Како сам ишла да купим себи мотор за рођендан. Дњепар к-650 из 1971.

Vitta · pre 1 sat

Хоћу да поделим са вама причу која је почела пре отприлике две године, са идејом да мотоцикл са приколицом мора да буде баш кул ствар. Али, из разних разлога, тада нисам ни покушала да кренем у реализацију.

Али овог лета сам одједном јасно схватила: сада могу. Могу себи да купим мотоцикл са приколицом и да га довезем у Србију, ако се снађем са свим законима и папирологијом.

Одлучила сам да тражим бајк у Молдавији — тамо имам пријатеље бајкере које могу да замолим за помоћ. Ја се, иначе, у ту технику уопште не разумем. Ја сам девојчица — ја хоћу хаљину и леп мотоцикл. Уопште нисам знала одакле да кренем. Никад у животу нисам ништа увозила у Србију преко царине. Али на садашњем послу сам стекла одлично искуство у томе да копам по законима, прописима, правилима и свој оној досадној бирократској документацији — и да из хаоса направим јасну структуру. BTW, ја бих да мењам посао на нешто флексибилније него сада.

И почела сам да учим. Да копам по прописима, законима, сајтовима, у потрази за информацијама како легално увезти ретро мотоцикл у Србију, како га оцаринити, како га регистровати. Како оверити купопродају у Молдавији. Како га провући кроз ЕУ. Почела сам да тражим људе који могу да ураде различите делове плана — шпедитора, транспортну фирму и остале. Покушавала сам да направим бар приближну шему како све то функционише. Никада у животу нисам имала посла са тако нечим.

У исто време сам живела на молдавским сајтовима са огласима, давила све редом питањима: како се сређују папири, шта треба за транзит, шта је све потребно и тако даље. Посебно хвала пријатељима на јакој подршци — без њих не бих успела.

Пред крај лета код мене је почела да се слаже нека приближна слика како све то функционише. Појавило се неколико опција мотоцикала који су ми одговарали. Било је време да се планира пут. Узгред, тај део плана ме је посебно плашио, јер од Београда до Тираспоља има око 1000 километара, преко не баш једноставних путева Трансилваније. Никада раније нисам сама ишла толико далеко, а за воланом кола имам мање искуства него на мотору. Али! Тим путем сам два пута ишла на свом мотору, у друштву мужа. Тако да отприлике знам какав је пут и шта све могу да очекујем.

Пут у Молдавију се неколико пута одлагао из разних разлога. Час не могу да кренем, час папири за изабрани мотоцикл још нису спремни, час мора рођендан млађе ћерке да се прослави. А онда у новембру морала да летим за Русију. А и одмор морам да планирам због пута.

На крају сам кренула средином октобра — баш на свој рођендан. Средина јесени је идеално време за путовање кроз Трансилванију. Да, Трансфагарашан је у том периоду већ затворен, по планинама има снега, али зато готово да нема туриста, а златна јесен у брдима је фантастично лепа. Писала сам на друштвеним мрежама о овом путовању, качила тоне фотографија — али нигде нисам поменула да сам, у ствари, ишла и да купим мотоцикл. Ако се посрећи. Јер баш на дан поласка продавац је одлучио да подигне цену, и више није стајала у мом буџету. Али до тада сам већ била пустила оооволики зен и решила да идем — макар само на одмор. Сама! Без мужа и деце! Сан сваке маме, зар не?

Четири дана у једном правцу у неисправном ауту, са кашњењима због кварова. Београд – Сибиу – Барлад – Тираспољ. Уместо планираног понедељка, стигла сам код пријатеља у Тираспољ тек у уторак увече. У петак треба назад за Београд, а мотоцикла још увек нема ни на видику. Нема ни транспортне фирме која би га довезла у Србију. Нема ништа.

Среду сам провела у Тираспољу — виђала се с пријатељима, шетала, куповала поклоне, надокнађивала сан. Договорила сам се с другом, ког сам замолила да ми помогне, да иде са мном код продавца, а увече ћу му јавити где тачно крећемо. Цео други део дана, до дубоко у ноћ, жонглирала сам са два телефона и изнова и изнова претраживала сајтове с огласима. И нашла! И шему транспорта Кишињев – Сегедин. И — најважније — савршен мотоцикл!

То је рестаурирани Дњепар К‑650, годиште 1971, небеско плаве боје — Adriatic Blue. Мотоцикл је враћен скоро у потпуно оригинално стање. Власник га је сређивао за себе, али је из личних разлога морао да га стави у продају. Оглас је објављен 19. октобра — када сам ја већ била на пола пута.

Сутрадан, у четвртак, био је мој рођендан — и кренули смо у Кишињев да га видимо. Иако сам одмах знала — то је тај!

Договорили смо се да купопродају завршимо у суботу — раније није могло. Зато сам на послу затражила још један слободан дан, да бих у суботу из Кишињева могла одмах да кренем кући.

Тако смо и урадили. Сви папири су потписани, мотоцикл одвезен у магацин транспортне компаније да чека мој сигнал. Мени је у Београду остало да припремим преводе, уверења која су потребна за царињење, и да нађем шпедитора који ће прихватити да оцарини олдтајмер.

По повратку се испоставило да су папири сређени с грешком, и да бајк још некако треба пребацити из Сегедина преко границе до Београда. А за две недеље имам лет за Москву. И уопште — ааааааааа! Јесам ли већ рекла да сам у целој овој причи изгубила 5 кила нервних ћелија? И пустила дебео зен. И самопоуздање.

Без сувишних речи. Све се склопило у последњем тренутку. У среду, 13. новембра, кумa @Kalesin, @BokyBoy и ја кренули смо у Келебију по мотоцикл — без појма како ћемо га превести преко границе, али с вером да ће рестаурирани бајк упалити ако успемо да нађемо 6-волтни акумулатор у Суботици.

Упалио је! Не одмах — али упалио је! Први пут у животу сам уопште возила такву машину. Стигли смо до границе — на своја три точка — и прошли све формалности. Добили пратећу документацију за царински магацин и кренули да се утоваримо на шлепер @MatorKonj који нас је чекао на српској страни. Предали смо мотоцикл у магацин, а ја сам дан касније отпутовала за Русију.

И ево — цео процес царињења је завршен. Мотоцикл је стигао у гаражу. Први део пројекта је завршен и могу коначно да покажем лепотана и с правом се похвалим!

dnepr1.jpg.c58f52f9585e0fd69512683342484361.jpg dnepr4.jpg.af61921deaa500758067122a49bc8f7f.jpg