Potpuno potreban putopis

[misa-pei 9348 Napisano pre 18 sati]

Za razliku od prethodnog (Potpuno nepotreban putopis) ovaj može pomoći bar nekome da se otisne van svog atara.

 

 

Kada počinje putovanje? Onda kada se u vama rodi želja da uživo vidite nešto, da doživite to, ili kad fiksirate datum polaska i počnete pripreme, ili možda onda kad napravite prvi korak iz kuće ka svojoj destinaciji? Po meni, put počinje već od želje. Tada počinje i nekakvo planiranje, želja se pojačava, čitate i gledate fotografije tog mesta, a želja samo raste. To je bio moj početak ovog putovanja.

 

Jednog kišnog oktobra krajem osamdesetih na sajmu knjiga u Beogradu kupio sam tek izašlu knjigu „Solunci govore“ i „Srpsku trilogiju“. Malo je reći da sam ih pročitao, progutao sam ih. I opet. A onda, još jednom… „Vreme smrti“ me je godinama ranije uvelo u taj herojski period. Ovo je bilo zaokruživanje tog perioda. Tada sam rešio da odem na Krf i poklonim se tim napaćenim dušama, neuništive volje i ljubavi prema domovini. Tu je, rekao bih, počelo moje putovanje. U mislim sam bio tamo, gledao fotografije iz perioda rata i sadašnjeg Vida i Krfa. Još je ostalo samo da fizički odem i zaista doživim sve to što se u meni godinama sakupljalo. Od tada, stalno su bili neki problemi. Na more nisam otišao od ’88. do 2020. godine. Nisam hteo da dozvolim sebi poniženje da čekam u redu za Šengensku vizu, CG mi se nije sviđala kao mesto za letovanje, posle sam imao preko glave privatnih problema koji nam (Ljilji i meni) nisu dozvoljavali da igde putujemo…

 

Ne nasedajte na onu „ima vremena“. Vremena nema! Vreme je prebrzo, izmiče, zavarava nas, godine proleću (ne prolaze, lete) a da to ni ne primetimo. Verujte mi na reč. Grabite vreme! Sad i odmah. Ne ostavljajte za sledeću godinu, za povoljnije uslove, samo da se sredi… Ne, nikako. Od tog posla nema ništa. Želite nešto, smesta na ostvarenje sna. Samo je pitanje koliko žarko to želite. Odreknite se nečega što vam se čini sada jako važnim, jer ćete žaliti za onim što niste uradili, a mogli ste. Stvarajte uspomene, doživljaje, sve ono čega ćete se sećati kad prođe vreme za akcije i ostaje samo vreme za sećanja. Ako sećanje vaše ne bude ispunjeno lepim uspomenama i onim što ste doživeli kad je bilo vreme, dočekaće vas ozlojeđenost i najtužnija misao od svih: a mogao sam… Tada ste svesni da vam je život je u dobroj meri protraćen, bez obzira na kule i gradove koje imate. Kad dođe vreme da budete sami sa sobom, treba imati nešto u sebi što vas ispunjava radošću, srećom što ste to doživeli.

 

Uvek sam se pitao, kako ljudi mogu da isplaniraju putovanje za sledeću godinu, onu tamo čak, kad se meni svaki plan koji zvuči krajnje realno, izjalovi ukoliko je za nešto dalje od nedelju-dve. Ja sam naučio da ne planiram ništa na duži rok. Nikada, ali nikada mi se takav plan  nije ostvario. Zato svako putovanje planiram iznenada, kad mi se nešto učini zgodnim, nadovežem na početak neku sredinu, kraj samo ovlaš osmislim. Trudim se da uvek sve bude fleksibilno- dan, dva gore-dole. Tako je bilo i sada.

 

Znam šta me zanima u nekom delu sveta, šta bih mogao da vidim, pa mi je dobro došao povod, letovanje familije u Ulcinju. Rešio sam da idem na put tri dana pre zamišljenog polaska, seo, osmislio šta bih mogao da vidim „na tu stranu“. Žabljak, SH20, Skadar, Drač, Valona, Krf. Ne volim da se vraćam istim putem, pa reših da vidim i jedan od gradova za koje znam da su neobično lepi, a to je Ohrid. Na putu ka Ohridu, samo malo sa strane, nalaze se Meteori. Kako da prođem pored svetske atrakcije, a da ne svratim? Ubačeno u planiranje. Sitnice poput zelenog kartona, osiguranja, nosača za mobilni… ima vremena, do četvrtka kad budem kretao, sve ću završiti. Da, da…

 

Inače, zimus sam se ponovio. Pored moje verne Bedevije, CBR 1000F, u štalu je ušao i Šarac, V-Strom 1000, crno-beli. Sada je u pouzdanom stanju, bio je napušten nekoliko godina, kisnuo, zavejavan… tugica kad je došao. Mic po mic pretrešen, sređeno skoro sve što je trebalo, ostale su neke manje stvari da se dorade. Verujem da je pouzdan, sve sam pregledao, zamenio šta je bilo potrebno, nema razloga da stane. On mi više odgovara zbog položaja sedenja, manje greje vozača, lakši je, upravljiviji po uskim i zavojitim putevima. Ne odgovara mi baš visina, ali, nije strašno.

 

Pripreme, naravno, ne teku prema planu. Kao što rekoh na početku, meni se ne isplati planiranje. Oko registracije i atesta za plin u kolima se situacija zakomplikovala, neke druge obaveze su iznenada iskrsle… Od svega sam rešio zeleni karton. Osiguranje ne uplaćujem, jer nisam siguran kad ću da krenem. Druge sitnice rešavam, ali usporeno. Ipak se spremam, ponedeljak (znači već četiri dana kasnim od zamišljenog) samo što nije. Još treba da odem do Beograda da uzmem neke stvari, to ću u nedelju. E, dođe i nedelja. Lepa, sunčana i bez vode. Crkla pumpa za bunar. Umesto pakovanja i sređivanja poslednjih detalja u Beogradu, ceo dan se mlatim oko pumpe i ne mogu joj ama baš ništa. Majstor koji je pravio elektroniku za upravljanje pumpom je umro, njegov sin se ne bavi time, ali će ipak dođi da pogleda. Došao je u osam uveče, ostao do jedanaest i petnaest, ali je bar završio posao. Divan čovek, pošten i trudi se. Elem, već sam shvatio da ja neću poći u ponedeljak, 18. avgusta. Krenuću u utorak (19.8.), definitivno Žabljak otpada, familija se već u subotu ujutru (22.8.) vraća za BG. U ponedeljak završavam sve što je preostalo, kod kineza kupujem zgodan (bar mi se tako učinilo) nosač za mobilni koji lepo amortizuje vibracije, ima futrolicu za telefon, prilično je vodotporan. Naravno, mora da se doradi kačenje, obezbedi se u slučaju da otpadne futrola itd.  Ispao je skroz nepraktičan, o tome kasnije. Sve je završeno u ponedeljak, oko ponoći.  Sviće utorak, spakovan na motor, već kod kuće preznojen, sedam na Šarca i krećemo mi oko devet.

 

 

 

Plan za taj dan je da se preko Novog Pazara stigne do Berana, da tamo pređem u Albaniju, odvozam SH20 i stignem preko Skadra u Ulcinj. Sve to do mraka. Malo sutra. Prvo, kroz Srbiju mi se neprekidno nameštala neka gužva, šleperi koji prave kolone, krivine, nepregledno je za preticanje. Šarac i ja se tek upoznajemo, moram da pazim kako ga vozim. Nemam rutinu sa njim. Neprekidno sam na oprezu. U Pazaru uobičajen haos. Ćevapi kod Jonuza… dobri. Očekivao sam nešto super specijalno, a ono samo to. Dobri ćevapi.

 

 

A i skuvan sam bio. Jakna mi je predebela za leto i gužve. Na izlazu iz Pazara radovi koji traju već mesecima, kažu. Totalni kolaps, ne bih mogao da se  provučem ni da sam na Tomosiću. Posle više od sata čekanja, znojenja, prašinčine, izvukoh se zahvaljujući kamiondžiji koji me uputi na „prvu levo, pa preko zemljanog puta desno do ćuprije, onda preko i uključuješ se na ovaj put iza zastoja“. Tako je i bilo. Baš se mislim, da sam na Bedeviji koja žestoko greje u gužvama, verovatno bih dobio toplotni udar. Dobro je, sad samo po gasu. Ali, opet gužve, šleperi, kamioni, traktori, krivine. Usput, razmišaljam koji sam kreten... Bio sam u Pazaru, nisam kupio farmerke koje mi baš trebaju. Što kažu, setio se s voljom i na vreme.

 

Tek oko pet sam prešao granicu i ušao u CG. Bilo mi je jasno da od SH20 nema ništa, neću da me tamo uhvati mrak. Pravac na more. Sad treba prepeglati CG popreko, pa smotati ka moru. Opet gužva, čak i kad nije, skoro svi voze po ograničenju od 50 km/h. Krivine, nebezbedno mi je da pretičem, svuda je puna linija. Sve u svemu, u Ulcinj sam stigao oko 10 uveče. Zastajao sam samo da pijem vode i da tankujem gorivo. GPS sa telefona... ajte molim vas. Da bi bio vodonepropusan, ima neku plastičnu foliju dobro zašivenu preko ekrana. Ništa ja tu ne vidim od obljeska. Baterija se posle celodnevnog maltretiranja ispraznila na 3%. Javio sam se familiji na ulazu u Ulcinj, sprovedoše me do kuće. Raspakovah se, žedan, gladan, iscrpljen, ali ne baš umoran.  Crkoh, ali od vrućine. Telo mije bilo neuobičajeno odmorno za skoro 600 km koliko sam prešao tog dana. Znam da bi me na Bedeviji sve bolelo i da bi radio diklofenak. Ovako, još jedan plus za Šarca.