makikt 3232 Napisano Jul 20, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Evo i mene ponovo u ovoj temi mada me neko vreme nije bilo… Razlog tome je što sam putni motor sve manje vozila a samim tim nisam ni putovala, dok na kraju sasvim nisam prestala. Već neko vreme vozim nešto sasvim drugačije ali ništa manje zabavno. Naprotiv sa enduro motorom i vožnjom van asfalta avantura i zabava nikada ne izostaju a lepa i skrivena mesta koja ranije nisam mogla da dosegnem sada su postala itekako dostupna. -------- U životu se ponekad desi, mada ne toliko često, da baš kada ti se učini da se kula od karata ruši , da pucaju niti sa onim što te pokreće i greje , pojavi se niotkuda mali jedva primetan prozorčić u novi svet koji ti pruži toplinu i radost za kojom tragaš. Moja Nedođija , moja sigurna luka, utočište od svega, pa i sebe same je oduvek bilo moje selo u Crnoj Gori, Močila. Malo selo, sada skoro bez meštana, na brdu iznad Morače, okruženo visokim planinama, osim što je idealno mesto da se čovek odmori od svega, nadiše čistog vazduha, sluša samo cvrkut prica i zujanje zrikavaca , naspava u svežini planinskog vazduha, pije jutarnju kafu u hladovini ispod drveta sa pogledom na reku i zelena brda, idealno je za off road avanture i otkrivanje netaknutih lepota prirode do kojih se većinom može doći samo planinskim putevima terenskim vozilom, enduro motorom ili peške. I tako, u trenutku kada sam ostala bez društva za vožnje, privele su se kraju pripreme da ostvarim svoju dugogodišnju želju, da odem sa svojim enduro motorima u selo. Cilj je bio da motori i ja stignemo tamo , da imam dovoljno vremena koje mogu provesti u selu, a šta ću tamo raditi, gde ću voziti i hoću li se snaći sama, to je ostalo da se vidi kad stignem. Osvanuo je i taj dan, poslednja subota maja. Motori su napakovani na prikolicu, stvari utovarene, kola puna kao da se selim, obavljene poslednje provere da ipak nisam nešto važno zaboravila i pokret. Prvi put vučem prikolicu tako daleko. Prvi put treba da izađem sa natovarenom prikolicom uskim oronulim seoskim putem sa povelikim nagibom od magistrale do kuće. Prvi put treba da vozim enduro sama putevima koje ne poznajem a i onim koje tek treba da otkrijem. Prvi put treba da vozim sama ( ne računajući vožnjice u lokalnoj šumici ) motor koji kada padne ne mogu da podignem… Dosta je stvari na ovom putovanju koje radim prvi put, pa videćemo kako će to da ispadne. Ko je čitao putopise sa mojih ranijih putovanja putnim motorom po asfaltu, zna da volim avanturu i određenu dozu neizvesnosti ali ipak off road je nešto drugo, sa mnogo više neizvesnosti i rizika, posebno na nepoznatom terenu. A ja svakako nisam vozač koji perfektno vlada enduro veštinama, pa čak ni osrednje, a u velikoj meri nisam ni samostalan vozač. Mada se off road uglavnom i vozi u društvu upravo zbog rizika koji nosi a i samog okruženja gde se vozi, jer su to uglavnom usamljena i udaljena mesta gde u krugu od deset a nekada , trideset pa i više kilometara nema žive duše a ni dometa ali zato ima divljih životinja i promenljivih vrmenskih uslova, postoje ljudi koji ipak ponekad, ponegde voze sami. To su ljudi koji su dobri vozači, samostalni u svakom smislu, sposobni da podignu, pomere, okrenu svoj motor po potrebi, da poprave na licu mesta kvar ako zatreba, okrpe gumu, pomere ili pretesterišu stablo na putu, ljudi sa dobrom orjentacijom u prirodi i dobrom procenom puta, okruženja i vremenskih uslova , koji znaju kada treba da odustanu ili uopšte da ne krenu, ljudi solidne fizičke snage i u dobroj kondiciji da mogu da se nose sa potencijalnim poteškoćama na koje usput mogu da naiđu. Ja ne ispunjavam ni pola od tih kriterijuma ako realno pogledamo. Šta mi je onda preostalo ukoliko želim kada stignem da tamo i vozim off road koji sam toliko dugo čekala? To je bilo pitanje koje me je mučilo putem ka selu ali samo u smislu da moram naći valjano rešenje koje će da funkcioniše. Da se oslonim samo na sreću ne ide, nije dovoljan preduslov za uspeh. Pa ok Majo, rekoh samoj sebi, prvi i najsloženiji korak si napravila, na putu si sa svojim karavanom ka avanturi. Imaš sve potrebno da je realizuješ samo treba da napraviš solidan plan koji bar u naznakama obećava uspeh. Razmišljam, krenuću postepeno, korak po korak. Prvo putevima u blizini da osetim teren i vidim kako se snalazim. Pre polaska na vožnju proučiću rutu , pokušaću da se informišem od rođaka u komšiluku o težini puta, vrsti i kvalitetu podloge, naseljenosti ljudima ali i drugim živim bićima i ostale informacije koje mogu da budu od značaja. Telefon ću nositi ali on slabo pomaže jer dometa uglavnom nema čim krenem uzbrdo od kuće. Alat neki koji imam nema smisla ni da nosim jer ne umem da ga upotrebim a samo će mi otežavati ranac. Zato ću posle svake vožnje vizuelno pregledati motor da li je sve u redu ,bar ono što mogu golim okom da uočim kako na sledeću vožnju ne bih krenula neispravnim motorom a time sebi u startu prouzrokovala problem. U početku ću dok ne upoznam teren i ne sagledam puteve, na vožnje ići isključivo manjim motorom iz dva bitna razloga. Prvi, jer njega gotovo izvesno mogu da podignem skoro uvek a drugi razlog jednako važan je i to što on ima museve umesto unutrašnjih guma što u startu eliminiše rizik od bušenja gume koju ne umem sama da skinem a ni zakrpim a da ne pominjem da ni alat za to nemam. Ovaj motor je lakši za vožnju po težim terenima, prolazi svuda samo ako ja umem da ga proteram, što će mi značajno olakšati istraživanje okoline i novih terena. Jedini ograničavajući faktor sa njim o kome je trebalo voditi računa je nešto manja autonomija ali dovoljna da se napravi krug između 60 i 80 km. Koliko tačno motor može da pređe sa punim rezervoarom nisam proveravala jer rezervno gorivo sa sobom nisam nosila. Šezdeset km je bila neka optimalna kilometraža za da kažem veći krug i trudila sam se da tu granicu ne prelazim pri planiranju rute. Time sam ostavljala prostora da u slučaju da mi motor više puta padne i ne uspem odmah da ga podignem pri ćemu gorivo ističe dok god je motor u horizontalnom položaju, da ipak imam u svakom trenutku dovoljno goriva da se vratim do kuće. E sad je red da posle ovolikog uvoda počnem i da pišem o vožnjama i prelepim predelima do kojih sam stigla na mojim prijateljima sa po dva čupava točka. Što se prikolice tiče nisam imala nikakvih problema ni u putu ni da je izvučem do kuće, bespotrebno sam brinula. Sigla sam, raspakovala se, smestila svoj vozni park, malo pod drvo a malo i u hodnik od kuće da mi budu na oku a i da mi prave društvo i avantura je mogla da počne! karavan polako putuje - predah na Zlatiboru Već drugi dan nakon mog dolaska krenula sam motorom naviše sa namerom da odem do groblja i eventualno do sledećeg sela iznad mog ukoliko pronađem put i on ne bude pretežak, ne sluteći da ću već pri prvoj vožnji ostvariti svoj dugogodišnji san , popeti se na Maganik! Maganik je planina iznad moga sela sa najvišim vrhom visine 2138 m, Međeđi vrh. Za meštane mog i okolnih sela je od davnina bila značajna jer su leti izdizali stoku na pašu boraveći i sami gore po par meseci u katunima. Nekada su i moji baba i deda takođe imali katun tamo ali nažalost ja nikada nisam imala prilike da odem gore i to vidim i doživim. A tako sam čeznula za tim… Bilo je teško stići do tamo jer puteva nije bilo a uspon je strm i nepristupačan. Putovalo se od moje kuće do gore čitav dan peške sa magaretom pored sebe natovarenim potrepštinama. Danas na Maganiku ima samo par katuna koji se i dalje koriste za ispašu stoke. Probijen je odavno planinski put za teretna vozila i kamione kojima se stoka prevozi gore. Međutim taj put se preko zime dosta urušava a sam po sebi je grub, sa pokretnim kamenom kako ga opisuju meštani, a u višim delovima i neprohodan gotovo do početka leta zbog snega, posebno posle duge i snežne zime kakava je bila ova. Visinska razlika od recimo moje kuće do najnižeg katuna je preko 1000 m u svega petnestak kilometara, što znači da ima strmih uspona i serpentine itekako. Tog prvog dana moje vožnje po zavičaju kao što rekoh krenula sam naviše sa namerom da malo osmotrim kako mi ide a i da probam da prođem putem kroz šumu od moje kuće do Gornjih Rovaca . Usput sam svratila do groblja da se javim ocu da smo stigli – motori i ja. Otac koji je život proveo daleko odavde sahranjen je ovde po svojoj želji, a sasvim je jasno i zašto. Ko ne bi poželeo da na počinak ode na ovakvo lepo mesto na brdu, okružen zelenim šumama, da mu vetrovi tiho pevaju uspavanku a veliki Maganik odozgo nežno čuva u svom zagrljaju. Ja prva bih! Odatle zaraslim putem idem naviše prateći mapu a i uputstva rođaka koji mi je rekao da je put prohodan ali da se retko koristi. Put do Gornjih Rovaca je zemljani ali sa dosta kolotraga od džipova i kamiona za drva koji jedini ponekad tuda prođu, ali za mene i motor nije bilo problema. Kako sam se pela sve više pogled je bio sve lepši. Sve i da je put postao loš ja sam već bila toliko opijena prirodom oko sebe a i time što uspešno napredujem naviše da se ne bih tako lako vratila. Brzo sam stigla do Gornjih Rovaca ali vozilo mi se još. Pa reko ajde da vidim gde je put ka Maganiku i da malo osmotrim kakav je. I tako malo po malo prođoh Granice, mesto posle Gornjih Rovaca na visini od oko 1000 m, pa dalje sve lošijim krivudavim kamenim putem uzbrdo među gole stene. Vegetacije je bilo sve manje a kamena i stena sva više. A pogled odozgo što sam dalje išla ostavljao je bez daha sve jače i jače. Posle Gornjih Rovaca nikoga nije bilo. Prolazila sam pored poneke kućice ali ljudi nije bilo. U jednom trenutku tako penjući se naiđoh na novopostavljene drvene kontejnere sa obeležjem Planinarski dom Maganik. Čula sam da je planinarski klub Visokogorci Crne Gore napravio nedavno ispod Maganika planinarski dom a i put je obeležen planinarskim obeležjima koji su i ostalim putnicima dobrodošli. Kontejneri su funkcionalni i jako korisni za planinare a u budućnosti se planira i izgradnja zidanog objekta. Dom je bio pust i zatvoren kad sam pored njega prošla. Nastavila sam dalje u isčekivanju dokle ću stići. Par kilometara dalje iznenada na putu pored koga je podignuta drvena kućica nalik katunu zatekoh dva čoveka kako nešto rade. Iznenadiše se i oni što me vide a i ja što vidim njih obzirom da kilometrima nikoga nije bilo. Ljudi su bili vrlo gostoprimivi, pozvali su me da se malo odmorim i popijem sok sa njima a ja sam taman to iskoristila da se informišem gde sam ja uopšte, koliko je Maganik još daleko i mogu li stići do njega. Saznala sam da do najnižih katuna u Poljani mogu da dođem, to je još par kilometara uspona ne baš sjajnim putem ali do katuna Maganik koji je odatle još pet, šest kilometara uzbrdo ne mogu jer se sneg od zimus još nije otopio sa puta. I to je bilo nešto, idem do Poljane! Čovek mi je ispričao da planinari sada češće dolaze od kada je dom sagrađen i da on poznaje jednog od njih koji takođe ima kros motor i njim obilazi sve što na točkovima može a kad dalje ne može ostavi motor i penje se peške na vrhove. Bilo mu je neobično što sam sama i što nameravam po ovim planinama sama da vozim pa mi je dao kontakt telefon visokogorca da se povežemo pa nešto i da odvozimo zajedno. Ispostavilo se da je Marko jedan stvarno super momak. Uspeli smo jednu vožnju da odvozimo zajedno a ono gde me je poveo i pogled odande vredi za deset. Pošto sam popila sok, proćaskala sa Zoranom i slikala pečurke koje su ubrali nastavih dalje ka Poljani. Polako , pažljivo ja na kraju stigoh na moj Maganik! Auh koja je to radost bila ali i neverica ! Od bojažljivog polaska tog jutra i namere da samo osmotrim okolinu ja sam se popela na Maganik! Katun Poljana - Maganik Šumska staza ka Međeđem vrhu Posle Poljane je sve još pod snegom Poljana je na 1592 mnv i to je zadnja tačka iz ovog pravca dokle se može motorom. Dalje može samo peške. Odatle šumskim putićem koji je trenutno još uvek bio zavejan snegom potrebno je dva sata hoda da bi se popelo na Međeđi vrh. Ja sam bila više nego zadovoljna što sam i dovde stigla , pešačenje ostaje za neki drugi put… Tu sam provela nekih sat vremena u obilasku, slikanju, odmoru i upijanju mira i zastrašujuće lepote ove moćne kamene i stenovite planine . Samo ona, motor i ja! Kakav vanvremenski osećaj! To osećanje je pretpostavljam blisko alpinistima, planinarima i putnicima koji osvajaju udaljena, pusta i nedodirljiva mesta, ona koja su još uvek zaštićena i teško dostupna ljudskoj nozi a još manje točku. Stvarno neverovatan osećaj stopiti se sa takvom prirodom bar na trenutak! Vidikovac Pogledalo Sve sumnje i nesigurnost koje sam imala po pitanju moje solo vožnje po crnogorskim bespućima izlaskom na Maganik su nestale. Ovaj moj dragi planinski gorostas mi je vratio mir i poverenje u sebe, svoj motor i svoju vožnju. Od tog trenutka sam znala tačno kako ću dalje. Nisam znala da li će svaka vožnja biti uspešna do kraja, niti da li ću naići na nerešivi problem, ni da li će mi ponekad popustiti koncentracija pa ću sama izazvati problem. Ali ono što sam sigurno znala je da me više nije bilo strah što ću ovde voziti sama, da ću korak po korak upoznavati puteve u okolini i pokušati njima da stignem do postavljenih ciljeva. Lagano i oprezno da mogućnost pada svedem na minimum a time i mogućnost povrede ali ću gurati do cilja. Imala sam dovoljno vremena, nigde nisam žurila, nikoga nisam jurila, niko me nije čekao. Trebalo je samo vožnju koju započnem da završim pre mraka nepovređena sa ispravnim motorom , po mogućstvu uspešno prema planiranoj ruti za taj dan. Ako to bude moguće super, ako ne nema veze, drugi dan ću krenuti drugom putanjom. Okružena sam makadamskim i zemljanim putevima koji vode na sve strane, neki će me odvesti sigurno do novih bisera ove prelepe prirode. U povratku ponovo zastajem pored groblja , srećna što ipak uspevam da pronađem način da vozim ono što volim. A kasnije par krivina niže na jednoj od njih podsetih se kako je moja vožnja van asfalta počela zapravo upravo na tom mestu. Tada sam još vozila putni motor i bilo mi je nezamislivo da bih ja mogla da vozim off. To sam u jednom u putopisu i napisala na šta su me neki od kolega tada već prekaljeni enduraši hrabrili kako je to upravo ono što bi me još više ispunilo zadovoljstvom. I eto me…par godina kasnije sa čupavim gumama i mojim malim crvenim prijateljem krećem u osvajanje moje Nedođije. I što je najvažnije ide mi dobro za početak! Na poslednjoj krivini malo poziranja u dubokoj travi sa Pjenavcem i Moračom u pozadini. Zaslužili smo i motor i ja. A onda u smiraj dana povratak na večeru pod brestom - nastavak sledi 69 1 1 3 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
BRCHA 79 Napisano Jul 20, 2021 Svrati ponekad, 110 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Yamaha R1 Prijavi odgovor kao problematičan Свака част!!!!!!!!! Sent from my STK-L21 using Tapatalk Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
dzoni kle 34 Napisano Jul 20, 2021 U prolazu, 80 postova Lokacija: beograd Motocikl: bmw r1250 gsa Prijavi odgovor kao problematičan bravo sjajno! samo nastavi sa pisanjem! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
KoleD 423 Napisano Jul 20, 2021 Svrati ponekad, 269 postova Lokacija: Novi Beograd Motocikl: Suzuki Bandit GSF 650; BMW F800 GT Prijavi odgovor kao problematičan Odlična priča, predivne fotke.. Vozi, uživaj i piši.. Samo hrabro! Poslato sa MAR-LX1A pomoću Tapatoka Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
srbac 2436 Napisano Jul 20, 2021 Andragog, 5006 postova Lokacija: On off road Motocikl: BMW K25 HONDA PD05 KTM RFS Prijavi odgovor kao problematičan Predivno Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
saxi 580 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1714 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Kilo Smor L8 Prijavi odgovor kao problematičan Avantura samo takva, željno iščekujem nastavak neustrasive postolovine poslato preko one stvari Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
lemy 1050 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1077 postova Lokacija: Novi Sad-Sabac Motocikl: Suzuki DR-Z400, KTM 790 adventure Prijavi odgovor kao problematičan Svaka cast Majo ! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
nemo 3154 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1063 postova Lokacija: Ljubljana Motocikl: BMW GS 1200 LC ADV Prijavi odgovor kao problematičan Majo, BRAVO! Doživeo sam tvoj prvi off kao da sam bio tamo i ja. To što si svesna opasnosti koje ti prete, znaći da si spremna na avanturu i da će ti biti u radost i veselje a ne muka. Čekam nastavak... Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 3232 Napisano Jul 21, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 21 minutes ago, nemo said: Majo, BRAVO! Doživeo sam tvoj prvi off kao da sam bio tamo i ja. To što si svesna opasnosti koje ti prete, znaći da si spremna na avanturu i da će ti biti u radost i veselje a ne muka. Čekam nastavak... Hvala nemo Samo moram malo da te ispravim. Nije ovo moj prvi off , da jeste ne bih stigla dalje od mog bresta ispred kuće Vozila sam ja dosta offa u protekle dve ipo godine i i o dogodovštinama sam pomalo i pisala u podforumu enduro. Međutim ovo je prvi put da vozim off road u Crnoj Gori i prvi put sama ( U Srbiji sam uglavnom vozila sa ekipom ), na nepoznatom i dosta usamljenom terenu, ovim motorima i sa velikom dozom neizvesnosti jer sam vozila delom putevima kojima je neko od kolega prošao ali pre četri, pet godina a u prirodi se stvari menjaju na godišnjem nivou puno, a većim delom sam vozila putevima koje sam sama da kažem trasirala prateći mapu i upitstva rođaka koji je neke od njih sam probio, radi sa buldožerom. Što se avanture tiče u pravu si. Biće radosti i mnogo lepote! Obišla sam stvarno prelepa, nestvarna mesta u Crnoj Gori. Većinu od njih sam videla prvi put jer se do njih ne može stići asfaltom. Do ponekih i može ali sam ja pronašla i ovaj drugi zanimljiviji put Ta prelepa mesta i pejsaži toliko obogate čoveka da sam ja zaista srećna što sam sve to videla i doživela. 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
nemo 3154 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1063 postova Lokacija: Ljubljana Motocikl: BMW GS 1200 LC ADV Prijavi odgovor kao problematičan Majo, slabo sam napisao, mišljen je bio Crnogorski prvi off, kako si me i ispravila. U svakom slučaju, čestitam na hrabrom prelazku u enduro svet! 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Toreador 711 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1119 postova Lokacija: BG Motocikl: BMW Xr Prijavi odgovor kao problematičan Neustasiva Maki,bravo, pisi dalje. Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Kalesin 575 Napisano Jul 21, 2021 Svrati ponekad, 147 postova Lokacija: Beograd Motocikl: KTM 890 Duke 2022 Prijavi odgovor kao problematičan Bravo! Samo piši dalje, divne fotke i još bolja avantura. Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
aca-pn 6406 Napisano Jul 21, 2021 Enduraš, 6386 postova Lokacija: Paracin Motocikl: CRF300L Prijavi odgovor kao problematičan Bravo lavice Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Komsa 1831 Napisano Jul 21, 2021 Drug član, 1142 postova Lokacija: Mladenovac Motocikl: BMW K1200 RS ;YAMAHA Nouvo Prijavi odgovor kao problematičan Već imaš ozbiljni opus koji lagano postaje obavezna literatura zasnovana na istinitim događajima Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 3232 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 02.06.2021 - Kapetanovo jezero Sutradan sam odmarala , sumirala utiske i razmišljala kuda bih sledeće mogla da pokušam da stignem. Na listi mojih želja odmah posle Maganika bilo je i Kapetanovo jezero. Ni tu nisam nikada bila mada se do njega može doći sa druge strane, preko Nikšića asfaltom do na nekih petnest, dvadeset kilometara a onda makadamskim putem kojim i malo višlji automobili mogu doći do jezera, tako bar kažu. Ako bih išla tim putem od moje kuće do jezera ima 130 km. od čega je sve asfalt do tih poslednjih petnestak kilometara. Tokom mog boravka u selu išla sam i sa te strane, s tim što sam do Nikšića motor vozila na prikolici ali o tome ću vam pisati kasnije. Međutim, od mog sela se do Kapetanovog jezera može doći dosta kraćim ali i značajno zanimljivijim putem, a čućete i zašto. Možda to nije bio najbolji izbor za tek drugu vožnju ali sa druge strane bolje da odmah probijem led i vozim možda i tehnički najzahtevniju rutu na ovom putovanju pa će kasnije sve biti lakše. Dakle, ako siđem do magistrale što je od mene kilometer, dva i vratim se malo unazad ka Međurečju, do table za skretanje za Kanjon Mrtvice, pa preko Morače krenem u planinu preko sela Cerovica i Liješnje ( 1200 mnv ) dolazim u Velje Duboko. Drveni most preko Morače Morača Na putu ka Liješnju Kad se od mesta Liješnje krene ka Velje Dubokom može se desno putem doći do izvora reke Mrtvice, nisam bila ali jednom prilikom ću i to obići Iz Velje Dubokog ( mesto je verovatno dobilo ime jer se nalazi duboko u kotlini sa svih strana okruženo visokim planinama ), kreće uspon strmim kamenim putem. Selo se nalazi na nekih 880 mnv a u samo šest kilometara put se penje na 1720 m kolika je nadmorska visina Kapetanovog jezera. Tih šest kilometara nisu ni malo naivni. Ima dosta strmih deonica sa pokretnim krupnim kamenom a i delova koje su sneg i voda dosta oštetili. Najnezgodnije su čini mi se serpentine gde se ne zna šta je gore i neizvesnije za vožnju, da li strmi nagibi ili krupan kamen pod točkovima koji leti levo desno i bacaka i mene i motor gotovo nekontrolisano . Inače Velje Duboko je značajno i po tome što od njega počinje Kanjon reke Mrtvice a završava se na ušću Mrtvice u Moraču kod mesta Međurečje. Ovaj kanjon je do nedavno bio gotovo nepoznat i jako malo posećen a spade u predele izuzetne lepote. Ko voli da pešači, jer se kroz njega može samo peške ne treba da propusti da zaviri u njegove čari posebno što se ulaz iz pravca Međurečja nalazi nedaleko od magistralnog puta Kolašin-Podgorica i obeležen je putokazom. Da se vratim na vožnju. Pretpostavljate, uspela sam da se izborim i sa serpentinama i sa usponom a i sa kotrljajućim kamenjem i stigla na vrh. A tamo, pogledajte i sami! Milin do Jedna potpuno nova dimenzija, kao da sam se teleportovala na neku drugu planetu. Potpuno, potpuno nestvarno! Sve u jednom pogledu, i zima i leto, i kamen i voda, i sunce i sneg. Plavo nebo sa belim oblačićima gore, zelena trava poprskana cvetićima pod točkovima, a okolo kamene planine prošarane snegom. Ne mogu da vam opišem kakva osećanja izaziva ovakav pejsaž! Kada vas posle neizvesnosti i strepnje da li ćete se popeti uspešno , da li ćete se popeti uopšte sačeka jedna ovako fascinantna slika prirode prosto ne znate da li ste srećni jer ste uspeli ili vas opija i očarava nestvarna lepota oko vas, ili sve to zajedno. I taman pomislite od ovog prizora nema lepše , krenete dalje a tamo vas sačeka jezero kao iz bajke, sakriveno između stena, kao u čaši. Bez obzira što je već početak juna put iz pravca Nikšića je još uvek bio odsečen i pod snegom tako da je jezero bilo pusto. Nije se još moglo vozilom do njega. Kad vreme još malo otopli i jezero će živnuti. Tu ima i vikendica a ima i kafana gde se može odmoriti i okrepiti. Tog dana na jezeru sam zatekla samo jedan par , došli su u svoju vikendicu ali su pešačili 4 km jer dalje nisu mogli autom od snega. Čini mi se da je jezero bilo još lepše tako usamljeno i pusto. Zaklonjeno planinama okolo, mirno je dremalo pod zubatim suncem čekajući da i poslednji tragovi zime izblede. Kažu da nedaleko odatle ima još jedno manje jezerce, Manito jezero. Do njega se mora pešačiti nekih dvadesetak minuta uzbrdo. Nisam tada znala za to jezero a ne bih ni mogla u opremi da pešačim. Ovim putem između kuća pa otprilike ispod stene gde počinju oblaci je Manito jezero Posle uživanja u lepoti i tišini pored Kapetanovog jezera čekao me možda još teži zadatak. Trebalo je istim onim serpentinama sići dole po mogućstvu nepovređen. Verujem da sam tu ipak imala i malo sreće jer sam ipak već bila i dosta umorna a i koncentracija mi je već padala ali sam se ipak uspešno spustila u Velje Duboko. Velje Duboko - Mrtvica Ovaj krug do Kapetanovog jezera i nazad je dugačak 60 km. Ruta je inače deo TETa kroz Crnu Goru, s tim što je deo puta od magistrale do Liješnja u međuvremenu asfaltiran. Bio je ovo dugačak i naporan dan za mene ali ono što sam videla i doživela vredi neizmerno. Dok sam stigla do kuće već je padao mrak pa je večeru umesto pod brestom zamenila kuhinja a za to vreme motori su odmarali ušuškani i sređeni odmah pored u predsoblju 35 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
JankoR 471 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 707 postova Lokacija: podgorica,mne Motocikl: uvijek prljava Honda xr650r Prijavi odgovor kao problematičan uh , sramota mi se pojaviti u ovoj temi , slike za cisto 5 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 3232 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 2 minutes ago, JankoR said: uh , sramota mi se pojaviti u ovoj temi , slike za cisto 5 Janko druže, ček još malo stižem i do tebe Ajde ne zafrkavaj, bez tebe i ekipe ne bih videla ni pola ovih lepih mesta. Iako se nismo provozali zajedno (ovaj put ), tvoja podrška mi je neizmerno značila! Više se nisam osećala sama. Vozila sam sama ( uglavnom ) ali sam znala da ste ti i momci tu za savet ali i ako nešto zatreba. A pred kraj se desilo i da je zatrebalo i sva sreća da je to bilo baš na vožnji na koju nisam otišla sama. A inače prvobitnu ideju o tome gde uopšte da krenem da vozim dok sam još planirala da krenem u zavičaj enduro motorima sam potražila u TETu Crna Gora koji ste ti i Ivan trasirali a koji delom prolazi veoma blizu moje kuće Na kraju krajeva i ja sam vaša - Rovčanka , pa red je da i ja dam neki doprinos u obilasku i predstavljanju svih ovih bisera prirode skrivenih u brdima i planinama Crne Gore. 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
JankoR 471 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 707 postova Lokacija: podgorica,mne Motocikl: uvijek prljava Honda xr650r Prijavi odgovor kao problematičan pre 38 minuta, makikt je napisao: Janko druže, ček još malo stižem i do tebe Ajde ne zafrkavaj, bez tebe i ekipe ne bih videla ni pola ovih lepih mesta. Iako se nismo provozali zajedno (ovaj put ), tvoja podrška mi je neizmerno značila! Više se nisam osećala sama. Vozila sam sama ( uglavnom ) ali sam znala da ste ti i momci tu za savet ali i ako nešto zatreba. A pred kraj se desilo i da je zatrebalo i sva sreća da je to bilo baš na vožnji na koju nisam otišla sama. A inače prvobitnu ideju o tome gde uopšte da krenem da vozim dok sam još planirala da krenem u zavičaj enduro motorima sam potražila u TETu Crna Gora koji ste ti i Ivan trasirali a koji delom prolazi veoma blizu moje kuće Na kraju krajeva i ja sam vaša - Rovčanka , pa red je da i ja dam neki doprinos u obilasku i predstavljanju svih ovih bisera prirode skrivenih u brdima i planinama Crne Gore. Sve stoji , da si nasa po svakoj osnovi i da smo bili tu kad je i ako je zatrebalo ali meni visi sjenka nad dogadjajem jer nisam bio dostojan domacin i brat u tvom gostovanju u svojoj kuci. Gostoprimstvo je nesto sto je duboko utkano u nas kod postojanja na ovom ljutom krsu a ja nisam bio domacin onakav kakav bih volio da jesam. Ali shvatices ti brata koji nije sjeo na svoj enduro motor 21 mjesec i koji dan. Isparavljamo kad opet dodjes. Volio bih da mi se povrati i i da imam entuzijazam i ljubav prema enduru koji sam vidio kod tebe. 2 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 3232 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 4 minutes ago, JankoR said: Sve stoji , da si nasa po svakoj osnovi i da smo bili tu kad je i ako je zatrebalo ali meni visi sjenka nad dogadjajem jer nisam bio dostojan domacin i brat u tvom gostovanju u svojoj kuci. Gostoprimstvo je nesto sto je duboko utkano u nas kod postojanja na ovom ljutom krsu a ja nisam bio domacin onakav kakav bih volio da jesam. Ali shvatices ti brata koji nije sjeo na svoj enduro motor 21 mjesec i koji dan. Isparavljamo kad opet dodjes. Volio bih da mi se povrati i i da imam entuzijazam i ljubav prema enduru koji sam vidio kod tebe. Ne sikiraj se Janko, lako ćemo za gostovanje A i nisam se tako osetila ni u jednom trenutku. To što si bio uz mene i ti i momci i to baš u tom trenutku mi neizmerno znači! Za mene je to najveće gostoprimstvo! Ogromno je olakšanje i veliki oslonac kad znam da imam podršku , koga da pitam i kome da se obratim posebno ako su to sjajni momci velikog srca a uz to iskusni enduraši , rođeni na ovim terenima, koji svaki putić i svaku čuku poznaju kao svoju ulicu A kad dođem ponovo pašće zajednička vožnja, to je dogovoreno A nije ni da se nismo družili. Baš smo se lepo ispričali kod mene u Močilima u hladovini ispod bresta, ako je ono drvo što imam pored kuće uopšte brest 7 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 3232 Napisano Jul 22, 2021 Zainteresovan, 718 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 04.06.2021 Štavanj i Tisov krš Dok pijem jutarnju kafu ispod mog bresta gledam preko puta naspram kuće brda i vrhove i pitam se ima li tu zanimljivih puteva za vožnju i kuda oni vode. Vrh grbena je u visini Gornjih Rovaca, možda i malo višlji, tako deluje… A videla sam na mapi da i TET tuda negde prolazi. Malo sam se raspitala kod rođaka koji je nekada probijao puteve po ovim našim bespućima i ispostavilo se da je baš neke od njih on probio. Znao je da mi kaže i o putu sa TETa preko Prekobrđa kakav je i gde sve njim mogu stići ali mi je pažnju skrenuo putić koji se desno odvaja preko reke Sjevernice i vijugavo sa dosta serpentina u dužini od petnest kilometara izbija na planinski greben Štavanj ( 1220 mnv ) Za razliku od puteva po brdima sa ove strane Morače koji su uglavnom kameni, verovatno jer se brda nalaze ispod stenovitog Maganika, putevi sa druge strane su zemljani, idu kroz šumu a time i pitomiji za vožnju iako se i oni strmo penju i na kratkoj relaciji dostižu visinsku razliku od 800-1000 m. Lolo mi je objasnio kako da stignem na Štavanj, gde da skrenem a gde ne a malo sam pogledala i mapu jer na tu stranu Morače nikada nisam išla pa mi je sve čak i u teoriji bilo potpuno nepoznato. Kako sam prethodnih dana bila okupirana ispitivanjem terena, i prilagođavanjem svoje vožnje novim predelima tek sam se javila Marku visokogorcu ono veče po povratku sa Kapetanovog jezera. On je bio u velikoj gužvi sa poslom ali smo dogovorili da jedan dan popodne dođe iz Podgorice i nešto provozamo zajedno, smisliće on nešto lepo da mi pokaže. Isto veče sam se tek javila i Janku da sam stigla a u prethodnim postovima ste nešto o tome i pročitali. Planirali smo da se vozimo zajedno ali u tom trenutku još motor nije sredio a kao što je i sam rekao jedan period unazad nije vozio enduro pa se i trenutak povratka na endure odužio. A tu su i obaveze pa je trebalo sve to uklopiti. Obzirom da sam ja ostajala u selu duže nije bilo žurbe. Međutim, njega je uznemiravala činjenica što ja po ovim našim bespućima vozim sama pa je zamolio da mu se javljam kad negde krenem ( što nisam baš svaki put ispoštovala moram priznati ) a i razmišljao je sa kim da me poveže, ko od njegovih drugara enduraša vozi često pa da se na nekoj vožnji priključim i ja. Momci sa kojima me je upoznao, njegova ekipa enduraša a sada i moja , su fantastični momci ! O vožnjama sa njima ću pisati kasnije dok dođe na red. Možda i nismo toliko zajedničkih vožnji napravili koliko smo želeli zbog raznih okolnosti, promenljivog vremena, nedostatka slobodnog vremena i drugih stvari ali sam stekla nove sjajne prijatelje, bila izuzetno srdačno prihvaćena i dobrodošla! Vozila sam ja i dalje uglavnom sama a to je vremenom zapravo i počelo da mi prija, na vožnju uvek kretala koliko toliko pripremljena u smislu da imam ideju gde idem i otprilike znam šta da očekujem. Ali sada sam imala i kome da se pohvalim gde sam bila i šta videla, a i to je u neku ruku važno jer podiže samopuzdanje a imala sam i koga da pitam ako mi šta od informacija zatreba. Mada nisam baš često pitala, češće sam im pričala gde sam vozila, važno je da sam imala koga da pitam ako poželim a i sa kim da razmenim par rečenica o onome što nas povezuje – vožnjama po čukama i gorama . Dakle Štavanj… Od moje kuće siđem na magistralu, pređem preko mosta Pjenavac Moraču ka Međurečju i odmah na drugom kraju mosta se isključim i krenem uskim sada asfaltiranim putem u brda. Vozim tako par kilometara do raskrsnice. Tu se desno put odvaja, preko drvenog mostića prelazi reku Sjevernicu i dalje tim putm uzbrdo , serpentinama, levo, desno čini mi se bezbroj puta stiže se na Štavanj. Kada put izbije iz šume nastavlja se u dugačku ravnu prelepu livadu. Rođak mi je objasnio kako da se popnem na brdo odakle imam pogled ka okolnim visokim vrhovima. Sa desne strane u daljini mislim da su Komovi a sa leve Maganik i Moračke planine. Odatle bi trebalo da se vidi i moja kuća u podnožju na susednom brdu ali ja nisam uspela da nađem mesto odakle mogu da je vidim. Sa druge strane u daljini snežni vrhovi Komova Iza u daljini bele se vrhovi Maganika Lep je Štavanj. Iza njega sa druge strane ako bi se nastavilo, prvo se spušta u kotlinu pa ponovo penje uzbrdo. Tu negde pruga prolazi a i novi autoput koji se gradi. Ako bih nastavila preko Štavnja dalje u tu dolinu a onda ponovo preko brda stigla bih do mesta Lopate i Lijeva Rijeka gde prolazi stari put od Podgorice ka Kolašinu. Sigurno pretpostavljate da sam već tu počela da razmišljam kako moram malo bolje da proučim mapu kod kuće a i pitam Lolu za još neke detalje kako bih svoju vožnju preko Štavnja sledeći put produžila dalje. Dok uživam u fantastičnom pogledu i lepom sunčanom danu stiže mi poruka od Marka da može popodne da dođe po mene i ima da mi pokaže jedno fantastično mesto. Auh, pa ja sam na jednom takvom mestu upravo, odgovaram mu Kako je bilo relativno rano imala sam ipak dovoljno vremena da se vratim kući, ostavim betu, presvučem se, malo odmorim i spremim klx-a za svoju prvu vožnju u Crnoj Gori. Meni je bilo svejedno kojim ću motorom ali pošto nisam išla sama taman je bila prilika da provozam klx-a i vidim kako se sa njim snalazim ovde. Marko je došao kombijem po mene, utovarili smo motor i krenuli. Rekao je idemo do Mioske gde skrećemo gore u brda do sela Mioska. Tu ćemo ostaviti kombi kod njegovog prijatelja Ivana, takođe visokogorca koji ima kuću na fenomenalnom mestu sa pogledom od milion dolara. Jeste da živa nisam bila dok smo se kombijem peli uz taj strmi usku zemljani put do Kapetana, Ivanov nadimak je Kapetan, ali vredelo je. Dok smo se vozili do tamo u priči dođemo do toga da on poznaje našeg drugara enduraša Alpa! Eto kako je svet mali, ljudi sličnih i istih interesovanja povezani su na sve strane. Marko vozi Hondu xr125 i to sa gumama bez krampona ali sa njom se penje do takvih mesta gde ne mogu ni da zamislim da je moguće stići bez guma za off road. A kad negde dalje ne može motorom on nastavi peške. Poseban gušt mu je u ovom periodu gde još na visokim vrhovima ima snega da na leđima ponese i skije, pa do vrha prepešači a odozgo se do motora nazad spusti na skijama. Kod našeg domaćina smo ostavili kombi, kratko posedeli i požurili da uhvatimo dan i popnemo se do jednog fantastičnog vidikovca, do Tisovog krša. Marko i Ivan Pogled na vrhove Tali i Lukanje čelo Fenomenalan pogled se pruža odatle na vrhove preko puta Tali i Lukanje čelo. Uspeli smo da uhvatimo i zalazak sunca. Motori su na samoj ivici litice Prelep zalazak sunca Bio je to jedinstven doživljaj. Hvala Marku za ovu kratku ali lepu vožnju. Sama ovo mesto ne bih pronašla. Ipak nešto treba znati da postoji da bi se tražio put do njega. Da je bilo više vremena tim putem dalje moglo je još malo da se vozi do nekih katuna. A odatle ako se nastavi peške može se popeti na vrh Umovi ( 1945 mnv ). Tisov krš je na oko 1640 mnv. U sam sumrak stižemo nazad do kombija, malo odmaramo, pozdravljamo domaćina i krećemo nazad. Jednako upečatljivo iskustvo je bio i povratak kombijem nizbrdo niz serpentine po mraku do izlaska na magistralu. Sreća Marko izgleda ima iskustva sa tim pa stigosmo živi i zdravi nazad 20 2 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
KoleD 423 Napisano Jul 22, 2021 Svrati ponekad, 269 postova Lokacija: Novi Beograd Motocikl: Suzuki Bandit GSF 650; BMW F800 GT Prijavi odgovor kao problematičan O lepote, o lepote!!!! Poslato sa MAR-LX1A pomoću Tapatoka Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
misa-pei 6185 Napisano Jul 22, 2021 Drug član, 3028 postova Lokacija: Beograd, Tresnja Motocikl: CBR 1000F - Bedevija Prijavi odgovor kao problematičan Fantastično! Kao divan san! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
severian 17651 Napisano Jul 22, 2021 Integrisan, 8360 postova Prijavi odgovor kao problematičan FE-NO-ME-NAL-NO!! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
croarcher 3009 Napisano Jul 23, 2021 Drug član, 322 postova Prijavi odgovor kao problematičan Ni ljepše prirode,nit’ većeg srca. Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
z ivan 196 Napisano Jul 23, 2021 Svrati ponekad, 132 postova Lokacija: Bec Motocikl: BMW F800GS Prijavi odgovor kao problematičan Odlicno, svaka cast! Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
