baltrekk 1469 Napisano pre 2 sati Drug član, 1127 postova Lokacija: Zaječar, Beograd, Grenoble Motocikl: Yamaha XT600 Rally Replica Prijavi odgovor kao problematičan Dinaric Rally 2026 Priča o ovogodišnjem Dinaricu za mene zapravo počinje znatno ranije, već krajem 2025-godine zajedno sa ATV & Nauticom kao i novim motorom za ovu sezonu Voge 800 Rally koji je apsolutno prevazišao sva moja dosadašnja očekivanja i pokazao se neverovatno kvalitetnim u svim voznim aspektima sada sa već preko 7000km na cajgeru, ozbiljnih i teških kilometara koji su testirali motor u bukvalno svim uslovima. Hellas, ADV Summit Montenegro, ADV vožnja na južnom Kučaju, Divčibare i sve izmedju je bio odličan test i motora i svih modifikacija koje smo do tada napravili na Voge DS800 Rally, ali je istovremeno vrlo precizno pokazao gde postoje slabe tačke na najzahtevnijim rally trkama u Evropi. Dve su bile posebno očigledne. Prva je bio skid plate. Jednostavno, nije bio na nivou zaštite koji je potreban za veliki 200+kg twin-cylinder motor koji se vozi na ozbiljnom reliju. To nije greška konstruktora to je sastavni deo dodatne opreme ukoliko želite da vaš motor pripremite za najizazovnije uslove. Na rally tkama kao što glasi njegov naziv poput Hellasa je to na kraju došlo na naplatu kroz problem sa hladnjakom koji se susreo sa grčkim kamenim terenom i to je bila jedna od stvari za koje sam znao da pred Dinaric moraju da se reše. Drugi, možda još veći problem ili bar najosetljiviji deo koji na svakom motoru najviše utiče na ukupan rezultat i ukupnu stabilnost i kontrolu, bilo je prednje ogibljenje. Odmah da se razumemo – ne postoji komercijalno ogibljenje kojje dobro za ovu namenu Na motoru Voge 800 Rally već postoji odličan potpuno podesiv KYB set koji smo inicijalno unapredili na Andreani Rally cartridge, koji se u određenim situacijama jednostavno nije ponašao kako treba. Prednja vila je umela praktično da se zaključa upravo tamo gde se najmanje nadaš, razbijenim i kamenitim sekcijama ili kolotrazima gde misliš da ćeš rutinski da prođeš. Pokušali smo nekim manjim modifikacijama da korigujemo ponašanje ali kada voziš motor od oko 200 kilograma tempom kojim se vozi reli i gde se brzine kreću u rasponu od 20-150km/h, to vrlo brzo prestaje da bude pitanje komfora i postaje pitanje kontrole motora i još korag dalje sveukupne bezbednosti odn. mene kao vozača. Iz svega navedenog i neposredno pred Dinaric ulazimo u prilično zanimljiv eksperiment. Sa moje Yamaha T7 Rally uzeti su Bitubo cartridge-i koje sam ranije vozio i koji su se već dokazali u ozbiljnom off-roadu poslednjih sezona na trkama. Pošto i T7 i Voge koriste sasvim pristojnu KYB kao osnovu prednje suspenizije, za razliku od nekih drugih kineskih brendova, postojala je mogućnost da se ceo sistem adaptira shodno unutrašnjim delovima. Naravno, nije bilo baš izvadi iz jednog i stavi u drugi ali o tome sam već pisao prilično detaljno ali isto tako nije spaceship tehnologija ako razumeš šta treba da adaptiraš. Cartridge-i su uz minimalne prepavke prilagođeni Voge KYB štapovima, a istovremeno smo iskoristili priliku da povećamo hod ogibljenja na preporuku Radića koji je servisirao ceo proces i na osnovu tehničkih crteža ukapirao kako može da se koriguje dodatan fork travel za dodatnih 50mm što uopšte nije malo. Tako je praktično nekoliko dana pred polazak na Dinaric nastala jedna pomalo eksperimentalna kombinacija fabrička KYB osnova Voge-a, Bitubo unutrašnjost sa moje Tenere i hod prilagođen onome što sam želeo od rally motora sa 200mm na 250mm što je realno ozbiljan pomak. Prvi pravi test imali smo na Divčibarama, neposredno pred polazak. I već posle prvih ozbiljnijih kilometara bilo je jasno da cela stvar funkcioniše i to odlično. Valving na Bitubo radi apsolutno fenomenalno, svaki klik ima svoju promenu i to je bila jedna velika stavka skinuta sa spiska pred Dinaric dok je zaštita agregata nekako je ostala po strani jer nismo uspeli da rešimo obzirom na period godišnjih odmora.... Rally Team Serbia na Dinaricu Ovogodišnja postava bila je: Nemanja Spaić, Ivan Ristić i moja malenkost, Miloš Dišković. Za mene je ovo bio drugi Dinaric, a ujedno i drugi zajednički nastup ove postave nakon Hellas trke. Ovoga puta pojavili može se reći da smo se kao Rally Team Serbia jer više nije bio istraživački period već je svako mogao da predpostavi šta ga čeka i kako je potrebno da se što bolje pripremi za 6 dana rally trkanja. Hellas je, između ostalog, poslužio i da svako od nas malo preciznije shvati šta zapravo želi od relija. Nemanja je tamo nastupio više kroz takozvani Adventure koncept, ali je vrlo brzo shvatio da mu takmičarski deo priče prilično leži. Zato na Dinaric dolazi sa drugačijom idejom ovaj put ide da se trka, na svom KTM-u 690 u M5 kategoriji. Ivan Ristić nastupa sa KTM-om 640, takođe sa nekoliko manjih modifikacija urađenih upravo na osnovu iskustava i lekcija sa Hellasa i više nego ikad je rešen da svima pomuti račune ako tako može da se nazove želja i volja svih modifikacija na motoru koje su usledile. Nemanja i ja odlučujemo da napravimo još jedan korak dalje i da se prijavimo za Malle Moto kategoriju ili kako bi danas rekli na Dakaru: Original by Motul. Ideja je bila vrlo jednostavna kada već vozimo reli, hajde da vidimo kako izgleda ona njegova najogoljenija verzija. Bez mehaničara, bez servisnog tima koji čeka motor kada završiš etapu i bez varijante da samo kažeš „pogledaj ovo“ i odeš da odmaraš, a neko drugi ti pomogne ili zameni deo na motoru. Koliko je bar meni poznato, niko iz Srbije do sada nije uspeo da završi jedan medjunarodni rally u Evropi u ovoj kategoriji, te smo na neki način mi rešeni bili da ispišemo istoriju srpskog motosporta na ovogodišnjem Dinaricu. Malle Moto kategorija ima i vrlo konkretna pravila koja celu stvar čine još zanimljivijom za one koji posmatraju ili još komlikovanijom za takmičara. Prvo i osnovno spavaš u šatoru odmah pored motora, dakle nema smeštaj booking ili apartman. Tu si sve vreme i ako pada kiša ti si u toj atmosferi pa se snalaziš kako možeš i umeš. Dajle, tokom čitavog relija dozvoljena su samo dva seta guma ili 2 seta točkova sa namontiranim gumama što je Nemanja iskoristio kako bi optimizovao energiju i vreme tokom servisnih intervala. E sada, 2 seta je možda ok za ove ’’manje’’ motore međutim za twin-cyilinder klasu poput Voge 800 Rally gde su motori 200+kg to je malo upitno jer zbog različite težine mi ne trošimo gume i mousseve isto te sa tom perspektivom sve vreme kalkulišem ako želim da forsiram. Pokušao sam da objasnim da bi za veliki motor bilo fer 3 seta guma ili bar 3 zadnje ali bezuspešno. Naš sudija i supervizor Dalibor Dalas Slama iz Češke je bio vrlo jasan oko tog pitanja. Dakle, posle svake etape imaš maksimalno 90 minuta za servisiranje motora, dok je nakon maratonske etape servis bio ograničen na samo 60 minuta, bez zamene guma. Kako bi obezbedili fer-play, napravili smo grupu i svako bi upisao start vremena za rad na servisiranju motora i posle toga fotografiju da je sve završeno u okviru tog dozvoljenog vremena od 90min. Naravno kao da sve to nije dovoljno postoji još jedan bitan detalj, a to je da je sve dodatno začinjeno količinom alata i rezervnih delova koji moraju da stanu u kutiju od cca 80lit i nije dozvoljeno unošenje dodatnog alata. To znači da tokom same etape više ne razmišljaš samo: „Koliko brzo mogu ovde da prođem?“ Nego i „u kakvom stanju moram ovaj motor večeras da dovezem u bivoac?“ i ako nešto od alata nisam poneo nadam se da neko u istoj kategoriji ima. Ali možda najvažnije pravilo Malle Moto kategorije jeste ono koje potpuno menja dinamiku celog relija motor možemo da servisiramo samo mi takmičari koji vozimo Malle Moto. Svaka pomoć drugog takmičara u Bivoac-u ili na Stage-u te eliminiše iz navedene kategorije.... Bilo kakva spoljna asistencija znači izlazak, odnosno diskvalifikaciju iz Malle Moto klasifikacije. I tu zapravo počinje ono zbog čega smo Nemanja i ja želeli da probamo ovu kategoriju. Da vidimo koliko u toj priči stvarno ima onoga što ljudi vole da zovu Dakar spirit. Jer jedno je završiti težak dan na reliju, a nešto sasvim drugo završiti ga potpuno iscrpljen, dovesti motor u bivak, pogledati na sat i shvatiti da tvoj radni dan zapravo još nije završen. Drugim rečima, odjednom trka je dobila i apsolutno novi nivo organizovanog dela strategije gde moraš najefikasije i najpametnije da rapodeliš vreme i energiju za servisiranje. Primera radi kompletna zamena guma i mouseva sa skidanjem i montiranjem traje izmedju 45-60min + čišćenje filtera je još nekih 15-20min tako da vrlooo brzo ispucaš svoj time limit te moraš biti vrlo organizovan i spretan u korišćenju alata, poznavanje motora i poravke ukoliko želiš da budeš u Malle Moto klasi... Prolog, prvih 70 km Sam prolog je imao nekih 70 kilometara i, kao i obično, Perica Matijević ume vrlo dobro da već prvog dana pokaže šarenilo terena koje nas čeka narednih dana, a ova godina nije bila izuzetak. U tih relativno kratkih 70 kilometara dobili smo praktično po malo od svega što Dinaric može da ponudi. Ali jedna stvar je vrlo brzo postala jasna ove godine neće biti dovoljno samo biti brz. Moraće ozbiljno da se navigira, a organizator nam je to, doduše, vrlo otvoreno najavio još na briefingu. Ovogodišnji roadbook dobio je dosta ozbiljniji navigacioni element, sa različitim vrstama waypointa hidden waypointima, Eclipse waypointima i, na pojedinim mestima, značajno suženim aktivacionim radijusima. A promašeni waypoint nije nešto što rešite tako što se vratite i nastavite dalje. Promašaj pojedinih waypointa nosio je 15 minuta penalizacije. U reliju u kojem se tokom dana za poziciju borite u minutima, ponekad i sekundama, 15 minuta je praktično večnost. Postojao je još jedan zanimljiv razlog zbog kojeg je navigacija ove godine dodatno zakomplikovana.... Sve veća popularnost digitalnih roadbook rešenja, između ostalog i on-line servisa kao što je Terra Pirata, omogućila je takmičarima mnogo lakši pristup digitalnom roadbooku i određenim navigacionim informacijama. Sa druge strnre Perica je na to odgovorio na svoj način ne zabranjivanjem tehnologije, već naprotiv, podizanjem nivoa navigacije uz pomoć tehnologije. To je, uostalom, nešto što čini Dinaric Rally već godinama prepoznatljivim. Organizacija prilično agresivno uvodi nove tehnologije u reli, ali istovremeno pokušava da ih uklopi u pravac u kojem se razvijaju međunarodna FIM pravila i sam rally-raid a Perica je dirigent svih tih novih trendova i po tome je Dinaric rally i prepoznat u svetu kod ozbiljnih takmičara koji su učestvovali i na Dakaru. Prolog: onaj koji se „ne računa“ Na sam prolog sam izašao poprilično opušteno, izmedju ostalog, prolog se na Dinaricu vremenski ne boduje za generalni plasman, međutim, određuje startni poredak za naredni dan, tako da ipak nije baš toliko nebitan koliko na prvi pogled deluje. Na reliju je dobra stvar biti što bliže prvim redovima, jer ako npr, padne kiša, oni ispred vas još nisu pretvorili stazu u blato i postane nemoguće voziti ili bar drastično teže. Ne pitajte kako sam to naučio Sa druge strane ako je suvo, imate manje prašine, brže zatvarate stage, a ispred sebe imate manje sporijih vozača koje morate da obilazite i koji vam, osim samog vremena, mogu poremetiti ritam, koncentraciju i dinamiku vožnje što je super bitno. Mi smo se za Dinaric prijavili relativno kasno, pa smo samim tim dobili i startne brojeve negde pri kraju liste. Prvi deo prologa prošao mi je prilično lagano. Nisam jurio rezultat, vozio sam opušteno proveravao i uhodavao se sa novom suspenzijom i sve je delovalo kao sasvim pristojno zagrevanje za ono što nas čeka narednih dana. A onda, posle prve neutralizacije, na jednoj relativno sporoj tehničkoj deonici sa dosta rastresitog kamena lagan pad. Ništa dramatično osim jednog detalja. Pri doskoku motor mi se uvija u levu stranu i ja padam direktno na deklu motora koji nesrećno udara u kamen i zbog nedovoljne zaštite puca...I eto nas već na prologu u onom delu relija koji obično počinje nekoliko dana kasnije ili drugim rečima - žurka je počela! Na moju sreću, Nemanja Spaić je bio praktično odmah iza mene i imao je kod sebe tečni metal. Očistio sam deklu koliko sam mogao sa benzinom izvučenim sa crevom i naneo tanak prvi sloj zajednom sa jednim malim kamenčićem koji je zapušio otvorenu rupu na dekli, pa drugi, pa treći i čekao da se sve dovoljno osuši da zaustavimo curenje ulja i da mogu da nastavim. Popravka je uspela, nastavio sam dalje kao poslednji jer sam čekao prilično dugo da se sve osuši i uspeo nekako da prolog završim. Samo što sam ga, umesto negde u normalnom vremenu, završio sa otprilike dva do dva i po sata zaostatka. Dok sam ja pored motora čekao da se tri sloja tečnog metala osuše, praktično su prošli svi takmičari tako sam tih šezdesetak kilometara završio među poslednjim vozačima. U normalnim okolnostima to možda i ne bi bila neka velika drama. Samo što sutradan nije sledio normalan stage kako obično je planiran... Stage 1 — 430 km maratona Perica je ove godine rešio da malo promeni uobičajenu dramaturgiju relija. Maratonski stage, koji biste nekako očekivali u drugoj polovini trke, kada su i ljudi i motori već načeti, stavljen je praktično odmah na početak. I to ne nešto simbolično već odmah najduži Stage na Dinaricu od 430 kilometara, a ja ću ih započeti praktično sa začelja zbog neplaniranog ishoda sa Prologa. Ispred mene gotovo 160 takmičara, a to znači 160 potencijalnih izvora prašine, tragova, preticanja, pogrešnih putanja i situacija u kojima moraš da proceniš da li čovek ispred tebe prati roadbook ili samo prati onoga ispred sebe. Dakle, pred prvi pravi dan relija situacija je bila prilično jasna motor već nosi prvu improvizovanu popravku, startujem gotovo poslednji, ispred mene je skoro kompletan Dinaric karavan, a za prvi ozbiljan radni dan organizator nam je pripremio 430 kilometara maratonskog stagea na kojima ćemo imati pregršt waypointa kao demonstraciju kako nove tehnologije mogu da takmičaru zakopmlikuju život, pa sjajno! Znao sam da sutrašnji dan neće biti lak samo još nisam znao koliko neće biti lak... Marathon Stage — 430 km ’’sendviča’’ Organizator se potrudio da Marathon Stage prošara, kao neki dobar sendvič, bukvalno svim i svačim. Početak je čak umeo da zavara. Krenuli su brzi makadamski putevi preko već prepoznatljivog terena oko vetrogeneratora i u jednom trenutku sam pomislio: ''Dobro. 430 kilometara jeste mnogo, ali ako ovo bude dominantno ovakav teren, može lepo da se vozi''...j.oš kako sam se prevario... Na svakih dvadesetak ili tridesetak kilometara, praktično kad god bi teren pružio priliku, karakter stagea bi se potpuno promenio. Sa brzog makadama gde smo vozili i do 150km/h prelazili bismo direktno u tehnički izuzetno zahtevan kamenjar sa brzinom od 20-30km/h, pa ponovo na nešto brzo, pa opet nazad u kamen. I tako u krug. Taman uhvatiš ritam, podigneš brzinu i počneš da guliš kilometre Dinaric te ponovo ubaci među kamenje. A onda, nakon prve neutralizacije, Perica rešava da ispuni ono što nam je obećao na briefingu i pokaže nam šta zapravo može da se uradi sa digitalnom navigacijom. Tu počinje jedan sasvim drugi reli...počinju da se nižu hidden waypointi, CAP average, CAP calculated, Eclipse waypointi koji se otvaraju tek ako si prethodno pravilno otvorio onaj pre njih… I sve bi to bilo vrlo lepo kao navigaciona vežba da ih nismo tražili na planinskom vencu prekrivenom kamenom, sa gomilom skrivenih prolaza i malih kanjona. U jednom delu više praktično nismo imali klasičan vizuelni orijentir koji kaže idi tamo, već se navigacija svodila na CAP ugao, odnosno pravac kretanja i na pokušaj da iz roadbooka, instrumenta i onoga što vidiš ispred sebe zaključiš gde je organizator zamislio da prođeš. I tu je počela kolektivna ludnica...Male grupe takmičara spontano su počele da se formiraju po planini. Ljudi koji su do pre nekoliko minuta bili konkurenti sada stoje zajedno i pokušavaju da shvate dve prilično osnovne stvari Gde smo? i još važnije Kako, bre, odavde da izađemo!? U jednom trenutku nekoliko nas završava u kamenjaru između malih kanjona. Silazimo sa motora, uzimamo navigacione uređaje u ruke i peške pokušavamo da rekonstruišemo gde smo pogrešili i gde bi zapravo trebalo da bude prolaz.I to nije trajalo pet minuta. Nekome pola sata. Nekome 45 minuta, a nekome čitava večnost....A stvar je bila prilično iscrpljujuća jer svaka pogrešna odluka nije značila samo još jedan promašen waypoint odn 15min penalizacije, a svaki pogrešan pravac vodio vas je dublje u kamenjar iz kojeg posle treba izvući motor, vratiti se nazad i pokušati ponovo. A pričamo o terenu potpuno prekrivenom kamenom, praktično hard enduro trail. Posle izvesnog vremena waypointi su nam postali najmanji problem jer je počela bukvalno borba da pronađemo pravac kojim ćemo izaći sa planine i nastaviti stage... Tu sam ja u jednom trenutku odlučio da se vratim što dalje mogu na poslednji tulip za koji sam bio siguran i da polako ponovo pronađem ispravan CAP i da na osnovu šire slike terena odn reljefa ukapiram na koju stranu okvirno je ispravan pravac, jer ovo više nije bio ni hard enduro već hajking u moto opremi koji je pretio da postane trekking. Tako je i krenuo wazpoint po wazpoint da se validira i konačno posle nekog vremena ugledao sam nešto što bi mogla da bude makadamski put prekriven šumom u tom pravcu. Da situacija bude komična na mestu gde sam stao sa još jednim takmičarem kako bi ukapirali na koju stranu treba da se skrene čujemo lavež pasa i gledaj čuda na tulipu u roadbooku se nalazi pas koji laje Nas dvojica smo onako umorni počeli samo da se smejemo i shvatili da smo ipak na pravom putu i nastavili dalje. Kakva scena Matematika koja baš i nije radila Negde u pozadini svega toga dok smo se mi borili za ''život'' kucao je još jedan sat koji se zove Stage time limit za prvi dan Marathon Stagea je 10 sati. Da probam da stavim taj broj u perspektivu. Stage ima oko 430 kilometara. Na ovakvom terenu Dinara, kamen, tehničke sekcije, navigacija, neutralizacije realna prosečna brzina većine nas kretala se otprilike između 30 ili 35km/h. Da bi se 430 kilometara završilo u deset sati, pričamo o ukupnom proseku od 43 km/h, i to pre nego što počnete ozbiljno da gubite vreme na neutralizacije, traženje waypointa, greške, vraćanja i sve ostalo što čini rally raid. Čisto da imate osećaj da sve preko 40km/h uopšte nije mala prosečna brzina, ja sam konkretno navedenu deonicu završio sa nešto preko 38km/h i 10+ sati. Zato je veliki broj takmičara završio van prvobitno postavljenog time limita, što je značilo i ozbiljne vremenske penalizacije. Posle reakcije velikog broja vozača i svega što se tog dana dešavalo na stageu, limit je na kraju pomeren na 11 sati, čime je situacija za dobar deo takmičara ipak postala nešto realnija. Bio je to tek prvi pravi dan relija, a dobar deo nas je u bivak stigao fizički i mentalno potrošen kao da smo već duboko u drugoj polovini Dinarica. Nažalost, taj stage ostao je obeležen i mnogo ozbiljnijim događajem. Tokom etape preminuo je Wolfgang Payr poznat takmičar iz Austrije i neko ko je učestvovao više puta kako na Dinaricu tako i na drugim trkama širom sveta. Prema informacijama koje smo dobili od organizatora, radilo se o zdravstvenom događaju tokom vožnje, a ne o posledici pada ili navigacione greške. U takvoj situaciji sve ostalo rezultat, waypointi, time limit i problemi sa motorima na trenutak postane potpuno nebitno jer postaneš svestan koliko sve je ovo zapravo ozbiljno....bio je to težak završetak jednog već izuzetno teškog dana kako za nas takmičare tako i za organizatore.... Dan kada se nije vozilo Posle svega što se dogodilo tokom Marathon Stagea, bilo je prilično jasno da se narednog dana neće tek tako nastaviti kao da se ništa nije desilo. Atmosfera u bivaku bila je potpuno drugačija. I pored same specifičnosti maratonske etape jeste da po završetku stagea motori ostaju u parc fermeu opšta situacija je utihnula ceo Bivoac vrlo neprijatno .Posle događaja od prethodnog dana organizator je doneo odluku da se naredna etapa ne vozi. Iskreno, u jednom trenutku je postojalo pitanje da li će se reli uopšte nastaviti. Tako smo praktično ceo naredni dan proveli čekajući. Motori su ostali u parc fermeu, bez mogućnosti da bilo šta radimo na njima, a mi smo uglavnom sedeli po bivaku, razgovarali i čekali odluku organizatora u tišini. Posle prethodnog dana od 430 kilometara, navigacionog haosa, iscrpljenosti i na kraju smrti jednog od takmičara, nekako nikome nije bilo naročito do trkanja. Bio je to jedan od onih čudnih dana na reliju kada je sve tu motori, oprema, roadbook, ljudi sa kojima se do juče juriš po planini ali niko zapravo ne zna da li ćemo sutra ponovo staviti kacige na glavu. Konačna odluka trebalo je da bude saopštena na večernjem briefingu. U 20 časova okupili smo se, kao i svakog dana i organizator je doneo odluku da se reli nastavlja. Određene deonice narednih etapa biće korigovane, a trkanje se nastavlja sledećeg jutra. Tako je jedan potpuno neobičan dan bez ijednog trkačkog kilometra završen onako kako dani na reliju obično završavaju pripremom glave za ono što čeka sutra samo što smo ovog puta svi vrlo dobro znali da se na start vraćamo sa nešto drugačijim osećajem nego dva dana ranije. Ove godine nije se vozio deo kroz Bosnu, koji je prethodnih godina donosio ne samo neke zaista prelepe predele već i određeni flow u vožnji duže deonice na kojima uhvatiš ritam i jednostavno voziš. Ovogodišnji Dinaric ostao je gotovo do kraja u onom svom „sendvič“ maniru. Brza deonica pa tehnička pa ponovo nešto brzo. A onda organizator pronađe najgori kamen koji postoji na Dinari i pošalje nas pravo preko njega i tako ponovo. Ne znam zbog čega ali sam bio siguran da je Perica uvezao svaki raspoloživi kamen kako iz Bosne tako i iz Crne Gore samo da nam zagorča život što više može. Takav teren je možda čak teži nego kada unapred znaš da te čeka 50 kilometara čistog kamenjara. Ovde taman uhvatiš ritam, počneš da voziš brzo i opustiš telo, a onda ponovo moraš potpuno da promeniš način vožnje i prebaciš se na tehniku, balans i borbu sa motorom preko kamena.To je iz dana u dan umaralo i nas i naše motore ali smo nekako stigli do poslednjeg stagea sa podlakticama oteklim kao Popaj.... Poslednjih 30 kilometara... Poslednjeg dana imao sam baš dobar tempo. Stage je bio nekih 200km , a deo trase vozio se i prethodne godine, tako da su mi pojedini elementi terena bili poznati. To svakako pomaže, mada na trci nikada nije naročito pametno pomisliti: „Znam gde ovo ide.“ jer upravo tada organizator može da preseče poznati pravac, promeni trasu ili ubaci navigacioni detalj koji vas pošalje potpuno drugim putem. I to je, na kraju krajeva, smisao relija. U jednoj deonici se otvara vijugavi makadamski put i tempo se rapidno ubrzava. Prolazim jedan od waypointa i teren se menja na rastrestit planinski kamen sa dugačkom uzbrdicom, pogledam roadbook da procenim koliko još da podelim zalihe energije i vode u rancu. Do cilja još nekih 30 kilometara i čini mi se sve pod kontrolom, a onda dolazim do poslednjeg ozbiljnijeg planinskog uspona i praktično na poslednjem kamenu motor proklizava, a ja padam zajedno sa motorom opet na istu levu stranu... Pad je ovoga puta nešto ozbiljniji nego na prologu....Dok sam ustao i prišao motoru, prvo što sam video bilo je ulje koje se razliva preko kamenja, a motor još uvek nisam ni podigao. Tu već nema mnogo filozofije i prilično sam odmah shvatio ozbiljnost situacije. Skupio sam snage i podigao sam motor i vrlo brzo je bilo jasno šta se dogodilo. Na levoj strani gde sam pao ponovo dekla motora srela sa dinarskim kamenom samo što je ovog puta dinarski kamen pobedio. I to 30 kilometara pre cilja. Stage za mene tu završava ali zato kreće lavina emocije, ljutnje, besa i svega onog što sam gradio poslednjih par dana ili bolje reći poslednjih par nedelja i osećaj nepodnošljive gorčine me obliva kao ulje motora koje se razliva po vrelom kamenu... Sedam sati Matematika i penalizacija na trci umeju da budu prilično teški za digestivni sistem....Nezavršen stage značio je za mene sledeće. Dobijam penalizaciju prema najlošijem vremenu završenog stagea, to praktično postaje moje vreme završenog dana uz dodatnu kaznu od +3h, a na sve to dolazilo je još po 15 minuta za svaki waypoint koji nisam završio tog dana....Kada se sve sabralo, na moje vreme dodato je oko sedam sati. Sedam sati na rezultat zbog jednog kamena i 30 kilometara pre cilja. Naravno da ostane gorak ukus posebno kada znaš kakav si tempo imao i kada praktično već vidiš kraj relija ili koliko si energije , volje i želje uložio u poslednjih par dana ali upravo je to rally raid... I sada kad pišem ovo osećam opet taj osećaj koji je još uvek tu....možeš šest dana da donosiš stotine dobrih odluka, prođeš hiljade kamenova kako treba, sačuvaš motor kroz situacije za koje si bio siguran da će ga polomiti i onda jedan jedini kamen odluči da promeni rezultat celog relija. Možeš da budeš ljut zbog toga, a možeš i da ga upišeš na spisak lekcija. Ja mislim da ću nekako oba... I opet smo nešto naučili Zanimljivo je da se time cela priča ovogodišnjeg Dinarica praktično zatvorila tamo gde je i počela. Posle Hellasa sam vrlo dobro znao dve stvari koje na Voge-u moraju biti rešene. Jedna je bila ogibljenje. Druga je bila zaštita motora. Ogibljenje smo rešili... Eksperiment sa Bitubo cartridge-ima sa moje Tenere 700, adaptiranim na KYB viljušku Voge-a 800 i sa povećanim hodom, pokazao se tokom Dinarica kao pun pogodak. Na promenljivom terenu, dobio sam upravo onu kontrolu motora koju sam tražio na samom početku. Ono što možda još mali napredak može biti je da 5W ulje zamenimo sa 4W kako bi i tu poslednju finesu na kameoj deonici još bolju imao. Ide jesen , lako ćemo da se dalje igramo. Drugu lekciju očigledno nisam završio do kraja. Zaštita dekle motora je ponovo došla na naplatu. Jednom na prologu i drugi put 30 kilometara pre kraja relija. Mislim da mi treći podsetnik nije potreban...Vidim da su i momci iz ATV & Nautice već počeli da razmišljaju kako ćemo dalje tako da se oko toga više ne brinem i vrlo sam siguran da ćemo napraviti nešto mnogo bolje. Ali kada se podvuče crta, upravo zbog toga i vozimo ove stvari. Svaki ozbiljan reli pokaže nešto novo o motoru, pripremi, navigaciji, fizičkoj spremnosti, ali najviše o sopstvenom donošenju odluka kada si umoran i kada stvari više ne idu po planu. I već dok pakuješ polomljen motor, u glavi zapravo počinje sledeći projekat: šta menjamo, šta ostavljamo i šta sledeći put mora da bude bolje. Ove godine smo Nemanja i ja tome dodali još jednu stvar sa trke i ispisali istoriju našeg motosporta uspešnim završenim plasmanom u Malle Moto kategoriji. Naročito Nemanja jer je osvojio dve medalje odn 2-go mesto u navedenoj kategoriji. Hteli smo da vidimo kako izgleda reli kada iza sebe nemaš mehaničara, kada sam servisiraš ono što si tog dana polomio i kada moraš da razmišljaš ne samo kako da budeš brz, već i kako da motor uveče dovedeš nazad u bivak. Dobili smo odgovor i dobili smo mnogo više od „Dakar Original“ atmosfere nego što smo možda očekivali. Ove godine smo na najteži mogući način dobili podsetnik da posledica rally raida nije uvek tehnička stvar koja se pokazala, izgubljen waypoint ili sedam sati penalizacije....Motor se popravi, rezultat ostane samo broj u tabeli ali neke stvari nemaju popravku. Zato, koliko god svi mi koji vozimo reli prihvatali određeni nivo rizika kao sastavni deo ovog sporta, nikada ne treba izgubiti poštovanje prema terenu, brzini, sopstvenim granicama ali ni prema odgovornosti koju svi zajedno, takmičari i organizatori, nosimo kada izađemo na stage. Ovaj put to je baš jak podsetnik za sve nas čak i vas koji čitate ovo.... Dva relija, dve potpuno različite lekcije Ako napravim korak unazad i pogledam celu ovu sezonu, ovo je bila prva godina u kojoj sam vozio dva velika internacionalna evropska relija Hellas Rally i Dinaric Rally kako ja tako i Ivan i Nemanja zajedno samnom, mislim da će nam oba ostati u sećanju iz potpuno različitih razloga. Različit teren, različita organizacija, drugačija dinamika trke, ali pre svega potpuno različite lekcije. Ako je Hellas za mene bio priča o timu, organizaciji i tome koliko ljudi oko jednog takmičara mogu da naprave razliku kada stvari krenu po zlu, onda je Dinaric, posebno kroz Malle Moto, bio gotovo njegova sušta suprotnost. Ovde si prvenstveno prepušten sebi, svojoj pripremi i svojim odlukama. Svojoj sposobnosti da popraviš ono što si polomio i možda najvažnije, razumevanju sopstvenih granica. Malle Moto namerno dodaje još jedan sloj težine nečemu što je već samo po sebi teško. Ideja je da pokažeš da možeš da voziš reli, navigiraš, čuvaš motor i održavaš ga bez klasične servisne podrške.Međutim, upravo tu dolazi jedan zanimljiv paradoks. Malle Moto je možda najindividualnija kategorija na reliju, a istovremeno jedna od onih u kojima najbrže shvatiš šta znači biti deo tima. Jer taj tim čine svi ljudi oko tebe koji voze istu kategoriju i jedino ti u regularnom delu trke mogu pomoći ali i ti njima.... Pravila su vrlo jasna osim kada su nečija bezbednost ili život ugroženi, pomoć oko motora može doći samo od drugih takmičara unutar Malle Moto kategorije. I tu mnogo toga počiva na međusobnom poverenju i jednom svojevrsnom džentlmenskom odnosu. Danas možda jurimo jedan drugoga za poziciju ali uveče će možda baš taj čovek imati alat koji meni nedostaje, jer jednom kada uđeš u tu kategoriju ne možeš više da unosiš alat koji nisi poneo. Sutra ću možda ja imati deo ili rešenje koje njemu treba. I zato, iako svaki od nas na rezultatnoj listi ima svoje ime i svoje vreme, posle ovakvog relija zaista imate osećaj da ste svi zajedno bili Malle Moto tim. Posebno mi je drago zbog rezultata Nemanje Spaića. Ovo mu je bilo prvo pravo takmičarsko rally iskustvo. Drago mi je što sam imao priliku da ga ove godine malo poguram prema prvom Hellasu, gde je vrlo brzo shvatio da ga takmičarski deo ove priče privlači mnogo više nego što je možda prvobitno očekivao. Na Dinaric je već došao sa potpuno drugačijim pristupom i rezultat je stigao odmah: 2. mesto u Malle Moto i 2. mesto u svojoj M5 kategoriji. Za prvo pravo takmičarsko učešće mislim da rezultat dovoljno govori sam za sebe a meni je posebno drago da sam direktno ispratio svaki njegov stage i da sam ga sasvim spontano motivisao da se nadje u ovom sportu. Ivan Ristić je sa druge strane ove godine takođe prošao oba velika relija, Hellas i Dinaric, oba kao takmičar i oba uspešno završio. Iako mu nije bilo baš najlakše na prvoj trci uzeo je to iskustvo i potrudio se da promeni i adaptira sve što je potrebno za sledeću trku isto kao i svi mi. A da li treba da napomenem da ga baš taj stav ’’šta može bolje’’ čini pravim takmičarem u ovoj klasi? Sa moje strane rezultat poslednjih godina vredan pažnje 5x uspešno završen najveće rally takmičenje sa zvučnih imena poput Hellasa x3 gde sam 2 puta bio u top 10 na svetu zajedno sa Pol Taresom i Jacopo Ceruttijem i 2x uspešno završena Dinarica. Nastojim da ovaj sport i dalje promovišem i da kao inspiracija drugim, budu deo ovog jedinstvenog dešavanja koji prevazilazi samo takmičarke ambicije već imam i tu odgovornost da promovišem ovaj sport najbolje što mogu zajedno sa svima vama koji verujete u nas i želite da budemo svake godine sve veći deo ovog izuzetno popularnog motosporta koji svih ovih godina nije bio dovoljno promovisan na pravi način. Hvala vam što ste i vi deo nas jer nama to znači. Kada se malo odmaknemo od naših pojedinačnih rezultata, možda je upravo to najzanimljiviji deo cele priče. Pre samo nekoliko godina praktično nismo imali srpske motocikliste koji su redovno nastupali na ovakvim evropskim rally-raid takmičenjima, paaa...gotovo nikad. Danas već imamo malu grupu ljudi koja vozi iste relije, skuplja iskustvo, završava ih i počinje da pravi rezultate koji se primećuju. Nemanja Spaić. Ivan Ristić. Miloš Dišković. I voleo bih da zajedno nastavimo da gradimo taj deo srpskog moto-sporta....ne pričom o tome šta bismo mogli da vozimo, nego pojavljivanjem na startu, kilometrima, iskustvom i rezultatima, a svi vi koji želite da budete deo ove priče možete nam se i turistički pridružiti u bivoac-u da podelite atmosferu zajedno sa nama. Ja ne znam da li to vama znači ali mogu da vam kažem da nama znači još kako. Sezona 2026. je za nas završena sa mnogo više iskustva nego što smo je započeli. A gde će nas to iskustvo odvesti sledeće…to ćemo, izgleda, vrlo brzo saznati. Ljudi koje često ne vidiš, a deo su ORGA tima Postoji još jedan deo ove priče koji ne bih voleo da preskočim. Ivanov otac Milan Ristić, bio je sa nama ove godine i na Hellasu i na Dinaricu, samo svaki put na malo drugačiji način. Milan je poznat bajker, iskusan mehaničar, čovek koji se profesionalno bavi popravkom brodskih motora, i naravno da je direktno pomagao Ivanu u pripremi njegovog KTM-a pred trku. Ali ove godine je uradio još nešto zanimljivo. Prijavio se kao volonter u organizaciji Dinaric Rallyja. To je možda detalj koji ljudi sa strane ne znaju, ali veliki reli ne čine samo takmičari, sudije i nekoliko vozila organizacije. Iza svega toga postoji ozbiljna logistika i veliki broj ljudi koji dobrovoljno pomažu da ceo sistem uopšte funkcioniše. Neko pomaže u bivaku, neko učestvuje u izvlačenju i transportu takmičara koji su ostali na terenu zbog tehničkog problema, neko pomaže oko goriva. Neko provede ceo dan radeći nešto što verovatno niko od nas na motorima ni ne primeti sve dok tog nečega nema. Milan je ove godine bio upravo deo tog sistema i naravno, zbog pravila nije mogao da pomaže Nemanji i meni u Malle Moto priči, ali je pomagao svom sinu u delu pripreme, a tokom relija bio je na raspolaganju organizatoru. Jedan od zadataka bio mu je i transport goriva između pojedinih pumpi i lokacija. Možda zvuči banalno dok ne shvatite da organizator tog dana mora da obezbedi gorivo za oko 160 takmičara, dok pojedine pumpe ne rade svakog dana ili ne rade u terminima koji odgovaraju dinamici trke i neutralizacijama. I onda neko mora da sedne, organizuje prevoz i reši problem, e to je rally logistika koja magično sve postavi i sve spremi a vi to ne vidite kao takmičar. Mnogo stvari mora da se poklopi da bismo mi na kraju samo došli na start, pritisnuli dugme i krenuli i zato i ovom prilikom želim posebno da se zahvalim Milanu. Ne samo zbog pomoći svom sinu Ivanu, već i zato što je svoje vreme i iskustvo stavio na raspolaganje organizatoru i ostalim takmičarima kako bi olakšao i ubrzao organizaciju. Mislim da je to možda i najbolji primer onoga što često pokušavam da objasnim ljudima koji nikada nisu bili u rally bivoacu a to je da je reli takmičenje pojedinaca, ali ga u stvarnosti pravi ogromna grupa ljudi koji rade zajedno. Neke od njih vidiš na podijumu, neke ne vidiš nigde ako ne znaš gde treba da gledaš ali bez ovih drugih, često ne bi bilo ni ovih prvih. Milane, hvala ti vewliko i vidimo se na nekoj sledećoj trci! BTW, nisu svi navijali da uspeš... Postoji još jedna stvar o kojoj se možda ređe priča....možda zato što je neprijatna, a možda zato što, kada završiš reli, ipak preovladaju neke jače stvari olakšanje, umor, zadovoljstvo što si stigao do kraja, priče iz bivaka, rezultat koji si ostvario.... Ali sada, posle pet završenih internacionalnih relija, mislim da mogu prilično mirno da kažem jednu stvar koja će zvučati neprijatno ali je istina, a to je da ne žele svi da uspeš....I kad to kažem ne mislim na konkurente na stageu, opet paradoksalno sa njima je situacija zapravo najčistija jer svako od njih želi da bude brži od tebe, ti želiš da budeš brži od njega i obojica vrlo dobro znate na čemu ste ali opet baš zato delite istu vrstu poštovanja jedan prema drugome jer jako dobro razumete sve rizike koje prate takvu trku. Ipak, u tom smislu mnogo je zanimljivije ono što se događa van same trke. Tokom ovih nekoliko godina imao sam priliku da vidim da postoje ljudi koji su ti naizgled bliski, kreću se u istim moto krugovima, sede za istim stolom ili su deo istih grupa, ali kojima tvoj napredak zapravo i nije naročito prijatan. O tome sam već pisao i na forumu i nemam nameru nikoga da imenujem jer nema ni potrebe....Onaj ko treba da se prepozna vrlo verovatno će se prepoznati, jer to baš i ne može sakriti u svom ponašanju.... Verujem da to nije samo specifičnost moto-sporta. Verovatno postoji svuda gde neko nešto pokušava, rizikuje, ulaže godine i na kraju počne da pravi rezultat. Ponekad se sopstveni neuspeh mnogo lakše podnese ako možeš malo da umanjiš tuđi uspeh. Valjda je to neki ljudski radio-signal „Ako ja nisam stigao tamo, bilo bi mi nekako lakše da ne stigneš ni ti.“ Nije naročito lepo nije ni sportski, ali svakako postoji... I možda sam upravo zato ove godine još više cenio jednu potpuno suprotnu stvar. Po prvi put nakon svih ovih godina imam osećaj da je nastao pravi tim ljudi koji veruju jedni drugima. Ne tim zato što smo napravili majice, nalepili isto ime na motore ili se slikali zajedno, nego tim zato što delimo odgovornost, rizik i problem kada stvari ne idu dobro jer se upravo tu vidi od čega si napravljen i pod kojim uverenjima živiš i poštuješ druge. Nemanja Spaić i Ivan Ristić imaju svoje poslove, svoje obaveze, svoje porodice i život koji nema mnogo veze sa time što mi pa puta godišnje odlučimo da odemo negde i dobrovoljno sebi napravimo ozbiljan problem. Ali kada dođe trenutak za trku, ta priča postaje zajednička. Nema mnogo računanja ko je kome šta dužan. Nema pitanja da li se „isplati“. Postoji nešto mnogo jednostavnije: sva trojica stvarno volimo ovo što radimo i ožda je upravo to najbolja osnova za jedan rally tim. Zato posebnu zahvalnost dugujem Nemanji Spaiću i Ivanu Ristiću. Hellas i Dinaric su nam ove godine bile tek prve dve ozbiljne zajedničke provere i mislim da smo iz obe izašli sa mnogo jasnijom slikom šta možemo da napravimo kao ekipa. Voleo bih da taj takmičarski duh nastavimo i dalje, koliko nam vreme, obaveze i mogućnosti budu dozvoljavali. Jer posle pet internacionalnih relija naučiš dosta o motorima, roadbooku, gumama, suspenziji i sopstvenim granicama, ali naučiš i nešto još korisnije ko stvarno stoji pored tebe kada krenete na start i kad stvari ne idu onako kako si planirao. Ljudi bez kojih ova 2026 sezona ne bi bila moguća Na kraju, iskoristio bih priliku da se zahvalim svima koji su me podržali tokom ove sezone. Pre svega ATV & Nautica i CTC Unit-u. Bez njihove podrške ova sezona, barem u ovom obliku, jednostavno ne bi bila moguća. I možda najviše cenim to što su razumeli šta zapravo znači baviti se rally-raidom. Ovo nije sport u kojem se pojaviš jednog vikenda, odvoziš nekoliko krugova, daš sve od sebe i vratiš se kući. Rally-raid traži mnogo više, traži kontinuitet, upornost, snalažljivost i sposobnost da rešavaš probleme onda kada si već fizički i mentalno iscrpljen, a vrlo verovatno i povređen. Traži razumevanje veoma kompleksnih takmičarskih uslova i sposobnost da funkcionišeš u okruženju u kojem se na jednom reliju nalazi 200 ili 300 ljudi iz dvadeset i više država. I, pre svega, moraš stvarno da voliš ovaj sport, jer bez toga sve ostalo vrlo brzo prestane da ima smisla. E to je nešto što sam prvo primetio kod ATV & Nautice od vlasnika do mehaničara i prodavca svi razumeju koliko je to odgovorno i svi žele da pomognu čak i ako to nije njihov direktan posao. To za mene predstavlja jedinstvenost ovog tima za koji ove sezone zajedno nastupamo – ATV & Nautica Racing Team A koliko god rally-raid na papiru izgledao kao individualni sport, kada jednom uđeš u bivak shvatiš da baš i nije tako. Tu se možda najbolje vidi jedna druga strana ovog sporta. Ljudskost i iskreno prijateljstvo. Osim sponzorskih firmi ima u ovoj organizaciji i te kako prijatelja koji su pomogli svako na svoj način samo zato što veruju u nas i u ovaj sport. Hvala vam na tome veliko! Veliku zahvalnost dugujem i Thork Racingu i DMD-u iz Portugala, sa kojima već nekoliko godina sarađujem na razvoju i testiranju navigacionih rešenja upravo u realnim rally i adventure uslovima. Hvala i MRG Motoshopu iz Kule i posebno Oliveru, koji je i pored praznika, neradnih dana i svih logističkih komplikacija uspeo da organizuje da X-Grip gume i X-Grip moussevi stignu bukvalno poslednjeg dana pred naš polazak. Takve stvari možda spolja izgledaju kao sitnica. Kada se spremate za reli nisu. Inače bez da previše hvalim sam X-Grip, apsolutno su prevazišle sva očekivanja u istrajnosti i ako je moguće ovakav izbor više ne bih menjao. Hvala, naravno mom matičnom klubu SMK ’’Vatreni’’ iz Požarevca kao i Moto savezu Srbije i Auto-moto savezu Srbije, jer institucionalna podrška daje dodatnu težinu rezultatima koje naši takmičari ostvaruju van Srbije. A mislim da tu postoji i naša obaveza, ne samo da vozimo, već da pokušamo da ovaj sport približimo ljudima koji ga možda nikada nisu videli iznutra. Ne moramo preko noći dobiti deset novih takmičara jer rally je skup, zahtevan i specifičan sport i nikada neće biti za svakoga ali možemo dobiti deset ljudi koji će sledeći put doći u bivak koji će pogledati motore, upoznati vozače, videti šta se dešava kada se završi stage i shvatiti zašto neko dobrovoljno provede deset dana po deset+ satni na motoru, a onda uveče još sat vremena leži pored njega i pokušava da ga osposobi/pripremi za sledeće jutro. Možda će među njima biti i neko ko će jednog dana poželeti da stane na start, a možda će samo doći da navija za nas. I jedno i drugo je dovoljno dobar početak i to su upravo stvari koje menjaju ovaj sport. Do kraja godine možda nas čeka još poneki manji format trke ili događaj poput Super Enduro Prolog u organizaciji Enduroam sa Reljom i ekipom ili SORE-a na Tari sada u spetembru, a posle toga verovatno počinje priprema za novu 2027. sezonu. Ako smo pre nekoliko godina gledali evropske relije i pitali se kada ćemo ponovo imati naše ljude tamo, danas više ne moramo da se pitamo. Tu smo, vozimo, učimo i ako pogledamo tek smo počeli. Vidimo se na startu ili u bivaku. Ps. Hvala vam! Miloš Dišković 4 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
shomsi 207 Napisano pre 1 sat Svrati ponekad, 196 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Transalp XL700 Prijavi odgovor kao problematičan Svaka cast! Veliko postovanje za svu trojicu! Nisam znao da i ovde ima male moto kategorije 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
baltrekk 1469 Napisano pre 1 sat Drug član, 1127 postova Lokacija: Zaječar, Beograd, Grenoble Motocikl: Yamaha XT600 Rally Replica Prijavi odgovor kao problematičan 2 minutes ago, shomsi said: Svaka cast! Veliko postovanje za svu trojicu! Nisam znao da i ovde ima male moto kategorije Ima i prilično je rigorozna na Dinaricu ako mogu tako da kažem u odnosu na Hellas npr. Ove godine na Hellasu je bilo prilično opuštenije iz nekog razloga nije bio ni poseban parc ferme koji obično je rezervisan za Malle Moto kategoriju. Drugim rečima organizator baš želi da napravi razliku u težini same kategorije na Dinaricu i to je fer. Jedino ostaje pitanje guma za veliki motor jer samo 2 seta je prilično malo....prednja i nekako ali zadnja je problematična. Ja sam poslednji dan završio na bukvalno par milimetara šare, ali jedan dan nije voženo... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Boban EN 758 Napisano pre 1 sat Pažljivo prati, 717 postova Lokacija: Novi Sad-Futog Motocikl: Husqvarna 701 enduro Prijavi odgovor kao problematičan Svaka cast i respect konpletnoj ekipi. Jesi li mozda poceo da razmisljas da ubuduce vozis neki laksi motor od Tenere ili Voge. Znam da ai veliki ljubitelj KTMa pa reko da malo ucinis sebi 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
baltrekk 1469 Napisano pre 1 sat Drug član, 1127 postova Lokacija: Zaječar, Beograd, Grenoble Motocikl: Yamaha XT600 Rally Replica Prijavi odgovor kao problematičan 1 minute ago, Boban EN said: Svaka cast i respect konpletnoj ekipi. Jesi li mozda poceo da razmisljas da ubuduce vozis neki laksi motor od Tenere ili Voge. Znam da ai veliki ljubitelj KTMa pa reko da malo ucinis sebi Previše bi bilo lako :d 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
baltrekk 1469 Napisano pre 55 minuta Drug član, 1127 postova Lokacija: Zaječar, Beograd, Grenoble Motocikl: Yamaha XT600 Rally Replica Prijavi odgovor kao problematičan Evo malo i zvuka dok ne okačim neki YT link ATV&Nautica (@atv.nautica) • Instagram reel WWW.INSTAGRAM.COM 157 likes, 14 comments - atv.nautica on August 26, 2026: " Dinaric Rally – Stage 4 Četvrti dan, četvrti stage i novi kilometri iza Miloša Diškovića i VOGE 800 Rally Kamen, prašina, brze... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
SrdjanRadivojev 1398 Napisano pre 35 minuta Svrati ponekad, 365 postova Lokacija: Pančevo Motocikl: 701 enduro / Tomos Tori / GL500 / VFR750 / NT1100 Prijavi odgovor kao problematičan Kakvo ludilo sastavljeno od bezbroj ludila 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
baltrekk 1469 Napisano pre 16 minuta Drug član, 1127 postova Lokacija: Zaječar, Beograd, Grenoble Motocikl: Yamaha XT600 Rally Replica Prijavi odgovor kao problematičan 17 minutes ago, SrdjanRadivojev said: Kakvo ludilo sastavljeno od bezbroj ludila Nisam bolju terminologiju čuo za ovih x godina! Svaka čast! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
