U potrazi za Nedođijom

[saxi 580 Napisano Jul 30, 2021]

Kakav kraj, ova avantura tek počinje, nadmašila si snagom volje i duha samu sebe, dotakla nebo na razne načine, približila većini dragulje prirode iz predela mašte, izvela u stvarnosti podvig kao iz bajke, prava uzivancija, alal ti vera na odvažnosti i hrabrosti u priči bez kraja

poslato preko one stvari

[ZoraNS 5545 Napisano Jul 30, 2021]

Svaka čast Majo na hrabrosti i volji za sve te avanture, ali verujem da je sreća i uživanje dovoljna nagrada za sve. Tvoji stari bi bili ponosni na tebe, a ćerka sigurno jeste...

 

A "Buco" je nesrećno zaljubljen u tebe, vidi mu se u očima samo tako...

[sasa.ventil 18 Napisano Jul 30, 2021]

Prelepo a osmeh na licu govori sve

[Kalesin 575 Napisano Avgust 2, 2021]

Bravo, svaka čast za hrabrost da pratiš svoje srce. 

p.s. ima jedno verovanje u slovenskim narodima koje kaže da pod svakim kućnim pragom ima zmija i ona predstavlja nekog od predaka  koji tu kuću i ukućane čuva od zlih sila, smatralo se lošim da se ta zmija ubije..

[max80 2873 Napisano Avgust 5, 2021]

Poduhvat vredan divljenja. Sledece sto ocekujem je Dakar u najmanju ruku. 

 

Svaka cast! 

[GR 46 4880 Napisano Avgust 6, 2021]

Svaka čast Maki .. 

Samo tako nastavi , i znam da imaš veliki osmeh ispod kacige 

[piki 11724 Napisano Avgust 7, 2021]

Iako smo bili update-ovani slikama na dnevnom nivou,sad kad ovako procitam putopis u dahu mogu samo da kazem-WAU.

Maja je carica.

Najsmesnije mi je bilo kad nam je poslala kako je konacno uhvatila Bucka i pustila ga 3 metra od kuce.Uvece nam salje poruku sva iznenadjena-zamislite vratio se u kucu-ma jok ostace napolju pored svoje kuce koju si mu uzurpirala.

[BusMan 2025 Napisano Avgust 7, 2021]

Da li sam ja toliko opčinjen rolingstonsima i prirodom, pa sam propustio ovo u vezi Bucka, ili je to išlo privatnom linijom?

[makikt 3232 Napisano Avgust 7, 2021]

Nisi, nisi, sve si dobro ispratio u vezi Bucka 

Jedino što je pre Buce tu bio neki manji puhić.

Njega sam lako uhvatila u zamku napravljenu od plafonjere i odnela u šumu.

Kad sutradan puh opet tu 

Dal je isti ili drugi ne znam.

I ovaj upadne u istu klopku, pa i njega odnesem u šumu ali malo dalje.

 

E onda se pojavio Bucko.

On je bio tri puta veći od prethodnih, rušio je sve klopke, nezgrapno trčao i pravio buku a uglavnom je dremao u razvodnoj kutiji ili na merdevinama .

Zajedno smo pregrmeli u kući onaj prvi vrući talas , ostavljala sam mu vodu , sklonila sam klopke a on je prestao da me se plaši.

I tako smo se družili do kraja mog boravka u selu 

[BusMan 2025 Napisano Avgust 7, 2021]

Super! Sad moraš što pre da se vratiš da mu spremiš za zimu. 

[makikt 3232 Napisano Octobar 23, 2021]

Povratak

- malo starim a malo i novim putevima kroz Nedođiju -

 

 

Dosadna kiša sipi, nebo sivo, od magle ne vidim dalje od prozora.

Ništa inspirativno...Da se vozi ne može, a ni da šeta.

Vatra lagano pucketa u smederevcu, prijatno greje i mene a i dušu.

Kad ne mogu da vozim čak ni sama, a čitam tamo društvo se dogovara sutra za dobru vožnju i zezanje, hajde onda bar da pišem.

To volim, to me smiruje, možda ne koliko vožnja ili skijanje ali u velikoj meri prija...

A možda i vama bude zanimljivo nešto od ovih brojnih kilometra koje sam izvozila po povratku u moju Nedođiju.

 

Posle kraćeg letnjeg predaha , krajem avgusta krenuh sa mojom konjicom na dva točka nazad u selo, da još malo lutamo starim a i u potrazi za novim putevima ka svim onim lepim vrhovima i šumama koje me okružuju u kom god pravcu da pogledam.

 

I eto nas opet na putu...

 

 

 

Letnje gužve su se već završile.

Lagano sam, i bez prevelikih teškoća stigla do sela, ako se izuzmu sitne neprijatnosti kao što je iznenadno pretrčavanje jelena preko magistrale negde kode Gornjeg Milanovca zbog čega sam tako jako morala da kočim,  da sam mislila da će prikolica preleteti preko auta, a onda nešto kasnije izbegavanje auta koji je jedini pametan rešio da obiđe celu kolonu na crvenom svetlu zbog naizmeničnog puštanja na deonici gde su bili radovi na putu.

Sve ostalo je išlo glatko,  brzo stigoh u moju oazu.

 

Iako sam se potajno nadala da će me Buca radosno dočekati kod kuće, to se nije dogodilo.

Buce nije bilo.

Umesto njega povremeno se čulo sa tavana cijukanje tankih glasića i tapkanje nožicama.

Po svemu sudeći šta god da se dogodilo Buci, za sobom je ostavio male Buckiće.

Međutim oni nisu bili zainteresovani za druženje, što je u neku ruku i dobro jer su vrlo retko silazili u kuću.

 

Sa druge strane dobila sam nove male drugare, četri mala preslatka mačeta.

Doduše, oni su bili toliko preplašeni, da evo tek sada posle dva meseca kad su malo ojačali i navikli da im ostavljam hranu, dozvoljavaju da im priđem i pomazim ih.

 

 

E sad, ni kod kuće me nije sačekalo sve kako treba.

Moje odsustvo se osetilo pa sam narednih dana morala prvo da se pozabavim ispravljanjem i popravljenjem krive Drine, kako je umeo da kaže moj otac, umesto da se usresredim na vožnju i planiranje iste.

Pričam vam ovo jer je sve to na neki način uticalo na tok i ishod moje prve vožnje po povratku ovamo.

 

02.09.2021 Maganik

 – neuspeo pokušaj da zatvorim krug ,greška u izboru rute, kameni zid, stablo na putu i kraj

 

Za prvu vožnju sam izabrala, gde drugo nego gore od kuće ka Maganiku. Moja omiljena ruta.

Misleći, već sam vozila tuda većim delom, znam put a i u formi sam.

Upravo sam se vratila sa Kepijade gde je bila baš dobra vožnja i pređena velika kilometraža po planinama Zapadne Srbije, uvozana sam, nema šta da se razmišljam, idem odmah gore.

Greška u startu!

Tokom boravka u Srbiji vozila sam sa ekipom. To je sasvim drugačiji način vožnje od onoga kada voziš sam.

Vožnja u društvu ti omogućava da ipak budeš daleko opušteniji, samim tim voziš agresivnije i brže jer neko je uvek tu ako zatreba.

Ali osnovna razlika je u percepciji.

Kada si sam, prepušten si samo sebi i onome koliko se pripremiš ali i onome koliko i šta opažaš i iz zapaženog zaključuješ.

Zapažanje je ključno za odluke koje donosiš u toku vožnje.

U grupi, greška u opažanje ne košta jednako kao kada si sam. Ako ti nešto ne primetiš na vreme, neko će drugi a rezulat je za sve.

Osim što je zanimljivije voziti u društvu to zaista ima višestruke koristi za svakog pojedinca i daleko je bezbednije.

Ja sam naravno krenula u vožnju neresetovana za nove okolnosti i činjenicu da sada vozim sama.

Plus, uzela sam rutu od drugara ( jer deo puta mi je bio poznat a deo je trebalo tek da prođem prvi put pošto onda u junu nisam mogla tuda od snega a pokušavala sam ), ne proverivši da li je on tuda vozio ili je rutu crtao sa namerom da je istraži ili nešto treće.

Kako god bilo, dan je bio savršen i obećavao je dobru vožnju.

 

Do groblja sam se brzo popela.

Puna entuzijazma što konačno vozim, mahnula sam tati ne zadržavši se duže i nastavila dalje kroz poznatu šumu na putu ka Maganiku.

 

 

Zemljani put ubrzo smenjuje kamen, šuma je sve ređa a vidno polje sve više popunjavaju moćne kamene gromade surovog Maganika.

 

 

 

Korak po korak i stigoh do Katuna Maganik.

 

 

 

Sada sam već potpuno opijena i u onom stanju svesti verovatno mnogima od vas poznatom, kada više ništa ne razmišljaš, ne osećaš, osim one moćne energije i adrenalina koju ti vožnja stvara, a svakim metrom kako napredujem u ovom pustom, divljem a magičnom mestu, ona sve više raste.

Čini  se da te više ništa ne može zaustaviti. Voziš ka nebu, gaziš kamenje, lomiš granje pod točkovima i misliš svaki izazov je tvoj!

Još jedna greška.

Isti si, onaj mali, malecki deo te moćne prirode, kao što si bio kada si krenuo iz podnožja.

Od neuspele vožnje i potencijalnih problema te deli pamet i promišljenost.

Ali ne samo to.

Moraš se stopiti sa prirodom, upoznati njene zakone i njene ćudi, a proći ćeš tamo gde ti ona to dopusti.

Ni manje ni više.

 

Posle kratkog zaustavljanja u katunu nastavila sam dalje.

Primetila sam da jedna koliba nije prazna iako nikoga nisam srela. Džip je bio parkiran ispred a veš raširen na žici.

Nastavila sam dalje.

 

 

 

Ubrzo počinje deo puta koji nisam vozila, znači nepoznat sa mogućim iznenađenjima.

I zaista, put ubrzo ulazi u jedna uzak strm uspon sa baš krupnim kamenom.

Kamen je pokretan i izuzetno nezgodan za vožnju.

 

 

Tu mi motor prvi put pada.

Podižem ga i nastavljam dalje, ni jednog trenutka ne razmišljajući da već tada ruta ne izgleda kao nešto kuda prolaze motori. Terenski četvorotočkaši već tu dalje ne mogu.

 

 

Meni je u glavi bilo, imam trek, drugar je tuda prošao pre mesec dana, sigurno će se uskoro put popraviti, verovatno je ovo samo kratka loša deonica.

I nastavila sam dalje.

Situacija se iz minuta u minut usložnjavala.

Nalazila sam se u planini, na planinarskoj kamenoj stazi ( srećem usput planinarska obeležja ).

Puta više nema ni u naznakama.

Uzak travnati prolaz je prošaran krupnim  kamenom.

Kao da vozim hard unduro kroz neki kameni potok, s tom razlikom što hard enduro ni ne umem da vozim, posebno ne sama po stenovitom Maganiku.

 

 

 

Ali i dalje guram nekako sve čekajući da se ovaj nepristupačni deo završi i nastavi širim putem za terensko vozilo.

Ni jednog trenutka mi nije padalo na pamet da nešto sa rutom nije u redu.

Tako dolazim do jednog stenovitog parčeta gde se ta pešačka staza spušta niz stenu kaskadno nizbrdo.

Korak po korak spuštam motor niz te stepenice, ne razmišljajući da ću u slučaju da ne mogu recimo da prođem dalje morati tuda da se vratim.

 

 

 

 

 

Jako je vruće, a i od silnog napora potpuno sam mokra.

Kilometar ipo prelazim više od sat vremena.

Još uvek me ne hvata panika, mada već osećam da je opasnost da neću izaći na taj put koji čekam, gotovo već izvesna.

Ali sada je gotovo.

Znam da bi panika u takvoj situaciji bila najveći neprijatelj..

A ostati u planini preko noć,,i sad već u septembru mesecu ne bi bilo nikako dobro.

Neku jaknicu sam imala ali nedovoljno da prenoćim u planini a da se ne smrznem.

To nije bila opcija.

Već je i bilo dosta kasno, četri sata je već,  a mrak pada pre sedam.

Puno vremena sam izgubila mučeći se na tom kamenu a od kuće sam bila udaljena tridesetak km i nekih 1100-1200 metara visinske razlike.

Vreme mi je ponestajalo ali sam išla dalje jer vraćanje nazad nije bila opcija.

I onda nailazim na oboreno drvo.

 

 

Znala sam da je to kraj mog puta iako sam pokušala da pronađem pored neki način da se provučem.

Jednostavno sam znala da dalje neću proći. To se oseti u trenutku, bez da detaljnije pogledam.

Ali ipak sam morala da pokušam da nađem neki izlaz,  nazad preko kamenih kaskada najverovatnije nisam mogla.

Misleći da ću uspeti nekako motor da provučem kroz žbunje pored i zaobiđem drvo , spustila sam betu u neki jarak.

Međutim nisam uspela iz njega da izađem. Jarak je bio strm, blatnjav a zadnji točak mi je zapeo za neki klizav koren.

Pokušavala sam da točak pomerim sa korena ali kako sam već bila na izmaku snege to nije išlo.

Čak sam peške prošla dalje da vidim ima li uopšte smisla da pokušavam da isčupam motor.

Nije bilo. Samo sto metara dalje je bilo ogromno drvo srušeno na putu između dve stene.

Tu nije bilo prolaza čak i da isčupam betu iz jarka.

 

Dođe i taj trenutak kada čovek shvati da opcija više nema, da dalje ne može i da mora da smisli plan b jer vreme neumoljivo ističe.

Zavezala sam betu gurtnom za drvo da ne otkliza dalje u rupu i teška srca morala da odlučim da je ostavim u toj nedođiji bukvalno , daleko od svih i svega, i da probam peške da potražim pomoć.

 

 

 

Snaga mi je bila bukvalno na izmaku ali sam morala nazad u svoj opremi i sa rancem.

Pešačila sam skoro pet kilometara do onog katuna gde sam u dolasku videla parkiranog džipa.

Trebalo mi je više od sat.

Tamo je zaista bilo ljudi. Jedna porodica iz mog sela, majka i tri sina još uvek izdižu stoku na Maganiku.

Oni su jedni od retkih koji još uvek izdižu u planini. U katunu Maganik su samo oni preostali.

Sreća da jesu, jer bih u protivnom morala najmanje deset kilometara da pešačim do sledeće potencijalne pomoći.

Najstariji sin Žarko je krenuo džipom sa mnom ali tek pošto je namirio stoku, tako da je mrak uveliko već počeo da pada.

Dok sam ga čekala, ćaskala sam sa njegovom majkom.

I tako  mi baka Ćana priča o životu na planini i u jednom trenutku kaže, eto pre dva dana medved nam poneo jare i zaklao kuzu.

Ja pitam, gde je bio medved ? Kaže , eto tu baš ispred vrata gde sediš .

Auh pomislim ja, dobro je što sam ih zatekla da nisam morala da zanoćim u planini sa medvedima.

 

Džipom smo mogli samo do onog kamenog ždrela gde put prestaje, a odatle peške.

Čovek je bio šokiran kuda sam ja otišla motorom a posebno nije mogao da shvati zašto sam nastavljala dalje kad sam videla da put nestaje i da teren postaje potpuno nepristupačan i za pešaka a kamoli za motor.

Objašnjavala sam mu da sam se držala treka koji sam imala i da sam sve mislila sad će put da se nastavi.

On bi se zaista i nastavio da sam uspela da pređem samo još dvesta metara.

I Žarko mi je to rekao a i sama sam to videla na mapi.

 

Dok smo pešačili do motora ja se setim da sam zaboravila ključ u rancu u džipu.

Pošto je bilo baš teško i peške ići po kamenjaru, Žarko se vratio nazad a ja sam ostala da ga sačekam u mrklom mraku.

Čekala sam ga pola sata osluškujući svaki šum a u mislima su mi prolazile bakine rečenice o medvedu i jaretu.

Ipak pretekoh .

Medved je izgleda rešio da ovaj put zaobiđe ludu,  ko veli da joj da šansu, možda se opameti.

Ne zna medo sa kim ima posla, Rovčane bije glas da su tvrdoglavi da bog sačuva  .

 

Iako jak čovek, Žarko se uz moju pomoć baš namučio da motor izvučemo iz jarka na putić.

A još veću muku smo imali da ga izguramo uz one kamene stepenice, posebno što se ništa nije videlo.

Imali smo lampu, i beta ima svetla ali sve je to bilo vrlo, vrlo teško.

Ali na kraju vratismo betu na put posle jednog lansiranja na stene i bezbroj pokušaja guranja sa jedne stepenice na drugu.

Već je ozbiljno zahladnelo, a ja sam skupljala poslednje atome snage.

I pored Žarkovog poziva da prespavam kod njih u katunu, ipak sam se po mraku uputila dole niz planinu da siđem svojoj  kućici, posle ovog neverovatnog dana punog iznenađenja.

Ja gotovo nikada ne vozim po mraku. Nisam ni znala kakva su betina svetla do te večeri. Sreća dobra su.

 

Od mesta rastanka sa Žarkom do moje kuće bilo je oko 20 km.

Tu je bilo neizvesno i da li je posle onog pada i onolikog mučnja motora sve u redu sa njim i da li ću imati dovoljno goriva do kuće, obzirom da je motor više puta padao i gorivo isticalo.

Jer ako krenem a motor iz nekog razloga stane ja sigurno ostajem preko noći u planini , više ne bih imala snage da pešačim bilo gde.

A to nikao ne bi bilo dobro, posebno sada kada je jedan problem rešen i motor izvađen iz jarka.

Ipak sam odlučila da rizikujem i probam da siđem sa planine. .

I sišla sam .

Usput sretoh neki auto ali dosta niže, već kod prvog sela. I on je bio u nekom problemu i potpuno iznenađen što me vidi samu tu u mraku ispod Maganika.

 

Ne mogu da vam opišem kakvo ogromno olakšanje sam osetila kada sam se zaustavila  ispred  svojih vrata .

I ja i motor smo stigli kući!  Wau kakav dan !

 

Sutradan je motor crkao. Zaverglao je jednom i više nije hteo da upali.

Otišao mu je anlaser.

Koliko sreće sam samo imala da nije crkao dvanest sati ranije, tamo gore u planini.

Mnogo više muke bi bilo da se spusti dole, posebno što mesto gde sam zabasala uopšte nije pristupačno.

 

Eto, ispričah u jednom dahu moju do sada možda najveću i najneizvesniju moto avanturu, a desila se baš na prvoj vožnji po povratku u moju Nedođiju 

To je uticalo na mene veoma intenzivno. Trebalo mi je dosta hrabrosti da po popravci bete sednem i uputim se ponovo gore, da konačno zatvorim taj fatalni krug.

To bi bio četvrti pokušaj. Pretodna dva nisu uspela zbog snega a probala sam iz oba pravca.

Ukoliko bi i taj četvrti pokušaj bio neuspešan to bi se veoma negativno odrazilo na moje buduće vožnje, posebno što po povratku ovde još ni jednu  nisam vozila osim ove.

 

A Maganik, moj mistični Maganik, morala sam da ga približim sebi.

On je moja magija, moj izazov i moja nirvana.

Privlači me kao svetlo, da idem ka njemu i da mu se vraćam....

 

 

- nastaviće se, kojim tempom ne garantujem, još sam u svojoj oazi 

 

 

[Petre 779 Napisano Octobar 23, 2021]

Ne znam dali je za kuditi ili hvaliti, ali koje srce imas ti, zeno!!!

[makikt 3232 Napisano Octobar 23, 2021]

04 09 2021 Ropušnica

 

Dok sam čekala da se beta popravi, iskoristila sam lepo vreme da se vozim mojim drugim drugarom na dva točka, nekim putevima i obiđem planinske vrhove u blizini koje prethodni put nisam stigla.

Planina Ropušnica se nalazi nedaleko od mene a sa nje se izdiže prelep vrh Tali koji je često posećen od strane planinara i ljubitelja prirode.

Sa magistrale se nedaleko od Manastira Morača odvaja put ka Ropušnici.

Zemljani put kroz šumu i poneko selo vijugavo i dosta strmo se penje do tačke na nadmorskoj visini od 1450 metara.

Odatle dalje ne može motorom a ko je u kondiciji bez velikog napora može ako nastavi planinskom stazicom i da se popne do samog vrha Tali 2063 mnv.

Ja naravno nisam, mada lepota ovog i još nekih drugih vrhova koje sam videla, navode me na pomisao da bih mogla malo da poradim na svojoj kondiciji i počnem i peške da dosežem do svih onih predivnih mesta do kojih ni motorom ne mogu 

 

Slike će bolje dočarati lepotu ove planine

 

 

 

Velelepan Tali izdiže se u pozadini

 

Neka neobična pečurka..

 

 

Malo šira slika , Gornja Morača i kamene grede na krajnjem zapadu Sinjajevine u pozadini

 

 

Mesec i kusur dana kasnije pronašla sam put i popela se do ispod ovih kamenih greda preko puta

 

Još jedan pogled na Tali

 

 

Leto je na izmaku, priroda polako žuti

 

Šumski potočić

 

U povratku, da zaobiđem asfalt, vratila sam se jednim od puteva koje sam ranije pronašla a idu preko Morače i Đuđevine pravo do mosta Pjenavac odakle sam za par minuta kod kuće.

Ti putevi su postali moja stalna prečica gde god da krenem ka severu.

Bila je ovo lepa vožnjica od devedesetak kilometara, nagrađena mirom i lepotom kakvu samo druženje sa prirodom može da pruži.

 

[saxi 580 Napisano Octobar 23, 2021]

Kakav ludi zaplet i jos ludji rasplet, čuvaj se ubuduće i samo napred dalje, progutao sam avanturu u dahu, kao ti knedlu u grlu kad si se našla u problemu

[makikt 3232 Napisano Octobar 24, 2021]

04.09.2021  Gornja i Donja Ljuta, Mioska, Tisov krš

 

Vreme je oviha dana bilo toplo i lepo pa je bilo šteta propuštati trenutke za vožnju.

Leto polako izmiče, sunce greje nežnije ali ipak dovoljno toplo za prijatan dan u prirodi.

 

Na putu za Ropušnicu neki dan sam videla da ima jedno račvanje puteva, pa sam pitala brata od strica koji mi je glavni savetnik za puteve u okolini, zna li gde desni krak vodi.

On mi je potanko dao smernice kuda da idem, i šta da pratim.

Kaže, proći ću baš interesantnim putem za vožnju, kroz dva sela načičkana u brdu.

Kad ih čovek pogleda zapita se da li je moguće da tamo iko živi.

Te kuće su na strmini i ivicama litice, čini se da će se svaki čas skotrljati dole u Moraču .

 

Ako uspem da ispratim bratovljeva uputstva, trebalo bi da izađem na železni most preko Morače , a preko njega dalje na asfaltni put Mioska-Šavnik.

I zaista , držeći se uputstava pronađoh taj put.

Put ni malo naivan, prolazi kroz šumu, ima uspona i strmijih nagiba, a delom ide po rubu provalije.

Put zapravo ide paralelno sa Moračom i asfaltnim putem Mioska-Šavnik samo po ivici padine.

Iznenadila sam se što u tim kućicama na litici ima stanovnika.

Sretoh jednog starijeg čobanina sa stadom ovaca željnog razgovora, pa sam par minuta zastala da proćaskam sa njim.

 

Malo slika sa prvog dela rute...

 

Most Pjenavac na Morači, preko puta u šumi je moje selo a bela kamena planina u pozadini Maganik 

 

Most Melještak na Morači

 

Na putu za Ljutu...

 

Pogled iz Gornje Ljute na Gornju Moraču a u podnožju se vidi i asfaltni put Mioska-Šavnik

 

 

 

Po izlasku na asfalt, vratila sam se do okuke kod Mioske, a odatle produžila pravo naviše ka selu Mioska.

Ideja mi je bila da ponovo izađem na Tisov krš gde me je u prethodnom boravku vodio Marko.

To je bukvalno na suprotnoj strani od Ljute ali i od Ropušnice i Tali, tako da se sa njega pruža prelep pogled na ovu planinu i njene vrhove.

Jedino što sam malo zaboravila koliko je sam uspon nezgodan na pojedinim mestima, ali uz pojačanu pažnju sam se bez problema popela.

 

Vredelo je, pogledajte 

 

 

 

Vrhovi Tali i Lukanje čelo preko puta

 

 

 

 

Za razliku od prethodnog puta, sada sam imala više vremena pa sam produžila još par kilometara dalje do Miočkog katuna.

Tu se put završava.

U katunu je bio jedan stariji bračni par sa kojima sam malo popričala uz domaći sok. Oni su celo leto proveli tu na planini i sada su se spremali za povratak u grad.

Kažu, još jedan katun pored njihovog ima ljudi preko leta. Nemaju puno stoke, po jednu, dve krave, ali vole da leto provedu u prirodi na visini od 1600 metara. Potpuno ih razumem zašto

 

U povratku nazad u smiraj dana napravila sam još po neku fotografiju predivnog Talija iz drugog ugla , a onda krenula nazad, kuda drugo nego mojim prečicama kroz Moraču.

 

 

 

Tu sam kratko skrenula do Bara Radović da obiđem Crkvu Svetih Pantelejmona i Klimenta Ohridskog i taman pred mrak stigla nazad kući.

 

 

Prelepa vožnja , dinamična, sa puno fantastičnih vidika, ponekim tehničkim izazovom ali i opuštenim poznatim deonicama.

Po dužini taman, devedeset tri kilometra.

Ni previše a ni premalo, taman da ispuni dan i ostavi vremena za uživanje u pogledu i poneku fotografiju 

 

 

 

 

[JankoR 471 Napisano Octobar 25, 2021]

Eeh sto moze jedna budala da zagorca zivot mnogima.  Izvini i odje ali sve se srecom  na kraju dobro zavrsilo i pamtices taj dan. Ja vozim u CG napamet na osjecaj i ne koristim trekove jer  sam kuci i  prosao sam dosta toga.  Tako kad se vratih iz jedne voznje poslah na grupi ne trek vec nacrtano kuda sam se vozio ali dosta neprecizno sto nisam naglasio i na taj nacin doveo ljude u zabludu i opasnost . Izvinjenje i tebi i Zarku

[makikt 3232 Napisano Octobar 25, 2021]

1 hour ago, JankoR said:

Eeh sto moze jedna budala da zagorca zivot mnogima.  Izvini i odje ali sve se srecom  na kraju dobro zavrsilo i pamtices taj dan. Ja vozim u CG napamet na osjecaj i ne koristim trekove jer  sam kuci i  prosao sam dosta toga.  Tako kad se vratih iz jedne voznje poslah na grupi ne trek vec nacrtano kuda sam se vozio ali dosta neprecizno sto nisam naglasio i na taj nacin doveo ljude u zabludu i opasnost . Izvinjenje i tebi i Zarku

A joj Janko, pa ništa tu nije tvoja krivica.

Ja nit sam pitala, nit rekla kuda ću 

Sem toga kako bih imala ovakvu vrhunsku avanturu koja se pamti da nisam omanula rutu 

Inače taj tvoj trek čak i tako ugrubo nacrtan poslužio mi je kasnije da pronađem Lolu i po njoj vozim.

[makikt 3232 Napisano Octobar 25, 2021]

Za protekla dva meseca puno sam vozila.

Neke od tih vožnji sam delom ili u celosti vozila i prethodni put, ali uvek gledam da dodam nešto novo .

A i priroda je sada dugačija nego proletos. Preovlađuju topli žuti tonovi, pa je uživanje sve to ponovo videti u novom ruhu.

A bilo je vožnji i potpuno novim i nepoznatim putevima.

 

Iako sam u početku mislila da izdvojim samo određeni broj vožnji koje su po nečemu upečatljive, shvatila sam da je za mene svaka posebna i značajna .

 

Posle onog zaglavljivanja na Maganiku na samom početku , jedno vreme sam bila razapeta između preterne nesigurnosti i toga kako da pravilno odredim granicu rizika a da ona ne bude previše niska kao posledica straha i nesigurnosti.

Korak po korak sam vraćala samopouzdanje pa je možda i to razlog što sam se u početku teže odlučivala da idem negde dalje na nov, nepoznat teren.

Nije se radilo samo o strahu od problema.

Jednostavno je bilo potrebno napraviti balans tako da vožnja bude koliko toliko bezbedna, isplanirana a sa druge strane zanimljiva, kako bi i meni bilo uživanje dok vozim a da izbegnem situacije gde moram da potražim nečiju pomoć.

Naravno, kada se vozi solo, taj rizik uvek postoji. Ali bar mogu da se potrudim da uradim sve što je do mene, da vožnja u startu ima  šansu da prođe bez problema.

Pa sad, ako se baš desi, šta da se radi.

Dešavaju se problemi i na grupnim vožnjama.

To je sastavni deo ove naše pasije.

Da nije tako, da nema neke doze neizvesnosti i adrenalina verovatno nas vožnja motora ne bi toliko ni grejala.

 

 

09.09.2021 Štavanj, Jasenovo, Ocka gora, Morača

 

Ovo je jedna opuštena vožnja, uglavnom već poznatim putevima iskombinovanim u lep krug od sedmdesetak kilometara.

 

Volim da se popnem na Štavanj, visoravan na planini sa druge strane Morače u odnosu na moje selo, nadmorske visine 1250 m.

Često, dok sedim ispred kuće, gledam taj vrh preko puta i toplo mi je oko srca jer znam da sam tu bila 

Petnest kilometara vijugavog šumskog puta sa nebrojno puno serpentina do vrha, uvek pruža dobru zabavu a i  trening kojim god motorom da pođem gore.

 

A kad stignem na vrh,  volim da se popnem na brdašce odakle je pogled prelep na sve strane.

Sa jedne gledam Maganik i sva sela ispod njega, pa i moju kućicu, a sa druge strane Komove u daljini.

 

 

A kad je dan lep kao ovaj, volim malo i da odmorim dok mi septembarsko sunce miluje lice 

 

 

Ona mala jedva vidljiva tačkica dole iznad krošnje drveta je moja kuća, a kameni div iznad, Maganik 

 

I zelenko voli da protegne točkove po žutim livadama Štavnja

 

Sa Štavnja sam sišla do Manastira Morača, gde sam na kratko izašla na asfalt da bih ubrzo skrenula ka selu Jasenovo.

To je jedan takođe lep put kroz  Ocku goru, dužine dvadesetak kilometara, koji se slično ovom penje vijugavo visoko u planinu prelazeći povremeno potočiće.

 

 

 

Ovim putem se stiže u selo Liješnje, jedno prelepo selo na visini od 1130 m.

Ja se nisam ovog puta tu zadržavala, već sam se spustila nazad ka Međurječju i sišla do plaže na Morači.

Kad je dan za uživanje onda neka bude do kraja 

 

Morača je ledena i najtoplijih dana leta , tako da sam se zadovoljila samo kvašenjem stopala umesto kupanja 

 

Ušće Mrtvice u Moraču

 

 

 

Posle ovako lepe, relaksirajuće vožnje se i ogladni, pa je red da se krene kući na večeru a i motor da se istimari pre mraka 

 

 

 

[makikt 3232 Napisano Novembar 2, 2021]

11.09.2021  Komovi

 

Tog vikenda je moja ćerka trebalo da dođe sa planinarskim klubom na Komove, da penju Kučki i Lijevoriječki Kom , pa sam planirala da odem da je vidim obzirom da će moj boravak u Crnoj Gori potrajati.

I evo, dok ovo pišem još uvek sam u selu. Sad  je već dva meseca  da nisam videla familiju. E vala baš sam ih se poželela 

 

I tako, da ne propustim taj susret spremala sam se da krenem ka Komovima.

Kako je vreme bilo potpuno nestabilno, prognoza se menjala na dnevnom nivou, od najavljivane velike kiše do suvog i sunčanog vremena, nisam mogla da odlučim da li ići motorm ili kolima.

Želela sam motorom jer tamo do sada nisam vozila off. 

Veče pred polazak sam ipak odlučila da idem motorom u nadi da će me kiša mimoići.

Bila je to dobra odluka a preda mnom fantastičan vikend , novi putevi i očaravajući predeli 

Torbu na repu sam ipak zaštitila kesom da u slučaju kiše imam suve stvari da presvučem, ali pokazalo se da mi uopšte nije trebala.

 

Do Crkvina sam išla mojom standardnom prečicom preko Prekobrđa.

Imala sam u planu još jednu rutu koja bi direktnije vodila ka Trešnjeviku ali nisam se usudila njom da krenem jer ima strmijih spusteva i uspona od ove, koji mogu da budu poprilično nezgodni za klxa, posebno ako je teren vlažan  . Njom sam išla betom ranije, ali klxom nisam, a sada svakako nije bio dobar trenutak  da pokušavam.

Trebalo je na vreme i bezbedno stići do Komova jer je pre svega cilj ove vožnje da se sretnem sa ćerkom, a ne da kojim slučajem zaglavim negde u šumi i propustim susret.

I tako sam do Crkvina išla preko Prekobrđa i grebenom , a onda do Kolašina asfaltom, da bih se odatle popela na Bjelasicu , odakle sam krenula grebenskim putem ka Trešnjeviku.

 

U mom prethodnom dolasku u selo, pokušala sam jednom da vozim tim putem, ali odmah na početku sam morala da odustanem zbog velikog nanosa snega na delu stazice koja je dodsta strma a velikim delom je stalno u senci.

 

Sada nije bilo problema popeti se. Ja nisam baš ljubitelj stazica koje idu uz strme ivice, ali ova je kratko trajala i bez problema se popeh .

 

 

Posle tog prevoja put ide kroz dolinu Krivi Do i prolazi pored planinarskog doma za koji jedan naš drugar kaže da podseća na splav 

 

 

 

Put je makadamski i ne previše težak što mi je omogućilo da se opustim i uživam u nestvarno lepim prizorima koji me okružuju.

 

 

Žute prelepe padine Bjelasice prosto mame da skreneš sa puta i malo se poigraš .

U početku sam uspešno odolevala toj želji, pa tako prođoh Bjelasicu i stigoh na planinu koja se zove pomalo neobično - Lisa.

Pošto sam dobro napredovala, a već je bilo izvesno da najavljena kiša neće pasti, tu sam ipak malo skrenula sa puta, popela se na obližnje brdašce sa koga se pružao predivan pogled na Komove ispred i Bjelasicu iza mene. 

 

 

 

 

 

 

Ovo je period godine kada rađaju borovnice, a u planinskim predelima ih ima na pretek.

Doduše ja sam prvobitno mislila da je u pitanju glog dok nisam ubrala i probala mali crni plod 

Borovnica definitivno 

 

Ovaj kratki predah na Lisi u blizini Prisojačkog katuna mi je baš prijao.

Prelepi pejsaži uvek deluju opuštajuće i značajno utiču na raspoloženje.

 

 

Ostalo je još da se lagano spustim do Trešnjevika gde je ulaz u Nacionalni park Komovi.

Ulaz se plaća po osobi 1 eur, i pošto sam to obavila krenula sam ka Komovima.

Posle par krivina napustila sam asfaltni put i krenula zemljanim koji se penje naviše i izlazi pravo pred Vasojevićki Kom.

 

Bilo je još rano, planinari se još nisu vratili sa Lijevoriječkog Koma na koji su se peli danas.

Dan je bio topao, sunčan, iako su se na horizontu skupljali sivkasti oblačići.

Odvezla sam se do samog podnožja, dalje je moglo samo peške.

Pogled na ove velelepne kamene divove zaustavlja dah.

Pogledajte i zašto.

 

 

 

Stojeći tu u podnožju, ispod  ove moćne gromade koja se ponosno izdizala nada mnom, osećala sam strahopoštovanje, radost a  ujedno i mir, što sam tu, što mogu da osetim i doživim ovakvu lepotu.

 

Kasnije kada je ćerka sišla sa vrha i ona je imala izuzetno snažne utiske. Ona je još jače doživela lepotu ovog planinskog diva jer se popela do vrha.

Ushićenje pomešano sa adrenalinom, intenzivan doživljaj koji se oseti kada se osvoje vrhovi jedinstvene lepote i snage.

 

Čekajući je , koristila sam poslednje zrake toplog planinskog sunca da se malo odmorim i uživam u pogledu.

 

 

Mir su nakratko poremetile ovčice u trku koje umalo da mi obore motor.

Ipak su ga u poslednjem trenutku zaobišle.

 

 

Međutim, kada je sunce zašlo, temperatura je naglo pala pa sam morala brzo da se obučem nadajući se da će planinari uskoro stići pa da se smestimo u tople brvnare gde ćemo prenoćiti.

 

 

 

Taman kad je postalo prohladno, eto i njih .

Srce mi je zaigralo kad sam ugledala Teodoru onako u gomili sa rancem i štapovima, kako ide ka meni.

 

Savršen dan se završio toplom supicom i dobrom večerom, uz smeh i vesele priče planinara nakon uspešno osvojenog vrha.

A onda umorni, puni utisaka, svako sa svog poduhvata, otišli smo na spavanje u naše tople kolibice.

A zelenko uparkiran ispred ostao je da stražari i čeka sutrašnju novu avanturu.

 

 

 

 

 

 

 

Današnja ruta, ne predugačka, taman za uživanje . Vožnja novim putevima sa puno lepih pogleda 

 

 

 

 

 

[živke 5740 Napisano Novembar 2, 2021]

Svaka čast ! Prelepe slike i opisi

[ghosttdog 6 Napisano Novembar 3, 2021]

Pozdrav i svaka cast.
Negde u tekstu sam video da niste hteli da nosite alat jer ne znate da ga koristite. Jednom sam citao nekih 10 pravila kod off road voznje koje je predlozio Kris Birch, a jedno od njih je bilo vezano za alat u fazonu nosite uvek alat, ako vi ne znate da ga koristite neko sigurno zna, jer kad ga nemate dzabe i da znate i da neko drugi zna.

[makikt 3232 Napisano Novembar 3, 2021]

1 hour ago, ghosttdog said:

Pozdrav i svaka cast.
Negde u tekstu sam video da niste hteli da nosite alat jer ne znate da ga koristite. Jednom sam citao nekih 10 pravila kod off road voznje koje je predlozio Kris Birch, a jedno od njih je bilo vezano za alat u fazonu nosite uvek alat, ako vi ne znate da ga koristite neko sigurno zna, jer kad ga nemate dzabe i da znate i da neko drugi zna.

Potpuno si u pravu.

U međuvremenu sam napunila jednu torbicu sa nekim osnovnim alatom koji sada nosim sa sobom 

Jedino što ako zatreba najverovatnije će biti nešto što nije u torbi 

[makikt 3232 Napisano Novembar 3, 2021]

12.09.2021 Bjelasica

 

Pošto smo se lepo naspavali i uživali u toplini vatrice za koju se pobrinuo vođa planinarse ekipe, nije bilo teško poraniti.

 

 

Planinari rano kreću, treba se popeti do vrha a posle i sići za dana što nije ni malo lako a i traje.

Ja sam ustala da ih ispratim, poljubim ćerku i mahnem im, a onda sam se i sama spakovala za povratak i vožnju planiranu za taj dan.

 

 

 

Pošto sam u dolasku pazila da vozim možda ne najkraćom, ali da kažemo sigurnom rutom, bez skretanja i eksperimentisanja, za povratak sam imala nešto drugačiji plan.

 

Od Trešnjevika do Bjelasice sam se vratila istim putem kojim sam došla.

 

 

Kada vozim off uvek pri izboru putanje vodim računa da bar na jednom mestu u povratku imam benzinsku pumpu.

Na klxu se lampica za rezervu pali na nekih 120 pređenih kilometara, tako da nastojim da u okviru te kilometraže dopunim rezervoar.

 

Pri polasku sa Štavne sam mogla da se spustim do Andrijevice do pumpe ali me je iskreno mrzelo da vozim asfaltom 23 km dole, pa isto toliko nazad. To baš i nije imalo smisla jer za tih 46 km sam uveliko mogla da stignem do Bjelasice i krenem tamo da se vozim.

Pumpu imam kod Kolašina, pa sam odlučila da se vozim po Bjelasici , jer to je bio plan za danas, toliko koliko bude moglo a da mi ostane dovoljno goriva da stignem do pumpe.

 

Zapravo, plan je bio da sa Bjelasice siđem na Biogradsko jezero ,  to mi je prethodni put ostalo neodvoženo jer nisam bila sigurna koje je težine sam put a i serpentine pri samom silasku na Biogradsku Goru.

Letos kad sam na jezeru bila sa ćerkom, od jedne ekipe sa kvadovima sam čula da je put na jednom delu voda dosta odnela, da ima dubokih kanala, ali sam ipak rešila sada to da probam.

 

U međuvremenu kako sam se približavala Bjelasici, ponovo su me mamile njene žute podšišane padine. Sada im nisam odolela .

 

 

 

 

Prvo sam skrenula sa puta desno od planinarskog doma u Krivom dolu i popela sa na osrednje brdašce.

Na suprotnoj strani, pogled mi je privlačio jedan daleko višlji vrh.

 

 

Hm, može li se tamo popeti, pitala sam se tražeći pogledom tragove džipova koji su mi ovde bili glavne smernice kuda se može popeti.

Nećkajući se da li da probam ili ne, naiđoh na čobana sa stadom ovaca i koza.

 

 

 

Stadoh da ga pozdravim i pitam  koji je vrh u pitanju i može li se tamo motorm.

Čovek mi reče da je to Ključ i da mogu sigurno da izađem, dao mi je i smernice kuda da idem.

Ha, ha, zar ponovo Ključ. 

Samo sada sa druge strane i to vrh na koji izlazi ski lift.

Krenuh ka vrhu kako mi je čovek objasnio i ubrzo se popeh do kućice kod ski lifta.

 

 

Odatle se pružao fantastičan pogled na podnožje skijališta sa jedne strane ,Troglavu i Zekovu Glavu sa druge strane i sve padine oko i ispod njih.

Za razliku od prethodnog dana nebo je bilo čisto i plavo, duvao je vetar i razneo oblake.

Planina, predivan vidik, tirkizno nebo a motor i ja pod njim, činili su prizor nestvarnim.

 

 

 

 

Odatle sam pokušala da siđem do drugog nižeg ski lifta, međutim nisam uspela da pronađem izlaz do puta pa sam se vratila istim putem kojim sam se popela.

 

Čudo jedno koliko me ovakvi izleti ispune adrenalinom, resetuju i dovedu u stanje najbolje spremnosti za vožnju, da tako to nazovem, posle čega zaista vozim najbolje što umem, opušteno i rasterećeno a bez stege i nesigurnosti.

To je automatski značilo da ću pre nego krenem ka Biogradskom jezeru potražiti još neke zanimljive  putiće 

 

Na putu ka Zekovoj Glavi naravno išla sam prečicama, što je značilo direktno uz padinu gore .

 

 

 

 

Drugar je par dana pre toga pričao kako je letos malim motorom prošao pored ograde kod repetitora na Zekovoj Glavi a onda se motorom spustio direktno do Pešića jezera.

Ja naravno nisam tako dobra vozač da bih to smela, a nisam ni malim motorom sada, ali me kopkalo da ipak potražim način da zaobiđem ogradu i motorom dođem do ivice odakle se vidi jezero.

Prošli put sam videla neke kose livade pored pa sam sada htela da pronađem put preko njih do pogleda na jezero.

I ne samo da sam pronašla put sa te strane i prišla ivici odakle sam mogla slikati jezero nego sam posle sa puta ka Biogradskoj Gori skrenula, ponovo se popela gore i jezeru prišla sa druge strane repetitora 

 

Prvo sa jedne strane repetitora uzbrdo ...

 

 

 

 

 

 

 

 

A onda sa druge strane repetitora još lepši pogled na Pešića jezero 

 

 

 

 

A onda sam ugledala tragove četvorotočkaša koji od repetitora idu naviše, ka još jednom višljem vrhu.

Pogledala sam na mapi i videla da je to vrh Crna Glava visine 2139 m. Ovaj vrh ima još veću visinu u odnosu na Zekovu glavu koji je  na 2117 mnv.

Iako je dan polako odmicao a još uvek nisam započela spuštanje ja Biogradskom jezeru, bez razmišljanja sam krenula gore .

Moram to da vidim 

A pogled odande vrh!

Nisam se pokajala ni za trenutak.

 

 

Crna Glava

 

 

Poslednji pogled na jezero pre spuštanja 

 

Napravila sam zilion fotografija tog dana na Bjelasici.

Dan je bio perfektan, pejsaži svi do jednog izuzetni. Teško je izabrati par slika koje će to najbolje prezentovati.

 

Posle Crne Glave bilo je krajnje vreme da počnem da silazim, jer i kada siđem , do kuće me čeka još pedeset kilometara.

To ću morati asfaltom jer će me i tako mrak uhvatiti još kod pumpe.

Sam put od Bjelasice ka Biogradsko jezeru nije baš previše lagan.

Ima dosta kamenih neravnina pa ako se ne pazi lako mogu da izbace točak.

Međutim uz pojačanu pažnju bez poteškoća sam napredovala nizbrdo.

Bilo je i tih vododerina na jednom delu puta, neposredno pre jednog lepog eko katuna gde sam videla parkirane kolege Poljake.

 

 

 

 

Posle katuna put ulazi u šumu i počinju serpentine na dole.

Serpentine jesu velike i ima ih podosta ali je srećna okolnost što nagib u samoj krivini nije preveliki pa se može kontrolisati motor.

Tu sam umalo imala jednu nezgodnu situaciju. Ja uvek vozim dalje od ivice, za svaki slučaj.

Međutim ovde povremeno na strani bližoj padini viri korenje i grane.

Tako sam jednu zakačila kormanom, ne videvši je i jedva zadržala ravnotežu da ne padnem niz stranu.

Ipak nisam,  u jednom komadu stigoh na Biogradsko jezero .

 

 

Već sam počela da osećam umor a trebalo je još voziti do kuće i to po mraku.

Iako maksimalno izbegavam vožnju po mraku ovo je vredelo!

Prelep dan, lepi putevi, prelepi pogledi, popela sam se na Ključ, prišla Pešića jezeru sa raznih strana, popela se na Crnu Glavu i sišla na Biogradsko jezero.

Meni dosta 

Do pumpe od prethodnog sipanja goriva je bilo tačno 120 km, taman na vreme. Tu sam se natankovala a onda polako sada već po mraku asfaltom sišla niz Crkvine pa dalje magistralom kroz Moraču nazad kući.

 

Sjajan dan.

Kasnije sam se čula sa ćerkom.

Kad sam ja stigla u selo oni su već bili na putu nazad ka Beogradu.

I njihov dan je bio veoma uspešan, popeli su se na Kučki Kom uprkos vetru koji je dosta duvao i time ispunili u potpunosti plan.

Sjajan vikend i za nju a i za mene .

 

[makikt 3232 Napisano Novembar 4, 2021]

14.09.2021 Konačno, moj fatalni krug !  - Gornja Rovca, Ponikvice, Rekočica, Maganik, pa kući

 

Možda ste primetili, od onog prvog neuspelog pokušaja da ispod Maganika, preko Đević Bora zatvorim krug , betu nisam ni vozila.

Sve naredne vožnje su bile klx-om.

 

Beta je nakratko bila na popravci. Izgorele su četkice anlasera, ali je to naš drug Jovan i ovaj put brzo i efikasno rešio, pa je zahvaljujući njemu Beta palila na dodir, kao mina .

Međutim , ipak je neko vreme stajala parkirana , kako zbog moje nesigurnosti da se ponovo uhvatim u koštac sa Maganikom i pustim kamenim putevima oko njega, tako i zbog toga što sam htela da prođe susret sa ćerkom bez stresova vezanih za vožnju, pa tek onda da se upustim u osvajanje moje pustare.

 

Ne mogu da kažem da me ta prva neuspešna vožnja nije u određenoj meri uzdrmala.

Kako vozim sama, svesna sam raznoraznih rizika koje solo vožnja donosi. Ma koliko nastojim da ih umanjim ipak se oni ne mogu potpuno eliminisati.

Ali znamo da ništa u životu nije sigurno , pa ni vožnja motora, a posebno ne enduro motora po planinskim usamljenim terenima.

Ta prva vožnja, zaglavljivanje , poteškoće da se motor izvuče a kasnije i povratak po noći, pa kvar koji je usledio dan posle, stalno su me podsećali da svaki put kada sednem na motor i krenem naviše, čak i ako krenem spremna koliko je to moguće, verovatnoća da uspešno završim vožnju je potpuno jednaka mogućnosti da usput dođe do nekog nepredviđenog problema.

Potpuno druga stvar je kada se vozi u društvu.

Čovek je daleko rasterećeniji , bar što se ovoga tiče, jer kvar, promašena ruta, neprohodan put ili eventualno pad mnogo lakše i brže a i gotovo izvesno se rešava kada si sa nekim.

A kada voziš sam, moraš da kalkulišeš sa tim da ćeš možda biti u situaciji da tražiš pomoć, pa tako za svaki kilometar koji nameravaš da pređeš moraš da znaš koliko bi potencijalno morao da pešačiš do te eventualne pomoći, da li možeš toliko i najvažnije, da unapred budeš spreman da odustaneš ukoliko naiđeš na situaciju koja se i u nagoveštaju učini problematična. Ovde gde vozim uglavnom nema signala, tako da je telefon beskoristan u tom smislu.

Ja to prethodni put nisam uradila. Nastavljala sam dalje iako je bilo izvesno da to nije put kojim sama treba da idem, čak je bilo i očigledno da to uopšte nije put. Sada samo mogu da kažem da sam imala dosta sreće što se sve relativno lako i bez posledica završilo.

 

Međutim sada, ohrabrena lepom vožnjom prethodnog vikenda, odlučila sam da ponovo krenem na Maganik !

Izabrala sam suv, sunčan dan, da bar kišu eliminišem.

Jako mi je bilo važno da ovaj, četvrti put uspem da prođem popreko preko planine između Gornjih Rovaca i Maganika, jer mi to nikako nije polazilo za rukom, kako zbog snega u junu, tako i zbog pogrešno izabrane rute sada po ponovnom dolasku.

 

Kako je nesigurnost, kao i grč u vožnji veliki neprijatelj, trudila sam se da krenem što je moguće opuštenija.

Koliko mi je to pošlo za rukom nisam baš sigurna, ali lagano sam gurala.

Ovaj put sam izabrala vožnju u suprotnom smeru od prethodnog puta računajući da ću tako izbeći mogućnost da negde pogrešim putanju.

U junu sam iz ovog pravca stigla do račvanja za Ponikvice i Maganik, a takođe iz suprotnog sam stigla do polovine tog poprečnog puta  koji me muči, na nekih dvesta metara do Đević Bora.

Dakle, ostalo je jedno parče od možda desetak , čak možda i manje kilometara kojim nisam nikada prošla.

Ali znam da je prohodan i da je solidan put, jer sam se u međuvremenu raspitala 

Pa hajde i to da izvezemo 

 

Od Gornjih Rovaca sam uskim asfaltnim planinskim putem krenula ka Trmanji, da bih se tu odvojila desno u planinu. Sam početak tog uspona je malo nezgodan, rastresit, krupniji kamen, ali brzo postaje bolji.

Put ide uzbrdo delom planine gde nema kuća, nema ljudi i to je ono što ga čini sablasnim.

Prolazi kroz šumu i ima račvanja koji vode u slepe šumske puteve za izvlačenje drva pa mora da se pazi.

Kako sam ranije već prošla ovuda, sada nisam lutala.

Polako, još uvek dosta obazriva napredujem i posle nekog vremena stižem do raskrsnice u šumi.

Desnim putem ako se produži stiže se ispod Maganika kod planinarskog doma.

To je stari put za Maganik. Izuzetno pusto mesto jer tu više niko ne izdiže stoku.

Levo je put ka Ponikvicama, put kojim ja treba da nastavim.

 

 

Sve vreme me prati osećaj nelagodnosti jer znam da ovde ne mogu očekivati da sretnem ikoga, osim možda neku divlju svinju ili medveda 

Vozim dalje i uskoro izlazim iz šume i izbijam na čistinu. Pogled na katun Brajovića Ponikvica se otvara preda mnom. Prepoznajem ovo mesto, bila sam tu u junu sa Veljkom, samo smo došli iz pravca Danilovgrada.

Pogled na dolinu sa katunuma odmah mi greje dušu.

Iako tu više nema nikoga, predeo deluje pitomo a i poznato .

 

 

 

Prateći putokaze nastavljam dalje. Ponegde ima pravih putokaza, a ponegde je to daska na drvetu 

 

 

 

Prolazim ubrzo iznad jezera Ponikvica gde kratko stajem da slikam.

 

 

Već neko vreme vozim  putem kojim sada prolazim prvi put.

Sam put nije tehnički zahtevan ali je predeo pust , sve dalje od ljudi a sve bliže mestu gde sam se onda zaglavila .

Tišina i pustoš pritiskaju sa svih strana. Kamen, izgorelo drveće i put koji pratim je ono što me u tom trenutku jedino okružuje.

 

 

 

Dobro pazim da ne pogrešim skretanje na račvanju i da ne krenem ponovo pešačkom stazom.

Međutim ona je izgleda toliko mala ili zarasla da je ja nisam ni primetila kad sam prošla pored nje.

 

Ubrzo počinjem da prepoznajem put kroz šumu kojim sam u junu došla do otprilike tog mesta iz suprotnog smera, kada me je zaustavio sneg a i šarka .

Lepo je biti na poznatom, bar znam da me u nastavku više ne očekuju iznenađenja i da ću uskoro , za par kilometara izbiti kod Rekočice na put Maganik-Nikšić, a odatle imam par kilometara do katuna Maganik.

 

Nadala sam se da su Žarko i baka Ćana još uvek na Maganiku, jer je već trebalo da siđu sa stokom niže, u Sjenokose.

Prethodni put, onda kada su mi pomogli nisam stigla ni da im se zahvalim pa sam sada planirala kad konačno pređem ovaj put koji mi je zadavao muke i izbijem na Maganik, da svratim do njih.

I zaista, baka je bila tu i baš mi se obradovala .

Sinovi su bili negde poslom u šumi, sekli su drva.

Baka je bila toliko srećna što me ponovo vidi da je bilo nemoguće samo se pozdraviti i krenuti dalje.

Ostala sam dobrih sat vremena sa baka Ćanom.

Nahranila me i napojila, i lepo smo se ispričale i nasmejale.

 

Ispratila me je na polasku do kapije u pratnji dva mlada lovačka psa koji su morali da onjuše moj ranac da me i oni upoznaju 

 

 

 

 

 

Iako ruta nije završena, ostalo je još dvadesetak kilometara da se spustim sa Maganika, već sam uveliko bila srećna jer sam ono što me je mučilo i zadavalo glavobolje već izvezla.

Sad je bilo izvesno da ću svoj fatalni krug, kako sam ga nazvala konačno zatvoriti !

Mada znamo da opuštanja nema do poslednjeg metra, jer neretko se dešava da baš u tim zadnjim poznatim kilometrima, pa i metrima može da se dogodi nezgoda.

 

 

 

 

 

 

Ipak, sigurnim laganim koracima uspešno silazim do planinarskog doma, pa dalje ka Granici, Gornjim Rovcima, i evo me kod groblja.

Znamo već da tu redovno svraćam, posebno kada imam da podelim nešto ovako radosno i značajno sa ocem .

A onda silazim kući.

 

To je to .

Zatvorila sam konačno svoj fatalni krug!

Kakvo olakšanje!

Sada sam otvorila vrata za sve nove krugove u tom pravcu koji su čekali na mene 

Od tada je prošlo već mesec ipo dana. Pomalo sam i zaboravila kako sam se osećala posle ove uspešne vožnje ali svakako sam jedno veliko breme skinula . Sada je sve bilo mnogo lakše.

Bila sam srećna, jako srećna!

Jer da ni tada nisam uspela, ovaj deo planine, moj Maganik, moj magični, divlji Maganik bi postao za mene stranac.

Ne bih se tako lako odvažila sledeći put da krenem ka njemu sama.

Ovako, on je sada bio moj .

I svi putevi ka njemu, ovi koje sam do tada prošla a i oni koje ću tek proći , više me nisu plašili.

Postali su poznate staze koje me vode onome što me privlači i raduje.

 

Ali, koliko god puta da krenem gore, uvek ovoj kamenoj pustoj planini pristupam sa strahopoštovanjem i oprezom.

Jer između magije koja usrećuje i magije koja satire, tanka je linija 

 

 

 

[sasa ns 1 3067 Napisano Novembar 4, 2021]

čestitam