U potrazi za Nedođijom

[živke 7124 Napisano Sreda u 08:56]

Jao kako genijalna ova poslednja fotografija! Baš me nasmeja

[makikt 3781 Napisano Sreda u 15:58]

Volim božićne i novogodišnje praznike.

Još od malena me je radovala ta praznična atmosfera, verovatno i zato što smo tada svi porodično bili na okupu.

A raduju me uvek i raznobojni svetlucavi ukrasi u kući a i u gradovima.

Ovde u Crnoj Gori, posebno volim za praznike da odem sa ćerkom do onog malog fensi gradića na obali mora, Luštica Bay.

On je tako u suprotnosti sa svime gde motorom a i bez njega idem, ali eto, taj jedan dan u godini, nekako volim da siđem do tog gradića i osetim tu lepu prazničnu atmosferu kojom odiše. A ono što posebno krasi ovaj gradić su nestvarno lepi zalasci sunca.

Kao i motorom, kada negde krenem autom, to obično nije najkraćim, a ni najboljim putem 

Pa smo tako do Luštice išle preko Virpazara, pa starim putem za Bar preko planinskog prevoja Vršuta, pa jadranskom magistralom do Luštice 

Jeste da smo krenule na more, ali kako planine da preskočimo.

 

Sutorman,

na vrhu prevoja je vidikovac sa klupom odakle se pruža pogled ka Virpazaru i Skadarskom jezeru.

U blizini je i tvrđava Sutorman, može se popeti stazicom do nje, ali mi nismo ovaj put išle gore.

 

 

Dok smo tako sedele i uživale u pogledu odjednom odnekud odozdo iz šume izbiše dva razjarena bika.

Auh pomislih, pa dal je moguće. Juče me napadoše guske a sada će izgleda bikovi 

Srećom za njima dođe i gazda, pa ih je nekako obuzdao.

 

 

Malo niže ka Baru naišle smo na spomenik Tuđemilske bitke.

Odatle se pruža prelep pogled na Bar.

Sunce je bilo naspram telefona pa deluje kao da je veče .

 

 

Brzo siđosmo u Bar a zatim obalom do Luštice.

 

A ona, čarobna, šarmantna, kao da smo došle u neki drugi gradić u nekoj drugoj zemlji 

 

 

 

Plažica

 

Svetionik

 

Može se popeti na svetionik. Odatle ako se pogleda u pravcu Lovćena nazire se i mauzolej.

 

Ovo je jedan neobičan kafe u obliku igloa.

Služe tople napitke.

Obavezno se tu uvek počastimo 

Setiću se kako se zove meni omiljeni topli napitak od kuvane jabuke i kruške, začinjen raznim ukusnim i mirisnim začinima 

 

Ogromna jelka i vozić 

 

A onda je polako padao mrak, lampinjoni su se palili i sve je dobilo novu , blještavu, prazničnu notu.

 

 

 

A iza svetionika se polako gubio poslednji narandžasti oreol u zalasku sunca

 

 

Nije enduro, ali jeste skriveni dragulj na jedan sasvim drugačiji način 

[Nikola-Pera 248 Napisano Četvrtak u 05:22]

Bravo Maki,nema nazad i nemoj samo kvad....svi mi koji smo se lomili znamo koliko traje oporavak i koje posledice ostaju, trajno,ali i dalje vozimo motore.

Drago mi je da si ponovo u prirodi i da mozemo da uzivamo citajuci i gledajuci tvoje avanture.

[makikt 3781 Napisano Četvrtak u 19:53]

Moje pisanje će biti u narednom periodu malo izmiksano.

Malo ću pisati o 2024. godini, a malo ću se prebacivati na sadašnji trenutak, kako bih dok mi je sveže pisala o vožnjama i utiscima sada , kada sam ponovo krenula da vozim posle povrede.

To neće biti odmah neke spektakularne vožnje, a verovatno ni ne tako česte.

Rešila sam dozirano i postepeno da vozim, pa videćemo kako će to ići .

Iako je bilo poželjno, da odmah pošto sam probila led i napravila prvi krug, ubrzo ponovo zajašem Betu i napravim još koji krug, to ipak nisam mogla da uradim odmah.

Prvo, zbog toga što sam onaj dan crkla.

Potpuno sam bez kondicije a i nerešenog sedišta u smislu udobnosti, sve živo na telu me je bolelo posle vožnje. Bila mi je potrebna pauza za oporavak.

Drugi razlog su kiše.

Za danas je prognoza rekla sunčano, suvo vreme i bez kiše.

Zanemarićemo jučerašnju provalu oblaka, mokru i klizavu zemlju i moje polu potrošene krampone.

Ipak mora da vozi pomalo, da se sigurnost i forma vrate koliko toliko.

Loše sam spavala, zbog grmljavine a i nekih privatnih stresova.

To nikada nije dobra polazna osnova za vožnju.

Ali plan je bio da isteram Betu danas i to sam i uradila.

 

19.06.2025.  Štavanj- Donje Slacko- Jasika - Štavanj (dužina treka 54 km, max visina 1420 mnv)

 

Štavanj je visoravan preko puta mene, na nadmorskoj visini od oko 1000 m.

Do nje se stiže putem u dužini od oko 15 km, preko reke Sjevernice.

Put je u početku seoski asfaltni, a onda prelazi u makadamski boljeg i kasnije lošijeg stanja sa dosta serpentina.

Jako zanimljivo za vožnju i vežbu.

 

A gore kad se stigne, ima jedno lepo brdašce na koje volim da se popnem. Pogled puca na sve strane. Na Maganik, Moračke planine, Sinjajevinu, ali i Kučke planine sa druge strane. Vidi se i put za Crkvine, Prekobrđe, svašta nešto...

A sjajno je za fotkanje 

 

Trava nije pokošena, pa je brdašce prekriveno prelepim čupavim zelenim tepihom , prošaranim raznobojnim poljskim cvećem.

 

Moračke planine i rub Sinjajevine 

 

Maganik i Moračke planine iza

 

 

U zelenoj travici, zeka spi ....

 

 

Prelepo poljsko cveće

 

 

 

Slike imam samo odavde pa sam ih malo više stavila, jer jesu lepe 

Prvobitno sam mislila samo da se provozam do ovde i nazad.

Ali ipak odlučujem da produžim uzbrdo i napravim krug.

Biram za povratak rutu kojom nisam mnogo puta vozila jer sam je i otkrila tek prošle godine.

Do Slackog je poznat put. Da sam tuda nastavila izašla bih na asfalt u mestu Lopate.

Ali ja skrećem ka Donjem Slackom, putem koji me vodi nizbrdo u jednu kotlinu.

Tu imaju dve kuće ali obično prazne.

Prvi put kada sam otkrila ovu rutu desio mi se peh. Stala sam da slikam konja i ugasila motor. Kada sam htela da krenem, motor nije hteo da upali. 

Beta ima mali akumulator, i ne sme mnogo da se vergla jer će se isprazniti.

A tu u toj kotlini signala nema, a ni nizbrdice da se upali na gurku.

Uopšte mi nije bilo svejedno.

Srećom iz petog pokušaja motor je upalio.

Ovog puta konja nije bilo, a ne bih ni stajala.

Put odatle naniže nije baš uočljiv.

To je verovatno put koji su stanovnici te dve kuće preko livade a posle i kroz šumu trasirali za svoje potrebe.

Nije održavan, zarastao je, ima povremeno i neke manje kamene stepenice.

Sve to zahteva povećanu pažnju.

On se spušta i uključije na uski asfaltni seoski putić kojim vozim nazad jedno vreme.

A onda u selu Jasika ponovo uzbrdo vijugavim putićem, pa nizbrdo, pa opet uzbrdo malo strmijim i lošim makadamom ponovo izbijam na Štavanj.

Odatle 10 km serpentina nizbrdo, pa preko Pjenavca i nazad kući.

Lep krugić za uhodavanje i vežbu.

Nije preterano težak a ne dozvoljava ni za trenutak da pažnja popusti.

 

Sparina je već bila velika kad smo se vratile kući.

Iako i dalje pomalo nesigurna u vožnji, polako guram.

Svašta nešto me ometa, pa tako i neprospavane noći. Ali krenula sam, to je važno.

Negde ću tako i stići 

 

 

[makikt 3781 Napisano Petak u 18:25]

Sad ponovo nazad u 2024.

I ponovo planina ali bez motora , već na sopstveni pogon

 

05.01.2024.

Uspon na Maglič (2141 mnv).  - Kučke planine.

Maglič je grebenski vrh na jugoistoku Crne Gore. Sastavni je deo Kučkih planina ( masiv Žijevo).

Ovaj planinski masiv se nalazi uz samu granicu sa Albanijom a povezuje Prokletije sa jedne i Komove sa druge strane.

 

Obzirom da nije bilo snega nigde u okolini sela, ćerka i ja smo na ovo planinarenje krenule potpuno neopremljene za zimske uslove.

Ja sam doduše imala kamašne a ona je pošla samo u trenerci, čak ni štapove nije ponela.

Autom smo došle što smo bliže mogle da priđemo katunu Laković, nekih možda dva kilometra makadamskim putem.

Put je baš bio oštećen od vode, jedva smo i dotle stigle.

Već tu je bilo jasno da ćemo pešačiti po snegu.

Ja sam ranije vozila motorom baš tim putem, a i dalje preko Širokara tet-om  ka Opasanici.

U letnjim uslovima ambijent potpuno drugačije izgleda.

Ne mogu da se opredelim kada je lepše.

I jedno i drugo je potpuno čarobno.

Tu okolo ima niz planinskih vrhova, a nedaleko su i dva planinska jezerca, Bukumirsko i Rikavačko.

 

Sada, po snegu cilj je bio što dalje autom prići kako ruta ne bi bila predugačka.

Na kraju je ipak bila, ne mogu se setiti da li 14 ili 16 km.

 

Samu hajking rutu nismo poznavale.

Držale smo se strogo treka, jer onako po snegu i grebenu nema se orjentir gde ići.

Nezgodne su i kamene rupe ispod snega.

Lako može noga da upadne i dođe do povrede.

Fascinantno je bilo to pešačenje.

Nas dve potpuno same na tom belom prostranstvu, okružene visokim planinskim divovima .

Polako smo napredovale, korak po korak, jer je bilo vrlo nezgodno na nekim kosim delovima posebno, poledio je sneg a nismo imale dereze.

Baš se moralo paziti da ne otklizamo u jarak.

Ali nismo želele da odustanemo.

To je višestruko nagrađeno fenomenalnim pogledom na koju god stranu da se okrenemo.

 

Makadamskim putem idemo do katuna Laković, odakle se skreće levo u brdo ka Magliču

 

 

Eno, tamo treba da se popnemo.

Uf, ima dooosta da se ide 

 

A Kučke planine ovako bele su prelepe

 

 

Nestvarno.

Kao da hodamo po nekoj drugoj planeti.

 

Do Magliča nije sve konstantni uspon.

Penje se, pa se spušta, pa opet penje..

Usponi nisu strmi ali po zaleđenom delu nije ni naivno bez adekvatne opreme.

 

 

Komovi u produžetku

I sneg potpuno netaknut.

 

Još malo i eno ga greben Magliča

 

I popeh se i ja. Jeee!

Maglič 2141 mnv

 

I pečat smo našle u metalnoj kutiji.

 

Dan brzo odmiče, mora se nazad pre mraka.

Moramo požuriti, a ja sam već umorna.

A oblaci se spuštaju, nešto će uskoro početi da pada.

 

 

 

Kad se ovaj prevoj pređe sve je posle lakše. Nema više uzbrdo, samo na dole

 

Još jedan pogled na Maglič (levo), i Komove ( desno), u istom kadru .

 

Sjajan je ispao dan.

Uspon je bio uspešan iako smo krenule nepripremljene.

A gore uživanje za sva čula.

Tišina, lepota i nestvarni prizori.

Vredelo je truda u potpunosti 

Neću opisivati moj pokušaj u povratku da se po zaleđenom putu popnem do mesta odakle se vidi Bukumirsko jezero da ćerki pokažem.

Umalo neslavno da se završi sa autom ispod puta. Ljudi naravno u blizini nema.

Ali, sve se dobro završilo.

Bukumirsko jezero ostaje za drugi put.

Utisaka je i bez njega puna kapa 

[makikt 3781 Napisano Petak u 22:31]

Zimski meseci u planinskim krajevima su nezahvalni za vožnju, čak i kada nema snega.

Snega ,a i leda gotovo uvek ima na većim visinama u nekoj meri.

Kada se tome dodaju niske temperature, vožnja se svodi na to da se ugrabi lep sunčan dan sa dovoljno prijatnom temperaturom u ful zimskoj odeći, pa i tada može da se napravi tek kratki krugić do granice sa snegom ili ledom.

Pa sam se ja tako pomalo vozikala kad se moglo, gde se moglo, čekajući toplije vreme.

 

Januarske vožnjice i još ponešto ( 2024)

 

Mesto Granica na putu ka Maganiku ( 1100 mnv)

Dotle se moglo, snega gotovo da nije ni bilo

 

Samo se Komovi bele

 

Dva dana kasnije malo je napadalo ali je i stegao minus

 

 

Kada se na motoru hladnoća uvuče u kosti, samo vatrica spašava

 

Svaki put mi ova stena u Sjenokosima izmami osmeh

 

 

Pa sam jednom čak od kuće peške zapucala naviše do nje.

To nije ni malo lak uspon. Gotovo pravi planinarski.

Do nje od kuće imam da pešačim 8 km, a visinska razlika je čak 700 m.

Na pašnjacima je bilo i snega, vlažnog i podubokog. Dosta sam se namučila i da nisam toliko bila uporna, odustala bih posle petog kilometra.

Ali svaki veliki trud bude nagrađen.

Gore su me sačekala dva preslatka šteneta.

Baš su me obradovali. Jedan ume i šapicu da pruži.

U povratku su me pratili do kuće pa sam gotovo zaboravila na umor.

 

Zimska idila na Sjenokosima

 

Moje stope u snegu

 

Radost zbog uspešnog uspona

 

Preslatke male kuce

 

Pozdravlja me

 

 

Uspon je dugo trajao pa me je u povratku uhvatio mrak, a lampu nisam ponela.

Tačnije uhvatio bi me mrak da se te večeri nije desio neki fenomen na nebu.

Nebo je odjednom postalo roze, i brda i sneg, samo je mesec bio žut.

 

 

 

Pa je umesto mraka dugo bilo svetlo napolju. I neobično roze.

Tek nešto kasnije, gotovo sat kasnije od uobičajenog vremena pao je mrak, a nebo i mesec su dobili normalnu boju.

I dalje ne znam kakva je to pojava bila, ali o čemu god da se radilo, spasilo me je hodanja po planini po mraku.

 

[aca-pn 6619 Napisano Subota u 03:39]

Auuu kako sve ovo dobro izgleda po snegu, potpuno druga dimenzija u odnosu na leto, kao da nisu isti predeli, bravo !

[makikt 3781 Napisano Subota u 17:05]

Kada je ono beše bilo da sam šetala naviše , pošto sam prohodala? Pa sam prvi put, posle dužeg vremena malo bliže gledala Maganik, a da nije sa magistrale.

Sećam se da sam mu tada poručila, čekaj me, uskoro ću doći !

I evo, došla sam 

A on me se verno čekao 

 

21.06.2025.

Krug, Katun Maganik, Rekočica, Ponikvice, Gornja Rovca ( 52 km, najviša tačka 1684 mnv )

 

Nisam se baš uvozala nešto puno do sada, bile su to samo dve vožnje , ali reših danas da odem na Maganik.

Nije baš da idem korak, po korak, više će biti da po neki i preskačem, ali uhvatio me neki neizdrž, da se što pre vratim u formu, a vožnja gore ka Maganiku, po kamenu je značajna stepenica u tom povratku.

Znam da je možda i rano, posebno što me od jutros noga više boli od uobičajenog, plus gore nema signala, a ne znam ni kakav je put, ali rekoh, idem da vidim, pa dokle mogu.

To kod mene u najvećem broju slučajeva znači do kraja, ali uvek kao krenem sa tom rezervom da mogu da se vratim ako zatreba .

Srećom danas nije vruće. Čak je i pomalo hladno, jer duva vetar.

Vožnja do groblja, pa zatim i do Gornjih Rovaca, se ni po čemu nije razlikovala od svih prethodnih tim putem.

Nisam imala ni neku posebnu nelagodu.

Kao da nisam nikada ni prekidala.

Vozim naviše i trudim se da budem što opreznija, a to opreznija samo vožnju čini nesigurnom.

Vrlo brzo odbacujem tu ideju o oprezu na taj način, i  fokusiram se na put, neravnine, kamenje i kako to što tečnije da savladam,  a onda to postaje ona stara poznata vožnja, poznatim putem koga volim.

U šumskom delu put je dosta zarastao pa se cela iscepah na trnjine.

A kasnije od Granice počinju serpentine i strmiji uspon naviše sve do Pogledala.

Prošle godine je put do Maganika popravljan da stočari mogu da izađu.

Ali vidim tragove kiša i snega, ima na par mesta oštećenja, voda je nanela kamenje, ali ništa što se nije moglo proći.

Poznate krivine, poznati kamen, poznate vizure.

 

I stižem do Pogledala ( 1518 mnv)

 

 

Tu malo zastajem da slikam, kad čujem motore iz suprotnog smera.

Dva Čeha voze TET CG , pa idu obilaznicom jer je put od Kapetanovog jezera do Velje Dubokog potpuno uništen zimus.

Pozdravismo se i svako ode na svoju stranu.

Ja ka Maganiku, gde ubrzo i stižem.

Uvek odem do katuna Maganik, pa se jednim putićem popnem do ispod starog katuna.

Volim tamo malo da posedim.

Tu su moji baba i deda nekada izdizali stoku, ali od katuna je ostalo samo par kamenova.

Ipak, uvek odem do tamo.

Taj neki osećaj bliskosti i pripadnosti tom mestu, toj planini, osećam odavno, još pre nego sam se uopšte popela na Maganik.

Oduvek me je vuklo da odem gore.

Kada sam to uspela motorom, nije mi bilo dosta. Želela sam na vrh. To sam i uspela prošle godine . Popela sam se peške sa ćerkom na Međeđi vrh. Pisala sam ovde o tome .

To je bilo ispunjenje mog dugogodišnjeg sna 

 

Stigoh ja i danas do katuna Maganik ispod mog dragog Maganika.

A on me je verno sačekao .

Imala sam osećaj da mi se i obradovao.

Ili je to samo bila moja radost za oboje 

 

 

 

Kamen i divljina, savršena lepota

 

Ovde iznad u kršu su bile stare kolibe.

Nije se smelo graditi dole na polju.

Polje je bilo samo za stoku.

Nekada je stoke bilo toliko, da trave na Maganičkom polju jedva da je bilo dovoljno.

 

 

 

Maganičko polje ispod

 

Ovde je verovatno najviša tačka na današnjoj ruti, 1684 mnv.

Inače odatle počinje jedna od pešačkih ruta za uspon na sam Maganik.

 

 

Lepi moj Maganik.

On me nikada ne razočara , a uvek, baš uvek mi donese neopisivi mir i neobjašnjivu radost.

 

 

Nastavljam dalje ka Rekočici, pa skrećem ponovo u planinu, da napravim krug.

Usput neočekivano nailazim na parkiran skider i blokiran put.

Srećom čujem u blizini testeru, pa je vlasnik brzo došao i pomerio ovu grdosiju da se provučem pored.

 

 

Dalje nastavljam kroz šumu, pa sve džombastijim kamenim putem stižem do Ponikvice.

Htedoh da siđem do jezera, ali sam promašila skretanje. Mrzelo me da se vraćam, drugi put ću.

 

Ponikvica odozgo

 

 

 

 

Današnja ruta nije previše dugačka, ali je zahtevna.

Umorilo me je konstantno stiskanje ručica kvačila i kočnice. Zaboleli su me dlanovi , ali i čitave ruke .

Treba još vežbe da se svi ti mišići vrate na staro, da se podsete kakve sve napore treba da izdrže 

Morala sam do kuće još koji put stati da odmorim.

Pa jednom i u šumi gde se obično ne zadržavam jer bih tu mogla sresti medu.

Već sam ga jednom tu i videla.

Ali umor čini svoje, a ovde je lepa hladovina.

Srećom medveda danas nema 

 

 

 

I to je to.

Iako mi nije  izgledalo tako do pre par dana, čini se da fali samo još nekolicina koraka, i ponovo sam opet ona stara.

Da li je to dobro ili loše, pokazaće vreme.

Ali svakako je dobro vratiti se na ono gde sam stala kada me je povreda zaustavila 

[Skittles 5987 Napisano Subota u 19:52]

Pi bre Maki bolje onaj dan da smo poskidali kofere sa CF-a i obrnuli krug oko Maganika zajedno

 

Šalu na stranu, veoma sam prijatno iznenađen!

Kad sam te video pre manje od mesec dana, ne bih rekao da ću danas čitati kako se voziš, ali to je samo još jedno svedočanstvo o tvojoj odlučnosti.

Svaka čast, iskreno, i veoma mi je drago da si prelomila na pravu stranu  

 

Kako ono beše, više žalimo zbog stvari koje nismo uradili nego zbog onih koje jesmo.

 

Sad se mislim pu, umesto na veći, trebao sam na manji motor da se prebacim, evo listam mobile.de i gledam Bete zbog tebe.

 

Eto mene za jedno dve nedelje ponovo u CG, pa se nešto akcijati mora  

 

Svaka čast, ozbiljne vožnje i kilometraže, veće nego što mnogi pređu po asfaltu.

 

A priroda je nestvarno lepa, mislim da CG prednjači jako u količini lepote po km2.

[makikt 3781 Napisano pre 15 sati]

Februar mesec (2024) je bio dosta zanimljiv.

Ne toliko za vožnju, mada bila je tu i tamo poneka, ali smo zato, ćerka i ja napravile dve lepe pešačke ture.

Jedna u primorskom delu Crne Gore, a druga planinska, prava zimska 

 

Ova primorska je isto lepa i zanimljiva na svoj način. Nije predugačka, ni posebno teška, onako baš za uživanje.

 

14.02.2024  Vrmac, vrh Sveti Ilija ( 766 mnv, dužina staze oko 10 km)

 

Kolima smo došle do parkinga u blizini Kotora, na početku pešačke staze.

Raspremile se za šetnju, i krenule polako stazom naviše.

Staza je širok, uređen makadamski put. 

Okolo je svuda zeleno primorsko rastinje, a u početku se prolazi kroz četinarsku šumicu.

Ja sam sakupljala usput šišarkice koje su otpale sa drveća. Kao pravo dete 

 

 

 

Čim smo se malo popele naviše, otvorio se pogled ka Kotoru i zalivu.

A iznad njega vire beli vrhovi Lovćena.

 

 

Sa druge strane vidi se Tivat

 

 

Dan je bio vedar i prelep. Uspon nije veliki pa nije bilo teško hodati po suncu.

Ipak smo jakne poskidale.

 

 

Ostaci neke stare građevine neposredno pre vrha

 

 

 

A onda malo lošiji uspon i krupan kamen.

Peške nije problem, ali da je tuda trebalo motorom, e to bi već bila druga priča.

 

 

A sa vrha fantastičan pogled na zaliv 

 

 

I beli Lovćen gore na vrhu

 

 

 

Prelepe vizure

 

U povratku ka parkingu produžavamo još malo stazicom kroz šumu da još jednom bacimo pogled za zaliv sa još jednog vidikovca

 

 

 

Ali dan se tu još ne završava.

Pre nego smo krenule nazad u Močila, svratile smo do farme Carević, taman da odgledamo i uživamo u prelepom zalasku sunca.

 

 

 

Bio je to jedan jako lep dan.

Nežan, topao i blag, onakav kakav može samo da bude uz obalu mora ili iznad nje.

[mali_veseljak 1272 Napisano pre 15 sati]

Najbolja tema na forumu

 

.

[makikt 3781 Napisano pre 13 sati]

Sad planinski uspon.

To je bilo ozbiljno planinarenje po snegu, opet bez adekvatne opreme za sneg i led, pomalo preambiciozno, ali uspešno 

Za ovaj hajking smo dan ranije morale autom otići da izvidimo, prvo da li je uopšte prohodan put za kola, bio je zatvoren zbog odrona, a zatim i da proverimo dokle autom možemo doći.

Nije imalo smisla da se spremamo, ranom zorom poranimo jer je dan kratak a onda ustanovimo da ne možemo doći do starta.

 

17.02.2024.  Uspon na Mali Zebalac ( 2065 mnv, dužina rute 15,5 km). 

 

Prvobitno je cilj bio Veliki Zebalac ( 2129 mnv.), ali zbog nedostatka dereza i vrlo strmog uspona na sam vrh po uskoj liniji to nije bilo moguće, pa smo se popele na Mali Zebalac. I to je bilo donekle rizično bez dereza, ali oprezno, polako i popele smo se.

 

Autom smo došle do prevoja kod Semolja.

Trebalo je još dva kilometra ići kolima do Javorja, ali je put bio pod snegom, a uspon je, pa smo nažalost morale i to prepešačiti.

To rutu produžava u zbiru 4 km, ali nije drugačije moglo.

Prvo hodamo uzbrdo po asfaltmom putu koji je pod snegom, pa po makadamskom, a onda više puta nema, samo netaknuti sneg i naše stope na njemu.

 

 

Pratimo trek a i putokaze

 

Ubrzo se vide samo naši tragovi u snegu

 

U početku hodamo po blagom usponu naviše livadama prekrivenim snegom.

A onda dolazimo do kotline sa katunima ispod vrha Lebrčnik.

Mi treba da prođemo jednom kosinom iznad kotline sa leve strane.

 

 

Kosina je pod snegom koji je poledio.

A na nekim mestima je nanos snega takav da nema uopšte horizontalne stazice, pa obuća bez dereza kliza.

Posebno moja.

Ćerka nekako prolazi, a ja ni sa štapovima ne uspevam da se zadržim, i da se ne bih survala dole i povredila, sedam na zadnjicu i tako se otklizam do podnožja 

 

 

 

Epilog toga su pantalone pune snega. Hodam u farmerkama jer planinarsku opremu nemam, potpuni sam amater 

Ali ono što je gore, je to što sam se našla na dnu rupe iz koje treba izaći. A vreme teče, a i snaga.

Dodatni  problem je kako se uspeti do gore samo u cipelama koje klizaju.

Takve situacije zahtevaju domišljata i brza rešenja.

Da ćerka siđe dole da mi pomaže, to bi samo zakomplikovalo sutuaciju i verovatno dovelo do toga da se moramo vratiti nazad.

Dosetih se da vunene rukavice iz ranca navučem na cipele i pokušam tako napraviti bar neki grip, da se uz pomoć štapova mogu uspeti do gore.

Uz malo muke i uspevam.

Dosta snage sam već potrošila a nismo ni do podnožja Zebalca stigle.

 

 

Snađi se kako znaš, rukavuce na cipelama

 

 

Ovo pokazujem odakle sam se isklizala i na čemu 

 

 

Posle ove neslavne epizode sa klizanjem , nastavljamo dalje.

Još imamo šanse da stignemo na uspon.

 

 

Pred nama se prvo pojavljuje sa leve strane Lijevno ( 2081 mnv), ali on nam nije sada cilj.

Svakako, ni na njega se bez dereza ne bi moglo.

 

 

A sa desne strane prelepi i veličanstveni

Veliki Zebalac ( 2129 mnv)

 

 

I odmah do njega Mali Zebalac ( 2065 mnv)

 

 

Brzo shvatamo da Veliki Zebalac ne možemo bez dereza, a i za Mali je upitno.

Ali pokušaćemo kada smo dovde došle.

A pokušati je već pola od uspeti 

 

Idemo polako blažim kosinama ka vrhu.

 

 

Levo od uspona se pruža prelep pogled na planinu Lola.

Tuda leti ponekad vozim motor, a i tet cg prolazi tuda.

 

 

Ja se inače plašim visine, posebno ivica a i hodanja po klizavim usponima.

Ne znam dal je do vrha bila veća borba za dah ili da savladam strah , ali se popeh 

Kako je samo moćan i veličanstvan osećaj kada pobediš samog sebe i stigneš na cilj uprkos preprekama.

 

 

Ponele smo i kolače da se počastimo na vrhu kao nagradu za uspešan uspon.

 

 

 

Iza mene je Veliki Zebalac

 

 

A okolo prelep pogled na Lolu

 

 

Popela sam se nekako ali kako sići a ne stumbati se.

Uh...

A da sačekam ja proleće gore, da se sneg otopi ?

Neee, ipak neće moći. Moram sići kako znam i umem, pa makar i četvoronožke 

Srećom nije bilo potrebno.

 

 

A onda sve istim putem nazad kroz sneg.

Snaga me već izdaje polako, a ima još dosta da se hoda.

 

 

 

Ali nema predaje, ne može se noćiti u snegu.

I tako, nogu, pred nogu, dođosmo i do one kosine.

Samo sad smo odmah sišle u rupu pa dijaginalno izašle iz kotline.

Za nama su ostali vrhovi prelepih Moračkih planina.

Dan se polako bližio kraju, a i nas dve smo bile sve bliže kraju rute.

Svaki mišić na telu je boleo.

Ali upečatljivija od toga je sreća koja nas je ispunila zbog uspešnog uspona i sjajnog dana 

To je ono što se pamti i pokreće napred.