makikt 4827 Napisano April 14 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Pre dve, tri godine smo se nas dve pele na Maglič , mislim da sam pisala i o tome. Isto je bio sneg. Pri kraju je baš bilo nezgodno bez dereza. Ja u istim nekim krš dubokim cipelama, klizaju se ko lude. Jedva izađoh . Ali prelep je Maglič i čitav taj kraj. I zimi, i leti . 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Alp 2483 Napisano April 14 Drug član, 1084 postova Lokacija: Svud po malo.. Motocikl: Brdo i šuma.. Prijavi odgovor kao problematičan Evo i mesec dana ranije sa Musale.. 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 14 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Wau, fantazija! Kako je to dobro Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Alp 2483 Napisano April 14 Drug član, 1084 postova Lokacija: Svud po malo.. Motocikl: Brdo i šuma.. Prijavi odgovor kao problematičan 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 19 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 17.04.2026. Lovćen, planinarska ruta vrhovi : Treštenički vrh 1489 mnv i Babina glava 1474 mnv dužina staze: 11,7 km Već par godina unazad pri izboru rute za planinarenje, ćerka predlaže Lovćen. Meni to nešto nije delovalo privlačno kao planinarska ruta, pa tako ne odosmo do sada. Sam Njegošev mauzolej je nešto drugo. Iako sam bila samo jednom ( što sebi knjižim kao veliki minus), sam mauzolej, kao i mesto na kome je sagrađen, ostavili su snažan utisak na mene. Veličanstvena građevina na vrhu planine, ispod samog neba, nije mogao biti bolji izbor za večnu kuću za jednog onako velikog čoveka. Ali ostale delove planine Lovćen nisam nikada obišla. A nisam se nešto ni interesovala, pa mi i očekivanja nisu bila velika. Ali baš kada se ne očekuje mnogo, desi se iznenađenje i to pozitivno. Zapravo, ja sam se oduševila Lovćenom . Nacionalni park je zaista lep i ima šta da ponudi. Staze su uređene i obeležene, različitih dužina i težine. Svako nešto može da izabere kako mu odgovara. Na Lovćenu ima više vrhova. Najviši je Štirovnik 1748 mnv. On je i najbliži mauzoleju. Na njega se danas nismo pele. Izabrale smo rutu srednje dužine, od oko 12 km, koja obuhvata krug od Ivanovih korita , do Trešteničkog vrha , pa smo produžile i do vrha Babina glava, a onda se preko Dolova vratile nazad do Ivanovih korita. Ono što ovu rutu čini posebnom su pogledi sa oba vrha, naročito sa Babine glave, a kasnije i sa staze ka Dolovima. Odozgo se osim fenomenalnog pogleda na ceo Lovćen, vidi i veliki deo Bokokotorskog zaliva. Tivat, Luštica, Bigova, pa čak Budva i Sveti Stefan sa druge strane, vide se kao na dlanu. Fantastičan pogled! Fenomenalan je osećaj gledati sve to odozgo. A još bolji osećaj je prepešačiti ovaj krug, popeti se na nove vrhove, doživeti novo iskustvo. Evo, još se pitam, kako je moguće da sam tek sada otišla na Lovćen i upoznala ga u sasvim novom svetlu . Kružna staza bez penjanja na vrhove se zove Staza vuka. Pitam se zašto li nosi to ime? Uspon na Treštenički vrh Pogled koji se polako otvara ka Štirovniku i mauzoleju A eto i snega Gde je sneg tu je i radost, naravno Treštenički vrh, kutija i knjiga Pogled odozgo na Ivanova korita i vrhove Babljak, Štirovnik i Jezerski vrh ( na njemu je mauzolej) Tabla sa nazivom se malo iskrivila, ali ne mari. Pomalo duva gore Pogled sa Trešteničkog vrha Dalje, stazom vuka Prvi vidikovac na putu ka Babinoj glavi Babina glava i polovina pređenog puta Na vrhu ima nekoliko ozidanih utvrđenja Upisale smo se u knjigu, da se zna da smo bile ovde Vidi se i Sveti Stefan, mali, malecki U povratku ka Dolovima, predah i opuštanje na nedovršenom vidikovcu Zadnji kilometri su najteži, naročito ako ponovo treba uzbrdo. I napravismo ceo krug. Mene su pred kraj pomalo bolele noge, ipak ne pešačim ja toliko, pa nemam ni kondicije. Ali, baš je vredelo. Stvarno. Lepota prirode, tišina, fenomenalni vidici, donesu lepu energiju i pozitivne vibracije. Pogled sa Babine glave U povratku pre mraka smo imale vremena samo da se izvezemo autom do mauzoleja. On je već bio zatvoren, radi do 17 h. Ali čisto da pogledamo odozdo, ćerka nije bila . A tamo, nova količina radosti nas je zasula u vidu preslatkog mladog šarplaninca. Kako je samo srećan i živahan bio taj mali, veliki pas. A i nas dve sa njim. U pozadini su vrhovi na koje smo se popele I opet sneg, puno snega A na drugoj strani nestvaran zalazak sunca Kakav prelep dan! Ko je u prolazu i prilici neka svrati do Lovćena. Neće se pokajati. Asfaltom se sada može doći sa dve strane. Iz Cetinja, ali i iz Kotora serpentinama, pa malo pre Njeguša se put odvaja desno za Lovćen. Do pre par godina je to bio loš makadamski put. Sada je širok, asfaltni. Ulaz u Nacionalni park je 3 eur po osobi. Cenu ulaznice za mauzolej ne znam. Inače, od parkinga do mauzoleja vode stepenice. Ima ih četristo i nešto . Sve to zajedno, stepenice, mauzolej, i vidikovac iza njega, čine poseban doživljaj. A ko ima vremena i želje da prošeta stazama na Lovćenu, to je dodatni bonus. 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 24 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 24.04.2026. Kružić po brdima iznad Donje Morače, do Crkvina i nazad oko 60 km I konačno na red dođe i motor . Jadna Beta, zaboravila je kako se vozi. A bogami i ja. Ove godine sam izašla samo par puta motorom, a poslednje je bilo pre više od mesec dana. Deluje mi kao da je bilo pre godinu dana. Auh. A sve mi je od jutros traljavo krenulo. Nećkala sam se hoću li danas voziti ili neću. Više sam bila u fazonu da neću. Ali pogled na vremensku prognozu za maj mi je ipak promenio mišljenje. Kiša, kiša, kiša.... Pa rekoh sebi, aj ti Majo danas na motor, jer kako je krenulo zaboravićeš i da voziš. A kad sam na kraju krenula, u podne, gotovo tako je i bilo . Skoro da ne umem ispred kuće izaći. Pa sve neka teskoba, sve kao pazim, a zapravo samo dugo nisam vozila, dugo nisam mislila o vožnji, pa se misao nije tako lako sinhronizovala sa motorom. A vozi se glavom. Koliko god kilometara po istim ovim brdima imam iza sebe, koliko god da postoji već neka rutina u vožnji, bar po ovim poznatim terenima, ipak je uvek glava najvažnija. Ako ona ne rezonira sa motorom, džabe i rutina. Vožnja može proći ok, ali nije opuštena, nije tečna, a neki teži teren može čak i napraviti problem. Glavni utisci sa današnje vožnje su mi upravo to. Da što pre vratim misao na fabrička podešavanja, da se sinhronizuje sa motorom Prvo to. Sledeći utisak je forma. Duga pauza od vožnje, bar kod mene, dovede uvek do toga, da korak po korak moram iznova da gradim formu. Dobro, brzo počnem da preskačem korake, čitaj, prerano smanjim oprez, ali se bar u početku trudim da idem postepeno. A i moja opšta forma nije baš na nivou potrebnom za enduro, iako sam zimus bila donekle aktivna. Ali najupečatljiviji današnji utisak je priroda. Priroda se probudila, razbujala, ozelenela. Za razliku od poslednje vožnje u martu kada je sve još mirisalo na sneg koga je još uvek i bilo dosta, sada sve miriše na proleće . Malo mi je neobično što sam sa Betom propustila taj period između, pa je sad odjednom sve razlistalo i bujno . I lepo . A vožnja, i ona će doći na svoje...polako. Samo da misao uhvati ritam, da popusti grč, i da prestanem da mislim na svakom potočiću ili barici na našeg kolegu Tumbeta i njegov peh sa povredom. To mi je za sada najteže, jer me vraća godinu dana unazad na istu povredu koju sam i sama imala. A proklizala sam na ravnom delu puta kojim često prolazim, pa i danas . Od poslednje vožnje kiše su dosta izlokale puteve. Odnosno terenska vozila koja su tuda prolazila napravila su duboke kolotrage. Pa i na to treba paziti. Ali, vožnjica je bila lepa. Lagana ali fina. Sa par pauzica za slikanje i predah. I da, umalo da zaboravim. Možda i najjači utisak sa današnje vožnje je saznanje, da ipak samo vožnja motora može da mi posloži misli i dovede emocije, brige i stresove u kakvu , takvu ravnotežu. Ni skijanje, ni planinarenje, ni bilo koja druga aktivnost u prirodi koju volim, nema takav efekat na mene, kao vožnja motora. Samo dok vozim, glava i telo pronalaze onu tanjušnu liniju veoma blisku miru. Čudno je to, jer smo dok vozimo zapravo jako aktivni, ali i neverovatno mirni . Tu sam sama i svoja, verovatno i najbliža sebi, dok vozim. Danas baš razmišljam da li je to motor uopšte ili samo enduro? Bilo koji motor. A enduro je moj izbor jer se vozi u prirodi, gde si sam. Nema vozila, saobraćaja, ljudi. Samo ti, motor i priroda. Ovo novo saznanje me panično dovodi do pitanja , šta ću kada više ne budem vozila?! Kako ću pronalaziti put do sebe? Srećom, taj trenutak nije sada još uvek, a za posle videćemo . Snega još uvek ima na vrhovima planina. A kako i ne bi kada je padao i pre neko veče. Zelenoooo Kod prelaska ovog potočića- barice, zamislila sam se, kako da je što tečnije pređem, da se slučajno ne isklizam. Kakav sam baksuz i to je moglo da se desi iako je potočić plitak da plići ne može biti Ovo već izgleda kao proleće I ovo Beta gleda ka našoj kući. Na vrhu je Maganik, desno kanjon Mrtvice, a dole Morača i most Pjenavac Pogledajte koliko je sve bujno i zeleno Prelepo! A kada se okrenem levo vidim divnu smaragdnu Moraču, most Melještak, magistralu i tunel zaklonjen zelenilom Današnji kružić 7 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 26 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 26.04.2026. Bukumirsko jezero, Kučke planine. Dužina rute 93,6 km. Najviša tačka 1642 mnv. Jesam li ono prekjuče bila sva zavezana i nesigurna? Sigurno sam ustala na levu nogu, kako je umela da kaže moja nana. E pa biće da sam jutros ustala kako treba, i rešila da napravim jedan lep đir. Za baš ovu rutu sam se odlučila jer sam prekjuče dok sam vozila preko puta po brdima , srela jednu grupu enduraša , stranaca. Iznenadili su me. Još je rano za tet, snega ima po planinama. Odakle li oni dođoše? Nisu se zaustavljali pa ih nisam mogla pitati. Kopkalo me je kakvo je stanje na Širokaru i Kučkim planinama, ima li snega, i koliko. Pa umesto da se još malo uvozavam tu po kraju, ja reših da zapucam danas pravo tamo. Doduše, veliki deo ove rute je u međuvremenu asfaltiran. To u međuvremenu je od mog prvog odlaska preko planina do Brskuta, a onda odatle nekada finim krivudavim makadamskim usponom, do Bukumirkog jezera. Bio je to ponekad i dosta izazovan uspon, zavisno od toga kakva su ga nevremena zadesila. Ali, to mu je i davalo draž. Sada je čitav taj put asfaltiran, sve do samog jezera. Ista je to priroda, kao i pre, lepa. Ali... Asfalt mi pomalo kvari doživljaj . Izgleda da ću morati da se navikavam i na njega, jer se putevi do crnogorskih planinskih sela ubrzano asfaltiraju. Pa i do moje kuće stiže asfalt za koji dan. Više neću moći pravo iz dvorišta na off . Sa druge strane, neću ni morati da brinem hoću li se jedno jutro probuditi i zaključiti da je bujica odnela put, i da ne mogu autom da siđem iz sela , što se pre tri, četri zime i dogodilo . Dakle, nova realnost je da se dosta ruta koje sam trasirala prethodnih godina, u nekoj meri već asfaltiralo, a neke će tek. Uvek će ostati zemljanih i makadamskih puteva. Ali onaj raj za off road kakav je bio kada sam došla ovde, uskoro neće biti ni približno isti. Mora se čovek prilagoditi, šta će. I ja ću morati da promenim koncept svojih vožnji. Do sada sam se pri izboru rute trudila da ima što više offa a minimalno asfalta. Izgleda da ću morati da postanem otvorenija za sve vrste puteva. Na kraju , to su isti predeli, ista priroda, sa malo ili bez vozila, samo je umesto neravnog, zabavnog puta, sada glatka, asfaltna podloga. Da, i vi verujete da ću se lako prilagoditi? Pa zato pišem čitavu stranu o tome, umesto o prelepim pejsažima koje sam danas videla . Dosta o asfaltu. Čekajte samo da vidite kako nestvarno izgleda Bukumirsko jezero, ušuškano u podnožju Kučkih planina koje su još uvek pod snegom. Kako prelepo izgleda ta kombinacija snežne beline, plave jezerske vode , čistog neba i toplog sunca! Kad sam ugledala taj nebeski prizor, zaboravila sam sve. Kako ovakve prelepe slike mogu da preporode čoveka! Da ga nadahnu i podignu. Činilo mi se danas da sam imala engije da preskočim planinu . Ma ne jednu, nego sve . Pogledajte kako sve to izgleda čarobno i nestvarno. Prelepa priroda i sva godišnja doba, u jednom danu! U podnožju ispod vrhova Kučkih planina Ovo je jedno suvo jezerce do koga se dolazi kada se produži iza Bukumirskog jezera Pogled odozgo A onda sam otišla da proverim ono što me je kopkalo. Ima li snega na putu za Širokar? Paa, ima pomalo Ja sam ušla samo kilometar, dva, na taj put. I prošla sam samo jedan smet, čisto da izađem na deo puta sa otvorenim pogledom. Verujem da u nastavku ima snega na putu gde god nije direktno osunčano. A po planinama ga ima još podosta. Katun Mokro, on je suv, bez snega. U povratku pravim krug preko Veruše, Slackog, pa na Štavanj i kući. Kučke planine ostaju iza mene. A kod kuće me čekaju drugari. Oni koji me raduju, ali i oni koji baš i ne . Stiglo je proleće i puhovi su se vratili. Malo su doduše poranili, ali ko mene pita. Današnja ruta. Gotovo više od polovine je bio asfalt. Ali nestvarne slike i pejsaži su zasenili tu činjenicu. Dan je zaista bio kao iz bajke . 5 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
vidakn 2362 Napisano April 26 Drug član, 1729 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Suzuki DL 1000 2014 Prijavi odgovor kao problematičan Sa iste lokacije 2014. GodinaIz Veruše, pa preko Carine biciklom...Sent from my SM-A556B using Tapatalk 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
miki 4430 Napisano April 27 Drug član, 1153 postova Lokacija: BiH Motocikl: - Prijavi odgovor kao problematičan Jesi li razmišljala da počneš da snimaš dok voziš i kačiš na YT? Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 27 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 1 hour ago, miki said: Jesi li razmišljala da počneš da snimaš dok voziš i kačiš na YT? Nisam nikada nabavila kameru , pa je tako ostalo na reči i slici i ponekom filmiću telefonom. Da sam imala kamericu dok sam istraživala sve ove puteve kojima sam prošla, bilo bi sigurno zanimljivog materijala. A i sada uvek bude novih stvari. Zapravo , priroda a ni putevi nikada nisu isti , tako da koliko god puta da prođem , uvek je nešto novo i doživljava se na drugačiji način. Za sada ovako, a videću za kamericu.... 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 27 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 27.04.2026. Maganik dužina rutice 35 km ali pravih ( čitaj , sve off road, osim par km u Gornjim Rovcima koji su asfalt) Najviša tačka 1617 mnv Nema ništa bez Maganika! Lepo je sve to, jezera, Nacionalni parkovi, more... ali meni je moj Maganik najlepši . Kad se popnem gore i čujem tu tišinu, tišinu koja svedoči odsustvo svih zvukova civilizacije, osim onih koje Beta i ja proizvodimo, meni je to najlepša muzika za uho, a i za dušu. A put do gore, zemlja i kamen. Iako ga čovek povremeno sređuje, grub je i pomalo divlji, isti onakav kakva je i priroda kroz koju prolazi. A priroda... Kamena, pusta, ponekad surova a veličanstvena! Sama i svoja. Mnogo volim Maganik! On je moj kameni gorostas, čuvar, svetionik u mraku. Privlači me kao magnet. Uvek mu se vraćam. Iako ima još mnogo toga što bih na njemu peške mogla istražiti, motorom uvek, kada mogu izvezem se do njegovog podnožja. A on me uvek raširenih ruku dočekuje. Ali, ćudljiva je to planina. Možda se jednom i nasučem na njene oštre kamene ivice, možda ostanem zarobljena u zagrljaju njenih bešumnih divljih stanovnika... Možda... Samo se nadam da će ona ostati još dugo van domašaja civilizacije, da će nas odozgo ponosno posmatrati i privlačiti svojom lepotom. Bila je ovo kratka vožnijca u kilometrima, ali ona prava, koja zamori do koske, ali posle koje se osećaš preporođeno . Do katuna Maganik nisam stigla, još uvek ima dubokih smetova na Maganiku. Ali sam prošla Pogledalo, i katun Poljana, a gotovo da sam uspela stići i do skretanja za katun Maganik. Nedostajalo je nekih dvesta, trista metara. Svakako snega još ima, pa nije bilo smisla siliti dalje. A vožnja i dotle je pun pogodak. Planina je potpuno pusta. Osim divljih životinja koje su negde sakrivene, i starih tragova nekog terenskog vozila, nema ničega što bi govorilo da je čovek skoro bio ovde. Fenomenalan je osećaj biti u zagrljaju te puste, divlje planine. Znaš da si tu sam. To je činjenica. Taj osećaj mira i tišine ne mogu ni sa čim da uporedim. U većem delu planine nema signala. Ali to mi ne stvara uznemirenost. Tu, na Maganiku se osećam kao kod kuće, na poznatom, na svom. I vozila sam danas solidno, skroz rasterećeno. Možda i previše opušteno, pa mi se u povratku desio peh. Neka grana me je zakačila po kacigi, mahinalno sam cimnula korman i pala. Ne pamtim kada sam pala vozeći po Maganiku. A sada sam pala tako da me je motor udario direktno u koleno. Zapravo koleno je ostalo pritisnuto između motora i kamenog krša. Na mestu gde nema signala . Srećom, nosim brejsove od kada sam pokidala ligamente na kolenu. Brejs je dobro bio pozicioniran i sačuvao mi koleno. Udarac nije bio mali, osetila sam bol, ali sam znala da je brejs odradio dobro posao i da je koleno ok. Jeste muka na svaku vožnju oblačiti brejsove, i po vrućini, uvek. Ali eto, desi se taj jedan put kada zatrebaju. Inače, u momentu pada, dok mi je još noga bila ispod motora, nisam uopšte bila uznemirena. Iako sam znala da tu nema signala, da sam sama, udaljena desetak kilometara od prvih kuća, bila sam sasvim smirena. Vožnja pre toga je bila tako dobra, planina prelepa, ovaj pad nije mogao to da pokvari. Pad možda ne, ali šta se to lomi u kršu i žbunju sa druge strane puta? Na samo par metara od mene, koja još uvek ležim na kamenju, čuje se neka veoma glasna buka. Kao da neka velika životinja hoda, lomeći granje i kamen. Zbunjujuće je što se zvuk nije ni približavao, a ni udaljavao. A zvučao je vrlo nedefinisano, kao da neko veliki melje kamen i granje. Tako velika životinja može biti divlja svinja, ili medved. Konja i krava još uvek nema tu. Jedino mi nije bilo jasno zašto ne beži ili ne prilazi? Kako god bilo, čim sam ustanovila da je noga ok, zaključila sam da brzo moram podići motor i udaljiti se. To sam i uradila. Isti zvuci su se nastavili i kada sam upalila motor i udaljavala se. Šta je to bilo, pojma nemam. Ali nije me pojelo Za sada! Vratih se u jednom komadu kući. Vožnja vrtoglava i neobična. Svi koraci uvozavanja preskočeni. Rezultat toga je verovatno taj nesmotreni, nepotrebni pad. Ali sve je ok. Najvažnije je da je srce na mestu. A adrenalin, samo pumpa . Mrtva sam umorna, a ujedno bih skočila do plafona . Razumljivo A vidi se i sa fotografija zašto je tako, čime ova planina toliko podiže energiju. Pogledalo, prvi put ove godine Ko ne bi poželeo da bude ovde? Sam u sred puste planine Fantazija! Odavde počinju snežni nanosi. To je jako blizu skretanja za katun Maganik, na visini od 1600 mnv Tu se okrećem i idem nazad. Od gackanja po snegu su mi noge skroz mokre . Ja ne crtam umetničke slike, ne umem. Ali, one se same crtaju pred mojim očima Povratak ponovo preko Pogledala Ruta izgleda ovako A uspon, ovako 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano April 28 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 28.04.2026. Gornje Vučje, Tisov krš, podnožje Umova dužina rute 85 km najviša tačka 1658 mnv Još ova današnja vožnja, pa ponovo pauza za mene i Betu. Koristim ovih par dana koje sam imala na raspolaganju, za vožnje do meni atraktivnih mesta. Da odmah sve to obiđem i vidim kakvo je stanje, što se tiče puta, a i snega. Volim da izađem do Umova povremeno. Odande je predivan pogled, a fotografije uvek budu jako atraktivne. Jedino je put u zadnjem delu pomalo loš i džombav, a uspon je konstantan i povelik, pa se dobro umorimo i Beta, a i ja. U ovo vreme visoravan je sasvim pusta, ali za razliku od Maganika, ima signala. Sneg se tamo skoro sasvim otopio, visoravan je gola i osunčana. Neću puno pisati. Napravila sam puno fotografija, one će bolje dočarati mesto. Što se vožnje tiče, sve je proteklo kako treba. Danas nije bilo padova. Jedino sam ja bila baš umorna. Stigao me je umor od uzastopnih vožnji poslednjih dana. A vožnje, jučerašnja i današnja, zahtevaju koncentraciju i malo više energije. Ali, obe vrede za desetku Umovi Pogled na Lukanje čelo, Tali i Moračke planine Beta se divi onome što vidi. Teško mi je da odaberem najlepše fotografije, kada je skoro svaki kadar za razglednicu Naravno, bez ovih na kojima sam ja A tamo sam bila juče, Maganik Za putnika namernika, planinare, a i nas ostale koji ovuda zabasamo, neko je napravio sto i stolice od panjeva, za predah. Sa pogledom od milion dolara Od lepote koja ju je okružila, Beta samo što nije poletela ka nebu Tek nedavno sam shvatila da je ovaj špicasti krš pozadi, zapravo Tisov krš Nije samo Beta dobila inspiraciju da poleti Ruta danas izgleda ovako A uspon, ovako. Pomalo strmo? 6 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano Četvrtak u 18:45 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Noćas je gore pao sneg . Na Umovima, Tisovom kršu, i drugim vrhovima, ali i na ostalim planinama, na Maganiku, Bjelasici i svim visokim. Prvomajski sneg . Na vreme sam napravila vožnje. A Bjelasica izgleda danas ovako Jele su se ponovo zabelele 4 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano Subota u 22:58 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 02.05.2026. Kučka Korita, krug do vidikovca Grlo Sokolovo Pešačka ruta, oko 4 km. Visina 1452 mnv Crna Gora zaista ima mnogobrojne , prelepe, bisere prirode. Mene naročito obraduje kada slučajno otkrijem neko novo mesto, posebno, a izvanredno. Koliko god mi se činilo da je Crna Gora mala, i da sam videla sve njene bisere, to nije ni približno tako. Uvek i iznova se pojavljuju planine, vodopadi, vidikovci, i razna druga mesta koja me iznova i iznova ostavljaju bez daha. Kada bih morala izabrati samo jedno posebno mesto, a da to bude nepristrasno, zaista bih bila u problemu. Svako je lepo na svoj način, nosi posebnu energiju i ostavlja lični pečat. Za Kučka Korita sam znala od ranije. Prolazila sam kroz njih motorom kada sam vozila taj deo crnogorskog teta. Doduše samo jednom sam prošla, bez zadržavanja. A nisam se nešto ni interesovala dok sinoć tražeći novo, zanimljivo mesto za obilazak i pešačenje, nisam naletela na snimak sa vidikovca Grlo Sokolovo, kod Korita. Auh, kako je to delovalo fascinantno. Na samoj granici sa Albanijom, naspram najviših vrhova albanskih Prokletija , a iznad mesta Tamare i puta SH20 veoma dobro poznatog motociklistima. To je bilo to. To se mora obići i doživeti . Do Korita se dolazi iz Podgorice preko Medina ili Fundina. A može i krug da se napravi , kao što smo nas dve uradile. Čitav krug je asfaltiran i solidan, pa se bez problema može doći bilo kojim vozilom. Korita su 34 km udaljena od Podgorice, a nalaze se na visini od oko1400 m. Zbog dostupnosti asfaltom, dosta su turistički posećena, a samo mesto ima kuća, kako starih, tako i novih, i par restorančića. Što se pešačke rute do vidikivca tiče, može se kraćim putem direktno otići do vidikovca, a može se napraviti i kružna ruta kao što smo nas dve uradile. U samom mestu Korita, ima jako puno konja. Druželjubivi su i radoznali . A Grlo Sokolovo, uh, ono zaista ostavlja bez daha. Prelep vidikovac! Vrhovi Prokletija, još uvek pod snegom, nalaze se tu, odmah na dohvat ruke, čini se. A Cijevna i Tamare, daleko dole u podnožju, minijaturni, majušni, pojačavaju utisak visine sa koje sve to posmatraš. Snažno, moćno mesto. Toliko posebno, a opet tu na dohvat ruke. Ko je u mogućnosti da odvoji vreme za ovaj izlet, neće biti razočaran . Kučka Korita Drugari Staza do vidikovca Grlo Sokolovo Vidikovac Prokletije u Albaniji Litica je strma i visoka. Treba paziti pri izboru mesta za fotografisanje Ovo dole je Tamare i SH20 Na tabli su ispisani vrhovi koji se vide preko puta, i njihove visine Postoje dve klupe. Kod jedne je i ozidan plato, ali je bila zauzeta. Nestvarno lepo U povratku staza prolazi ponovo kroz šumicu. A tu je i cveće. Po obilasku Korita i Grla Sokolovog, naša današnja avantura se ne završava. Još lepote ima da se vidi . U mestu Delaj, na putu za Fundin, takođe postoji prelep vidikivac na kanjon Cijevne, u blizini Tuzi. A i tamo nailazimo na domaće životinje, ovaj put kozice. On je posebno želeo da pozira Malo su se pobili oko žbuna , ko će da ga obrsti Za kraj još jedan vidikovac sa pogledom na Podgoricu i Skadarsko jezero Zalaskom sunca završavamo ovu prelepu, današnju avanturu. 9 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano Nedelja u 23:11 Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 03.05.2026. Tvrđava Haj Nehaj i kupanje na plaži Maljevik kod Sutomora. Pešačka ruta, dužine oko 2,5 km Nadmorska visina tvrđave je 231 m. Mnogo puta smo prošle ispod ove tvrđave, a da je isprva nismo ni primetile. A onda, kod poslednjeg odlaska na plaže u uvalama ispred Sutomora, zapazile smo zidine ove tvrđave, na brdu iznad. Tvrđava se vidi na izlasku iz tunela Sozina, sa krivine pre uključenja na magistralu. Ona je sa desne strane. Ideja je bila da se danas popnemo do tvrđave, odakle je sigurno prelep pogled na Sutomore, Bar, more, i Rumiju iznad. A zatim u popodnevnim časovima da odemo do neke plaže, da vidimo kakva je voda, može li se okupati. Iako nije bilo mnogo vruće, a ni ruta do vrha brda nije dugačka, ja nešto nisam bila baš odmorna, pa mi je uspon malo teže pao. Staza je šumski putić koji se strmo penje uzbrdo. Ponegde ima i kamenih stepenica, ali ništa strašno. A kada se popne gore, pogled je fantastičan. Celo Sutomore se vidi kao na dlanu. Videćete i sami, prelepo je zaista. Za samu tvrđavu vezano je predanje da su je gradile žene. Grad, utvrđenje, podignut je u 15. veku. U okviru njega postoje dosta očuvani ostaci crkvice Sveti Dimitrije. Zaista je lepo za obići. Ulaz u tvrđavu je lepo očuvan Usput smo nailazile na šumske kornjače. Bilo ih je i na tvrđavi. One su preostali stanovnici ovog grada Fantastičan pogled na Sutomore, Bar, i Rumiju iznad Ručak u restoranu sa pet zvezdica, na bedemima tvrđave . Crkvica Sveti Dimitrije Malo smo se duže zadržale gore. Prelep je osećaj sedeti na zidinama tog starog grada i odozgo posmatrati predivnu panoramu. Po silasku nije baš ostalo puno vremena za plažu. Dok smo razmišljale gde ćemo na brzinu da skoknemo do mora, ispred nas je prošao drugar Rus sa prikolicom i motorima. Znam da on polovinu godine živi u Sutomoru, ali nisam znala tačno gde. Pošle smo autom za njim sa idejom da mu se javimo. Ali on je negde umakao. Njega nismo našle, ali naiđosmo na jednog drugog drugara potpuno neočekivano. Svet je mali, kažem ja. Odlučile smo da odemo do najbliže plaže, Maljevik i tu se okupamo ili ne, u zavisnosti od temperature vode. Ja sam nekako jedva dočekala da uđem u vodu. Nije mi bila bitna temperatura. Želela sam da se okupam. Pa mi je valjda zato delovalo da je voda dosta prijatna sa svojih 17 stepeni. Lepo sam se isplivala i opustila, posle uspona i obilaska tvrđave. Baš mi je prijalo. A ćerka, šta će, i ona je ušla, kad je videla mene. Samo nas dve i pas. Već je bilo skoro šest sati. Ali predivno. Čak je i vetar stao. Prvo kupanje ove godine u moru. Dan smo završile tako što sam ipak odlučila da proverim da li me intuicija i zapažanje još uvek služi. Nekada sam bila jako dobra u tome . Krenule smo da potražimo Slavu ulicom kojom mi se učinilo da je skrenuo. I zaista, na vrhu brda ugledam njega i motore. Ispričasmo se tu. Baš de iznenadio kad me je video. A i meni je bilo drago i zbog susreta, a i zbog uspešne potrage. Zaključak, tvrđava Haj Nehaj je veoma blizu magistrale, a odmah pored Sutomora. Nije se teško popeti do nje. A zaista je vredi obići. Naročito ne treba propustiti predivan pogled sa njenih zidina. A nikad se ne zna koga možete sresti usput . I obavezno se okupajte u moru, ma koliko se činilo da voda nije topla ili da je još rano za to. Iznenadićete se koliko plivanje u svežoj vodi zapravo prija i revitalizuje . 5 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4827 Napisano pre 15 sati Zainteresovan, 893 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 04.05.2026. Kanjon Tare, vidikovci Tmorska glavica, Brojila i SOA. Kružna pešačka ruta kroz Nacionalni park Durmitor, u delu koji nije toliko posećen , dužine 9 km. Najviša tačka je na 1559 mmv, visinska tazlika 300 mnv. Fantastični vidikovci, prelepa ruta kroz visoke četinare Durmitora! Fenomenalan pogled na Taru i kanjon sa sva tri vidikovca. Durmitor je planina izuzetne lepote. Dominantna i graciozna, pruža uživanje u raznim segmentima, od odmora, zabave, do raznovrsnih sportskih aktivnosti u prirodi. Koliko god da je posećena, koliko god je civilizacija osvaja, ne može je pokoriti. Divlja, ponosna , čoveka pušta koliko želi. Ona ostaje sama i svoja, a najlepša mesta krije daleko od puteva i točkova, dopuštajući da im se približiš i doživiš ih jedino peške. Do najlepših, skrivenih bisera prirode, na kraju se ipak jedino može doći samo peške . Za ova tri vidikovca, sa pogledom na kanjon reke Tare, postoji delimično uređena , obeležena markacijama i tablama, kružna ruta. Nas dve smo krenule u smeru suprotnom od naznačenog. I zaista, u početku postoje oznake. Do prva dva vidikovca, Tmorske glavice i Brojila, lako se dolazi prateći markacije , čak i bez rute. Međutim, posle toga markacije se gube, a zatim i put. Možda puta i ima po ruti, ali smo nas dve negde omašile. Ušle smo dublje u šumu, po nekim šumskim strmim putevima za izvlačenje drva, pa onda nekom stazicom, preskačući oborena debla ponovo se uključile na rutu nešto iza poslednjeg vidikovca. Tu smo čule kvadove, a zatim ih i ugledale. Iz tog pravca od Podgore ( naselje gde je početna tačka, a dokle se stiže asfaltom), utaban je i solidan makadamski put do vidikovca SOA, pa je pretpostavljam u sezoni poseta ovom vidikovcu brojnija. Sama ruta nije preterano zahtevna, ali je nama ispala nešto duža zbog lutanja po šumi, a kasnije i tražeći kuda da se vratimo nazad do auta, jer poslednji deo prolazi preko nečijih imanja, a ona su ograđena i sa oznakama zabranjen prolaz planinarima . Nešto i o samim vidikovcima. Do Tmorske glavice se odvaja put sa kružne rute. Taj vidikivac je ujedno i planinski vrh visine 1427 mnv. Tu nema klasičnog, ograđenog vidikovca, ali je pogled na Taru prelep. A Tara , vijugava, zelena, odozgo izgleda kao tanka, uvijena pertlica , provučena po dnu kanjona. Prelepa! Pogled na prirodu okolo, odaje surove vremenske prilike kojima je planina izložena. Polomljeno, iščupano drveće, kamen koji se odranja niz litice, gole strane, zbrisane vetrom. Ali priroda boji planinu i lepim, pitomim tonovima. Već se sve zeleni, ponegde proviruje i planinsko cveće. A i životinje su živnule. Videle smo divlje koze, iskočiše iza stene. Za trenutak smo se prepale da nije neka malo veća i opasnija životinja . Srećom nije. A bilo je i veselih veverica koje skakuću po granama. Druga dva vidikovca su ograđena ogradom. Oba su na izloženim stenama ispod kojih je ambis, pa je kretanje po ivici litice opasno. O time govori i spomenik na jednom od njih. Ali je pogled sa svakog vidikovca takav da zastaje dah. Durmitor. Sneg se dosta otopio, ali ne i sasvim Kako proći pored konjića a ne zastati Ima i onih kojima je svega dosta . Ćerka kaže da je ovaj neodoljivo podseća na mene . Stvarno ne znam zašto E, a sad ono zbog čega smo došle. Naš start. Mi krećemo u smeru suprotnom od kazaljki na satu. Prva tabla. Bilo ih je par, dok nisu nestale i one, a i ruta Staza kroz šumu visikih borova i jela Vrh Tmorska glavica, i ujedno naš prvi vidikovac Pogled na kanjon i suprotnu stranu Tarica, lepa zelena, vijuga daleko dole u podnožju Jeee, kako je lepo ovde! Mogu i da poletim ako napravim još koji korak unazad. Najlepše stvari su tu na korak od nas. Treba samo malo pružiti korak. On te vodi pravo u središte čarobne zemlje, bajkovitih vidika i pejsaža kakve samo priroda može da nacrta. E, a onda dalje putem, dublje u šumi nailazimo i na sneg Pokušaj da me ćerka uslika dok skačem Pa mali predah na klupi kod drugog vidikovca, Brojila. To je trebalo da bude polovina pređenog puta, ali je na kraju ispala trećina. Vidikovac Brojila. Malo iza ograde, bolje su fotke. Iako ne bi trebalo. Nije džabe ograđeno. Fantastičan pogled na kanjon Ćerka pokazuje ka Tmorskoj glavici sa koje smo došle Posle Brojila smo negde izgubile stazu. Pa naredna deonica dosta podseća na hard enduro, samo bez motora Poslednji ali ništa manje lep vidikovac, SOA Čokoladni mafin , nagrada za uspešno pešačenje. Obišle smo sva tri vidikovca što je bio cilj današnje šetnje. Ostaje još povratak do auta, nekih 2,5 km, što će se ispoststaviti da i nije tako jednostavno. Treba preskočiti niz bodljikavih ograda, i preći preko par tuđih imanja ako ne želimo da pešačimo duže još koji kilometar. Usput nam se pridružuje jedan umiljati Haski koji nas je pratio do kraja puta. Po izlasku iz šume ponovo vidimo bele vrhove Durmitora Šišarke na putu I evo nas ponovo na polaznoj tački. Zatvorile smo krug. Predivan dan. Fenomenalni vidici. Nestvarni pogledi, čarolija koja prožima i osvaja. Ovako izgleda ova fantastična ruta po rubovima velelepnog kanjona reke Tare. 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
