HtR 2: Centralna Azija, Kaspijski Basen i "5 Velikih"

[finish 12 Napisano Octobar 3, 2013]

Eto, da nije ovog putopisa, nikad ne bi znao da Kazahstan ima tako moderan grad. Citajuci razne putopise, mi ispadosmo najgori, sem splavova, provoda i hrane nista spektakularno nemamo cime bi se stranac zadivio, sem naravno prirode kojom nas je Bog bogato nagradio....

Ubedljivo smo najveci slepci.Pa mi kad bi nekim slucajem imali takva izvorista nafte i gasa kao oni i onda bi bili isti slepci samo bi ove gashe bile jos besnje i bezobraznije.Pratim sve pa i ovaj putopis i gledam ,uporedjujem ali nemam to sto vidim s cim uporediti ovde.Slike iz Irana ,Azerbejdzana ....za ovaj kokoshinjac beli svet , a ovamo smo pametni ,kurati, nebeski a ne vredimo zute banke.

Severian uzivaj kad ti se moze i puno srece.

[profesor momir 250 Napisano Octobar 4, 2013]

Eto, čak i kada čovek ne putuje preko sveta, uz malo dobre volje može se organizovati lep vikend i na kućnom pragu...

 

 

Iz tvog putopisa ,,Uz Savu kroz Srem ... ,, .. jedna tvoja rečenica... hehehehe

Pozdrav veliki...

[severian 16414 Napisano Octobar 4, 2013]

Završio sam ovu komplikovanu deonicu od 1500km, dan ranije nego sam mislio (tj. za 2 umesto 3 dana). Problem sa registracijom boravka rešen, juče ujutro podigao pasoš i odmah krenuo na put.

 

Bilo je baš hladno, sve vreme 2-5C. Oko Kostanoja (najsevernija tačka puta) bilo je čak malo snega. definitivno sam krenuo ka kući, danas sam promenio časovnu zonu i vratio 1h. Sada sam 3h ispred vas.

[Adler 189 Napisano Octobar 4, 2013]

Je l moze karta ?

Kuda se planira put do kuce?

[Arakis 5298 Napisano Octobar 4, 2013]

Po'itaj, čekamo te 12. oktobra na gulašu

[severian 16414 Napisano Octobar 5, 2013]

Budim se rano. Četvrto jutro budim se u Astani, grad je lep, no i lepoga je dosta. Plaćam hotel i polazim, deja vi... Mada, ovaj mali hotel i ljudi koji ga vode ostaće mi u lepoj uspomeni, jutros su mi čak za ovo poslednje neplanirano veče poklonili 50% popust na inače već dobru cenu prenoćišta. Lepo.

 

Brzo do migracione policije, ne časiti časa, parkiram na trotoaru natovaren ispred glavnog ulaza. Veoma brzo i bez bilo kakvih dodatnih problema preuzimam pasoš sa regulisanom prijavom boravka. Svi slični problemi razrešavaju se na kraju prozaično, ni ovaj nije izuzetak. Magični beli papirić najzad je u pasošu:

 

 

Bez daljeg odlaganja, slalomom kroz saobraćajnu gužvu, oko 10h napuštam Astanu. Vreme je za put.

 

 

Čeka me nezgodna deonica od 1500km do Aktobea, plan je da vidim kako mi ide, pa ako može za dva dana - odlično, ako ne - onda za tri.

 

Put nakon izlaska iz Astane je odličan. Hladno je, oko 4C:

 

 

Ubrzo ulazim u moju voljenu stepu. Čak i Kazaci, na usputnim zaustavljanjima, vrte u neverici glavom šta mi se u toj ravnoj dosadi toliko dopada:

 

 

Znam jedno, ako ovi ljudi nekako i nekada reše problem vode za irigacione sisteme, živeće desetlećima bogato od poljoprivrede!

 

Kilomtri se na ovakvom putu brzo nižu i dolazim pred Esil. Odlično, danas napadam prvih 750km, ide mi za sada dobro (uspešno potiskujem osećaj hladnoće):

 

 

Da je zima došla znam onda kada me baš svako, na baš svakom zaustavljanju pita: "zar ti nije holodno", a na moj odgovor: "jeste", u neverici vrte glavom. Naravno da je hladno, Kostanaj je najsevernija tačka puta i praktično je rub sibirske stepe! Na pumpama sam i dalje atrakcija, svi obično žele fotografiju, ja fotografišem i posle šaljem mejlom, šta ću - malo moje ljubaznosti nekome je iskorak iz dosadne svakodnevnice:

 

 

Odlično vozim, put je bolji od očekivanog (makar na ovoj deonici!) i pre nego sam se mnogo umorio prešao sam već oko 570km. Stajem, kratak odmor:

 

 

O njemu pričam na prethodnom klipu, susret sa srpskim kamiondžijom u sred kazahstanske vetrovite i hladne stepe. Nije verovao da vidi BG tablice, kaže "koja je tebe brate muka ovde naterala", mislim se "luda glava i njene misterije", ali ostadoh nem. Njemu je u kamiončini toplo, majca i bos u kroksicama, nije izdržao preko 2 minuta na vetru:

 

 

Zaštita od vetra pored puta, čak i najgori putevi u Kazahstanu povremeno imaju ovakve zaštite. Bez istih bilo bi nemoguće zaustaviti se čak i kratak na minut:

 

 

Stotinak kilometara ispres Kostanaja predeo se menja. Stepa ustupa mesto prelepoj šumi. Predivno je za vožnju (ako izuzmemo činjenicu da temperatura nezadrživo srlja ka nuli):

 

 

 

Ipak, u Kostanaj stižem pre mraka, bez većih problema i skoro bez napora. Prva etapa je završena. Ulazak u grad je lep, sa modernim saobraćajnicama:

 

 

 

Kada sam naterao sebe da danas forsiram, glavni motiv je bilo moje ubeđenje da ću oko velikog grada, kao što Kostanaj jeste (200.000 stanovnika), izvesno pronaći udoban i topao smeštaj. I, budući da znamo kako sreća prati hrabre , pronalazim savršenu varijantu. Na samom putu, čuvan motor, a temeperatura u sobi oko 30C. Ah, kako je najpre prijalo, umesto da testiram donju temepraturnu granicu moje kamp opreme u stepi i navučem zapaljenje pluća:

 

 

Spavao sam kao u sauni.

[Arakis 5298 Napisano Octobar 5, 2013]

750 km na temperaturi blizu nuli? Svaka čast druže

[severian 16414 Napisano Octobar 5, 2013]

Jutro je, jutro je... Krećem dalje, plan je da danas stignem u Aktobe, naravno ako uslovi to dozvole (preostalo je još 770km deonice).

 

Pred polazak, fotografija ispred moje "banje" i ogreva koji me je sinoć držao fino preznojenog celu noć, kažu domaćini nije u redu da smrznuti stranac cvokoće:

 

 

Kraj oko Kostanaja neodoljivo podseća na belocrkvanska jezera. Više malih jezera, na kojima ljudi pecaju, kupaju se i uopšte uživaju. Moj konak ima svoje jezerce, nije loše:

 

 

Ovoga jutra baš je hladno. Pokazaće se da dan isped mene neće biti mnogo bolji:

 

 

Baš me briga. Danas sam se propisno opremio za moje zimske vožnje: ruski aktivni veš (Brend "All mountain", nešto najbolje što postoji i za skijanje i za motor), odličan tanak topli flis, termo postave su već od ranije u odelu, zaštita za vrat i zimske turing rukavice. Na nogama termo čarape, u toj opremi mi je na 2C taman prijatno!

 

Kao što sam već naveo, kraj oko Kostanaja ima vode. Dosta vode:

 

 

 

 

Ubrzo posle Denisovke, put se kvari, asfalt nestaje, podloga je blato i raskvašen makadam:

 

 

 

Po stepi počinje da se vidi i sneg, najpre malo (kao na fotografiji), posle sve više:

 

 

Već je 13.30h, ispred mene je još 570km do odredišta za danas, vozim po blatu, ne smem da rizikujem, nema nikog, pa vozim do 40kmh, ne znam koliko će ovo još da traje, a znam da danas od kampovanja, usled jako niske temperature koja noću odlazi u minus, nema ništa. U tim trenucima potrebno je puno mentalne snage i vere u sebe i svoje mogućnosti, da bi čovek nastavio dalje.

 

U suštini put nije tako loš, problem je jedino velika kilometraža za taj dan. U suvim uslovima na ovakvom putu jedva da bih smanjio brzinu:

 

 

I odjednom pumpa! Dosipam gorivo, nije bilo kritično, ali dolivam i svoj energetski koktel: Red Bull i Snikers. Na niskim temperaturama, zna to svako ko na istim boravi, pomažu jedino kalorije i taurin. Retki su trenuci kada "nekažnjeno" možete da prožderete po četiri Snikersa dnevno, eto u svakoj muci ima i nečeg lepog - sve zavisi od ugla iz koga posmatrate situaciju. Pumpa u nedođiji:

 

 

I svega oko 15km iza pumpe, pojavljuje se nov asfalt:

 

 

Ipak, deonica od 80km bez puta uzela mi je malo preko 2h! Po ovom novom asfaltu moram da forsiram. Jako brza vožnja, ujedno znači i jako hladno .

 

Nakon dodatnih 1h brze vožnje, najzad izlazim iz severnog oblaka, pojavljuje se Sunce. Put je i dalje solidan, temperatura skače na 7C (što je u ovoj situaciji ravno banji od juče!), vozim veoma brzo i nadoknađujem polako vreme:

 

 

Počinjem ponovo da uživam. Zaista, stepa je u stanju da nagradi putnika prelepim prostranstvom, mirom i nekom čudnom umirujućom ravnodušnošću:

 

 

 

Čak više i nije tako pusto, povremeno se pojavi po neki gradić:

 

 

Odlučujem da do kraja dana primenim jedan od mojih "long distance" maratona. U sledećih 450km silazim samo jednom sa motora, na 15min, da dolijem gorivo i odlijem šta ima da se odlije. Vozim projektovano jakim tempom, to je nužno, razikujem sa policijom (predviđam da po ovoj hladnoći i veoma jakom vetru neće stajati u stepi, čak ni iza karabutaka gde u poslednjih 220km počinju naseljena mesta. Naravno, takva vožnja brzo umara i primenjujem je jedino iz razloga što veoma dobro poznajem i sebe i svoj motor, kada umor dođe do kritične tačke, prosto i bez sujete odustanem i rešim problem smeštaja.

 

Ovoga puta, mada umoran i smrznut, uspevam sa primenjenom stategijom. U Aktobe dolazim sa prvim sumrakom:

 

 

Nagrada je što ovaj grad već poznajem (bio sam već ovde, sećate se, posle teške deonice kroz pustinju!), znam tačno gde idem, gde parkiram, šta i kako - a, dodatno izborio sam se za dan odmora. Što bi rekao poznati engleski filozof Derek Troter (aka Del boy): "He who dares, wins!".

 

Dan odmora uvek koristim da negujem opremu i motor:

 

 

 

Naravno da će sve biti blatnjavo posle prvih 20km sutra. Ipak, da bi oprema radila svoj posao, da bi mi bilo samo podnošljivo hladno, a noge uvek suve - neophodno je potisnuti urođenu mi lenjost i posvetiti dobar deo dana održavanju!

 

Ostalo mi je još oko hiljadu i dve stotine kilometara Kazahstana. Bar pola od toga je južnije, bežim dole na Kaspi, u pokušaju da izborim još neki stepen više. Ne čeka me još mnogo loših puteva, možda svega stotinu kilometara od tih hiljadu. U suvim uslovima, bez problema. Sa blatom, videćemo...

 

I kao što sam već naveo, juče sam negde između Livanovke i Karabutaka promenio časovnu zonu. Idući na zapad, vratio sam 1h. Nema boljeg dokaza i osećaja da se vraćaš kući od tog!

[severian 16414 Napisano Octobar 5, 2013]

I samo za mog druga Mileta, pre nego je tražio, evo karte! Deonica između Astane i Aktobea, i ceo do sada preveženi Kazahstan, oko 6500km u krug:

 

[xenoks 29 Napisano Octobar 5, 2013]

Posle ovih putopisa mi se cini kao da licno znam severiana. Toliko je to dobro i iz duse opisano.

I naravno uvek se vratim na zadnje postove, da vidim da slucajno nisam zaboravio plus.

[severian 16414 Napisano Octobar 5, 2013]

Sinoć, parkirajući svoj motor na čuvan parking iza najjefitnijeg hotela u Aktobeu, primećujem da se ispod cirade šćućurio još jedan, kako bi stariji Rusi i ostali ovde rekli, motocikljet. Poznat oblik, širok donji trap kao u kakve sremske matruške, to može biti samo još jedan BMW, bokser motor ga odaje pa neka ga je sto puta blaženi vlasnik sakrio, za trenirano oko i nije neki rebus. No tada, budući da sam bio preumoran, ne pridajem previše pažnje prizoru. Za mene u tom trenutku postoje samo Internet (tj. Violeta), tuš i krevet. Tim redosledom, možda se još samo večera udene negde (od kako me je Verner zarazio da potpaljujem slobodno moju malu pećku u kupatilu svakog hotela, pa i onog sa detektorima dima, lepo i toplo večeram skoro svako veče!).

 

Ujutro, servisirajući svoje junačko prevozno sredstvo, podsetim se prizora, na kraju krajeva gledam pravo u isti, hoće oči da mi izbije:

 

 

Krenem da se raspitujem na mom ruskom (a taj poduhvat ume da potraje!) kod čuvara parkinga. Kaže, mu pusti, neki Amerikanac pre desetak dana parkirao ovde, ostavio nam šaku tengi i rekao čuvajte, moram nazad u Evropu, valjda se vraća.

 

Sedim danas u foajeu prevelikog ex-sovjetskog hotela, koristim wi-fi, šaljem fotografije na Forum i generalno lenčarim i odmaram, kada eno ga iz pozadine nastupa nepogrešivo prepoznatljiv akcenat. Bučan i razvučen, kako valjda samo Amerikanac može da govori. Velik čovek, onako fizički. Ne stigoh ni da se osmehnem u znak pozdrava, već je kraj mene - kaže, onaj motor je sigurno tvoj, pitao sam se kada ćemo se upoznati, trajalo je kraće no što sam mislio. Sve to sa širokim, neposrednim osmehom i dobrodušnim izrazom lica, kako valjda opet samo Amerikanac, sve u isto vreme, može da izgleda.

 

I tako, upoznam danas još jednog zanimljivog tipa - Brenona Dejtsa, profesionalnog kuvara na mega jahtama (zar već i sama njegova profesija ne zvuči kao avantura!) četiri meseca za redom, a onda svetskog putnika sledeća dva meseca. I tako u krug, motor ostavlja gde se zadesi, pa nastavlja putovanje kada mu prilike dozvole. Prijehao paromom (došao trajektom) baš kao i nas trojica, takođe u Aktau, odatle se namučio kroz pustinju, pa od Makata odustao i otišao okolo preko Uralaska. Bio sam malo ponosan kada je stigao u priči do ovog "odustao posle Makata", jer ja nisam i izvezao sam bez roptanja tih paklenih tri stotine kilometara najgoreg puta u poznatom svemiru, bar tako mi je delovalo i tada i sada.

 

Najzanimljivije, poznaje Helgea kao zlu paru. Upoznali su se onomad u Panami, čekajući transport za motore, budući da kroz prašumu na jednom potezu puta prosto nema. A nema ni staze.

 

Naravno, družili smo se i pričali celo veče. U plejadi zanimljivih ljudi sa ovog putovanja, upoznajte i vi Brenana, ako neko do sada još nije shvatio, on je ovaj levo:

 

 

 

Zašto sve ovo pišem?

 

Postoji na ovom svetu jedan mali soj putnika, uglavnom se međusobno većina čak i poznaje. Nacionalnost, budžet kojim raspolažu, čak ni prevozno sredstvo, nisu tu mnogo bitni. Imaju svi istu strast, istu neobjašnjivu potrebu da nekuda krenu, ne znaju ni sami gde, još manje zašto, makar odgovor ne sadrži bilo šta razumljvo većini ostalih ljudi. Neki od njih žele ponekad da ispričaju priču, neki prosto priču žive za sebe. Za većinu zgubidani i zaluđenici, vidim im iskru u oku, vidim im radosno i zvonko dete u govoru, vidim im radost rođenja u srcu. Smeh je uvek oko njih. Nema sujete, nema zavisti, nema lažnog avanturizma. Ne vidim im godine, jer i najstariji od tih putnika je mlađi od većine ljudi koje poznajem.

 

Osećam od ranije da tu pripadam, ako mi je to za samog sebe dozvoljeno da kažem. Razumemo se posle dve reči, nekada i pre toga. Lepo se uklapam, prirodno mi je među sličnima, uostalom srodne duše se brzo i do kraja razumeju. Prihvatamo se bez reči i planova.

 

 

Sutra, posle četrdeset i šest dana putovanja kroz Aziju, prelaskom reke Ural vraćam se u Evropu. Hteli ne hteli, mi smo Evropljani, tu nam je dom. Jedan prozaičan prelazak reke, pa neka je i velika kao Ural, za mene nosi istu onu draž kao kada vraćajući se sa zapada u rodni grad ugladam kule Kapije Beograda. Srce brže zakuca, a lice se razvuče u osmeh. Niko kao putnik ne oseti radost povratka domu!

 

A do pravog doma, moje Srbije i Beograda, čeka me još dosta avantura. Prva, u nizu od bar pet velikih, je isti taj Ural!

 

Mada i bežaniju ispred galopirajuće zime, koja mi sve više diše za vrat, komotno mogu da knjižim kao šestu...

[Marokanac 1882 Napisano Octobar 5, 2013]

Lepo kazes..........i sestu (zima koja ti galopira za vratom)........

 

Zato gasssssssssssssssss.... i laganica prema Srbiji..........

Hladnoca jeste jedan problem sa kojim se moze na kratko, ali na dugo............neznam da li se moze, na kratko mislim na dan - dva, mozda tri ali na dugo-preko nedelju dana.........nisam optimista........

Zato silazi polako, juznije u predele gde je poneki stepen vise ....... recimo +5 stepeni je ok i moze se.........mislim da se slazes.

 

Samo napred, neka ti misli budu zaokupljene toplim temama, bice ti manje hladno.......bar bi trebalo, znas kako kazu.......sve ide iz glave

 

 

Pozdrav, i znaj.......tu smo svi, oko tebe, pazimo na tebe ........znaci - NISI SAM !

 

:zdravo:

[Jimmy LaLa 227 Napisano Octobar 5, 2013]

Upoznasmo mi dosta zanimljivih ljudi ovdje

 

Nego, sta je sa zemljakom kamiondziom?

[jokram 63 Napisano Octobar 5, 2013]

Ma svaka tebi čast još jednom! Ta hladnoća i samoća i sve to zajedno...kad-kad nađeš sebi srodnog i to sigurno prija...ali ipak...winter is coming! Pa hajde ti lagano nazad...

U svakom slučaju pisanija je vrhunska

Srećno od srca!

[dankan 377 Napisano Octobar 5, 2013]

Jedinstvena avantura, kao si svi clanovi nase bande, ja uzivam u svakoj reci i slici!

Da ti ne dajem savete, znas i sam, u "zoni svog komfora", krenuo si ka kuci, uzivaj u preostalom putu, a ja se nadam da cemo se organizovati da te, svi mi koji citamo sve ovo vreme, docekamo ovde!

Svaka ti cast!

[Vladimir KLE 5 Napisano Octobar 5, 2013]

Jedinstvena avantura, kao si svi clanovi nase bande, ja uzivam u svakoj reci i slici!

Da ti ne dajem savete, znas i sam, u "zoni svog komfora", krenuo si ka kuci, uzivaj u preostalom putu, a ja se nadam da cemo se organizovati da te, svi mi koji citamo sve ovo vreme, docekamo ovde!

Svaka ti cast!

 

Odličan predlog! Da ga dočekamo, ali ipak posle Violete. Nekako mi ne ide da ga izgrlimo pre žene, ili barem da bude na čelu kolone...???Seve, reći ti, a i Violeta, oglasi se.....

[alesio 0 Napisano Octobar 5, 2013]

Neverovatan putopis.Svaka cast,ostao sam bez reci. Pozdrav.......

[NOTORIOUS 487 Napisano Octobar 6, 2013]

Postoji na ovom svetu jedan mali soj putnika, uglavnom se međusobno većina čak i poznaje. Nacionalnost, budžet kojim raspolažu, čak ni prevozno sredstvo, nisu tu mnogo bitni. Imaju svi istu strast, istu neobjašnjivu potrebu da nekuda krenu, ne znaju ni sami gde, još manje zašto, makar odgovor ne sadrži bilo šta razumljvo većini ostalih ljudi. Neki od njih žele ponekad da ispričaju priču, neki prosto priču žive za sebe. Za većinu zgubidani i zaluđenici, vidim im iskru u oku, vidim im radosno i zvonko dete u govoru, vidim im radost rođenja u srcu. Smeh je uvek oko njih. Nema sujete, nema zavisti, nema lažnog avanturizma. Ne vidim im godine, jer i najstariji od tih putnika je mlađi od većine ljudi koje poznajem.

 

 

Ovaj pasus...... Seve hvala ti !!!!! :care:

[Violeta 510 Napisano Octobar 6, 2013]

Bilo bi lepo da ga dočekamo zajedno. Pratićemo ovde povratak i vremensku prognozu, pa ćemo se dogovoriti kako ćemo, u zavisnosti da li bude lep dan kao danas ili ono sivilo od pre neki dan.

[djoledb 79 Napisano Octobar 6, 2013]

Pratimo te....

[pink cvet 16 Napisano Octobar 6, 2013]

Mogu samo da zamislim kako ti je na momente setno sto si sam... Nas je bilo dvoje pa mi je opet falilo da podelimo sa nekim dogodovstine, sa nekim svojim... A ljude koje sreces usput i sa kojima delis istu strast, neprocenjivo... A ravnica stepe ti se cini kao da nema kraja i tako danima... Znam koliko znace svi ovi redovi koje ti pisu ljudi, nama jesu, greju ti srce...

[severian 16414 Napisano Octobar 6, 2013]

O, danas je bio težak dan! Delimično iznenađujuće.

 

U planu je bila deonica od 480km, od Aktoba do Uralska, od kojih je svega 40 kilometara bilo lošeg puta. Dodatno, bio sam potpuno odmoran, napunjenih baterija. Opravdana je dakle bila nada da će ovo biti, ako ne sasvim prijatan, ono bar rutinski dan.

 

Jedna od dobrih posledica ove zimoće koja me juri je činjenica da je usled niske temperature pre 10h previše rizično voziti. Dakle, već nekoliko dana mogu malo duže da spavam! Danas mi to prija, sinoć sam sa mojim novim drugom Amerikancem Brenanom zanoćio...

 

No, posao je posao - tačno u 10h spremni smo obojica za polazak. On ka Almatiju, putem kojim sam ja pre petnaestak dana prošao i koji sam mu, na njegovu radost i ushićenje, sinoć do detalja opisao, a ja ka Uralsku.

 

Znamo se samo jedno veče, a već nam je krivo što se rastajemo. Naročito njemu, mislim da mu je veoma godilo društvo, pogotovo društvo koje mu premošćava veliku jezičku barijeru (ljudi koji ne čitaju ćirilicu osećaju se prilično izgubljeno u ovim krajevima).

 

Ovi rastanci su postali učestali, ne sviđa mi se to, sav se raspekmezim, mislim se i fotografišem Brenana:

 

 

Nisam čestito ni izašao iz Aktobea, već ne sluti na dobro. Danas je izuzetno hladno:

 

 

A onda počinje da pada nešto između ledene kiše i susnežice. Ubrzo posle Aktobea nailazim na prvu deonicu od oko 25km lošeg kolovoza:

 

 

 

Ovu deonicu mi je Amerikanac sinoć opisao, mentalno sam spreman za nju. Znam da je kratka i da, samim tim, mogu da vozim sporo i oprezno. Podloga nije tako loša, sve vreme je dovoljno čvrsta, mada je naravno i veoma klizava. Težak sam, imam putne gume koje su na samom kraju životnog veka, no jedini pravi problem predstavlja temperatura. Dovoljno je da nastavi da pada, možda samo još koji stepen, iz grada sam startovao na 2C, pa da podloga počne da ledi. A onda ću imati ozbiljan problem!

 

Ipak, ostaje iznad nule, a ja ubrzo izlazim na novi, savršen asfalt:

 

 

Sledećih 150 kilometara vozim veoma brzo. Temperatura je skočila na 3C, to je sada veliko kao kuća. Čak je i susnežica prestala i put se malo prosučio!

 

 

No, posledično usled niske temeprature i brze vožnje, trošim neplanirano mnogo goriva. Poslednjih osamdesetak kilometara pred pumpu morao sam da vozim konstantnim tempom od 90kmh. Po hladnoći ovako spora i monotona vožnja prosto ubija! Na pumpu u Žimpitiju stižem taman na poslednjim kapima:

 

 

I taman kada sam pomislio da ću preostalih 140 kilometara do Uralska pojesti umesto ručka, bez obzira na nisku temperaturu i ledenu kišu koja ponovo sve jače i jače pada, nailazi deonica od oko dvadesetak kilometara bez puta (sve su to obilaznice oko dela puta u izgradnji). Ovoga puta je ne očekujem, uvek je teže kada niste mentalno pripremljeni za napor. Kao za inat, deonica je neuporedivo tehnički teža od prethodne:

 

 

Na momente je cela širina "puta" bila pod vodom, dva puta skoro do cilindara (!), u tim trenucima morate oštrim gasom, a to je na ovoj temperaturi, sa ovim gumama i sa ovako teškim motorom skoro lutrija.

 

Pretekoh nekako. Nije bilo zabavno...

 

 

I tako, musav i umoran, pređoh Ural i posle 46 dana putovanja Azijom, vratih se u našu zelenu Evropu:

 

 

Obelisk, na granici kontinenata, pokazuje: zapadno je Evropa, istočno je Azija!

 

 

 

Sutra ekspresno vozim 520 kilometara direktno na jug, ka Kaspijskom moru i još jednom transkontinentalnom gradu (Atiroj). Nadam se, iskreno očekujem, da će tamo biti iznad pet stepeni celzijusa, a želim intimno bar oko deset.

 

***

 

Znate li onu scenu iz originalnog "Rata zvezda" (Epizoda IV: Star wars), kada se Han Solo na kraju filma vraća, uništava TIE fajtere koji su Luku za petama i ovome omogućava da (uz Obi Vanovu pomoć, naravno!) blastira i uništi Zvezdu smrti? Sećate se kako Zvezda eksplodira, a oni (dok mi u glas navijamo!) beže i upinju se ispred tog haosa i destrukcije, za dlaku se na kraju izvukavši iz vatrene lopte?

 

Ovih dve hiljade kilometara severnom rutom od Astane bilo je veoma hladno i naporno. Ponekad se osećam kao da bežim od zime, koja mi diše za vrat i obuhvata me sa svih strana, baš kao eksplozija Zvezde smrti moje heroje iz detinjstva. Večeras mi deluje da sam, poput njih, uspeo i danas za dlaku pobegao!

 

Doduše, nije bilo dramatično baš kao u filmu. Jer, kakav sam ja Han Solo, takva je i ova sibirska zima Zvezda smrti. Hoće se reći, i jedno i drugo smo amateri za eksajtment Džordža Lukasa!

[severian 16414 Napisano Octobar 6, 2013]

Ulazak u Evropu:

 

[Adler 189 Napisano Octobar 6, 2013]

Legendo ovih prostora.

[milomir22 3330 Napisano Octobar 6, 2013]

Jednom clanu foruma u potpisu stoji recenica :"Jednoga dana ce ti ceo zivot u momentu proleteti pred ocima, potrudi se da imas sta da vidis!". Ti si se svojski potrudio! Svaka cast, uzivam svim culima.