When in doubt...RIDE!

[Forsberg 3160 Napisano Jul 14, 2023 (promenjeno)]

 

Prolog

 

Ovo putovanje desilo se donekle neplanirano. Turska mi je oduvek delovala predaleka da bi se vozila, a dobiti dovoljno slobodnog vremena na poslu da se može organizovati put tako da ima poente prevaliti skoro 1000km samo kako bi se stiglo do nje nikad mi nije delovalo realno. Ipak, i pored toga, jeste mi u malom mozgu stajala kao neka destinacija na koju bih voleo da odem kada dođe vreme i društvo. Možda je ovo drugo bilo čak i problematičnije.

 

U principu, vozim sam.

 

Najviše zbog toga što u svom okruženju imam tek nekoliko ljudi koji voze motore, a sa njima ume biti teško organizovati se za vožnju. Drugi razlog je taj što sam već navikao na to da ne moram da se prilagođavam tuđim željama i stilovima vožnje. Kada sam sam, brzina i pauze zavise isključivo od mene. Ne pušim i ne pijem kafe, tako da i nemam potrebe stajati češće nego što to pojedini delovi tela zahtevaju.

 

Ruta takođe zavisi isključivo od toga kuda se meni ide. Mogu da je skratim ili da je produžim bez da moram da nagovaram bilo koga na bilo šta. Kompromisi koje pravim bitno je da odgovaraju samo meni. Već neko vreme nemam predug fitilj za lovačke i isprazne priče ili makar one koje se meni čine takvim. Često u ovom svetu motociklizma ljudi se upuštaju u razgovor da bi mnogo rekli umesto da bi nešto čuli, a ja sam za to već izgubio strpljenje. I u ovom svetu, ali i u svakodnevici. Tako da u suštini taj ceo koncept vožnje sam u 90% slučajeva radi bez greške. Međutim, duža putovanja spadaju u 5% gde ići sam nije baš savršeno zadovoljstvo. Preostalih diskutabilnih 5% ostavljam za one solo vožnje koje ispadnu manji doživljaj nego što bi bili da su vožene u društvu.

 

Tokom prošle godine, jako sam malo vozio. Postalo mi je naporno da oblačim opremu na 30’C ili više. Motor je dobar deo leta prestajao na parkingu. Polako mi je kroz glavu počela gmizati misao da li je došlo vreme za rastanak od dvotočkaša. Na kraju krajeva, živim sam i najčešće radim od kuće, tako da dosta vremena provodim sam u svakom slučaju. A onda još kad dođe vikend, pa se opet treba sam voziti ume negativno uticati na motivaciju.

 

Ipak, negde pred kraj sezone kad sam se rešio da iskoristim nešto niže temperature i odem da se provozam, u povratku sa jedne od vožnji, na perionici upoznajem @kokot. Ispostavlja se da živi na 5 minuta od mene i dogovaramo se da se provozamo zajedno kad nađemo vremena. Preko njega upoznajem još jednu devojku tako da eto sad ni od kuda u mesec dana imam potencijalno društvo za buduće ture. Kroz razgovore, pominju se daleke destinacije, tako da sad i meni počinje da radi crv u mozgu gde ići i da li ići.

*

Volim da gledam serije. Da nije njih bilo, mislim da bih iskočio iz kože za vreme svih onih zatvaranja u koroni. I danas volim uvek da imam jednu seriju koju gledam, makar jednu epizodu dnevno. Nemam kablovsku i informišem se online. Dakle, ne provodim sate i sate ispred TV-a. Na ovaj način sebi opravdavam da je okej imati u svakom trenutku jednu seriju koju pratim.

 

Pre, sad već, godinu i po dana, dakle u zimu 2021/2022, serija koja je bila na meniju je Gomorra. Snimljena je po knjizi koja je napisana na osnovu istinitih događaja, mada verujem da to svi već znate. Ono što je bitno je da se radnja serije smeštena u Napulju, a to samo po sebi znači da lokacije na kojima je serija snimana su fantastične. Svega tu ima. Od neuspelih betonskih blokova koji (su) zbog svih okolnosti izgledali kao iz nekog drugog sveta (deo je sad već srušen, jer je nivo kriminala i droge toliko bio visok da je ceo projekat obeležen kao izgubljen i jedino preostalo rešenje je bilo da se to naselje nazvano Le Vele sravni sa zemljom), preko starih delova Napulja koji i dalje tako izgleda, pa sve do unutrašnjosti stanova gde se može videti milion različitih stilova uređenja, mada u ovoj scenografiji često prevladava visok nivo italijanskog kiča, mislim, stila. No, ono što je bitno za nas danas je da je gledanje Gomore imalo za posledicu, naravno, i želju da posetim Napulj.

 

Početkom ove godine, dok je zima i dalje bila dovoljno blaga, ali i dovoljno hladna da vožnja motora uopšte i nije bila opcija, počinjem da kujem plan. Imam stari odmor koji moram da iskoristim do kraja juna. Ne skijam, tako da odlazak na planinu mi nije želja niti faktor u ovom procesu planiranja. Dakle, sigurno bih mogao da izdvojim 10 radnih dana i da posetim Napulj, Amalfi obalu i još neke interesantne stvari na putu.

 

Ako odem trajektom iz Dubrovnika, mogu i deo Bosne da uključim. Ako se vratim trajektom za Drač, mogu i deo Albanije, Kosova i Crne Gore da obiđem takođe. Možda ne bi bilo loše spojiti 15 radnih dana i uzeti 3 nedelje odmora? Koliko košta trajekt? Koliko je smeštaj? Koliko je gorivo? Majku mu, sve skuplje od skupljeg! Ali dobro, ako ponesem šator i kampujem van velikih gradova po Italiji, možda bih mogao celu priču za završim sa 800 evra. Boga mi, nategnuto. Mislim, lepa je Italija, ali to gorivo od 2 evra za litar mi teško pada na budžet.

Šta mogu… Zoom out mape i gledaj šta se još nudi.

 

Rumunija? Voleo bih da je obiđem motorom, ali nema poente ići pre avgusta. Bosna? Previše obična za potrošiti 15 dana u njoj. Hrvatska? Radije ću da dam lovu u Italiju negu u Hrvatsku, tu mogu i na 5-6 dana da odem, a da se isplati. Bugarska? Šta raditi 15 dana u Bugarskoj? Istanbul, tamo sam već bio. Mada, pre 15 godina sam takođe bio u Oludenizu i išao na paraglajding. Od tad želim da skočim iz aviona, mada bih voleo i da ovde letim opet. Cena smeštaja u Turskoj? Razumna. Kampovanje? Može svuda osim ako nije drugačije naznačeno. Cena goriva? Evro!

 

Odluka je pala, a pašće i Turska! Datum polaska 26. maj!

 

O nazivu

 

Naziv teme, kao i neka vrsta naziva celog putovanja ili, još lepše rečeno ekspedicije, isprva je predstavljao radnu verziju. Kasnije, ispostaviće se, bio je proročki.

Kako se planirani datum polaska približavao, tako se i sve više znakova pitanja postavljalo o samom putu i o tome da li će se desiti. Ruta je bila isplanirana i to, ja mislim, dobro. Međutim, jedan za drugim su se ređali događaji ko su direktno uticali na to da se datum polaska ne zna do poslednjeg trenutka.

 

Prvo, iako mi je odmor odobren, situacija na poslu se zakomplikovala. I bila je sve komplikovanija iz dana u dan. Ja nisam tu mogao mnogo da učinim da se ona promeni, ali se jesam loše osećao što planiram odmor u trenutku kada nije sve pod konac i što ću svojoj zameni ostaviti jako puno stvari koje bi trebalo da isprati. Na celu ovu papazijaniju, kompanija odlučuje da nas vodi na tim bilding na Kopaonik od 22-24. maja. Pošto je moj plan bio da krenem 26. ovo i ne utiče previše na datum mog polaska, ali otvara mogućnost da krenem ranije na put i produžim ga za još dva dana. S druge trane, ozbiljno utiče, and not in a good way, na vreme dostupno da se gomila problema na poslu reši ili makar uprosti. Još jednom loptica nije u mom dvorištu i i dalje mogu samo da gledam sa strane i nadam se da će se sve razrešiti na vreme. Ipak, najveći problem predstavljao je zaista pravi problem.

 

Deset dana pre nego što sam planirao da otputujem, uz puno loše sreće, uspevam da probijem rezervoar za gorivo ključem za kofer. I to u trenutku dok ga vozim ka Sebi da mi napravi nosače za bočne kofere.

 

Gorivo lipti iz punog rezervoara, isisavamo ga u kante i motor ostaje kod Sebe naredna 4 dana da reši nosače. Ja nalazim majstora koji bi trebalo da može da mi popravi rezervoar, ali naredne nedelje nikako ne uspevam sa njim da se dogovorim oko termina popravke. Nekoliko dana kasnije i već je utorak, 6 dana pre planiranog polaska na Kopanik, a ja i i dalje nemam ispravan motor. Srećom, zovem Ugrešića iz Barajeva i on mi kaže da dođem istog dana, ali ne motorom, nego da mi majstor skine rezervoar i samo njega da donesem. Kaže, do petka popodne će biti rezervoar gotov.

 

Ovo je prihvatljivo, ali nije savršeno, jer sam planirao u petak da uradim tehnički i registraciju, a kako stoje stvari, motor mi neće biti sklopljen do tada i to znači da bih morao da pomerim polazak sa ponedeljka ujutru na ponedeljak popodne, što znači da ću kasniti na Kopaonik, a to znači da je možda bolje da idem autobusom sa firmom, pa da se vratim nazad po motor, ali to nije avantura, AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!

 

Ovo je možda i najveći znak pitanja u celoj priči i jedna od prvih situacija u kojoj se radni naziv pretvara u stvarni naziv puta.

 

Zovem tehnički i pomeram sa petka za ponedeljak. Zovem svog majstora i odlazim kod njega, on skida rezervoar za sat vremena, sedam u taksi i idem kući gde sedam u svoj auto i vozim rezervoar u Barajevo. Kad je Nemanja video rupu pita jel imam pola sata da mi to odmah reši. Mislim se, druže imam sve vreme ovog dana, rešavaj!

 

U svakom slučaju, zakrpi on rezervoar za pola sata, zovem svog majstora da mu javim da donosim rezervoar u četvrtak umesto u ponedeljak, zovem tehnički da mi vrate termin sa ponedeljka na onaj u petak koji sam prvobitno bio rezervisao. U sredu popodne zafarbavam autolakom vrh rezervoara gde je bila rupa kako bi mogao da se osuši do četvrtka ujutru i vraćanja na motor, a u petak završavam i tehnički! Dakle, jedno po jedno uspevam da rešim dok mi telefon nenormalno zvoni, jer na poslu je haos! Ipak, u petak popodne sve je rešeno i mogu da se spremam za polazak.

 

Na kraju odlučio sam da motorom idem na Kopaonik i tim bilding, a onda pravo sa Kopa za Bugarsku i Tursku. Na Kopu sam od ponedeljka do srede, a četvrtak i petak pokrivam tako što sam dao krv i dobio 2 dodatna slobodna dana. Već neko vreme hoću redovno da krenem da dajem krv, ali sam bio na jednoj listi za doniranje trombocita, pa nisam hteo da dajem dok ne vidim da li ću im biti potreban.

 

Preko vikenda kreće pakovanje kako bih u ponedeljak ujutru bio spreman za polazak i 1. dan puta.

Promenio Jul 15, 2023 član Forsberg

[Влајко 1323 Napisano Jul 14, 2023]

Ииидееемо... Дај те кокице и окачи неку слику слободно

Sent from my 2201116SG using Tapatalk

[waterman 160 Napisano Jul 14, 2023]

Kod nas u firmi kad daš krv moraš odmah taj dan i sledeći da iskoristiš ,a ne da ostaviš za neku drugu priliku.

[travelman 12884 Napisano Jul 14, 2023]

Daj neku sliku pa da izaberem i obecam ti gde cuse slikati dogodine u istoj pozi kao ti.

 

Pratim citam  i prepisujem kao prosli put   ...

[ZeleniZub 98 Napisano Jul 14, 2023]

Zanimljiv pocetak, pratim, idemo dalje!

[Forsberg 3160 Napisano Jul 14, 2023]

5 hours ago, waterman said:

Kod nas u firmi kad daš krv moraš odmah taj dan i sledeći da iskoristiš ,a ne da ostaviš za neku drugu priliku.

Pa ja nisam siguran kako to tačno ide u mojoj firmi, ali sam krv dao u petak i pisao slobodne dane sledeći četvrtak i petak i nisu mi pravili problem. Možda, jer sam odmah isti dan podneo zahtev. Pošto smo išli na taj Kop, sve i da sam hteo da dam dan pred put, ne bi bilo moguće gore... Ali ima logike da odmah koristiš slobodne, jer dobijaš to da se "oporaviš", ali je super kad je firma kul, pa ne ide u sitna crevca. 

 

Inače, tempo objavljivanja će biti malo sporiji jer ima teksta kolko oćeš, pa ne bih da se ljudi smore. 

[živke 4193 Napisano Jul 15, 2023]

Drugi i treći passus kao da sam ja pisao. Gomorrah je jedna od najboljih serija koju sam gledao.

Tako da - pratim

[Forsberg 3160 Napisano Jul 15, 2023 (promenjeno)]

Dan 1. 22. maj Beograd – Kopaonik

 

Vikend je prošao u pripremama i pakovanju. Stvari delim na dve gomile, jednu za Tursku, drugu za Kopaonik. Planiram da stvari sa Kopa drugar vrati za Beograd.

 

Oko 10h spremni za pokret

 

U ponedeljak ustajem rano i završavam po kući šta juče nisam stigao. Hrpa prljavih sudova stoji u kuhinji, a ja ne mogu da ih tek tako ostavim. Drugo, dogovorio sam se da drugarom da menjamo kola za potrebe njegovog odlaska na more, jer njegov auto nije u stanju za duži put. Isto ovo jutro on treba da dođe da uradimo ovlašćećenje kako bi mogao da izađe iz zemlje. Autobus sa kolegama bi trebalo da krene u 9h i ja gađam da krenem malo posle njih. Ne bih voleo da stignem na Kop nekoliko sati kasnije u odnosu na njihov dolazak, pa se i trudim da krenem u slično vreme kad i oni.

 

Motor je natovaren sa tri kofera i velikom torbom iza mene u kojoj je oprema za kampovanje: šator, dušek, vreća, stolica i ostale sitnice. Lepo sam sve pričvrstio i krećem ka Milošu Velikom. Izlazim na njega preko novog uključenja na kraju Vojvođanske ulice, puštam muziku i uživam u vožnji do Čačka. Malo pre izlaska sa autoputa stajem na pumpu i dobijam svoju prvu fotku sa ovog putovanja.

 

Prva fotka nas obojice na ovom putovanju

 

Kao što je i očekivano, kod Čačka se isključujem sa autoputa i preko Mrčajevaca vozim u smeru Doline jorgovana. U Ušću pravim pauzu oko pola 2 da pojedem konzervu skuše i da se malo odmorim. Saznajem da je jedan auto stigao na Kop, autobus nije mada autobus ide autoputem E75. Takođe, postoji i auto koji je tek sad došao do Mrčajevaca. Dakle, moje prolazno vreme je sasvim korektno.

 

Što se tiče same vožnje, teret skoro da ne osećam. Kroz krivine uživam, mada je u nekim lepim delovima puta bilo gužve. Preko Jošaničke banje penjem se na Kopaonik i kako vreme prolazi sa prijatnih oko 22 stepena dolazim na manje prijatnih 13-14 stepeni u centru Kopa. Nema veze, svakako je kraj vožnji.

 

Pošto je prognozirana kiša sve dane koliko smo na Kopu, odlučujem da odrešim kesu i parkiram motor u garaži hotela. Inače, Kopaonik je prazan. Bukvalno prazan. Mislim da smo mi bili jedini gosti na planini. Svakako jedini u hotelu.

 

Kako sam ja stigao, 5 minuta kasnije stiže i autobus. Smeštamo se i pravac na bazen. Ovaj i ceo naredni dan rezervisani su za red saune-red bazena. Tako je i bilo.

 

*

Vidim da nisam okačio mapu puta, pa evo da ispravim grešku.

 

 

Promenio Jul 15, 2023 član Forsberg

[Forsberg 3160 Napisano Jul 16, 2023]

Dan 2. 24. maj Kopaonik – Plovdiv

 

Nakon što smo se noć pre zarakijali,  legao sam oko 3h pod pritiskom puta. Plan je da ustanem u 9h. Šest sati sna trebalo bi da bude sasvim dovoljno za odmoriti se. Ipak, navikao sam da se budim ranije, tako da sam već između 7 i pola 8 bio polu-budan. Pokušavam da odspavam još malo, ali i ne ide baš. Nema veze, ustajem i odlazim na doručak. Ostalo mi je da prebacim još neke stvari u motor uključujući neseser i nepromočive cipele za hiking.

 

Ipak, gledam one cipele, mislim se idem u Tursku u junu to na jug, šta će mi i one, nema šanse da bude kiše, a planirani hiking mogu i u običnim patikama da odradim. Bolje da ponesem samo patike civilke, a u čizmama za vožnju ću svakako da vozim. Rešavam ni da mi jedna košulja takođe nije potrebna, tako da manje-više, samo preteški neseser dodajem u top case i još poneku majicu u kofer sa strane.

 

Primetio sam da često odlažem polaske. Danas, žao mi je da krenem dok su kolege još tu, jer sinoć je bila super zajebancija koja se preliva i na ovo jutro. Iako me čeka dosta dug put, krećem tek oko pola 12. Dosta vremena mi je oduzelo pričvršćivanje torbe na motor, a pre toga dodavanje stvari u kofer. Već se pitam koliko će mi vremena ova gimnastika ubuduće oduzimati.

 

Jedna pametna stvar koju sam uradio u odnosu na svoj put u Albaniju 2020. je činjenica da sam poneo kišno odelo. Ono se nalazi u tank-torbi zajedno sa rukavicama za kišu, japankama i konzervama sa ručkom za uz put. Kakva je to promena kad ujutru doručkuješ sa švedskog stola da bi 5-6 sati kasnije mrmljao skušu u sosu od paradajza po ustima i zalivao je nekim bugarskim sokom od pomorandže.

 

Pominjem kišno odelo, jer, naravno, 5 minuta nakon napuštanja hotela, počinje kiša. Nebo je sivo i oblaci su niski. Jasno mi je da nemam čemu da se nadam i da moram odmah da se obučem za pljusak.

 

Sa Kopaonika se spuštam putem preko Brzeća kroz vlažne krivine teškim motorom. Da se ne lažemo, pomalo se mučim. Ne znam u čemu je fora. Dva dana pre sasvim sam lepo vozio i uživao u vožnji. Danas, osećam se kao na ledu. Ili je do težine ili je do pritiska u gumama. Pre kretanja iz BG-a dopumpao sam ih za 0,1 bar svaku zbog tereta. Da li je neka ispustila do danas ili šta je bilo, ne znam. Znam da su se već dok sam stigao do prve pumpe zagrejale i da sad nema poente proveravati pritisak.

 

Dobra vest je da je kiša prestala kad sam već bio negde oko Brzeća. Čim sam se uverio da je to to što se tiče padavina, skidam kišno odelo i nastavljam dalje ka Prokuplju. Ovde sam pravio pauzu pri povratku iz Albanije, a danas mi je takođe plan da ovde zastanem na brzinu.

Prvo, nisam poneo keš iz BG-a. Ne volim da nosim velike količine keša sa sobom, jer onda uvek imam strah da li ću negde da izgubim taj novac. U novčaniku uvek imam oko 2000 dinara i to mi je dosta. Za sve ostalo tu je MasterCard.

 

Umesto da idem do Niša kako bih tamo podigao devize na Mobi bankomatu, shvatam da mi se verovatno više isplati da podignem dinare u Prokuplju i kupim evre na licu mesta. Ovako neću morati da se uvlačim u centar Niša. Opet idem do one iste apoteke kao na povratku iz Albanije. Na kraju, u pešačkoj zoni nalazim i prodavnicu sa kineskom robom i tu pazarim malu torbicu koju uvek mogu nositi preko ramena, a u njoj dokumenta i slične sitnice. Prezadovoljan što sam sve ovo uspeo da završim za nekih 20 minuta, sedam nazad na motor, javlja mi se prolaznik sa istom kacigom kao mojom i nastavljam dalje ka Nišu.

 

Ovde sam naišao na malo problema, jer se deo puta ka Nišu obnavlja i postoje znaci za obilazak koji vodi preko Žitorađe. Kuda se obilazi nisam znao, pa sam pratio znake jedno 15 minuta, pa kad sam video da mi se ne sviđa gde me put vodi zastao sam da proverim šta Gugl ima da kaže na ovu temu. Zaključujem da nema šanse da je put ka Nišu u potpunosti zatvoren, okrećem se nazad i put nastavljam prvobitno isplaniranom trasom. Naravno da put nije zatvoren, ali se vozila naizmenično propuštaju. To nama na motorima, naravno, nikad nije bio problem. Uz povremenu laganu kišicu koja prska iz poprilično vedrog neba, nastavljam do autoputa, onda samo gasss ka Pirotu i granici.

 

Moje putovanje ne bi bilo moje putovanje da negde zamalo ne ostanem bez goriva. Tako mi se desilo i ovde. Negde na 40km od granice pali mi se lampica za rezervu, a pumpe nigde na vidiku. Smanjujem brzinu, koliko mogu vozim i u leru i skrećem na jedno odmorište gde su parkirana dva kamiona. Konsultujem se sa jednim od vozača i on mi objašnjava da ima pumpa jako blizu, ali mora da se siđe s autoputa. Do ovog trenutka nisam verovao Guglu kad su u pitanju ovakvi detalji na mapama, ali ispostaviće se da su podaci koje ima poprilično ažurni. Tankam gorivo i vraćam se nazad na put ka granici i Plovdivu.

 

Što se tiče granice, obe prolazim lagano. Na našoj strani nije bilo gužve, dok kod Bugara ima nekoliko automobila ispred mene. Ipak, kako nije velika gužba niti je vruće, odlučujem da sačekam u redu. Deset minuta kasnije i ušao sam u Bugarsku!

 

Čim se uđe u Bugarsku odmah kreću radovi na putu, tako da odmah pratim putokaze i obilazak od oko 100m, a onda izlazim na autoput. Put je dobar, ali tu i tamo ima radova, pa se vozi suprotnim smerom. Negde oko 4h stajem na pumpu da pojedem gorepomenutu skušu u sosu od paradajza i nastavljam dalje. Obilazim Sofiju i narednih 100 sati vozim ka Plovdivu.

 

Odlična stvar kod mog motora je to što je jako udoban i mogu satima da sedim na njemu bez velike potrebe za pauzama. Ono što na ovom putovanju nije bilo savršeno je to što mi je strujanje vazduha stalno podizalo jaknu na leđima. Pretpostavljam da se vazdušne struje odbijaju o ivice kofera koji ih tera uvis. Onda, pošto na zadnjem delu sedišta imam torbu sa stvarima za kampovanje vazduh nema gde osim da se obije o torbu i pravo meni ispod jakne, naduva je i hladi me po krstima. Hladiti po leđima može zvučati lepo. Možda tako i jeste na preko 30’C. Ipak, na ovom putovanju nikad mi to nije prijalo i uvek mi je bilo hladno, a pogotovu kad je temperatura bila 22’C ili niža.

 

Do Plovdiva uspešno izbegavam kišu na jako puno mesta. Svaki put kad bih pogledao ulevo, video bih crno nebo i stub kiše koja pada. Obilazeći Sofiju, vozio sam po mokrom kolovozu. Srećom ja u kiši nisam bio.

 

Ovde sam rezervisao smeštaj i stižem oko 7h uveče. Krenuo sam u pola 12 jutros. Umoran sam i spreman za tuširanje, večeru i krevet. Ulazim u grad, a tamo cigaska svadba. Ili sam tako mislio u tom trenutu. Sad mislim da je ipak bila proslava mature ili 18. rođendan. Sreda. Svakako izgleda kao svadba. Vrhunac je Chrysler PT Cruiser čiji je krov modifikovan tako da izgleda kao kočija iz Diznijevog crtaća. Nju prati kolona vozila i glasna muzika. Pitam se gde sam ovo došao.

 

Jako brzo GPS me navodi do hostela, a tamo – vrata zaključana. Zovem broj koji je naveden na vratima i ispostavlja se da oni mene očekuju tek oko ponoći i da zato nikoga nema. Daju mi predlog ili da čekam sat vremena ili da idem u obližnji hostel sa kojim oni sarađuju. Shvativši da je mesto verovatno skroz prazno, odlučujem da sačekam sat, jer to znači da ću imati svoju sobu po ceni od oko 10e za noć. Posle celog dana vožnje i sinoćne žurke, to mi sasvim odgovara. Javljam da ću da sačekam sat vremena.

 

Zamalo parking

 

Dok sam čekao, pojavljuje se komšija od oko 70 godina. Na ne-sjajnom engleskom, ali dovoljno dobrom da se koliko-toliko sporazumemo mi predlaže da parkiram motor kod njega u dvorište. Iza kuće i niko ga neće videti. Uspevam nekako da prođem motorom kroz usku kapiju i stazu, parkiram iza i pitam čikicu kako da ga dozovem ako mi motor bude trebao. On mi tu nešto objašnjava da kucnem na prozor, ovo ono, ja mu tražim broj telefona, on mi nekako čudno objašnjava da ga ne zna na pamet, da ga zeza pamćenje i šta ti ja znam. Mislim se samo mi treba da ostanem zaglavljen u Plovdivu jer ne mogu da dođem do njega kad dođe vreme da krenem. Plus, cela ideja oko parkiranja kod njega bila je u tome da ne moram da skidam sve stvari sa motora. Ipak, shvatio sam i sam da se nisam najsjajnije spakovao i da ću morati da skinem oba kofera, a to znači i torbu i onda mi parking kod njega ne znači puno. Okrećem motor i izbacujem ga na ulicu.

 

Posle oko pola sata dolazi Grk koji živi i volontira u hostelu i ja se smeštam u svoju sobu. Stvarno sam jedini gost danas, a sutra uveče će doći dve devojke koje će spavati u drugoj sobi. Znači, mogu lagano celu sobu da zauzmem i to mi zbog svih stvari koje imam i prepakivanja savršeno odgovara. Presvlačim se i odlazim da nađem nešto da jedem. Ipak kako je dosta kasno, ništa ozbiljnije nije otvoreno.

 

Ruski bulvera u Plovdivu i pešačka staza koja razdvaja smerove

 

Šetam se i primećujem da ima jako puno mladih napolju, mahom tinejdžera. Takođe, ima jako puno motora. Kroz celu Bugarsku motoristi se javljaju i čini se da ima baš veliki broj dvotočkaša na ulicama. Ovoliko veliki broj mladih napolju u ovo doba me uverava da je grad siguran u svako doba dana ili noći. 

 

Sutra sam ceo dan u Plovdivu i istražujem grad, što znači da stiže više slika  

[Dejan88 2425 Napisano Jul 16, 2023]

On 14. 7. 2023. at 16:57, waterman je napisao:

Kod nas u firmi kad daš krv moraš odmah taj dan i sledeći da iskoristiš ,a ne da ostaviš za neku drugu priliku.

Kod mene u firmi das krv, i obavezno odmah iz zavoda pravo na posao, jel kako to, zasto, cemu...itd.

[Forsberg 3160 Napisano Jul 18, 2023]

Dan 3. 25. maj, Plovdiv

 

Plan za danas je da ostanem u Plovdivu i odavde radim (nisam znao da se dobija dva dana za davanje krvi inače bih odmah otišao za Tursku). Pošto je drugi deo firme sa kojim najtešnje sarađujem otišao na svoj tim bilding, znam da neću imati mnogo posla i da sve što bi moglo biti neophodno uraditi mogao da završim telefonom, pa laptop nisam ni nosio. Pošto radim kod jednog od operatora, izbor i jeste pao na Plovdiv, odnosno na Bugarsku, za ovaj dan jer ovde imam neograničen internet i sve mogu da ispratim kao da sam u Srbiji.

 

Ipak, to nije jedini razlog zašto sam baš došao u Plovdiv. Prvobitno sam planirao da ovaj dan provedem u Sofiji. Nasuprot tome, ćale mi savetuje da nastavim do Plovdiva koji je malo dalje, ali bi trebalo da je lep grad. Ja sam ovde došao bez bilo kakvih očekivanja. I nisam pogrešio!

 

Budim se ujutru dosta lako, jer hostel je na jednom od glavnih bulevara i prozor moje sobe gleda pravo na njega. Znači, spavanje bez čepova za uši nije moguće, kao ni otvaranje prozora. Da nas je u sobi više, ne znam šta bi bilo. Ovako sam nema problema.

 

Što se tiče obilaska Plovdiva, nemam neki plan. Još sinoć sam video da postoji nekoliko brda koja su u sklopu grada, tako da ovaj dan počinjem posetom onom onog koje mi je najbliže, odnosno skoro preko puta ulaza u hostel. Spomenik Aljoši, odnosno crvenoarmejcu, nadgleda Ruski bulevar na kom se nalazi moj hostel.

 

Popeti se na vrh nije mnogo zahtevno. Malo ćete se zadihati i oznojiti, ali daleko je to od nekog ozbiljnog pešačenja. Ipak, šetnja je lepa, a ja sam izabrao savršeno vreme za ovako nešto. Još je jutro i bio sam na vrhu pre 10 sati, tako da ni sunce nije jako. 

 

Mada možda nije za poređenje, mislim se kako me ovaj park podseća na Park Guelj u Barsloni. Da se razumemo, nije ni približno raskošan kao on. Ali ipak, u svom komunističkom stilu, stojički i hladan, ispreseca je stazama i stepenicama kojima se može šetati. Ima ih dosta i one glavne su rađene u kaldrmi. Maltene se čuje vojnička čizma kako zvoni pločnikom. Na vrhu, nalazi se već pomenuti spomenik impozantne veličine i u jako dobrom stanju, mada obližnja fontana nije bila u funkciji. U okolini posađeno je dosta mladica na mestima gde se, verovatno, staro drveće osušilo. Ispred svake mladice navedeno je ime heroja Sovjetskog saveza koji ju je posadio.

 

 

Po silasku, nastavljam ka centru.

 

Pošto mi se na putu nalazi sledeće brdo, moram da nađem put oko njega. Zalazim u male ulice koje me neodoljivo podsećaju na kombinaciju starih ulica na Zvezdari i Vračara pre nego što je krenula modernizacija. Bukvalno se mislim u sebi, ako želite da vidite kakav je bio Vračar, dođite u Plovdiv.

 

Ceo grad je zelen. Čak i na tim malim ulicama nađeno je mesto za drveće, tako da ima jako puno hlada. Uz hlad, tu su i lokalne mačke. Jako fine i mahom mazne. Jako me je iznenadila količina mačaka u ovom gradu koje u principu fino izgledaju, za razliku od često odrpanih turskih mački.

 

Pešačka zona gledano iz pravca džamije

 

Jedan od glavnih trgova u gradu - desno od džamije račva se put ka starom delu grada (prolaz koji se vidi na slici) i pešačka zona koja se nalazi iznad rimskog hipodroma i vodi do velikog parka

 

Unutrašnjost džamije

 

Sledeće mesto koje posećujem je sam centar grada i pešačka zona, jako lepa džamija i deo rimskog hipodroma koji je otkriven, a onda nastavljam u stari deo grada. Tu blizu, stari centar je mesto na kom se nalazi antički amfiteatar, prvi od mnogih koje ću posetiti na ovom putovanju. Blizu njega je i nekoliko istorijski bitnih zgrada. Njihova najveća vrednost je u tome što su izgrađene u potpunosti od drveta. Naravno, restaurirane su kako bi bile sačuvane i nekoliko njih su pretvorene u muzeje. Inventar je iz perioda kad su građene, odnosno iz XIX veka. Jako je interesantno videti kako su bile uređene tada kuće, iako mi se nisu sve prostorije svidele. Često je nameštaj masivan, a neretko i teške tamne ili potpuno crne boje. Čine da izgleda kao da je sreća isisana iz ovih prostorija. S druge strane, zidovi su često oslikani predstavama evropskih gradova među kojima se najčešće sreću Beč i Konstantinopolj. Naravno, u jednom od najimućnijih zdanja, ovih predstava je puno više.

 

Primer arhitekture XIX veka i bugarske renesanse

 

Što se tiče same arhitekture, uticaj osmanskog je evidentan. Štaviše, ove me zgrade podsećaju jako puno na one koje sam viđao po Albaniji, u Beratu i Đirokastri.

 

Ulaz u ove muzeje se plaća, ali postoji ulaznica koja uključuje posetu 5 ovakvih zgrada, pa ako iko bude išao u obilazak Plovdiva, predlažem da kupi tu zbirnu ulaznicu, jer zaista vredi.

 

Ja svoj obilazak poslednje zgrade završavam negde oko pola 6, taman na vreme za letnji pljusak. Odlučujem da posedim u dvorištu te poslednje dok kiša ne stane, jer se vidi da neće biti nevreme. Posle pola sata kiša je stala, a ja nastavljam dalje.

Pošto imam još vremena (mrak pada oko pola 9), penjem se na još jedno brdo, tu u blizini, sa sahat-kulom, a nakon toga put nastavljam pešačkom zonom do velikog parka sa ogromnom fontanom. Ma kakva fontana, ovo je jezero!

 

Ovde se danas jako puno klinki slika u večernjim toaletama, tako da zaključujem da je u pitanju matura, ne znam šta bi drugo moglo biti. Nakon odmora ovde, idem da večeram, pa ću u hostel. Video sam da imaju Subway sendviče koje volim, ali ih kod nas nema. Zadnji sam jeo pre 10 godina, te rešavam da se častim jednim. Najbliži je u tržnom centru koji je na 5 minuta od mog hostela, tako da posle klope dopunjavam zalihe tunjevine i odlazim da se spremim za polazak sutra ujutru.

 

Pogled na Aljošu sa poslednjeg brda za ovaj dan

 

Plovdiv ne da nije razočarao, nego me je očarao! Grad deluje po meri čoveka, nizak i prošaran malim, kaldrmisanim ulicama sa dvospratnicama i trospratnicama. Solitera u celom gradu ima jako malo, tako da cela arhitektura izgleda tako da ništa ne štrči. Već pomenuti Ruski bulevar ima prelep drvored platana po sredini (slika iz prethodnog posta), a ja imam soft spot za platane  

 

Topla preporuka da provedete jedan dan ovde ako vas put nanese u ove krajeve.

[PaPaja 1123 Napisano Jul 18, 2023]

idemoo...

[Forsberg 3160 Napisano Jul 20, 2023]

Dan 4. Plovdiv – Čanakale – Troja

 

 

Svanuo je novi dan. Budim se u 6h ujutru i krećem sa pripremama za polazak. Sve od kofera i torbi što imam rasuto je po podu. Rešio sam da pokušam da smislim malo pametniji način da se spakujem kako ne bih morao da svaki dan sve da skidam s motora. Zbog ovoga, spremanje traje duže nego idealno i tek negde oko pola 9 krećem dalje.

 

Skoro ceo dan proveo sam u vožnji auto-putem. Pre nego što sam krenuo iz BG-a, čuo sam priče kako motoristi na putovanjima, oni koji često i daleko putuju, gledaju da im putna brzina bude oko 90-100 na sat. Nikad nisam sebe mogao da zamislim kako vozim tom brzinom. Ipak, imajući u vidu da me čeka dug put i da bi bilo pametno da se potrudim da uštedim što je više moguće na gorivo, počinjem da vežbam ovu „uzvišenu zen tehniku“ vožnje. Danas, uspeo sam da spustim brzinu do 110, ali ispod toga ne ide.

 

Pošto sam u vožnji do Plovdiva imao ono rvanje sa motorom koje nisam uspeo da pripišem bilo čemu osim pritisku u gumama, odlučujem da ih malčice dopumpam. Koliko sam ih dopumpao ne mogu da se setim, ali kad sam krenuo dalje, činilo mi se da se motor bolje ponaša. Dva sata od pumpanja guma, stižem na granicu.

 

Iz Bugarske lagano izlazim i dolazim do Turskog graničnog prelaza. Jako je velika razlika u izgledu. Kod Turaka u daljini se vijori velika zastava, a prelaz je moderan. Ne obraćam previše pažnje na okolinu i idem na prelaz koji je najprazniji. Ispred mene je oko 6-7 automobila sve ukupno (i pasoška kontrola i carina), a prilaz punktovima je oivičen ivičnjacima dovoljno širokim da samo jedno vozilo može da stane u traku. Za više, nema širine. Dakle, ovde nema preticanja kolone. Srećom, do pasoške ima samo 2-3 automobila, pa ni nemam potrebe ni da pokušavam da pretičem.

 

Stajem ispod nadstrešnice, silazim sa motora da protegnem noge i tražim dokumenta. Gledam u krov i pitam se da li je moguće da je ceo izliven od betona. Tok misli mi prekida graničar koji me žurno poziva da priđem. Iza mene u redu nema nikoga. Ispostavlja se da je izgleda ova traka bila zatvorena već kad sam ja stao u red. I pored toga, Turčin ne pravi problem, već mi brzo pregleda pasoš, lupa pečat, definitvno zatvara prelaz i odlazi dalje svojim poslom. Za sada sve okej.

 

Da nije sve savršeno, saznajem na sledećem šalteru. Zašto? Pa, potpuno sam smetnuo s uma da mi treba zeleni karton za ulazak u Tursku. Tuc-muc par reči i graničar me šalje do D3 šaltera sa desne strane da kupim osiguranje za Tursku. Cena, 30e. Ja se oko ovoga, ni malo ne nerviram. Ranije bih se pojeo živ. Jedino što me malo pogađa je to što s ovim njihovim osiguranjem ne mogu za Makedoniju, dakle janjetina u Mrzencima će pasti samo u snu.

 

Nakon kupovine osiguranja, procedura je takva da se vratiš nazad kod carinika, on upiše broj tablice negde u sistem i slobodan si da ideš dalje. Slikam se, i nastavljam ka Jedrenama. Današnji cilj je Čanakale.

 

Dobrodošli u Tursku

 

Mada sam zeleni karton smetuo s uma, ono na šta nisam zaboravio je putarina u Turskoj. Dakle, tražim prvu PTT ispostavu kako bih otvorio nalog i uplatio lovu. Gledao sam cene pre nego što ću krenuti na put i rešio da uplatim 10e, pa ako bude potrebe, lako ću doplatiti.

 

Takođe sam rešio da kupim i sim karticu kako bih imao internet u svakom trenutku. Najviše mi je potreban zbog mapa, ali i da prekratim vreme kad odmaram. Na istom mestu gde nalazim PTT, moguće je kupiti i karticu. Nego, nešto mi ovo preskupo deluje…?

 

Cene sim kartica na samom ulazu u Tursku su astronomske! Mislim, ne pričamo o stotinama evra, ali pričamo o 75-80 evra za najjeftinije pakete, a to je 4-5 puta više nego što je redovna cena. Mislim se, močam vam niz kičmicu, nećete me zajebati. Menjam 20e, a i tu je gospođa htela da se me zezne za kurs, i od toga 10e uplaćujem na svoj nalog za putarinu. Dobijam karticu koju treba da zalepim na motor i to je moj tag za narednih 25 dana.

 

Znate šta je preglupo? To što sam ja tražio za motor, a dobio pravu karticu poput platne. Tag je formata, u plastičnoj futroli. Gospođa je na futrolu zalepila onu traku što je lepljiva sa obe strane i ja sad to kao treba da zalepim na motor. Bar 5 minuta sam tražio način gde da je smestim, a da stoji kako treba. Na jedvite jade, kao, našao sam. Sedam na motor i idem dalje. Najviše dva kilometra kasnije, kartica se odlepljuje i odleće pitaj boga gde. Ja kočim, parkiram u zaustavnoj, silazim sa motora i prelazim na polovinu autoputa da je tražim. Petnaest minuta ja lutam bebo dok kamioni tutnje pored. Vide svi i mene i motor, nema problema, ali pri svakom njihovom prolazu mene ošine vetar tako da se zanjišem kao klatno. Naravno, karticu nisam našao. Kakva glupost.

 

U potrazi za karticom za putarinu

 

Ono što nisam znao je da sam otključao supermoć koju ću koristiti jako često tokom ovog puta, a to je parkiranje u zaustavnoj i ne jebanje žive sile.

 

Rešavam da nema poente više tražiti, već da ću u nekoj sledećoj PTT ispostavi objasniti šta se desilo i tražiti da mi izdaju zamensku karticu. Račun sam, srećom, sačuvao. Penjem se na motor i nastavljam dalje.

 

*

 

Što se tiče puteva u Turskoj, moje je uverenje da se kroz celu zemlju može putovati bez korišćenja autoputa.

 

Ono što je za nas autoput, za njih je magistrala. Dakle, dve trake po smeru uz zaustavnu sa strane. Jedina razlika u odnosu na autoput je što ove magistrale imaju mnoštvo ukrštanja u nivou sa drugim putevima, kružne tokove i dosta semafora. Naravno, i ograničenje je niže. Mislim da je maksimalna brzina 110, a onda je spuštaju na 90-70-50 kako se približavaš raskrsnici ili semaforu. Čim prođeš, ograničenje raste.

 

Kuriozitet je ograničenje u gradovima ili prilazima gradovima koje je pazi sad, 82km/h Pa gde rođeni nađoste ova 2km/h presmešno dakle, da zaključimo, ako hoćete kroz Tursku i nigde ne žurite, u smislu nije neophodno da baš idete najbržim putem, mislim da lagano možete proći i bez taga za autoput.

 

Čisto FYI, na autoputu je ograničenje 140km/h. Ima naplatnih rampi i kroz njih prolaziš sa 30km/h kako bi ti očitao tag, odnosno tablicu. Nažalost, ja ću se stresirati par puta oko plaćanja jer nisam znao da čita tablicu, razumeo sam da je kartica, odnosno tag, sve i svja, ali nije. Dakle, ako vam se desi da izgubite karticu, ne očajavajte. Samo vozite dalje, pa kad potrošite kredit na kartici, odete u PTT sa potvrdom koju ste dobili pri kupovini kartice i na osnovu nje će vam službenici dopuniti kredit. Ja svojih 10e mislim da nisam potrošio.

 

Ono što je takođe bitno da znate je da često postoji kućica sa živim čovekom kome možete platiti i u kešu, kao što i možete uzeti karticu kao kod nas na autoputu. Ovo je uvek krajnja desna traka.

 

*

 

Nakon što nisam pronašao karticu, nastavljam da vozim. Poseta Istanbulu mi nije u planu, pa tako odmah kad se ukazala prilika okrećem na jugo-istok i pratim putokaz za Čanakale. Prolazno vreme mi je jako dobro i počinjem da pitam da li bih danas možda mogao da nastavim do Troje i posetim muzej. Ona je na samo sat vremena od Čanakala (ako i toliko) i bilo bi super kada bih uspeo danas i nju da vidim, pa da ujutru samo mogu da nastavim dalje na jug. Ipak, mojim lepim željama na put staje ozbiljno nevreme koje počinje oko 13.30h.

 

Stao sam na pumpu da sipam gorivo. Proveravam telefon i vidim pitanje od ćaleta kakvo je vreme. U tom trenutku prva kap kiše me pogađa. Rešavam da nastavim dalje. Posle 700m vidim da nema šanse da ne pokisnem, tako da stajem ispod jednog nadvožnjaka da obučem kišno odelo, ali uspevam ne više od 200m da pređem pre nego što je na putu bilo jezero, a kamioni me zalivaju vodom iz kolotraga. Slabo vidim i brži su od mene. Šta da radim, isključujem se na prvom mestu koje sam video i tražim neki zaklon. Srećom, vidim neku radionicu koja ima nastrešnicu ispod koje je parkiran manji kamion. Radionica je zatvorena, a ja stajem i ovde čekam jedno 20 minuta da se vreme izluduje.

 

Nakon što se "smirilo" vreme

 

Nakon što se kiša primirila toliko da može da se vozi, nastavljam dalje. Ipak, jako brzo, posle samo par kilometara, a kad sam se popeo na brdo, opet kreće jak pljusak. Opet odlučujem da napravim pauzu na pumpi. Nebo u daljini je crno, a kiša lije. Parkiram ovde, pijem kocu i sat i po vremena gledam čas u nebo, čas u telefon. Ipak ništa od posete muzeju Troji danas.

 

Novi most koji spaja Evropu i Aziju pod nazivom "1915 Čanakale"

 

Kada je kiša poprilično oslabila, nastavljam dalje. Pratim putokaz za Čanakale i tamo stižem oko 18h po lokalnom vremenu. Jedino što me interesuje ovde je da vidim Trojanskog konja, slikam se i da nastavim dalje. Gradovi mi nisu nikakav prioritet na ovoj turi, a svakako sam našao kamp koji se nalazi tačno preko puta trojanskog muzeja. Tu sam i rešio da prespavam, a do tamo ima oko pola sata vožnje.

 

Dva ata bez jahača

 

Slikam se kod konja, divim se kako su ga napravili i odlazim da završim par osnovnih sitnica. Prvo, kupujem tursku karticu. Od saobraćaja nisam siguran šta sve ima, ali znam da ima dodatak za Whatsapp i Messanger i uz to 20GB interneta. Inače, poruke putem Vibera mogu da se šalju u Turskoj, ali ne mogu se obavljati pozivi. Bar ja nisam mogao, pa sam se prebacio na Whatsapp kad je trebalo da se čujem sa mojima.

 

Prvi cilj dostignut  

 

Sledeća stvar je zamena love. Za 100e dobio sam „povoljniji“ kurs od 21 lire za evro. Dvadeset dana kasnije, cena 1 evra biće 24 lire.

 

To je to, jedem jedan kebab s nogu i vraćam se na motor koji sam bezobzirno parkirao na ulici, poput lokalaca, i odlazim u Troju. Mesto koje sam pronašao je stvarno tačno preko puta ulaza u muzej, kamp nije veliki i solidno je prazan. Jedan nemački kamper i ja. Izdaju i sobe. Cena sobe je 35 evra, a za mesto za šator traže 15e. Uspevam malo da spustim cenu, na 12,5, jbg još se nisam navikao na odnos lira-evro, plus ovo mi je prvo kampovanje i ne znam koju cenu da očekujem. Na kraju krajeva, na savršenom je mestu, pa računam da i nije strašno preplatiti zbog lokacije.

 

Još jedan kamper "sa stolicom"  prokletinja, vukao sam je 20+ dana, a koristio 3 puta 

 

Razmeštam šator u roku od 10 minuta, tuširam se i ležem da spavam. Pred jutro temperatura je pala i postalo je hladno. Ipak, kad se zategnu učkuri na vreći, temperatura bude savršena za spavanje. Navijam sat za 6h ujutru kako bih imao vremena sve da spremim pre nego što se otvori muzej i proglašavam povečerje.

[travelman 12884 Napisano Jul 20, 2023]

Pre 2 sati, Forsberg je napisao:

Slikam se kod konja, divim se kako su ga napravili

Odlican pocetak putopisa ...

...

 

 

[Forsberg 3160 Napisano Jul 22, 2023]

Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 1/2

 

Kao po planu, budim se u 6h. Lepo sam se naspavao, a jutro je prijatno, tako da mi uopšte nije bilo teško da ustanem. Pre nego što se otvori muzej, a otvara se u 9h, u planu mi je da spakujem sve stvari koje imam i da nakon što posetim muzej uzjašem motor i odjezdim dalje u pravcu Izmira.

 

Što se tiče lokaliteta Troja, odlučio sam da tamo ne idem. Mada je istorija grada podeljena u devet perioda i počinje oko 3000. godine pne, koliko sam pročitao, danas je na lokalitetu moguće videti samo ostatke zidina, mada ni one nisu baš najbolje očuvane. Konačni udarac ovom gradu zadala su dva zemljotresa u V verku nove ere i on od tada se više neće oporaviti. Sve je ovo dosta lepo predstavljeno u muzeju za koji mi je trebalo oko sat i po vremena da obiđem. Nekome ko je manji laik od mene bi poseta iskopinama možda i bila interesantna. Ja nastavljam dalje.

 

Današnja krajnja destinacija je Izmir. Ipak, pre toga sam planirao da usputnu posetu mestu Bergama, odnosno gradu pod antičkim imenom Pergamum. Međutim, na predlog vlasnika kampa, odlučujem da svratim do gradića Ajvalik smeštenog na obali mora. Kaže gospodin da je lepo mesto i da prave super sendviče. Osim toga, i ribu lepo spremaju. Ovo sam i ja saznao pre nego što ću krenuti na put. Ipak, nisam do sad planirao da odem do tamo. Takođe bio trebalo da postoje is pravoslavne crkve pretvorene u džamije kada je došlo do razmene stanovništva između Turske i Grčke dvadesetih godina XX veka.

 

Jedna od ulica u Ajvaliku

 

Ja sam malo zalutao u dolasku, pojeo sendvič, kratko se prošetao po gradu i nastavio dalje. Mada deluje kao interesantan gradić, ne čini mi se išta interesantniji od bilo kog drugog primorskog gradića. A sendvič k’o sendvič, zasiti te i bude ti lepo  Odavde nastavljam dalje za Bergamu.

 

Sendvič po kom su poznati 

 

*

 

Polako počinjem da sklapam sliku o turskom saobraćaju. Nije baš lepo naslikao u svojoj glavi.

 

Jedan od prvih utisaka je da su putevi dosta klizavi, čak i bez kiše. Većina magistrala, a pogotovu u ovom delu zemlje, građena je od asfalta-betona gde je dominantni gradivni element krupno kamenje koje asfalt drži povezanim. Naravno, posle nekog vremena ovo kamenje se uglača i put zaista izgleda klizavo. Čak i kada spustiš nogu vidiš da đon klizi. 

 

Dodajmo na ovo da Turci jako brzo voze. I to samo po sebi nije toliki problem. Veća je neprijatnost što ih osećam na 2 metra iza sebe ako imalo spustim putnu brzinu. Ovo je pogotovu izraženo u situacijama kada je na semaforu crveno. Ja kada vidim da se menja semafor i da se upalilo crveno, puštam gas i kočim motorom. Turci, za razliku od mene, drže brzinu kao da se ništa ne dešava. I onda kad se približe semaforu tako da moraju da koče, onda baš koče. Dok ja lagano prilazim koloni uz Turčina mi na tablici.

 

Dalje, promena svetla na semaforu je grozna, jer nema nikakvog upozorenja da će se to uskoro desiti. I sad, ti voziš 90-100 na sat i kad vidiš žuto gaziš kočnicu i moliš boga da ćeš da staneš na vreme. To naravno nije strašno ako se nalaziš na 200m od semafora, ali ako si blizu, već nije prijatno. Plus, težak motor, plus podloga klizava. I naravno, moliš boga da ovaj iza tebe nije u fazonu da proleti kroz crveno, jer crveno se bez problema ne poštuje. Ponekad zastanu oni, ali ako vide da nema nikoga da dolazi u susret, prođu kroz raskrsnicu kao da semafora nema. S druge strane, dešava se i da nas nekoliko stoji već 5-6 sekundi, ali jedan bolid samo prođe pored nas punim gasom.

 

I za kraj, pomenuo bih činjenicu da vozači uopšte ne vole da menjaju traku pri preticanju. Umesto da pređe celom širinom vozila u levu traku, oni pretiču tako da je pola vozila tamo, a pola u tvojoj traci. Zašto? Eo ne znam majke mi. Ali to je neko nepisano pravilo. Kao što je pravilo da mu se pomeriš u stranu ili u zaustavnu traku, kojom god brzinom da voziš, kako bi on mogao da te pretekne. Kao što je nekad bila praksa na novosadskom autoputu dok nije završen. Ono što ja i dalje ne mogu da shvatim je zašto to rade kada postoji leva traka koja je u principu prazna.

[Forsberg 3160 Napisano Jul 22, 2023 (promenjeno)]

Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 2/2

 

Pogled sa akropolisa na teatar i moderni grad u daljini

 

Bergama je moderni grad iznad koga je smešten antički lokalitet na brdu sa kog se pruža fantastičan pogled na grad i prirodu. Naravno, pogled nije razlog moje posete, već su to iskopine grada koji je imao drugu najveću biblioteku antičkog sveta, odmah posle aleksandrijske biblioteke. Dobar deo zasluga za to nosi činjenica da se u ovom gradu nalazila velika fabrika pergamenta (pergamena). Danas, dve su stvari koje na mene ostavljaju najjači utisak: Trajanov hram (nosi ima po caru Trajanu za čije je vladavine sagrađen) i antičko pozorište. Takođe u gradu postoji i mali muzej koji se obiđe za 20 minuta, a u kom su smešteni artefakti pronađeni na lokalitetu.

 

Pogled na Trajanov hram

 

I hram ima fantastičan pogled na grad u daljini

 

Što se tiče lokaliteta, hram mi je interesantan jer je sačuvan dovoljno dobro da se može zamisliti kako je izgledao punom sjaju. S druge strane, pozorište je fantastično zbog mesta na kome se nalazi – na jako strmoj nizbrdici, a uz to je poprilično veliko. Takođe bi bilo interesantno pomenuti da je i pozornica, još onomad, bila montažna i sklanjala se kada nema predstava.

 

U šetnji lokalitetom, upoznajem Turčina koji se predstavlja kao Ozi. Ima sedamdesetak godina, ali jako je vitalan poljoprivrednik, mada tako ne izgleda. Mršav i suv, u laganim svetlim, pomalo zaprljanim farmerkama, šeširom na glavi, naočarama za sunce i tirkiznom ogrlicom oko vrata, izgleda, u najmanju ruku, interesantno. Razgovor je počeo tako što me je zamolio za fotku, a onda smo pretresli moju rutu, turiste, njegovu porodicu, Turke kao narod i na kraju se rastali uz par saveta sa njegove strane kako da mi putovanje bude ugodnije i jeftinije. Primetio sam da mu je Engleski odličan, a po njegovom objašnjenju, za to su zaslužni američki vojnici sa kojima je provodio vreme u mladosti, a koji su bili stacionirani u Turskoj.

 

 

Po rastanku sa Ozijem nastavljam obilazak još jedno pola sata. Spuštam se niz amfiteatar i krećem ka parkingu stazom koja se ređe koristi. Na njoj smo samo ja i par zmija. Kao laik rekao bih da su u pitanju šarke, najviše zbog toga što bih mogao da se zakunem da sam čuo ono šuškanje repom, te sam zato i obratio pažnju šta se to čuje. Da se nije prva pomerila u spaljenu travu koja viri iz kamenja, teško da bih kasnije i drugu primetio. Svakako ne volim da maltretiram životinje, tako da sam samo prošao pored njih u nadi da se neću svojoj novoj kući vratiti sa gostima u vidu krpelja.

 

Bio sam srećan kad sam shvatio da ne moram da se penjem nazad  

 

Sa akropolisa silazim u grad, jer ovde postoji još jedna stvar koju sam želeo da posetim. U pitanju je Red Hall ili u slobodnom prevodu Crvena dvorana ili bazilika. Ona je ostatak jednog mnogo većeg sakralnog kompleksa koji je postojao na ovom mestu. Mada su ruševine u pitanju, zdanje koje je preživelo je poprilično veliko i za današnje vreme, a ogromno za vreme kad je izgrađeno. Toliko je veliko da je unutar ove bazilike izgrađena crkva u V veku. Takođe se pominje u Knjizi Otkrivenja, ali pošto ne baratam dovoljno temom, ne bih ulazio u detalje o tome u kom je kontekstu tamo pomenuta. Internet je vaši prijatelj Nažalost, sad je 18.25h i crkva je otvorena još 5 minuta što znači da neću moći da je posetim. Doduše, i spolja izgleda poprilično monumentalno.

 

Krećem ka Izmiru i nastavljam dalje da se borim sa saobraćajem, a pre svega danas, sa vetrom! Vetar me je ovog celog dana tukao kao nezdrav. Pokisao sam ranije tog dana, a onda kad sam se osušio vetar je krenuo da šamara. Uvek vozim sa čepovima u ušima i muziku slušam bez problema. Zbog bočnog vetra od kog će mi stalno sa jedne strane zujati u uvetu, dok će mi motor tu i tamo, u naletima vetra i na momente, bežati podamnom, gasim i muziku, jer ne mogu da izdržim tu kakofoniju zvukova.

 

Ipak, ulazak u Izmir je vrhunac.

 

Ono što ja nisam znao dok nisam saznao je da Izmir ima oko 4,5 miliona stanovnika. Gužva na ulicama počela je bar pola sata pre nego što ću doći do obrisa grada. Sve se nadam i čekam da se raščisti i to me je držalo dok nisam shvatio da sam ustvari na ulazu u grad. Stajem sa strane, palim navigaciju i puštam je da me vodi do hostela u centru koji sam rezervisao ranije tog dana. Kakva agonija predstoji. Pročitajte sve opet ono što sam napisao o saobraćaju u Turskoj u prethodnom postu, pa onda to pomnožite sa četiri trake po smeru, dodajte dolmuše i sav ostali živalj u kolima, autobusima, na motorima i u kamionima. Vozim 90 na sat dok uvek imam nekog iza sebe i to na samo nekoliko metara. Za to vreme, tu i tamo GPS kaže skreni desno po 90’. PA KAKO DA SKRENEM DESNO PO DEVEDES’ PORED OVOGA MANIJAKA IZA OD KOG NE MOGU NI DA USPORIM!!! Agonija!

 

Ipak, dobro je da znate da svaka agonija ima svoj kraj, pa tako i ova. Tu i tamo se pojavi neki kružni tok koji ti dozvoli da ispraviš grešku koju si napravio 4-5km iza, okreneš se u drugi smer i opet imaš samo još 15 minuta do smeštaja. I tako nekoliko puta i onda umesto da u 20h stigneš na cilj, stigneš negde oko 21h. Ali šta je to za tebe, kažeš sebi u bradu, sve ruke i sve noge su na mestu, a glava će već i sama da se oporavi. Dođeš do hostela i sve ti je ravno. Taman i 300e da su ti tražili, dao bi. Samo da ne moraš više da voziš po gradu.

 

Srećom, cena nije bila 300e, već oko 15-16 evra za noć, a „sigurni“ parking odmah pored 2,5 evra po danu. Pošto je centar grada, pa još i subota, drago ti je da ti je motor parkiran na osvetljenom mestu i pod kamerama.

 

Skidanje, presvlačenje i odlazak po večeru. Opet neki sendvič, ovog puta sa piletinom. Za svinju nisu čuli, makar u ovom lokalu. Pivo ne toče, makar u ovom lokalu. Šta ćeš, nekome je život majka, a nekom maćeha. Jedeš sendvič, pijuckaš kocu, slušaš žamor života u 22h i maštaš o krevetu. I pored toga, uvek se nađe snage za kraću šetnju po keju, kad si već tu.

Promenio Jul 22, 2023 član Forsberg

[Forsberg 3160 Napisano Jul 23, 2023]

Dan 6. Izmir

 

More je inače neverovatno prljavo

 

Danas je nedelja i plan je da danas posetim znamenitosti Izmira.

 

Gradovi kao takvi me na ovom putovanju baš i ne privlače, ali u pripremama za put našao sam nekoliko interesantnih mesta koje bi se ovde mogle posetiti. Naravno, ostanak u Izmiru je takođe i mogućnost da jako brzo odem do Efesa i mesta Seldžuk koji su na oko sat vremena odavde. To ostavljam za sutra, a danas idem u lagani obilazak grada koji bi, uz sve što sam planirao da vidim, tačno trebalo da upotpuni dan. Takav je bar bio plan.

 

Nažalost, ono što me je najviše interesovalo, a to je Arheološko-etnografski muzej, danas je zatvoren. Ovo me je jako iznenadilo, jer sam navikao da su muzeji zatvoreni ponedeljkom, pa nisam proveravao radno vreme pre dolaska. Mada, čak i da jesam, ne bih mogao da pomeram put tako da ovde budem i sutradan. Šta je tu je.

 

Umesto obilaska ovog muzeja, šetam po rivi i odlazim da vidim drugu znamenitost Izmira po kojoj je takođe poznat – bazar. Posle oko 20 minuta šetnje dolazim do njega, ali pogodite, prodavnice i ovde su zatvorene. Moguće je da na rano vreme utiču i izbori, jer Turci danas glasaju u drugom krugu predsedničkih izbora. Mada je bilo dosta nade da će Erdogan izgubiti, ipak će veče odneti pobedu. Slavlja je bilo jako malo, makar u centru gde sam ja bio. Do 7-8 automobila i u daljini 3-4 vatrometa.

 

Pošto sam video da nema šta da tražim na bazaru, odlazim na sledeći lokalitet koji je, srećom, otvoren. U pitanju su ostaci Smirne – agora i centar grada. Ove pokušavam da primenim savet koji mi je dao Ozi dan pre i kupim tzv. MuseKart, odnosno jednu kartu za sve muzeje u Turskoj, ali po ceni za lokalce. Tražim gospođi „bir MuzeKart“ (jednu kartu), ali ona kaže da je ta propusnica rezervisana za Turke i rezidente i da bih morao da imam neki dokument koji potvrđuje da živim u Turskoj kako bih mogao da je kupim. Pošto nemam tako nešto, uzimam standardnu pojedinačnu kartu i uživam u iskopinama.

 

Smirna, ostaci bazilike

 

Čisto da imate u vidu razlike u ceni, za Turke je cena ovakve ulaznice 30 lira, a za strance 1700 ili 2500 lira, pošto postoje dve različite opcije. 1 evro je 20 lira bio u ovom trenutku. Savet za sve koji idu u dužu posetu Turskoj i planiraju posete muzejima i lokalitetima: uzmite neku od dve gorepomenute opcije, jer cene ulaznica variraju od nekoliko evra do 15 evra, tako da se jednokratna investicija od 1700 lira isplati.

 

Nakon ovog lokaliteta, nastavljam šetnju do vidikovca koji se nalazi na još oko 20 minuta dalje odavde.  U pitanju je İzmir Tarihi Asansör Binası, odnosno kula sa liftom koji je izgrađenim kako bi se, umesto stotinak stepenika, lakše moglo popeti u više delove grada. Danas je ovde smešten kafić, a kula i lift su u vlasništvu grada.

 

Sokak koji vodi do lifta

 

Pogled sa kule sa liftom

 

Nakon 15 minuta ovde, postavlja se pitanje šta dalje. Odlučujem da odem do Arheološkog muzeja. Solidno je predstavljen u vodiču koji imam, mada nije impozantan kao onaj zatvoreni. Polako počinjem da imam utisak da su svi antički artefakti isti: nadgobne ploče, spomenici, stubovi, sarkofazi, itd. Za jednog laika kad vidiš jedan, kao da si ih sve video. Ono što mi se dopalo u ovom muzeju je zbirka novčića i nakita.

 

Lift je napravljen da zameni stepenice poput ovih

 

Sad već stvarno ne znam šta ću dalje, tako da odlazim do parka u kome je smešten onaj zatvoreni muzej. Šetam njim, ali park me ne oduševljava. Na mestu gde sam ušao u njega izgleda zapušteno i pomalo prljavo, a svakako prazno. Na glavnom ulazu je situacija malo drugačija, ali ne preterano. Sad je već popodne, tako da odlučujem da odem u hostel.

 

Hostel vodi jedan Makedonac, Alegro, dok postoji još jedan lik koji radi sa njim drugu smenu. Alegro mi priča gde je sve bio i šta je sve radio, ali ni tad ni sad ne bih mogao da se zakunem da sam ga u potpunosti shvatio. Odnosno, jesam ja shvatio čime se bavio, ali nekako mi ne odaje utisak čoveka koji se školovao u Americi, radio neke dosta dobre poslove i na kraju završio vodeći hostel u Izmiru, mada nije vlasnik hostela. Retko ide u Makedoniju, odnosno nije bio već 7 godina koliko je u Izmiru, a bivša žena i ćerka žive u Italiji.

 

Super stvar je što kad se gubiš po ulicama uz što manje konsultovanja mape naletiš na svašta, a u Izmiru je to bila ulična umetnost.

 

Zahvaljući svom bratu, saznao sam da je na ovom muralu kufijsko pismo poreklom iz Iraka, korišćeno mahom u religijske svrhe. Ako obratite pažnju, videćete da su ispisane reči na Turskom i da nije običan ornament u pitanju

 

 

 

 

Kasnije uveče, nakon što je Erdogan proglasio pobedu, izlazim u šetnju i laganu večeru, vraćam se nazad da se spakujem i sutra ujutru nastavljam dalje.

 

Sve u svemu, ovo je za mene jedan izgubljen dan. Da sam znao da će biti ovako i da nije prognozirana kiša u Efesu, možda ne bih ni ostajao ove dve noći. Sutra da preživim saobraćaj u Izmiru, pa će biti bolje. 

 

[Forsberg 3160 Napisano Jul 25, 2023]

Dan 7. Izmir- Seldžuk (Efes) – Marmaris; ~290km

 

 

Ovog jutra, planiram da poranim kako bih što pre stigao do Efesa. S jedne strane, želim da stignem tamo što ranije da bih izbegao gužvu, dok sa druge želim i da izbegnem najjače sunce. Zbog ovoga, ustajem oko 6-pola 7 i počinjem spremanje za polazak. Mada sam sinoć spakovao većinu stvari, uvek su sitnice problem zbog kojih se polazak ujutru oduži. I pored toga uspevam da budem na motoru nešto pre 8h.

 

Polazak iz Izmira znači da moram opet da preživljavam njihov saobraćaj, pa tražim najlakši način da izađem iz grada. GPS mi nudi dve opcije od kojih je jedna glavim ulicama, dok druga vodi nekim sitnim sokacima sa puno skretanja, što znači i dosta gledanja u GPS. Srećom, putanja glavnim ulicama je takođe i brža, tako da nju biram.

 

Uz neizostavnom sitno gubljenje po izmirskom saobraćaju, ubrzo izlazim na autoput. Negde na pola puta sipam gorivo i pravim pauzu za doručak na pumpi. Jedem jedan od onih sendviča što mogu da stoje mesec dana da se ne pokvare i nastavljam dalje.

 

Ona kesa pozadi je na kraju završila kod bakice u restoranu

 

U mesto Seldžuk stižem u 10h, a u Efesu sam u 10.05h. Parkiram motor, gledam u nebo i pitam se šta mi je činiti i da li se presvlačiti. Kako stoje stvari, kiša ovde uvek može da padne iako je sad sunčano. Da li stvari strpati u kesu, pa na motor ili zamoliti nekog od prodavaca da ih pričuva? Kad sam video koliko odeće sam skinuo sa sebe + čizme, odlučujem se za drugu opciju. Nalazim jednu stariju gospođu koja mi dozvoljava da kesu i kacigu ostavim kod nje u restoranu. Srećan, kupujem ulaznicu i krećem u obilazak.

 

Čuvena biblioteka u Efesu poprilično je restaurirana i fantastično izgleda

 

Meni se uvek činilo da je biblioteka (treća najveća u antičkom svetu: Aleksandrija > Pergamum > Efes) najveća atrakcija ovde. I dalje sam u to ubeđen, ali moram da priznam da je mene nešto drugo mnogo više impresioniralo, a to su duge ulice popločane mermerom. I nije fora u tome što je ulica, već što ta količina mermera na jednom mestu čini jako jednostavnim zamisliti koliko je raskošan ovaj grad bio. Dodajmo na to fantastično sačuvane kuće (za njih se ulaznica dodano naplaćuje, ali vredi svaki dinar) sa oslikanim zidovima i prelepim mozaicima i zaista možemo zamisliti šta je Efes nekada predstavljao.

 

Detalj sa fasade biblioteke

 

Deo koji se dodatno plaća i u kom su sačuvani ostaci privatnih kuća raznih veličina

 

2000 godina keramičari imaju posla preko glave

 

Još malo gajbača

 

Glavna džada

 

Ovde se zadržavam skoro puna četiri sata pre nego što ću odlučiti gde dalje ići. Velike turističke grupe nisam uspeo izbeći i sad mi se to čini nemogućim u bilo koje doba dana da čovek dođe. Već kad sam stigao na donji parking, a postoje dva parkinga, već je bilo bar 15 autobusa parkirano. Reke ljudi prosto uplovljavaju u Efes tokom celog dana. Kao što se može primetiti, ni sunce baš nisam uspeo da zaobiđem, ali to mi nije smetalo.

 

Marko Aurelije kao da je jutros isklesan

 

Odlučujem da se zadržim u Seldžuku još malo. Ovde postoji muzej u koji su preneseni artefakti iz Efesa od kojih se, u mojim očima, izdvaja bista Marka Aurelija, bista u savršenom stanju. Naravno, ima još dosta stvari za videti. Pakujem onu veliku kesu sa stvarima što su bile u restoranu na motor, preko već postojeće torbe i sa tom budžom laganim tempom vozim do centra grada, muzeja, a kasnije i do tvrđave i crkve u kojoj je sahranjen Sv. Jovan. Crkva je bila impozantne veličine i izgrađena je za vreme Justinijana. Danas, naravno, preostale su samo iskopine koje svedoče o njenoj veličini i sjaju. Jako blizu tvrđave je i Isa-begova džamija u koju sam, nažalost, preskočio.

 

Grob Svetog Jovana u tvrđavi u Seldžuku

 

k

Glavna džada, ali u mestu Seldžuk

 

Plan je bio da posle tvrđave posetim i džamiju, međutim, vreme je krenulo da se ozbiljno kvari u daljini, gladan sam jer osim onog sendviča jutros ništa nisam pojeo, nemam plan gde ću dalje da idem, a moram i da nađem PTT kako bih dobio novu karticu za naplatu putarine.

 

Originalni plan bio je da odavde nastavim za Pamukale. Međutim, vremenska prognoza za Pamukale je izrazito loša. Proveravam je već par dana na nekoliko aplikacija u nadi da ću videti ono što želim da vidim, ali sve što se menja je količina prognozirane kiše. Svakim danom, sve je više.

 

Vidim da će se vreme i ovde pokvariti, tako da odlučujem da nema logike ostajati išta duže u ovom gradu. Ako ikad se budem vratio, sigurno ću otiči do džamije, a danas, pod prinudom, odlazim za Marmaris!

 

Nikad ovde nisam bio, ali Marmaris ima baš lepo ime, zar ne? Plus, da bih zaobišao putovanje ka Pamukalama, ovo je jedini put kojim mogu da krenem, a da idem u smeru svoje planirane rute. Oko 16h molim prodavca u obližnjoj menjačnici da me pusti da se presvučem u opremu za vožnju i napuštam Seldžuk.

 

Sledi putovanje od 4 sata u kom ću oko 25km voziti po kiši, a onda se po magli spustiti u Marmaris. Rezervisao sam smeštaj u hotelu (po drugi put u životu da odsedam u hotelu o svom trošku) za 20e što je i bio najjeftiniji smeštaj u gradu. Stižem oko 20h i smeštam se.

 

Sletanje u tek pokisli Marmaris

 

Večeras moram i da čačnem jednu stvar na kacigi, a to je sunčani vizir koji mi već neko vreme pravi problem. Naime, jedan sitan deo kacige koji bi trebalo da drži vizir u gornjem položaju se izlizao. Zbog toga, vizi mi se spušta (pada) svaki put ako malo jače klimnem glavom. To znači da moram da ga podižem posle svakog ležećeg policajca ili malo veće neravnine na putu. Ovom popravkom sam se već bavio u Beogradu, ali očigledno je opet problem prisutan.

 

Cene u Marmarisu su dosta više nego u delovima Turske u kojima sam prethodno bio. Zbog toga preskačem sve restorane što na obali, što na glavnoj ulici i tražim neki sitan lokal gde bi klopa bila jeftinija. Potraga je uspešna i jedan doner kebab je smazan iz koka-kolu i puding koji dobijam u sklopu menija koji sam izabrao. Danas je 7. dan, a ja i dalje ni jedan Efes nisam popio. Sitniji lokali ne služe alkohol, a ne pije mi se van obroka. Odlazim u hotel, kupam se hladnom vodom i ležem da spavam.

PS. Booking u Turskoj radi ako se koristi internet sa srpske kartice, dok sa lokalne ne. Tako da sam booking bez problema koristio kad god sam tražio smeštaj koji nije kamp.

[Forsberg 3160 Napisano Jul 26, 2023 (promenjeno)]

Dan 8. Marmaris – Oludeniz 1/2

 

 

Ustao sam oko 8h, klopao oko 9h, a check out je najkasnije u 12h. Znači imam malo vremena da se prošetam pored mora i po danu.

 

Mada Marmaris ima lepo ime, ovako po danu, podseća me na Budvu. Nije ista konfiguracija terena, ali je vibe grada sličan. Šetalište uz koje ide red restorana, dok je na drugoj strani dosta uska peščana plaža. Puno suncobrana sa ležaljkama i neka presušila rečica koja se uliva u more. Dalje ka istoku je marina puna raznih brodova. Od malih do velikih imitacija jedrenjaka tematski uređenih tako da odgovaraju onim npr. iz Pirata sa Kariba. I dalje je maj i vidi se da sezona još nije počela. Izvode se građevinski radovi na šetalištu, sređuju se brodovi. Preko puta marine su je red modernih zgrada i zaista imaš osećaj da si u gradu.

 

Skoro Budva jebo mater

 

U šetnji gledam u nebo. U planinama je sivo, dok je iznad mora plavičasto sa oblacima tu i tamo. Dok se molim da ne padne kiša, uočavam jedan oblak karakterističnog oblika koji kao da ima šta da poruči meni i mojim lepim željama.

 

Univerzum ima poruku mojim željama da kiša stane  

 

Vraćam se nazad u hotel i spremam se za polazak. Danas namerno nisam poranio, jer mi je cilj da stignem u Oludeniz. On je na malo više od dva sata odavde, a mesto u kom sam bio pre skoro 15 godina i koje mi je ostalo u jako lepom sećanju. Tu sam planirao da ostanem 2-3 noći i možda da spavam na plaži. Pošto je vožnja kratka, odlučio sam da pre polaska odem u već pomenutu šetnju i malo bolje upoznam grad. Zbog toga, kao i zbog pljuska koji počinje 10 minuta nakon mog povratka u hotel iz Marmarisa krećem tek negde oko 12.30h.

 

Sve mislim da sam više vremena proveo u ovom odelu na putu nego van njega

 

Put do Oludeniza me vraća u iste one planine niz koje sam se juče spustio. Kolovoz je opet vlažan zbog malopređašnje kiše, dok gore u brdima i dalje preti da nastavi da pada. Izlaskom na glavnu magistralu ka Fetijama i Oludenizu, kiša nepogrešivo počinje da pada i prati me narednih 35-40km. Pada dosta jako, tako da nakon što je stala, stajem i ja na pumpu da se malo psihički odmorim. Već sam pominjao da mi se njihovi putevi čine klizavim, pogotovu po kiši, a moja zadnja guma se do sad poprilično potrošila po sredini i počinjem da razmišljam da li bi možda bilo dobro zameniti je i pre povratka u BG. Svakako je plan bio da je na ovom putovanju dokrajčim, umesto da novu gumu uništim na autoputu.

 

Posle pauze na pumpi nastavljam dalje, ulazim u Fetije i nastavljam za Oludeniz. U prilasku Oldenizu imao sam još malo nesporazuma sa načinom vožnje u Turskoj. Zaustavna traka varira u širini od pola metra do 3 metra, pa na nekim mestima nisam znao da li je u pitanju zaustavna ili posebna, desna, traka odvojena od leve punom linijom. U nadi da će me automobili koji mi ljube tablicu preteći, prelazim u zaustavnu i vozim njom. Međutim, auto koji je bio iza mene, umesto da me pretekne, on vozi paralelno sa mnom. To traje nekoliko minuta dok se zaustavna traka nije opet suzila na pola metra, a ja zbog izbegavanja rupe bio na dobrom putu da završim na haubi automobila pored.

 

Stižem u kamp koji sam bio našao, jer ipak sam zbog moguće kiše odustao od kampovanja na plaži i pregovaram o ceni. Iznenađen sam što traže 7,5e za mesto za moj šator i neće da popuste. Prvo jedan lik, a onda i drugi koji se ispostavio i glavna faca u kampu. Kad sam rekao da mi je to preskupo i pokušao da spustim cenu, samo se nasmejao i objasnio mi da cene zavise od meseca i da samo mogu biti više. Malo je falilo da odem, ali je činjenica da postoji samo još jedan kamp u blizini, ali do njega ima oko 2km makadamskim putem, dok je ovaj na 100m od glavnog puta i ulica koja do njega vodi je asfaltirana. Rešavam da ostanem dve noći i postavljam šator.

Osim što vode kamp, ekipa ovde je i deo turističke agencije. Ovaj deo Turske fantastičan je za letovanje za sve one koji žele nešto više od ležanja na plaži. Jako blizu postoji mnoštvo interesantnih prirodnih i istorijskih lokaliteta koje je moguće posetiti u svojoj režiji, ali ako ne dođeš svojim prevozom, veliki izbor agencija organizuje jednodnevne ture do ovih lokaliteta.

 

Plaža u Oludenizu

 

Kada sam prošli put bio ovde posetio sam kanjon Saklikent i to mi je u planu i ovog puta. Kanjon mi je ostao u jako lepom sećanju, ali se isto tako sećam da nismo imali dovoljno vremena da odemo do kraja, odnosno do jednog, navodno, jako lepog vodopada. Ali, ovo je planirano za kasnije. Glavna stvar u Oludenizu je – paraglajding!

 

Pre skoro 20 godina su nam rekli da je Oludeniz drugo najbolje mesto za paraglajding, tako da sam tada iskoristio priliku da letim. Od tada sam poželeo i da skočim iz aviona, ali do sada tu želju nisam ispunio. Ipak, čim sam odlučio da odem u Tursku, znao sam da opet želim da letim ovde i spustim se sa skoro 2000m visokog poletišta pravo na plažu!

 

Ekipa iz kampa mi nudi letenje za 75 evra, ali odlučujem da se spustim do plaže gde znam da ima jako puno agencija koje se ovim bave kako bih probao da dobijem bolju cenu. Postavljam šator, oblačim šorts, peškir u kofer i spuštam se do plaže 3km udaljene od kampa.

Oludeniz je veštački napravljeno mesto, odnosno ovde ne postoji ni jedna stambena zgrada, već su sve hoteli i restorani. Plaža je duga i kombinacija je jako sitnog i šljunka srednje veličine. Po meni, savršena kombinacija, jer se šljunak mnogo lakše čisti od peska. Na jednom kraju postoji i laguna modro plave boje. Koliko me sećanje služi, nekad je bila proglašena za najlepšu plažu Mediterana. Danas ne mogu baš da se zakunem u verodostojnost ove informacije, ali svakako je plaža jako lepa. Voda nije tirkizna kao na Lefkadi na primer, ali je jako prozirna i pored toga. Talasa ume da bude i ne bih rekao da je voda uvek u potpunosti mirna. Dakle, što se mene tiče, savršenstvo!

 

Razgovarao sam sa nekoliko agencija koje organizuju paraglajding i svi su tražili višu cenu u odnosu na onu koju su mi u kampu ponudili i pored koliko-toliko uspešnog cenjkanja. Odlučujem da se okupam i da kasnije javim u kamp da mi rezervišu mesto na letu za sutrašnji dan. Na plaži ostajem kraće nego što bih želeo u bojazni da ne stignem prekasno i da nemam s kim da dogovorim let. Ipak, ista ekipa od ranije tog dana je tu i rezervacija je gotova jako brzo. S obzirom da je oko 21h i da je i dalje poprilično svetlo, odlučujem da odem do prvog većeg grada u blizini, Fetija.

Promenio Jul 26, 2023 član Forsberg

[Forsberg 3160 Napisano Jul 26, 2023]

Nastavak, dan 8, Fetije

 

Dosta mi je vožnje motora za danas, a i dosta mi je nošenja opreme, tako da oblačim civilni šorts i uzimam dolmuš, kombi prevoz koji lokalci koriste za transport. Funkcionišu tako što im mahneš da stanu, tako da čekanje na stanici nije bitno, a kažeš vozaču gde da stane kako bi izašao. Dolmuši imaju svoju trasu kojom voze, a ona uključuje silazak sa magistrale i ulazak u naselja, tako da vožnja između mesta traje malo duže nego što bi inače bilo neophodno.

 

Grad Fetije kao grad nema mnogo šta da ponudi. Eventualno luku iz koje isplovljavaju turistički brodovi. I pored toga, mesto nije malo i pravim grešku što izlazim iz dolmuša prerano. Pogledao sam mapu i pomislio da sam negde u centru, ali je nisam dovoljno zumirao inače bih ostao da se vozim još malo duže. Jedem svoj obrok za danas, opet kebab, i upućujem se ka moru. Do tamo mi treba oko pola sata kroz poprilično prazne ulice.

 

Šetalište pored mora je takođe poprilično prazno, tako da moja poseta ovom gradu se pretvara u bauljanja pored mora u nadi da ću naći neku otvorenu menjačnicu. Nisam imao uspeha u tome, tako da podižem lovu sa bankomata i upućujem se nazad ka centru, odnosno ka stanici dolmuša da se vratim nazad u kamp. Odjednom, ni od kuda, na ulicama se pojavljuje reka kola i motora. Svima upaljena četiri žmigavca, trube, a zastave Galatasaraja se vijore. U mnoštvu sirena, čuje se jedna mnogo glasnija i dublja. Okrećem se, a na 50m iza mene kamion slavi titulu!

 

Odlična je kombinacija kadaif i sladoled, taman sladoled zamaskira sav šećer iz kadaifa

 

Sedam u poslastičarnicu na kadaif sa sladoledom i gledam proslavu. Mislim se, nikad mi prevoz neće doći u ovolikoj gužvi. Osim onog jednog, pojavilo se još nekoliko kamiona, jako puno motora i najrazličitijih automobila. Od modernih do starih Tofaša koji se u Turskoj mogu sresti na svakom koraku, dok ih kod nas nikad nije bilo.

 

Čini mi se da su Tofaši neka vrsta nacionalnog automobila poput Juga kod nas. Voze ih i stari i mladi i neretko ih i budže i farbaju u različite boje. Slavlje je bilo neuporedivo veće od onog u Izmiru kada je Erdogan pobedio. Ipak i pored sve gužve koja se napravila, panduri uspevaju da omoguće kakav-takav protok saobraćaja. Meni oko 23.30h dolazi dolmuš i krećem nazad.

 

U kombiju sam se smrzao kao nikad. Otvoreni prozori na obe strane i promaja kao da samo meni smeta. Oko mene Englezi i poneki Rus. Rusa ima jako puno u Turskoj, ali izgleda da je Oludeniz englesko mesto. Smešne su mi bile gospođe u poznim pedesetim koje su bile na večeri u nekim finim toaletama, a sad jedna od njih nagovara druge dve da ne idu pravo u hotel, već na plažu da duvaju

 

Mene umor i hladnoća polako pritiskaju i već se radujem povratku u kamp. Samo, vozač prolazi pored kampa i fura dalje na plažu. Očigledno je zaboravio da mi stane.

 

Šta ću, sačekam da stignemo do plaže, jer nema šanse da se vraćam peške po mraku uzbrdo, skrenem mu pažnju da me je zaboravio, on se izvini i kaže mi da kreće opet za 10 minuta. Zbog svega ovoga stižem u kamp oko 00.30h, smrznut radujući se svom šatoru.

 

Al ne lezi vraže, dočekuje me pas iz kampa koji bi baš sad da se igra. Ja bih da operem zube, a on skače po meni da ne mogu da hodam. Cimam lika koji je tu da ga veže na 15 minuta koliko da završim šta imam, pa da ga pusti. Tako i bi i čim sam ja bio u krevetu, a psi su bili opet slobodni da čuvaju kamp od divljih svinja.

 

Ja odoh da spavam uzbuđen zbog paraglajdinga koji me očekuje sutra.

[Forsberg 3160 Napisano Jul 28, 2023 (promenjeno)]

Dan 9. Oludeniz

 

Dogovor je da me kombi za paraglajding pokupi u 10h u kampu. Odmah ujutru završavam papirologiju, plaćam let i spreman sam da krenemo. Kombi me je pokupio u dogovoreno vreme, vozimo se kroz mesto i kupimo ostale ljude, a onda odlazimo do kancelarije agencije gde ćemo potpisati još par papira, dobiti svoje pilote i sačekati dok momci natovare kombi opremom.

 

Uspon do poletišta traje oko pola sata i ni malo nije za uživanje. Kada sam prošli put leteo, put je bio makadamski, a uz planinu se pelo Land Roverima. Danas se gore ide minibusevima, od kojih je dosta novo, a put je dobrim delom asfaltiran ili, poslednjih nekoliko kilometara, popločan betonskim pločama kakvih u Turskoj ima na sve strane.

 

Kažem da vožnja nije uživanje zato što Turci voze nenormalno, a vožnja uz planinu nije ni malo drugačija od bilo koje druge vožnje. Ovo je put kojim idu samo kombiji sa nama koji ćemo da letimo. Svi ostali, normalni ljudi, a tu uključujem i pilote, penju se žičarom. Ali i pored toga, vozači kombija imaju potrebu da siluju gas dok je sa jedne strane litica bez bilo kakve ograde. Malo je reći da niko od nas u kombiju nije uživao u ovom usponu.

 

Čekajući poletanje

 

Kada smo se popeli na vrh, kompletan utisak o vožnji je potpuno pao u zaborav! Idemo da letimo eeeejjjj!!! Mnogo je lepo kada ležiš na plaži i vidiš nebo na kom možeš izbrojati i do 50 paraglajdera, ali je mnogo lepše kada stojiš na poletištu i gledaš ljude koji poleću znajući da ćeš za petnaestak minuta ti biti jedan od njih! Samo… Zašto već 5 minuta niko nije poleteo, a svi su spremni?

 

Kao i toliko puta na ovom putovanju, vreme je rešilo da mi pomrsi konce. Čim smo se popeli na vrh, vremenske prilike su se pokvarile i poletište je zatvoreno. Ma dobro, nema veze, što se mene tiče, ja imam ceo dan na raspolaganju, možemo i do uveče da budemo ovde i sačekamo poletanje.

 

Prođe pola sata, a ono malo oblaka što smo ih videli u daljini kad smo se popeli sada nas okružuju. Beli su, bar neće kiša.

 

Prođe sat vremena, neki hladan vetar počinje da brije, a vlaga u vazduhu se povećala.

 

Hmmmmm

Prođe sat i po vremena i kiša rominja. Do sad smo stajali napolju, čavrljali i zezali se na konto vremena. Sada se polako selimo u kombi da ne pokisnemo. Lica puna sreće i uzbuđenja, sada su namrštena. Gledamo u telefone i malo komuniciramo.

 

Prođe dva sata od kad smo se popeli na planinu i shvatamo da od letenje danas nema ništa. Počinjemo spust kombijem nazad u grad. Za razliku od uspona, sada se vozi polako, a kiša više ne rominja, nego poprilično jako pada. Sedim sad skroz napred i nerviram se što naš turski vozač pali brisače tek onda kad baš ništa ne može da se vidi, a kiša pljušti.

 

Druže, džabe se nadaš

 

Šta reći, ostavili su me kod kampa uz dogovor da let bude sutra. Kad su nam šanse najbolje da poletimo, u 8h ujutru? Piši me za 8h ujutru. U kampu mi kažu da možda bude leta danas popodne, tako da na motor pakujem pantalone i vindjaknu za slučaj da me pozovu opet danas i odlazim na plažu. Parkiram se na šetalište tako da smetam što je manje moguće i odlazim na sunčanje.

 

Letećemo sutra, jako sam radostan

 

Vreme prolazi, a tu i tamo se pojavi poneki paraglajder na nebu i tako sve do oko 18h kada ih je na nebu oko tridesetak. Mene niko ne zove, pa odlučujem da se prošetam do kancelarije agencije sa kojom letim. Čim sam rešio da odem do njih, a još na peškiru shvatam da sam parkirao motor tačno na sred šetališta, odnosno tačno tamo gde paraglajderi sleću ! A lepo na ulazu na šetalište stoji znak da je zabranjena vožnja motora! Šta da radim, u trenutku nisam znao gde drugde da parkiram, ali trebalo je da znam bolje... Dakle, hoću u zemlju da propadnem od sramote.

 

Šta je tu je, motor bi valjalo pomeriti, pa krećem da to završim da se neko ne povredi, a on ne ošteti. Kad, motora nema tamo gde sam ga ostavio! Sekund paralize celog tela osim očiju, a onda ga ugledam parkiranog dalje u travi pored nekog restorana. Očigledno su ga momci sami pomerili, tako da sad o njemu ne moram da brinem i odlazim do agencije da vidim da li ima šanse da se danas leti. Međutim, agencija je zatvorena, tako da kupujem neki najjeftiniji sendvič da imam za večeru i vraćam se na još malo sunčanja pre povečerja.

 

Gde je motor završio nakon što sam ga ja parkirao po sred ove "raskrsnice"

 

Valjda ću sutra biti bolje sreće.

Promenio Jul 28, 2023 član Forsberg

[Forsberg 3160 Napisano Jul 31, 2023 (promenjeno)]

Dan 10. Oludeniz – Kaš – Demre; ~150km

 

 

It was the best of times, it was the worst of times

 

 

Ovog jutra se budim u 7h i spremam se za još jednu vožnju uz planinu Babadaḡ. Ekipa u kombiju je skoro ista uz par novih faca. Tu smo Olive, njen dečko, Charley (dobrodržeći gospodin od 72 godine), dve mlade Nemice i nekoliko kosookih nam prijatelja.

 

Nama koji smo se juče provozali uz planinu, današnji uspon je mnogo manje stresan. Novopridošlice se, doduše, osećaju kao mi juče. Najsmešnija mi je bila jedna kosooka devojka koja sedi kroz napred do vozača i koja je u jednom trenutku, jako diskretno, krenula da vezuje pojas mi ostali smo se samo nasmejali.

 

 

 

Poletanje

 

Možda vrhunac ove vožnje je bio kada naš kombi, na usponu, a pored litice, pretiče druga dva kombija koji idu istim putem kao i mi.  Naravno, desno od svih nas provalija. Pitam se zašto pretičemo. Poletište je veliko i to što ćemo stići pre njih zaista ne igra nikakvu ulogu, jer i pored toga ćemo čekati sa strane pre nego što piloti zauzmu mesta za poletanje. U svakom slučaju, kad smo stigli na vrh, komentar da je vreme za dosadni deo ove akcije, odnosno sam let, je zaokružio osećanja svih danas.

 

Ovog jutra, situacija stvarno jeste mnogo bolja i posle 15 minuta smo na poletištu, spremni za let. Nekoliko koraka kasnije i malo trčanja niz planinu i u vazduhu smo! Narednih pola sata rezervisano je za upijanje osećanja i divljenje pogledu ispod sebe.

 

Let je završen sa nekoliko akrobacija i laganim sletanjem. Akrobacije su super, ali ubrzavaju spuštanje, tako da nisam previše insistirao na njima, koliko da osetim delić atmosfere i mogućnosti paraglajdera.

 

Jedina loša strana u celoj priči je ta što piloti ne dozvoljavaju korišćenje sopstvenih GoPro kamera ili telefona, a sve pod izgovorom da se dešavalo da ljudima ispadnu, a pošto se leti iznad plaže i mora, može neko povrediti. Pravi razlog je taj što svaki pilot ima svoj GoPro i 360’ kameru i možeš dobiti snimak i fotografije, ali po ceni od 25e. Pošto već imam snimak od ranije, rešio sam da ne investiram lovu u ovako nešto opet, već da se potrudim da upijem osećanja i prizore ja lično.

 

Nakon sletanja doručkujem opet isti sendvič kao i sinoć i gledam u nebo. Već počinje da se kvari vreme i uskoro nema novih paraglajdera na vidiku. Konačno malo sreće!

 

Vraćam se u kamp i počinjem pakovanje. Uradio sam ono zbog čega sam došao u Oludeniz i vreme je da nastavim dalje. Trebalo je da idem u Saklikent, kanjon koji sam već pominjao, ali odlučujem da ga preskočim. Naravno, loša vremenska prognoza je razlog. Umesto toga, nastavljam put u smeru ka Antaliji putem D400 koji je već hvaljen na ovom forumu. Odavde pa nadalje ima nekoliko interesantnih plaža za posetiti, tako da još ne znam kakav mi je plan i gde ću da spavam. Pakujem stvari isprekidan od strane nekoliko pljuskova. Kad sam već spreman da krenem malo bolje gledam motor i imam šta da vidim – pukla mi je zadnja guma! Ah, sreća mi je očigledno bila naklonjena samo ovog jutra.

 

Sad kreće jedna lagana agonija šta raditi. Natovario sam ceo motor, i mnogo mi se ne skidaju stvari sa njega. Kiša pada sa prekidima, a ja na sebi imam i motoopremu i kišno odelo. Čas se muvam oko motora, čas bežim od kiše. Znači, gola sam voda što od stresa što od vlage. Ekipa u kampu priprema Land Rovere za sezonu i ima dosta alata uključujući i kompresor za pumpanje guma, ali je konfigurancija terena u kampu takva da ja nema šanse da se približim dovoljno da crevo njihovog kompresora može da dohvati moj točak. Dobra stvar je da mi je Ali, glavni lik u kampu koji tu i živi, već dogovorio majstora koji će da mi zakrpi gumu. Jedini savet koji mi je dao je da se prvo dogovorim oko cene, pa tek onda da krpi gumu.

 

Na pola puta do vulkanizera morala se pumpa dopumpati

 

Šta ću, skidam torbu sa kamp opremom sa motora, jer u njoj je (negde) kompresor, palim motor i molim boga da kompresor valja. Moram priznati, kompresor je kompaktan, ali odličan! Za 7-8 minuta zadnja guma je napumpana na nešto preko 3 bara, jer do majstora ima oko 25 minuta vožnje i neminovno je da do tamo ispusti. Mada sam bio siguran da je neki oštar kamen iz kampa kriv za pucanje gume, u celoj ovoj frci nalazim krivca za ovaj problem, a u pitanju je šraf.

 

Odlazim do majstora u Fetijama. Inače Fetije su prepune servisa za motor, a u ovom u koji sam ja otišao 5-6 klinaca bleji. Svaki sa svojim malim motorom marke Mondial, dok iz cele ekipe čini se da je jedan šegrt. Sa glavim bajom se dogovaram da lupi fleku na gumu po ceni od 10e, tako da mali šegrt kreće na posao dok se ja zezam sa klincima okolo. Preponosni su na svoje motore i pokazuju mi klipove sa raznim vratolomijama koje radije ne bih želeo da vidim da iko radi, a ponajmanje klince od jedva 18 godina  i bez kaciga.

 

Motorić koji pola Turske fura

 

Klinci su fascinirani Hondom, pa se raspituju o snazi motora, ceni i starosti. Na moj komentar da je Honda 2000. godište jedan od njih odmahuje rukom i pokazuje na svoj Modial. Kaže nov kupljen 2023. Realno, sa svojih 125 kubika izgleda kao biciklić, ali jako simpatičan motor.

 

Ubrzo se vraća mali sa napumpanom gumom i dajem im svakom po jednu od nalepnica koje sam pripremio za ovaj put i baš za ovakve trenutke. Pozdravljamo se i konačno krećem u smeru Antalije. Čini mi se da je oko 16h.

 

*

 

Prva destinacija je mesto Kaš, poznato po svojim lepim plažama. Ali mi je dao i preporuku za kamp ako rešim da ovde ostanem. Ulazim u mesto, menjam lovu i raspitujem se o ronjenju. Nisam siguran koju mi je cenu dao lik, ali nije ono što me interesuje. Kaže do 6m se ide sa nama koji nemamo nikakvu licencu, a to je meni nedovoljno interesantno. Mogu da se zakunem da sam ranije išao i dublje. Pošto ovde neću ići na ronjenje, odlučujem da jedem i da nastavim put dalje.

 

Relativno blizu bi trebalo da je mesto Kekova odakle je moguće dogovoriti ronjenje na mestu koje me interesuje, a to je potopljeni grad čijeg. Njegovog se imena sad ne sećam, ali sam siguran da kapirate suštinu. Računam da je bolje da iskoristim ovo dana što još imam na raspolaganju da odem do tamo i probam da danas vidim kakva je ponuda ronjenja tamo umesto da ostajem ovde čisto eto tako.

 

Odavde pratim putokaz za Antaliju i put me vozi u planine. Ne znam na koliko mi je zadnja guma napumpana, ali osećam veću sigurnost u vožnji nego pre nego što je guma pukla. Moguće da sam preterao kad sam pumpao u Bugarskoj. Temperatura je niža, saobraćaj je poprilično redak, a krivine duge i brze. Konačno pravo uživanje u vožnji!

 

Mala, ali lepa plaža odmah pored magistrale. Put koji gore okružuje plažu okupiran parkiranim automobilima

 

Oko 19.20 izbijam na raskrsnicu i vidim grad ispod sebe. Sve se beli, bukvalno ceo grad. Mora da je to ta Kekova! Baš ružno izgleda ovako sa brda, mislim se, nikad ne bih pomislio da će toliko da je hvale u vodiču. Otvaram mapu da vidim gde je centar i imam šta da vidim. Ovo ispod mene nije Kekova, ovo je Demre! Ah kakvo razočaranje!

 

Rezočarao sam se, jer sam, prateći putokaz za Antaliju, vozio putem koji je u potpunosti zaobišao Kekovu i neke od najlepših plaža u Turskoj! Šta da radim pitam se. Ako odem nazad to je još pola sata u suprotnom smeru od onog u kom želim da idem. Pored toga, to je još pola sata vožnje danas. Pored svega toga, to je takođe i udaljavanje od lokaliteta koje sam planirao da posetim, a koji se nalaze na 15 minuta od Demrea.

 

Mesto na kom stojim i gledam na Demre, a i na mapu, je takođe i mesto gde postoji kamp. A 50m sam od njega. Teška srca odlučujem da ostanem ovde da spavam i da najlepše plaže, kao i ronjenje, ostavim za neku drugu posetu Turskoj. Do tad bih možda mogao i da završim kurs, pa i da mogu da idem dovoljno duboko da vidim ono što me interesuje.

 

Kamp u kom ću spavati je na dobrom mestu i ima lep pogled na ružan grad. Sve ono što se beli u dolini zelenoj saznajem da su plastenici. Ovaj grad i još nekoliko njih su prepuni plastenika. Nakon kratkog pregovaranja oko cene za mesto za šator, a nakon što sam zamalo otišao dalje, postavljam šator. Mesto za šator u turskim kampovima može da se dobije za 7,5 evra iako često traže i 15e. Cenu od 7,5e plaćam ovde i u svakom sledećem kampu u kom budem spavao.

 

Nakon kupanja, psihički i fizički premoren, zaspao sam bez da sam zatvorio jedan od kofera ili pokupio svoje stvari razbacane oko šatora. Ni buka pijane ekipe koja je došla u posetu gazdi kampa nije mi smetala da se naspavam.

 

Kamp za ovu noć

 

Emocionalni rolerkoster od dana je završen i apsolutno odgovara podnaslovu s početka.

Promenio Jul 31, 2023 član Forsberg

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 1, 2023 (promenjeno)]

Dan 11, Demre – Myra –  Chimaera – Kemer

 

I ovog jutra se budim rano i već oko 6h sam na nogama. Pakujem stvari i pripremam se za rani polazak. Već oko 7.45h sam završio doručak i spreman sam da pođem, ali se pojavljuje moj domaćin i nudi mi da popijemo čaj. Turski čaj ima neki specifičan ukus i prija mi, tako da ne odbijam. Saznajem da je ovo najkišnije proleće kojeg se gazda kampa seća i žali se da mu to ozbiljno utiče na biznis. S obzirom na to kakav je grad Demre, nisam siguran da li kamp bude pun koliko on to tvrdi, ali mu verujem da biznis nije dobar koliko bi on voleo da bude.

 

Na ulazu u muzej-crkvu Sv. Nikole

 

Oko pola 9 završavam čaj i krećem dalje dok me kiša ne uhvati. Silazim u Demre i prolazim kroz grad na putu ka prvoj stanici danas, a to je crkva Sv. Nikole u kojoj je on i bio sahranjen dok Italijani nisu, navodno, mošti preneli u Bari. Crkva je bez vodiča delimično interesantna...

 

Grob Sv. Nikole

 

Nakon što je kiša stala, nastavljam dalje ruševina grada Mira (Myra). Ovo mesto je posebno, naravno, zbog grobnica koje su uklesane u stenama. Iznutra su prazne, ali su fasade jako interesantno uređene. Negde sam pročitao da su Likijci verovali da će duša lakše otići u raj ako je bliže nebu, pa su onda i grobnice klesane u stenama i na visini. Osim grobica, ove postoji i sačvuan lep amfiteatar, a sam lokalitet se nalazi na ne više od 10 minuta centra Demrea.

 

 

 

Za danas je planirano dosta aktivnosti, tako da idemo dalje. Sledeće mesto je planina Himera poznata po svojim otvorima u stenama iz kojih izviru gasovi koji se na površni pale. Zbog toga je poznata i kao, u slobodnom prevodu, vatrena planina.

 

Put od Demrea dovde vodi prvobitno uz more. Na početku prati dugu peščanu plažu, da bi kasnije obala postala razuđenija, tako da i put postaje krivudaviji i lep za vožnju. Vetra ima i dalje, ali je sunce. Ako izuzmemo jutrošnju kišu, ovo će biti prvi dan da neću kisnuti u vožnji.

 

Da bi se stiglo do izvora plamenova, neophodno je sići sa magistrale ka mestu Čirali i pratiti putokaz ka Himeri. Na kraju puta postoji parking i restoran, čist javni wc koji se plaća i staza koju je neophodno prepešačiti do izvora plamenova. Na parkingu nailazim na dva parkirana motora, a prema tablicama zaključujem da je jedan vozač iz Rusije, a drugi iz Kazahstana. Videvši da su oni svoju opremu ostavili na motorima, odlučujem da se i ja presvučem u patike i stvari takođe ostavim da me sačekaju da se vratim. Jedino gde sam pogrešio je što nisam i aktivni veš skinuo.

 

Mnogo bih bio srećan da su sve naše ulice ovako obrasle drvećem

 

Taman kad ću krenuti u šetnju pojavljuju se momak i devojka čiji su motori. Ona je iz okoline Moskve, a on iz centralnog Kazahstana. Prema mapi koju si mi pokazali, verujem da su oni krenuli na put od oko 20.000km. A do sad sam tako bio ponosan na svojih 5.000km nakon kraće priče se razilazimo i stupan na stazu.

 

 

Staza nije preterano zahtevna, ali na temperaturi od oko 30 stepeni, poželećete da imate što manje odeće na sebi za ovih 15 minuta šetnje. Videti plamenove je jako interesantno, mada sam siguran da je mnogo bolji doživljaj noću. Valja naglasiti da postoji pešačka staza koja vodi u dubinu planine gde su prizori verovatno i lepši. Tako je kako je, ja sam tu po danu, pravim fotografije, malo odmaram i vraćam se nazad.

 

I posle neko nek kaže da tursko more nije lepo  

 

Oblačenje opreme i nastavljam dalje ka planini Olimp koja se nalazi nedaleko odavde. Do nje postoji žičara kojom sam poželeo da se provozam. Međutim, kada sam stigao na odredište saznajem da je cena žičare 44 dolara što mi ne pada na pamet da plaćam. Umesto toga, odlučujem da je vreme da nešto pojedem i smislim gde ću da spavam večeras.

 

Žičara kojom se nisam vozio. Ionako je gore verovatno padala kiša

 

Na mapama nalazim restoran koji se nalazi relativno blizu, a koji ima dobru ocenu, kao i komentare koji sugerišu da je cena klope umerena. Ovaj deo Turske je poprilično turistički orjentisan i samim tim su i cene više od realnih.

 

Još malo plaža

 

Danas ću, po prvi i jedini put na ovom putovanju, klopati ribu uz paradajz salatu i prvi Efes. Inače, Turci izgleda da samo paradajz kao salatu ne jedu, pa mi se konobar čudio što ne želim ništa još u salati. Osim onoga što sam naručio dobijam i lepo predjelo, tako da sam, kada je obrok već bio nestao sa stola, bio spreman da se prevrnem i zaspim. Ali, još nije došlo vreme za to.

 

Od konobara dobijam sugestiju gde da idem u prodavnicu, kao i objašnjenje kako da dođem do plaže na kojoj sam zamislio da kampujem ove večeri. U pitanju je Phaselis plaža na 10 minuta odavde, jedna od lepših u ovom delu primorja i pored koje se takođe nalaze i iskopine antičkog grada. Međutim, ispostavlja se da se ulaz na plažu plaća 10e i da je zabranjeno kampovanje. Dakle, od moje zamisli nema ništa. Vraćam se na magistralu i krećem dalje na istok. Sledeći kamp koji ima dobru ocenu je u Kemeru, a do tamo imam ne više od pola sata vožnje.

 

Kroz Kemer sam se samo provozao, ali i za toliko sam jako razočaran gradom. Zelenila je jako malo, a kamp koji sam meračio ispostavlja se da je odmah pored džamije. Pošto ne želim da slušam hodžu kako mi peva na uvce, u kamp nisam ni ušao, veće se opet vračam na magistralu i nastavljam još malo dalje na istok. Drugi kamp koji sam meračio mi se uopšte nije dopao. Jedina dobra stvar je što ima izlaz na plažu. Dakle, neću ni tu.

 

Svaka pauza za odmor je prilka za photo session   

 

E sad, ovde ima nekoliko kampova u istoj ulici, plus, ima i ta plaža. Poželeo sam da na njoj kampujem na divlje, ali nisam našao ulicu kojom da dođem do nje. Idem do drugog kampa koji je okej, ali podloga je travnata. Inače mi to ne bi bilo bitno, ali pošto je bilo kiše, ne želim da postavljam šator na i dalje mokru zemlju. Srećom, tačno preko puta je još jedan kamp, u maslinjaku, a po zemlji je posut beli šljunak. Savršenstvo!

 

Pregovaram sa upravnicom i spuštam joj cenu sa 15 na, sad već standardnih 7,5 evra i smeštam se. Ona ne govori ni reč Engleskog, ali kao i cela Turska odlično se služi Google translate-om, tako da se sporazumevamo uz malo komplikacija, ali uspešno. Neplanirano dobijam i večeru – nekoliko ćufti u kombinaciji sa nečime poput paprike punjene pirinčem. Dok sam postavio šator pao je mrak. Ovo malo gostiju u kampu je u svojim kamperima. Dakle, još samo tuširanje i povečerje.

Promenio Avgust 1, 2023 član Forsberg

[doktor 4607 Napisano Avgust 2, 2023]

Zanimljiv doživljaj Turske. 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 2, 2023 (promenjeno)]

Dan 12. Kemer – Antalija – Sagalasos – Serim; ~320km

 

 

Kao i svaku noć koju sam provero u šatoru i ovu sam jako lepo spavao. Sat me budi u 6h i ustajem da se spremim. Kao i uvek, za oko 2 sata sam spreman da krenem i oko 8h izlazim iz kampa. Ustali smo samo ja i gazdarica.

 

Kemer je jako blizu Antalije, tako da prateći magistralu, jako brzo stižem do grada i stajem na jednu pumpu da natočim gorivo i odlučim kuda dalje. Najveći problem da nastavim gde sam poželeo predstavlja nebo koje se u daljini crni, a iznad mene je sive boje i tu i tamo me pogađaju kapi kiše.

 

Pošto je danas 12. dan puta, već polako počinjem da razmišljam o pranju stvari. Donjeg veša imam za još nekoliko dana, ali bih radije da operem što pre nego da dođem u situaciju da moram da okrećem naopako

 

S obzirom da vremenska prognoza nije dobra i u to da nije dobra mogu i da se uverim gledajući u planine kroz koje bi me put vodio kada bih rešio da krenem putem kojim sam planirao.

 

Naime, severno od Antalije postoji lokalitet pod nazivom Sagalasos. Antički grad smešten je u planinama i poseban je, jer ima impozantnu fontanu širine 28 metara i 9m visine koja je očuvana u jako dobro stanju. Odnosno, srušio ju je zemljotres u 7. veku nove ere, ali je srušio tako da su se blokovi preturili unapred i bilo je jako jednostavno rekonstruisati je. Međutim, doći do nje zahteva vožnju u ono crnilo u daljini, a tamo mi se uopšte ne ide.

 

Umesto toga odlučujem da pokušam da potražim smeštaj u Antaliji i da ostanem ovde dve noći, dovoljno da operem veš i da se osuši. Već sam negde napomenuo da u Turskoj može da se koristi Booking.com, ali je neophodno koristiti internet sa srpske kartice. Ovo i radim i naredna dva sata pokušavam da nađem smeštaj. Taman kad sam pomislio da sam uspeo i sve dogovorio, domaćin mi odlučuje da mi ne dozvoli da se smestim kod njega kada je čuo da dolazim motorom. Zašto? Navodno postoji jako velika šansa da mi neko ukrade motor. Ovo me jako čudi, ali šta sad, ako mi čovek ne da da spavam kod njega, šta da radim osim da tražim dalje.

 

Ceo ovaj proces potrage za smeštajem čine da se emotivno potpuno ispraznim i ostanem bez volje da nastavim sa potragom. Jednostavno, skupo je. Zovem dva hotela i u jednom mi nude cenu od 35 evra za noć, a u drugom jedva da pričaju Engleski. Mislim se u sebi:“Ok, imam mesto gde mogu da odem u najgorem slučaju, a to je taj hotel od 35 evra. Kako sam ono nazvao putovanje? Kada se pitaš šta da radiš, a ti vozi, a? Jebo sebe ako sad odustaneš! Penji se na motor i pravac Sagalasos“! Tako i bi.

 

*

 

Put me vodi na sever kroz planine. Jako je lepo voziti uzbrdo, ali svi znamo da what goes up must come down, pa to isto važi i za mene. Prizori planina kroz koje vozim su interesantni. Postoji neko nisko rastinje, ali mahom sam okružen golim kršem. Deo puta je dobar, mada se deo i renovira, pa kamioni i automobili mi stoje na putu uživanju u vožnji. Uspevam da ih preteknem i dajem sebi oduška, makar dok ne dođe vreme za povratak.

 

Što se tiče kiše, ona je tamo u daljini i ja nastavljam da gledam u ono crnilo. Ubrzo nakon što sam prošao prevoj i izašao u ravnicu, put me vodi udesno, a udesno nebo nije crno! Put je sada manji i dosta prazniji. Ipak, i pored toga što je crnilo ostalo tamo negde, ubrzo počinje kiša. Ja nastavljam da vozim ka Sagalsosu dok se kiša pojačava. Dolazim do skretanja za ovaj grad, a tamo put potpuno uklonjen i naredna 2km vozi se po kamenu i po kiši dok su udarne rupe svuda oko mene.

 

Tek kad sam došao u BG sam uspeo lepo da skinem ovu belu prljavštinu

 

Kiša najjači intenzitet dostiže tačno kad parkiram na ulazu u lokalitet. Sreća, pa sam sa sobom poneo nešto što zovem „neš jebat“ šeširić. Kad ga stavim izgledam kao silovatelj u pokušaju, pa me kišno odelu malo vadi, jer sa njim ličim na putara. Šešir sam kupio na vojnom otpadu i liči na one stare vatrogasne šlemove koji se već jako dugo ne koriste. S jedne strane, zadnje, kačket je duži, pa niz njega može da se sliva kiša na leđa ili, ako se okrene, onda može bolje da štiti od sunca. Bitna stvar je da je od goretex-a i trebalo bi da me odlično sačuva od kiše.

 

Skidam sa motora tank-torbu da ne kisne ako ne mora i dogovaram se sa momcima koji prodaju karte da kod njih u kućici ostavim torbu, kacigu, natopljene kišne rukavice, jaknu i još poneku sitnicu. Ostajem u kišnom odelu, moto-pantalonama i aktivnom vešu. Šešir na glavu i krećem u obilazak. Sreća moja je u tome da kiša staje ne više od 5 minuta nakon što sam stigao ovde. Sunca nema, ali tako je i bolje. Samo mi još treba sparina na sve ovo što nosim na sebi. Krećem u razgledanje.

 

Fontana

 

Gipsane figure nisu original

 

Definitivno najjači utisak ostavlja fontana. Jednostavno je impozantna! Osim nje, ovde postoje manja i veća agora, delimično srušen amfiteatar kapaciteta 9000 mesta koji me podseća na neki razrušeni hram džedaja i ostali elementi koje je imao i svaki drugi antički grad. Pošto je smešten na uzvišenju, pogled odavde je fantastičan! Grad je bio veliki i postoji nekoliko ruta koje se mogu pratiti da se obiđe deo ili ceo grad. Toliko je veliki da jedna vodi van ovog centra u kom sam ja i vremenski je neophodno oko 4 sata u jednom smeru da bi se cela obišla! Ja sam ovde ostao oko dva i po sata pre nego što sam krenuo nazad.

 

Ovo je i prvo i jedino mesto gde sam se svađao sa bilo kim. Pojavila se neka glupača koja se ukupno oko pola sata slikala na fontani. Pokušava da izgleda seksi, ali ne liči ni na šta. U nekim srednjim četrdesetima ponaša se kao bolid od 25 godina, a slika je neki vršnjak kome ne znam šta ona treba u životu. Mora da se nada da će da mu da, jer da mu je već dala, teško da mogu da zamislim da bi iko imao strpljenja da se toliko maltretira . U svakom slučaju, meni je zafalilo 10 sekundi vremena da se slikam ispred fontane i da idem dalje u obilazak, ali glupača mi kvari planove.

 

Ovde je bio jedan poduži pasus o njenom ponašanju, ali reših da joj ne dajem prostora – i ovo je dovoljno vazduha utrošenog na nju. Ostavio sam je da završi svoj photosession i za to vreme, otišao u drugi deo grada, video sve što me interesuje i u povratku se vratio da napravim svoju jednu sliku i da krenem nazad za Antaliju.

 

Istim putem nazad, negde je moralo da kulminira. Naravno, kulminiralo je opet u planinama.

 

Čim sam zagazio na prevoj, sačekala me je kiša i crnilo. Sve ono crno što sam video u dolasku sačekalo me je i maltene progutalo. Vidljivost se smanjila na bukvalno nekoliko desetina metara, a kiša je lila kao nikada do tad na ovom putovanju. I tako sve niz planinu dok ja vozim kao po jajima i molim se da ne otklizam negde niti da me pokupi neki lokalni krelac. Srećom sve je okej prošlo, a kiša je stala na ulazu u Antaliju. When in doubt ride, a? Dobar naziv za celu ovu ekspediciju!

 

Odlučio sam da spavam u onom hotelu od 35 evra u mestu Serim, odmah van Antalije. Pričaju engleski, a možda uspem i da spustim cenu. Na putu do tamo, treba proći celu Antaliju, što i nije preveliki problem, ali traje. Stajem na jednu pumpu, jedem i koristim priliku da očistim lanac. Prvo čišćenje posle 2.500km. Šta reći, samo mrtvih četnika nije bilo u njemu. Do sad ga nisam čistio jer sam zaboravio da ponesem sprej, a u Turskoj je bilo jako teško naći prodavnicu koja ih drži. Na nekoliko mesta sam pitao i tek u Yamahi nađem Yamalube za čišćenje. Odličan je sprej i evo i dalje ga koristim.

 

Sa pumpe pravac u hotel. Dogovaram da mi spusti cenu za 5e, a da zadržim i doručak. Mislim, opcija bez doručka ne postoji inače bih se i njega odrekao. Ništa kao konzerva tunjevine. Odlazak u prodavnicu po zasluženo pivo i pravac tuširanje i krevet.

 

Današnji dan u znaku čuvene izreke „ko reskira, profitira“. Laku noć.

 

PS. Imam problem sa prostorom za slike, pa kad rešim stiže još 5-6. 

Promenio Avgust 2, 2023 član Forsberg