makikt 5142 Napisano Jun 30 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 28 minutes ago, Best said: Mogla si da odeš i do nekog autoelektričara da tačno izmeri stanje akumulatora i punjenje sa reglera. Čisto da budeš mirna po tom pitanju. Ima valjda neki u krugu 50km koliko si danas vozila. U tom krugu gde sam juče vozila , ne da nema autoelektričara, nego nema ni prodavnica, ni ljudi, a i kuća ima tek poneka, ali bez ukućana . Ali ima divljih životinja . Možda je jedino medo mogao da mi pomogne oko merenja. Šalim se malo. Vozila sam po planini i to takvoj gde u većem delu nema ni signala, a kamoli autoelektičara. Ali, da. Mogu Betu natovariti na prikolicu i odvesti je do nekog majstora u grad, recimo u Podgoricu . Samo što je dobrog majstora za motor, posebno za enduro motor teško naći. Ne radi se ovde samo o punjenju. Ja puno vozim, ili da tačnije kažemo, puno sam vozila, a to zahteva često i dobro održavanje motora. Neke stvari umem sama, a neke učim, jer se problemi dešavaju i na terenu. Po pravilu uvek novi, ne oni koje sam već naučila da rešim . A i ne mogu za svaku stvar ići u Podgoricu ili Nikšić. Ali za ozbiljnije popravke, Beta ipak ide kod majstora. Mislim da sam dobro izmerila punjenje. Red je bio da i to naučim kad već do sada nisam . Svakako ću pratiti, a i prvom prilikom proveriti to sa nekim stručnijim od mene. 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Best 16458 Napisano Jun 30 Drug član, 635 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Honda Magna vf 750C Prijavi odgovor kao problematičan Malo ja pametujem . Iskreno, nema veće sreće kada sam uspeš da rešiš problem. Pogotovo kad te snađu u uslovima kao što su tvoji. Ipak, želim ti što manje rešavanja istih i što više uživanja u vožnjama. 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano Jul 4 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 04.07.2026. Brskut, Bukumirsko jezero, Rikavačko jezero, Širokar, Carine, Opasanica, Slacko, Štavanj dužina, 130 km visina 1921 mnv Poslednjih par dana nisam vozila. Bilo je i kiše, i grmljavine i promenljivog vremena, a i ja nešto nisam bila raspoložena za vožnju. Uvukao mi se crv sumnje, nepoverenja od onda od kada se motor gasio. A sve to kuda bih vozila, ništa nije blizu kuće. Ništa odakle bih mogla peške da se vratim. Mada, i neki bliži krug da pravim, ako bih morala peške da se vraćam, imalo bi baš,baš da se hoda. To u moto opremi i čizmama nije baš izvodljivo. Padalo mi je na pamet da nosim patike u torbi, ali to je samo ostalo na ideji. Uostalom, time bi samo jedan deo problema, u slučaju da me motor ostavi negde u nedođiji, bio rešen. Drugi, važniji problem, šta bih sa motorom, i kako bih njega sa neke desete čuke, vratila nazad kući, ostao je bez odgovora. Dakle, ili ću i dalje sedeti kući i smišljati nove razloge zašto da se ne vozim, ili ću prevazići sve te nesigurnosti i sumnje koje mi prave haos u glavi, i nastaviti da se vozim po planinama. Vreme se prolepšalo, pa više i nisam imala izgovora zašto da ne vozim. Jedino što nisam još odlučila kuda. Nesigurnost je vukla na stranu nekog manjeg i bližeg kruga. Ali sam za svaki slučaj veče pre stavila torbice na Betu da mogu poneti malo dodatnog goriva. Leto prolazi a ja zaista malo vozim u poređenju sa ranijim godinama. Jutros, kad je trebalo krenuti, iako još nisam zasigurno odlučila gde, niz nekih stvari se zakomplikovalo. To mi je uzelo vreme, pa umalo da i ne odem na vožnju. Sa druge strane, to me je podsetilo da život ne možemo baš isplanirati. Možemo, ali on uglavnom ide svojim tokom. I sutra možda uopšte više ne bude mogućnosti za stvari koje volimo, kao što su vožnje i motori. Sutra možda uopšte ne postoji, za motor. Pa onda danas, i svaki drugi dan koji imam, treba da iskoristim. Da li za vožnju ili nešto drugo tome slično, jedino ne treba da bude uzaludno protraćen zbog raznoraznih izgovora. To saznanje, koje za mene i nije novost, samo je negde bilo zatrpano, pomoglo mi je da odlučim kuda ću. Idem do Rikavačkog jezera. Kažu drugari, put je loš. Koliko može biti loš? Išla sam prošle godine. Tada je čak bio odličan, popravljan neposredno pre toga. Ma sigurno mi to neće biti problem, ako Beta bude ok radila. Posle jezera sam nameravala da odem do Vučjeg potoka i Srpske rupe, mesta na tet ruti u pravcu od Širokara ka Opasanici, gde je potok gore pomenuti, odneo put. Od drugara sam čula da je to dosta oštećeno. Korito još uvek ima vode, a kamenje u njemu je krupno. A treba voziti jedno poveće parče puta kroz korito. A zatim se popeti uzbrdo na odsečeni put. I prošle godine je to mesto bilo u lošem stanju. Tada sam nekako prošla. Ali između je bila još jedna zima, i taj potok u toj rupi sigurno izgleda značajno lošije. Koliko, to sam htela da proverim, sa namerom da se istim putem vratim nazad. Nije dobro sam čačkati mečku ako se ne mora. Naročito ne u nekoj rupi bez signala, za koju nemam pojma zašto se zove Srpska rupa. Ali, kod mene očito pametne odluke ostaju samo u teoriji. Praksa najčešće bude sasvim drugačija. Ali hajdemo prvo do Rikavačkog jezera. Deo do Bukumirskog ću preskočiti. Već sam bila ove godine i pisala o tome. Pogled na jezero i Kučke planine je prelep uvek, ali put do tamo ima dosta asfalta. Ali zato nastavak ka Rikavačkom je čisti užitak. Put je makadamski, vijuga kroz prelepe predele i prirodu koja očarava. Pogled na planine, pašnjake smeštene između kamenih oaza, otvara jednu sasvim drugu dimenziju. Onu koja vraća iskru u oko, i vatru u srce. Što duže i dalje voziš, magija je dublja i jača. Gotov si. Ponovo si u carstvu vožnje, sasvim obuzet. Nikakve sumnje više ne postoje. Ti i motor jezdite u zemlji čuda. A u zemlji čuda je sve moguće zar ne? Put do Rikavačkog jezera nije tako loš. Ok, jeste pretrpeo svašta nešto tokom zime, ali je vozljiv. A dole, jezerce , fenomenalno. Ušuškano u podnožju planina, plavo kao oko, pravi dragulj ovog dela Crne Gore. Svaki put me oduševi dolazak na ovo mesto. Jezero sada nije pusto. Ima ljudi u katunima, a i stoke. Nisam se dugo zadržavala tu. Treba još voziti, dan teče a kasno sam krenula. Iz jedne čarolije prelazim u drugu. Sliku malog plavog jezerceta sada zamenjuju visoki planinski vrhovi Prokletija, koji su tu odmah sa druge strane, u Albaniji. Ne vozim često ovim krajevima, pa je utisak još jači i upečatljiviji. Ove, ovakve lepote, koje je priroda napravila, ne može ništa nadmašiti. Ja sam već odavno u zemlji čuda, otprilike od kad sam od Bukumirskog krenula ka Rikavačkom jezeru. I tako sasvim u oblacima, spustih se do Srpske rupe i Vučjeg potoka. Betu sam ostavila na početku korita, a ja peške otišla da izvidim. Vode ima još pomalo, ali je kamenje poveliko. Mada, ako se probere putanja, može i po sitnijem da se prođe. Dođoh do puta koji srtmo izlazi iz potoka. Vidim bočno je neko slagao kamenje kako bi valjda tuda spustio, odnosno izvezao uzbrdo motore. To mi ne deluje kao nešto kuda bih ja mogla proći. Jel ja to razmišljam o prolasku? Zar nismo rekli sići ću samo do potoka i idem nazad? Paaa, jeste, to je bio u teoriji plan. Ali, ako tuda prođem, mogu danas otići i na Carine. Uuuu, to bi bilo baš dobro. Aj da vidim malo bolje šta mogu sa ovim potokom i gomilom kamenja da uradim. Kuda da prođem a da ne upadnem u problem. To svakako na ovom mestu, udaljenom od kuće i svega, bez signala, nikako ne bi bilo dobro! Setih se da sam prošle godine direktno iz potoka, samo tada je bio sasvim suv, izašla uzbrdo na put. Pogledah sada to mesto. I dalje deluje moguće. Malo teže meni, ali moguće. Odluka je pala. Beta, idemo u potok! Verovatno zbog pritiska, taj prolazak potoka nije bio baš najtečniji. Noge sam držala spuštene za svaki slučaj, pa su mi obe čizme bile potpuno mokre. Ali prođoh potok, a i uspon na izlazu. Uh, sad je mnogo lakše. Dalje znam da nema prepreka. Put nije baš onako dobar kakvog ga pamtim, ali koga briga. Idemo dalje. A dalje je na Carine. E sad, i tu ima kvaka. Gore gotovo uvek duva vetar, ali danas duva jak vetar. Nešto slično je bilo i prošle godine kada sam ozbiljno bila u problemu da sačuvam motor da ga ne obori. Ali sam zato kacigu jurila niz livadu. Obzirom da sam ove godine saznala da vetar može da prevrne Betu, sve sa mnom na njoj, nije baš pametno doći ponovo u takvu situaciju. Ali kako da preskočim Carine? Kad ću ponovo ovde voziti? Dobro, mogu bilo kada, ali iz iskustva znam da to verovatno neće biti mnogo puta ove godine. Ok, idem gore do crkve pa ću na licu mesta videti koliko duva i odlučiti hoću li izaći do vrha. A gore se baš razduvalo. Čućete i videti na snimku kako huči. Ipak odlučujem da na kratko izađem do vrha, pa šta bude. Valjda me neće odneti. Srećom put ide kružno do vrha, pa povremeno ima i zavetrine. Ali gore je bilo jako vetrovito. Iako sam postavila motor kontra od vetra, morala sam ga pridržavati dok sam slikala. Gore sam ostala vrlo kratko. Ali dovoljno da mi oči zasijaju iskričavim sjajem, a radost i toplina ponovo zagreju srce. Zaboravi čovek od raznoraznog nečega, koliko male radosti čine život lepim. Jedan ovakav trenutak, na tom vrhu visokom 1900 i neki metar, dok se boriš sa vetrom koji bi da te oduva i odnese, a ti bez ikakve dileme, čiste misli i odvažnog srca, prkosiš, jedan takav trenutak vredi više od milion drugih, sigurnih, ušuškanih, predvidivih, izvesnih... Jedan takav trenutak, te promeni, pokrene, učini da krv ponovo proključa... A to je mnogo dobar osećaj. Gotovo da sam usput negde i zaboravila koliko dobar. Više me nisu mučile misli, šta će biti ako Beta stane. Neće stati. A ako i stane, biće...nešto će biti, ali to neće biti kraj sveta. Nadam se da ćete u mojim fotografijama videti ovo o čemu vam pričam. Trudim se da se i na slikama vidi lepota i snaga ovih planina. Ali i promena koju ja doživljavam vozeći do ovakvih nestvarnih mesta. Povratak dalje je bio rutinski, o tome neću pisati. Savršen dan, savršen! A počeo je potpuno zamršeno i rastrojeno. Evo i fotke. Iznad Brskuta Bukumirsko jezero i Kučke planine Na putu ka Rikavačkom jezeru Vrh Vila. U njegovom podnožju je Rikavačko jezero Put do jezera Plažica na Rikavačkom jezeru Voda je danas bila nestvarne boje Duboko plave boje Ali i smaragdno zelene Širokar Vrhovi Prokletija se još uvek ponegde bele Ispod Magliča, Krivodoljski katun Beta je zagazila u Vučji potočić ali čeka šta ću reći za dalje A dalje je ovako I ovako Ovako... I ovako... Ali idemo! Već blizu Carina Carine ( 1987 mnv), vire Kod crkvice. Ovaj vrh iza je Sumor (1967 mnv) Radost je već tu, ali kulminacija tek stiže Ovo je na vrhu. Pridržavam Betu da je vetar ne skotrlja. Vrhovi, Carine, Suvovrh, i Cafa od Pričelja, a u nastavku je i Rogamski vrh Iskra je ponovo tu! Baj, baj Carine, do sledećeg viđenja U povratku nalazim slatke šumske jagodice. Njam, njam, da za kraj zaslade ovaj predivan dan. 10 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano Jul 9 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 09.07.2026. Sinjajevina: Donje Lipovo, Lučka gora, Ružica, Vratlo, Kuline, Svrčke bare, Semolj, Redice, Svrke, Kokoravac, Mioska dužina 138,4 km visina 1743 mnv Ovo je još jedna jako dobra ruta i veoma lepa vožnja. Samo jednom sam prošla ovom rutom , baš takvom u celini, pre dve godine. Segmente sam vozila u raznim kombinacijama, ali baš ovako, samo jednom. A dobro je osmišljena i zanimljiva. Ali pomalo dugačka i pomalo naporna jer po silasku sa Sinjajevine, ponovo se penjem ispod greda na južnom obodu Sinjajevine, pa tek onda imam još tridesetak kilometara po brdima u Donjoj Morači i Prekobrđu, do kuće. Što se same Sinjajevine tiče, na nju se penjem putem iz Donjeg Lipova. Ovaj put je još prošle godine bio dosta dobar. Međutim, sada ima vidljivih tragova koje su ostavile kiše i snegovi. Kada se vijugavim putem popne skoro do vrha, nailazi se na vidikovac sa lepim pogledom na Kolašin i okolne planine. Dalje je put sve lošiji, ali izgleda da će ga malo doterati. Prošla sam pored bagera koji je nabacivao zemlju i ravnao duboke vododerine. U tom delu Sinjajevine ima katuna ali i poneka vikendica, pa ljudi koriste put da dođu do svojih kućica. Sinjajevina je danas bila dosta živahna. Katuni nisu bili prazni, a malo, malo pa sam nailazila na krave, konje i ovce. Sve to u delu do crkve Ružice. Ali čim sam skrenula u pravcu ka Vratlu, visoravan je postala pusta. Jedino je života bilo još u katunu Vratlo, a posle na putu za Semolj nigde nikoga. Gore slabo ima signala. Mene još uvek muči sumnja da Beta negde ponovo može stati. Pa mi nije baš svejedno kada trideset, četrdeset kilometara vozim po golim, pustim proplancima , bez da ikoga sretnem, i bez telefonskog signala. Možda baš zbog onog crvića koji stalno burgija tu u nekom delu mozga, uvek mi se učini da Beta ne radi baš najbolje u najusamljenijem i najdaljem delu rute. Srećom pa ne paničim. Ali moram priznati, danas kada sam pomislila da će se ugasiti, a to je bilo iza Kuline, ka Skočanskoj glavi, malo sam mu dala po gasu. Ne toliko da brže prođem tu usamljenu deonicu, koliko zbog toga da vozim malo u većim obrtajima koji ovom motoru više prijaju. I bilo je sve ok. Beta se nije gasila. A Sinjajevina je prelepa. Ova visoravan je potpuno posebna. Prostrana, talasasta, kamena, na momente topla, na momente hladna, ali veoma upečatljiva . Mirom i lepotom, uvlači se pod kožu i iznova zove da joj se vraća. Da vidimo šta će reći fotografije. Verovatno više i rečitije nego ja večeras. Izgleda da sam se od ove jako dobre vožnje pomalo i umorila . Neka, vredelo je. Vidikovac sa pogledom na Kolašin i Lipovo Kravice na putu Konji Katuni u blizini crkve Ružica I ovčice, kako bez njih da prođe Prelepa Sinjajevina Katun Vratlo Ova fotografija možda i najbolje oslikava Sinjajevinu. Prostranstvo i širina, pašnjaci prošarani kamenom, talasasta brda i povremeni visoki vrhovi koji štrče i razbijaju monotoniju. Skočanska glava na putu za Semolj Svrčke bare Dobro je ovo danas Beta u zagrljaju nežnog poljskog cveća i golog sivog kamena... Eksplozija boja i mirisa Dolovi , ispod Semolja i greda Sinjajevine Pogled na Moračke planine i Lolu Kako se sve zovu ove grede ne znam tačno Crvena, Crna..., ali tu negde iza je i Torna ( Bablji zub) Dobra, baš, baš dobra vožnja 9 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano Jul 14 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 14.07.2026. Zabojsko jezero dužina rute 185 km visina 1872 mnv Bila je ovo jedna maratonska vožnja. Kasno sam krenula iako sam nameravala ranije. Znala sam da je daleko ovo lepo jezerce. Znala sam da treba puno vremena do tamo i nazad, puno energije ali i dobre volje da to izvezem. Ovo jezerce se smatra jednim od najlepših u Crnoj Gori. Ali do njega nije tako jednostavno doći. Postoje dva puta . Jedan preko Sinjajevine, duži i lepši. I jedan iz Dobrilovine. Za oba je potrebno terensko vozilo. A može i peške za one koji mogu da prepešače petnestak kilometara uzbrdo u jednom pravcu . Ja sam za svo ovo vreme samo dva puta bila do njega. Razlog tome je zato što mi nije baš blizu za dnevnu vožnju, da odem do njega i vratim se kući istog dana. Međutim, za recimo vožnju do Žabljaka gde bih prespavala, svraćanje na Zabojsko jezero je dobra opcija. Ali danas to nije bio slučaj. Rešila sam da se u jednom danu odvezem do njega ma koliko to trajalo i ma koliko energije mi uzelo. Plus sam htela da se popnem na vidikovac iznad jezera odakle bi trebalo da se vidi kanjon Tare. Ni na taj vidikovac nikada nisam produžila jer je uvek falilo vremena. Danas će faliti i vremena ali i goriva, ali sam ipak rešila da potražim vidikovac. U tome sam bila manje, više uspešna. Popela sam se do vrha, izašla na rub grebena. Vozila nekim putićem koji ide uz samu ivicu kanjona, ali sam izgleda negde omašila i nisam našla baš to mesto odakle se vidi i Tara. Ali sam mu bila veoma blizu, samo sa druge strane sam prišla. U svakom slučaju gore je fantastično. Pogled je prelep. Iako samu reku nisam videla, vrh kanjona je bio odmah tu ispred mene. Baš mi je drago što sam produžila i popela se. Tek u povratku odozgo sam sišla do jezera. Tu mora malo i peške, ne može motorom do samog jezera. Iako sam već bila poprilično umorna, od vrućine, ali i od već pređenih sto kilometara od kuće, ipak sam sišla do jezera. Kako takvu lepotu da propustim. Pa zbog njega sam i došla. Na samom jezeru danas nije bilo nikoga. Utoliko je njegova lepota više dolazila do izražaja. Ušuškano u šumi visokih četinara, smaragdno zelene boje, ovo jezerce je pravi dragulj Sinjajevine. Vreme nije bilo na mojoj strani, pa nisam dugo mogla ostati. Ipak dovoljno da me mir, svežina i lepota prirode koja okružuje jezero, okrepe i povrate energiju, potrebnu za povratak. Bila sam tek na polovini puta. Isto toliko treba da pređem u povratku, a već je bilo 16 h. Premalo vremena da se pređe 60 km preko Sinjajevine do Kolašina, a onda još 35 km od Crkvina preko grebena i Prekobrđa do kuće. Sve off road osim petnestak km asfalta. Jako sam bila umorna . Opcija da siđem u Dobrilovinu pa odatle asfaltom kroz kanjon Tare do Mojkovca je bila privlačnija i izvesnija da možda stignem pre mraka kući. Ali to je mnogo kilometara asfalta za museve u mojim gumama koji su i tako već na izdisaju. Ne, ipak idem preko Sinjajevine, samo moram požuriti da me mrak uhvati ako već mora što kasnije, i na terenu koji poznajem. Umor utiče i na vožnju, na sposobnost praćenja putanje, pravovremeno skretanje u krivini, uočavanje prepreka i svašta nešto. Srećom izborila sam se nekako sa svim tim tako da sam uspevala brže da vozim nego u dokasku, manje da stiskam korman jer je snage ponestajalo, a da pritom ne padnem . I da, još jedna važna stvar sa ove današnje vožnje. Uopšte nisam razmišljala o tome kako Beta radi, a radila je kao sat. Ni o tome da signala nema, ni o potencijalnoj mogućnosti da bih možda morala mnooogo da pešačim u opremi, i bez snage za to. Jednostavno uopšte mi ništa od toga danas nije padalo na pamet. Beta je lepo vozila i to je bilo dovoljno. Veza između nas dve se ponovo vraća u normalu . To je dobro. To je važno. To raduje. Sinjajevinu sam prešla po danu. Uz svu gužvu oko ulaza u Kolašin, na pumpu stižem u pola osam. Beta uopšte danas nije puno trošila. Rezervoar još uvek nije bio prazan, još je imalo goriva. Ostalo je još 33 km do kuće. Uhvatiće me mrak, ali pred kraj. Nije strašno. Na pumpi sam se neplanirano zadržala u priči sa dva momka iz Nemačke. Voze tet kroz BiH, CG i Albaniju. Obojica voze Kove. Krenuli su na ovu vožnju da testiraju motore. A u priču smo ušli tako što je jedan prišao mojoj Beti. Kaže i on ima Betu ali 300 rr, pa mu je bilo zanimljivo što ja vozim isti motor. Momci odoše u Kolašin na večeru, a ja grebenom ka kući. Mrak me je uhvatio na 15 km od kuće. Ne baš mrak, mrak , ali svetlo je već nestajalo. Beta ima baš slaba svetla pa je tih 15 km malo potrajalo, ali stigoh u komadu kući. Ova maratonska vožnja se uspešno završila na moje i Betino zadovoljstvo. Dan završavam zadovoljna. Puno je bilo danas lepih stvari za videti i doživeti. Ali ono šta na kraju dana ispunjava dodatnim zadovoljstvom je svest da sam danas gurala do neke svoje trenutne granice izdržljivosti, pa i preko nje. I to je bilo uspešno. Ne radim to često u poslednje vreme i baš zbog toga kada se to desi, puno me obraduje . A kod kuće me je sačekao Vaki i doneo još jednu dozu čiste radosti. Neke neobične svemirske kapsule na putu za Sinjajevinu Pogled na Lipovo u podnožju Sinjajevina U potrazi za vidikovcem iznad Zabojskog jezera Tu je negde, samo se sakrio. Ma nema veze, našla sam drugi vidikovac. Ovaj je lepši, zeleniji i prostraniji Kanjon Tare Betica, tačkica A sad jezero I čarobna šuma Jel da da je prelepo? Pored jezera u debeloj hladovini postoji kutak i za decu, ljuljaške. A i klupe za predah. Putokaz gde sve odavde možete peške stići ako ste u formi Pa nazad kroz Sinjajevinu ali drugim putem A tu su i ovi lepotani I evo Kolašina. Doduše u podnožju ali tu je. Još malo ( za sat ipo, dva) pa smo kući Umorna? Raščupana? Mrtva? Srećna? Daaaa! 9 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
ZEMZEM 3665 Napisano Jul 15 ODUSTO OD DIJETE, 3045 postova Lokacija: ZEMUN Motocikl: TRACER 9 GT & NMAX155 Prijavi odgovor kao problematičan Bravo Maki Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano Subota u 23:08 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 18.07.2026. Skrbuša, Rečine, Bačko brdo, Medni do, Patkovica, Jelovica, Raskrsnica, Zekova glava, Pešića jezero dužina 140 km visina 2017 mnv Danas sam prvi put ove godine vozila putevima kojima nikada ranije nisam prošla. Prva deonica je put iz Skrbuše kojim se izlazi do Bačkog brda. Bačko brdo je mesto na makadamskom putu koji povezuje Bjelasicu i Komove. Kada izađem na Bačko brdo ja sam već praktično na Bjelasici. Sve puteve sa te južne strane ka Bjelasici sam već ranije prošla osim ovog iz Skrbuše. A zapravo baš on mi je možda najbolja i najkraća opcija da od pumpe u Kolašinu stignem do obronaka Bjelasice. Ima malo asfalta, vozi se nekih pet kilometara magistralom ka Mateševu, koja je jako prometna , pa samim tim i nebezbedna. Ali zato za dvadeset km od pumpe sam već gore na Bjelasici, što mi daje mogućnost da vozim još osamdeset do sto kilometara do iste ili druge pumpe, ako posmatramo u odnosu na autonomiju Bete. Drugim rečima, mogu slobodno da krenem da istražim jedan potencijalni put koji sam odavno iscrtala, ali nikako da rešim i da probam tuda voziti, odnosno sići. Jer bi to bila ruta kojom bih odozgo sa grebena sišla do Jelovice. Ta nova deonica, koju je trebalo istražiti, nije dugačka, svega petnestak kilometara, ali krije puno nepoznanica. Ono što je sigurno, neki delovi su dosta strmi, samo je pitanje koliko strmi i u kakvom stanju je put. Drugo pitanje je stanje samog puta. Koristi li se? Da li je urušen, zarastao, ima li ga uopšte? Takođe, neki kraći delovi na mapi se prekidaju, odnosno nisu prikazani kao put, već kao stazica. To dolazi u obzir samo ukoliko je ravna livada ili eventualno pod nekim manjim nagibom. Ali rešila sam da krenem , polako i obazrivo, pa ćemo videti hoću li uspeti da se spustim. To je još jedna otežavajuća stvar sa ovom rutom. Moram voziti nizbrdo. Mnogo više volim kada istražujem neki novi put da vozim uzbrdo. Mnogo je bolja kontrola i lakše mogu da odustanem i vratim se. Ali sada nisam mogla da biram. Ili ću nizbrdo, ili odustajem od rutiranja. Naravno, nisam odustala. Uspela sam da se spustim. Doduše malo izmenjenom trasom od iscrtane. Plus sam se spuštala vrlo strmom livadom po tragivima nekog kvada u onom delu gde puta nije bilo. Tu je recimo pitanje da li bih mogla tuda i da se popnem. Kao neko konačno rešenje moraću još da poradim na ovoj ruti, jer osim te strme livade, na mestu gde bi trebalo ponovo se uključiti na put je nečiji privatni posed, i ljudi su nasuli zemlju da im kvadovi ne bi vozili po imanju. Takođe, u gornjem delu bliže grebenu, put je pomalo loš. Tu mora obazrivo. Ostalo je širok makadamski put. A priroda fenomenalna. Visoka četinarska šuma prekriva obronke iznad Jelovice. Prelepo zaista. Četinari prave duboku hladovinu, ali čak i u njoj je bilo jako vruće. Dan je bio izuzetno topao i težak. Srećom pa je potraga za novom rutom bila uspešna, što me je jako obradovalo, pa i podiglo dodatno energiju, da sam odlučila kada sam se ponovo popela na Bjelasicu, sada makadamskim putem iznad tunela Klisura, da produžim i do Pešića jezera. Ni do njega nisam išla ove godine. Ranije sam otkrila put kojim mogu doći do ivice kod Zekove glave, odakle se lepo vidi jezero u podnožju, ali i Crna glava, najviši vrh Bjelasice. Time je ova današnja vožnja kompletirana u potpunosti. Sve je na kraju zaokruženo, i korisno i lepo . U povratku svraćam u Kolašin, malo da se odmorim i okrepim pre povratka kući. Tu srećem tri Kolašinca, motoraša. Jednog od njih poznajem, sretali smo se u mom selu. Momci ne voze off, i upravo su se vratili iz Rožaja sa moto skupa. A sad odoše malo da prošetaju svojom varošicom i sednu negde u hladovinu na kafu ili pivo. Lep je i živahan Kolašin, naročito večeras. Subota veče je. Baš volim ovaj gradić. To je i moj grad. Moje selo pripada opštini Kolašin. I ja joj pripadam . Nisam imala večeras vremena da i ja sednem u neku baštu , već je padalo veče, morala sam požuriti. Beta ima očajna svetla, a i ja ne vidim po mraku. A moram priznati, poželela sam da ostanem. Ništa, moraću to da ispravim. Autom ću neko naredno veče izaći u provod . I bez toga sasvim sam zadovoljna današnjim danom. Istraživanje ovih puteva danas je baš dobro prošlo, to mi je važno za ubuduće . Ima još novih puteva koje odavno planiram da istražim, ali nije bilo prilike. Do njih prvo treba doći, nisu blizu. Bar još koji novi će biti ove godine, nadam se . Skrbuša, visoki železnički most Česma na Bačkom brdu Medni do - Patkovica Njihovo visočanstvo, Komovi Patkovica. Odatle idem levo naniže Osveženje na ovoj sparini. Hladan planinski izvor. Visoka četinarska šuma Skoro sam sišla u Jelovicu. Ona je veoma lepa i pitoma. Ponovo gore, Bjelasica Zekova glava Pešića jezero, a iznad njega Crna glava Jedan čamac plovi po jezercetu Iz druge pozicije, bliže jezeru Čak sam se i popela uz onaj strmi uspon ka Zekovoj glavi. Beta se malo mučila, ali je izašla. Bjelasica je prelepa i leti i zimi. Uh, ovu čokoladicu baš volim. A stiže u pravi čas da mi podigne malo šećer i povrsti energiju. Morala sam stati još jednom na deset km od kuće. Velika vrućuna me je danas baš iscrpela. A nije ni malo kilometara bilo... 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano Sreda u 17:55 Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Kaluđerov most i vodopad Svetigora ( Majin putokaz ) Stalno hoću da napišem kako se autom ili motorom može sa magistrale, od Manastira Morača doći do onog lepog vodopada ispod manastira, vodopada Svetigora, pa nikako da to uradim. Evo sad ću . Danas sam neplanirano svratila do vodopada i Morače, pa reko da ubacim malo svežih, letnjih slika, a ujedno i da napišem kako se može doći do vodopada, ukoliko neko bude u prolazu i poželi da svrati. Vrlo je jednostavno. Može se sa prilaznog parkinga ka manastiru ( onog gde je pošta, i neke prodavničice) sići šumskim putićem. Trebalo bi da je prohodan, ali to ne mogu iz prve ruke reći, nisam njim išla. Drugi način je jednistavniji, naročito ako ste motorom, jer praktično možete doći do Kaluđerovog mosta i Morače. Ako ste autom, može i njim, ali ja tih poslednjih 431 m prošetam. Iako je dobar, poravnjan makadamski put, to poslednje parče više volim da prošetam. Znači, u ovoj drugoj varijanti, od manastira Morača se magistralom produži 1 km u pravcu ka Podgorici. Prođe se most preko Morače i odmah iza njega ima odvajanje levo za sela Đurđevina, Bare i ne znam šta sve još piše na tabli. Tu se skrene i vozi uskim, ali asfaltnim putem 875 m do table na kojoj piše Kaluđerov most i vodopad Svetigora. Tu prestaje asfalt i počinje makadam. Sa strane ima proširenje za dva, do tri auta. Može se tu parkirati, ili produžiti još tih 400 m makadamskim putem do mosta. Kod ove table parkirati auto. Nacrtala sam i uputstvo, pa ko se uputi do vodopada sigurna sam da će se snaći. Skica je vrlo jednostavna i pregledna. Iako su bile velike vrućine, vode na Svetigori ipak ima dosta. A Morača je lepa, bistra i hladna. Kad ponovo upeče, znam gde ću potražiti osveženje . Ovde ću vam postaviti još nešto, osim slika i filmova Svetigore i Morače. Da se i vi malo nasmejete i vidite kako se moji kućni ljubimci druže . Sad, ovo ljubimci je diskutabilno , al da su kućni, jesu. Pisala sam ranije da na tavanu leti imam puhove. Oni su se toliko odomaćili da silaze i u kuću. Nekada su fini, a nekada prave nered i buku, da čovek i ono malo razuma što mu je ostalo izgubi . Pokušavam da izađem sa njima na kraj, ali teško. Imam i neku mišolovku u obliku kaveza, koja se zatvori kada puhić zakači okidač, na koji obično stavim jabuku kao mamac. Uhvate se oni povremeno. I ja šta ću, kad ih ulovim, vozim ih što dalje od kuće, kako se ne bi vratili. A to što dalje je osam kilometara od kuće, u blizini manastira. I tamo negde u prirodi ih pustim . I evo, jedan se noćas upecao, pa sam morala da ga odvezem. A pre toga ga je Vaki malo zagledao i njuškao, a pomalo i bežao kada mišić frkne. Puhovi inače imaju piskav , karakterističan zvuk koji ispuštaju kada se dozivaju. Ali ovaj puhić izgleda mutira. Nešto mu je baš promukao glasić . Pojačajte da čujete kako zriče . Morala sam ga snimiti koliko slatko to radi. Pa kad sam već taksirala i vozila puhića do Morače i manastira, iskoristila sam da malo svratim do reke i vodopada. Vaki merka puhića i pita se, šta sad? Pustite da vidite kako puh frkće na Vakija, a ovaj zbunjeno beži iako je puh daleko manji od njega, plus je u kavezu Poslušajte ovog malog puha kakve zvuke ispušta, kao neka pokvarena zvečka Kaluđerov most Vodopad Svetigora i okruženje Morača Prozirna i kristalno čista Penušava i ledeno hladna Najlepša 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 5142 Napisano pre 6 sati Drug član, 932 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 23.07.2026. Crna planina dužina 93 km visina 1885 mnv Crna planina je planinski masiv u sastavu Kučkih planina. Ne toliko poznata i posećena, ali planina izuzetne lepote, prostranih strmih pašnjaka, i neverovatnih vidikovaca. Gotovo svaki pogled odozgo, svaka fotografija je za poster ili razglednicu. Ne vozim često do nje, ovo mi je tek treći put za sve ove godine, mada se evo sada baš pitam zašto. Moguće zbog prilaznih puteva kojima se do nje može doći. Sa strane bliže Bukumirskom jezeru, pored katuna Brskut, odakle sam i ja danas došla, do Crne planine se dolazi kamenim putem sa serijom serpentina, u dva navrata. Put nije previše loš koliko sam očekivala. Nešto mi je taj deo ostao u sećanju kao malo nezgodniji. Ali danas mi nije tako strašno izgledao. Ipak, dobro je što Dalibor nije krenuo sa mnom. Njegov motor je veći i teži, pa možda ne bi bio baš oduševljen putem. Dalibor je drugar koga sam srela iznad Bukumirskog jezera. Krenuo i on danas malo na vožnju, ka Bjelasici. Ali kad smo se sreli, razmišljali smo da negde nastavimo zajedno. Ja sam baš rešila da se danas popnem na Crnu planinu, ali nisam bila sigurna u kakvom stanju je put, pa smo ipak odlučili da on ne ide sa mnom gore. On je produžio ka Bjelasici, a ja na Crnu. Ali da se vratim na moguće prilaze do ove planine. Postoji put i iz Veruše, ja sam danas njim sišla. Ovaj put kako se penje naviše, sve je u lošijem stanju. Put je zemljani sa mnogo vododerina, na nekim delovima sasvim i urušen, pa se mora taj deo zaobići. Pitanje je vremena kada na nekoj deonici više neće moći da se prođe. Za sada se motorima lako prolazi. Ali četvorotočkašima je dosta teže. Međutim, kada se popne gore, bilo sa koje strane, pa se još produži uzbrdo, do nekog od tri, četri vidikovca, pogled koji se odatle pruža zaustavlja dah. Predivne panorame Kučkih planina, Prokletija, Komova, ali i svih vrhova sa zapadne strane, uključujući i Maganik, se otvaraju pred tobom. Pogled na koju god stranu se okreneš potpuno očarava, ali i sama Crna planina je predivna. Obli vrhovi prekriveni zelenim pašnjacima, odaju utisak otvorenog prostora, širine i nežnosti. A mekana travica prosto mami da se na njoj bar za trenutak ispružiš, zatvoriš oči, i uživaš. Ali, i tako zatvorenih očiju osećaš i vidiš slike svih onih predivnih vrhova koje si do malopre gledao. Toliko je snažna impresija gore. Čarobna planina je ova Crna planina. Više bi joj pristajalo ime Zelena, uopšte ne znam zašto se zove Crna. Toliko mi je bilo lepo gore, da mi se uopšte nije kretalo nazad. Vreme je potpuno stalo . Ali mora se i nazad ići. U kući je ostao uhvaćen u kavezu još jedan puh koji čeka prevoz do slobode. Na kraju, ne znam šta bih još mogla da dodam. Slike će same reći sve. Nadam se da ćete uživati bar upola koliko sam ja uživala danas na Crnoj planini Iznad Brskuta odmor u hladovini Još jednom pogled na Bukumirsko jezero Uspon na Crnu planinu Prelepe cvetne livade očarale su i Betu Bali vrh , vidikovac sa fantastičnim pogledom Levo Maglić, desno vrhovi Kučkih planina, a na horizontu Prokletije Beta i Komovi U čizmu mi se zakačio cvetić, pa tako imam i modni detalj Raspoloženje mi je očigledno bilo na zavidnom nivou, a kako i ne bi na ovakvom mestu, pa malo šale ( da ne kažem glupiranja), nije na odmet Ovo je drugi vidikovac, sa jednako lepim pogledom. Malo je bliži Komovima. I treći vidikovac 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
