Dva automatika do Adriatika

[Yanco 2849 Napisano pre 20 sati (promenjeno)]

 

 

Molim da mi oprostite što sam u ovom putopisu opustio ruku i misli i pisao u možda previše emotivnom tonu. A imam i razlog za to: jednog dana, kada prođu godine, upravo ovako napisana sećanja će moći da me vrate tamo gde je sve počelo...

- "A šta misliš da odemo Automaticima do Trsta?"
- "Što da ne, šta nam teško…"

 

AI ilustracija - motivacija pred polazak
 
 
Pre nego što krenemo, moram da vam predstavim dva junaka ove priče. Nisu veliki, niti glasni — ali nose dušu jedne epohe. To su naša dva Tomosa Automatika, rođena u osamdesetim, skromna po izgledu, ali bogata uspomenama. Ako ih pažljivo slušate, čućete kako šapuću o vremenu kad je svet bio sporiji ali bolji, a putevi duži i lepši…

 

 
Priča o Tomosu i njegovom Automatiku

Bila je to zemlja koja se zvala Jugoslavija. Zemlja koja je, posle rata, želela da gradi fabrike, puteve i budućnost. A u jednom primorskom gradu, u Kopru, uz šum mora i miris nafte, rođena je 1954. godine fabrika pod imenom TOMOS – skraćeno od TOvarna MOtornih koles Slovenije.
U početku, Tomos je sklapao licencirane motore austrijskog Pucha. Ali ubrzo, slovenački inženjeri počeli su da razvijaju sopstvene modele – prilagođene jugoslovenskim drumovima, gorivu, džepovima i temperamentu.
I onda se dogodio Automatik.
Model koji nije bio samo vozilo – bio je simbol.
Prvi Tomos Automatici pojavili su se 1971. godine. Bili su jednostavni, dvotaktni, laki za vožnju. Imali su automatski menjač, pa si mogao samo da sedneš, zavrtiš pedale i kreneš. Nije bilo kvačila, nije bilo komplikacija. Bio je to moped za sve – za studente, poštare, deke i bake, za vožnju do posla, njive, mora ili prve ljubavi.
U decenijama koje su sledile, Automatik je menjao oblik, ali ne i dušu. Modeli kao što su A3 i A35 postali su deo svakodnevice. Bili su otporni, štedljivi i laki za popravku – mopedi koje si mogao sam da rastaviš i sastaviš u garaži, sa dva ključa i malo dobre volje.
Fabrika Tomos proizvodila je stotine hiljada komada godišnje. Slali su se širom sveta – u Holandiju, gde su ih kasnije i pravili, SAD, čak i Egipat. Bili su uspeh iz malog grada, tih ali uporan. U to vreme, ako nisi imao "Tomosa", znao si nekog ko ga ima. A ako si ga imao – nisi ga zaboravio.
Godine su prolazile, svet se menjao, naše dobre stare Yuge više nema odavno... Fabrika je prošla kroz privatizacije, preokrete, krize. 2019. godine, Tomos je definitvno zatvorio svoja vrata.

 

Stara fotografije proizvodne hale Tomosa

Ali priča nije završena…
Danas, Tomosi još uvek žive. Ne na traci – već na putevima. Obnavljaju ih zaljubljenici, prenose se s kolena na koleno. Na okupljanjima ljubitelja dvotakta, iz dvorišta, sa sela i iz gradova, još se čuje onaj prepoznatljiv zvuk cvaje.
Tomos Automatik nije samo moped. On je uspomena koja još može da ide. On je dokaz da nešto jednostavno može da traje – ako je napravljeno s namerom i srcem.
A možda je to najveći uspeh jedne fabrike.
 
 

 

Moj Sivi Automatik

Moj Tomos je pravi dragulj među starim mopedima. Proizveden 1988. godine, on je jedan od onih modela koji su pažljivo održavani i čuvani kroz godine, gotovo kao novo. Kupio sam ga pre 3 godine od @boki.64, koji ga je kupio od prvog vlasnika iz Kraljeva koji ga je imao od prvog dana, i to se jasno vidi u svakom detalju.
Tomos je u gotovo fabričkom stanju. Njegova siva boja, koja je s vremenom dobila taj specifičan matirani ton, daje mu izgled starog, ali izuzetno očuvanog mopeda. Nikada nije bio farban, što znači da svaka ogrebotina i ožiljak na njemu pričaju svoju priču.
Motor radi besprekorno, iako je star skoro četiri decenije. Iako nije najbrži, njemu nije ni potrebno da bude brz – sve što je potrebno je da se pokrene, a on uvek ide.
Sedište je u savršenom stanju, neudobno ali čisto, kao da je malo korišćeno. Prvi vlasnik je očigledno brinuo o svakom delu mopeda, a to se vidi i u sitnim detaljima – čak i hromirani delovi, kao što su farovi i dugmadi, izgledaju kao da su tek izašli iz fabrike.
Svaka linija na ovom Tomosu, svaki oblik– sve je precizno i pažljivo sačuvano. Mogu da kažem da je moj Tomos više od običnog prevoznog sredstva. On je kao vremeplov koji me vraća u prošlost, u vreme kada su mopedi bili simbol slobode, kada nije bilo žurbe, nego uživanja u putovanju. Kada sednem na njega, znam da mogu da idem bilo gde, jer moj Tomos je dokaz da, iako su godine prošle, prava vrednost je u tome da se očuva i čuva nešto što je istinski vredno.
Sećam se dana kada sam ga kupio. Otišao sam u Topolu. Utovario sam Tomosa u svoj 500L i vezao pažljivo, gotovo nežno, kao da ne prevozim mašinu već neko sećanje. Na putu ka kući, povremeno sam pogledao u retrovizor. Tamo je stajao on – mali, ponosan, i čudno miran. Kao da zna da je krenuo na novo poglavlje, ali bez straha.

 

Dan kada sam kupio svog Tomosa

 

Tomos je i dalje bio registrovan na svog prvog vlasnika. Bio je još na onoj staroj, plavoj knjižici koja je više ličila na pasoš nego na dozvolu. Morao sam da ga prevedem u „današnji svet“. Kod notara, na tehničkom, u SUP-u – svi su gledali papire, ali u očima im se videlo da gledaju nešto drugo. Gledali su vreme. Jer Tomos ne nosi samo tablice – on nosi godine.
I tako je dobio novu saobraćajnu. I tablice koje sijaju, iako ih on ne traži. Njemu bi bilo dovoljno da zna da ga neko voli.
Nisam morao mnogo da popravljam. Oprao sam ga i ispolirao hrom. Očistio karburator, jer su se godinama unutra skupile sitne senke od stajanja. I svećicu – verovatno staru 35 godina. Isto toliko stare gume “Made in Yugoslavia”. Nije bilo buke, nije bilo dima. Samo jedno tiho: brrrrrrmmm, kao šapat starog prijatelja koji kaže: „Tu sam.“
Vozim ga ponekad, lagano. Ne zato što ne žurim. Već zato što volim da idem sporo. Jer kad ideš sporo, vidiš sve. Vidiš decu kako se igraju. Starce koji klimnu glavom. Psa koji laje jer mu je motor poznat.
Tomos ne zna šta je internet. Ne zna za GPS. Ali zna put do srca.
A to je put koji nikad ne zaboravljaš.

 
Džonijev Beli Automatik

Nisu svi motori kupljeni. Neki dođu tiho, kao da su naslutili da su stigli na pravo mesto. Džonijev Tomos je došao baš tako.
Kupio ga je od čoveka koji ga je godinama vozio s ljubavlju. Bio je već bolestan kada su se upoznali – nije mnogo govorio o tome, ali u očima se videlo da zna kako mu vreme ističe. U rukovanju je bilo blagosti, u glasu tišina. Kao da je želeo da prenese nešto više od metala i guma – možda sećanja, možda poverenje.
I zaista, nedugo nakon što je motor preuzet, taj čovek je preminuo. Tomos je ostao iza njega kao trag – ne tužan, već miran. Kao da čeka, ne da bude zaboravljen, već da ga neko ponovo vodi napred.
Ostavinska rasprava je trajala dugo – više od godinu dana. Papiri su sporo govorili ono što su srce i volja već znali. Ali Džoni nije čekao papir da mu kaže da motor pripada njemu. Počeo je da ga voli. Ne po zakonu, već po srcu.

 

Stigao u radionicu i čeka na popravku, ali još uvek tudj...

 

Zajedno smo ga rasklopili, deo po deo. Kao da skidamo prošlost sa površine, ali ne da je izbrišemo – već da je očistimo i sačuvamo.
Ram motora ofarbali smo u belo. Felne u crno, kao kontrast. I u toj jednostavnoj kombinaciji, motor je izgledao kao neko ko zna i gde je bio, i kuda ide.
Rezervoar smo očistili pažljivo. Unutra je bila rđa, zaboravljena korozija vremena. Čistili smo ga dugo, strpljivo. Antirostom, lancem i epoksijem. I kada je zablistao iznutra, znali smo da sada može da primi gorivo, ali i poverenje.
Već na prvi pogled bilo je jasno da se o njemu nije vodila briga. Loše ofarban u ljubičastu boju. Ali, odlučili smo da ga potpuno sredimo – ne zato što je morao, već zato što je zasluživao.
Agregat je kompletno rastavljen. Sve što je imalo i najmanju sumnju u dugovečnost, zamenjeno je. Nove su bile karike, klip, ležajevi – ceo blok je očišćen i sklopljen pažljivo, deo po deo, tako da sve odgovara fabričkim specifikacijama.
Nakon sklapanja, motor je upalio bez zadrške. Zvuk je bio tih i ujednačen, kao da je upravo sišao s proizvodne trake.
Motor je kompletno sređen. Novi delovi, nova snaga. Ali stari duh – onaj koji ne možeš zameniti.
A kada su svi papiri konačno stigli, kada su ljudi rekli da je motor „pravno njegov“, Tomos nije trepnuo. Znao je: „On je moj.“
Jer motori možda imaju delove, ali imaju i dušu.
A duša zna kad je neko uložen – ne samo u popravke, već u ljubav.

 

Radovi su tekli... Sivi je kao nov, a Beli će da bude
 
 
Pred polazak… 

Nismo se ni trudili da previše razmišljamo o tome da li je to realno ili ne. Obojica znamo da su Tomosi stari, ali još uvek dovoljno dobri da pređu tih nekoliko stotina kilometara (skoro pa hiljadu). Počesmo odmah da razmišljamo o svemu što nam treba.
- „Moramo da proverimo mopede, možda ćemo morati nešto da popravimo. I da ponesemo dovoljno goriva, sigurno će nam trebati. Možda čak i nekoliko rezervnih delova.“
- "Da, to je važno. Ali mislim da ćemo da idemo polako. Nema žurbe, samo putovanje i uživanje. Biramo manje prometne puteve kroz sela?“
 
Zajedno smo počeli da pravimo plan. Krenućemo za nekoliko dana, a onaj deo o pripremama je već postao rutina. Imali smo iza sebe već jednu turu skuterima od 49 kubika. U garaži ćemo proveriti sve što treba, zamenićemo ulje u dvostepenom menjaču, proveriti kočnice, gume i sve ostalo. Ja sam počeo da pišem spisak stvari koje ćemo poneti. Bilo je toga mnogo, ali sve je to bilo deo planiranja.
Na dan polaska, obojica smo bili spremni. Našim Tomosima nisu trebale velike brzine da bi nas odvele na put koji ćemo pamtiti. Imali smo ograniceno vremena koliko ćemo vremena provesti na putu. Bilo je važno da krenemo, da se provedemo i da stignemo tamo gde nas srce vodi.

 

Četvrtak, 1. maj 2025.
Dan 1 – U ritmu dvotaktnih klipova

 

Neki dani, kad ih gledaš iz daljine, imaju oblik običnog četvrtka. Ali kad se vratiš na njih u mislima, vidiš da su to bili dani od kojih se pravi život. Prvi dan naše Tomos-pustolovine bio je takav – tih, hladan ujutru, a velik u duši.

Krenuli smo iz Kragujevca dok je još noć držala poslednje straže. Zvuk prvog alarma, termos kafe, tiho pakovanje stvari u kombi. Joca, Džonijev brat, vozio je moj Peugeot Partnera, lepog sivog putničkog kombija, lađa među kombijima. On je bio naša tehnička podrška. Na krovu – njegova bicikla, pažljivo vezana i spremna. Bio je to prizor koji bi u nekom filmu bio metafora: mi idemo motorima iz prošlog veka, on ide snagom nogu, a kombi nosi sve što ne možemo mi – alate, rezervne delove, ponešto pića i hrane i sav višak sigurnosti koji nismo poneli u sebi.

Tomosi su se u kombiju smestili kao dva umorna putnika koji znaju da ih čeka duga vožnja. Obojica su imali rezervne svećice, rezervne unutrašnje gume, i po flašu dvotaktola – da se nađe. U rezervoar smo već sipali mešavinu - 100ml na 6L benzina, kažu tako valja ako je dug put.

 

Džoni mi je prijatelj već godinama. Smiren, pouzdan i uvek spreman da pomogne, jedan od onih ljudi na koje možeš da računaš bez mnogo reči. Ima širok spektar interesovanja — od biciklizma i kartinga, do planinarenja i naravno, mopeda. Povezuje nas zajednička strast prema avanturama, starim dvotočkašima i putevima koji vode negde daleko. Najlepše kod Džonija je to što mu nikada ne treba mnogo ubeđivanja — na svaki moj predlog za nešto novo, on samo kratko kaže: „Kad?“ I znaš da je odmah u priči.
Njegov mlađi brat Joca je tih i staložen, sa izraženom ljubavlju prema prirodi i vožnji bicikla. Nema naviku da se nameće, ali kad krene da priča o svojim vožnjama kroz šumske staze i planinske prevoje, vidi se koliko u tome uživa. Iako je mlađi, u mnogim stvarima deluje zrelije, sa jasnim osećajem za ritam puta i poštovanje prema svakom pređenom kilometru. Njih dvojica su uigrani tim, navikli jedno na drugo, i pravo je zadovoljstvo putovati s njima — sve funkcioniše prirodno, bez haosa, bez žurbe, baš kako i treba da bude kada put vodi kroz priču.

 

Od Kragujevca do Uba nismo ni palili mopede. Taj deo puta je poznat, i po svojoj monotoniji i po rupama kod Milanovca koju niko ne popravlja decenijama. Kombi je bio bolji izbor – da sačuvamo mopede za ono pravo. A i mrak je bio – vožnja Tomosa u zoru po hladnom asfaltu bez jakih svetla i sa bubnjastim kočnicama nije samo retro romantika, već i potencijalna nesreća. Neke stvari ne valja odlagati. Ali kada je u pitanju vožnja mopeda po noćnim uslovima, bitno je sačekati svitanje zore. Do Uba smo stigli brzo, još pre nego što su se seoske pumpe otvorile.

Tu smo ih istovarili.

 

iskrcavanje Tomosa i poslednje pripreme

 

 

To je bio onaj trenutak kad ti srce malo zadrhti. Ne od straha, već od iščekivanja. Kao kad si bio mali, pa se prvi put sam zaljuljaš na ljuljašci – znaš da nećeš pasti, ali svejedno, u stomaku zatreperi.

Oblačenje je bilo prosta procedura: pantalone, prolećna jakna, tanke rukavice – više za stil nego za zaštitu. Na glavi otvorene kacige u stilu sedamdesetih, uz neizbežne naočare za sunce – protiv vetra, insekata, i da izgledaš kao neko ko zna šta radi.

Startovali smo Tomose s noge – jednom, pa drugi put, saug, pa malo gas, i onda onaj poznati zvuk cvaje koji te odmah prebaci 40 godina unazad. Zvuk koji miriše na ulje i detinjstvo. Niskofrekventno brujanje koje ne izaziva strah, već poverenje. Tomos ne reži. On prede.

 

Fotka za srećan put

 

 

Krenuli smo ka zapadu, pravcem prema graničnom prelazu Badovinci, kroz tihe ulice koje još nisu odlučile da li su deo jutra ili noći. Joca je ostao sa vojim bajsom. Njegov ritam nije imao veze sa našim – on je svoj put iscrtavao mišićima i plućima.

Pre granice, sve je išlo glatko. Prosečna brzina – oko 38 km/h. Malo sporije uzbrdo, naravno. A nizbrdo – pa... koliko Tomos može, do 50, uz vetar u leđa i blagi nagib. Kočnice su radile – barem dovoljno da staneš „na vreme, ali ne iznenada“. Kvačilo automatsko, naravno – sve je bilo u ravnoteži, kao da su te mašine znale da idu ka destinaciji gde su se rodile.

 

 

Na graničnom prelazu kratko zadržavanje. Pogledi zbunjeni, pa osmesi. Niko nas nije shvatio ozbiljno, ali svi su nas pustili s poštovanjem. Nosili smo pasoše, ali i snove. A za to se retko pitaš imaš li dozvolu.

 

Ćao Srbija...

 

 

...Dobar dan Bosno

 

 

Prošli granični prelaz

 

 

Bosna je zemlja tihe raskoši – planine što dišu maglom, reke što šapuću kroz doline i stari gradovi što mirišu na kavu i prošlost. Ljudi u Bosni imaju srce široko kao polje pod snegom – gostoprimstvo im nije dužnost nego čista radost. Tamo te ne pitaju ko si dok ti ne natoče kafu i ne ponude komad pite. U toj jednostavnosti, toplini i prkosu koji se prenose pogledom i pesmom, leži ona tiha, duboka lepota koju ne možeš objasniti – samo osetiti.

“Takve pjesme, lijepih djevojaka, te ljepote koja Bosnu krasi
Vjeruj nećeš, nećeš nigdje naći
Ne odlazi bolan prije mraka kroz sokake pune pjesme prođi
Pa da vidiš Bosnu od meraka”

 

Bosna nas je dočekala sa tihim drumovima i livadama. Bijeljina, Brod, Brčko – mesta čija imena znamo iz geografije i televizije, a sad su počela da dobijaju zvuke, mirise i male detalje.

 

Negde kroz Bosnu

 

 

Desetak kilometara pre Brčkog stajemo pored Save. Tela nam se nisu još uvek navikla na “udobnost” Tomosa, pa nas noge mole da ih malo protegnemo. A i prilika da proverimo da li je sve na mestu i zategnuto. Verujemo mopedima, ali preventive nikad na odmet.

 

Odmor pored Save

 

 

U Brčkom stajemo da se protegnemo i slikamo – centar je lep, sunce je već visoko, a Tomosi privlače poglede. Niko ne gleda nas – svi gledaju njih. Kao da su oživeli duhovi iz prošlih dana. Svaki prolaznik ima istu rečenicu u očima: „I ja sam nekad imao ovakvog.“

 

Brčko poziranje

 

 

Dalje put vodi ka Batkuši. Tamo, restoran Trojan – senovita bašta u hladu šumarka i kafa. Sedimo, pričamo, gledamo kuda dalje. Tehnologija nije važna – najviše smo se oslanjali na instinkt, volju i raspoloženje.

 

 

Predah u "Trojanu"

 

Na ulazu u Slatinu – iznenađenje. Malo veštačko jezero sa dokom. U vodi mir, oko vode – nikoga i tišina. Slikamo se. Iza nas, negde u granama, čuje se vetar. Sediš na mopedu, a izgleda kao da sediš u prošlom veku.

 

Jezerce u Slatini

 

 

Na putu ka Modriči, drum se pružao mirno, ali pogled s leve i desne strane pričao je drugu priču – tišu, tužniju. Povremeno, između obrađenih njiva i niskih šuma, pojavljivale su se kuće koje su davno prestale da budu domovi. Zidovi prošarani mecima, prozori zapečaćeni daskama ili potpuno prazni, krovišta zarasla u korov, i dvorišta koja više niko ne prelazi. Neki objekti su još imali tragove vatrenog oružja u geometrijskom rasporedu, kao da su vođeni borbeni dnevnici ostali urezani u ciglu. I dok su naši Tomosi brujali blagim tonom dvotaktnog motora, okolina je brujala tišinom gubitka.

Bilo je to podneblje koje je devedesetih godina prošlog veka bilo na liniji fronta jednog od najkrvavijih sukoba na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Rat u Bosni i Hercegovini (1992–1995), vođen između tri naroda – Bošnjaka, Hrvata i Srba – bio je užasan splet etničkih, verskih i političkih sukoba. Područje Posavine, kroz koje smo se vozili, bilo je posebno pogođeno. Gradovi poput Brčkog, Dervente, Modriče, pa sve do Bosanskog Broda, pretrpeli su teška granatiranja, etnička čišćenja i masovna raseljavanja. Nekadašnji susedi našli su se u rovovima jedni naspram drugih. Kuće koje su delile živice i bunare, podelile su i ratne linije.

Brčko, koji je od strateškog značaja zbog svog položaja na reci Savi i povezivanja istoka i zapada Bosne, dugo je bio trn u oku svima. Toliko da je posle rata postao posebni distrikt pod direktnom međunarodnom upravom, kako bi se sprečile nove tenzije. Modriča, kroz koju smo prošli kasnije tog dana, bila je mesto gde su se tokom sukoba dešavale žestoke borbe i veliki odlasci civilnog stanovništva. U tim krajevima, linije sukoba su bile često nedefinisane i menjale su se iz dana u dan. Ljudi su nestajali bez traga. Komšije su prestajale da se javljaju jedni drugima – prvo iz straha, zatim iz mržnje.

Danas, trideset godina kasnije, mnoge kuće još uvek stoje prazne. Neke zarasle, neke samo delimično obnovljene. Mnogi vlasnici su se odselili – u Austriju, Nemačku, Kanadu – ostavivši iza sebe zidove koji pamte. Te kuće nisu samo ruševine; to su arhive tišine, kolektivno pamćenje jednog naroda, jednog kraja. Njihova ćutnja je glasna i uznemirujuća.

Mi smo prolazili pored njih sa poštovanjem. Nismo usporavali previše, ali pogled bi ostajao zalepljen za svaku novu rupu, za svaki napušteni trem, za svaku zavesu koja se još ljulja iako prozora više nema. Nije bilo mnogo razgovora. Samo misao koja se sama od sebe javlja: neka ovakve slike nikada više ne budu stvarnost.

Uprkos svemu, život se vratio. Deca se opet igraju pored puta. U daljini se vidi dim iz odžaka. Ljudi ponovo sade bašte. Ali na fasadama još ostaju uspomene. I možda je to i pravedno – da se ne zaboravi. Da se zna šta je bilo, da se više ne ponovi. Jer kuće pamte. A mi, dok smo vozili pored njih, pokušavali smo da zapamtimo ono što one još uvek govore, iako niko više ne priča.

Ne ponovilo se više nikada… (sa ovih mesta nema fotografija, nije lepo gledati te prizore)

 

Ručak u Modriči. Joca nas čeka ispred restorana, a mi parkiramo kao dva ostarela viteza koji su stigli na dvor. Hrana je ukusna – ne znaš da li si gladan ili samo emotivno iscrpljen. Palačinke na kraju – obavezne. Ne praštamo dan bez šećera.

 

Modričo, eve nas

 

Konji bez vitezova u centru Modriče

 

Kalorijski oporavak

 

 

Tu se javlja i prvi kvar – pregorela sijalica. Ništa strašno. Alat iz kombija, zamena iz rezervnog paketa. Dve ruke, pet minuta i opet smo kompletni. Kad voziš Tomos, kvarovi nisu smetnje – oni su deo puta. Kao kamenčić u cipeli. Nije prijatno, ali znaš da je normalno. Ako se ovo i može nazvati kvarom…

 

Do Gradiške poslednjih 40-ak kilometara. Jedna deonica – desetak kilometara – bez asfalta. Utaban makadam spreman za asfaltiranje, prašina, vibracije. Tomos brunda kao traktor, mi se smejemo kao deca. Poneka rupa, malo klizanja, ali idemo. Sve je lakše kad znaš da imaš gde da stigneš.

 

Makadam

 

 

Zalazak sunca negde ispred Gradiške...

 

 

Kada smo predveče stigli u Gradišku, dočekao nas je vlasnik kuće gde smo rezervisali smeštaj — čovek jednostavan, ali srdačan, koji se iznenadio videvši nas sa dva stara Tomosa. Bez reči smo mu odmah platili, jer je plan bio da krenemo rano ujutru i nismo hteli da ga budimo. Dok smo razgovarali, ispričao nam je kako želi da proda kuću i preseli se na Frušku Goru u Srbiji, gde će, kao strastveni lovac, moći da uživa u tišini šume i zagrljaju prirode. Smeštaj rezervisan ranije, soba jednostavna i skromna. Tuš, čista odeća, i onda – šetnja do grada. Pivo u lokalnom kafiću. Osećaj kao da si stigao negde, iako znaš da si tek počeo.

Ostadoše prazne flaše, ali srce puno uzbuđenja. Prvi dan je overen. Međusobno podjebavanje i polazak na spavanje. Sve što smo hteli - danas je tu. Jedan minut mi je bio dovoljan da utonem u san…

 

Čudna je zemlja snova. Tamo vreme ne važi, a duše se prepoznaju bez reči. A ja često sanjam — ponekad jasnije nego što pamtim stvarnost. Sanjam drage ljude, one koji su mi još uvek blizu, ali i one kojih više nema, a želeo bih da su i dalje sa mnom. A u snovima su opet tu, nasmejani, prisutni, kao da nikada nisu otišli. I kad se probudim, ne osećam tugu — već nežnu zahvalnost. Kao da mi je noć dala priliku da ih još jednom zagrlim, da ih čujem, makar na tren. Možda su snovi način na koji se ljubav nikada ne gubi, samo menja oblik.

 

 

Ruta prvog dana (od Kragujevca do Uba je nebitno)

 

Nastaviće se...
 

Promenio pre 20 sati član Yanco

[vidakn 1928 Napisano pre 11 sati]

E poznajem Jovana, vozimo bicikle po Dolomitima, reče mi da ide da prati neke ludake na Tomosima...
I sad ukapiram ko su ludaci...
Pratim!


Sent from my SM-A556B using Tapatalk

[Markone88 5018 Napisano pre 9 sati]

Bravo brateee. Pratio sam na insta. Lepe uspomene napraviste

[vlad77 41 Napisano pre 8 sati]

Cvaka cast, na brzaka sam pregledao. Ali ovo se mora kuci citati lagano posle posla uz kaficu i uzivanje.  Ja sam sa mojim APN6 pravio max ture do 100 km.   

[Bor-i-slave 6772 Napisano pre 8 sati]

Svaka cast momci. Bili ste u piceriji Prima  u Modrici. Sestra i zet su vlasnici.

[vojakis 65 Napisano pre 8 sati]

Lepo i slikovito pisanje.

[ujkaalbert 28 Napisano pre 5 minuta]

Svaka cast. Ovo me vraca u stara dobra vremena kada sam imao legendarni Tomos. Jedva cekam nastavak.