When in doubt...RIDE!

[Sveta 5. 1889 Napisano Avgust 3, 2023]

Pre 10 sati, Forsberg je napisao:

Dan 12. Kemer – Antalija – Sagalasos – Serim; ~320km

 

 

Kao i svaku noć koju sam provero u šatoru i ovu sam jako lepo spavao. Sat me budi u 6h i ustajem da se spremim. Kao i uvek, za oko 2 sata sam spreman da krenem i oko 8h izlazim iz kampa. Ustali smo samo ja i gazdarica.

 

Kemer je jako blizu Antalije, tako da prateći magistralu, jako brzo stižem do grada i stajem na jednu pumpu da natočim gorivo i odlučim kuda dalje. Najveći problem da nastavim gde sam poželeo predstavlja nebo koje se u daljini crni, a iznad mene je sive boje i tu i tamo me pogađaju kapi kiše.

 

Pošto je danas 12. dan puta, već polako počinjem da razmišljam o pranju stvari. Donjeg veša imam za još nekoliko dana, ali bih radije da operem što pre nego da dođem u situaciju da moram da okrećem naopako

 

S obzirom da vremenska prognoza nije dobra i u to da nije dobra mogu i da se uverim gledajući u planine kroz koje bi me put vodio kada bih rešio da krenem putem kojim sam planirao.

 

Naime, severno od Antalije postoji lokalitet pod nazivom Sagalasos. Antički grad smešten je u planinama i poseban je, jer ima impozantnu fontanu širine 28 metara i 9m visine koja je očuvana u jako dobro stanju. Odnosno, srušio ju je zemljotres u 7. veku nove ere, ali je srušio tako da su se blokovi preturili unapred i bilo je jako jednostavno rekonstruisati je. Međutim, doći do nje zahteva vožnju u ono crnilo u daljini, a tamo mi se uopšte ne ide.

 

Umesto toga odlučujem da pokušam da potražim smeštaj u Antaliji i da ostanem ovde dve noći, dovoljno da operem veš i da se osuši. Već sam negde napomenuo da u Turskoj može da se koristi Booking.com, ali je neophodno koristiti internet sa srpske kartice. Ovo i radim i naredna dva sata pokušavam da nađem smeštaj. Taman kad sam pomislio da sam uspeo i sve dogovorio, domaćin mi odlučuje da mi ne dozvoli da se smestim kod njega kada je čuo da dolazim motorom. Zašto? Navodno postoji jako velika šansa da mi neko ukrade motor. Ovo me jako čudi, ali šta sad, ako mi čovek ne da da spavam kod njega, šta da radim osim da tražim dalje.

 

Ceo ovaj proces potrage za smeštajem čine da se emotivno potpuno ispraznim i ostanem bez volje da nastavim sa potragom. Jednostavno, skupo je. Zovem dva hotela i u jednom mi nude cenu od 35 evra za noć, a u drugom jedva da pričaju Engleski. Mislim se u sebi:“Ok, imam mesto gde mogu da odem u najgorem slučaju, a to je taj hotel od 35 evra. Kako sam ono nazvao putovanje? Kada se pitaš šta da radiš, a ti vozi, a? Jebo sebe ako sad odustaneš! Penji se na motor i pravac Sagalasos“! Tako i bi.

 

*

 

Put me vodi na sever kroz planine. Jako je lepo voziti uzbrdo, ali svi znamo da what goes up must come down, pa to isto važi i za mene. Prizori planina kroz koje vozim su interesantni. Postoji neko nisko rastinje, ali mahom sam okružen golim kršem. Deo puta je dobar, mada se deo i renovira, pa kamioni i automobili mi stoje na putu uživanju u vožnji. Uspevam da ih preteknem i dajem sebi oduška, makar dok ne dođe vreme za povratak.

 

Što se tiče kiše, ona je tamo u daljini i ja nastavljam da gledam u ono crnilo. Ubrzo nakon što sam prošao prevoj i izašao u ravnicu, put me vodi udesno, a udesno nebo nije crno! Put je sada manji i dosta prazniji. Ipak, i pored toga što je crnilo ostalo tamo negde, ubrzo počinje kiša. Ja nastavljam da vozim ka Sagalsosu dok se kiša pojačava. Dolazim do skretanja za ovaj grad, a tamo put potpuno uklonjen i naredna 2km vozi se po kamenu i po kiši dok su udarne rupe svuda oko mene.

 

Tek kad sam došao u BG sam uspeo lepo da skinem ovu belu prljavštinu

 

Kiša najjači intenzitet dostiže tačno kad parkiram na ulazu u lokalitet. Sreća, pa sam sa sobom poneo nešto što zovem „neš jebat“ šeširić. Kad ga stavim izgledam kao silovatelj u pokušaju, pa me kišno odelu malo vadi, jer sa njim ličim na putara. Šešir sam kupio na vojnom otpadu i liči na one stare vatrogasne šlemove koji se već jako dugo ne koriste. S jedne strane, zadnje, kačket je duži, pa niz njega može da se sliva kiša na leđa ili, ako se okrene, onda može bolje da štiti od sunca. Bitna stvar je da je od goretex-a i trebalo bi da me odlično sačuva od kiše.

 

Skidam sa motora tank-torbu da ne kisne ako ne mora i dogovaram se sa momcima koji prodaju karte da kod njih u kućici ostavim torbu, kacigu, natopljene kišne rukavice, jaknu i još poneku sitnicu. Ostajem u kišnom odelu, moto-pantalonama i aktivnom vešu. Šešir na glavu i krećem u obilazak. Sreća moja je u tome da kiša staje ne više od 5 minuta nakon što sam stigao ovde. Sunca nema, ali tako je i bolje. Samo mi još treba sparina na sve ovo što nosim na sebi. Krećem u razgledanje.

 

Fontana

 

Gipsane figure nisu original

 

Definitivno najjači utisak ostavlja fontana. Jednostavno je impozantna! Osim nje, ovde postoje manja i veća agora, delimično srušen amfiteatar kapaciteta 9000 mesta koji me podseća na neki razrušeni hram džedaja i ostali elementi koje je imao i svaki drugi antički grad. Pošto je smešten na uzvišenju, pogled odavde je fantastičan! Grad je bio veliki i postoji nekoliko ruta koje se mogu pratiti da se obiđe deo ili ceo grad. Toliko je veliki da jedna vodi van ovog centra u kom sam ja i vremenski je neophodno oko 4 sata u jednom smeru da bi se cela obišla! Ja sam ovde ostao oko dva i po sata pre nego što sam krenuo nazad.

 

Ovo je i prvo i jedino mesto gde sam se svađao sa bilo kim. Pojavila se neka glupača koja se ukupno oko pola sata slikala na fontani. Pokušava da izgleda seksi, ali ne liči ni na šta. U nekim srednjim četrdesetima ponaša se kao bolid od 25 godina, a slika je neki vršnjak kome ne znam šta ona treba u životu. Mora da se nada da će da mu da, jer da mu je već dala, teško da mogu da zamislim da bi iko imao strpljenja da se toliko maltretira . U svakom slučaju, meni je zafalilo 10 sekundi vremena da se slikam ispred fontane i da idem dalje u obilazak, ali glupača mi kvari planove.

 

Ovde je bio jedan poduži pasus o njenom ponašanju, ali reših da joj ne dajem prostora – i ovo je dovoljno vazduha utrošenog na nju. Ostavio sam je da završi svoj photosession i za to vreme, otišao u drugi deo grada, video sve što me interesuje i u povratku se vratio da napravim svoju jednu sliku i da krenem nazad za Antaliju.

 

Istim putem nazad, negde je moralo da kulminira. Naravno, kulminiralo je opet u planinama.

 

Čim sam zagazio na prevoj, sačekala me je kiša i crnilo. Sve ono crno što sam video u dolasku sačekalo me je i maltene progutalo. Vidljivost se smanjila na bukvalno nekoliko desetina metara, a kiša je lila kao nikada do tad na ovom putovanju. I tako sve niz planinu dok ja vozim kao po jajima i molim se da ne otklizam negde niti da me pokupi neki lokalni krelac. Srećom sve je okej prošlo, a kiša je stala na ulazu u Antaliju. When in doubt ride, a? Dobar naziv za celu ovu ekspediciju!

 

Odlučio sam da spavam u onom hotelu od 35 evra u mestu Serim, odmah van Antalije. Pričaju engleski, a možda uspem i da spustim cenu. Na putu do tamo, treba proći celu Antaliju, što i nije preveliki problem, ali traje. Stajem na jednu pumpu, jedem i koristim priliku da očistim lanac. Prvo čišćenje posle 2.500km. Šta reći, samo mrtvih četnika nije bilo u njemu. Do sad ga nisam čistio jer sam zaboravio da ponesem sprej, a u Turskoj je bilo jako teško naći prodavnicu koja ih drži. Na nekoliko mesta sam pitao i tek u Yamahi nađem Yamalube za čišćenje. Odličan je sprej i evo i dalje ga koristim.

 

Sa pumpe pravac u hotel. Dogovaram da mi spusti cenu za 5e, a da zadržim i doručak. Mislim, opcija bez doručka ne postoji inače bih se i njega odrekao. Ništa kao konzerva tunjevine. Odlazak u prodavnicu po zasluženo pivo i pravac tuširanje i krevet.

 

Današnji dan u znaku čuvene izreke „ko reskira, profitira“. Laku noć.

 

PS. Imam problem sa prostorom za slike, pa kad rešim stiže još 5-6. 

Sprej za lanac ....za nuzdu na pumpi nadjes odbacenu flasu od ulja u njoj uvek ima dovoljno za lanac ...a .bi ga 

[ZoraNS 5431 Napisano Avgust 3, 2023]

A može i tunjevinu da ocedi na lancu.....pola maže, pola smaže....

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 3, 2023]

Kakvi ste kuvari u nuždi  imao sam za podmazivanje, ali ne i za čišćenje  

[Sveta 5. 1889 Napisano Avgust 3, 2023]

Pre 7 sati, Forsberg je napisao:

Kakvi ste kuvari u nuždi  imao sam za podmazivanje, ali ne i za čišćenje  

a

[Pingvin37 4234 Napisano Avgust 6, 2023]

Svaka cast drugar. Video sam ja jos pre par godina kad smo se upoznali da si ti ozbiljan putnik, nema sta. Pokazi malo ovim kvazi bajkerima kako se putuje sam, i sta znaci ljubav prema motorima i putovanju na dva tocka. 

 

Drugar putuje kroz Tursku ka  Gruziji sa 600 ccm sad u septembru, nije na forumu, al prosledjujem mu putopis svakako...

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 10, 2023]

Sad kad smo je rešen problem sa prostorom za slike, možemo da nastavimo  

 

Još par detalja iz Sagalasosa

 

Manja, donja, agora

 

Detalj sa fontane

 

Postoje dva ovakva tunela sa svake strane fontane i kad se uđe u njih, ubrzo kreću stepenice koje se penju u brdo. Nažalost nisu do kraja istraženi i rekao bih da je dubina do koje se može ući oko 7-8 metara 

 

Razrušeni "Jedi Temple" koji sam pomenuo u tekstu  

 

Tunel kojim se izlazi na gledalište

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 10, 2023]

Dan 13. Serik – Koprulu kanjon – kamp Mavi Cennet; ~130km

 

 

Lepota ovog hotela u kome sam spavao je što motor mogu a vidim sa prozora i što nisam morao da skidam kofere sa njega, a to do sad nije bila praksa. Budim se i prvo pogledam kroz prozor. Sve je na mestu, znači mogu da idem na doručak.

 

Kao i svaki doručak, iz mog iskustva u Turskoj, i ovde je po principu švedskog stola. Nekoliko vrsta salama, sira, jaja, salata, slatke opcije… Mada ništa nije ne znam kakve klase, svega ima i sasvim je dovoljno da se čovek fino najede pred polazak. Nakon što sam završio doručak, oblačim se i spreman sam za za polazak.

 

Danas, kao i juče, vremenska prognoza nije povoljna, ali i pored toga odlučujem da odem gde sam planirao. Jer, kad se dvoumiš, a ti vozi zar ne? Pa, zašto da ne, juče je uspelo.

 

Plan za danas je poseta antičkom amfiteatru Aspendos, tačnije, najbolje očuvanom antičkom amfiteatru, a nakon toga mesto kome se izrazito radujem – Koprulu kanjon. Do amfiteatra imam oko 15 minuta vožnje, a do kanjona još sat vremena. Na kraju dana, kao i uvek do sad, tražiću mesto za spavanje.

 

Glavna fasada amfiteatra

 

Posle 10 minuta vožnje stižem do lokaliteta. Osim samog amfiteatra, na ovom mestu ima još interesantnih stvari za videti, poput akvadukta koji se nalazi nedaleko odavde. Ipak, mene ostale stvari baš ne interesuju. Video sam dosta toga do sad i akvadukt mi je mnogo manje zanimljiv od kanjona koji planiram da posetim. Zbog svega ovoga, u amfiteatru se zadržavam do 20 minuta i vraćam se na motor.

 

Malo fotki pre nego što krenemo dalje.

 

 

 

 

Put do kanjona bi trebalo da bude relativno kratak. Svakako sat vremena u poređenju sa svom vožnjom do sad koju sam napravio nije mnogo. Pored toga, meni prava vožnja u Srbiji počinje posle sat vremena i tek nakon izlaska iz Beograda. Bez konsultovanja mape neposredno po kretanju sa parkinga, ubacujem u prvu i pratim put. Put i nije nekog kvaliteta, ali nije opterećen. Ovo je neki sporedni put koji bi trebalo da me odvede do magistrale koja će me odvesti dalje na sever.

 

Vreme prolazi, oblaci se gomilaju, a ja i dalje vozim. Pola sata prođe i evo prvog putokaza. Pokazuje Serik. Hmm, odatle sam krenuo jutros. Hajde malo dalje, biće drugog putokaza. I dalje Serik, Serik, Serik… Ma ne seri da sam se zajebao! Parkiram, palim mape, gledam i pitam se dal da plačem. Pošto nisam odmah na startu proverio kuda treba da idem, završio sam na nekom putu koji me vodi bukvalno u krug! Da se vratim nazad putem kojim sam došao, ne isplati se, to je sad već duža varijanta. Šta ću drugo osim da pustim GPS da me vodi do magistrale, pa ću onda da ga ugasim.

 

Pola sata kasnije, mrak mi pada na oči. Evo prokletog akvadukta koji me uopšte nije interesovao! Jaooo prokletinjo, vratio sam se tačno na mesto sa kog sam krenuo! Trebalo je da u 12h budem u kanjonu. Umesto toga, stići ću u 13h. Nije strašno, ali planirao sam da idem na lagani hiking, jer fotke koje je @Sveta 5. postavio u svom putopisu bile su fantastične i nisam želeo da izgubim sat vremena na vrtenje u krug.

 

Nastavljam da pratim GPS. On me vodi preko malog betonskog mosta preko nabujale reke i odatle pratim put dalje. Putić krivuda, a ispred mene je auto koji se ponaša kao da želi da ide gde i ja, odnosno tu i tamo usporava kao da proverava da li je na dobrom putu. U jednom trenutku oni mene propuštaju, ja dajem gas i idem dalje. Malo kasnije stajem da proverim mapu koliko još ima do magistrale, a onda me isti ovaj auto pretiče. Sreća, pa se magistrala sad već nazire u daljini. Dolazim potočića koji je nabujao preko puta kojim idem, dovoljno dubokog da moram da stanem da razmislim kuda da ga pređem. Neki fini čikica mi sugeriše koji deo da pregazim i nekoliko minuta kasnije eto me na magistrali. Gassss!

 

Put do kanjona je lep za vožnju. Asfalt je kao i inače u turskoj, ali nema one masnoće po kolotrazima i nema kolotraga kao takvih, samo tragovi kuda točkovi inače gaze. Neopterećen je put i može lepo da se uživa u vožnji. Dobar deo je i rehabilitovan. Za oko pola sata- 45 minuta stižem do kanjona. Pored reke, nekih 4-5km uz obalu nalazi se niz agencija koje nude rafting. Mada zaintrigiran, nisam imao rafting u planu. Ipak sam došao ovde da prošetam po prirodi. Sad ponovo kreće mala zajebancija.

 

Turski putevi gospodnji

 

Prvo, u svim svojim pripremama, obratio sam pažnju na to gde je kanjon, ali ne i na to gde počinje pešačka staza. Drugo, vreme se zaista kvari i čini se da je kiša neminovna. Treće, kiša je padala ovih dana i sve okolo je već mokro i čim nije kamena podloga, blato je. Zbog svega toga, i ne ide mi se previše u hiking sad kad sam već tu. Možda neminovna kiša najviše mi i smeta.

 

Pogled s litice na kanjon. Zbog obilnih kiša prethodnih dana inače tirkizna voda vidite i sami kakva je

 

Parkiram motor na putu na mestu gde sam video grupu raftera da se slikaju. Prilazim litici kad su otišli i otvara mi se fantastičan pogled na kanjon! Dok mu se divim, prilazi mi jedan lik kog sam već video kako zuji okolo na svojih 125 kubika i nudi mi rafting. Zbog sve vlage u vazduhu i u podlozi, počinjem da se lomim da li da idem ili ne. Malo tu razgovaramo i odlučujem da investiram 20e u spust. Dogovaramo se da se nađemo kod mosta koji je oko 300m niže. Taman da ga ja vidim, a i da on nađe još neku žrtvu za čamac. 

 

Beskonak most niže kog je start za rafting

 

Dolazimo do polazišta gde ja na brzinu skidam sve sa sebe, oblačim šorts za kupanje i uskačem u čamac. Svu opremu ostavljam prijatelju da je stavi na suvo da ne pokisne i krećem u spust.

 

Čamac je mali i u njemu je nas četvoro. Skiper, koji zna do 4 reči engleskog, jedan par mojih godina i ja. Ja u šortsu za kupanje, onom prsluku za spasavanje i sa šlemom na glavi. Ovo dvoje, kukala im majka, mnogo obučeniji od mene. Doduše, on isto što i ja, ali i majica ispod prsluka. Ali ona jadna devojka sa sve maramom na glavi, dugim rukavima i nogavicama. Skroz pokrivena, samo joj se lice vidi. Bar ima lep osmeh  Ali jadna ona koliko njoj mora da je bilo hladno. Reka je hladna i posle 5 minuta spusta, već smo mokri. Deset minuta kasnije kreće pljusak. I to ozbiljno jak pljusak sa krupnim kišnim kapima koji će trajati oko 45 minuta. Ako ona jadna taj dan se nije razbolela od sve one natopljene odeće, svaka joj čast.

 

Negde na pola puta stajemo. E sad, ja se radujem, mislim da je kraj Da se ne lažemo, ladno je. Pada kiša, bukovi nisu preveliki, ali dovoljni da te okupaju onom ladnom vodom. Skiper ipak zna 6 reči engleskog – 5. i 6. su here, swim. Ne reci dvaput druže, jebo kišu i sve ostalo, uskačem ti ja u reku! Kad sam se u Tari kupao na 15 stepeni napolju, mogu i ovde. Reka je začuđujuće plitka, moglo bi da se stoji da voda ne vuče. Kupam se maksimalno 3 minuta i vraćam se u čamac. Dupe me zabolelo koliko je voda ladna. Dakle, pristajemo!

 

Pošto je cela akcija bila proizvod trenutka, apsolutno nisam stigao da mislim na bezbednost svojih stvari. Ostavih sve što imam gore liku koga sam upoznao 10 minuta ranije i sad mi se kroz glavu razni scenariji vrte. Dal će sve ostati sigurno? Dal će da me maltretiraju da bih dobio stvari nazad? Dal će da mi naplate ležarinu? Moje mračne misli podgrevaju i drugari iz čamca. Ne zbore ni reč, a i to mi je sumnjivo. Vidim da on zna Engleski, ali neće da priča. Dve rečenice i to je to. Lagani hejt prema jedinom ne-Turčinu u čamcu. U jednom trenutku sam zamolio devojku da me slika da imam uspomenu. Svoj telefon sam ostavio u jakni, a GoPro nisam ni stigao da pomislim da ponesem, a ona, vidim, ima telefon oko vrata u ono providnoj plastičnoj foliji. Slikala me jeste, ali možda se ovaj lik uvredio što sam joj se obratio. Nemam pojma. Bitno da mi pristajemo i tu je kraj.

 

Nije kraj.

 

Pravimo pauzu da se ovo dvoje spuste zip-line-om. Pita me skiper dal bih i ja, ali odbijam. Bio sam ne nekoliko zip-line-ova i svaki je bio milion puta interesantniji od ovog, tako da odlučujem da čekam. Ostali smo ovde jedno 45 minuta dok je ekipica došla na red. Pre nas je bilo jedno 30 ljudi, pa se čekalo da oni prvo se spuste, pa onda mi.

 

Za to vreme, pokušavam da popričam sa skiperom, ali džaba. Sedim. Čekam. Sušim se. Bar je kiša stala. Jedino što uspevam da saznam je da imamo još bir saat vožnje do kraja. Lele, ceo jedan sat po ovoj ’ladnoći. Hajde, možda se putevi prosuše da ne moram da vozim u kišnim pantalonama.

 

Pitam Turčina da mi pošalje sliku, predlažem whatapp, jer sam shvatio da se on najviše koristi. Kaže Turčin bolje na mail. Može druže, nije mi bitno. Spremi on mejl, ja unesem adresu, ali ne kliknuh Send, već dadoh njemu misleći možda ima još nešto da doda. Nažalost, taj Send ni on nije stisnuo, tako da sliku nisam dobio.

 

Sedamo nazad u čamac i idemo dalje. Verovaću mu na reč da je bilo jedan sat spuštanja, jer nemam kako da proverim. Svakako nije izgledalo kraće od toga. Interesantno je da ima puno čamaca koji se spuštaju ovuda, ali nemaju svi istu krajnju destinaciju. Razlika u nekim slučajevima je dosta velika u našu korist.

 

U jednom trenutku stiže komanda, my friend, scoop  i prst koji polazuje gde idemo. Kraj jebote! Izvlačimo čamac na obalu i čekamo 10 minuta da kombi dođe po nas. Mokri smo i hladno je, ali sad će kombi, pa ćemo da se ugrejemo. Nije se desilo.

 

Dođe kombi, nabaciše oni čamac na krov, ali valja čamac pričvrstiti. Kako se to radi? Pa tako što se pričvrsti uže za čamac, pa za kombi. Kako za kombi? Pa lepo, sa jedne strane otvoriš prozor i provučeš uže, a sa druge strane ostaviš ona velika klizna vrata otvorenim i vežeš uže za kuku u podu. Jaoj agonije! Tek sam skinuo onaj mokar prsluk sa sebe shvatim da će promaja da me bije sve gore do kampa. Sedi, ćuti neće dugo.

 

Prođosmo startnu tačku za zip-line, kad čujem domunđavanje o čaju. Mislim se ajmo gore u kamp, jebo čaj, mora da se ide dalje, a i da se obučemo. Ma kakvi, smota vozač na levo i opet na mesto gde smo bili pre sat vremena stajemo na pauzu. Dobija svako po vreo čaj. Sedimo, oni nešto među sobom pričaju dok ja gledam u reku, šta ću. Posle 15 minuta, opet sedamo u kombi, opet ona promaja bije, ali sad bar idemo do kraja.

 

Stižem na polaznu tačku i ne vadim pare dok se ne obučem. Em mi hladno, em me intresuje dal mi je sve tu. Tu je, nije Turčin prevarant. Ili jeste malo prevarant kad je rekao da će mi staviti stvari u office, ali office ne postoji. Tu gde sam uskočio u čamac, tu mu je skromna kuća, office ne postoji. I babu ili majku mu upoznah. Fake it till you make it. 

 

Simpatično mi je sve to i moram da priznam da je sasvim okej lik. Jedna nebitna bela laž sa ciljem da zvuči ozbiljnije nego što cela priča jeste, ali ništa prevara. Engleski mu je odličan i dobijam još nekoliko saveta na šta da obratim pažnju, kao i ponudu da kampujem tu negde kod njih.

 

Da je vreme lepše, možda bih i ostao, ali uz kišu stvarno nemam šta da radim ovde. Želeo sam da ovog dana odem i do jedne pećine koja je tu u blizini i koju mi on strastveno potvrđuje da moram da vidim. Ipak, okasnio sam danas. Sad je 16h i uskoro se zatvara. Obukoh se, pružih mu 20e i još malo kao bakšiš i uputih se ka motoru.

 

Lepa je ovo avantura bila, samo da je bio neko ko (hoće da) priča Engleski.

 

*

 

Put nazad bio je lakši. Hoću reći, nisam se gubio po selima Turske. Gledam mapu i nalazim regiju u kojoj bih hteo da se smestim na bar dve noći, a ispostaviće se na tri. Do već pomenute pećine vode dva puta. Jedan iz ovog smera koji sam danas išao, a drugi malo dalje sa istočne strane planine. Oba kreću sa puta D400, odnosno magistrale koja prati more. Odlučujem da se vratim do obale i da nađem kamp gde bih mogao i da operem veš.

 

Kako bih lako pronašao kvalitetne kampove, koristim Google Maps i opciju Reviews. E sad, posle iskustva u Kemeru gde je kamp koji mi se baš nije dopao ima ocenu 4,8, shvatam da se Turcima baš i ne može verovati kada su ocene u pitanju. Od tada pa nadalje filtriram reviews po jeziku i čitam samo one izorno na Engleskom. Pronalazim dve opcije. Jedna od njih je potpuno novi kamp koji se nalazi baš na plaži. Odlučujem da odem prvo tamo.

 

Pošto sam stao da pojedem s nogu nešto domaće (i neukusno), a zapravo proprženo žilavo mleveno meso u kifli, do kampa stižem tek negde oko 18h. Prvo sam promašio mesto, jer tabla na magistrali mi se čini da ne postoji. Okrenem se i parkiram i vidim uređena mesta za kamp. Međutim, ovo nije kamp, mada ima mesta za šatore, kao i tuševe. Ovo je kafić koji možda u budućnosti bude kamp. Već vidim da mi se mesto ne sviđa, ali je lokacija dobra. Okolo razni neki građevinski materijal leži i stvarno nije neka domaćinska atmosfera.

 

Dolazi gazda kampa i pričamo o ceni. Ispod 200 lira neće da spusti, a to mu dođe 10 evra za noć. U kampu jedan samo još gost ima. Na sve to, nalazi se tačno ispod magistrale, znači buka od kola je neminovna. Zahvaljujem se i odlazim dalje. Bar znam da mogu ovde da se smestim ako bolje nešto ne nađem. Vraćam se nekoliko kilometara u smeru Antalije i idem u Mavi Cennet. Ovo bi trebalo da je pansion sa mestima za kampovanje. Ima dobre ocene, ali nešto me slike na mapama nisu baš privukle. I eto kako loše slike mogu uticati na posao. Cennet na Turskom znači raj i ovo mesto stvarno jeste mali komad raja.

 

Zalazak sunca iz rajskog kampa

 

Prvo, zavučeno je ispod malo brda i na oko 200m od magistrale. Dakle, mir i tišina. Drugo, mesta za kampovanje su na dva nivoa. Ovo gde sam ja je prvi nivo i tu mogu i kamperi da se smeste. Drugi nivo je jako simpatičan. Nalazi se desetak stepenika niže i ima čist pogled na more. Površina na koju se postavlja šator je travnata, pa to nije savršeno, ali to mi sad nije ni bitno. Zemlja jeste vlažna, ali kažu da neće biti kiše narednih dana, makar ne u ovom delu. Još 15 stepenika niže i nalaziš se na dugoj i širokoj peščanoj plaži. Duga je kilometrima, prazna, a more izgleda fantastično.

 

Pogled iz kampa

 

Malo je reći da sam odmah odlučio da ovde da spavam. Uz malo povuci-potegni, dobijam prihatljivu cenu od 7,5e za noć i postavljam kamp. Stavljam veš da se pere i posle pola sata od dolaska brčkam se u čistom moru. Ja i niko drugi.

[Sveta 5. 1889 Napisano Avgust 11, 2023]

On 3. 8. 2023. at 18:39, Sveta 5. je napisao:

 

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 11, 2023]

6 hours ago, Sveta 5. said:

 

Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra  

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 11, 2023]

Dan 14. Mavi Cennet – pećina Altinbešik – Mavi Cennet

 

 

Pošto sam sinoć oprao veš, obući se ujutru je ponovo zadovoljstvo  

 

Za danas je plan da odem do pećine do koje juče nisam stigao, a da popodne provedem na plaži. Kiša nije najavljivana, ali ako sam nešto naučio na ovom putovanju to je da se prognozi, makar u Turskoj, ne može verovati. Zbog toga, kišno odelo ide sa mnom, a bočni koferi ostaju u kampu. Ipak, pre svega ovoga valjalo bi zameniti eure u lire. Ostao sam na jako malo lira, a moram da platim smeštaj. Čitao sam da je mnogo bolje plaćati u lirama, jer trgovci daju loš kurs za euro, tako da je zamena love prva stvar koju ću danas da obavim. Zbog toga, umesto da na izlazu iz kampa idem odmah na zapad, prvo vozim skoro 13km na istok do velikog tržnog centra u turskom stilu i menjam lovu.

 

Tip tržnog centra može se uporediti sa tržnim centrom u bloku 70, mada ima razlike. Ovaj tržni centar je otvoreniji, sa jako visokim plafonom do čijeg vrha su naređani artikli za prodaju. Najčešće su to patike i tekstil, ali ima i prodavnica kože, nekoliko zlatara i prodavnica elektronske opreme. Takođe, tu je i jedan frizerski salon. Pošto već dve nedelje nisam skratio bradu, poželeo sam da proverim koja je cena samo da je prođe mašinicom. Prvo my friend kaže 10e, pa na moje istomomentno okretanje spušta cenu na 5 evra. Reko’ druže ja se za manje od 5e ceo skratim, a ne samo bradu, zdravo doviđenja.

 

 

Pošto sam zamenio pare, vraćam se na put i krećem u pravcu grada Konya. Čim se sa magistrale D400 izađe na put D695, frekvencija saobraćaja osetno opada. Danas su ispred mene najčešće kamioni, mada i oni retko, ali se tu i tamo pojavi neki automobil rešen da me pretekne po svaku cenu. Sve ih puštam, samo nek mi se sklone s tablice. Put je širok i u dosta dobrom stanju, ali… Naravno da postoji neko ali…

 

Ono što sam i ranije primetio, a ovde je pogotovu izraženo je to da Turci, iz nekog razloga koji još nisam uspeo da razumem, na potpuno kvalitetnom putu, na nizbrdicama, a ponekad i uzbrdicama, grebu gazni sloj asfalta. Nije to skinuto kako bi se stavio novi sloj preko, samo je izgrebano tako da ostanu one brazde. Na raznim sam mestima ovo primetio, ali mi je ovde posebno bolo oči, jer je ceo put u dobrom stanju, asfalt je sličan ovom našem i stvarno može lepo da se vozim, osim kada je taj prvi sloj asfalta izgreban. Tada, motor pliva po putu, a ja u kacigi psujem. I uvek je to kad bi vožnja trebalo da bude najinteresantnija, dakle u krivinama, ili kad ima potencijal da bude najzajebanija, dakle na dugim nizbrdicama sa krivinama. Jedino što mi pada na pamet je da je ovo način da ili:

1-      Uspore saobraćaj ili

2-      U zimskim periodima smanje skliskost puta pod naslagama snega i leda

 

Štagod da je razlog za ovu praksu, ozbiljno smanjuje zadovoljstvo u vožnji.

 

Takođe, ovo je i put sa tri trake. Srednju traku, po potrebi, mogu da koriste vozila i iz jednog ili drugog pravca, ali po pravilu ti je ona na raspolaganju prilikom kretanja uzbrdo, kako bi mogao da pretekneš kamione. Ipak, ovo Turcima ništa ne znači, pa se tako jako često dešavalo da iz suprotnog smera, koji ima duplu punu, izleću kola tom srednjom trakom kao da je njihova, iako nije. To je još jedan razlog zašto sam je upotrebljavao smo sporadično, odnosno ili prilikom preticanja ili kad je put izgreban.

 

*

 

Putovanje do pećine je trajalo oko sat i po vremena, mada je u jednom trenutku delovalo mnogo duže. Nakon silaska sa glavnog puta vozi se putem koji je jako mali i vodi kroz sela, a na nekim mestima širine je jedne trake, tako da smo se kamion i ja na jedvite jade mimoišli uz uzajamno čekanje da se postavimo tako da možemo da prođemo jedan pored drugog.

 

 

 

Ipak, s druge strane, pećina je u podnožju planine sa čije druge strane sam malopre vozio, tako da je priroda spektakularna. Ulaz u nacionalni park je 45 lira, odnosno sad već 2 evra i on se naplaćuje par kilometara pre same pećine. Kada se dođe do pećine postoji pristojan parking i par mesta gde je motor moguće ostaviti u hladu što takođe radim. Skidam opremu i čizme, obuvam patike i sve ostalo ostavljam na motoru i odlazim do ulaska u pećinu. Ulaz je još 45 lira, ali kroz pećinu nema šetnje.

 

Ulaz u pećinu

 

Ovo mesto je poznato zbog toga što, pored toga što je lepo, je najveće podzemno jezero u Turskoj i treće najveće na svetu! Za posetioce je dostupno samo prvih 200m koji se posećuju čamcem i u pratnji vodiča-veslača. Ima nekoliko čamaca koji mogu da prime 5-6 ljudi, po mojoj proceni, ali je u ovom trenutku poseta slaba, tako da ja idem sam. Stigao sam tačno u trenutku kada su dva minibusa završila svoj obilazak.

 

 

Poseta pećini traje 15-20 minuta i vredi svaki minut vožnje dovde. Mada je pećina donekle siromašna sitnim nakitom na koji smo mi na našim prostorima navikli da viđamo, krupni nakit je impozantan.

 

 

 

 

 

Na samom kraju je vodopad koji se čuje kako huči, mada je teško razlučiti odakle zvuk dolazi, jer je pozadina stene potpuno bela, pa se slap vidi tek kada se priđe. Osim toga postoje razne figure koje su me podsetile na ljude, ali i jedan most kao minijatura Khazad-dum mosta iz serijala Gospodar prstenova. Za one koje ne barataju temom u detalje, to je most gde Gandalf pada u ambis na kraju prvog filma  

 

Khazad-dum most

 

 

 

Polazište

 

Vrlo zadovoljan posetom pećini, krećem nazad. Na ovom malom putu sam video dva restorana. Jedan pod nazivom Montenegro drugo mesto je dosta autentičnije, pa sam rešio da sednem ovde i pojedem čorbu. Posle 6-7 minuta stižem do njega i vidim dva motora parkirana ispred i vozače koji još nisu seli. U pitanju su Honda CRF i Honda Grom od 125cc.

 

Upoznajem se sa Tamarom i Timom i saznajem da su se uputili iz Nemačke za Japan! Sledećih 5 meseci planiraju da budu da na putu, a krenuli su pre mesec dana. Zajedno sedamo i uz priču klopamo čorbu, pitu sa sirom i zeljem, drugačiju od toga kako je mi pravimo i preukusnu salatu od paradajza. Mislim, salata sama po sebi nije ništa posebno, samo je kod nas postalo preteško naši ne-plastičan paradajz sa ukusom. Posle oko 45 minuta razmenjujemo instagram profile i razilazimo se. Oni dalje ka pećini, ja dalje ka kampu.

 

Put do kampa prošao je kao i svaki drugi. To naravno znači da je posle sat vremena krenula da pada ozbiljna kiša. Pošto danas nigde ne žurim, odlučujem da iskuliram malo na pumpi dok pljusak ne prođe. Uz čaj i društvo još dvojice turskih motorista ispraćam 3 jaka naleta kiše i nekoliko manjih. Posle oko sat vremena odlučujem da je bilo dosta čekanja, a i kiša, mada nije stala, slabije pada. Četrdesetak minuta kasnije stižem u kamp, skidam sve sa sebe i odlazim na plažu. Lagano popodne odlučujem da provedem na laganom suncu, kao i da sutra uzmem slobodan dan od vožnje i ostanem ovde na kupanju.

 

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 11, 2023]

Dan 15. Mavi Cennet kamp

 

Kao što rekoh, mislim da sam zaslužio jedan dan odmora. Zato se ovog jutra budim kad se probudim, a to je oko 9 sati, doručkujem i silazim na plažu. Do 10.50 se sunčam, 20 minuta se kupam i do pola dva se izležavam na ležaljci koju nema ko da naplati. Pošto sam planirao da provedem jako malo vremena na moru, mrzelo me nosim ili kupujem kremu za sunčanje. Računam od 11h sam u hladu, sunce šta mi može, šta mi sme. Može šta hoće, a sme još više.

 

Videvši da me i u hladu prži ovih tridesetak stepeni, odlazim nazad u kamp oko 14h, oblačim majicu i blejim sve do kasno popodne.

 

Sutra bi trebalo da nastavim dalje na istok ka Alanji i Mersinu. Na ovom putu postoje još dve pećine koje sam planirao da vidim, ali mi problem pravi vremenska prognoza za Kapadokiju. Po planu, trebalo bi da u Kapadokiju stignem za tri dana i da ostanem tamo četiri noći. U prevodu, tačno onda od kad se prognozira tri dana jake kiše. Pošto se već nekoliko dana dvoumim šta mi je činiti, shvatam da bi verovatno bilo najpametnije da promenim plan i odavde odem direktno za Goreme, centar turizma u Kapadokiji. Samo mi je žao što današnji dan nisam iskoristio da vidim jednu pećinu koja mi je tu blizu. Računao sam da će mi biti usput sutradan.

 

Ovog popodneva odlazim do supermarketa na istom mestu gde je i onaj tržni centar kako bih se snabdeo tunjevinom koju sam danas obrstio u nedostatku bilo čega drugog. Kad sam već tamo, bacam oko na frizerski salon i vidim da onaj frizer od juče seda u kola i odlazi, a da ostaje neki mlađi lik unutra. Rešavam da moram da skratim bradu, tako da, iako mi prvo traži 10 evra, uspevam da spustim cenu na 2,5e i posle 10 minuta izgledam kao novi čovek . Inače, turski prodavci me nisu smarali tokom celog putovanja. Ili je za to zaslužno moje po defaultu namršteno lice ili je činjenica da sam sam i sportski obučen, pa im nisam interesantan.

 

Vraćam se u kamp i počinjem prikupljanje stvari i strateško pakovanje za dug put sutra. I ovaj jedan slobodan dan mi je bio dosta dosadan i još jednom potvrđuje da me odlazak na plažu ne ispunjava kao kad sam bio dete.

[Sveta 5. 1889 Napisano Avgust 12, 2023]

Pre 9 sati, Forsberg je napisao:

Nisam siguran na koji si se post nadovezao Sveto, ali ako je za "kuvare u nuždi", u pitanju je (neuspela) šala na temu ulja (jestivog, a ne motornog) za lanac. Nit sam nešto loše mislio nit je šala bila iole dobra  

Da na taj post,nisam se prepoznao u toj sali i nista tu ne moze lose da se shvati,samo si se nadovezao na Zoranov saljiv komentar na konto konzerve sardine to mi je bilo jasno i sala ti je OK nema tu nikakve dileme.        Teraj dalje.... putopis,destinacija i fotografije su ti super.Slicne stavove imamo.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 12, 2023]

Dan 16. Mavi Cennet – Konya – Goreme; ~450km

 

 

Zbog loše vremenske prognoze, danas je cilj Kapadokija, nekoliko dana ranije nego to je inicijalno bilo planirano. Budim se oko pola 7, pripremam se za put i polazim istom rutom kao juče. Put je isti, (ne)opterećenost ista, izgreban asfalt na istom mestu. Što je mora bilo, bilo je, od sad su na redu planine i visoravni.

 

Ono što je lepo je što malo nakon skretanja za pećinu gde danas nastavljam pravo, više nema mesta sa izgrebanim asfaltom i mogu da kažem da je vožnja pravo uživanje. Krivine su duge i brze, put se penje sve više i više dok ne stigne do skoro 1900m nadmorske visine. Uživam u pogledu i umesto dosadašnjih 90km/h otvaram gas i stvarno se predajem lepoti predela i puta.

 

Najlepši predeli na Zemlji su na visinama preko 1500m

 

Silazak sa planina je dosta strm, pa nailazim na rampe koje do sad nisam viđao. Radi se o tome da su na spustu, a pre nekoliko krivina, izgrađene rampe koje vode u brdo i gde je posut šljunak kako bi se vozila, mahom kamioni, za slučaj otkazivanja kočnica mogli bezbedno zaustaviti. Koliko mogu da vidim, do sad ove rampe nisu korišćene.

 

Po izlasku iz planina, dolazim do mesta Konya koje mi je otprilike na pola puta današnje rute. Ovo je grad od 2 miliona stanovnika smešten u stepi. Drveća je ovde malo i ovakvi predeli će me pratiti sve do Kapadokije. Uz put koji vodi kroz Konyu i izvan nje posađen je drvored platana u trajanju od nekoliko kilometara. Drveće je zdravo, mlado i jako lepo održavano. Ovo kažem u duhu toga da je krošnji dopušteno da se jako lepo razvije i drvo dobije lep oblik. Kod nas, sakate ih pri orezivanju da te tuga uhvati.

 

Konya je grad o kome se nisam raspitivao pre dolaska u Tursku. Nije mi bio na putanji koju sam planirao, pa mu nisam posvetio ni minut vremena. Zbog toga, shvatam da ga ne razumem. Ako izuzememo već pomenuti drvored, okružuje me žutilo i prašina. Jako se puno gradi. Međutim, malo stambenih zgrada u izgradnji vidim, ali zato duge dvostratnice koje podsećaju na magacine, ali to sigurno nisu, nižu se uz put. Sve su tipski građene i sve su negde do pola izgrađene. Jako mi to sve čudno deluje, jer pričamo o kilometrima zgrada uz put.

Potrajalo je dok sam izašao iz grada i izašao na put za Kayseri, odnosno put koji će me odvesti u Goreme. Nastavljam vožnju kroz stepu putem koji je prav kao strela. Ravnica u visoravni omogućila je projektantima da maltene povuku liniju lenjirom i kažu ovo će biti put. Zbog geografskih odlika ove regije, vazduh nije vlažan. Međutim, verovatno zbog visine, toplota sunca se oseća i po prvi put mi je vruće na listove, odnosno na mesta gde sunce bije u čizme.

 

Ulaz u karavansaraj

 

Kako kilometri prolaze, relativno često se pojavljuje putokaz za Sultanhani, a ja nemam pojma šta je to. Međutim, građevina se nalazi na ne više od 100m od glavnog puta kojim vozim i prošavši kroz raskrsnicu krajičkom oka vidim kako izgleda i rešavam da svratim da i vidim šta je u pitanju.

 

Ispostavilo se da se u ovom gradu nalazi istoimeni karavansaraj, mesto na kome su putnici i trgovci u davnim vekovima mogli da odsednu odmore se i odmore konje pre nego što bi nastavili put dalje. Takođe, jako je bitno pomenuti da se ovaj tip da se ova građevina smatra najlepšim karavansarajem iz seldžučkog perioda. U to doba, odmor do tri dana sa hranom bio je besplatan. Ovo je bio jedan od načina da se pospeši trgovina u carstvu. Danas, cela građevina i dalje izgleda impozantno, kako spolja tako i iznutra. U trenutku kada sam ja bio, unutra je bila izložba ćilima, kao i nekoliko, ali ne previše, redova tezgi na kojima su se mogle kupiti rukotvorine i tradicionalna odeća. Ja nastavljam dalje.

 

Ko do sad nije shvatio, obožavam da slikam ovakve prostore

 

 

 

 

U Goreme stižem oko 17.30h i brzo nalazim hostel u kom sam odseo. Još pre nego što ću ući u grad dočekala me je lepota Kapadokije u vidu Pigeon Valley, jedne od poznatih dolina sa izdubljenim stenama i rupicama u kojima se gnezde golubovi. Pravim par fotki i nastavljam dalje do smeštaja.

 

Pigeon Valley kao potvrda da sam stigao u Kapadokiju

 

Goreme je u grad u rupi i iz ovog smera iz kog ja dolazim ulaz u grad je niz strmu nizbrdicu, dok ga stene okružuju sa tri strane. Glavni putevi, dakle sam centar grada, su asfaltirani. Međutim, okolne ulice su mešavina zemljane podlogne, prašine i kamena. Ulice su uske i zbog svega ovoga, parking nije svuda najjednostavnije pronaći, pogotovu za motor. Ja imam malo sreće i parkiram uz jedan zidić, a taman tako da ću sa prozora moći da vidim motor.

 

Tu ispod, u rupi, je Goreme

 

Cena hostela u četvorokrevetnoj sobi, sa privatnim wc-om i doručkom je 19 evra. Hostel je okej, ali daleko od nivoa evropskih hostela. Ovo kažem, jer u Španiji, na primer, za koji euro više može se spavati u hostelima koji su mnogo komforniji i moderniji. No, ono što je meni bitno je da je čisto, a sve ostalo je bonus.

 

Uz dogovor sa recepcionarom, kofere i torbu sa opremom za kampovanje ostavljam na spratu ispod. Prostorija je zajednička, ali nalazim mesto gde da ostavim stvari da ne budu na sred puta i ne privlače pažnju. Svakako ni u jednom trenutku svog boravka ovde nisam imao strah da bi bilo ko mogao da pomisli da ukrade bilo šta, a mogućnost da ne nosim kofere u sobu mi dođe kao premija.

 

Dok sam se smestio, već je prošlo 18h, tako da, po preporuci recepcionera, penjem se na Sunset Hill, odnosno jedno od brda u blizini sa kog se pruža lep pogled na grad, ali i na neke okolne doline kroz koje ću narednih dana pešačiti. Ujutru i uveče naplaćuje se ulaznica 10 lira i okuplja se veliki broj ljudi da uživa u pogledu. Ujutru se posmatraju baloni, a uveče zalazak sunca. Možda inače ne bih dolazio baš ovde u ovo doba, ali pošto nemam šta da radim, odlučujem da iskoristim veče do zalaska sunca na ovaj način.

 

Nakon što je pao mrak, odlučujem da večeram čorbu napravim i plan za sutra. Upoznajem jednog od cimera, Italijana Simonea, i dogovaramo se da ujutru zajedno odemo da gledamo balone. On je dan pre leteo, a sutra putuje.

 

Ležemo umorni obojica i navijamo sat za 4.30h. Treba se popeti na neko od brda kako bi se uhvatio lep pogled.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 17, 2023]

Dan 17. Goreme – tri prelepe doline

 

 

Kao po dogovoru, probudili smo se u pola 5h. Jedan krevet već je bio prazan, što znači da je naš cimer iz Španije otišao na let.

 

Letenje balonom košta od 170e do 250e. Cena zavisi od toga gde kupiš kartu i verovatno od tvog umeća pregovaranja. Ova cena od 170e je cena u našem hostelu i nemam pojma da li celo iskustvo, veličina korpe i slično, se razlikuje u odnosu na druge agencije u gradu. Ja i pre nego što sam došao sam znao da me letenje balonom ne interesuje, pa se nisam ni raspitivao.

 

Posle pola sata šetnje penjemo se na jedno od obližnjih brda. Simone je još dan ranije odabrao lokaciju, a ja sam se samo pridružio. Let traje oko sat vremena, mada nekolicina balona ostaje i duže u vazduhu.

 

Ono brdo u daljini, mada jako daleko je sigurno fantastično mesto za posmatranje balona, ako je moguće na njega se popeti  

 

 

Ono što bih ja predložio svima koji bi da posmatraju balone jeste da odaberu brdo koje će biti na istoku grada ili bar na jugu. Na zapadnoj strani, na kojoj smo mi bili, sunce kada izađe sija pravo u oči i više se ništa ne vidi na nebu. Ipak i pored toga u svitanje je doživljaj bio magičan.

 

Vraćamo se u hostel i u 6h smo već opet u krevetu. Spavamo još dva sata, a onda idemo svaki na svoju stranu. Ja na doručak, a Simone na autobus.

 

Detalj iz Paşabağ Vadisi

 

Nakon pristojnog doručka, odlučujem da posetim neke od dolina koje sam zabeležio prilikom priprema za putovanje. U pitanju su sledeće: Paşabağ Vadisi, Zelve Vadisi i Dervent Vadisi. Super je što se sve tri nalaze na istom potezu, tako da kad stigneš do prve, do ostale dve samo pratiš put dalje.

 

Detalj iz Paşabağ Vadisi

 

Detalj iz Paşabağ Vadisi

 

Prva lokacija, Paşabağ Vadisi, je mesto na kome su nekada živeli monasi. Danas, ovde se mogu videti lepe stenovite formacije, popeti se u nekoliko i, uz malo kršenje pravila, gledati im vrhove u ravni. Osim glavnih, postoje i sporedne staze, ali ja njih preskačem. Posle oko sat vremena ovde, idem dalje.

 

Zelve je mesto kome se najviše radujem. Mada u vodiču nije naglašeno da je ovo najlepše od sva tri mesta, mene ostavlja bez daha. Najviše zbog toga što je ovde živeo veliki broj ljudi i u jako puno njihovih domova je moguće ući. Ne samo da je su ovde živeli, nego su poslednji raseljeni početkom pedesetih godina dvadesetog veka!

 

 

 

 

Ovo je mesto koje bih svakome preporučio ko dođe u Kapadokiju. Ako imate vremena jednu dolinu da vidite, moj predlog je da to bude ova. Sastoji se od, čini mi se, tri staze koje meandriraju između stena. Sa obe strane svake od ovih staza postoje domovi u koje je, uz malo ili više napora, moguće ući. Stene su fantastčno izdubljene i utisak je kao da se nalaziš u nekom magičnom svetu o kom si maštao u nižim razredima osnovne škole. Sigurno da je život ovde bio težak, ali to me ne sprečava da zamišljam koliko je sigurno bilo i zanimljivo deci igrati se okolo.

 

Zelve Valley gajbe:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Namršteni jelenak  

 

 

Za sve roditelje savet da prvo dovedu dete da vide ovu gajbu i zaprete detetu da će kuća da ih pojede ako ne budu slušali  

 

Posle oko dva i po sata, nastavljam dalje. Sledeće mesto u planu je dolina Dervent koja se nalazi na 10 minuta vožnje od Zelve. Za razliku od prethodna dva mesta, ovde ljudi nisu živeli. Dervent je poznat po svojim stenovitim formacijama koje kao da se izdižu iz zemlje i formiraju najrazličitije oblike. Najlepše od svega je što je moguće se penjati po ovim brdima i istraživati šta se vidi ako se popneš nekoliko metara više, kako neka stena izgleda iz drugog ugla i, naravno, smišljati kako posle sići bez lomljenja vrata. Sat vremena kasnije, spreman sam da siđem i nastavim dalje.

 

Slede neke interesantne formacije iz gorepomenute doline, a sami možete da zamislite na šta vas neke od njih posećaju  

 

 

 

 

 

 

Kornjača ili triceratops razmišlja o smislu života  

 

Pošto sam zaboravio da ponesem knjigu vodič sa sobom, odlučujem da odem do smeštaja. Imam dovoljno vremena da nešto prezalogajim i nastavim dalje u istraživanje. Pošto sam umoran, ipak već nekoliko sati šetam po dosta jakom suncu (što je bolja opcija od kiše), mali odmor u hostelu će mi dobro doći pre nego što odem na sledeći lokalitet, a to je Goreme muzej na otvorenom.

 

Ovaj muzej, kao što mu ime kaže, nalazi se u samom gradu Goreme na oko 15 minuta peške od centra i predstavlja park poput dolina u kojima sam bio, a u kom postoji jako veliki broj crkvi koje su takođe izdubljene u stenama. Dosta njih je pristojno očuvano, ali se jedna posebno ističe. U pitanju je Mračna crkva koja je ime dobila po tome što ima samo jedan prozor iz kog svetlost u jako ograničenim količinama stiže do fresaka u dubini crkve. Zbog toga, ove freske su fantastično očuvane i boje su i dalje živopisne. Nažalost, slikanje je zabranjeno, tako možete pretražiti Gugl ako vas interesuje da vidite kako to iznutra izgleda (guglajte Dark Church Goreme).

 

U poređenju sa ovom crkvom, ostale nisu previše interesantne. Jedna koja bi trebalo da je takođe jako lepa je zatvorena, tako da mirne duše mogu da kažem da je Zelve dolina najbolje od svega što sam do sad video u Goremeu. Što se tiče Muzeja na otvorenom, vredi otići zbog Mračne crkve i platiti dodatnih 5e da se vidi. Ostalo, pa, okej je, ali nakon ove tri doline, ništa posebno.

 

Oko 18h završavam posetu ovom muzeju i polako krećem ka smeštaju. Dan je bio dug, svašta sam video i dobrano se umorio. Odlučujem da zaslužujem da se častim večerom.

 

Pretragom na mapama nalazim restoran u koji mi se čini da vreti sesti. Drži ga porodica, a vlasnik takođe i radi kao konobar u njemu. Jako je blizu mog smeštaja, ali da se ne lažemo, ovde je sve jako blizu mog smeštaja.

 

Nisam siguran šta sam tačno naručio, ali sam siguran da sam na prvi pogled poželeo da je porcija veća. Sreća pa ima hleba… Ovde sam shvatio koliko su cene u Goremeu nadrealno visoke. Glavno jelo, salata i jedno pivo me izlaze 22 evra! Pa ovoliko ni u nekim skupljim zemljama nisam plaćao večere! Kasnije će se ispostaviti da je pivo svuda 5 evra.  S obzirom na to da sam se najeo hleba da ne ostanem gladan, rešavam da se narednih dana suzdržim od restorana i ozbiljnih obroka.

 

Nakon klope, odlazim u smeštaj, upoznajem cimera Španca i pravim plan za sutra.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 19, 2023]

Dan 18. Goreme – Derinkuyu podzemni grad – manastir Gümüşler – Kaymakli podzemni grad – Soḡanli – Goreme; ~235km

 

 

Pošto postoji naznaka da će biti kiše, odlučujem da danas posetim dva podzemna grada i još šta se nađe u blizini i vreme dozvoli. Ideja je bila da idem u šetnju još jednom od doline koja se nalazi van grada, ali ipak od toga ništa nije bilo. No, hajde da se vratimo na početak.

 

Prva destinacija do koje želim da odem je Derinkuyu, najdublji istraženi podzemni grad u Kapadokiji. Sastoji se od sedam podzemnih nivoa do kojih se stiže uskim tunelima koji su često imali i velika kamena vrata kružnog oblika. Tuneli su impozantni, a vrata jako velika, pa nije ni čudo da je bilo neophodno napraviti ih kružnog oblika, jer drugačije nije ni bilo moguće pomeriti ih. Ovde sam se zadržao oko pola sata, spustio se skroz do dna i to je bilo to. Iskreno, osim što je najdublji, Derinkuyu nema previše šta da ponudi. Malo je sadržaja, tako da, mada impresioniran veličinom, idem dalje.

 

Slede slike iz Derinkuyu:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Otišao sam prvo u Derinkuyu, jer je dalje od mog smeštaja. Računao sam da ako padne kiša, bolje da ovo što je najdalje vidim prvo. Međutim, kada sam izašao na površinu vidim da je vreme dobro i da ne moram da žurim nazad. Zbog toga, odlučujem da odem u manastir Gümüşler ili Eski Gümüşler koji se nalazi u blizini mesta Niḡde.

 

Inače, naziv mesta izgovara se Nide. Ovo tursko ḡ produžava izgovor vokala koji se ispred njega nalazi. Tako ni Erdogan ni Turkoglu nisu pravilni izgovori poznatih prezimena, već je pravilno Erdooan i Turkoolu. Kad izgovorite ovako i sami ćete shvatiti da prirodnije zvuči . No, kod nas se odomaćilo drugačiji izgovor i sad je mnogo teško to promeniti, tako da se neću igrati jezičkog čistunca, mada mi uvek ovo g kod nas zapara uši.

 

Da se vratimo na manastir. Put do manastira je, uslovno rečeno, dosta dug. On se nalazi na skoro 50km od Derinkuyu podzemnog grada i jedina je znamenitost koja me ovde interesuje. Zbog toga, u putu dovde se pitam da li ima poente voziti toliko daleko samo zbog nekog manastira moleći se da ne padne kiša. Ispostaviće se, vredelo je.

 

Pogled sa glavnog ulaza u dvorište manastira

 

 

 

 

Kao i sve interesantne građevine u ovom kraju Turske, i ovaj manastir je isklesan u steni. Otkriven je 1963, mada mi nije jasno u kom je stanju pre bio, pa nisu znali za njegovo postojanje, jer manje-više, bode oči cela ta stena. No dobro, realno kad pogledaš celu Kapadokiju, prepuna je isklesanih stena, pa moguće da niko ovde nije zavirivao…

 

Ulaz se naplaćuje i, interesantno, moja grupna karta (da, opametio sam se) koja važi za atrakcije u Kapadokiji, ovde ne važi. Ovo pominjem kao kuriozitet, cena ulaznice nije veća od 5e. Ulazi se kroz veliki otvor u steni koji vodi do dvorišta kvadratnog oblika oko kog se dižu stranice stene i prostorije koje su u nju uklesane. Prostorjie su na dva nivoa u visini, ali takođe postoji i podzemni deo koji je takođe dva nivoa dubok. Do dna postoji i ventilacioni otvor poprilično uskog prečnika, oko 10cm koji izvire u dvorištu. Kad znaš šta da tražiš, lako ga nađeš pored ulaza.

 

Bogorodica sa diskrenim osmehom

 

Najveća atrakcija ovde jesu odlično očuvane freske nastale između 7-11. veka. Posebno mesto zauzima freska Device Marije oslikana sa diskretnim osmehom na licu. U prostoriji gde se nalaze ove freske upoznajem i par Amerikanaca iz Arizone. Sličnih smo godina i brzo započinjemo razgovor, tako da zajedno istražujemo i ostatak celog kompleksa. Tu su trpezarija, vinarija, štale. Skoro sve je otvoreno za posetu osim jednog manjeg dela gde su u toku radovi.

 

 

 

Odavde pravim dalje plan gde da idem. I dalje je vreme lepo i sad mi je malo žao što nisam odmah otišao u Kaymakli kad sam već prošao pored njega. Da jesam, mogao bih da se vratim drugim putem u Goreme, ali šta je tu je. Odlučan sam da ne propustim Kaymakli, tako da odlazim direktno tamo, dok ću nakon toga krenuti na istok kako bih posetio dve crkve koje nisu turistički opterećene, a vodič kaže da su vredne posete.

 

Nakon isto onoliko vremena koliko mi je trebalo do manastira, stižem do naredne destinacije. Za ovaj podzemni grad kažu da je jako slikovit (Englezi imaju sjajnu reč picturesque koja savršeno odgovara ovoj prilici), tako da imam razumno visoka očekivanja, ali ne previsoka.

 

Moja očikivanja su prevaziđena posle samo 5 minuta pod zemljom.

 

Za razliku od Derinkuyu, Kaymakli ima 4 istražena nivoa, a sve ukupno 8. Zbog toga, verujem da je možda bar podjednako dubok, ako ne i dublji od onog u kom sam prvo bio. Dok je Derinkuyu sveden, Kaymakli je prelepo osvetljen standardnim, ali i narandžastim svetlom koje dodatno ističu lepotu ovog mesta. Ono što me je dodatno oduševilo je to što je ovaj grad mnogo bogatiji tunelima od prethodnog. Maltene je građen kao lavirint i nekoliko puta mi se desilo da gledam u pod da proverim da li vidim svoje stope u prašini, jer ne možeš biti siguran da li si već bio u nekoj prostoji ili ne.

 

Svi ovi "manji" otvori u zidovima služili su za skladištenje, a veći (ni jedan na ovoj slici) za spavanje

 

Tuneli kojima se kretalo između delova grada pravljeni su tako da, i ako protivnička vojska uspe da pronađe ulaz, ne može lako da se kreće

 

Prosečna visina jednog ovakvog tunela

 

 

 

Mada tako izgledaju, ovo desno nisu pisoari, već mesta za skladitenje amfora  

 

Ni ovaj grad, ali ni prethodni, nisu za ljude koji imalo pate od klaustrofobije. Ja problem sa time nikad nisam imao. Međutim, ovde sam dobio naznake laganog napada panike u dva navrata. U oba slučaja, provlačio sam se kroz nimalo osvetljene tunele visine do 70cm. I pored toga što sam imao upaljenu lampu na telefonu, osećaj skučenosti, zatočenosti i, iznad svega, odesečnosti od sveta (jer u ovim tunelima sam bio samo ja i niko drugi) učinili su da se na momente osećam beznadežno, izgubljeno i donekle zarobljeno. Naravno, čim bih izašao iz tunela u neku širu prostoriju, ovaj osećaj bi nestajao.

 

Ovaj grad me je fascinirao na toliko nivoa! Prvo podzemni gradovi predstavljali su utočište u situacijama najezde neprijateljskih vojski i mogli su da prime od 3.000 do 10.000 ljudi! Zamislite pod zemljom da živi 10.000 ljudi! Prostorije su imale otvore i jako uske tunele koji su se koristili za komunikaciju, ali pored toga i velike otvore u stenama koji su se koristili za odlaganje stvari i spavanje. Pored toga, ovde, kao i u Derinkuyu, postojale  su štale i mogućnost da drže konje pod zemljom. Kao i na svim prethodno pomenutim mestima, vinarija je bila neizostavan deo građevina, najviše zbog toga što je vino lakše održati svežim od vode.

 

Kada smo kod vode, interesantno je pomenuti da su otvori za ventilaciju pravljeni tako da izgledaju kao bunari. To bi protivničku vojsku navelo da pomisli kako su bacanjem otrova u otvore zagadili vodu, ali to nije bio slučaj.

 

 

 

U Kaymakliju sam zamalo istražio dodatni nivo . Prosto sam uživao da se zavučem u svaki mogući tunel koji postoji, tako da sam i u jedan neistraženi krenuo da se zavlačim. Srećom, tu je bio vodič koji me je internacionalnim pozdravom „My friend…“ i onim streljačkim pogledom pozvao i već mi je bilo jasno da sam krenuo tamo gde se ne može. Inače sam zahvalan ovom vodiču, jer sam se šlepao uz njega i njegovo dvoje klijenata Španaca dobar deo puta. Konfiguracija tunela je takva da postoji mahom jedan smer kojim se krećeš, a onda se tuneli dalje otvaraju bočno. Zbog toga što je smer kretanja manje-više linearan, moguće je da ostaneš „u društvu“ istih ljudi sve vreme.

Inače, u Kaymakliju ima jako puno vodiča koji na ulazu nude svoje usluge. Odlučio sam sam da istražujem ovog puta, jer ne volim kad te vodič požuruje. Međutim, ako se ikad budem ponovo ovde obreo, mislim da ću uzeti nekoga da ide sa mnom, jer ovo mesto zaista vredi upoznati uz profesionalnog poznavaoca.

 

Toliko sam utisaka odavde pokupio da mislim da nema reči kojima bih mogao još bolje opisati koliko je celo mesto magično. Moje slobodno dete je satima uživalo provlačeći se kroz tunele, otkrivajući nove prostorije, a pogotovu onda kada misliš da je kraj i da nema dalje. Jedan slabo osvetljen tunel može vam otvoriti jednu potpuno novu granu ovog zdanja sa još pet tunela i prostorija, tako da imate utisak da nema kraja.

 

Kao i svakoj agoniji, tako i svemu lepom dođe kraj i vreme za nastaviti dalje. Kupujem magnet da me podseća na ovo predivno iskustvo i nastavljam po pređašnjem planu. Idem u pravcu sela Soḡanli, jer bi ovde trebalo da postoje dve lepe crkve koje malo ko posećuje.

Ono gde pravim grešku je to što nisam na mapi proverio lokaciju ove dve crkve, već pratim putokaz za gorepomenuto selo. Ispostaviće se da se crkve ne nalaze u ovom selu, već dosta daleko od njega i u potpuno drugom smeru. Ovde me je vodič koji pratim zeznuo, jer su crkve navedene u izdvojenoj sekciji teksta koja se odnosi na selo, tako da ne možeš da ne pomisliš da nisu u Soganliju. Naravno, ovo sam shvatio kada sam došao 2km od sela. Ipak, ovo vreme nije izgubljeno. Put dovde je fantastičan za vožnju i pruža fenomenalan pogled na prirodu Kapadokije.

 

Put do sela Soganli okružen je brdima u kojima su takođe uklesana mesta za stanovanje

 

Samo selo je interesantno, jer bi trebalo da predstavlja tradicionalno tursko selo koje nije zahvaćeno modernizacijom. Već sam prošao pored nekoliko njih, tako da do samog centra sela neću otići, ali hoću do, opet, jedne crkve isklesane na jako interesantnom mestu.

Pored puta u pravcu sela nalazi se brdo. Sa vrhova brda stene su se odronjavale i i dalje se mogu videti na nizbrdicama. Neke stene stignu i do puta. Ipak, u jednom trenutku se dolazi do u potpunosti stenovitog brda u koje je isklesano naselje. Ono što je interesantno je da je naselje klesano u jako strmom brdu. Zbog toga, popeti se do crkve koju tražim kako bi ovih 20 minuta vožnje ne bi bilo uzalud, nije lako. Pa ipak, da je lako, gde bi bila draž?

 

Stepenice koje vode ka crkvi i naselju

 

Još lokalnih gajbi

 

Pogled iz unutrašnjosti crkve

 

Uviđam putokaz za crkvu koji upire u brdo, tako da parkiram uz put i krećem da se penjem. Svi znamo da je lako popeti se, zajebano je sići. O tome rešavam da razmišljam kasnije. Nekih pedesetak metara uzbrdo dovode me do crkvice koju sam tražio. Iznutra ništa posebno, spolja interesantna. Najinteresantnije je mesto na kom se nalazi. Okružena je naseljem, a ja ulazim kroz nezaključana vrata da osmotrim unutrašnjost. Ništa posebno uz jako puno golubijeg izmeta. To je što je, spuštam se niz ovo strmo brdo lakše nego što sam mislio da ću i vraćam se istim putem kojim sam došao. Lepo je što je opet vožnja lepa, kiše nema mada nebo jeste posivelo. Jedini minus je temperatura koja je pala na 19 stepeni i duva neki hladan vetar zbog čega oblačim kišno odelo kao savršenu vetronepropusnu membranu.

 

Oko pola sata kasnije konačno dolazim do manastira Kešlik koji sam tražio. Manastir je sada muzej i još jedno je od mesta koje su klesane u steni. Istraživanje ovih mesta je prezanimljivo! Opet se verem po krovovima i gubim po tunelima, ali ovde ih je mnogo manje i mnogo su naivniji.

 

Jedna od glavnih prostorija u manastiru Kešlik

 

Već pri kraju istraživanja, upoznajem Italijana Lorenca koji je stigao ovde možda 10 minuta nakon mene. Vozi KTM 1190 i biće u Kapadokiji još nekoliko dana pre nego što nastavi za Gruziju. Dogovaramo se da zajedno nastavimo danas istraživanje i posetimo Džemil crkvu koja se nalazi na desetak minuta daleko od manastira, u istoimenom mestu.

 

Imali smo malih poteškoća da je lociramo, ali ipak uspevamo. Znamo da je neophodno da neko dođe i otključa crkvu, tako da ne gajimo previsoke nade da bismo mogli da uđemo u nju. Iako u mom vodiču je naveden broj telefona čuvara, on nam kaže da ne može da dođe. Verovatno ga mrzi, već je 18h. Dok ja gvirim kroz ključaonicu, Lorenco isprobava da li su vrata zaključana – nisu! Otvaraju se jako lako, tako da uspevamo i unutrašnjost da vidimo.

 

Ulaz u crkvu

 

Lorenco i crkva u sadašnjem izdanju - bleda senka onoga kakva je nekada bila

 

Crkva je u dosta lošem stanju. Puna je grafita, a freske i nisu nešto očuvane. Ipak, po freskama nije poznata. Poznata je po plavim stubovima koji su jako dobro očuvani i govore koliko je ovo mesto bilo lepo u svom punom sjaju! Nakon 10 minuta istraživanja unutrašnjosti, već smo nazad na motorima. Dogovaramo se da se vratimo u Goreme, a onda da odemo zajedno na klopu. Turci imaju neku svoju picu preporučenu u vodiču koji obojica koristimo, a mi ćemo večeras tu picu i da probamo.

 

Nakon večere, dogovaramo se da sutra zajedno istražujemo doline koje okružuju Goreme i odlazimo svako u svoj hostel na spavanje.

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 22, 2023]

Dan 19. otkrivanje dolina oko grada Goreme

 

Dolina mačeva koja je ime dobila po tome što formacije podsećaju na mačeve, prva destinacija za danas

 

Po ustajanju, a nakon doručka, bacam, sad već tradicionalan, pogled u nebo. Za juče je bila najavljena neka sitna kiša, ali nije padala. Za danas je takođe najavljeno nestabilno vreme, ali meni nebo na tu temu govori upravo suprotno. Nakon malo dvoumljenja, odlučujem se da ipak obučem šorts i dam šansu suncu. Sa Lorencom se dogovaram da se nađemo na ulazu u Goreme Open Air Museum. Tu bi trebalo da je ulaz u Rose Valley koju želimo da posetimo, ali i otvoreni muzej koje Lorenco još nije obišao.

 

Pošto stižem malo ranije u odnosu na njega, koristim vreme dok ga čekam da snimim glasovnu belešku o danu pre. Zahvaljujući njima, ovaj putopis je bar 30% duži nego što bi inače bio

 

 

 

 

Nakon što smo se našli, krećemo u obilazak. Nemamo neki konkretan plan. Popevši se na jedno od viših brda u okolini, vidimo u daljini crvena brda koja nas asociraju na tzv. Red Valley, dolinu koju smo juče posetili, samo sa gornje strane i osmotrili sa visine. Što visoko leti nisko pada, tako da odlučujemo da se spustimo nizbrdo i zaputimo u ovom smeru. Ono što nas dodatno motiviše je to što sa ovog mesta vidimo i kiosk sa hrpom pomorandži za ceđenje. Mada nismo šetali duže od pola sata, obojica se radujemo soku.

 

 

Obradivo zemljište

 

Na ovom spustu sreli smo i jednu Francuskinju koja se zaputila u dolinu Zelve koja nam se pridružuje u pohodu na sok. Tamo, prodavca nema, ali zato ima dvoje Italijana i njihov vodič. Vidimo da se oni sami služe i cede pomorandže, tako da im se i mi pridružujemo.

 

Od svih ljudi, najinteresantniji je vodič. U šezdesetim godinama, sa razbarušenom, više prosedom nego crnom bradom, obučen kao pustolov baršunastog glasa, podseća na miks Šona Konerija i Ernesta Hemingveja. Vodič je Turčin, ali odlično priča Italijanski, Francuski, a donekle Engleski i Španski. Možda mu je i Engleski odličan, ali se najmanje koristio u ovom društvu. Od njega i mi, ali i Francuskinja dobijamo vredne informacije o tome kuda da idemo da stignemo do svojih željenih odredišta. Nakon popijenog soka u hladu ove prodavničice-kioska naše tri grupe se rastaju i odlazimo na tri različite strane.

 

Unutrašnjost jedne od crkvi na koju nailazimo u šetnji

 

Poslednji pozdrav Dolini mačeva pre nego što pređemo u Crvenu dolinu

 

Crvena dolina dobila je ime, naravno, po crvenim stenama od kojih je sačinjena

 

 

Prateći jedan sitan potočić, Lorenco i ja brzo zalazimo među nove stenovite formacije ispunjene izdubljenim kućama i crkvama. Ono što je u ovom delu dana na mene ostavilo najjači utisak je jedna jako velika crkva u potpunosti izdubljna u steni pod imenom Direkli Kilise (Kolonlu). Sad vi možete da se pitate šta je tu posebno kad je ovde sve izdubljeno u stenama, ali ovo mesto je ipak drugačije. U crkvu se ulazi preko kratkog mosta koji vodi do otvora u steni na kome su vrata. Prošavši kroz vrata ulazi se u manji hodnik, a desno od njega nalazi se brod crkve, najveći i njen najimpozantniji deo. Sve što unutra postoji izdubljeno je u steni i zbog toga ona i jeste toliko fascinanta. Stubovi u brodu bili su nekad samo deo stene, a danas podupiru ceo svod crkve!

 

Ulaz u crkvu

 

Brod crkve

 

Ovi predeli su zaista neveroatni i u meni se sve više rađa želja da ceo ovaj dan iskoristim u šetnji ovim predelima. Nakon što smo, naizgled, istražili što se istražiti moglo i pronašli možda i najlepšu crkvu do sada, dogovaramo se da se ipak raziđemo. Lorenco ide nazad kako bi obišao muzej na otvorenom, a ja, pošto mi đavo ne da mira, ostajem ovde da vidim šta sve skrivaju ćoškovi ove prelepe doline.

 

Kako bih to učinio, moram da se vratim putem kojim smo došli do jedne pređašnje crkve. Izbijam na već viđeni proplanak i odlučujem da se prošetam kroz nabujalu travu u pravcu još nekih izdubljenih stena u daljini. Došavši do one najdalje, ali i najveće, vidim da je neko ovde uradio ono što je meni padalo na pamet, a to je da postavi šator unutar stene i tu spava.

 

Savršeno mesto za šator

 

Vrišteća kuća

 

 

 

Odavde nastavljam istraživanje dalje, ali mi se ponovo čini da sam video sve što je bilo za videti. Odlučujem da pratim put kojim se Lorenco vratio ka gradu, jer bi to trebalo da bude nastavak staze koju smo pratili.

 

Ono što do sada nisam pomenuo je da ljudi ove gole predele obrađuju. Tlo je kombinacija stene, peska i prašine i te sive boje ne izgleda kao da bi ovde išta moglo da raste. Pa ipak, vinova loza, što ajde i nije toliko za čuditi se, uspeva, ali uspevaju i neke tradicionalne kulture poput luka. Dok šetam pomalo iscrpljen, gledam u tlo i smešim se videvši da još neko nosi iste patike kao ja – u prašnjavom tlu, otisci zadržavaju se otisci đonova, a moj je poprilično karakterističan. Ponovo se čudim obrađenoj zemlji i počinjem da shvatam – to nisu nečiji otisci stopala, već moji! Pa ovo je put kojim smo nas dvojica jutros došli!

 

 

Okej, nema šanse da je ovo put kojim želim da se vratim, mora da ima nastavak staze! Opet se okrećem i idem nazad. Sada rešavam da se popnem do jedne druge crkve kod koje je delovalo da postoji nastavak staze, ali tamo nismo išli. Kod nje takođe postoji kafić gde opet u slast ispijam ceđenu pomorandžu, ali i dobijam savet od momka koji ovde radi kuda da idem dalje. Još malo uzbrdo i izbiću do visoravni. Sve što treba da uradim je da pratim stazu, a ona će me odvesti do još mnogo lepih predela.

 

Nakon pauze, krećem dalje, a par metara iza mene je i par Francuza. Na jednom lepom mestu koje možete ispod ih koristim da jednu od retkih slika koju nisam ja ufotkao i nastavljamo dalje, mada odvojeno, relativno blizu jedni drugima.

 

Pogled na Red Valley duplo lepši sa mnom u kadru  

 

Prateći greben otvaraju se fantastični pogledi na prirodu, ali i pitanje kuda dalje. Naime, kao da dolazimo do kraja staze. Ipak, niski putokaz u travi ipak pomaže da razlučimo da treba krenuti u spust uskim utabanim, ali strmim putem koji se završava stenom niz koju je neophodno spustiti se konopcem. Ovo spuštanje je bila prava minijaturna avantura.

 

Eno Francuza dole levo kako istražuju kuda dalje valja krenuti

 

Prvo puštam njim dvoje da se spuste, jer su već bili stigli dovde dok sam ja na vrhu tražio putokaz. Koristim priliku da je snimim kako se ona spušta, jer ću tako dobiti bolju perspektivu o nagibu i zahtevnosti za spust. Da se razumemo, za profesionalce, ovo je ništa. Za nas amatere do koske bez patika za hiking, ovo otvara ceo jedan mali univerzum.

 

Njen spust je trajao neopravdano dugo, tako da do kad sam ja došao na red da krenem dole, imao sam sasvim dovoljno vremena da smislim kako da pristupim. Ipak, posle dva koraka pada mi na pamet da probam onu tehniku gde kanap ode iza leđa, a oko struka, jedna ruka napred za stabilnost, a druga u stranu ka leđima za doziranje kanapa. Doziranjem kanapa određuje se distanca koja se prelazi u jedom segmentu spusta, a to je u mom slučaju 2-3 koraka, pre nego što je neophodno prepustiti kanap ponovo za novih nekoliko koraka. Mada sam možda ovo objasnio kao nuklearnu fiziku, sama tehnika se pokazala kao dobitna kombinacija u ovom slučaju i jako brzo stena ostaje iza mene i nastavljam dalje u istraživanje.

 

Francuskinja Milena u spustu

 

Šetnju nastavljam šetajući kroz dolinicu sa povremenim izletima u brda kako bih proverio čega gore ima. I dalje ima crkvi i mesta za život. U jednom trenutku iz potoka vidim građevinu na visini od oko 3 metara od sebe. Pristup postoji, ali zahteva malo napora za koji se pitam ima li svrhe činiti. Na kraju krajeva, ceo današnji dan, ali i prethodne trošim na otkrivanje rupa u stenama, pa zašto bi ova bila imalo drugačija? Ipak odlučujem da se iscimam, jer ko zna da li ću opet biti tu. Sreća pa sam se iscimao!

 

Fotka dok smislim da li ima svrhe peti se tu gore

 

Popevši se uz nekoliko useka u stenama dovoljnim da se prednji deo stopala osloni, našao sam se u velikoj prostoriji iz koje se dalje može pristupiti ostatku kompleksa. Uzimam telefon i snimam, jer ko zna čega ima tamo, a voleo bih da prijateljima dočaram kako izgleda smucanje po ovakvim građevinama pogotovu kad ne znaš šta da očekuješ.

 

Kad se popneš, naletiš na ovako nešto

 

Prizori iz X veka

 

 

Preskočivši u drugi deo, našao sam se u još jednoj crkvi, jednako intrigantnoj koliko i ona izdubljena u steni. Da se razumemo, iz arhitektonskog ugla, ne mogu da se porede, i ona od pre je 100 puta impozantnija. Međutim, ono što je ovde neopisivo su oslikane tavanice koje i posle toliko godina izgledaju jako živo. Pored toga, na tavanicama me čekaju reljefne predstave tri krsta po kojima je ova crkva poznata i potiču iz desetog (!) veka. Ovih par podataka sam upravo saznao, pa koga više interesuje da sazna o samoj crkvi, može da pogleda ovu stranicu.

 

Oduševljen pronalaskom nastavljam dalje sa šetnjom. Sada sam već pri kraju staze i koristim svaku moguću priliku da se zavučem u otvore u stenama, tunele, ali i putiće koji će se pokazati slepim. Uskoro stižem na istu onu stazu na kojoj je kiosk sa pomorandžama od jutros i odlučujem da se popnem nazad na brdo sa kog sam i došao. Popevši se gore, nađoh se oči u oči sa civilizacijom. Desetine kvadova tutnje oko mene dok bežim od prašine. Gledam gde sam i shvatam da imam još oko pola sata do centra grada, a to je taman vremena da dođem u hostel, istuširam se i budem spreman za večeru sa Lorencom.

 

Nakon klope odlazim u smeštaj i počinjem lagano pakovanje. Još nisam odlučio šta mi je činiti sutra, da li ostati još jednu noć u najskupljem gradu na ovom putovanju ili krenuti nazad ka Beogradu, na zapad posle skoro tri nedelje. Imam dovoljno vremena da ostanem ili posetim još neko mesto, ali mi se ne vrda od pravca ka Beogradu, a usput je jako malo interesantnih mesta za posetiti, makar na ruti koju sam ja isplanirao. Sa ovom nedoumicom ležem da spavam.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 23, 2023]

Dan 20. Goreme – Bursa; ~620km

 

 

Budim se u razumno vreme i odlazim na doručak. Gledam prognozu koja opet nije dobra, samo ni nebo danas ne obećava. Čini se da će nebo danas sići u grad. Dakle, teška srca odlučujem da posle skoro tri nedelje se zaputim na zapad, ka Srbiji. Cilj za danas je stići do Burse, grada u kom je sahranjen Murat I.

 

Ipak, pre nego što krenem na put, treba da se vidim sa svojim novim-starim prijateljima Nemcima na putu za Japan. Stigli su dan pre u Goreme i dogovaramo se da se vidimo na kafi. Razmenjujemo utiske o ovih nekoliko dana puta i oko pola 11 se rastajemo. Meni je check-out u 11h i moram da budem spreman do tad.

 

Nemci na putu za Japan i moja malenkost; onaj Grom u pozadini je njen

 

Pakovanje sam skoro kompletirao, ali su ostale neke sitnice za presložiti i time se bavim dok se napolju vreme oblači. Taman kad sam zakačio kofere za motor i skoro pričvrstio torbu sa kamp opremom, kreće kiša. Izgleda da ovaj pljusak neće potrajati, tako da pakovanje pauziram i tih 20 minuta provodim u priči sa jednim Englezom koji živi na Novom Zelandu, a koji i sam vozi motor. Reče da je prošle godine izvezao Vijetnam na maloj Hondi Wind. Razgovor privodimo kraju kako kiša staje, te završavam pakovanje i u 12h napuštam Goreme. Evo, i sad me duša boli što nisam ostao još malo  

 

Kao što to često biva, čim sam izašao iz grada sustigao sam oblak. Oblačim kišno odelo koje u nadi da neće biti neophodno nisam obukao čim sam krenuo i nastavljam u pravcu grada Nevšehir putem D300 koji seče autoput na koji planiram da se uključim. Put do Burse je dug, a vreme je loše i ne želim da se stresiram po turskoj magistrali više nego što je neophodno.

 

Sustigavši oblak, ulazim u njegov centar. Kiša pljušti kao nezdrava, pantalone mi puštaju vodu, a ja se više ni ne trudim da kišu obrišem sa vizira. Dovoljno jako pada da se sve samo spira. Vozim umereno, oko 70 na sat, ali sad retko ko me prestiže, toliko je jak pljusak. Da sam krenuo ranije, možda bih i stao na neku pumpu da mu dam šansu da stane. Ovako, nema lufta da blejim, tako da nastavljam dalje u nadi da će situacija biti lakša kad stignem do autoputa. Oni su stvarno u fantastičnom stanju sa četiri trake, od boljeg su asfalta i mnogo lakši za vožnju.

 

Tako i biva. Ubrzo nakon izlaska na autoput koji vodi na sever ka Ankari i Istanbulu, vreme se popravlja i kiša staje. Autoput pratim naredna dva sata i skoro 200km. Skidam pantalone kako bi se one prosušile, a i kako bih se ja prosušio. Naravno, kiša će se sporadično još pojavljivati, ali ne intenzitetom kao na početku današnje vožnje. Kao i na ostalim putnim pravcima i ovde šiba vetar. Mada mi je na zapadu izmicao motor ispod nogu, ali ovde nije baš tako jakog intenziteta.

 

Kao ni u Albaniji, ni na ovom autoputu nikako da se pojavi znak o tome koliko je daleko sledeća pumpa. Zbog toga silazim sa autoputa u neko malo selo, sipam gorivo i odlazim do prodavnice da uzmem neku užinu i, naravno, tunjevinu za kasnije. Mesto je krajnje nerazvijeno i mada je pored jednog velikog jezera, ne izgleda kao da viđa mnogo turista. Ovo zaključujem po pogledima koji su me pratili dok sam vozio njegovim malobrojnim asfaltiranim ulicama.

 

Još malo nastavljam autoputem, a onda se isključujem na magistralni, jer mi se ne kruži putem kojim me vodi GPS, već silazim na magistralu koja će me preko Eskišehira odvesti do Burse. Magistrala kao magistrala ista je kao i sve ostale kojima sam do sad vozio, ali je ipak malo pitomija za vožnju.

 

U Bursu stižem u smiraj dana, negde oko 20.30h. Pre nego što ću stići, našao sam hotel u kom bih da spavam. Na bookingu deluje pristojno, a cena od 22e je za preživeti. Ponadao sam se da bih mogao da ispregovaram bolju cenu, ali ništa od toga. Parkiram i opet skidam kofere i torbu da ih neko ne bi ukrao. Srećom, ne moram da ih nosim do sobe, već ostavljam na recepciji.

 

Soba koju sam dobio je velika, ali i dalje neopremljena u potpunosti. Vidi se da su sobe i kupatila renovirana, ali su radovi užasno isfušerisani, nešto što sam skoro svuda u Turskoj primetio, pa sam se opet zapitao u čemu je stvar. No, za jednu noć ću preživeti sve nesavršenosti, tako da odlazim po kocu, večeram tunjevinu i ležem da spavam.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 25, 2023]

Dan 21. Bursa – Jedrene

 

 

Mada nisam navio sat za ovo jutro, budim se dosta rano, čak i pre 6h. Ipak, pošto evo već tri nedelje putujem, dajem sebi za pravo da se razvlačim malo duže po krevetu i oko 9.15h napuštam hotel i odlazim da posetim par interesantnih stvari u Bursi.

 

Povratak preko Burse nije slučajan. Osim što joj je pozicija takva da mi dozvoljava da ceo prethodni dan maksimalno iskoristim za vožnju, u Bursu sam želeo da odem kako bih video gde je sahranjen Murad I Hüdavendigâr, što bi se kod nas reklo, Sultan Murat, nakon što smo ga ubili na Kosovu.

 

Ko je čitao moj putopis iz Albanije setiće se da sam na Kosovu posetio Muratovo turbe, odnosno mesto na kome su mu sahranjeni unutrašnji organi. Od tada sam nekako imao utisak da imamo još neke neraščišćene račune on i ja, te kad sam rešio da idem za Tursku, znao sam da se Bursa mora naći na ruti.

 

Bursa kao grad, prema vodiču koji sam pratio, nije mnogo interesantna. Najbitnije mesto za posetiti je Muradiye kompleks – kompleks od 13 mauzoleja u kom su sahranjeni sultani i članovi njihovih porodica. Ovo će biti moja prva stanica za ovo jutro. Nakon toga planiram da se popnem do već pomenutog Muratovog groba i džamije koju je sagradio nekoliko decenija pre Kosovskog boja, a nakon toga ću pustiti GPS da me izvede iz grada i odvede u Jedrene.

 

Vožnja kroz Bursu i veče pre, ali i ovog jutra mi se čini kao najpitomija vožnja kroz bilo koji grad u Turskoj do sad iako je malo posle 9h ujutru. Mada mi se Bursa veče pre činila prljavom i nesigurnom, sada menjam mišljenje. Verovatno je lokacija mog hotela i činjenica da je blizu jedne od većih gradskih saobraćajnih arterija uticala na celokupni dojam noći pre, tako da mi se mišljenje danas pomalo i menja. Nažalost, neću biti dovoljno dugo u Bursi da bih mogao da donesem konačni sud o ovom gradu.

 

Bursa se na prvi pogled može podeliti na dva dela: ravničarski koji je jako veliki i deo grada sagrađen na padinama brda. Jako blizu je i jedno popularno skijalište, tako da je ovo veliko brdo verovatno deo planine koja se u blizini penje u visine.

 

Do kompleksa Muradiye stižem za oko 15 minuta vožnje i parkiram na mestu gde su postavljeni oni gumeni stubići kako bi onemogućili kola da parkiraju uz ivičnjak. Pošto je razmak između ivičnjaka i stubića oko pola metra, ima taman mesta za parkirati motor.

 

Na ovo mesto sam došao bez skoro ikakvih očekivanja. Međutim, narednih pola sata-45 minuta ću se diviti lepoti arhitekture iz XV veka. Mada ima 13 mauzoleja, nisu svi jednako bogato ukrašeni. Čini mi se da je samo jedna grobnica unutra u potpunosti bela, dok su sve ostale manje ili više bogato oslikanih zidova i tavanica, a raznobojne pločice do oko 2m visine krase ova zdanja. 

 

Evo i jedan miks slika iz mauzoleja.

 

 

 

 

 

Nakon posete ovom kompleksu, odlučujem da je došlo vreme za doručak. Obećao sam sebi da ću se častiti burekom nekad na ovom putu, a evo put se približava kraju, a ja burek ni iz izloga nisam video. Nalazim u blizini jednu pekaru i naručujem burek sa sirom u pratnji dve čaše jogurta, odnosno ayran-a. Jako je sličan našem jogurtu, ali kiseliji. Što se tiče bureka, isti je kao kod mene u kraju i to kažem bez preterivanja.

 

Vraćam se do motora i imam šta da vidim – dva minibusa parkirana su tačno tamo gde su oni fleksibilni stubići. I to ne što su parkirana pored njih, već je jedan lagano prešao preko stuba, oborio ga i maltene presekao prolaz pešacima na trotoaru. Gledam, ne verujem.

Krećem da se pakujem i vozači kombija prilaze da pitaju gde sam bio i gde idem. Ne govore engleski, ali uspevamo da se sporazumemo. Pitam ih za Muratov mauzolej i jedan od njih mi objašnjava najbolje što može gde treba da idem. Za svaki slučaj palim GPS i odlazim do mauzoleja.

 

Materijal za temu Bahati mamlazi  

 

Muratovo turbe u Bursi se nalazi takođe u brdu, odmah pored džamije. Ispred ulaza je znak, nakon kog se ulazi u vrt u čijem sklopu je samo turbe. Iskreno, mesto nije ništa posebno. Nekoliko kovčega prekrivenih platnom od kojih je najveći, naravno Muratov. Unutrašnjost nije nešto oslikana, dakle, poprilično dosadno mesto.

 

Odmah preko puta je poveća džamija koja je interesantnija od samog turbeta, ali ni ona nije da padneš u nesvest. Videvši šta me je interesovalo, sedam na motor i puštam GPS da me izvede na put za Jedrene.

 

Muratov grob je ovaj najveći

 

Muratova džamija

 

Unutrašnjost džamije

 

Kao što možete da pretpostavite, jako brzo počinje da pada kiša. Na autoputu sam koji vodi ka i oko Istanbula, put koji ja planiram da pratim, i kao i toliko puta do sad parkiram u zaustavnoj traci kako bih obukao kišno odelo, a oko 50m ispred mene je putarski kombi. Ono što sledi je jedna od neverovatnih situacija koje mislim da mogu smo u Turskoj da se dese.

 

Ja na sebi imam već pantalone za kišu i treba samo jaknu još da obučem. Navukao sam je preko sebe, ali imam malo poteškoća da je zakopčam. Na rukavicama maltene sedim da ne bi ispale na put. Gledam ispred sebe, a kombi ide u rikverc. Nastavljam sa pokušavanjem da se zakopčam, pogledam gore, a kombi sve bliže meni i i dalje ide u rikverc. Dajem kontakt i sviram mu, sviram, sviram... Kombi i dalje ide u rikverc. U poslednjem trenutku palim motor, ubacujem u prvu i bežim svirajući van zaustavne trake da me ne udari. Stajem pored njegovih vrata i psujem mu sve po spisku što ne gleda gde ide. Pomeram se ispred njega i konačno uspevam da se zakopčam i da nastavim dalje.

 

Najjača kiša me čeka u blizini Istanbula, na prilazu Osmangazi mostu. Na pola mosta se vreme razvedrava i ja stajem da dođem sebi malo posle pljuska. Ispostavilo se da sam stao kod nekog otvorenog tržnog centra. Mada nemam mesta za bilo šta što bih kupio, koristim pauzu i sunce da mi se kišno odelo osuši pre nego što ga spakujem. Za to vreme primećujem koliko je ovde standard viši u odnosu na istočni deo zemlje. Nema više da se vozi Tofaš, već su to mahom poprilično nova kola.

 

Pogled na Osmangazi most i crnilo iz kog sam došao

 

Na potezu do Istanbula imao sam još nekoliko suludih situacija sa kombijima i kamionima koji ne gledaju da li neko ide levljom (od ukupno četiri) trakom brže od njih, već se samo prestrojavaju. Jedan se jedini izvinio, a možda ne bi ni on da nije bilo gusto. Vrhunac dana je možda bio kad sam već stigao u Jedrene i vozio centrom grada u koloni prema smeštaju. Lik u minivenu skreće ulevo iz kontra smera i tačno me seče kao da ne postojim. Ja ozbiljno moram da kočim, sviram, sviram, sviram, psujem. Sviram i dalje. Njemu svejedno. Mislim da sam mu svirao da mu vratim i za sranje koje je on napravio, ali i sva prećutana sranja u saobraćaju koja sam doživeo u Turskoj

 

U Jedrenu sam rezervisao smeštaj u hostelu. Cena je 10e, a hostel jako lep, sa lepim i velikim dvorištem. Najveći plus je što sam u jednoj od recenzija video da su dozvolili nekim Nemcima da svoje GS-ove parkiraju u dvorištu. Zbog paranoje koje su mi od Antalije do Burse usadili vezano za bezbednost motora na ulici preko noći, pitam ih da li mogu i ja to isto i bez problema mi dozvoljavaju.

 

Jedrene ima oko 400.000 stanovnika i mada očigledno nije mali grad, ja ga tako doživljavam i dan-danas. Iskoristio sam ovo popodne, odnosno veče, da prošetam centrom, posetim dve džamije, večeram i kupim nekoliko kutija ratluka – jedine poklone koje donosim sa ovog puta. Nažalost, najlepša džamija je pod radovima, pa nije moguće posetiti je u ovom trenutku.

 

Ovakve građevine sam video i u Plovdivu, samo u boljem stanju

 

Jedna od puno džamija u Jedrenu

 

 

U sobi sam smešten sa Francuzom Kalikstom. Jbt, čak im i imena moraju biti komplikovana za izgovor. Zablejasmo malo to veče i oko pola 12 vreme je za spavanje. Sutra se opraštam od Turske i odlazim u Veliko Trnovo.

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 27, 2023]

Dan 22. Jedrene – Veliko Trnovo; ~255km

 

 

Jedrene su jako blizu granice sa Bugarskom i to je prelaz preko kog sam ušao u Tursku. Danas neću ići na njega, već malo dalje na sever kako bih uhvatio magistralu za Trnovo.

 

Kao i do sada, putujem magistralom, ali je sada već malo uža sa po jednom trakom u svakom smeru i onom zaustavnom trakom kao na autoputu. Takođe je i put u lošijem stanju sa dosta hupsera, oštećenog kolovoza, kao i relativno čestog šljunka. Za nepuna dva sata stižem na granicu sa Bugarskom i pristupam procesu prelaza.

 

Sve bi bilo u redu sa prelazom da ne postoje administrativne zajebancije. Na samom prelazu sve prolazi okej, ali mi policajci pričaju nešto na Turskom, a ja nit čujem nit razumem. Skidam kacigu, vadim čepove za uši i uspevam da razaznam jedan pojam – X Ray. Kakav sam rentgen bogvasubiodavasneubije.

 

Zbog nekog administrativnog problema i baga u sistemu, neophodno je da prođem kroz skener kako bi Bugari mogli u sistemu da vide da sam bio na skeneru. To znači da moram da odem do bugarske kućice, tu se okrenem i u kontra smeru odem na taj skener. Tu stižem, dajem papire u kancelariju i lik mi kaže da skinem sve stvari sa motora. Ja onako u afektu viknem jedno stameno no! a zatim i jedno malo manje stameno please, no.

 

Pogleda on motor, i kao ajde, parkiraj ga unutra i izađi napolje. Završimo mi to i kao sad si slobodan. Važi.

 

Prva, gas, druga, umeren gas i idem ka kućici carine za ulazak u Tursku (jer samo tuda može do skenera), kaciga na laktu, rukavice pod dupetom. Hoću do free shopa, ali mi Turčin istrčava iz kućice, maše kao da bežim sa mesta zločina, ja kočim najbrže što mogu. U toj sekundi kad sam povukao kočnicu izgleda da sam i korman desnom rukom gurnuo, prednji točak proklizava ulevo na onom glatkom betonu što ga ima na svim graničnim prelazima, a ja se već vidim na podu sjebanog motora, a na stanje glave ne smem ni da pomislim!

 

Ipak, srećom i ne znam ni sam kako, nisam pao. Uspeo sam nekako u brzini da se nogom poduprem, da pustim kočnicu ili šta god, možda da olabavim pritisak na korman, ali motor se ispravio i ja pao nisam. Malo me motor, verovatno fuzaster, zveknuo po listu, ali to je to. Adrenalin bije! Stajem na metar iza onog mahača, gledam ga i psujem dok mu kolega objašnjava da nema potrebe da me zaustavlja. E vala, više i Turci i vozači i carinici i kamiondžije i klizav asfalt i sve ostalo što me snašlo a u tri lepe, sad stvarno napuštam Tursku u velikom stilu!

 

Odavde svraćam u free shop u kom ne kupujem ništa, ali se malo kuliram, oblačim se i nastavljam dalje, sad zaista ka bugarskom prelazu. Tri nedelje Turske bile su lepe, ali došlo je vreme da se rastanemo.

 

Bugari suptilno obaveštavaju gde se daje mito

 

Čitajući putopise po forumu, pročitao sam da je dosta ljudi platilo kaznu za prekoračenje brzine, kao i da su nekim na izlazu iz Turske naplaćivali putarinu za onaj iznos koji im je falio na kartici. Ja prođoh bez oba. Čak mislim i da mi je ostalo malo love na kartici za putarinu, ali ne mogu da se zakunem.

 

Ulazim u Bugarsku bez problema i sad sam na magistrali poput onih naših ovde. Nema više tri trake, nema više zaustavnih od po 2-3 metra, nema ludačkih semafora. Pratim put za Jambol i Sliven gde se između dva puta odlučujem za onaj koji vodi kroz planine. Na mapi krivine izgledaju jako lepo, pa zašto da ne.

 

Posle kraće pauze na pumpi krećem put planina i pratim putokaz za Elenu. Razlika u vremenu, prema mapi, je 20 minuta. Nažalost, zbog jako lošeg asfalta, vožnja nije bila uživanje. Tačno taj deo koji je trebalo da bude lep bio je ustvari uzan put sa jako lošim asfaltom, tako da je i sama vožnja bila jako naporna. Od cele deonice, lep je bio uspon do prevoja, sve posle nema potrebe voziti. Ko je išao na klopu kod Miročanca znaće kakav je onaj prvi deo puta kroz šumu čim se siđe sa magistrale. E pa takvo je 3/4 ovog puta od oko 75km.

 

U Veliko Trnovo stižem to popodne oko 17h. Bez problema nalazim hostel koji sam prethodno rezervisao, parkiram tačno ispred i, na moju veliku radost, ne moram da skidam bočne kofere. Hostel koji sam odabrao nekoliko puta je dobio nagradu za hostel sa najboljim vajbom i može se videti i zašto. Ekipu još ne poznajem, ali na prvi pogled se vidi da su ljudi jako opušteni. Ja se smeštam u svoju sobu i odlazim da se prošetam i jedem.

 

Odabrao sam da dođem u Veliko Trnovo zahvaljujući putopisu koji je pisao @yogibear, a koji sam pročitao pre par godina. Poprilično se sećam još tada da mi je Trnovo ostavilo jak utisak i da sam poželeo da ga vidim. Pošto nisam planirao dolazak ovde, nisam se ni malo pripremao za to šta sve treba videti, osim onih stvari o kojima je naš drugar pisao. Zbog toga, taj putopis će mi i biti jedini izvor informacija o Trnovu.

 

Pogled na prilaz tvrđavi

 

Suprotan smer, put ka centru

 

 

Poseta tvrđavi planirana je za sutra

 

Pošto nedeljama nisam jeo svinjetinu, odlazim na burger i lokalno pivo, a nakon toga šetam kroz grad. Iako mi se Plovdiv i dalje više dopada, lepota Trnova leži u tome da je grad izduženog oblika smešten oko reke Jantre koja meandrira u ovom području. Iako je smešten na samo 220m nadmorske visine, zahvaljujući brdima i šumama koje ga okružuju, dobija se utisak da je građen u planini. Kao i Plovdiv, ima lep gradski park, ali i još nekoliko monumentalnih spomenika. Najvažniji i najimpozantniji je Spomenik dinastiji Asena sa mačem u sredini i četiri konjanika oko njega koji predstavljaju prva četiri vladara ove dinastije: Ivana, Petra, Kalojana and Ivana Asen II.

 

 

 

Spomenik dinastiji Asena

 

Nedaleko od ovog spomenika se penjem uz duge stepenice kako bih istražio park ili šumu kroz koju se staza kreće. Ipak, sad je već blizu 21h, mrak pada, a ja konslutujem mapu. Shvatam da ako nastavim dalje i pratim stazu, trebaće mi jako puno vremena da se vratim u smeštaj. Zbog toga, se okrećem nazad i silazim do glavnog puta, odnosno skoro do pristupnice spomeniku. Odavde pratim magistralu i mapu i uz malo poteškoća uspevam da nađem most i dođem do smeštaja.

 

Pošto sam shvatio da je najlakši način da se ubacim u priču sa nepoznatim ljudima u hostelu taj da kupim pivo, odlazim do najbliže prodavnice i uzimam 6 limenki lokanlih proizvođača. Dolazim u hostel, vidim grupu ljudi na tremu i jednu praznu stolicu koju zauzimam i strateški najbližeg lika do sebe nudim pivom.

 

Ispostavlja se da je dobar deo ekipe ovde jako dugo, neki čak i preko 7 dana i da se pilo u enormnim količinama u tom periodu i da je vrhunac bilo veče pre. Dakle, danas su svi na detoksu i pivo ni da pomirišu. Nema veze, više za mene

 

Ekipe je prešarena. Tu je jedan holanđanin kome je psihijatar rekao da mora da ode na odmor da se odmori. Deluje kao super kul lik. Do njega jedna mala plava Ruskinja koja je pre Bugarske bila u Beogradu i rado se seća dobrih rejvova, pored nje je jedna Nemica koja volontira u hostelu, dalje je tu Stiv, Australijanac od preko 70 godina koji putuje Evropom, ali je samo u Bugarskoj mogao da kupi i registruje auto, pa je ovde dok to ne završi. Na drugom kraju stola je Kiki, transvestit čije poreklo nisam stigao da skapiram. Dal je Bugarka ili je Belgijanka, pojma nemam. Sve u svemu, ekipa kao puštena na vikend ali dobra ekipa stvarno da ne grešim dušu, super smo se zezali to veče dok nije došlo vreme za spavanje.

 

Sutra istraživanje grada.

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 28, 2023]

Dan 23. Veliko Trnovo

 

Kao što rekoh, nisam se ni malo pripremio za posetu Trnovu, ali sam iz pomenutog putopisa znao da želim da vidim tvrđavu sa crkvom,  ali i crkvu sada pretvorenu u muzej, gde je bio sahranjen Sveti Sava. Veče pre sam se sa jednom Nemicom dogovorio da idemo zajedno na tvrđavu, jer ona, iako je tu već nekoliko dana, nije dosad bila. Mada se malo polazak odužio, krenuli smo oko pola 11 iz hostela.

Hostel je smešten na jednoj popriličnoj nizbrdici, dosta blizu reke i u jako mirnom kraju. Super je to što je tvrđava jako blizu, na ne više od 5-6 minuta hoda, pa tako jako brzo krećemo u obilazak.

 

Mada je tvrđava velika, moj utisak je da nije previše sadržajna. Naravno, ima tu dosta ostataka raznih građevina, ali manje-više, sve su to podovi i zidovi do oko pola metra. Ono što je malo interesantnije su kule. Iz one najbliže ulazu se pruža i lep pogled na grad, a unutra postoji i nekoliko replika oružja iz srednjeg veka – par šlemova i poneko koplje.

 

 

 

Ono zbog čega je jako interesantno posetiti tvrđavu je crkva. Ona je posebna zbog nestandardnih fresaka na zidovima, kao i neobičnim oltarom. Yogi je ovaj stil opisao kao da je strip u pitanju i ja bih se sa njim u potpunosti složio. Pošto se ne sećam detalja o tome od kad je crkva, predlažem da koga interesuje više podataka na ovu temu, pročita njegove postove o Trnovu. Svakako će dobiti više informacija o mestu od onoga što ću ja ovde pisati  

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled sa tornja

 

Pogled na park minijatura

 

Sa zadnje strane crkve postoji toranj u koji je moguće popeti se liftom kako bi se uživalo u pogledu na grad. Nas dvoje smo zaključili da je pogled isti odavde kao i sa same tvrđave, pa mislim da nema potrebe peti se gore.

 

Istražujući tvrđavu, srećemo jednog Škota iz hostela koji nam se pridružuje, pa tako nas troje odlazimo da posetimo muzej-crkvu u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava, a koji se nalazi ispod tvrđave, a na obali reke. Od tvrđave dovde treba ne više od 10 minuta pešaka, plus sve je nizbrdo.

 

Crkva u kojoj je bio sahranjen Sv. Sava

 

Grobno mesto Sv. Save

 

S obzirom da sam juče obišao ostatak grada, saglasan sam sa društvom da je došlo vreme za pivo. Odlazimo u jedan restoran gde ćemo i ručati i popiti par piva i još nekoliko ljudi iz hostela će nam se takođe pridružiti. Ovaj dobar vajb prenosimo u hostel, kupujemo pivo i grickalice i smeštamo se na verandu gde ćemo ostati do kraja dana.

 

Ovde će nam se pridružiti još dosta ljudi – par iz Francuske koji je tek stigao u hostel, Stiv Novozelanđanin, Mark – momak rođen u Južnoj Africi, a koji je služio u britanskoj vojsci u Afganistanu, Kiki, tri klinca iz Engleske i jedan pijani lik koji se predstavlja nekome kao Estonac, nekome kao Finac, a svi smo zaključili da je 100% Rus, uključujući i onu malu Kseniju Ruskinju što je sedela sa nama veče pre.

 

Ovaj lik je ubio fantastičan celodnevni vajb i upropastio veče. Još popodne je već došao pijan, nastavio da pije i smara, a onda smo saznali i da je pravio i neka druga sranja dan pre, tako da smo ga kao grupa izopštili, ali dok je otišao iz hostela već je bilo 1 posle ponoći i veče je propalo, tako da smo oko 2h svi polegali. Sutradan su svi odlazili dalje svojim putevima, maltene cela grupa koja se ovde okupila, tako da je baš sranje što je ovako dobar dan se završio kao jedno neprijatno veče.

 

[Forsberg 3160 Napisano Avgust 28, 2023]

Dan 24. Veliko Trnovo – Beograd; ~630km

 

 

S obzirom da smo sinoć kasno legli, a danas me čeka dug put, ustajem oko 8h i krećem sa pakovanjem. Nemam mnogo šta da se spremam, ali i to oduzima određeno vreme, tako da na poslednji dan puta krećem po lokalnom vremenu u 10h, a po našem u 9h.

 

Dan pre sam se premišljao kuda da idem za Beograd. Jedna opcija je autoputem do Sofije i Beograda, a druga je da krenem na sever, pa da vozim Zaječar – Paraćin u povratku. Ipak, pošto je bila najavljena jaka kiša na svim aplikacijama, odlučujem da se ne zajebavam sa magistralama, već da izađem na autoput, pa lagano.

 

Put od Trnova ka Sofiji je bio magistrala sve dok se u jednom trenutku, blizu grada, nije proširio. Mada me čeka dug put, ne preterujem sa brzinom i, naravno, gledam u nebo. Otprilike 50km od Sofije počinje kiša. Ovo sam očekivao, tako da je kišno odelo nadohvat ruke. Oblačim ga i nastavljam da pratim putokaz ka Sofiji.

 

Iznenadilo me i i dalje mi nije jasno, kako me putokazi nisu izveli na obilaznicu oko Sofije, već me vode kroz grad. Ne kroz centar, ali kroz grad. Kiša pada jako, a ovde su se već napravile velike bare i jedva da vidim išta što od kiše, što od kapljica koje mi nabacaju vozila ispred na vizir. Preporodio sam se kad sam izašao iz Sofije.

 

Jako brzo nakon Sofije, a dovoljno brzo da se iznenadim koliko je bilo brzo, stižem na granicu. Odlazim na početak reda i bez problema ulazim u Srbiju. Ovde stajem da zamenim komunikator, jer je prethodnom baterija pri kraju i molim carinika da me slika. Nemam ni jednu fotku u kišnom odelu.

 

Pauza na granici

 

Od granice do Niša ima oko 100km. Na oko 10km od granice kiša staje, pa skidam odelo da se prosuši, ali i da se moja oprema na meni prosuši, jer je kišno propustilo. Jebiga, baš je padala jako i dugo.

 

U Nišu oko 13.30h stajem na pumpu da se odmorim, jedem i napunim rezervoar. Utom, prilazi mi lik desetak godina stariji od mene na novoj Yamahi Tracer i žali mi se kako ga kiša prati od Soluna. Reko’ druže moj, mene kiša prati zadnje 3 nedelje, od Kopaonika do Kapadokije i nazad. Učini mi se da mu nije bilo pravo što nisam impresioniran njegovom vožnjom od Soluna tako da priču okrećemo na njegov ganc nov motor.

 

Od Niša do BG-a je bilo eventualno prvih 10km bez kiše, ako i toliko. Odatle pa sve do kuće pratiće me jači ili slabiji pljuskovi, ali kiša neće stati do posle Ikee. Ono što je najsmešnije je da je najjači pljusak bio baš pred Beogradom i tek penjanje ka VML-u  donosi potpuni prestanak padavina. A u Beogradu – pakao u saobraćaju!

 

Kolona me je sačekala kod Konjarnika. Kolaps, sve stoji. I pored dva kofera probijam se među vozila i, mada jeste malo komplikovano, bez većih poteškoća uspevam da se probijem. Mislio sam da je bio sudar, ali nije. Samo kiša.

 

U 17h sam kružnog toka na NBG-u, odlazim do drugara da uzmem nešto i da kupim klopu. 5700km kasnije spreman sam da spavam u svom krevetu  

 

Gotovo  

[živke 4193 Napisano Avgust 28, 2023]

Bravo!

Svaka čast na akciji a pogotovo što si našao vremena i strpljenja da sve to pretočiš u ovaj odličan putopis.

[yogibear 13788 Napisano Avgust 28, 2023]

Momački! Hvala ti što si ovo lepo putovanje podelio sa nama. 

 

[el classico 5559 Napisano Avgust 28, 2023]

Mašala!!!
Pravi lipi putopis i prava avantura.
Hvala ti!


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro

[DraganNS 7185 Napisano Avgust 29, 2023]

Ispratio sam svaki redak i pogledao svaku sliku sa velikim uživanjem... Svaka čast na volji i strpljenju da svoju avanturu podeliš sa nama kroz ovu mešavinu putopisa i "slikopisa".  Imaš sjajnu sposobnost da izdvojiš detalj iz konteksta i oko njega razviješ priču. A tek rakursi - level pro oko. Hvala , još jednom.