Moto putopis: Jugoistočna Turska- Gornja Mesopotamija (6700 km, 14 dana, 1560 EUR) * Polazak: Beograd 10. juli. Povratak: 24. juli 2024.g

[maxmladen 256 Napisano pre 2 sati (promenjeno)]

Moto putopis: Jugoistočna Turska- Gornja Mesopotamija  (6700 km, 14 dana, 1560 EUR)
Polazak: Beograd 10. juli. Povratak: 24. juli 2024.g

 

Veći gradovi i mesta na ruti:  Skoplje, Solun, Kavala, Čanakale, Burhanije, Bergama, Alasehir, Jesilova, Burdur, Side (Managvat), Sarioglan, Karaman, Adana, Gaziantep, Halveti, Sanliurfa, Haran, Dara, Madrin, Dijabakir, Kahranmaraš, Konja, Aleksandropulos, Solun, Skoplje.

 

Najvažniji POI- lokaliteti na ruti:  Troja, Pergamon, Efes, Pamukkale, planinski lanac Taurus, Aspendos, Issos, Gobeklitepe, Haran, Dara, i ciljna destinacija cele ove moto ture: mauzolej i svetilište kralja Antioha na vrhu planine Nemrut koja je udaljena od Beograda 3600 km.

 

Turska je java sna svakog motoriste koji voli moto turing. Ogromna zemlja sa raznolikom etnografijom i geografijom. Zemlja sa divnim i raznolikim ljudima i prava arheološka riznica. Turska ima odlične puteve i umrežene savremene muzeje. Turska klopa je ukusna, a često i egzotična. Gorivo nije skupo. Panduri su razumni i često blagi sem ako ne nagazite na kameru. Smeštaja ima u izobilju, a najbolji hoteli su višestruko jeftiniji nego kod nas. Na kraju, zemlja je vrlo bezbedna. Otuda naše ovoliko interesovanje za moto turing po Turskoj. 

 

Prošle godine smo Dule, Puci i ja vozili turu do Kavkaza, odnosno do planine Ararat. Ruta je išla na Sofiju, Istanbul i Samsun na Crnom Moru, pa po obali preko Trabzona i Rize do Batumija i Gruzije, pa preko Tbilisija do Jerevena i Ararata. Vratili smo se preko centralne Turske prateći Anadolijske visove, preko Ćildir jezera, Karsa, Erzuruma, Erzinkana i Sivaša, te preko Kapadohije, Slanog jezera, Eksišehira, Burse i Čanakale. Fantastična tura koja takodje zaslužuje putopis. Još onda smo bili rešeni da želimo i ostatak Turske da vozimo i vidimo. Naredno je osnova prošlogodišnje rute po Maloj Aziji i Kavkazu.

 

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Ove godine hteli smo da se fokusiramo na dolinu izmedju reka Eufrata i Tigra, na njenom gornjem delu koji se nalazi u današnjoj Turskoj. Naravno i na usputne zanimljivosti kojih ima mnogo. Ideja je bila da udjemo i u Siriju ali trenutne okolnosti koje smo pomno pratili to nisu dozvolile. Ambiciozno smo planirali i dosta toga i uspeli da izvedemo.

Ovogodišnja ruta:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nesvesni sa koliko mnogo i lepih utisaka ćemo vratiti sa nove velike ture, na umu smo imali da želimo da se tokom nje fokusiramo na odredjenje orjentalne gradove i arheološke POI u Turskoj. I to naročito na potezu drevne Gornje Mesopotamije, smeštenu izmedju reka Eufrat i Tigar. Od prvih smo na umu prevashodno imali Gaziantep, Sanliurfu, Mardin i Dijabakir, a od drugih Troju, Pergamon, Efes, Pamukkale, Aspendos, Issos, i naročito izvrsni drevni famozni četverac u JI Turskoj, i to Gobeklitepe, Haran, Dara i Nemrut (vidi narednu mapu). Medjutim, otvorenog uma i velikog entuzijazma doživeli smo mnogo, mnogo više. Sledi opširna priča o tome koju, kao što inače biva, neće svako iščitati, već samo uporniji sladokusci.

Mapa ključnih arheoloških POI na ruti:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Dan 1 od 14- Sreda, od Beograda do Skoplja 440 km. Preostaje 3160 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Nakon višemesečnog planiranja i koordinacije u sredu 10. jula 2024. godine krećem od kuće na Novom Beogradu. Ciljna destinacija je planina Nemrut udaljena 2600 km od Beograda. 

 

Plan je da se u Skoplju sretnem i nastavim put sa tandemom, dragim prijateljom i moto i arheološkim entuzijastom Dejanom Topčievskim. Za prijatelje Puci, odmila. Skupa smo odradili prošlogodišnju Jermensku turu kao i jednu pre do Sicilije - i ova duguje putopis. Obe su odlično prošle, u dobroj saradnji i zadovoljstvu. Čovek je doktor za probleme i bensedin za nervozu, moj moto-turing inspirator.

 

Krećem donekle zabrinut,  jer nisam siguran da mi je motor potpuno u redu. Naime, tokom ovogidišnje junske odlične moto ture po Bugarskoj (putopis u pripremi), moja Honda je popila loše gorivo na Crnomorskoj Lukoil BS. Jedva sam se vratio do Beograda. Brojne provere su bile kontradiktorne, na izmaku vremena bio sam primoran da krenem na ovu turu u stanju delimične neizvesnosti. Naravno, imao sam i plan B. Vreme je pokazalo da je sve u redu - jedna neželjena avantura manje.
 

PAŽNJA!  Vrlo važno, svi dokumenti su spremni, provereni, i na mestu. Pasoš važi još dugo, važeća kartica Uniqa putnog i zdravstvenog osiguranja je tu, kao i detalji moje Atlas moto pomoći na putu. Moto saobraćajna, osiguranje, Zeleni karton, i vozačka - sve je tu na gomili, a i kopirano. U A1 mob paketu imam 10ak giga rominga, tu je i euro kreditna kartica i još jedna rezervna, kao i nešto keša od čega je stotinjak u sitnim USD i EUR apoenima. Šteknut i odredjeni keš za "ne daj Bože", motor, ovo-ono. Rezervni ključevi motora su na bezbednom mestu na motoru, lako dokučivi skupa sa papirnim kopijama svih dokumenata, a tu je i rezervni telefon sa digi kopijama dokumenata, te lakom potencijalnom tranzicijom e-sim kartice. Tu je i Turska HGV kartica sa nešto love na njoj za Turske autoputeve. Za sobom ostavio sve ove detalje i detalje rute i agende. U prozoru tank torbe umetnut jasan papir sa odštampanom agendom,  ličnim detaljima i kontakt ya hitne slučajeve. Tandem ima jedan drugog na Google mapama, kao i neko od najbližih. Sve u svemu, sve je na mestu od papira i informacija, sad može opuštanje i uživanje. Bez svega ovoga nema bezbedne i opuštene ture u inostranstvu. Dodatna briga i posao na ovu temu ide sa destinacijama poput Kavkaza, Irana, Afrike, itd., no, to je druga priča.

 

Spakovan, krećem iz Beograda tek oko 11:00h. Putovanje na Jug rutom E-75/A1 prolazi u redu, sa manjim krizama pospanosti. Skoplje mi je tazbina, bio zilion puta, a auto i motor sami voze do tamo. Medjutim, energetski nekako mi taj pravac do Skoplja ne leži. Ili mi se spava ili sam gladan, pa ručam, iako sam tek odmakao, i slično. Elem, do Niša bila gužvica, produžavam do Leskovca gde u gradu na Shell BS sipam gorivo. 

 

Nastavljam autoputom ka Skoplju, gužva kao da se smanjila. Prolećem pored Vranja i Bujanovca, sada sam se već razbudio skroz. Na GP Preševo red oko 500 metara, prešao objedinjenu kontrolu za 3 minuta - klasika: pasoš i zeleni karton i eventualno moto saobraćajna, retko i vozačka dozvola. Ovoga puta bez trkeljisanja. Važno, za MKD obavezan je Zeleni karton i nije jeftin ako se uzima kod njih na grani. Odmah nakon Kumanova ide putarina, jedna od 4 kroz Makedoniju, svaka je oko 1 evro. Potez od GP do Skoplja sam preleteo. Treba paziti pre skretanja na A2 za Skopje, kod rafinerije ume da ima pandura a tu je „džep“ sa ograničenjem na 100km-h. Nekako sam se oko 1800h, po velikoj vrućini i posle brojnih pauzi i ledenih voda, dogegao do Skoplja iščekujući prave izazove tek dalje istoku. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sastajemo se u lokalnom kafiću. Tandem pije ladno pivce i gleda fudbalsku tekmu na Evro šampionatu, navijamo za Špance, i pravi završne logističke konsultacije. Šta poneti a šta ne tema se brzo prebacila na uzajamno oduševljenje gde sve idemo i koliko će dobro da nam bude, sve to uz vruć kikiriki iz obližnje zanatske radnje koji je Puci doneo. Imamo još pripremnih tema. Na putu do Turske treba da svratimo i do Soluna, tamo nam je pit stop- zamena guma itd., kao i na bar jedno morsko kupanje na Trakijsko-Egejskog obali pre GRČ-TUR granice. 

 

Radujemo se svemu što nas iščekuje. Kreće i benigno zezanje, iako ja vozim bicikl a on motorčinu, zezanje ide na temu moja Honda NC 750 vs. njegov BMW 1200 GS, koje nam tokom celog puta održava nasmejani duh i tokom fizički zahtevnih momenata. Inače na svakoj turi držimo se dva važna pravila: nema politike i nema rasprave o stilovima vožnje- mirna Bačka! Razilazimo se naoštreni na dobar sutrašnji zajednički start. 

 

Dan 2 od 14- Četvrtak, od Skoplja do Troje 760 km. Preostaje 2400 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Jutarnji susret, pljuga, fotka, pa gas! Već na prvoj pumpi nakon izlaza iz grada moramo da zastanemo jer BMW pokazuje na tabli neki problem. Nalazimo hlad i Puci brzo zaključuje da se radi samo o sijalici, koju ćemo da rešimo u Solunu tokom pit stopa.

 

Nastavljamo. Već je baš toplo. Motamo nakon poslednje Skopske naplatne rampe za Veles i Grčku. Praznjikava džada, poneka SRB tablica hita ka Egeju- vozimo krivudavi kolovoz odvojenog autoputa. Drumarina po drumarina, po oko 1 EUR, ali smor svako malo skidati rukavice- 4 puta. Svuda ide kartica ili metalni EUR.

 

Trasa kroz MKD kao izmišljena za moto vožnju. Pazimo na pandure. Prelepi Vardarski krajolici redjaju se jedan za drugim. Točimo gorivo pre izlaska iz MKD na BS Shell, dosta je jeftinije nego u GRČ. Ovde 1.3 a tamo oko 1.8 EUR. Na GP Bogorodica haos totalni. Trebalo nam je par minuta da nadjemo prolaz sa strane ka preskakanju kolone. Ubrzo prelazimo obe kontrole bez trkeljisanja. 

 

Htedoh jedan Grčki frape, no odjurismo sa grane. Nastavljamo na E-75/1 i ubrzo plaćamo drumarinu od par EUR i pun gas džadom za Solun gde je sada saobraćaj nešto razredjeniji. Ništa obilaznica, silazimo sa E-75 na 2 i direkt na centar pa semafor po semafor da ošacujemo grad. Medjutim, BMW počine da se greje te zastaje na hladjenje. Puci me sustiže kod samog pit stopa kada sam mu javio gde se tačno nalazi, taman se do tada bembara ohladila. Menjamo gumu i dogovaramo zamenu i drugih na povratku. Odlična radnja, tip po imenu Dimitris super skroz, ful usluga, i super cene za gume, manje i do 30% od Beogradskih. Može i mejlom unapred da se dogovori usluga i cena. Idu kartice. Tyrepro Shop (https://tyrepro.gr/)

 

Malo okasneli, nastavljamo ka Kavali na put broj 2. Izvlačimo se iz Soluna na obilaznicu i hvatamo pravac za Tursku- cepamo Grčki deo Trakije E-90. Super vožnja, dobar autoput, nema gužve, ali opet smaranje svakih nekoliko desetina kilometara stajanje da se plati sića drumarina, za motor po par EUR. Za manje od 2 sata stižemo do Kavale, gde Rodopi uranjaju u Egej. Sa autoputa se spuštamo strminom u grad i lagano vozimo uz gradsku obalu tražeći mesto gde može da se okupa i nešto pojede. Ubrzo baš takvo mesto pronalazimo, idealno restoranče sa terasom ka moru, zove se Jalos, plaža peščana sa suncobranima i ležaljkama- besplatni uz frape od par EUR, a pored restorana travnjak i parkić. Ful paket. Već je oko podneva i baš vruće - taman kupanjac.

 

Mala digresija po pitanju situacija kada nešto tokom ture na stranom terenu tražimo, bilo klopu, gorivo, predah… naravno da se unapred spreme sve informacije i smernice. Medjutim, ponekad nešto treba da locirate tokom vožnje i ne znate da li je to levo ili desno. Ovaj tandem je toliko uigran da udruženim iskustvom i intuicijom nepogrešivo bira na svakoj raskrsnici onaj pravi putić… tako često dobro nabadamo od klope do top mesta za predah. Toliko se redovno ovo uspešno dešava da se iznova smejemo na ovu temu. Naravno da ćemo jednom da se sitno olupamo, ali sve je to deo moto avanture i zabave.

 

Elem, parkiramo se donekle kabadahijski tik pored restorana i stepenica ka moru, ovo je praćeno raspasavanjem i presvlačenjem u kupaći… ma, ceo proces. Ubrzo smo obojica u moru, voda predivna, brčkanjac! Iščekujući novu, sapiramo dosadašnju kilometrežu Egejskom slanom vodom. Izlazimo iz mora i selimo se na terasu restorana, kao da nešto malo mljacnemo, nećemo mnogo. Medjutim, malo po malo, ide celi Egejski vozić za 50ak EUR, od meze do ribe i salata, pa bostan te zaliveno belom Recinom. Kažu da se na moto turingu potroši oko hiljadu dodatnih kalorija na dan, treba to nadomestiti. Pa da.

 

Uf, mora malo da se legne nakon ovoga, taman na obližnji travnjak u hladovinu pod smokvu, na par metara od motora zakićenim raznoraznom opremom koju smo skinuli sa sebe. Šou program za prolaznike. Vreme se razvlači, bez da želimo da to i primetimo jer nam je mnogo gotivno. Trava zelena, a mi se pitamo kako to na ovolikim vrućinama. Pritom osećamo da nas dok ležimo neko prska hladnom vodom. Kad ono tajmer prskalice za zalivanje trave koje su bile neprimetne rešio da nas istušira. Mi, ne da nismo pobegli, nego smo kao mentoli počeli da se cerimo narednih nekoliko minuta. Umrli smo od smeha, ludilo.

 

Već je skoro 1630h,  skroz smo probili planiranu satnicu, osvešćujemo se da je sada već baš vreme za pokret ako ćemo da stignemo da se vozimo trajektom sa Galipolja na Čanakale i tamo na rivi mezimo jeftine školjke, a ne da idemo direkt na novi most. 

 

Oblačimo se i pravac uzbrdo nazad na autoput E-90 pa na istok. Pre izlaska iz grada jurim da pazarim boks Marlboro cigarilosa, kojih ima samo u Grčkoj. Em ih volim, kao i natur su, em će biti dobri za čašćavanje po Turskoj. Dolinom izmedju Rodopa i Marice piči žega čak i u večernjim satima. Odužila se vožnja do granice. 

 

Pristižemo na granu, a tamo neveliki red. Medjutim, grana kao da ne radi, 1900h je, verovatno smena. Dok smo čekali proćaskasmo sa Italijanskim mladim moto parom. Pomalo nervozni što vreme leti, ide nam se u večernji Čanakale koji je super živ, lep, a nije skup. 

 

Oko 1945h najzad prelazimo Grčku granicu bez ikakve kontrole sem pasoša. Vozimo polako naredni kilometar, militarizovanu zonu preko reke Marice. Kao i ranijih prelazaka ovde se baš oseća hladnoratovska napetost izmedju dve zemlje. Prolazimo na mostu pored i jednih i drugih golobradih vojnika. Na Turskoj grani baš ljubazni, furaj dalje, gas!

 

Gazimo dalje odličnom pustom Turskom magistralom, sada E-84, pored grada Ipsala i odmah tankujemo jeftino Tursko gorivo, po ceni od 44 TL, odnosno oko 1.2 EUR. Svuda ima Shell BS i gorivo je odlično. Cena blago varira po regionima i pumpama. Svuda vas uslužuju i idu kartice. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PAŽNJA! U Turskoj imaju specifičan sistem naplate goriva. Oni vam sipaju, jedan tip samo stoji napolje i uslužuje, nakon tankovanja daje vam predračun koji on tu štampa, sa ovim idete unutra i plaćate, svuda idu kartice, sa fiskalnim i predračunom vraćate se kod tipa koji vas je uslužio, pokazujete fiskalni koji zadržavate, a predajete mu predračun. Teško sam se navikao na ovu komplikaciju koja se nekada dešavala i tokom tri ili čak više tankovanja na dan. Većina pumpi je poput naših u smislu opremljenosti proizvodima i raspoloživosti usluga, neke su i luks sa super klonjama sa muzikom, i kafe aparatima i sendvičima, čak iako su u nedodjiji. 

 

PAŽNJA!  Pri ulasku u Tursku vodite računa da ste posle prelaza granice aplicirali i potom uzeli HGS karticu ili stiker za drumarinu i deponujte desetak EUR. Kartica je vezana za broj tablice. Ovu uslugu pružaju državne pošte, ima ih na graničnim prelazima kao i po gradovima. Ima i free shop, ali ni izbliza dobar kao na granici sa Gruzijom. Pre izlaska plaćanjem stornirajte balans da ne popijete kaznu na grani. Može i online. Sistem autoputeva je kao u Italiji. Novi se naplaćuju ("O"), ovde kartica služi kao tag, a stariji ("D") su besplatni. Prvih nema mnogo po Turskoj, mahom su oko Istanbula, Čanakale, Izmira i Ankare,  pa i ne može mnogo duga da se nakupi. Za mostarinu na Dardanelama ide HGV kartica, platna kartica ili keš. 

 

Za manje od pola sata vožnje ostavljamo levo E-84 pravac za Istanbul, dok mi idemo desno novim autoputom 0-6 za poluostrvo Galipolje. Divna vožnja! Ulaskom u Grčku i Tursku gubi se sat vremena od dana i mrak pada malo ranije. Tik pre raskrsnice desno za poluostrvo, a pravo za veličanstveni novi Čanakale 1915 most, zaključujemo da ništa od naše želje da idemo do Kilitbakira koji se nalazi južnije na poluostrvu pa kratkom i prelepom trajekt plovidbom do Čanakale, već da moramo ekspresno preko mosta, nakon što platimo mostarinu, pa na E-90 pored Čanakale i nastavak na E-87 pravo za Troju na spavanje. Šteta, ali se zato iskupasmo za sve pare u Kavali, a Čanakale već doživeli prošle godine, i to u fulu. To su ti kompromisi. Mi ih zovemo win-win, još jedno zezanje koje prožima celu turu. Vi nemojte da propustite Čanakale, mesto je hit. Fotka mosta je sa vraćanja a Trojanskog Konja u Čanakale sa prošlogodišnje ture.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Znači, prvobitna ideja je bila da noćas spavamo negde izmedju Čanakale i obližnje Troje koju treba da obidjemo sutradan, ali i da se očešemo opet od Čanakale grad. Ipak, izbor je pao na Troia Pension Akčapınar, koji se nalazi preko puta samog Troja muzeja, odnosno 1 km od arheološkog nalazišta- znači ujutru, odmah je tu. Inače, treba oko pola sata od Čanakale do Troje. Ovo nam je stara naučena lekcija, spavaj blizu jutarnje POI, zgodno je. 

 

Cena za dvokrevetnu sobu sa skromnim doručkom bila je 60 EUR, znači 30 po osobi. Odlično! Stižemo oko 2230h. Promašili smo rok za prijavu, ali nakon telefonskog poziva domaćini brzo dolaze da nas fino smeste, mada su vrata apartmana bila otvorena. Bili su ljubazni da ostavimo našu vodu da se zaledi u kuhinjskom zamrzivaču, i da ostavimo nešto malo naše hrane u frižider kujne. Nakon raspremanja popili po Efes (60 TL, 2 EUR komad), lažem, po dva komada, i pričali na Engleskom sa domaćinom do kasno o svemu. Ispostavilo se da je čovek ujedno i iskusan turistički vodič za Troju. Taman, eto priče do besvesti.  

 

Tokom noći AC je odlično radio.  Ispostavlja se da AC meni više prija nego Puciju, pa tokom narednih smeštaja to uzimamo u obzir prilikom odabiru kreveta, i istu doziramo da oboma bude dobro, a ni jednom savršeno. Kompromis, ključna reč u tandemskom radu, naročito onda kada se deli soba. Ovo mogu sa mnogo malo ljudi. I zato je ovaj tandem tako dragocen.

 

Imali smo i trem ispred sobe, usred zelenila. Top! Velika preporuka za ovaj skroman ali odličan i povoljan smeštaj kod Troje. Mene jedan od najdražih na celoj turi. Još nismo skroz raspreljeni u sobi, a kasno je i još uvek strašno vruće. Sredjujem haos od stvari na motoru koji je ostao nakon Kavale. Izvadi, sredi, vrati stvari. Prljavo u torbu za prljavo, mokro na sušenje, itd. Rutina svako veče. Po mraku ovo malo potrajalo, gledam da nešto ne posejem i oko motora ostavim za sobom, kao što umem.  Nakon raspremanja i tuširanja, te onih par piva, pronto smo polegali, posle onog krkanja u Kavali večera i nije dolazila u obzir, a nije je ni bilo. Zgazišmo danas dobru kilometražu, onako osoljeni, skoro 800 km. Bravo za tandem- bodrimo se, znajući da ima još mnogo da se vozi do JI Turske.

 

Dan 3 od 14- Petak, od Troje do Pamukale 480 km. Preostaje 1920 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

Ustajemo oko 0700h i skromno doručkujemo usred suvenirnice koja je ujedno i restoran. Neki drugi tip nas uslužuje, teže se sporazumevamo. Tražimo dodatni omlet, tip odlazi do obližnje radnje po jaja. Tražimo mu i djus i ajran ako ima, on ladno iznosi naš iz frižidera. Mnogo sve spontano i simpa. Nema dodatne naplate. Za plaćanje smeštaja ide kartica, kao i svuda u Turskoj.

 

Danas nam je baš zahtevna agenda. Nakon Troje svašta nešto imamo na putu za Pamukkale sa fokusom na drevni Pergamon i Efes. Uzbudjeni smo. Pakujemo se i krećemo, prvo do obližnjeg Troja arheološkog lokaliteta. Zelenom avenijom koja je namenski grandiozni ulaz u veliki park za 2 minuta stižemo da biletarnice. Karte po 10 EUR, plus neka sića za audio vodiče i gratis BT slušalice koje smo posle radosno poneli deci. 

Ispostavlja se da su i lokalitet i obližnji novi moderan muzej fantastično uredjeni, zanimljivi i napravljeni tako da čoveku bude jasno šta je šta, a da pri tom odahne u ladovini i sedne na jednu od mnogobrojnih klupa. Super, obično izginem na ovakvim mestima, žedan i bez hladovine a po suncu. Ko se nije susreo sa Turskim muzejima, taj će se iznenaditi koliko je često sve moderno i kvalitetno organizovano.

 

Troja je nekada bila na Mramornom moru, milenijumima strateški čuvajući ulaz u Dardanele. More se povuklo pa je sada na nekih kilometar od njega. Znao sam za konja i Ahilovu priču i toliko. Medjutim, lokalitet Troja svedoči o raznim civilizacijama koje su se tu smenjivale u periodu dužem od 4 milenijuma, puno pre poznatog Trojanskog rata, sistematizovanih u 9 istorijskih perioda. Posetom se saznaje da je Troja delovala kao kulturni most između regiona Troade i Balkana, Anadolije, Egejskog i Crnog mora. Super nova priča na licu mesta.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lokalitet se iskopava  proteklih 140 godina, i još nije gotovo. Pored javnih mesta i amfiteatara, najzanimljivije je bilo videti neka od 23 dela odbrambenih bedema oko citadele, jedanaest kapija, popločanu kamenu rampu i donje delove pet odbrambenih bastiona. Videli smo i nekoliko spomenika, uključujući hram Atine i nedavno iskopano svetilište, koje je deo Grčkog i Rimskog grada Iliona, na mestu Troje. Na moju žalost one velike kapije ka moru nema- ispred koje se u filmu Ahil bori sa Parisom.

 

Nakon manje od 2 sata posete lokalitetu sedamo na motore i odlazimo do obližnjeg muzeja. Ista karta važi i za ovde, ja moju izgubio, ali me svakako puštaju. Ovakva ljubaznost nas je pratila celom moto turom. Na parkingu upoznajemo divnu Tursku porodicu iz Bugarske, ćerka studira medicinu na Čanakale Univerzitetu. Proćaskasmo o njima i našoj turi, dali i dobili i sitne poklone. Obično nosimo ukrasne magnete za frižider a sada i cigarilose. Narodna diplomatija, meni važan deo turinga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sam muzej je veoma moderan, na tri sprata, i svašta ima. Od klasičnih eksponata i replika, do super video projekcija i interaktivnih sadržaja. Mi takav mislim da nemamo. Jedаn od najpoznatijih аrtefаkаtа muzeja je sarkofag Poliksenа iz 6 veka pne. Prikаzuje mitološku scenu žrtvovаnjа Poliksene, ćerke krаljа Prijаmа, nа kraju Trojanskog rаtа. Mi smo ostali oko pola sata, a mogli smo pola dana. Pogotovo što je super klimatizovan, a napolju već upeklo. Ovo arheološko-muzejsko iskustvo je prevazišlo sva naša očekivanja. Biće interesantno i onima koji poput mene imaju tek osnovno znanje o ovom mestu, a o uzbudjenju posetom nekog poznavaoca da i ne govorimo. Velika preporuka!

 

Teramo dalje, hvatamo džadu D550/E-87 za Izmir. Lep dan, u vožnji nije mnogo vruće. Vozimo Egejsku magistralu sa odvojenim duplim kolovozima. Paralelno često ide i lokalni put. Vrlo efikasno, nešto slično imaju i uz Crno More ali je tamo baš moderna infrastruktura, naročito oko Erdoganove rodne Rize. Vidimo dosta lokalnih skuterista, sa i bez tereta ponekad i po nekoliko ljudi na motoriću, često po ivici kolovoza opasno dolaze iz suprotnog smera, treba paziti. 

 

Redjaju se sela i plaže, bez previše kupača i gužve, ljudi uživaju. Deliju svi kao lokalci, kao da nema turizma. Nije to Grčka Egejska lepota, ali nije ni da nije lepo.  Da na krajnja destinacije nije toliko daleko svakako bi stali na pauzu za kupanje. U daljini se nazire Grčko ostrvo Lesvos. Plaže po Galipolju koje sam obišao prošle godine ipak su lepše i bliže našem turističkom očekivanju. Manje, više, to vam je Turska Egejska rivijera na severu.

 

Odlična vožnja i vreme leti, a mi gladni. Dodatno uvidjamo da neće da može obe posete, i Pergamonu i Efesu. Joj, kakva dilema, Pergamon zgodniji, a Efes impozantniji. Stajemo na par mesta, ali nas gastro ponuda ne zadržava. Jurimo nešto autentično i baš dobro. Elem, na jednom mestu klinci se oduševili motorima. Dižem jednog od njih na sedište i pozivam oca da ga fotka. Mali simulira, brm, brm - opšte oduševljenje. Slična scena se iznova ponavljala tokom ture, klinci se ovde još uvek lože na gas i analogni cajger, za razliku od naših koje mahom samo ekran zanima.

 

Teramo dalje. Stižemo do Egejskog gradića Burhanije. Skrećemo rešeni da je to to. Stižemo do lepe marine i rive. Restoran do restorana, ali praznjikavi. Skeniramo sporom vožnjom i uvidjamo da ni jedan nije u hladovini. Riblji restoran jeste ali je nekako konfekcijski. Ipak, parkiramo i raspremamo se, i delimično katančimo opremu. Ulazimo u obližnji moderniji restoran kad tamo ima koka-kole, ali nema leda - reko, jel si normalan bre. Šetamo dalje, nezadovljni šta sve vidimo. 

 

Najednom, u istom glasu jedan drugom govorimo, a šta je ono tamo neugledno iza ugla. A ono udžerica sa nekakvom domaćom klopom. Prilazimo a ono kao šator, sa etno sedenjem na ćilimima, porodična kujna, babe kuvaju tradicionalna jela, unuke koje su kod svojih na raspustu sa osmehom služe, a simpa ćale menadžeriše. To je to, ulazimo dočekani širokim osmehom cele familije. Rukama se ispred plakata sa slikama jela savršeno razumemo. Naručujemo sve, i sedamo kao age. Odmah stižu ajran i djus.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ćaskamo i pratimo razvoj pripreme klope po starinski. Čista etnografija. Utom teška srca zaključujemo da nema ništa od Efesa. Puci ga je naročito iščekivao, baš mi je bilo krivo.  Na svakoj turi se nešto poseje od izgubljenih stvari i po neki POI ne postigne i ostavi za drugi put. Ovoga puta ova POI lista kreće sa Efesom. Prvi spisak je još prazan, no promeniće se i to. 

 

Joj, stiže klopa, sve u fulu: çi bőrek, gōzleme çesitleri, ev mantisi, anne kõftesi, itd. Gozba bre! Doduše i bilo oko 40 EUR, ništa više nije džabe u Turskoj. Ne bunimo se, dapače, presrećni smo. Naredno je slika klope- umesto hiljadu reči.

 

Odvaljen od hrane, teže ustajem sa kanabea. Puci pomaže. Jedva teramo dalje. Nekako se penjem na motor i nakon par sati vožnje stižemo do Bergama. Kroz uske uličice penjemo se do vrha brda gde su ostaci drevnog Pergamona. Već je sumrak, više smo prozujali, nego kao što smo u Troji sve propisno posetili. 

 

Ovdašnji Akropolj bio je glаvni grad Helenističke dinastije Atаlidа, glаvni centar učenja u tadašnjem Antičkom svetu. Nismo baš sagledali ostatke čuvenih monumentalnih hramova, pozorišta, itd. Medjutim, kosi teren, vožnja do gore, te cela geografija jeste bila zanimljiva. Treba se namenski ovde vratiti  pa sve natenane.  I fotke ispale loše zbog mraka i želje da nastavimo što pre.

 

Bežimo dalje na D-240. Sada već pravo ka Denizliju u čijoj okolini je lokalitet Pamukkale. Idemo od obale, prvo Akhisar pa na D-555 ka Alasehiru. Redjaju se usput obližnje zanimljivosti koje ćeo ovoga puta da mimoidjemo, poput ostataka gradova Tiatire i Sardisa drevne Lidie. Ovaj JZ deo Turske izvesno zaslužuje namensku moto turu.

 

Iako kontinuirano kroz Tursku vozimo dobar put sa odvojenim kolovoznim duplim trakama, na narednim deonicama put je mestimično bio lošiji, naročito nakon Akhisara. Pored nastupajućeg mraka dodatni problem je bio početak kiše. Vožnja se usporila i odužila. Već je bilo posle 2200h. Vidimo da ne stižemo do 2300h, do kada je deklarisan ček in. Iako imamo rezervisan smeštaj u Pamukkalama, počeli smo da brinemo oko kašnjenja za prijavu. 

 

Kiša pojačava, kolovoz se vidi jako slabo. Stajemo na BS kod Alasehira, da vidimo šta i kako oko smeštaja i šta ćemo sa kišom. Par razmenjenih poruka sa hotelom bilo je dovoljno da se umirimo, kažu kada god stignemo dobro smo došli, soba će biti otključana. Super. Malo snuždeni, ali sretni što više nemamo vremensku presiju, zaseli smo za sto za kojim bleji pumpadžija i uz pljugu pratili so razvoj kiše. Njemu nije baš bilo jasno šta se dešava. Stala je za pola sata, taman dok smo sve vizire osušili i malo odorili. Odmah smo priključkom na D-585 nastavili i stigli u hotel oko ponoći. Ovo je na ovoj turi bila prva i poslednja duža vožnja po kiši - čisto da je okusimo usred Turskog leta. 

 

Hotel u redu, soba u redu, sve je u redu! Zakasnili smo za večeru, pa vadimo klopu iz šteka, ostatke današnjeg ručka. Sedimo na balkonu hotela i glasnije ćaskamo. Iz sobe izlazi turista i opominje nas da smo preglasni. Utišavamo se. Za pivo iz obližnje radnje smo zakasnili, mojom krivicom, zbog oduženog raspakivanja. Završavamo dan iščekujući sutrašnju posetu čuvenom lokalitetu.

 

Izbor smeštaja u Pamukkale je bio veliki. Izabrali smo Pamukkale Sahin Boutique Hotel zato što je dobro ocenjen, imao je bazen i što je bio blizu ulaza u kompleks. Cena je bila 78 EUR, za sobu sa dva odvojena kreveta- naš nadalje standardni upit. Klima super radila - vrlo važna stvar. Bazen smo videli i bio je lep, ali nismo stigli da se kupamo u njemu. Sve u svemu, preporuka!

 

Dan 4 od 14- Subota, od Pamukale do Side preko jezera Salda 360 km. Preostaje 1560 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

Odmorni od sinoćne kasne i teške vožnje ustajemo na vreme radujući se obilasku kompleksa koji podrazumeva na jednom mestu od Pamukkale padine sa mnogo bazenčića u kojima nema kupanja, Heriopolisa utvrde i Kleoptarinih termalnih bazena u kojima je kupanje vrhunski doživljaj.

 

Pre toga doručkujemo na predivnoj panoramskoj terasi hotela koja gleda direktno na bele padine Pamukkala. Doručak onako, skroman, ali lep. Već je 0930h a saznajemo tek sada da nema obilaska svega što treba da se vidi bez bar 2 sata. A izlazak iz soba je pre 1130h. Hitro se presvlačimo u kupaći i šorc, uzimamo po flajku vode, i krećemo do obližnje  ulazne kapije. Ulaz 20 EUR. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sledi polučasovno penjanje po uglačanim stenama, ubrzo nas obezbedjenje zaustavlja i kaže da moramo bosi da ne bismo oštetili naslage stalaktita. Juu, aj ako se mora. Znači onako težak i nikakav za penjanje, riknuo sam do gore. Gužva je. Jes da je bilo lepo za zevati levo i desno, ali bilo je i baš naporno gaziti bosim stopalima po mestimično oštro naboranim stalaktitima. Preporuka je da se ponesu čarape u boji kože - bez šale. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A gore Kleopatrini bazeni sa termalnim vodom, dodatnih 10 EUR. Mislili smo da je to turistička neka fora kad ono prava pravcata banja, da ne veruješ. Ima i plitko i duboko. U kasetama sa ključem se ostavljaju stvari, depozit 30 TL/1 EUR. Ne sme mobilni u bazene već u kasetu. Snašli se. Iskupasmo se za sve pare, ubrzo smo morali nazad dole do hotela da se odjavimo i popakujemo. 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pri spustu sam pao i odvalio se, jedva su me podigla dva Španca, Puci već odmakao na naniže - sve do dole sam ponavljao gracias, gracias. Narednih 5 dana me žuljao štitnik desnog kolena baš tu gde sam se na kolenu ogrebao pri padu. Srećom, tvrde kosti pa se nisam izlomio. Elem, pejzaži na dole su bili još lepši nego na gore jer su se svi bazenčići raštrkani po brdu jasno videli, i pogled na celinu kompleksa je bio fenomenalan, kao na čuvenim slikama.

 

Lokalitet nije turistička patka kako sam se ja plašio, mislim, većinom nije i skroz vredi posetiti. Fantastičan je spoj prirodnog fenomena i antike. Termalne vode izviru na vrh brda i slivaju se u podnožje kreirajući predivan ambijent - snežno beličasti. Stari Grci svojevremeno napravili utvrdjenje da se brčkaju dok ratuju, nisu bili mutavi. Nismo očekivali puno, a ispalo je fenomenalno. Tako da od nas ide velika preporuka za ovu jednu od najpoznatijih turističkih atrakcija u Turskoj.

 

Nakon brzinske odjave i pakovanja motora, po žešćoj vrućini ispijamo ledenu gratis vodu koju nam poklanja vlasnik hotela u šeretskoj zameni za dobru ocenu na Bookingu. Reko može, daj još neku za na put. Dobio je ocenu 8- pošteno. Doručak je ipak bio tanak a soba mala i bez sve potrebne opreme.

Odmah tankujemo jeftino Tursko gorivo pa gas na Jug! Cepamo dalje ka Mediteranu, prema Antaliji na E-87/D-585, ali se penjemo na visoravan i skrećemo na D-330 kako bi posetili Salda jezero. Za razliku od sinoć, vreme je vedro i baš toplo, ali u vožnji ne tako vruće, naročito od kada smo se popeli na preko 1200 mnv. Vožnja prazni putevima po lepim ruralnim delovima nam izmamljuje osmeh na lice. Gas!

 

Za par sati stižemo na jezero Salda, poznati kao Turski Maldivi. Prelepo plavo jezero okruženo je belom rudom koja iz daljine izgleda kao beli pesak. Divne ljude smo upoznali u ovom carstvu lavande čija polja se prostoru unaokolo. Prekrasni pejzaži i miomirisi podsećaju nas na Cres.

 

Kupujemo suvenire i proizvode od lavande i posećujemo miomirisni vrt. Kupanje smo ostavili za Side i Mediteran. 10 lira, 40 dinara je koštalo da udješ u ovaj prekrasni vrt. Veća vrećica lavande i sapun 100, a ulje od lavande 150 lira. Već obezbedili poklone za najmilije. Mirisaćemo na lavandu sve do kuće - kao nekada sa Hvara ili Lošinja. Divno!

 

 

Prošli jezero Salda, još uvek vozimo na visinama većim od 1200 mnv. Ukazuju se i prvi impozantni pejzaži na Taurus planine, koje jedva čekamo da vozimo. U daljini snežni vrhovi u julu mesecu, pusta džada, vazduh planinsko-banjski.

 

Na ovakvom pravcu, ne možeš da ne daš gas. Kad ono, ne leži vraže, iz nebuha se pojaviše panduri koji pokazuju da stanemo. Rekoh, ne verujem, ovo je kao da te pandur zaustavi na relaciji Babušnica - Trgovište preko Besne Kobile. Jedva smo aterirali na vreme. Rekoh sebi u bradu, jbg, ode bar 50 EUR. Odmah se pravdam panduru…sori veri, veri mač, vi vr vočing d snovi mauntins and vr distrakted, te nastavljam, Turkiue is veri bjutiful kantri ….. Pandur se nasmeja i odmahnu rukom, tipa teraj dalje. Kako da ih ne voliš. Puci, dodješ mi 25 EUR. Odosmo dalje, još jači gas - nema šanse da nam se opet panduri ispreče bar neku desetinu narednih kilometara.

 

Teramo dalje i ubrzo prolazimo kroz mali gradić Jesilova, kad ono tamo žurka velika na otvorenom sa 300 ljudi. Svadba li je, rodjendan li je, šta li je? Ne! Sunet proslava je. Videći da zevamo u njIh, poziv oca dečaka da se pridružimo se ne odbija. Puci se predomišlja. Reko aj bre, idemo da ispoštujemo ljude. Častimo slavljenika i sedamo za sofru. Žurka predah! Privilegija skroz. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zabava sa sve skromnim, ali velikodušnim sunet menijem i folklornom zabavom. Slušajući zvuke i kušajući djakonije od leblebija i burgula uvidjanje navire kako se jednostavno, a dostojanstveno se ovde na Taurusu. Duševni i dragi ljudi. Çok teşekkúr ederim!

.

Nastavljamo ka Burduru, pa se putem D650 najzad nakon par časova spuštamo ka Mediteranu, Antaliji i Side - našem odredištu za treće spavanje. Odjednom tokom divnog spusta kroz sada već impozantne Tauruse, počinje kiša. Ovoga puta vrlo kratka. Znači, bez kišnog odela nigde, ni leti. Sklanjamo se na prvi kamionski parking pod zaštitu ogromnih krošnji starih hrastova. Na parkingu u Taurus nedodjiji simpa lik iz obližnjeg sela Sariova prodaje svoje voće. Paradajz 30, a sve drugo po 40 lira - požurite dok ima. 

 

Koristimo predah da pazarimo nešto od tog voća, od svega po malo sa sitnim dolarima, te ipak navlačimo kišna odela. Voće super, naročito vinogradarske kruške i paradajz jabučar. Jeli ga do sutra. Ubrzo se ohrabrujemo te nastavljamo i spuštamo se uzbudljivim serpentinama do pred Antalje, gde na istok hvatamo morsku magistralu do Side. Super spust bio, nagoveštaj dobrog sutrašnjeg nastavka vožnje po Taurusu.

 

Ludilo saobraćaj uz obalu na D-400, brzo se adaptiramo i ubrzo stižemo do antičkog amfiteatra Aspendos, mali detour kod mesta Sertik, na nekoliko km do Side - najbolje očuvanog antičkog amfiteatra na svetu koji dan danas radi kao pozornica. Žena i ja bili ovde 2006.g., tek sada se sećam toga, izlapeo skroz. Zapravo fora je doći na jedan od dva scensko-svetlosna istorijska spektakla koji se naizmenično igraju, Troja i Anadolija. Vratićemo se nekad na ovo. Na parkingu upoznajemo veću familiju iz Istanbula, većinom motoristi. Oduševljeni su našom turom i rutom skroz na istok. Ovo će se ponavljati tokom ostatka ture. Motorista na turingu za sada sem nas nema.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ruta iz JZ ka JI Turske podrazumevala je da moramo da idemo na Taurus planine i okolo njih. Sa severne strane smo već bili prošle godine pa smo ove rešili da idemo sa južne, preko obale. I onda mora Taurus da se vozi što je zapravo bilo super. Pošto je špic letnje sezone, plašio sam se za smeštaj na Turskom Mediteranu. Mesto Side se nametnulo kao logični izbor jer je na našoj ovakvoj ruti. Uzeli smo dvokrevetnu sobu u Sun Kiss Hotel, svega nekoliko blokova od gradske rive u Side, za 60 EUR, 30 po glavi. Čak su i bazen reklamirali, pored svih drugih pogodnosti. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kakav je ovo dramatično gigantski zajeb bio. Strašno! Hotel je bio u redu ali Side kao mesto je bio katastrofa. Zilion konfekcijskih mega hotela i Danskih i Nemačkih turista koji beže od sunocobrana do klime i nazad. Fleši barovi sa karaokama i neonom dominiraju celom rivom. Ležaljke poredjane kao sardine. Vazduh vlažan, a vruće toliko da ne može do se diše. Sve se lepiš. Mnogo neprijatno.

 

Po dolasku i ulasku u sobu, odosmo na rivu preplavljenu šundom. Hladan Carlsberg nam je pomogao da se opustimo pre spavanja, puta dva. Prvo pivo popili na korzou, a drugo na plaži, dok smo došli do nje pivo se već ugrejalo. Skuvani i bez apetita bežimo na spavanje. AC se u startu oprostio od cilja da ohladi sobu po ovakvom nevremenu. Znojenje celu noć. Epska katabaza! Kreten od planera. Što pre odspavamo pre ćemo da pobegnemo. Laku noć! 

 
Dan 5 od 14- Nedelja, od Side do Adane preko Karamana 540 km. Preostaje 1020 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

Ustajemo oko 0700h i doručkujemo na lepoj terasi hotela. Silazimo pred hotel da spremimo motore koji su na suncu koje već uveliko žari i pali. Znoj kipti, a hotelski peškiri oko vrata. Najzad završavamo spremanje i hitamo uzbrdo nazad u hladovinu Taurusa - kud ne ostadosmo gore, preko kojih svakako moramo da bi najzgodnije došli do Adane. Pored Konje koja je regionalna raskrsnica u Južno-Centralnoj Turskoj, Adana je nezaobilazna za put na krajnji JI Turske, ako se želi lepa vožnja bez previše letnjih gužvi. A i šteta je propustiti je, ima dosta znamenitosti.

 

Jutarnji uspon iz Side nazad na predivne Taurus planine bio je vrlo oslobadjajući. Vratili smo se na morsku magistralu ka Alanji, pa dosta pre nje skrenuli oštro levo u brda na D-695 ka Konji. Adio lepljivi Mediteran! Uspon smo vozili 50ak km dok nismo izašli na visoravan. Jednom gore na našu radost dočekala nas je čudesna priroda Taurusa i osveženje. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Usred visoravni, kao vesela deca blejimo levo i desno, a držimo pravac za Adanu via Karaman gde smo imali nadrealni gastronomski doživljaj. Pri pauzi u ovom gradu, odnosno jedno od mnogobrojnih produženih druženja na BS nakon točenja goriva, rečeno nam je da se domaćinski jede u restoranu medjugradske bus stanice. Otišli smo i nismo pogrešili. Odličan ručak sa niz jela, platili smo čak 50ak EUR. Iznenadili smo se, iako je klopa bila super sa sve ćunefe desertom. Džekovi nisu tražili fiskalni račun -  pozivnica za linč i naša greška. Idemo dalje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Celodnevna vožnja do Adane preko Taurusa na visinama izmedju 1100 i 1900 mnv ispostavlja se kao zaseban doživljaj dovoljan na moto turi sam po sebi. Odnosno, vožnja 500 km po visoravni gde ima i života i gradova i svega. To je kao da od Subotice voziš do Vranja na visinama sa sadržajima Zlatara i Zlatibora.  I opet vesela i lepa deca spremna za druženje i fotografiju, a sa iznenadjenim roditeljima ćaskanje i konsultacije na temu "mapu gledaj, a lokalca pitaj".

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Množe se čudesne viste i miomirisi, te predivne serpentinske vožnje. Putevi izvrsni, a svako malo nešto interesantno da se zastane i vidi. Od štandova malih proizvodjača sa džemom od mleka (bukvalno!) i nara, i koječega drugog do vrućeg čaja i voća, sve do čuvenih malih Turskih banana. Na ovim fotkama nosim Oakli naočare za vid, namenjene za turing - nažalost, nisu se vratile za Beograd, kao ni vizir na mojoj Hondi. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je dan sa našom najboljom vožnjom od početka naše vožnje u tandemu, a mnogo smo već izvozali ovih par godina. Bilo je tu i bežanja od crnog kumulusa - stigao nas je nakon par desetina km nakon što smo sa pravca za Konju skrenuli desno na D350 ka Karamanu. Nema bežanja od prirode. Srećom, pa se nežno i samo malo istovario na nas. Nakon ovoga čekao nas je i sjajan prevoj na 1000 mnv Cilician Gates. Sve u svemu presretni pristižemo preko 0-21 i 0-50 u Adanu- ushićeno komentarišemo… za ovo smo se borili.

Parkirali smo ispred hotela, u suton oko 2030. Sparno je do nepodnošljivosti. Odmah nas sa recepcije motorima preusmeravaju u garažu. Još nam je gore sada jer je u njoj 50 stepeni, nema ventilacije, a neonke sa plafona tek trepere. Poludeo sam, nikako da se raspakujem u ovakvim uslovima. Kipti mi znoj, na oči ne vidim. Ono, kada vam se kaki i piški, kada ste i gladni i žedni, a ne možete da ubrzate radnju koja mora da se uradi. Nervoza na kub! Već mi se smučio hotel, a nisam ni u lobi ušao, a kamoli u sobu. Za pola sata biće već sve bolje.

Jako lep, a povoljan smeštaj nije bilo lako naći u Adani. Otuda pogrešan izbor sa Surmeli Adana hotelom, koji je na papiru zvučao top, a u realnosti za oko 100 EUR baš malo ponudio, eto lekcije o neophodnosti preturanja po Tripadvisor sajtu i po nezavisnim utiscima starih gostiju. I sa AC u sobi je bio problem. Elem, nakon raspremanja i tuširanja, odgledali smo finale fudbala na TV u lobiju uz ladno pivo koje je Puci negde kupio. Još jedna prepirka na recepciji, pa krevet. Laku noć, mrtvi smo!

 

VAŽNO! Nego kada smo kod piva, evo upustva o alkoholu u Turskoj. Turska decenijama doživljava snažnu društvenu polarizaciju izmedju verskih i modernističkih svetonazora. Neki delovi zemlje i gradovi su vrlo konzervativni, a drugi pak savremeni. Podele nisu oštro geografske, sem one na gradove i sela, već je cela zemlja kao tigrova koža, čas jedno čas drugo. Najbolji način da se odmah vidi jeste da se prvom prilikom u mestu u koje ste došli primeti da li ide pozdrav selam alaikum ili merhaba. Ako je prvo, nema alkohola po hotelima i restoranima, itd. S tim da i u tim mestima ima tkz. Blue Shop prodavnica gde se regularno kupuje alkohol. Naravno u svim baš velikim gradovima, naročito univerzitetskim, alkohola ima svuda na izvolite. Eto, tako da ako ste za ladno pivce na kraju naporne celodnevne vožnje onda ništa ne brinite, će se snadjete.

 

Rano sutra, plan je da nakon doručka obidjeo grad pa da krenemo za Gaziantep. Na putu da svratimo u Hatajski Issus, poprište čuvenog vojevanja Ace Velikog protiv Persijanaca.

 

Dan 6 od 14- Ponedeljak, od Adane do Sanliurfe preko Gaziantepa 360 km. Preostaje 660 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Preživesmo noć, malo lakše nego prethodnu u Side - samo da se dočepamo JI Turske i Gaziantepa kog smo onoliko iščekivali. Ustajemo i izlazimo ispred hotela na pljugu a ono vreva i žega kao da smo u Bangkoku. Doručak pa obilazak grada. Doručak bolji nego dosadašnji, standardna Turska tamnocrvena podriguša je svakako tu - počinjem da čeznem za parčetom šunke ili praške koje u Turskoj naravno da nema, ali iznenadjujuće nema ni suvog govedjeg vrata. Naravno, ima jaja i povrća do besvesti, kao i mlečnih proizvoda i voća - što svakako nije loše. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lagano se oblačimo, i krećemo u obilazak grada. Grad delom hiper moderan, delom stara čaršija, kao svuda u Turskoj. Zapravo, sa jedne strane grad nam se dopao, Stari Rimski most (Taşköprü) je naročito upečatljiv kao i Velika Džamija (Ulu Cami) i Sabancı centralna džamija (Merkez Camii). Seyhan reke nešto i nema- presušila izgleda, most izgleda kao da je pravljen za preko 10 puta veću reku. A do Kazancılar Bazara nismo stigli ovoga puta, a kebab smo ostavili za Gaziantep. Super nam je bio čikica koji prodaje zalednjenu vodu i sokove za male pare. I mi evo sabajle pazarili po nekoliko, za sefte- valja se.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa druge strane, moderna Adana, prestonica drevne Silicije, sa preko 2 miliona ljudi i ovako užurbana više podseća na spomenuti Bangkok nego na šarmantan istočni grad. Sega mega je izgradjena i moderna, a saobraćaj je lud, i sve na zilion stepeni. Ne marimo za ovo, Adana je nama odskočna daska za naše glavne destinacije koje se nalaze od 200 do 500 km istočnije. Hataj i Jugositočnu Anadoliju. Kako god da se ide sa zapada na istok Turske kroz Konju i Adanu najčešće more da se prodje, te eto i nas.

 

Bežimo iz žege i Adane i ubrzo smo na pravcu za Gaziantep putem 0-52. Nema previše gužve a od turing motorista nema ni traga - tako će biti tokom cele vožnje kroz JI Turske. Usput, do ostataka drevnog Hatajskog Issusa Aleksandra Velikog smo brzo stigli preko E91/D817, medjutim, tamo nije puno sačuvano da se vidi.

 

Obišli smo postojeći lokalitet i fotkali. Bila je opcija da idemo još malo na jug do Iskendera. Obidjemo trvdine Mehmed Paše Sokolovića i Belen Prevoj - čuvenu prirodnu kapiju ka Siriji sa zapadne strane. Medjutim, iščekujući naše glavne POI dalje na istoku, kompromisno smo preskočili ove interesantne POI i nastavili na istok a ne dodatni detour na jug. Ovo i duplo spavanje u Rufi ispostavlja se kao dobra adaptacija plana. Planirajte detaljno, a onda adaptirajte kada treba jer plan nije sveta knjiga zato što se okolnosti, resursi, i raspoloženje menja tokom ture, naročito onog zahtevnijeg.

 

Nastavljamo odličnim 0-52 autoputom ka Gaziantepu pored grada Osmani. Stajemo kod mesta Nogajlar na BS Shell da natankujemo. Nešto smo malo nervozni, brzo prolazi. Prelazimo Eufrat i na 3000 km od kuće ulazimo u regiju koja je u fokusu cele naše ture. Uzbudjeni smo.

 

Ulazimo u Gaziantep rešeni da pogledamo stari grad i klopamo čuvene Gaziantepske djakonije, ali da ipak spavamo ne ovde već u 200 km udaljenoj Sanliurfi koja je nama mnogo važnija kao baza za ključne posete ove moto ture u regionu istorijske Gornje Mesopotamije. 

 

Presrećni smo što smo dobacili do ovde. Početak ispunjenja sna. tamijiNarednih dana ide najbolje od naše ture. Pored Antepa ide Rufa, pa Mardin i Dijabakir kao i četiri naša glavna arheološka lokaliteta koje kao šlag na torti nedeljama sanjamo: Gobeklitepe, Haran, Dara i Nemrut. Neverovatna ekskurzija u egzotičnu sadašnjost i ezoteričnu prošlost. Marti Misterija i Indiana Džons bi nam pozavideli. Naredna mapa pokazuje gde ćemo da se smucamo narednih nešto manje od nedelu dana.

Mapa sa našim ključnim POI u Gornjoj Mesopotamiji:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Antep je stari grad orijentalnog šarma, sa lepo građenim kamenim kućama, bezistana i dobro popločanih kaldrma. Okolina je puna bujnih vrtova, vinograda i maslinjaka. Grad se nekada zvao Hamtep i bio je važna Sirijska tvrdjava koju su Seldžuci preuzeli u 12 veku - kao i sve drugo u ovom regionu i dosta južnije. Vekovima nakon toga, izmedju Turkemena i Arapa, ovaj grad se razvio u multikulturalan grad ali i grad Mladih Turaka i polazna tačka nacionalne revolucije nakon Velikog Rata i dekolonizacije. Otuda i novo ime.

 

Ovo je sve važno znati, kao i drugde, kao osnovu za uspešnu pretragu po modernim velikim Turskim metropolama za ostacima istorije kako bi povezali narativ i materijalno, i tako doživeli iskustvo posete i razumevanja. Ovi sadržaji prostorno čine jako mali deo sadašnjih gradova i lako je pri prispeću odustati od potrage. Tako da nemojte da se iznenadite kada pola sata vozite u grad i gradom da bi našli par ulica, ili nekoliko objekata koji vas zanimaju. Informisanost, fokus, i upornost važni su delovi ovog sporta - moto turinga ove vrste. Sve se na kraju višestruku isplati, ali uvek. Dodješ informisan otvorenih očiju i uma, blisko komuniciraš sa lokalcima, i odeš nasmejan pune duše sa mestimično promenjenom svešću, zauvek! Ovo je za mene suština moto turinga koji je nama blizak i drag, i čiju priču ovde delimo sa vama. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Elem, odmah se čuje i vidi da je Antep grad sa puno Sirijaca. Stara čaršija Almaćı Bazar je mala ali autentična i samo se Sirijski čuje. Gaziantep je smešten na strateški izuzetno važnom položaju, u neposrednoj blizini drevnih trgovačkih puteva. Otuda taj Persijsko Sirijski uticaj koji nas najviše privlači kroz gastronomiju. Velike su šanse da vam se nešto što ste probali od hrane u Istanbulu, ili na letovanju, jako dopalo a da je zapravo odavde i da ga malo gde ima sem na ova dva mesta i u po nekom Egejskom ili Mediteranskom turističkom mestu. To nam je bio veliki dodatni motiv za ovu turu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dakle, vrlo motivisani,  posetili smo jedan od najpoznatijih tradicionalnih restorana u gradu po imenu Imam Čagdaš- kod stare čaršije, klopa za dvoje oko 40 EUR. Probali smo kočak baklavu i različite kebabe, Adanski i Antepski. Pili smo nestvarno lep domaći ajran iz tučanog posudja sa tučanom varjačom. Katmer sa pistaćima i šlagom smo promašili. Zato smo kasnije u zanatskoj radnji preko puta našli namenske tanjire za ćunefe kao i kvalitetnu Palestinsku maramu. Upoznali i sjajnog zanatliju sa zlatnim rukama, obućara koji šije čudesne kožne Sirijske cipele sa sve radnjom usred stare čaršije. Dobro smo se iscenkali za dva para, po 20 EUR za par. Nailazimo na menjačnicu, menjamo novac i idemo dalje. Razgledali prelepu džamiju iz 11 veka na kojoj teče rekonstrukcija. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Super poseta! Oko 1500h nastavljao turu ka Sanliurfi putem 0-52 i ubrzo pravimo 70 km detour i divnom vožnjom spuštamo se putem Şanlıurfa Halfeti Yolu do Eufrata, da vidimo Stari Halfeti i vrtove čuvenih crnih Eufratskih ruža. Eufrat smo videli ali ruže još nisu procvetale. Umesto ruža dah su nam oduzele nepregledne uredne i lepe plantaže pistaća koje se prostiru na hiljade hektara izmedju dva grada. Kažu da 5 procenata pistaća u svetu dolazi odavde, ostalo većinski iz obližnjeg Irana. Tokom vožnje iščekivali smo Anatolijskog vuka da nam istrči- ipak nije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posetili smo turistički centar na reci i vozili off road uz nju nekoliko kilometara. Ovo drugo je bilo zanimljivije. Nismo se okupali, jer je mesto za to na drugom potezu reke. Ceo geografski predeo skupa sa rekom pleni čistoćom i lepotom. Ostao je žal za kupanjem u Eufratu. Rešeni da vidimo još, već kada smo na detouru, biramo ruralniji povratak ka magistrali i Rufi. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U razgovoru sa lokalcima saznajemo da se realizuje projekat Vlade Turske, fokusiran na razvoj Eufratskih kanala za navodnjavanje koji su podstakli regionalni razvoj i poljoprivredu. Vraćajući se ovom drugom rutom, a  ka Sanliurfi, lokanim putevima preko mesta Sijahgul i Zivanli, videli smo vrlo živu poljoprivredu što je oštar kontrast u odnosu na odredjene južne regione u Turskoj koje smo ranije vozili. Lepa i opuštena vožnja u suton ovog divnog dana na našoj moto turi. 

 

Dosta smo dobacili ka našoj destinaciji. Oko 1800h pristižemo u Sanliurfu. Sada smo na tek nekoliko desetina km do Sirije i još nešto malo do Alepa, najstarijeg grada na svetu. Meniji po restoranima su na arapskom. Teşekkürler sada već skroz menjamo za Shukran. 

 

Ovo je očito veliki i moderan grad koji je izrastao oko stare čaršije zbog koje smo ovde. Ovo nam je i baza za naša arheološka odredišta u okruženju. Današnji velegrad izgleda veliko i lepo, presecaju ga dva velika bulevara koji kilometrima nemaju semafore ni pešačke prelaze, već vijadukte i tunele, sjajni su za vožnju motorom. Saobraćaj je ludnica, no i ovde smo se super uklopili. Novi grad nam je bila baza iz koje smo posećivali stari grad.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle 2 dobra i 2 loša smeštaja u Rufi tražimo novi. Našoj potrazi i brizi došao je kraj, ispostavlja se da su luksuzni hoteli u ovom delu Turske jeftini. Uzimamo jedan od najboljih hotela, Nevali Hotel sa 5 turskih zvezdica, dvokrevetna za oko 100 EUR, 50 po glavi, bagatela za ovako nešto! I tako i bi. Sjajan hotel, raskošan doručak i lep bazen pomogli su da se baš dobro odmorimo od dosadašnje vožnje i spremimo za preostalu. 

 

Na ulazu u hotelu, nedaleko od gde smo parkirali motore, stoje hotelsko uniformisani momci koji dočekuju goste. Često smo sa njima ćaskali. U hodniku je aparat sa gratis hladim sokovima na točenje. Svaki izlazak i ulazak hotela bila je prilika za po sok i osveženje po vrućinama, te komunikaciju i smeh sa momcima. Domaća atmosfera skroz, a to je uvek važno probati postići.

 

Nakon raspremanja šetamo se novim delom grada u potrazi za klopom i ledenom vodom. I to na isti dan kao i prošle godine kada smo isto, ali na Crnom Moru prisustvovali javnom dogadjaju obeležavanja neuspelog atentata na Erdogana. I ovde je bila fešta. Grad je lep i vrlo živ. Klopamo doner kebab za 3 EUR i bežimo na spavanje. Soba je super kao i AC. Sutra palimo motore ali samo na kratko, do Gobeklitepe lokaliteta. Nismo bili sigurni šta da očekujemo od ove posete. Strpljivi i pažljivi čitaoci ovog putopasa će svakako biti pripremljeniji od nas.

 

Već smo dobrano zašli u ovaj daleki i autentični deo Turske, po više osnova ozloglašen u Zapadnim medijima pa i u našim. Od etiketa da je notorno nebezbedan pa do spominjanja strašnih na sve strane posledica zemljotresa. Čak nas se pre samog puta upozoravalo da nije bezbedno ovamo putovati zbog sukoba Kurda sa Turskom kao i zbog blizine Siriji. Svojim očima smo se uverili da su to sve u svom najvećem delu besmislice. Svi su preljubazni, skroz je bezbedno, nema na sve strane vojnih punktova, i ne videsmo nigde ikakva razaranja (ovo poslednje će se kasnije malo promeniti). Toliko o tome. Znači, bujrum, i gas!

 

Dan 7 od 14- Utorak, od Sanliurfe do Gobeklitepe i nazad 60 km. Preostaje 600 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Rano doručkujemo na vrhu hotela u panoramskom restoranu, na terasi. Ceo grad se vidi kao na dlanu. Doručak izuzetan - mleko od ptice. Nakon njega plivanje u bazenu. Divota. Prvi i jedini put na turi spavamo dva dana u istom gradu i hotelu. Milina. Ipak, palili smo motore i danas, za ekskurziju do naše top POI- Gobeklitepe. Stepeni zilion.

 

Evo i početka liste na turi posejanih stvari. Tokom doručka shvatam da mi nema naočara, a ranije nisam primetio, jer sam nehotice koristio zamenske. Naime, izgleda da sam na onoj BS Shell kod mesta Nogajlar, pre Antepa, naočare pre tankovanja a posle skidanja kacige ostavio na koferu nakon čega sam dao gas bez da ih uzmem, a posle stavio zamenske. Nije mi prvi put da baš ovako nešto posejem. Ne mogu još uvek da ih prežalim. Sportski ram Okli sa dioptrijom i fotogrejom. Uspomena, kupljen u Palmanovi na moj prvoj turi po Italiji. Joj.  

 

Elem, vožnja do Gobeklitepe bila je odlična, na D-400 pa levo pravac za mesto Derman. Valoviti brežuljci, lep vijugav drum kroz polja do kompleksa i visitors centra gde se prodaju karte. Pogled na horizont i pejzaži bili su prekrasni i umirujući za moto vožnju na ovoj ruti, iako mi je na ovim vrućinama auspuh motora goreo članak desne noge pa sam ga uvezao u maramu da ga sačuvam. Vetar, sunce, tišina, i ceo mirni ambijent je uprkos vrućini bio baš prijatan.

 

Vrlo smo uzbudjeni oko posete Gobeklitepe, novootkrivenom najstarijem poznatom hramu na svetu koji se nalazi na 10ak km SI od grada. Opremljeni ledenom vodom, lanenom košuljom sa dugim rukavima, te kapom i maramom, hrabro smo na 43 stepena vozili do i obišli ceo kompleks oko koga je trava od vrućina požutela dok pozicija proplanka izaziva vruće povetarce koji paraju lice. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ništa nas nije pripremilo na toliko moderan izložbeni centar sa fantastičnim audio i video instalacijama koji smo posetili pre samog arheološkog nalazišta. Poseta centru nam je uveliko pomogla da vizualizujemo i shvatimo važnost ovog otkrića i priče. Posetilaca nije bilo puno. Ulaznica za ceo kompleks koštala je 20 EUR.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Treba poslati ovde naše iz relevantnih državnih ustanova te direktore muzeja i kustose da vide kako može da se radi taj posao. Turska ima moderne puteve ali i muzeje. Od Galipolja do ovde, i drugde po ovoj zemlji u to smo se i sami uverili. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon posete izložbeno centru na obližnjem parkingu dočekuje nas mini bus koji nas vozi 1 km do samog lokaliteta. Iako zvuči neverovatno, Gobeklitepe je dvostruko stariji od Stonhedža i više puta veći. Način na koji su nas učili o počecima čovečanstva promenjen nam je ovim nedavnim arheološkim nalazom. Izgleda da je poljoprivreda ipak došla nakon religije budući da je Gobeklitepe bio toliko velik da je ljude koji su dolazili trebalo organizirano hraniti. Fascinatno, istinito ili ne.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovo je obavezno mesto za posetiti ljubiteljim arheologije i istorije ljudske civilizacije. Drevni kameni krugovi i stubovi sa neverovatnim detaljima na njima, stari više od 12000 godina, očaravajući su i nude sjajan uvid u neolitski život. Detalji donekle anigmatski opisuju tadašnji društveni život putem prikaza aktivnosti i životinja. Nalazište je dobro očuvano i jedno je od najboljih na svetu za poreklo ljudske civilizacije.

 

Posetom izbliza i sagledavanjem detalja važnost postaje jasnija i dobija se prozor u rano ljudsko društvo. Ovo je najstarije ovakvo arheološko nalazišta na svetu. Nestvarno je to što smo u njegovoj poseti, štipamo se da se uverimo da je ovo java.

 

Ova nova nulta tačka u ljudskom vremenu promenila je neka uobičajena uverenja o praistoriji. Neolitski ljudi nisu bili tako primitivni kao što smo mislili. Imali su znanja o arhitekturi, inženjerstvu i umetnosti. Ovo ranije nismo znali.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Iskopavanja su započela tek 1995. godine, trajala su 30 godina, ali samo je mali deo nalazišta otvoren, sledi još iznenadjenja. Mesto je puno misterija i nepoznate istorije. Životinjske figure uklesane na stubovima su neverovatne, toliko skrivenih detalja. Gledali smo ih sa nekoliko metara udaljenosti. Um se bori da shvati činjenicu da je čovek dizajnirao i izgradio ovo mesto ne tako dugo nakon poslednjeg ledenog doba. Kako ovo probam da zamislim tako mi se zavrti u glavi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Završavamo posetu ovom, jednom od četiri ključna arheološka nalazišta na našoj ruti između Eufrata i Tigra. Odušljeveni smo doživljenim putovanjem u vreme i tako lepo ispričanom pričom. Ostala su nam još tri, drevni Asirski grad i prvi univerzitet Haran, stara Dara, te sveta planina Nemrut sa čudesnim kipovima na vrhu. Sva četiri su u Mesopotamskom basenu, odnosno u današnjem graničnom području izmedju Turske i Sirije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Minibus nas vraća nazad na parking, bio pun. Istim putem oko 1500h motorima vozimo lagano nazad za grad. Vozimo pravo u posetu staroj Sanliurfi. U svakom gradu na ruti, Puci je bio odličan u navigiranju do stare čaršije, odnosno glavnih POI. Jedva čekamo da vidimo stari bazar i čuveni  Golbaši park. Impresionirani ovom vremeplovskom avanturom radujemo se poseti Gradu Proroka. Ispostaviće se da će to biti dva izvanredna doživljaja u jednom danu. Nije bilo moguće sve utiske odmah to veče posložiti, magnovenje jedno do drugog, koje nas dan danas donekle drži.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon oko sat vremena vožnje minibusom pa našim motorima stižemo u staru Sanliurfu, grad biblijskog profeta Avrama. Priča o njemu jedna je od glavnih razloga ove moto ture. Presretni smo što smo stigli do ovde. Urfa, odnosno stara Grčka Acina Eddesa, smeštena je na brdovitom terenu na 500 mnv i u blizini je granice sa Sirijom. I ovde je sredina multikulturalna sa dosta arapskih natpisa svuda po gradu. Grad je prelep sa puno zelenila.

 

      

 

Golbaši park i bazar su nam bile glavna mesta interesovanja. Park je fantastičan, u njemu je Avramova pećina oko koje je prelepa džamija sazidana kao i bazen sa svetim ribama, šaranima, koje posetioci hrane, jer biblijska priča kaže da je Avram reinkarniran u ribe po Božijoj kazni. Ovaj verski, odnosno kulturni narativ je jedini biblijski multi konfesionalni. Bazen nas je privlačio poput magneta, dugo smo se vrteli oko njega izmedju mnoštva ljudi.

 

      

 

Golbaši park je izuzetno miran, zelen, lep i posećen, mahom lokalne porodice, nema primetnih turista. Ima brojne staze i sadržaje i može ceo dan u njemu da se provede. Odiše mirnoćom i privlači svojim sadržajem. Dugo smo šetali oko bazena i ostatka parka te opuštali u pejzažima i detaljima. Celo mesto pleni energijom, ne znam kako je u Išvahanu ali sam sebe u njemu zamišljao nekako poput naredne dve fotografije- gledajući bezvremenu lepotu i njen izvor.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon obilaska i Avramove pećine seli smo u debelu hladovinu pored ogromnog bazena sa lepom fontanom gde nam je mlada Sirijka servirala čaj, da sednemo i sve ovo oko nas upijemo koliko možemo. U parku unutar dvorišta džamije upoznali smo se sa uličnim juvelirom od koga smo kupili prelepe narukvice, jedne od lokalnog žada, a drugu od Sirijskog sedefa.

 

Sve u svemu, nekoliko sati provedenih u parku bilo je čudesno lepo iskustvo. Nisam ovo očekivao jer ništa slično i nisam imao na umu. Svašta sam čitao tokom pripreme za ovu turu ali nagoveštaja nije bilo o tome koliko je poseban i spokojan Golbaši park u Sanliurfi, zahvaljujući priči koju vekovima neguje i priča.

 

.  .   

 

Poseta bazaru u staroj Rufi bila je jednako, ali različito interesantna. Užurban i raznovrstan, mamio nam je kameru i osmeh. Ljudi su bili srdačni i razgovorljivi, na kraju samo završili na tradicionalnom ručku usred čaršije. Trošak za dvoje 30 EUR. Klopaš i promatraš užurbani bazarski život i uživaš u hladnom ajranu. Pečeni paradajz je bio fenomenalan kao i svo povrće. Kebab nije bio loš. Nema turista, pred nama je bila pozornica autentičnog bazarskog života. Dobili smo ono čemu smo se nadali.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Završavamo ovo gastro iskustvo Turskim bijenim sladoledom, koje uspešno parira djelatu. Sledi šetnja i pretres još uvek otvorenih dućana. Pazarili razne suvenire poput džezvi i tacni, kao i začine poput šafrana, te pistaće i druge gricke. Iako smo u regiji pistaća cene nisu povoljne, od 25 EUR za kilo su i više. Nismo smeli mnogo da se tovarimo jer na motorima nema mnogo mesta. Sa jedne strane, mesta za poklone za naše gospodje kod kuće moralo je da se nadje, a to sa orijentalnim svilenim maramama nije bilo tako teško postići. Sa druge strane, tučana džezva i moji pleh tanjiri za ćunefe iz Antepa nisu se baš najbolje snašli u skučenosti moto kofera - a morali su za Beograd. 

 

.  .   

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zadovoljno napuštamo staru Rufu. Privodimo kraj danu ponovnim kupanjem u bazenu hotela. Ipak, opet palimo motore i po širem centru obilazimo nekoliko mesta gde nam je rečeno da možda ima hamam koji radi, ali bili smo neuspešni. Kasno je, oko 2300h parkiramo motore na starom mestu ispred hotela, ćaskamo sa momcima ispred ulaza, častimo ih paklicu grčkih Marlboro cigarilosa, pijemo po hladan sok u lobiju, i bežimo na spavanje. Kakav  poseban dan, fantastično iskustvo i na ekskurziji i u starom gradu, prvo fascinirajuće a drugo kontemplirajuće. Sutra ranimo i odjavljujemo se iz hotela i iz Rufe. Radujemo se Haranu i Dari, uzbudjeno iščekivajući planiranu dužu vožnju uz Sirijsku granicu.

 

Dan 8 od 14- Sreda, od Sanliurfe do Mardina preko Harana i Dare 300 km. Preostaje 300 km do ciljne destinacije.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Izuzetno dobro raspoloženje tandema nastavilo se i ovoga jutra. Završivši posetu prelepoj staroj Sanliurfi uputili smo se za Daru ali preko mitskog grada Haran, na granici sa Sirijom, čiji su počeci izgubljeni u magli vremena. Vozimo na jug direkt ka Siriji koja je na 50ak km. Tik pre, za oko sat vremena vožnje autoputom E-99 za Siriju i skretanjem desno na Şanlıurfa Harran Yolu stižemo do Harana.

 

Nema gužve a postojeći centar za posetioce je zatvoren. Iznenadjeni smo. Bar je onda ulaz besplatan. Čekaju nas ruine i malo selo pored sa truli kolibama nalik na košnice. Slične smo obišli 2022.g. u južnoj Italiji na našoj turi do Sicilije.

 

Ovaj biblijski grad asocira se sa najstarijim univerzitetom na svetu. Univerzitet Haran u Sanliurfi također je dobilo ime po ovom mestu. Nekada glavno središte Severne Mesopotamije, danas na svega nekoliko koraka od Sirije, sa svojim truli košnicama, odnosno kolibama od osušenog blata, trebalo je da nam, poput Gobeklitepe, ponudi putovanje u prošlost. Kada su Arapi osvojili Haran, osnovali su ovde prvi islamski univerzitet u 8. veku. U poseti smo mestu tadašnje verovatno najprosvećenije društvene zajednice u tadašnjem svetu.

 

 

Do sada sam mislio da je Aleksandrija bila poprište transfera antičkog i drevnog znanja kada su Arapi deo istog prepisali i sačuvali od trajnog zaborava a posle nova Evropska civilizacija preuzela. Nisam bio u pravu. Taj proces se odvio ovde u Haranu, fascinantno.

 

Ovde su rukopisi o astronomiji, filozofiji, prirodnim naukama i medicini prevođeni sa Starogrčkog na stari Sirijski, a zatim na Arapski. Halife Bagdada su za ovo delo našli kompromis sa carevima Bizanta kao da je znanje iznad njihovih ratova i kontroverzi.  Danas je ostalo samo nekoliko ostataka univerziteta, zajedno sa ostacima džamije Uli Cami, tvrđave i vrata Alepa. Mislim se šteta što slično kulturno blago u Sadamovom Bagdadu nije alo isti tretman od strane Zapada.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na ovim prostorima je navodno boravio prorok Abraham, nakon čega ide priča sa pećinom i svetim šaranima u Sanliurfi - u Golbaši parku koji nas je očarao. Haran se prvi put pojavljuje u Knjizi Postanka kao dom Teraha i njegovih potomaka te kao Abrahamov privremeni dom. Sada smo to naučili, iskreno - pojma nisam imao. Po Bibliji, ide priča dalje, ovo je prvo mesto gde je Bog merdevinama spustio svoje poruke.

 

Kuće su bile neverovatne ali su replike originala. I zaista, ruševine gradskih vrata, džamije i drevnog univerziteta stapaju se u jednu celinu. Medjutim, mnoštvo drugih po lokalitetu raštrkanih artefakata nije bilo moguće vizuelno smestiti u neki od ovih narativa. Jedan je Gobeklitepe i tamošnji muzej. Napustili smo lokalitet zadovoljni, ali nas nije oduvao kao što jeste Gobeklitepe. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U obližnjem selu sa čuvenim truli kolibama ugošćeni smo od strane potomaka Asiraca, kojima je ovo bio poslednji glavni grad pred poraz od Vavilonaca. Od vrele posete iskopinama ohladili smo se ispred ogromne pokretne klime u velikom i lepo uredjenom šatoru oko kojih su se mrzovoljno izležavale kamile. Domaćini, dva brata, bila su vrlo komunikativna, kao i svi sagovornici na turi. Oni dan danas žive u ovim kolibama. Kažu da smo mi prvi moto posetioci sa Balkana kojih se sećaju. Ugodili nam ljudi, već kada smo toliko kilometara do njih dobacili. Hvala im. Upoznali i Turke iz Beča, lokalni tursti ali nama kao komšijski, super se ispričali o našem preostalom putu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Preko Meydankapı i Ceylanpinara nastavili smo put prašnjavim pustim drumom uz granicu sa Sirijom, ka Dari, narednom našom destinacijom. Kod mesta Ofis bili smo na svega 200 metara od granice sa Sirijom. Ostaje žal što je nismo posetili. Na celoj ovoj deonici bili smo sami samcijati.

Ni traga ni glasa od saobraćaja ili vojske a kamoli drugih motorista na turingu. Krajolik je suv i skoro pa pustinjski. Podseća na scenografiju za neki biblijski film, takva je geografija odavde skroz do Nemruta. Dobro je da sam poneo jedan beli kišobran, ako slučajno ovde po ovom nevremenu od vrućine stane motor i budemo satima čekali pomoć na putu kišobran će zlata vredeti. Srećom ovo je bio samo rizik koji se nije desio. Kišobran se nije vratio za Beograd. A vožnja ovom nestvarnom džadom je bila za sve pare!

 

 

U nekom momentu stižemo do Shell BS. Tankujemo. Menadžerka mlada, lepa i prijatna. Zna engleski, ćaskamo. Oduševljena našom misijom u nekom momentu nas pita da napravimo intervju, odnosno nekakvu reklamu za Shell. Molim? Pojavljuje se kamera i ide naš intervju… kako je Turska super za moto turing i kako je Shell najbolje gorivo. Naivno, ali u momentu super zezalica za okrepljeje nakon tankovanja i nastavka puta. Da umreš od smeha. Ostavio sam mejl da mi pošalje gotovu reklamu, još ništa nije stiglo. Možda je bila skrivena kamera, nemam pojma.

 

Nastavljamo vožnju. Najzad, oaza! Nakon 150 km uzbudljive vožnje. U kafiću sa zelenom baštom dočekala nas je prelepa Sirijka sa ledenim ajranom, nema dalje! Nakon nekoliko časovne naporne skoro pa pustinjske vožnje stižemo u Daru. Pored iskopina još nekoliko zelenih kafića.

 

Da imamo vremena u svaki od ovih bi seli i popili po kedan ledeni ajran sa nanom. Zanimljivo, neta na mobu je sve vreme bilo, bez ikakvih problema. Na ulazu na lokalitet deda prodaje hladan ajran. Deca se igraju, dolaze do motora, opet ide gas, cajger i sve ostalo. Jednom od njih poklanjam beli kišobran, odradio je svoje čuvanje od straha.

 

.    

 

Obilazimo najvažnije delove lokaliteta, ulaz nam niko nije naplatio.  Sunce ubija, razgledamo redom: Rimsko utvrdjenje, nekropole, i drevne vodene cisterne. Sve izgleda monumentalno, iako je debelo podleglo zubu vremena, tačno se nazire kako je moćno nekada sve izgledalo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zapravo, Dara, Grčki Daras, je bio važni istočno Rimski utvrđeni grad u severnoj Mesopotamiji na granici sa Sasanidskim Carstvom. Zbog svoje velike strateške važnosti, oko njega su se često vodile borbe u Bizantijsko-Persijskim ratovima u 6 vne, uključujući bitku kod Dare 530. Nakon što su ga godine 639. zauzeli Arapi, izgubio je svoju stratešku važnost, te je postepeno napušten. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prokuvali smo, ulazimo u velike odaje unutar stena da se ohladimo. Ne izlazi nam se napolje. Upoznajemo neke Sirijce, i oni se oduševili kada su čuli našu misiju i priču. Jezička barijera je bila prejaka za daljnje ćaskanje jer je naš entuzijazam za isti podlego opakoj vrućini. Srećom nema vlage pa te ladovina instantno vrati u život.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Završavamo obilzak Dare. Zadovoljni današnjim danom iščekujemo Madrin i odmor. Sada smo već dobrano odmakli na istok, 300km istočnije od Alepa, stotinjak od Medine i Džede, skoro smo na Bagdadskom meridijanu. Na 400km smo od Iranske granice - samo jedna lagana dnevne vožnja. Šta reći, uzdišemo.

 

Elem, putem D-955 nastavljamo ka Mardinu koji je udaljen svega 20ak km ka SZ. Mnogo nam treba odmor i opuštanje, R&R. Uspon na Madrin je bio spektakularna vožnja i malo nas je oživeo, a i žega je popustila u predvečerje. Predeli kao u Gospodaru Prstenova, a džada fenomenalna, gas!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon nekoliko dana krstarenja basenom Mesopotamije, od reke Eufrat stižemo do blizine reke Tigar. Drevni hrišćanski grad Mardin, JI Turska, smešten je strateški na vrh brda na 1060 mnv i star je oko 3000 godina. Sa terasa starog grada puca veličanstven pogled na Mesopotamiju i Siriju. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U vezi smeštaja u Mardinu ostajemo pri strategiji „uživaj u luksuzu za male pare“ te odsedamo u nestvarno dobrom Ramada Plaza hotelu sa stvarnih 5 zvezdaja. Cena sitnica, 60 EUR po glavi. Za ovaj luks izbor dogovaramo se da nećemo prijaviti ženama, a izgovaramo se pred nama samima potrebom za predah od naporne vožnje. Šou program. Prijavljujemo se i pravo skačemo u ogroman bazen okružen lepim zelenim vrtom i baštom restorana. Iz prašine u zelenu oazu, tako smo u mogućnosti ovoga puta, na našu sreću i zadovoljstvo.

 

      

 

Nakon predaha i osveženja, sredjujemo se i hvatamo taksi do vrha brda gde je stari grad. Vožnja 8 EUR. Grad je vrlo lep i živ i prepun predivnih stepenica. Herceg Novi, ali rustik i arabeska. Iako su većina naših predjašnih poseta na ovoj turi bile mestima na visinama preko 500 metara ovo je prvi grad smešten baš na brdu i na njegovim padinama. Zimi čak padne i sneg.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Turista nešto i nema iako je vrlo živo. Alkohola ima, naročito nakon 2300h. Starim gradom dominiraju predivne gradjevine u Arapskom stilu i ogroman minaret džamije Rejhane. Bazar u starom gradu smešten je na padini, gde se lako izgubite u lavirintu prodavnica i zanatlija. Tu su i Sirijska crkva iz 5 v. kao i Velika Džamija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U ovom nekada drevnom hrišćanskom gradu sada donekle harmonično žive Turci, Kurdi i Sirijci. Kurdi žive kako žive a Jermena tragično više nema- tužne priče koje nisu za ovaj putopis. To veče izuzetno lepo smo se družili sa grupom Kurda, fini i veoma obrazovani ljudi, lojalisti na moje iznenadjenje- sem ako im nisam izgledao kao agent iz Ankare. 

 

Naglo se vraćamo u hotel, minibusom za 1 EUR, pošto je meni pao šećer i pozlilo mi je. Iako mi je bilo malo bolje nakon što su mi u čaršiji dali šećer i vodu, ipak sam hteo nazad u našu oazu, smrklo mi se i dan mi se završio. Puci se posle vratio u grad i kaže da je nakon 2300h druga priča oko alkohola i zezanja. Lepo se proveo sa istim drugarima. Ja nešto uzeo iz mog zdravog šteka i pojeo, uzeo lekove i pravac u krevet. Soba lepa, a krevet udoban, AC tip-top, odmorio se i oporavio za sve pare, ne sluteći šta me sve od izazova čeka na Nemrutu.

 

Dan 9 od 14- Četvrtak, od Mardina do Nemruta preko Dijabakira 300 km. Stigli na ciljnu destinaciju, 3100 km do kuće.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Ustajli rano, prepuni utisaka, te otežemo de luks doručak sa još jednim kupanjem u fantastičnom bazenu hotela. Radujemo se kako poseti egzotičnom Dijabakiru tako i planini Nemrut - našoj finalnoj destinaciji.

 

Još uvek smo u dolazećem mentalnom modu tokom ove moto ture, još uvek idemo napred a nismo krenuli nazad kući, tako raspoloženi i takvim entuzijazmom, savladavamo umor i radujemo se preostalim sadržajima na turi koje iščekujemo. Dodje mu kao neka sportska filozofija. Trpiš, ali ti lepo. Juriš veselo, ali doći će antiklimaks.

 

Napuštamo lepi Mardin i obilazimo Dijarbakir na oko pola puta do planine Nemrut. Na prilazu i kasnije drugom izlazu iz Dijabakira vide se prazne vojne postaje. Podsetnik na nekadašnje nemire i tešku političku priču u ovom kraju. U više navrata družimo se sa Kurdima koji različito vide stvari. Jedan od ovih je i razgovor sa tri brata na BS na D-955 pre Dijabakira. Potresne priče. Naše je samo da slušamo i pišemo.  Znaju dosta o Balkanu.

 

Iako spremni dosta smo čuli od ovih momaka o regionu i o gradu. Priča ide da je ova nekadašnja tvrdjava Bakir Arapa sada najveći grad u JI Anadoliji, nakon Gaziantepa. Kurdi su danas većinsko stanovništvo. Nekada do progroma i konverzije je bilo i puno Jermena. Grad je nekadašnji Amid, prestonica Aramejaca,  središte Konstantinove Rimske provincije Amida. Od Osmanlija je tu gde je. Kurdi danas samo u svojim domovima pričaju svoj jezik. Deca im se školuju na Turskom jeziku koji je jedini u upotrebi u javnom životu.

Grad je vrlo zanimljiv, pored utvrda simbol mu je i lubenica koja se prodaje na svakom koraku u celom regionu, nastao je unutar ogromne stare utvrde Konstantina II pored lepih Havsel vrtova na reci Tigar.

 

U dolasku pre samog grada nabasali smo pored puta na ove čuvene vrtove, pored velikog Tigra, kao i na veliki stari Rimski most. Odmah smo aterirali, parkirali, seli i malo uživali u ovom divnom okruženju. Cela naša ruta u ovoj regiji je sastavljena iz naizmeničnih vrelih i prašnjavih puteva, te zelenih deonica i oaza. Ovo dovodi do velikog kontrasta u doživljavanju rute. Kroz golo i vruće sportski daš gas, a kada kod zelenog i svežeg onda povučeš ručnu i turistički se zakampuješ na kratko da bi obišao i osvežen nastavio. I tako, ma bajadera. Super skroz.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ubrzo nakon vrta i mosta stiže se do utvrda grada, za koje nam kažu da su najveće na svetu. Utvde nisu samo turistička istorijska atrakcija,  već su popunjene svakodnevnim sadržajajem i deo modernog grada koji je integrisan u njih. Zaista su ogromne, kilometrima dugačke. 

 

.   .   

 

Utvrde su Arapi i Turci dogradjivali crnim bezilitom što izgleda interesantno. Tu je i Šeuk Mutahar i ostale džamije iz 12 v. kada su došli Seldžuci i krenuli na zapad. Tu su i Dicle most, klasičan bazar i lavirint starih ulica. Centralni han, Hasan Paša Han je ogroman i prelep i najživlje autentično mesto ove vrste koje smo posetili. Puci ga našao, kralj! U ovom hanu popili smo kafu sa lokalcem koji priča ruski, mada je on hteo da nas odvede negde drugde. Ispričasmo se kao najrodjeniji, u jednom momentu pomislih da žicka nešto - grešna mi duša.

 

Tu je i sveprisutni ledeni ajran sa nanom (i djevrekom), ovoga puta u varijanti ulične ponude. Čaj, koji nam je redovno nudjen i koji smo pili na BS nakon tankovanja, skupa sa ajranom, su nekako bili sa nama sve vreme ture. Čaj kao svojevrsna lula mira i prihvatanje ponudjene socijalizacije, a ledeni ajran kao energetsko-osvežavajuća injekcija koja činilo se bolje ladi od piva ili koka-kole, ili bar podjednako. Živ čovek se na sve navikne, a mi smo ovo ne samo usvojili, već i nekako zavoleli. Priznajem, prvih par dana bilo je malo skepse. Sada u Beogradu imam zanatsku namensku činiju i kutlaču za ajran, ali njega nema nigde kod nas.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pored zidina je park prepun običnih ljudi. Ulazak u park je kroz predivnu kamenu kapiju koja je deo starih zidina. Ništa turizam, ništa fensi, samo narod koji opušteno provodi vreme u parku. Žene sede na travi u grupama. Muškarci čitaju Kuran. Deca prodaju voće. Može da se gricnu i djevrek i krastavac, i tako. Vrlo živo, folklorno. Možda je ovo bio i najzanimljiviji prizor na ruti što se ljudi i svakodnvnice tiče. Mislim se, da li je ovako Beograd izgledao pre 150 godina kao što danas izgleda ovaj park.

 

      

 

.     

 

Našli smo i na štand Crvenog Meseca, gde su divne žene spremile i iznele kolače da prikupe novac za Palestinske žrtve genocida Izraelske Vlade, koji se dešava pred očima celoga sveta. Popričali smo i podržali ih. Dobili smo kolač u obliku lubenice i privezak. Srce da pukne. Baš sam pao nakon druženja sa ženama iz Crvenog Meseca. Išlo mi se dalje. Srećom Puci me odvukao u veseliji deo čaršije, mada mi je još loše.

 

.    

 

Bazari u ovom delu na našem turu sada već počinju da liče jedan na drugi, poput high streets u UK. Manje više slična ponuda sa odredjenim specifičnostima u odnosu na to koji od 3 narodna je koliko prisutan: Turci, Kurdi, Sirijci. Kao i predjašnje naše destinacije grad je vrlo živopisan i vibrantan sa sjajnom gastronomskom ponudom. Tu je i najboja do sada na ruti ponuda kojekavih semenki poput suncokreta, badema i pistaća ali i domaćih konditorskih poslastica. Naime, Puci našao do sada najveću i najlepšu radnju sa grickalicama. Nema šta nema, a lepa kao neka galerija, praznik za oči.

 

    

 

Prolazim pored optičarske radnje i odlučujem da vidim da kupim nove naočare za vid i tako zamenim izgubljene. Divna, moderna, i vrlo uslužna optičarska radnja izlazi mi u susret. Bilo gotovo za pola sata. Cenkajuči se dobio sam novi suvenir za 110, a krenuli smo od 140 EUR. Super cena! Ful paket sa fotogrejom. Dobio i gratis galanteriju za održavanje naočara.

 

Do sada smo posetili nekoliko orijentalnih gradova i drevnih mesta i sa nebrojenim ljudima pričali. Datume i dane više ne pratimo sem u vezi smeštaja za taj dan, za svako drugo planiranje mora kalendar da se otvori da se vidi koji je dan. 

 

Na turi vreme uvek brzo leti i treba ići dalje, što bi rekli- treba požuriti polako, a šta ostane iza ne pogledano to ostane za drugi put. Oko 1700h krećemo dalje ka Nemrutu putem D-400 pa D-360. Ubrzo nakon skretanja na D-360 ponavlja nam se divan krajolik kao oko Mardina a saobraćaj se dramatično smanjuje.

 

Opet mi je malo pozlilo tokom poslednjeg spusta pre skretanja uzbrdo putem Adıyaman Damlacık Yolu ka Nemrutu i našem smeštaju za to veće. Očito da nešto nije u redu sa mojim dijabetesom iako redovno uzimam terapiju i pazim šta jedem. Izgleda da moram redovnije da klopam, a ne da čekam veče. Nakon male užine iz šteka biva mi bolje i nastavljamo kroz dosta pust, ali lep krajolik koji počnjinje da liči na visoko brdski.

 

Nemrut Dağ je planina u planinskom lancu Taurus na jugoistoku Turske na čijem vrhu su ostaci drevnog grada kipova. Dugo iščekujemo posetu ovom lokalitetu. Četvrta, i poslednja je arheološka destinacija u Gornjoj Mesopotamiji na našoj moto turi, i čini krunu celog ovog našeg moto putešestvija.

 

Plan je da sutra rano pre svitanja uradimo uspon na vrh kako bi dočekali izlazak sunca na istočnoj terasi ovog lokaliteta. Toliko smo znali, odredjeni važni detalji će nas iznenaditi kada bude bilo prekasno za išta u vezi istih uraditi. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon pola sata sada već planinske vožnje stižemo do hotela koji se nalazi na 1800 mnv gde isključivo odsedaju posetioci namereni na istu posetu i podvig. Na Nemrutu nema trte-mrte oko smeštaja, svi odsedaju u Nemrut Eufrat Hotel za nekih 80 EUR za dvokrevetnu i to je to, mada ima i drugih. Hotel je strateški pozicioniran na desetak minuta jutarnje vožnje do uspona. Plus je dobar, doručak je u redu, a tu je i bazen. Ma, to je to. Ne tražite dalje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Lokacija hotela je okružena kršnim vrhovima, poput kondorovog gnezda. Sa terase hotela se pruža divan pogled u više pravaca a vetar je skoro pa stalna pojava. Do vrha Nemruta je još 200 metara nadmorske visine, odnosno par kilometara puta. Ovde su nas veoma lepo primili, večerali smo super kuvanu večeru, set meni za 15 EUR. 

 

Posle smo  tokom večeri sedeli sa našim Kurdskim domaćinima do kasno na spomenutoj terasi, a u tmini kanjon ispod nas. Drugih gostiju tokom večeri nije bilo, pojavili su se na parkingu hotela na jutarnjem sastanku za pokret.

 

Iznenadjeni saznajemo da je to 0400h. Pričali smo o svemu. Smejali se. Divni ljudi. Nisu hteli našu šljivovicu da probaju kažu petak je, zapravo jedan se od njih odvažio, ostalima smo ostavili celu kilu za sutra. Kažu da nismo prvi posetioci sa Balkana, čak ne ni prvi motoristi na turingu. Pitam se imali drugog putopisa na BJB sa ove ture, odnosno Nemruta. 

 

Legli smo prekasno da bi bili skroz dobro za nastavak vožnje sutra nakon jutarnje ekskurzije, odnosno zakazanog ustajanja za 0330h i polaska u 0400h. Iznudjeno smo onda isplanirali da nadoknadimo san sutra kada se spustimo nazad u hotel, i startujemo dalje dosta kasnije nego obično. Krenemo nazad kući!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dan 10 od 14- Petak, od Nemruta do Kahramanmaraša 300 km. Preostaje 2800 km do kuće.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ustajemo na vreme u 0330h. Mrkli mrak. Domaćini se već namontirali ispred recepcije i gledaju goste kako bauljaju. Brzinski iz šteka stavljam nešto u kljun i pijem lekove. Spremam se i stižem i kafu da popijem. Izlazimo spremni u 0355h na parking a tamo brdo ljudi, mešana medjunarodna ekipa. Veselo od zore. Gde li su bili sinoć pojma nemam.

 

Mi sedosmo na naše motore, a oni u mini buseve i svi odosmo ka vrhu Nemruta. Nakon 15 minta kod ulaza u kompleks kupujemo karte, po 20 EUR. Još je mrak. Nastavljamo vožnju nakon rampe i vozimo desetak serpentina do konačnog parkinga do početka pešačkog uspona stepenicama. Još je mrak a već je 0430h. Parkiramo motore, nagib je i duva vetar, gledam da ne sobalim motor, ja sada, ili vetar dok sam gore. Kažu nam da je važno popeti se stepenicama do vrha do 0455 da se ne promaši ključni doživljaj gledanja izlaska sunca koji počinje u 0500h. Aj važi, stepenice i ne vidim. Još je mrak.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Puci prvi korača stepenice a ja za njim. Gledam gore i ništa ne vidim. Kako odmičemo tako se pravi veća razlika izmedju mene i njega. Ljudi me pretiču. Polako sviće i uvidjam da su stepenice i uspon čini mi se beskonačni, ma nema kraja. Nastavljam ali gubim dah. Zastajem, gledam na osvetljeni grad u daljini- lepo, pa ubrzo nastavljam. Otkucaji srca idu na 150, zastajem da se smanje. Puci viče odozgo ajde, ajde, možeš ti to. Ohrabren nastavljam i sada već po sistemu odmaram koliko treba da se srce uspori rad pa nastavljam. Kad ono nakon nekoliko stotinjak metara stepenica počinju i kolena da klecaju, već sam na dve trećine uspona. Reko sada kada kolabiram i strovalim se niz litice ni helikopter hitna pomoć nema da me nadje. Agonija bre! Sada sam već poslednji, svi su gore, promašiću prve zrake i onda sam džaba krečio. 

 

U 0455h sam se najzad ispeo na plato gde su bioskopska mesta zaposeli njih 50ak entuzijasta- sve alpinisti, majke mi. Gomila ljudi, a ja bez daha, Puci na svom sound baru pustio ambijentalnu muziku i pravi mi mesto da sednem, neki tip mi iz staklene čaše - a ja ne verujem - nudi hladnu vodu za piće, dok mi treći nudi ćebe. Ovde bre žurka. Sunce samo što nije, stigao sam u poslednji moment. Aj sad bioskop.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izlazi sunce i statue počinju da budu postepeno obasjane i tako izranjaju iz mraka na par metara od nas, Indijana Džons prizor. Uspon sa parkinga pešaka jeste bio naporan ali prizor izlaska sunca i prvo obasjavanje parka sa statuama je bilo nezaboravno. Dočekali smo ga skupa sa posetiocima iz celog sveta. Sa novim danom pukao je i pogled na ceo krajolik i region. Teško sve ovo fotke mogu da dočaraju.

 

.    
 

Fascinacija odmah navrla da je neko sve ovo na ovoj visini i ovom negostoljubivom predelu izveo i to u 1 veku pne. Ovo ide u fajl sa misterijom izgradnje piramida u Gizi. Zanimljivo je da karakteristike mauzoleja i loza sahranjenih kraljeva, pripadaju dvostrukoj, Grčkoj i Persijskoj kulturi. Multi-kulti priča, pa da. Elem, mi srećni kao dete koje dobije čokoladu.

 

 

Planina Nemrut je od kraja 18 v. postala čuvena je po ovim brojnim velikim drevnim statuama oko misteriozne kraljevske grobnice. Neki od kamenih blokova teški su oko 9 tona. Zajedno sa mauzolejom predstavljaju jedan od najambicioznijih građevina helenističkog perioda koji je podigao Antioha, vladar Komagena, kraljevine osnovane severno od Sirije i reke Eufrata nakon raspada carstva Aleksandra Velikog. 

 

.      

 

Sa istočne i zapadne terase su dva odvojena reda. Pet divovskih sedećih kipova od krečnjaka, identificiranih po svojim natpisima kao božanstava, okrenuto je prema napolju od tumula na gornjem nivou istočne i zapadne terase. Idu redom, Antioh, Demetra- jedina žena, Zeus, Apolon i Herakle. Ma ceo Grčki vrh koji je sebi za društvo izabrao Antioh ne bi li obezbedio kontinuitet vlasti i moći iz klasičnih vremena stare Grčke. Ovo kao poruku svima je rešio da smesti na preko 2000 mnv, gore medju bogove. Elem, uništenje kipova ubrzava činjenica da svake godine provedu pola godine zatrpane snegom plus gromovi i unje. Treba požuriti ko želi da poseti. 

 

.     

 

Oduševljeni doživljenim, vraćamo se dole u hotel. Drugim stepenicama. Bilo mnogo lakše nego na gore, valjda bez vremenske presije. Nego, bacim pogled, a tamo kućica za čuvare. Dobro, a kako oni dolaze do ovde. Malo bolje zagledam i vidim put. Mislim se, taj mora da ide dole na parking, kud ga ne ugledasmo jutros, mogli smo da proteramo motore do gore, a ne da za malo izginem na Nemrut stepenicama. Ubrzo smo bili dole spremni za vožnju do hotela.

 

Na parkingu se pojavio tip koji prodaje suvenire, pazarili nekoliko. Dobili smo i po čaj. Lepo. Utom se pozdarvljamo sa novim drugarima sa vrha Nemruta i jedni drugima želimo srećan out. Prema dole opet  vozimo pored visitor centra gde smo jutros po mrklom mraku pazarili karte. Sada je već divno sunčano, da je bilo oblačno i loše vreme ceo današnji plan bi nam skroz propao.

 

.     

 

Po povratku odmah odosmo na doručak. U restoranu puno ljudi. Dosta gostiju iz Azije. Doručak odličan. Nosimo hranu na terasu i uživamo. Već je 0900h. Nakon jutarnje avanture i doručka morali smo malo da odremamo te smo tek kasnije nastavili dalje prema Marašu. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon kratke dremke, pakujemo se i plaćamo smeštaj. Spava mi se. Kaže bolje keš, može. Pored recepcije sedi ekipa od sinoć. Pozdravljamo se. Jedan od njih je sada sa dečakom, može da ima oko 8 godina. Rekoh, hoćeš da se slikaš na motoru. Hoće. Penje se. Sve super. Medjutim, i mladji brat bi takodje, u isto vreme, kako je on odjednom dodirnuo motor tako je isti pao. Ispostavlja se da proširenje ćope nije dovoljno na šljunku da motor ne padne. Odmah sam znao da će sa klincima biti sve u redu, i bilo je. Malo su plakali i to je to. Medjutim pri padu, produženi turing vizir se polomio, skroz. Odmah sam ga bacio sa sve produženim malim vizirom koji se takodje oštetio. Bez istog sam vozio ceo put nazad do kuće. 

 

Eto, spisak štete smo ovim kompletirali, nakon naočara, Puci je izgubio maramu i kompas, a na kraju i kacigu je izgleda trajno oštetio, a sada ovo. Idemo dalje. Nakon svega, impresionirani nastavljamo put ka obližnjem čuvenom Rimskom mostu, i posle Adijamanu i Kahranmarašu. Posle planiramo nazad kući verovatno preko Konje, pa posle na moje omiljeno Čanakale. Uželeo sam se žene i deteta.

 

Momenat osvajanja cilja na turi je onaj kada potencijalno počinje antiklimaks. Destinacija je izvozana i većina lepog koje se iščekivalo je iza nas, i treba se dovući nazad kući koja nije blizu. Nedovoljno odmoreni, nekako od ovoga momenta razvijamo stomačne tegobe, koje će nas paralelno sa umorom pratiti do kraja ture. Ponekad na dužim turama je prisutna ta negativna psihološka dinamika i odbrojavanje do kuće. Nekako se ka cilju ide sporije a vreme leti, naspram povratka kada se tempo ubrza a vreme psihološki sporije ide. Ili možda samo umišljam, nisam siguran.

 

Silazimo sa Nemruta i odlučujemo da ne pravimo detour ka Rimskom mostu kod Nemruta, već smo ih nekoliko sličnih videli. Trpeći velike vrućine a već napunjeni lepim utiscima sa ture preskačemo i posetu Adijamanu.  Znali smo da će narednih dana morati puno kilometara da se napravi, a nismo videli naročito dodatnu vrednost turi ovom posetom. 

 

Važno za razumevanje našeg planiranje jeste da smo obojica imali ograničen broj dana za turu. Puci zbog posla, a ja zbog već dogovorenog porodičnog letovanja odmah nakon ove ture. Naravno da bi bilo bolje da se ostavi nekoliko dana lufta, ako za to ima mogućnosti. Ovo bi mogla da bude jedna od naučenih lekcija sa ove ture. Sa druge strane, nema žaljenja, hteli smo i odradili plan, ipak je ovo neka vrsta sporta i ponekad jeste povuci potegni.

 

Tako da smo sa Nemruta na putu za kuću, nakon dosta razmatranja, rešili da spavamo u Kahramanmarašu udaljenom svega 300 km. Nismo bolje smislili, Konja je bila predaleko. Odvezli smo se do ovoga grada putevima D-360 i D-835. To je bila naša poslednja poseta u JI Turskoj na ovoj turi. Veliki grad u ravnici na obroncima masiva Taurus poznat je po proizvodnji salepa, brašna koje se pravi od osušenih gomolja orhideja kao i specifičnoj lokalnoj vrsti sladoleda – dondurma, koji smo probali u Rufi. Zapadnije od drugih naših gradova, takodje je poznat po Otomanskoj arhitekturi koja ka zapadu dominira u odnosu na Seldžučku.

 

Pri prispeću, pomalo iznureni od svega i od vrućine, odmah se osvežavamo u lepom zelenom parku pod raspršivačima vode, i ledenim sokom od lubenice. Maraš nije imao jako lep smeštaj a da je cena dobra. Medjutim, našli smo sasvim pristojan Ada Residence za 55 EUR za ceo apartman, bez doručka. Vrlo povoljno. Tamo nas je simpa mladja ekipa dočekala, nakon ćaskanja raspremamo se. 

 

Ubrzo izlazimo da malo obidjemo grad, bazar i deo starog grada koji je očito vrlo konzervativan. Tu u jednom skromnom restoranu za lokalce klopamo domaće djakonije za manje od 15 EUR. U potrazi za modernijim supermarketom nalazimo i moderniji deo grada gde ima sve što smo tražili, i alkohol. 

 

Zanimljiv je ovaj miks sada vidjen i unutar jednog grada. Ovo donekle objašnjava velike probleme oko adekvatnog upravljanja ovolikom zemljom sa ovakvim verskim te svetonazorskim i ranije vidjenim etničkim polarizacijama. Lako je u svemu ovome izvući ishitrene zaključke, kojih se mi klonimo.

 

Tokom šetnje po starom gradu ubrzo smo zatekli prizore velikih razaranja kao posledicu zemljotresa iz 2023.g. Ovo nam je prvi put da se na ovoj turi susrećemo sa istim. Tako da odavde nema vesele reportaže, ni naročitih fotki, već samo tužan muk. Odlazimo na počinak misleći na sutrašnju dugu vožnju. Ližemo rane i bodrimo se. AC u apartmanu odlično radi, srećom.

 

Dan 11 od 14- Subota, od Kahramanmaraša do Konje 580 km. Preostaje 2200 km do kuće.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Dobro smo se naspavali i odmorili. Doručkujemo klopu iz šteka i sinoćnog pazara. Oko 0900h nastavljamo dalje iz Maraša ka Konji, preko Kajzera i pored Ercijes planine,  spektakularnog mrtvog vulkana zaslužnog za prirodni fenomen Kapadokije. 

 

Naime, imali smo dilemu kojom rutom dalje. Ipak smo se opredelili za ovu rutu skroz do Konje i to tik ispod Kapadokije koju smo posetili prošlog leta. Puci je bio u pravu, ova ruta se ispostavila kao odličan izbor. Treba da naučim da je majstor za mikro ad hok rutiranje, unutar makro definisane rute. Ima čovek osećaj za koji putić je lepši, meni su na mapi svi slični.

 

Poslednji put na ovoj turi vozimo Taurus planine putem D-825. Potez od Maraša do Kapadokije od oko 300 km seče ovaj masiv na vrlo dramatičan način. Tokom ove deonice redjaju se novi tuneli, mostovi, i spektakularni prevoji.  Moćne viste i uber dobra putna infrastruktura impresionira. Vožnja po ovoj prelepoj ruti nas je oživela i vratila nam je osmehe na lice. Ovo bi moglo da se sa zadovoljstvom vozi do besvesti. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zaključujemo da su naše vožnje Taurus planinama neočekivani hit ove ture. Voleo bih da ih opet vozimo. Ostatak rute putem D-300km do Konje je išao nižim i ravnijim predelima. Tokom ovoga dela vožnje neretko smo zastajali da fotkamo i uživamo u pejzažima. Saobraćaja nije bilo i sva lepota prirode je bila na izvolte. Izgleda da smo se za sada povratili. Dobro je, dobacujemo do Konje bez problema. Gas!  

 

Nakon 600 km celodnevne vožnje velikim bulevarom ulazimo u modernu Konju, centralna Turska. Grad leži na preko 1000 mnv, ništa neobično za Tursku koja je većinski visoravan. Savremeni Biznis gde god baciš pogled. Još fizički umorni od uspona na Nemrut i donekle emotivno potrešeni iz Maraša, odlučujemo se za novi R&R- Dedeman Konya! 

 

Tako da se u Konji vraćamo luks smeštaju. Dedeman za 100 EUR je bio super skroz, mada nam je neka svadba skratila večernji brčkanjac u super spoljnom bazenu pa smo morali da se zadovoljio unutrašnjim i odličnim djakuzijem. Šta ćeš, muke motorista.

 

Nakon raspakivanja i brčkanja, odlazimo u stari centar. Bazara i čaršije baš i nema kao u JI Turskoj, vidi se razlika, i u fazonu i u ponudi, mnogo tanje. Sa druge strane, poseta Mevlana muzeju sa Rumijevim mauzolejom, te nekoliko glavnih predivnih džamija je skroz opravdalo posetu ovom velikom gradu važnom zbog ovih znamenitosti. imali smo sreće da naidjemo i na venčanje i uparadjene mladence i svatove, vrlo egzotična pojava.

 

     

 

Konja je grad Rumija i Derviša. Sretni so što smo u ovakvom obilasku. Mevlana Dželaludin Rumi, Persijanac, bio je islamski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufijski mistik iz 13. veka. Rumi se smatra jednim od najvećih mističkih pesnika islama. Poštovan i od strane Hrišćana i Jevreja. Ako ga ikada uzmem u šake rado ću se setiti ove posete.

 

.  .  

 

Tokom pripreme ture saznajemo da je Konja jedan od najstarijih gradova na svetu, arheološka iskopavanja na brdu Aledin u središtu grada ukazuju da drevno naselje datira iz 3 milenijuma pne. Prema Frigijskoj legendi o velikom potopu, Konja je bila prvi grad nastao nakon potopa koji je uništio čovečanstvo. Kakva ezoterija, top!

 

.    

 

Inače, skupina vrlo interesantnih lokaliteta (Afyonkarahisar) drevne Frigije se nalazi i u blizini naše rute iz Konje za Bursu. Medjutim, ovoga puta ne možemo i to da postignemo, a hteli smo. Dodajemo i ovo pored Efesa i drugih POI, na onu našu listu sa mestima koje smo promašili i čemu nekada treba u Turskoj da se vratimo. Možda na željenom putu za Iran ako ikada sredimo te famozne karnete za motore. 

 

Završavamo obilazak grada opušteno ali bezuspešnom potragom za nečim za pojesti a da nam je dopadljivo, valjda više siti svega. Nekoliko uber turističkih restorana nas baš odbija. Brze hrane nema u vidokrugu. Sa slatkišima je bila druga situacija, poslastičarnica tonu. Odlazimo u hotel na počinak, dosta rano, kako bi sutra poranili.

Dan 12 od 14- Nedelja, od Konje do Alexandropulosa 950 km. Preostaje 1270 km do kuće.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Ranimo i nakon dobrog spavanja već oko 0700h napuštamo hotel i upućujemo se putem D-300 pa autoputom E-90 ka Eskišehiru, Bursi i Čanakale. Čvrsto smo rešili da dobacimo što dalje ka Grčkoj gde bismo da noćimo i vratimo se malo lepotama Grčkog Egeja, i budemo što bliže kući. U sjajnom liberalnom i univerzitetskom Eskišehiru smo bili prošle godina na putu za Kavkaz. Sjajan grad. Ovoga puta ga mimoilazimo.

 

Vrlo raspoloženi za vožnju lako dobacujemo do početka kraja Anadolijskog spusta koji je tek kod Burse. Tu se iznudjeno zabadamo u hladovinu pored BS na autoputu. Jakna na pod, tank torba umesto jastuka i eto dremke i po. Nakon pola sata ide umivanje, Pucijeva kafica pa nastavak vožnje prema Čanakale. Sjajan mali pit stop. Gas, ima još oko dve petine puta da se vozi do spavanja.

 

Inače, naši razlozi rutiranja u oba pravca preko Čanakale, a ne Istanbula su višestruki. Prošle godine smo bili u Istanbulu. U to kraju Turske je mnogo veća gužva po putevima. Leto je, pa je Grčki Egej puno interesantniji od pukog tranzita kroz Bugarsku. Poslednje, sve više prilikom planiranja radije optiram da u agendu i u rutu uključim prirodne i arheološke POI, a ne gradove kojih sam pomalo sit. Ako ću gradove da detaljno obilazim onda odem na neku namensku bus turu ili slično. Naravno da je ovo sve individualno i da je skroz u redu da se ova ruta kombinuje, npr. na tamo preko Bugarske i Istanbula a na ovamo preko Čanakale i Grčke, ili obratno. Sami odlučite. Kilometraže su slične, u zavisnosti na koji deo Turske se vaša ruta fokusira. Ono što bih ja voleo narednog puta da probam jeste da za Tursku vozim preko Sofije ali onda kod Plovdiva putem divnih Rodopskih staza da se spustim na Egej pa onda na Čanakale. Eto lepe teme za mudrovanje oko narednih tura.

 

Nakon par sati dinamične vožnje pristižemo na Čanakale 1915 most, koji spaja Malu Aziju i Evropu, i prelazimo na poluostrvo Galipolje. Ovde smo ušli u Malu Aziju, tu i izlazimo. Na tamo smo vozili uz Turski Egej, a na ovamo došli sa istoka. Kružna tura, već kao što na turi treba. Inače, imamo predivne prošlogodišnje uspomene iz Čanakale i sa poluostrva, oba prebogata istorijskim i turističkim sadržajem. S obzirom da je ova lokacija svega 400 km od Djevdjelije, prosto je neverovatno da naši turisti masovnije ne idu ovde na letovanje. Dodatno, autoput kroz Grčku Trakiju je fenomenalan a cene u Turskoj su niže nego u Grčkoj, a i usluga je generalno bolja, ili bar nije gora.

 

Nastavljamo dalje ka Ipsali i Grčkoj. Hrabrimo se, blizu smo kuće. Upravo smo rezervisali spavanje u Aleksandropulosu. Opet tankujemo na Shell BS pored Ipsale i pazarimo domaću ćeten alvu čija ponuda nas je obradovala, trošimo preostale lire i palimo za GP Ipsala. 

 

Iznenadjujuće brzo prelazimo oba granična prelaza i jurimo da spavamo u Aleksandropulusu. Nastavljamo Odos Via Ignatia autoputom presretni koliko smo danas dobacili. Odvozili smo celu Tursku bez ijedne saobraćajne kazne, svojevrstan podvig.

 

Stižemo u Aleksandropulos oko 2100h. Danas smo ubili skoro hiljadarku, oko 950 km, dobar osećaj,- rekordna dnevna kilometraža, i pojedinačno i tandemski. Sretni i zadovoljni, ali i preumorni i dehidrirani raspakujemo se u stanu blizu mora. 

 

Plašili smo se šta ćemo od smeštaja u jeku Egejske sezone naći u Aleksandropulosu. Medjutim, bilo je sve u redu. Apartman Downtown 4 smo dobili za 85 EUR, što je super u ovim uslovima. Svega 100 metara od gradske rive i preko puta pandurske stanice, lokacija je za naše potrebe bila top. Smeštaj je bio moderan, komforan i opremljen. Hladna voda u frižideru, normalan zamrzivač za vodu, i patroni kafe za aparat, čak i keks i sitne gricke su nam ostavljene. Od nas Apartman je na Bookingu dobio top ocenu.

Grad onako, ništa posebno. Nakon tuširanja odgegali smo se do rive prepunoj turista. Struktura istih nema veze sa ostatkom Grčke. Puno Arapa i Turaka. Častimo se turističko-Grčkom večerom za 50 EUR, nakon koje poslednjim atomima snage odlazimo na spavanje. Nismo uspeli ka stanu da nadjemo trafiku sa hladnom vodom, ipak je kupujemo u restoranu za 1.5 EUR velika flaša. 

 

Pretoplo je, sreća pa klima radi. Medjutim, usred noći budim se u znoju, vidim da klima ne radi. Bauljam da je opravim. Ne uspevam. Ošamućen od svega tek pred jutro mi pada na pamet da otvorim prozor koji sinoć od zavese i obnevidelosti nisam ni video da ima. Otvaram ga i spašavam se.  Nastavljam da spavam, najzad u miru.

 

Dan 13 od 14- Ponedeljak, od Aleksandropulosa do Skopjja preko Kavale i Soluna 830 km. Preostaje 440 km do kuće.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

Rano smo ustali nakon očajno vrele noći. Vlaga, koje nije toliko bilo u JI Turskoj nas je dotukla. Puci donosi dugo željeni Grčki frape i smejemo se u vezi svega. Prvi srk frapea bio je neverovatno ukusan. Žena iz susedstva nas kroz prozor opominje da ne galamimo. Opet se smejemo, ali tiše.

 

Rano krećemo i nastavljamo ka našoj Kavali. Pola puta je to do Soluna gde treba kod Dime da se za gume nacrtamo do 1600h. Stižemo u Kavalu nakon dva sata lepe vožnje. Naše kafanče na plaži, travnjak i more, kraj!  Na putu ka Turskoj ovde smo imali super pauzu.

 

Povedeni ovim lepim uspomenama, kao da su od pre godinu, a ne 12 dana, opet smo svratili. Ovoga puta bez klope i prskalica. Samo dvočasovno kupanje i Grčki frape. Plus druženje sa starijim Nemačko-Grčkim parom. Gosp
odja čekirala motore i kaže da je moja Honda lepša, Nemac kaže BMW je BMW- smejali smo se do besvesti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Okupani i osoljeni, nastavljamo za Solun oko 1200h, ima još oko 150 km. Na putu za Solun vozimo, a sunce na 43c udara u glavu. Mozak se pomutio, a stomak okrenuo. Ovakve tegobe nismo imali ni u Dijabakiru. Svraćamo na parking, ali tamo ni granka a kamoli debela hladovina. Spašava nas Turski kamiondžija, pušta nas u hladovinu njegovog kamiona uz koji se priljubljujemo. Hidrirali se i uzeli elektrolite. Aktivnog uglja odavno više nemamo. Apoteke u Turskoj nisu radile. Te petak je njima nedelja, te nedelja je nama nedelja, misli, nemam pojma kada rade a kada ne, za bazare se zna, uvek rade. Utom, lagano kroz parking prolaze kola hitne pomoći, valjda da pokupe od vrućine kolabirale kamiondžije, nemam pojma. Ovo bilo malo nadrealno.

 

Nakon pola sata dolaska sebi nastavljamo za Solun. Spuštanje u grad obilaznicom kroz ludi saobraćaj je bio kao vožnja u luna parku onim automobilima sa gumom okolo. Znači, ljudi misle da je u Turskoj saobraćaj lud, meni je ovo ludje.

 

Još uvek pakleno vruće. Stižemo na vreme, oko 1500h, u naš pit stop "Tyre Pro" servisa kod Dime koji nas je opremio i ispratio za Tursku a sada dočekao i opet sredio. Hvala mu. Šteta što navija za Pao.

 

Najzad pazarimo aktivan ugalj. Prvi put ful engleski, kao u svakoj apoteci u Grčkoj. Po navici nikako da smirim ruke i gestikulaciju, navikao po Turskoj na nemušti jezik. Pored servisa kafić Frape Haus, aklimatizovan, malo sedimo u kao ladovini napolju da pušimo, malo više bežimo unutra pod AC- moglo je to i hladnije. Svaki put op po pola kile hladne vode, EUR svaka. Jeli nam se girosi, ali ko će u potrazi da baulja okolo po ovom nevremenu. Da ne verujuš da ljudi zapravo sada ovde konfekcijski letuju i plaćaju za to. Taurusi su majka. Mislim se mator si ti više da voziš na jug tokom jula i avgusta. Nije ni čudo da sam odmah nakon ove ture zapalio za Alpe na jednonedeljnu turu - da se propisno ohladim.

 

Gotovi motori. Palimo odmah za GP Evzoni jer vidimo da temperatura neće dole bar još nekoliko sati, nema čekanja, gladni odosmo kod Djoke u Mrzence. Rebro si je rebro, sa Makedonska salata sa pečen ljut piper. Ko će to dočekati. Izlazak iz Soluna je bio iznenadjujeće brz, i to kroz ceo grad, pre poslednje Grčke deonice pauza za pivo i sladoled. Za 15 minuta nastavljamo, vožnja do granice brza, a prelaz za par minuta. Milina.

Nakon namerno ne obilnog ali super svinjskog - za promenu, roštilja u Mrzencima, nastavljamo za Skoplje. Mislimo se, samo da prodjemo Demir kapiju i tunele pa će malo da zahladi da danemo dušom. Pre pokreta Djoko himself me kritikuje što tek sada nakon 30 godina postojanja svraćam u ovaj u Beogradu legendarni restoran na putu za Grčku. Šta ću, kriv sam.

 

Stižemo u Skoplje oko 2100. Na istom mestu pokreta, kod Brikolaža, parkiramo, pijemo ladno pivo za rastanak- the Skopsko, brzinski evociramo najsnažnije uspomene- u neverovanju, zadovoljstvu i ponosu šta smo sve prošli i doživeli, grlimo se i rastajemo. Meni ostalo još malo do kuće, to će motor sam da vozi.

 

 

Dan 14 od 14- Utorak, od Skoplja do Beograda 440 km, ukupno prevalili 6760 km.

Mapa današnje rute:

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

 

U Skoplju se tandem rastao, zadovoljno, ponosno, prepun utisaka. Moja preostala deonica ture se čini kao odlazak do obližnje prodavnice, daš gas i u Beogradu si. Posebno radostan mi je ulazak i povratak u zemlju. U momentima povratka nakon dužih putovanja izreka svuda podji ali kući dodji ima smisla ponekad. Jutros nisam poranio - startujem tek oko 1100. Dojučerašnji pritisak tokom faze povratka nekako je nestao.

 

Ulaz u Srbiju je bio brz uprkos gužvi a ostatak vožnje do Niša još ekspresniji. Medjutim, ostajem bez goriva na autoputu nakon Niša. Ovo mi nije prvi put. Ne znam, nekako kada se vraćam ovim pravcem, valjda hitajući kući, redovno dam gas do daske pa potrošnja enormno poraste. Sreća pa odavno imam Givi kanticu od 2.5 litara sa ekstra gorivom okačenu na zadnji kofer. Voziš kanticu punu goriva tokom ture od preko 6000 km i onda je prvi put upotrebiš na par sati do kuće. Svašta, ili je to samo znak opuštanja i igranja koji je sastavni deo cele priče. Ne znam.

 

Smejem se sam sebi, istačem gorivo iz kantice u rezervoar motora i teram dalje. Ubrzo sam bio kod kuće na Novom Beogradu. Klasika nakon dužih tura, istovarim se na stepenište ulaza i sednem i zapalim tompus za happy end, i mislim se… da sada neko u prolazu ponudi neku dobro turu da se odmah ide, čini mi se da bih odgovorio… par minuta- molim te, da odnesem sve ovo gore, poljubim dete, istuširam se i spakujem čiste stvari i eto mene dole. Šta ti je turing virus, za virus nema antibiotik, mora sam da prodje.

 

Suma sumarum, cela ova velika tura je prošla bez velikih problema sem tegoba prouzrokovanih žegama, koje su u isto vreme i kod nas bile nevidjene. Bilo je sitnijih, već spomenutih. Planine Taurus i Gornja Mesopotamija dali su nam više nego što smo smeli da se nadamo.  Izvozali smo preko 6000 km, obišli 10ak gradova sa bazarima i istorijskim znamenitostima, te 6 velika arheološka nalazišta. Imali smo bezbroj preljubaznih sagovornika i dogodovština. Malo li je u ovim i ovakvim vremenima.

 

Ali nije sve u količini i još važnije, saznali smo i sledeće, Nemrut Dagi, Rufa i Avramovama priča, te Pamukkale, Antep, Mardin, Dijabakir i spektakularni Gobeklitepe su nam se urezali u dušu na najlepši mogući način. Obišavši svo ovo blago pitam se šta li drevnog i lepog tek ima preko granice, u Siriji i Iranu. Već gledam u tom pravcu. Biće svega, samo zdravlja da bude.

 

Bezbedno, i samo gas! 

 

Život se ne meri brojem udisaja, već  brojem trenutaka koji oduzimaju dah.

 

© Copyright, Mladen Momčiović, 2024

 

A koga zanima evo ga i potrošeni budžet:
Putarine: SRB 20 EUR, MKD 10 EUR, GRČ 20 EUR, TUR 20 EUR, Total: 70 EUR.
Ulaznice za POI: oko 100 EUR
Spavanje sa doručkom: Skoplje 30 EUR, Troja 30 EUR, Pamukale 40 EUR, Side 35 EUR, Adana 45 EUR, Rufa ukupno 100 EUR, Mardin 60 EUR, Nemrut 40 EUR, Maraš 30 EUR, Konja 50 EUR, Aleksandropulos 40 EUR, Skopje 30 EUR. Total: 530 EUR
Gorivo: oko 500 EUR.
Klopa, piće, razno: oko 360 EUR.
Grand total: oko 1560 EUR

  

 

 

Promenio pre 43 minuta član maxmladen