilici da idem. Pozdrav celom društvu!

Moram da prenesem ovde jedan mail koji sam poslao Violeti, kao crticu mentaliteta ovdašnjih ljudi - i Kazaka i Rusa (koje sam generalizujući na početku, sudeći po zapadnjacima Kazahstana, nepravedno okarakterisao kao neljubazne). Dakle, mail: Jao, Violeta koliko su divni u ovom hotelčiću!!! Ja pitao za obućara i oni mi rekli za jednog, znaš pričao sam ti sinoć - da mi zašije načetu Givi torbu. Kad ono, eto ti za 5min dolazi žena, vlasnica hotela i kaže: "ma, gde ćeš sada da tražiš "sapožnika" (obućar, nije mi loš ruski, a? ). I kaže još: "Daj, ja ću da ti zašijem na mašini". I odnese torbu. Sada se vratila, reče: "Ma, nije moglo na mašini, ušila sam ručno debelom iglom!" Divni su, a meni problem u nastanku rešen! Torba je već počela da ljulja na motoru. Eto, morao sam ovo sa tobom da podelim...

Oho, bravo omladinci. Odlično, uživao sam čitajući ovog jutra uz kaficu!

nije mi jasno, a zanima me Jednostavno: sa audio miksete (u mom sliučaju Autocom), sa izlaza za suvozača odveo sam signal na line-in gopro-a. Tako sam dobio miksovan signal stereo kvaliteta na gopro snimku. Ovo sam odradio još prošle godine za HtR1, kada smo snimali seriju (a od tada je ostala i navika komentarisanja ), naročito je efektno kada hvatam komunikaciju radio vezom. E da, između autocoma i gopro-a dodao sam jedan audio filtar (1:1 trafo, ko nema pravi audio filtar, može da uzme ovakav trafo, ima ih po starim modemima). Signal mora da se galvanski razdvoji, kako bi se eliminisala tzv. "common ground" autocoma, tj. kondukcione smetnje sa motora. Tada dobijete savršen signal, koji deluje kao da ste miksali u montaži.

Do sada sam prešao tačno 12.708km (po track logovima, znači verovatno i malo više, jer nije uvek navigacija uključena). Uradio sam redovan servis, s tim što (za razliku od prošle godine) sada nisam otvarao motor, jer nije na red dolazila promena svećica, a nije bilo potrebe za štelovanjem ventila. Gume su u solidnom stanju, imaju još jedno 30% (Metzeler tourance EXP, guma koju najviše volim za duga putovanja, ujedno odlična u svim uslovima i dosta dugotrajna). Nadam se da će izdržati do BG, ako ne, promeniću u Rusiji ili Kijevu. Na oba mesta ne bi smelo da bude problem. Ja imam dosta tečan stil vožnje i već sam iz ove gume izvlačio 18-20k km. Problem je što će sada biti više, ponet putovanjem dosta sam produžavao originalni plan (samo u Iranu preko 2000km, a i u Kazahstanu će biti bar oko 1500km više). Ulje sam nosio svoje (Motorex Snitzer za boxer motore i ponovo se pokazalo fenomenalno, lepa boja na istakanju, između dve dopune za 11500km potrošeno svega 300ml! U ovo ulje se već kunem, a ima ga u BG za normalnu nabavku, po ceni boljoj nego u SLO npr. Inače, sinoć sam pristigao u Astanu, novu impresivnu prestnonicu Kazahstana. Za 2 dana rutinsku prevezao 1200km, uželeo sam se bio vožnje. Mnogo sam severno, već redovno vozim na 8C ujutro, noću je jako hladno. Došla zima... Astana sinoć (šta napraviše petro dolari, a? ):