Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

[yogibear 15440 Napisano Septembar 29, 2022]

Manastir Presvete Bogorodice koji se nalazi na ulazu u Kuršumliju, na uzvišenju iznad reke Toplice, smatra se za blago kuršumlijskog kraja.

 

Manastir spada među prve zadužbine Stefana Nemanje, osnivača srpske dinastije Nemanjića, koja je vladala srednjovekovnom Srbijom. Prema svedočanstvu njegovog sina i biografa Stefana Prvovenčanog, između 1159. i 1168. godine na mestu jedne ranovizantijske bazilike iz vremena Justinijanove obnove (6. vek), Stefan Nemanja je podigao hram posvećen Bogorodici. Manastirska crkva je bila pokrivena krovom od olovnih ploča koje su se presijavale na suncu, pa je zbog toga narod nazivao "Bela crkva". 

 

Manastir je bio podignut kao ženski i nikada nije pretvaran u muški. Prva znamenitija žena koja se o njemu starala i u njemu se zamonašila je bila Nemanjina žena Ana, po upokojenju Sv. Anastasija. Ana je provela u manastiru 5 godina i u njemu se upokojila 21. juna 1200. godine. U manastiru je boravila i monahinja Agripina (Miroslava) iz porodice Balšića, upokojena  22. oktobra 1332. Treba spomenuti i Maru, kćer srpskog despota Đurađa Brankovića. Carica Mara je bila žena turskog sultana Murata II, koja nakon muževljeve smrti dobija na upravljanje Toplicu i Dubočicu. Već 1451. ona dolazi u Kuršumliju i rešava da se zamonaši u manastiru Presvete Bogorodice.

 

Na osnovu istraživanja se zna da je po plaćanju godišnjeg prihoda manastir bio aktivan u periodu između 1455. i 1530. godine. Toplica se priključila velikoj seobi Srba 1690. godine pod Arsenijem Čarnojevićem i tada je ostala pusta. Manastir i konaci su rušeni 1690. i 1737. i retko se pojavljuju u daljim izvorima, što navodi na zaključak o opustelosti. Po predanju, neki Turčin je porušio crkvu i od dela materijala 20 metara niže sagradio vodenicu ("Isakovu vodenicu"), koju je nabujala Toplica ubrzo i odnela. Interesantno je da je 1661. godine turski putopisac Evlija Čelebija, putujući kroz Kuršumliju, pomenuo jednu opustelu crkvu. Pri oslobađanju Kuršumlije od Turaka 1878. godine, manastir je zatečen u ruševinama. Vek kasnije, posle oslobođenja, austrijski slikar i putopisac Feliks Kanic piše da je od građevine ostalo malo, ali isto tako svedoči i o bogatstvu i lepoti preostalog živopisa, kao i o ostacima prelepih skulptura koje su ukrašavale crkvu sa spoljne strane. Istraživanja su vršena 1921. a konzervacija 1948. godine. Iskopavanja koja su usledila 1951. pokazala su da je postojala i južna kula, konaci i bunar. Još za vrema Turaka narod se ovde okupljao na sabor na Veliki petak, jer Turci pošto je bio petak nisu dirali narod a ta praksa je ostala do dana današnjeg, zato je ovaj manastir poznat i kao Petkovača.

 

Manastir Presvete Bogorodice je danas u ruševinama i nalazi se pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U blizini crkve pronađeni su razni predmeti poput kopči, privezaka, prstenova, minđuša… kao i nadgrobne ploče. Neke od malobrojnih predmeta iz 16. veka nađenih tokom istraživanja manastirskog kompleksa možete videti u Narodnom muzeju u Beogradu.

 

 

 

Iako je manastir lako pronaći, jer nalazi se nekih 150 metara od puta, nemojte se voditi Gugl navigacijom. Gugl navigacija "ne vidi" makadamski put koji vodi do samog manastira (žuta putanja), već će vas do manastira voditi plavom putanjom, kojom nećete moći da mu priđete.  

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 3, 2022]

Romejsko, Istočno rimsko carstvo ili Vizantija (kako ga još zovu), smatra se jednom od najvažnijih civilizacija u istoriji. Vizantija je preživela pad Zapadnog rimskog carstva i sa svojom prestonicom Vizantionom (Konstantinopoljem) - danas Istanbulom, nastavila je da postoji još 1000 godina, sve dok nije pala pod Osmansko carstvo 1453. godine. Nakon pada Rima, nekadašnji Ad fines, a današnja Kuršumlija pripala je Istočnom Riskom carstvu koje je ostavilo traga i na ovim prostorima. Odlazeće carstvo je, između ostalog, za sobom ostavilo i monumentalna crkvena zdanja - bazilike.

 

Upravo jedna takva građevina nalazila se odmah pored ušća dveju reka u kome se Kosanica uliva u Toplicu. Radi se o ostacima kompleksa građevina, sa velikom crkvom kao najvećim objektom u sredini. Ovu crkvu građenu prvenstveno od kamenih ploča i blokova karakteriše i jedna neobičnost. Iako je ova trobrodna crkva pravilno orijentisana, zapad-istok, glavni ulaz u nju nije sa zapadne već sa severne strane. 

 

Ne zna se tačno ko je bio ktitor i kome je bila posvećena ova bazilika u doba Vizantije, ali narod i dan danas poštuje ovo svetilište pretvorivši ga u svoje crkvište i posvetivši ga Pokrovu Presvete Bogorodice. U južnom brodu crkve je pronađena i jedna zidana grobnica, verovatno ktitorska jer se na tom mestu sahranjuju samo velikodostojnici. 

 

Krivo mi je samo što zbog kiše koja je padala nisam mogao da dignem dron i zabeležim nekoliko kadrova iz vazduha. Pogled sa visine bi mnogo bolje dočarao položaj bazilike, raspored prostorija i okolnih objekata... Ostatke ove nekada impozantne građevine uopšte nije teško pronaći, nalaze se odmah pored regionalnog puta.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[Jupiter 3255 Napisano Octobar 3, 2022]

Knjigu da napišeš. 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 4, 2022]

"Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda, jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio Šatobrijana da neumitna sila-volje savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu." - Zapisao je okupatorski vojnik, kaplar 11. puka 9. austro-ugarske divizije, učesnik Cerske i Kolubarske bitke i poznati književnik Egon Ervin Kiš.

 

------------------------------------------------------------------

 

Od početka mobilizacije za vođenje rata protiv Turske, koju je kralj Petar objavio ukazom od 17. septembra 1912. godine (po starom kalendaru) u 17 časova, za samo četiri dana, koliko je trajala mobilizacija, Prokuplje je vrilo kao u kotlu. U Prokuplju su od 20. do 24. septembra 1912. godine (po novom kalendaru od 3. do 7. oktobra) mobilisane sledeće jedinice:

 

Drugi pešadijski puk prvog poziva (4.700 vojnika), Drugi pešadijski puk drugog poziva (4.095 vojnika), Drugi pešadijski puk trećeg poziva (3.559 vojnika), Drugi prekobrojni puk prvog poziva (4.600 vojnika), Prvi bataljon za Šesti prekobrojni puk (1.000 vojnika), četiri dopunska bataljona (2.024 vojnika), ukupno 19.978 Topličana, Jablaničana, Pustorečana i Zaplanjaca.

 

U toku oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. godine, Srbija je mobilisala oko sto pešadijskih, konjičkih i artiljerijskih pukova. Sve te ratne jedinice su hrabro i požrtvovano, uz velike gubitke, izvršile svoju patriotsku dužnost prema otadžbini.

 

Međutim, samo je jedan puk zbog hrabrosti, kao najbolji puk srpske vojske, dobio počasni naziv Gvozdeni puk. Bio je to Drugi pešadijski puk „Knjaz Mihailo“ prvog poziva Moravske divizije, koji je mobilisan od ljudstva sa područja prokupačke okružne pukovske komande. Sačinjavli su ga vojni obveznici od 21. do 31. godine života, koji su učestvovali u svim oslobodilačkim ratovima koje je srpska vojska vodila od septembra 1912. sve do sredine decembra 1918. godine. Hrabrošću, čvrstinom i visokim borbenim moralom puk se pročuo i junaštvom zadivio skoro sve savezničke vojske, pa njihove vojskovođe, vlade i narode. Slavno ime "gvozdeni" puk nije dobio ni od kralja, ni srpske Vrhovne komande, ni vlade... već, sasvim spontano, od samih srpskih vojnika drugih pukova, a zbog izuzetne hrabrosti i velikih ratničkih podviga na bojnom polju krvavog Balkana. A znalo se u celoj srpskoj vojsci, pa čak i u okupatorskoj regimenti, da taj puk i po ceni velikih gubitaka ne odstupa sa bojnog polja bez komandnog naređenja. Neprijatelj, kad bi saznao da je ispred njega Drugi "gvozdeni", hvatala bi ga panika. Znao je da ovaj srpski puk uvek u borbu ide do kraja - ili pobediti ili izgubiti, trećeg nije bilo. Tertium non datur!

 

U rat puk je krenuo 7. oktobra 1912. godine. Prema istorijskim podacima, koji se čuvaju u arhivu u Prokuplju, bio je to dan kada se pola Toplice sleglo da isprati svoju diku i ponos, svoj 2. pešadijski puk Moravske divizije prvog poziva „Knjaz Mihailo“. „Očevi i majke, mlade snaše sa bebama u rukama, sestre i verenice, sve se to sleglo preko reke Toplice. Postrojen puk, posle kratkog govora komandanta, uz zvuke pukovskog marša Drino vodo hladna krenuo je prema Markovom kamenu niz Toplicu ka Kumanovu. Cvet Topličana otišao je na put sa kojeg se većina neće vratiti. Otišli su u rat, u istoriju i večnu slavu.“

 

U ratovima od 1912. do 1918. godine poginulo je oko 32 oficira, 1.239 vojnika i podoficira, ranjeno 148 oficira i 6.492 vojnika i podoficira puka. U ove podatke nisu uračunati gubici od bolesti, naročito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu precizno utvrđeni.

 

Teško, kažu stari Topličani, da je postojala kuća u Toplici koja za potrebe Drugog gvozdenog puka nije dala vojnika, neke su dale i dva, a neke i više za potrebe kralja i otadžbine.

 

Ono čime se Topličani ponose je saznanje da je kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Petra Prvog Karađorđevića, od sto pukovskih zastava koliko ih je bilo u srpskoj vojsci, bio prekriven upravo zastavom Drugog gvozdenog puka. Ratna zastava Drugog pešadijskog puka, bila je najodlikovanija zastava u srpskoj vojsci. Pukovskoj zastavi pripala su odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima II reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima III reda, Karađorđeva zvezda sa mačevima IV reda, Orden Belog orla III reda, Zlatna medalja za hrabrost i Francuski ratni krst sa palmom.

 

U toku Prvog i Drugog balkanskog i Prvog svetskog rata u borbenim akcijama puka učestvovalo je oko 19.000 boraca. Drugi gvozdeni puk je učestvovao u svim poznatim bitkama:

 

U Prvom balkanskom ratu u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici.

 

U Drugom balkanskom ratu 1913. godine u borbama ovog puka sa Bugarima poginulo je 50 odsto vojnika, komandant puka, svi komandanti bataljona i svi komandiri četa. Od tog rata, puk počinje da se naziva gvozdeni. Puk se proslavio u Bregalničkoj bici, kad je u najkritičnijem trenutku, 18. juna 1913. godine, zadobio besmrtnu slavu čuvenim jurišom na kotu 650, kada je probijen bugarski front i rešena bitka na Bregalnici.

 

U Prvom svetskom ratu 1914. godine Drugi gvozdeni puk učestvovao je u Cerskoj bici, i to u samom njenom centru, na Tekerišu. Posebno su zabeležena junačka dela pripadnika Gvozdenog puka u Kolubarskoj bici. Videći kako mu ljudstvo gine, drugi ratni komandant puka, pukovnik Milivoje Stojanović Brka, lično je poveo puk u novi juriš i tom prilikom je Kremenica osvojena a pukovnik Stojanović poginuo. U njegovu čast kompozitor Stanislav Binički je komponovao Marš na Drinu. Komandu nad pukom primio je treći ratni komandant, pukovnik Dimitrije Milić.

 

Početkom 1915. godine, puk je prebačen u Makedoniju da bi ojačao front prema Bugarskoj. Kralj Petar Prvi Karadordević uručio je posebno priznanje puku zbog hrabrog držanja pri povlačenju vojske preko Albanije. Puk je poslednji napustio srpsku teritoriju i krenuo preko albanskih bespuća.

 

Posle oporavka na Krfu, i kraće obuke, 18. jula 1916. godine puk je izašao na front. Njegovi pripadnici posebno su se istakli za vreme Gorničevske bitke, kada su u centru srpskog borbenog rasporeda, zauzeli selo Gorničevo i otpočeli gonjenje razbijenog neprijatelja. Samo 25 septembra 1916. godine puk je zarobio pet bugarskih oficira i 804 vojnika i podoficira, zaplenio četiri topa, sedam mitraljeza, 600 pušaka.

 

U ovim borbama su se proslavile i jedine dve žene nosioci Karađorđeve zvezde sa mačevima, koje su se borile u sastavu Gvozdenog puka, Milunka Savić i Engleskinja Flora Sends.

 

Posebnu slavu puk je stekao osvajanjem čuvene kote 1212, 4. novembra 1916. godine, što je omogućilo da se oslobodi Bitolj. Posle proboja Solunskog fronta, u kojem je aktivno učestvovao, puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i potom preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd.

 

Puk je sve do 5. maja 1920. godine zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije.

 

NEKA IM JE SVIMA VEČNA SLAVA I HVALA!

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 4, 2022]

Moju posetu Prokuplju iskoristih da (naravno) posetim i spomen-park posvećen Gvozdenom puku. Spomen park je svečano otvoren oktobra 2018. godine i to upravo na mestu odakle su toplički junaci otišli u večnu slavu.

 

U centralnom delu spomen-parka dominira spomenik napravljen, simbolično, od čelika. Spomenik je u osnovi krst sa otvorima (šupljinama) koji u stvari ima poruku da, kada vazduh struji kroz te otvore, prolazi dalje i širi priču o herojstvu i besmrtnim junacima Gvozdenog puka. U podnožju spomenika su uklesani nazivi svih bitaka u kojima je Gvozdeni puk učestvovao, kao i nazivi gradova koje je oslobodio. Nazivi sa jedne strane spomenika su nažalost već poprilično izbledeli pa ih treba popraviti.

 

I ovde me je kiša omela da podignem dron i zabeležim nekoliko kadrova iz vazduha. Malo mi je krivo zbog toga jer je ceo spomen-park lepo odrađen i to u obliku Karađorđeve zvezde, što se sa zemlje ne može lepo videti. 

 

 

 

 

 

 

U neposrednoj blizini spomen-parka, u prostorijama železničke stanice koja se takođe tu nalazi, nedavno je otvorena i spomen-soba u čast Gvozdenom puku. Međutim, nakon što sam proverio da li je i dokle spomen-soba otvorena, prvo sam obišao parnu lokomotivu koja je kao muzejski eksponat izložena na samoj železničkoj stanici, odmah do spomen-sobe i parka. Ako ima ljubitelja železnice, evo nešto i o njoj:

 

- Parna lokomotiva: JŽ 62-075, (stara numeracija USTC 1404)

- Godina proizvodnje: 1943.

- Proizvođač: "HK Porter Inc. Pittsburg, US"

- Tip: 1C

- Dužina lokomotive: 9 m

- Broj parnih cilindara: 2

- Broj vezanih osovina: 3

- Najveća brzina: 50 km/h

- Radna težina: 48,3 T

- Dobijena kao UNRINA pomoć Jugoslovenskim železnicama. Radila kao pomoćna manevarka, ali je saobraćala i na pruzi Niš - Dimitrovgrad. Pripadala je upravi Crveni Krst Niš. Dvehiljaditih je odrađena reparacija, a danas je eksponat u stanici Prokuplje.

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

      

[yogibear 15440 Napisano Octobar 4, 2022]

Kao što spomenuh u prethodnom postu, pre nešto malo više od godinu dana u zgradi železničke stanice u Prokuplju otvorena je spomen-soba u čast legendarnom Gvozdenom puku. Spomen-soba sa parkom koga sam opisao u postu iznad sada čine jedan memorijalni kompleks. 

 

U adaptiranoj prostoriji železničke stanice, u nekih 40 kvadrata, izloženi su sačuvani predmeti, fotografije i drugi istorijski dokumenti koji su bili svojina ratnika i junaka. Spomen-soba koja nosi naziv: "Gvozdeni puk u oslobodilačkim ratovima Srbije od 1912-1918 godine", relativno je skromna po veličini i po broju izloženih eksponata, ali je ogromna ako se uzme u obzir kakav utisak ostavlja na posetioca, i koje ljude i njihova dela čuva od zaborava.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 12, 2022]

Kada bih pokušao da vas asociram na jedan grad u Srbiji i pri tom vam rekao njegova dva stara imena: Glubočica i Dubočica - retko ko bi pogodio o kom je gradu reč. Ali ako bih vam spomenuo roštilj, papriku i ajvar... mislim da dileme više ne bi bilo. 

 

Jedno zanimljivo poređenje je napravio arheolog i kustos muzeja koji se nalazi u tom istom gradu: "Kada se u Bibliji, u Starom zavetu, opisuje raj, kaže se da kroz njega teku četiri reke, da ima jedna planina s oniksom, srebrom i zlatom i da u njemu raste raznovrsno drveće. Grad o kome pričamo se nalazi u plodnoj kotlini na petorečju – Veternica, Južna Morava, Vlasina, Jablanica i Pusta reka, a ispod grada je podzemno jezero. Na zapadu je planina Radan gde ima zlata, srebra i oniksa. Bukvalno, kada je opisivan raj, kao da je opisivan Leskovac s okolinom."

 

Sadašnje ime Leskovac je dobio po šumama leske tj. lešnika. Kao što je praistorijske, tako i njegove sadašnje stanovnike hrani plodna ravnica sa preko 20 tipova zemlje, dok je glavna rečna okosnica Južna Morava sa sa svojim pritokama. Zanimljivo je to da su tri pritoke Južne Morave poznate i kao "sušice", jer u toku toplih letnjih dana njihova korita ostaju bez vode. Reč je o Veternici, Jablanici i Pustoj reci.

 

Život u Leskovcu međutim nije ni malo ličio na život u raju. Od praistorije pa do današnjih dana smenjivali su se narodi, ratovi, kulture, siromaštvo... Dva puta je Leskovac bio sravnjivan sa zemljom, prvi put od strane Turaka 1689. godine, a drugi put tokom savezničkog bombardovanja 1944. godine kao deo operacije "Ratvik". Uprkos svemu, Leskovac se uvek kao Feniks izdizao iz pepela, pa je tako u novijoj istoriji dva puta bio drugi po ekonomskoj snazi u Srbiji, i to 1850. godine i između dva svetska rata.

 

 

Ako tokom nekog putovanja budete prolazili kroz Leskovac ili sa namerom posetite ovaj grad, nemojte propustiti da odete do Vučja. Na nepunih 20 km od Leskovca nalazi se naseljeno mesto koje je ime dobilo po Vučjanki, reci koja protiče kroz njega. Upravo u živopisnom ambijentu pomenute reke leži jedan od razloga moje posete ovom kraju - hidroelektrana "Vučje"

 

Iako sam detaljan obilazak hidroelektrane i njene okoline planirao za sledeći dan, nisam odoleo a da već u toku večeri ne odem do kanjona i ne pokušam da zabeležim neke zanimljive kadrove. Uprkos tome što je osvetljena samo HE i što se ceo krajolik nalazio u mrklom mraku, uživao sam u svežem prohladnom vazduhu i tišini koju je remetio jedino žubor reke.   

 

 

 

Ni moja poseta narednog dana nije izneverila očekivanja, štaviše, ovo mesto je fantastično.  

 

 

 

 

 

Nizak vodostaj mi je dozvolio da se spustim u samo rečno korito i napravim par fotografija.

 

 

 

Nema sumnje da i razne živuljke tumaraju ovuda, verovatno noću. Vuk ili poveći pas? 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 17, 2022]

Nakon što obiđoh prelepi krajolik hidroelektrane, želja mi je bila da posetim i sam objekat o kome sam dosta toga pročitao. Već sam se bio pomirio da mi to neće poći od ruke jer se zgrada nalazila sa druge strane reke, kapija na mostiću koji vodi preko reke je bila zatvorena i na njoj je bila tabla sa natpisom "čuvaj se psa". Skapirah da zgrada očigledno nije nikakav muzej dostupan za javnost i da je verovatno i dalje u upotrebi. Međutim, moje prisustvo je privuklo pažnju zaposlenih u hidroelektrani koji su baš u to vreme sedeli u hladu nadstrešnice. Ljubazno me pozvaše da pređem mostić i da im se pridružim za postavljenom stolom. Bilo im je drago što se interesujem i što već dosta toga znam o mestu na koje svakodnevno dolaze na posao. Uljudno se zahvalih mojim domaćinima na ponuđenom ručku i objasnih da nažalost neću moći da im se pridružim. Preda mnom je bilo još planova za taj dan i pun stomak bi mi više odmogao nego pomogao. Na moju veliku radost, ponudili su da me jedan od njih uvede u zgradu i ukratko ispriča istorijat i neke zanimljivosti vezane za ovo mesto - što sam uz zahvalnost oberučke prihvatio!    

 

 

Pre nego što sam ušao u zgradu obišao sam mali spomen-park u neposrednoj blizini hidroelektrane, koga sam do tog trenutka mogao da gledam i fotografišem jedino sa suprotne obale reke. Verovatno je svima poznata čuvena Teslina ideja da osvetli celu planetu, odnosno da omogući bežični prenos struje po čitavom svetu. Kako je Tesla zamišljao, to bi bilo ostvarivo ako bi se širom planete podiglo bar 30 tornjeva koji bi slali struju kroz atmosferu. Električna energija bi jednostavno bila sveprisutna, i na takvu električnu mrežu bi mogao da se priključi bukvalno svako ko bi posedovao odgovarajuću i ispravnu opremu. Izgradnja prvog Teslinog tornja je počela 1901. godine na Long Ajlendu (SAD). Toranj je napravljen od čelika i bio je visok 57 metara, a na njegovom vrhu se nalazila džinovska kugla prečnika 20 metara. Nažalost, nakon mnogo potešoća i nakon što su finansije presušile, tesla je založio svu  svoju imovinu. Kako su se finansijski poroblemi povećavali, Tesla je izgubio sve u celosti. Novi vlasnik je 1917. godine rešio da uništi toranj dinamitom i pretvori ga u metalni otpad.

 

Prošle godine, na 165-ogodišnjicu rođenja Nikole Tesle, udruženje "Teslin toranj u Srbiji" je Hidroelektrani Vučje doniralo maketu (umanjenu repliku) tornja visoku 4 metra, kao i bistu velikog naučnika.    

 

 

 

I na red je došao i obilazak same zgrade HE Vučje. U centralnom delu ovog živopisnog ambijenta o kome sam pisao i u prethodnom postu, nalazi se jedna prava lepotica juga srbije koja se sa svojom arhitekturom potpuno uklopila u prelepo prirodno okruženje.  

 

 

Svega 26 godina nakon što se Srbija oslobodila Turaka, nadomak Leskovca počela je sa radom hidroelektrana koja od 1903. do danas kontinuirano napaja strujom elektro-mreže Srbije. Ono što ovu hidrocentralu, drugu izgrađenu u Srbiji, odvaja od ostalih jeste autentičan kanal. Dužinom od gotovo kilometar, po ideji Đorđa Stanojevića, sagrađen je kanal koji iz reke Vučjanke sprovodi vodu do akumulativne stanice. Odatle prirodnim padom voda pada sa visine od skoro 200 metara i pokreće generatore iz vremena kada su braća Rajt izvela prvi let avionom, a kada je održan prvi Tur de Frans.

 

 

 

Hidroelektrana je 1903. počela rad sa 2 hidroagregata marke SIEMENS & HALSKE od po 139 kW...

 

 

...a 1931. godine pušten je u rad i treći hidroagregat švedske marke ASEA od 800 kW, tako da je ova elektrana dobila ukupnu instalisanu snagu nešto veću od 1 MW. Prema rečima mog ljubaznog "vodiča", sva tri hidroagregata su i dan danas aposolutno ispravna i u bilo kom trenutku bi mogli biti pušteni u rad. Jedan od razloga zašto ne rade je taj što su previše bučni. Jedini prekid u radu ove još malo pa 120 godina stare hidroelektrane, desio se tokom Drugog svetskog rata kada je nad njom izvršena diverzija.

 

 

Inicijativu za izgradnju hidroelektrane preuzeli su leskovački industrijalci na čelu sa Đorđem Stanojevićem, tadašnjim profesorom na Velikoj školi u Beogradu, rodonačelnikom elektrifikacije u Kraljevini Srbiji, prijateljem Nikole Tesle i pobornikom njegovih izuma. Njegovim zalaganjem nekoliko godina ranije sagrađene su elektrane u Beogradu na Dorćolu i reci Đetinji kod Užica (mesto koje me je oduševilo), tako da je Leskovac postao treći grad u Srbiji koji je imao električnu energiju. Ono što je specifično jeste i dalekovod koji je dužinom od 17 kilometara sprovodio struju od Vučja do Leskovca – a koji i danas radi.

 

 

Godine 2005. institut inženjera elektrotehnike i elektronike IEEE uvrstio je hidroelektranu u listu "Milestone" koju čine pronalasci i objekti od opšteg značaja za razvoj i istoriju elektrotehnike u svetu. Na pomenutoj listi nalazi se svega šezdesetak objekata širom sveta. 

 

 

Hidrocentralu Vučje je veoma lako naći. Gugl navigacija će vas bez problema dovesti do nje.

 

 

Popriličan broj muzeja sam obišao i mislim da bi suludo bilo da pišem o svakom od njih i da opisujem izložene eksponate. Međutim, kada sam u iznad napisanom već spomenuo našeg naučnika, podsetio bih zbog onih koji nisu imali prilike da ga posete ili možda ne znaju, da se muzej Nikole Tesle nalazi u Beogradu. Čak i ako ste ravnodušni prema Teslinim pronalascima ili vas jednostavno ne zanima naučni pravac kojim se on bavio, lepo je stati ispred urne sa pepelom velikana koji je zadužio čovečanstvo i odati mu počast.

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 17, 2022]

Kukavica je velika, prelepa šumovita planina koja se proteže južno od Leskovca i severno od Vranja. Prema jednoj od legendi ime datira iz perioda Kosovskog boja kada su se srpski vojnici, neposredno pre bitke, skupljali u šumama planine, ali se većina boraca iz te bitke nije vratila. Dugo posle toga, majke, udovice i sestre su kukale za poginulim vojnicima, pa je narod planinu nazvao Kukavica.

 

Na severnoj strani planine Kukavica na oko 1100 m. n. v. izvire reka Vučjanka, duga svega 18 kilometara. Reka protiče kroz gradsko naselje Vučje po kome je i dobila ime, a uliva se u reku Veternicu na kojoj leži grad Leskovac. Brza i silovita kakva jeste, Vučjanka je u srednjem delu svog toka u stene usekla kanjon dužine oko 2 km i dubine oko 300 m. U pomenutom kanjonu, tačnije na njegovom izlazu, usled rečnog pada postoje propratne pojave poput vodopada, kaskada, bazena, virova... 

 

Najpoznatiji su "Đokini virovi" koji se nalaze na najužem delu kanjona, čija širina kod gornjeg vira iznosi svega 5 m. Gornji vir je širok oko 15 m, dugačak oko 5 m sa dubinom od 2,5 m. Nalazi se pod gornjim vodopadom, koji je visok 9 m. Voda dalje ističe iz vira donjim vodopadom, i sa visine od 11 m stropoštava se direktno u donji vir. Donji vir je širok oko 20 m, dugačak oko 10, sa dubinom od 4,5 m. Temperatura vode u virovima se leti kreće oko 23 stepena. Ko poseti ovo mesto tokom letnjih meseci, teško da će poverovati da se plitka i pitoma Vučjanka može pretvoriti u pravu bujicu koja uz zastrašujuću huk nosi sve pred sobom. Tokom letnjih meseci Đokini virovi su omiljeno mesto za kupanje, prvenstveno mlađih kupača, zbog relativno nepristupačnog terena.

 

Ovo fantastično i ušuškano remek delo prirode kao da je rezervisano samo za lokalno stanovništvo i za najupornije ljubitelje prirode - putnike namernike. Đokini virovi su udaljeni svega stotinak metara od HE Vučje o kojoj sam pisao u par postova iznad. Do donjeg vira se stiže veoma lako. Od hidroelektrane vodi prvo uređena - betonirana pešačka staza, a zatim treba preći preko prostranih i zaravljenih stena, vir i vodopad su već tu. Do gornjeg vira, vodopada i kaskada je već druga priča. Potrebno je malo upornosti jer se treba popeti uz stene koristeći i ruke.  

 

 

 

 

Ko odluči da se upusti u penjanje prema kaskadama, gornjem viru i vodopadu, najbolje da krene desnom stranom vodopada. Stene su suve i gazišta ima na pretek. Kada sam već pomenuo stene... stene koje su suve uopšte nisu klizave ma koliko uglačano izgedale. Samo treba imati iole ozbiljniju obuću i to je to. Međutim, tamne stene, odnosno stene koje su samo isprskane (ne ide voda preko njih), kao i one preko kojih ide voda makar to bio i milimetar - najstrašnije su klizave, led im nije ravan!     

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 17, 2022]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

Na fotografiji ispod je gornji vodopad i vir. Uprkos upornosti i dobroj volji to je maksimum do koga sam ja uspeo da dođem. Nadalje, stene su veoma strme, mokre i nema gazišta koje bi olakšalo penjanje. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovde se lepo vidi koliko je donji vodopad udaljen od hidroelektrane. Sa desne strane je prilazna pešačka staza.

 

 

Na tabli se vidi raspored svih atrakcija ovog kraja koje povezuje uređena i obeležena pešačka staza. Ja ih nisam sve obišao, odnosno nisam prošao celu stazu jer su mi vremenske (ne)prilike ograničile boravak na ovom mestu. Ali... dolazim ja ovde ponovo, to je sigurno! 

 

 

Šta još mogu da vam kažem na kraju sem da ne propustite da obiđete ovo fantastično mesto. Asfalt dolazi do parkinga ispred hidrocentrale a odatle vas deli par minuta pešačenja do donjeg vodopada i vira. Napomenuo bih još na kraju da iako meni nije problem da se pentram bilo gde, ovo mesto je nažalost odnelo nekoliko mladih života. Omladina se penje na visoke stene i sa njih skače u virove, ne vode računa... nekoliko njih je nažalost i nastradalo. Ako se odlučite za obilazak gorjeg vodopada i vira, budite disciplinovani i ne zaboravite da sve radite na svoju odgovornost.  

 

[NecaPereca 1 Napisano Octobar 21, 2022]

On 2.12.2020. at 23:09, yogibear je napisao:

S vremena na vreme u medijima osvane po koji članak koji opisuje i prepričava burnu istoriju jednog zdanja u Beočinu, nadomak Novog Sada. Ni manje ni više, reč je o dvorcu. Međutim, nije veliki broj ljudi koji je čuo za ovu građevinu, a još je manji broj onih koji su je posetili.

 

Priča koju pamte zidovi dvorca kao da polako vremenom iščezava zajedno sa samom građevinom. Rastinje oko dvorca je prilično zaraslo, te je pristup znatno otežan. Od prozora su ostali samo ramovi i poneki komadi raznobojnih stakala. Stepenice se urušavaju, a krov je na ivici opstanka. 

 

Nemačka porodica Špicer bila je jedan od vlasnika Beočinske cementare, i za izgradnju ovog dvorca je angažovala mađarskog arhitektu Irmea Štajndla, poznatog mađarskog arhitektu koji je projektovao zgradu parlamenta i crkvu svete Elizabete u Budimpešti.

 

Štajndl je spojivši elemente romanike, gotike, renesanse, baroka, jugendstila, art noveau-a i secesije, završio izgradnju 1898. godine. Unutrašnjost dvorca urađena je u duhu varijante mađarske secesije kitnjastih oblika i nastala je nešto kasnije. Najmonumentalniji deo unutrašnjosti ove građevine bio je centralni hol. Dekoracija objekta morala je da potvrdi ugledni ekonomski status porodice Špicer. Otprilike u isto vreme kada je napravljen dvorac, oko njega je obrazovan i veliki park.

 

U nekadašnjem vrtu se nalazi i imitacija bunara postavljena tokom snimanja filma Crna mačka, beli mačor. Inače, u beočinskom dvorcu su snimane i scene iz filma Ratnici u kome glavnu ulogu glumi Klint Istvud, a i čuveni pesnik Mika Antić je jedno vreme imao atelje ovde.

 

Pred početak Drugog svetskog rata, porodica Špicer napušta Beočin, i dvorac dobija nove funkcije. Naime, tokom Drugog svetskog rata, građevina je služila kao zgrada nemačke vojne komande, a po njegovom okončanju se nacionalizuje. Od tada, prostorije ovog objekta služile su kao gradska biblioteka, Dom kulture, sedište rukometnog kluba, radio stanica, dom za vojne invalide i na kraju ekskluzivan restoran sa prenoćištem. Nakon privatizacije preduzeća Podunavlje u čijem je sklopu funkcionisao, objekat je napušten i od tada je započelo njegovo naglo propadanje.

 

18. juna 1997. godine je proglašen spomenikom kulture i sada je pod zaštitom Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Novi Sad.

 

Po nepisanom pravilu svaki objekat ovakve vrste ima neku svoju mračnu tajnu, neku legendu koja ga prati...

 

Zamak u Beočinu, jedan je od najlepših secesionističkih zamkova u ovom delu Evrope. Međutim, od prelepe fasade i unutrašnjosti sa mnogobrojnim vitražima odudaraju ukrasi na zamku. Zmajolike, žabolike i zmijolike glave kao da su ostale izvađene iz nekog ponoćnog vašara duhova, koji se s vremena na vreme odigrava oko zamka. Ime graditelja dugo nije bilo poznato. Kada je započeta restauracija zamka, u ohlađenom pepelu gipsane peći, pronađen je pergament, na kom je bilo zapisano sledeće:

 

„Po sjaju njegovih očiju bih rekao da dolazi sa Dalekog istoka. Zove se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč – samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Ono što me je zaprepastilo, to je da na svakoj ruci ima po sedam prstiju. Šake su mu toliko velike da prekrivaju hladom čitavu fontanu, kada ih ujutru diže uvis da se pomoli izlazećem suncu. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio.“

 

(Sledi jedan deo na pergamentu koji je nečitak)

 

Nastavak: „Nador još nijednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni.“ „Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Iz Nadorove izobličene mašte izlaze gipsane poruke mržnje i crnila. Krišom posmatram njegove ogromne ruke koje u tišini gnječe gips i moram da priznam da se malo divim tom sedmoprstom mračnjaku koji sa poslom prekida jedino kada se moli.“

 

(Ponovo sledi jedan nečitak deo na pergamentu, i nastavak koji sledi je jedva moguće identifikovati, kao da je autor svoj zapis završio smrtno zaplašen)

 

„Juče se dogodilo nešto užasno. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i za dovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet… Nisam samo prestrašen, no sam i tužan. Više se niko neće klanjati izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Svaka čast na temi, polako prelazim post po post i gledam o čemu se piše.  Bavim se arhitekturom pa više pažnje obraćam na zgrade koje su na slikama. Špicerovi - sjajan dvorac. Šteta što je zapušten. Podeliću sa vama, ako smem, jedan interesantan članak, možda i ostale članoce foruma inspiriše na posetu: 

Špicerov dvorac: „Kuća duhova'' u kojoj je snimao Klint Istvud

WWW.DAIBAU.RS

---

Dvorci koji se nalaze na prostoru Vojvodine pripovedaju bajkovite priče o raskošnim životima aristokratskih porodica koje su u njima živele, ali i otkrivaju tajne iz prošlosti u prvi...

 

[yogibear 15440 Napisano Octobar 25, 2022]

Na nekih 4 km od HE Vučje i prelepih Đokinih virova koje sam opisao u postovima iznad, nalazi se vidikovac Sokolica ili stena Sokolica. Do ovog vidikovca se može stići na dva načina: prvi je kružnom pešačkom stazom koja počinje u neposrednoj blizini HE Vučje, dok je drugi način rezervisan za one koji bi voleli da se krivudavim planinskim putem provozaju do njega.

 

 

Kada sam već spomenuo vožnju i put do Sokolice, treba biti oprezan. Primetih da se ovde šuma besomučno (verovatno nekontrolisano) seče, i da na par mesta lokalci iz šume iznose drva. Ajde što je na tim mestima haos na putu u vidu zemlje, granja... nego seljaci traktorima bukvalno po putu vuku cela debla koja su lancima zakačena za traktore! Šta tek iza njih ostaje po putu, možete samo da zamislite... 

 

Od asfaltnog puta, odnosno od mesta gde se treba parkirati pa do stene Sokolica, treba prepešačiti svega nekoliko desetina metara. Mesto gde treba parkirati se veoma lako nalazi.

 

 

Od tog mesta kreće markirana pešačka staza koja vodi do stene, a tu je i tabla sa ucrtanom kompletnom kružnom pešačkom stazom.

  

 

 

Nagrada stiže nakon svega par minuta pešačenja.

 

 

Stena nije obezbeđena ninakakav način, tako da treba biti oprezan tokom boravka na njoj.

  

 

 

Na planini Kukavici koja se nadvila nad rekom Vučjankom, uzdiže se kanjon na čijem se vrhu nalazi veoma atraktivna i svima pristupačna formacija stena. Upravo na tim stenama zaseo sam na prirodni "presto" sa kojeg mi se nikako nije silazilo. 

 

 

 

 

U podnožju kanjona je HE vučje a malo dalje i sam gradić Vučje. Ova fotografija je napravljena donom, i ovaj prizor se ne može videti sa vidikovca. Međutim, kažu da se po vedrom vremenu sa Sokolice može videti čak i Niš.

 

 

 

Preko puta vidikovca, sa druge strane kanjona, vidi se deo popularnog kanala koji je delom uklesan u nepristupačne stene. Putem kanala koji zahvata vodu iz reke, voda se sprovodi do hidroagregata. Takođe, delom pomenutog kanala proteže se i uzana pešačka staza obezbeđena gelenderima.  

 

 

 

 

Na fotografji ispod se možda i najbolje vidi udaljenost puta od stene.

 

 

Možda Sokolica nije najlepši i najatraktivniji u Srbiji, ali je svakako vidikovac lako dostupan svima. Osim toga, nalazi u fantastičnom prirodnom okruženju i zaista ga ne treba zaobići. 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 3, 2022]

Na nekih 4 km severno od Vranja, u klisuri iznad ušća Male u Devotinsku reku i između planina Pljačkovice i Krstilovice, nalazi se srednjovekovni utvrđeni grad - Markovo kale. Konfiguracija grebena na kome se utvrđenje nalazi kumovala je njenom pomalo neobičnom izgledu. Obišao sam skoro sva srednjovekovna utvrđenja u Srbiji, ali ovo je jedino (meni poznato) koje je sa jedne strane branjeno jakim bedemom debelim i do dva metra, a sa druge strane prirodnim stenama, odnosno liticom. Zbog svog strateškog položaja i 750 metara nadmorske visine, ovo je predstavljalo skoro pa savršeno mesto za podizanje tvrđave.

 

Ruševine Markovog grada spadaju u red najstarijih spomenika Vranja, koje se prvi put spominje 1093. godine u vreme napada župana Vukana na vizantijsku vojsku. Taj događaj opisuje i zvanični dokument iz Osmanlijskog carstva koji govori o tome kako je ova tvrđava učestvovala u odbrani Vranja. Iako je ime tvrđave vezano za Marka Kraljevića koji je tu boravio i koji je utvrđenje koristio za odbranu Vranja od Turaka, arheolozi nalaze dokaze života još iz praistorijskog perioda. Arheološka iskopavanja iz perioda 2003. godine iznela su na svetlost dana i dokaze o postojanju vizantijskog utvrđenja koje se vezuje za cara Justinijana Prvog, a koje je napušteno za vreme napada Huna u VI veku. Od XIII do XV veka pojavljuje se u spisima i dokumentima toga doba, da bi kasnije ostalo sasvim zaboravljeno.

 

Danas, osim delova bedema na kojima je postojala šetna staza, mogu se videti i ostaci kula. Na jugoistoku su ostaci kule manjih dimenzija, dok se na severnoj strani nalaze ostaci kule kvadratne osnove, takozvane branič-kule, koja je po mišljenju arheologa bila visoka oko 30 metara. Unutrašnjost grada se deli na gornji i donji stambeni plato. Na gornjem platou su otkrivena dve cisterne za vodu i tri prostorije manjih dimenzija. Na donjem platou su otkrivene manje prostorije kvadratnih osnova, kao i ostaci crkve, osnove slobodnog krsta sa trostranom apsidom. Arheolozi takođe potvrđuju i nekadašnje postojanje drvenih objekata za stanovanje. 

 

Nažalost, iako je proglašena za nepokretno kulturno dobro i kategorisana kao spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju, ova (potencijalna) turistička atrakcija je u poprilično lošem stanju. Istraživanja na ovom lokalitetu su prekinuta i nema indicija da će uskoro biti nastavljena. Osim što pročitah negde da planovi za obnovu i uređenje lokaliteta postoje, pre neku godinu je prokrčen od šiblja i žbunastog rastinja prilaz, koji vodi od glavnog puta do tvrđave. Tom prilikom su odneti otpad i šut, kojim su lokalci prilaz tvrđavi bili pretvorili u deponiju.

 

Takođe, prava je šteta što tvrđava nije turistički afirmisana jer se do nje veoma lako stiže. Markovo kale se nalazi na starom putu Vranje-Leskovac, a od samog puta gde savetujem da se parkirate, pa do mesta gde počinje kratki uspon do tvrđave, treba prepešačiti nekih 100 metara makadamom. Iskreno se nadam da će ovo mesto u skorijoj budućnosti biti sređeno i više posećeno, jer to zaista i zaslužuje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 3, 2022]

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pogled na Vranje.

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 10, 2022]

Nakon što su Rusija i Kina stavile veto u Savetu bezbednosti UN, članice NATO-a, njih 19, odlučiše da samovoljno sprovedu vojnu kampanju protiv Savezne Republike Jugoslavije, što je bio presedan. Formalno, naredbu za bombardovanje bez saglasnosti i odobrenja Saveta bezbednosti UN, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, generalu SAD Vesliju Klarku, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana. Klark je kasnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku" te da je završeno krajem avgusta te godine. Po mišljenju upućenijih u ovu temu, ideja o bombardovanju već tada je bila stara oko 10 godina, još od vremena kada je Bob Dol tokom posete Prištini kosovskim Albancima obećao nezavisnost.

 

NATO agresiji prethodili su razni zahtevi međunarodne zajednice. Lestvica zahteva, kako je kasnije potvrdila i tadašnja sekretarka SAD Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, kako bi Srbija bila optužena da nije prihvatila sporazum. Prvi navodni razlog za samo bombardovanje bio je taj da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše sporazum u Rambujeu koji je ozbiljno ugrožavao suverenitet SRJ. Između ostalog, u jednoj tačaki sporazuma NATO je zahtevao ulazak na Kosovo i Metohiju i slobodno kretanje kroz celu teritoriju Jugoslavije. Čak je tadašnji predsednik SAD-a Bil Klinton, rekao delegaciji američkih Srba da ono što je ponuđeno Slobodanu Miloševiću ni on ne bi potpisao. Drugi navodni razlog je bila zaštita Albanaca od etničkog čišćenja koje je opisivano kao humanitarna katastrofa. Neposredan povod za bombardovanje SRJ je bio događaj u Račku. 15. januara 1999. godine u selu Račak, srpska policija je likvidirala 45 do zuba naoružanih pripadnika "OVK". Taj događaj je Vilijam Voker okarakterisao i predstavio kao "masakr nad nedužnim civilima". Kasnije, tokom suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu, finski patolog Helena Rante je (između ostalog) potvrdila da je metodom "parafinske rukavice" pronađen nitrat na šakama svih ubijenih "nedužnih civila", što dokazuje da su koristili vatreno oružije.

 

Pod kodnim imenom "Operacija saveznička sila" (Operation Allied Force), u SAD-u zavedena kao "Operacija plemeniti nakovanj" (Operation Noble Anvil), ili u Srbiji (potpuno pogrešno nazvana) "Operacija milosrdni anđeo"? 24. marta 1999. u 19:45 započeto je bombardovanje SRJ. U početku gađani su vojni ciljevi da bi se kasnije vazdušni udari proširili i na privredne i civilne objekte. Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 sedmica agresije nije našao na meti NATO agresora. Razoren je veliki deo infrastrukture, privredni objekti, zdravstvene ustanove, medijske kuće, škole, spomenici kulture, crkve i manastiri... Uništeno je oko 50% proizvodnih kapaciteta Srbije i trećina elektroenergetskog potencijala zemlje.

 

Napadi su suspendovani 10. juna 1999, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu. Sporazum je (između ostalog) obuhvatao povlačenje jugoslovenske vojske, policije i civilne administracije sa Kosova i Metohije. Istog dana u Savetu bezbednosti je usvojena Rezolucija 1244. po kojoj SR Jugoslavija (Srbija) zadržava suverenitet nad Kosovom i Metohijom, ali ono postaje međunarodni protektorat pod upravom UNMIK-a i KFOR-a.

 

Od NATO bombi poginulo je 249 vojnika i 22 policajca, dok broj poginulih civila ni dan danas nije precizno utvrđen. Broj varira od izvora do izvora a barata se sa brojem od oko 2500 ljudi, među kojim je 89 dece. Teže i lakše je ranjeno oko 6000 civila, među njima 2700 dece...

 

--------------------------------

 

Jedan od spomenika podignutih žrtvama NATO agresije nalazi se i u Grdelici, nadomak Leskovca. Spomenik se nalazi odmah pored puta, pored mosta koji je 12. aprila 1999. pogođen sa dve rakete. Srećom, na mostu nije bilo žrtava. Tokom moje posete Most obnove (kako ga danas zovu) nije bio prohodan, jer je ceo taj putni pravac bio pod rekonstrukcijom. 

 

 

 

 

Međutim, u neposrednoj blizini mosta o kome govorim nalazi se i železnički most, most koji je kao nemi svedok ostao da podseća na užasan događaj koji se takođe odigrao aprila 1999. godine. 

 

 

Nastaviće se...

 

[gebee&co 7948 Napisano Novembar 10, 2022]

yogibear  hvala ti.

[yogibear 15440 Napisano Novembar 12, 2022]

Tog nesrećnog 12. aprila 1999. godine agresorski avion NATO-a F-15E je u Grdeličku klisuru poslao četiri projektila vazduh-zemlja AGM-130, čije su detonacije dobro uzdrmale građane Grdelice i njene okoline. Dva projektila su pogodila saobraćajni most o kome sam pisao u prethonom postu, dok su druga dva projektila pogodila putnički voz.

 

Bio je ponedeljak, drugi dan pravoslavnog Vaskrsa kada je putnički voz 393 saobraćao na liniji Niš-Ristovac. Voz je iz Niša krenuo sa 15 minuta zakašnjenja i zbog ratnog stanja niko nije proveravao koliko se tačno putnika nalazilo u vagonima. U trenutku kada je voz prelazio železnički most na Južnoj Moravi, tačno u 11:39 časova, prvi projektil pogađa drugi vagon usled čega se lokomotiva i prvi vagon odvajaju od ostatka kompozicije. Prozori popucaše a vrata izletoše iz štokova na kućama u neposrednoj blizini. Lokalno stanovništvo je odmah znalo da su gađani mostovi. Dok su ljudi došli k sebi i videli šta ih je snašlo, usledila je još jedna detonacija. Kao da prvi projektil nije bio dovoljan, već se neprijateljski avion okrenuo i posle nekoliko minuta poslao i drugi koji je spržio treći vagon, dok je četvrti vagon ostao zavaren za šine. Most nije uništen. Ono što ljudi nisu očekivali, videli su odmah po izlasku iz svojih kuća. Očevici kažu da je bila potpuna tišina - muk. Nije bilo nikakvog zapomaganja, poziva u pomoć, jauka... ničega, dok im se pred očima ukazao pravi užas. Delovi voza, lični prtljag putnika, delovi ljudskih tela... bili su razbacani po celoj okolini. Prvi su na mesto nesreće stigli zaposleni iz Doma zdravlja, policajci iz lokalne stanice, kao i lokalni meštani, a nakon 30 minuta kasnije pristigle su ekipe vatrogasaca i Hitne pomoći iz Leskovca. Iako je borba s vatrom trajala oko sat vremena, usijanim vagonima spasioci nisu mogli da priđu još nekoliko sati kasnije.

 

Zvanično, stradalo je 15 identifikovanih i 3 neidentifikovana putnika, dok ih je 44 ranjeno. Nezvanično, tačan broj nikada nije utvrđen, mnogi nikada nisu pronađeni i vode se kao nestali. Kažu da je Južna Morava nizvodno mesecima kasnije izbacivala delove ljudskih tela. Prema izjavi konduktera voza 393 nakon nesreće, u vozu je broj putnika bio sigurno veći od 50, a među identifikovanim poginulima su bili dete, trudnica, tek venčani mladi bračni par...

 

Do danas je ostala nepoznanica zbog čega je voz sa civilima bio opravdana meta NATO alijanse. Osim SR Jugoslavije koja je napad okarakterisala kao zločin, glas su digla i mnoga udruženja među kojima je i Amnesti Inernešnel, koji je u vezi ovog incidenta izjavio: "...izgleda da je prekršen član 57 protokola I koji traži da se napad otkaže ili suspenduje ukoliko je jasno da cilj nije vojni ... ili ako bi se moglo očekivati da napad za posledicu ima gubitak života civila...".

 

Prema generalu Vesliju Klarku, koji je bio glavnokomandujući NATO snaga u to vreme, voz je išao previše brzo a raketa bila previše blizu cilja da bi mogla da se otkaže. Naveo je da je prva raketa ispaljena sa velike udaljenosti od cilja zbog čega pilot nije bio u mogućnosti da vizuelno prepozna voz. Shvatajući da je voz pogođen ali verujući da može još uvek da završi misiju ispaljivanjem na most sa koga je prošao voz, pilot je u još jednom prolazu ispalio drugu raketu. I ova raketa je pogodila voz. Klark je opisao drugi pogodak kao "neoprezan incident" u kome se voz "kretao u području cilja, skrivajući se u dimu prvog pogotka", naglašavajući da je pilot navodno imao manje od sekunde da reaguje. NATO je u cilju opravdavanja svog napada na putnički voz, u kojem su žive izgorele ili masakrirane civilne žrtve, prikazao video-snimake načinjene kamerama sa samih projektila.

 

Trenutak udara prvog projektila...

 

 

Trenutak udara drugog projektila...

 

 

Na konferenciji za novinare koja je održana dan nakon napada, general Klark je izjavio da je to bio "nesrećni incident zbog kojeg je, kako posadi, tako i svima nama žao" i "to je jedna od onih stvari za žaljenje koje se dešavaju tokom kampanja kao što je ova i svima nama je veoma žao, ali radimo apsolutno najbolje kako bi izbegli kolateralnu štetu." 

 

Nemački "Frankfurter Rundšau" obelodanio je dalju kontroverznost ovog napada izjavivši da je nakon ispitivanja utvrđeno da je video-klip ubrzan 4,7 puta u odnosu na svoju realnu brzinu, stvarajući tako pogrešan utisak brzine voza.

 

U finalnom izveštaju Karla del Ponte zauzela je stanovište da napad jeste bio srazmeran. "Mišljenje komiteta je da je most bio legitiman vojni cilj. Putnički voz nije bio namerno ciljan. Osoba koja je kontrolisala projektile, pilot ili oficir sistema naoružanja, ciljao je most, i usled veoma kratkog vremena, nije uspeo da prepozna dolazak voza dok je prvi projektil bio u letu. Voz je bio na mostu kada je most naciljan drugi put i dužina mosta je oko 50 metara... Mišljenje komiteta da informacija u odnosu na napad sa prvim projektilom ne daje dovoljno veliku osnovu da bi se započela istraga". 

 

Bilo kako bilo, za ovaj zločin niko nikada nije kažnjen. Inače, tog istog dana je po drugi put, sa 14 projektila gađana kragujevačka Fabrika automobila "Zastava", zatim u Kruševcu industrijski objekat "14." oktobar i toplana, u Pančevu rafinerija nafte i to u dva navrata, u Prištini okolina aerodroma "Slatina", rafinerija u Novom Sadu, a u Somboru po peti put skladište "Naftagasa".

 

------------------------------------

 

Oštećeni most je popravljen i ponovo otvoren još u septembru 1999. godine. Na istom mestu, odmah pored pruge je napravljen omanji spomen-kompleks. Simbolično, prostor do spomenika na kome je napisano: "Ne treba se bojati ljudi, već neljudskog u njima", prekriven je pružnim pragovima. Svakog 12. aprila na godišnjicu ovog ratnog zločina održi se prigodna manifestacija tokom koje se na ovom mestu, i kod spomenika o kome sam pisao u postu iznad, polože venci u znak sećanja na nevine žrtve.

 

Ja nisam bio na godišnjicu, ali svakako posetih i ovo tužno mesto, mesto koje od zaborava čuva sećanje na stradanje nedužnih i bespomoćnih ljudi. Neka im je laka zemlja.

 

 

 

 

 

 

 

 

Da ovo mesto ima strateški značaj možda dokazuju i nemački bunkeri iz Drugog svetskog rata. Nalaze se sa obe strane pruge po jedan. Mada sam ih video (obišao) gomilu, zavirih i u ovaj iako su svi identični. O nemačkim bunkerima koji se nalaze pored pruga sam već pisao na ovoj temi. Da se ne bih ponavljao, a ako nekoga zanima, ukratko o njima može pročitati OVDE.    

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 14, 2022]

Jedan od najvećih i najznačajnijih vizantijskih gradova u unutrašnjosti Balkana je arheološki lokalitet iz 6. veka Justiniana Prima (Caričin grad), izgrađen 7 kilometara od Lebana, na jugu Srbije. Podigao ga je veliki ktitor, car Justinijan I, koji je rođen na tim prostorima, a poznat je i po tome što je završio izgradnju čuvene Crkve svete mudrosti, danas džamije Aja Sofija u Istanbulu.

 

Grad je podignut na stenovitom platou najviše nadmorske visine 395 m, na ušću Caričinske u Svinjaričku reku. Opasan je moćnim bedemima sa kulama, a na jugu, na najnižem delu – i vodenim rovom. U bližoj okolini nalazile su se tri utvrde za zaštitu. U grad se ulazilo sa južne i istočne strane, kroz tri monumentalne kapije sa kulama. Na najuzvišenijem mestu u gradu sagrađen je Akropolj – sedište crkvene uprave, a tu je otkrivena velika katedralna crkva sa tri apside, atrijumom i krstionicom, koja spada u red najmonumentalnijih spomenika vizantijske arhitekture na Balkanu. Otkrića poput carskih pečata i staklare jedinstvena su otkrića na ovim prostorima.

 

U središnjem delu ističe se centralni kružni trg gde se odvijao javni život grada, čije su ulice bile popločane pravougaonim krečnjačkim pločama i okružene radnjama sa pokrivenim tremovima i lučnim arkadama, gde su zanatlije nudile svoju robu. Ostaci fortifikacija, ulica, bazilika, javnih i privatnih građevina, bedema, sistema vodosnabdevanja sa akvaduktom (dugim 17 km!) i velikom cisternom, ali i podni mozaici u luksuznim objektima čine, ovaj lokalitet jednim od najznačajnijih spomenika antičke arhitekture i urbanizma. Blizu trga otkopana je trobrodna bazilika sa kriptom, a pronađeni su fragmenti podnog mozaika i fresaka. Jugoistočno od foruma bila je treća crkva, krstoobrazna bazilika sa atrijumom.

 

Arheološka iskopavanja na lokalitetu Caričin grad započeta su 1912. godine i ona, sa izvesnim prekidima, traju i danas. Nova faza u sistematskom naučnom istraživanju Caričinog grada započeta je 1978. godine, kada se istraživanjima priključuje Francuska arheološka škola iz Rima. Do danas su otkrivena četiri prstena bedema, osam bazilika, brojni javni objekti, terme, centralni trg, ulice sa porticima, akvadukt, velika cisterna, vodeni toranj, brana sa jezerom, zanatske peći, kao i mreža fortifikacija u blizini grada. Nađeno je mnoštvo pokretnog arheološkog materijala: predmeta od pečene zemlje, metala, stakla, kosti, kao i novac koji ilustruju život u gradu. Ono na šta sam već navikao na ovakvim lokalitetima je to da prelepe mozaike nije moguće videti, jer su zbog očuvanja prekriveni peskom.  Zaista mi nije jasno da ne postoji način da mozaici budu zaštićeni (kako god), a da ih je u isto vreme moguće i videti. Samo jedno malo parčence podnog mozaika je otkriveno pa sam njega i fotografisao.   

 

Caričin grad je nažalost živeo veoma kratko – svega 80 godina. Podignut 30-ih godina VI veka, srušen je već početkom VII veka – u naletu Avara i Slovena. Tada su porušeni gradovi, fortifikacije i ukupni sistem vizantijske vlasti.

 

Bez obzire da li ste ljubitelj antike ili ne, ovaj lokalitet vredi posetiti. Šetnja (još uvek) popločanim ulicama nekadašnjeg Akropolja verujem da retko koga ostave ravnodušnim. Od glavnog puta pa do lokacije uzbrdo vodi nekoliko stotina metara korektnog makadamskog puta, tako da prilaz samom lokalitetu bilo kojim motociklom ne bi trebalo da bude problem.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

  

[yogibear 15440 Napisano Novembar 14, 2022]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

Kao i obično, nekada tek po dizanju drona postanem svestan veličine, oblika i uopšte grandioznosti mesta na kome se nalazim. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pronađoh i jednu lepu 3D animaciju putem koje se virtuelno možete prošetati kroz grad o kome sam pisao. 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 18, 2022]

Nadomak Niša, na brdu Čegar kod sela Kamenice, podignut je spomenik vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim hrabrim vojnicima koji su se dostojanstveno borili i poginuli na ovom mestu.

 

Kako je oslobođenje Niša u Prvom srpskom ustanku bilo među prioritetima, 31. maja 1809. vojvoda Stevan Sinđelić se sa 4000 vojnika pozicionirao baš na ovom brdu. Nakon dugotrajne i teške borbe, mnogobrojnija Turska vojska uspela je da zauzme šanac. Uvidevši da su im snage pred pucanjem, Sinđelić je svoje saborce oslobodio zakletve (dužnosti), ali oni su ipak rešili da do zadnjeg trenutka ostanu uz svog komandanta. Sačekavši da mu priđe što više Turaka, Sinđelić šalje hitac u pripremnjenu barutanu. Pobivši mnoštvo osmanlija i uz strahovitu eksploziju, Sinđelić gine sa svojim hrabrim vojnicima i odlazi u večnu slavu.

 

Malo opširnije o ovoj bici i događajima posle nje, odnosno kako je nastala Ćele-kula, pisao sam OVDE.

 

-----------------------

 

Prvo obeležje ove čuvene bitke iz Prvog srpskog ustanka, spomenik koji se na ovom mestu nalazio bio je u obliku omanje piramide od granita i prvi je spomenik podignut u oslobođenom Nišu. Na njegovom otkrivanju, šest meseci nakon oslobođenja Niša, prisustvovao je i knez Milan Obrenović lično. Danas spomenik izgleda drugačije. Podignut je odmah iznad prvobitne spomen-kosturnice i ima oblik kule - simbola srpskog vojnog logora. Kula je otkrivena juna 1927. godine povodom proslave pedesetogodišnjice oslobođenja Niša od Osmanskog carstva. Prilazno stepenište ka donjem delu spomenika izgrađeno je od kamenih blokova sa Vinik kapije iz Niške tvrđave, koju je vojska porušila 1927. godine zbog izgradnje železničke pruge. Topovi postavljeni pored potiču iz cerske bitke. Mesto iznad niše u kojoj se nalazi stari spomenik, od 1938. godine obogaćuje i bronzana bista Stevana Sinđelića. Unutar kule nalaze se spiralne stepenice koje vode do vrha sa kojeg se pruža zanimljiv pogled na okolinu. Obratite samo pažnju tokom boravka na vrhu jer zna da bude dosta osa. Utočište su našle u šupljinama ispod limenog krova. Inače, ovaj spomen-kompleks je proglašen za spomenik kulture od velikog značaja za Republiku Srbiju.

 

Malo je verovatno da ćete posetiti ovo mesto a da nećete naići na Selomira Markovića, sedog čoveka koji dobrovoljno čuva, održava kompleks i pripoveda o bici na Čegru još od 1988. godine. Što je bio legendarni deda Đorđe, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, to je čika Sele ovde na Čegru. Rado će vam ukratko ispričati mnoštvo zanimljivosti vezanih za bitku i čuvenog vojvodu Sinđelića.

 

"Slušao sam vrisak s mutne Drine, čuo sam jauk Hercegovine, od Niša, Skadra i Prizren grada, kako mi srpsko pleme strada"  - obično ovim stihovima nepoznatog autora iz vremena Prvog srpskog ustanka svoju priču započinje čika Sele, na čijem gostoprimstvu sam iskreno zahvalan. A svim našim herojima palim za slobodu, NEKA JE VEČNA SLAVA I HVALA!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 18, 2022]

Samo nekoliko stotina metara dalje od spomenika na Čegru, tačnije u njegovom podnožju kod Donjeg Matejevca, nalazi se crkva Svete Petke. Prema predanju, neposredno pred boj, upravo u toj kamenoj crkvici se sa svojim ustanicima pričestio i vojvoda Sinđelić. 

 

Crkva je podignuta na temeljima stare bogomolje koja datira još iz perioda Rimskog carstva. Crkva je dug period, sve do njene obnove bila porušena. Tada je svetinja podignuta gotovo od temelja, uz arheološka nalazišta koja su potvrdila postojanje ranijeg crkvenog objekta na tom mestu. Zidana je od kamena, a pri temelju mogu se videti kameni blokovi koji datiraju još iz antičkog doba, sa urezanim keltskim krstovima i raznim obeležjima, dok ima i rimskih i vizantijskih opeka. Ono što nažalost nisam uspeo da vidim jer je crkva bila zaključana, je časne trpeza. Njen osnov je nekadašnji rimski žrtvenik na kome se i dalje vidi natpis: I. O. M. VAL. DOMETIANUS EX. V. S. P.

 

Skromno kao monah Melentije, koji je po predanju ovde živeo, crkva Sv. Petke čvrsto je istrajala na braniku srpskog nacionalnog bića u vreme turske okupacije. Zbog svoje starine, predanja koje se za nju vezuju, ali i samog mesta gde se nalazi, crkvu često obilaze posetioci iz Srbije, ali i iz celog sveta.

 

Do crkve se veoma lako stiže. Na obodu parkinga kod spomenika na Čegru, nalazi se tabla sa putokazom koji upućuje na makadamski put koji vodi ka svetinji i česmi Svete petke. Ne savetujem da se do dole ide motociklom jer je nagib malo veći, put je nešto lošiji pri kraju, a i radi se o svega nekoliko stotina metara pešačenja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[yogibear 15440 Napisano Novembar 20, 2022]

Još jedan u nizu spomen-parkova koje sam obišao je svakako i Popina, u narodu poznat i kao "Snajper". Spomen-park Popina podignut je u sećanje na Popinsku bitku oktobra 1941, verovatno poslednju zajedničku borbu pristalica monarhije i pristalica komunizma (četnika i partizana) protiv fašista. Spomen-park Popina projektovao je Bogdan Bogdanović, na uzvišenju pored Popinske reke u mestu Štulac, između Vrnjačke Banje i Trstenika, a građen je od 1978. do 1980. godine.

 

Na tom mestu su 13. oktobra 1941. godine Trstenički partizanski odred i Dragosinjačka četa Kraljevačkog odreda vodili žestoku višečasovnu borbu protiv delova petostruko nadmoćnije 171. nemačke divizije. Ova bitka je ostala poznata kao jedna od prvih frontalnih borbi partizana i okupatorskih snaga a verovatno je i poslednja udružena borba pristalica komunizma i monarhije protiv fašista. Ova bitka je predstavljala uvod u masovnu odmazdu okupatora nad stanovništvom Kraljeva i okoline, kada je u periodu od 15. do 20. oktobra 1941. streljano više hiljada talaca.

 

Bogdanovićevo poslednje delo iz oblasti memorijalne arhitekture građeno je od jablaničkog granita. Bogdanović je bio autor i Kamenog cveta - spomenika žrtvama koncentracionog logora Jasenovac, Spomenika jevrejskim žrtvama fašizma i palim borcima na Jevrejskom groblju u Beogradu, Spomen-parka Slobodište na Bagdali u Kruševcu, Partizanske nekropole u Mostaru i mnogih drugih.

 

Spomen-park Popina je mirno i tiho mesto na proplanku do kojeg se veoma lako stiže. Od uređenog parkinga pored glavnog puta pa do lokaliteta, treba prepešačiti svega par stotina metara. Osim istorijskog, kulturnog... značaja ovog mesta, sama kompozicija interesantnog spomenika pruža ljubiteljima fotografije mnoštvo mogućnosti da zabeleže neke zanimljive kadrove. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kojekuda po Srbiji – Google My Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

Kojekuda po Srbiji

 

[aca-pn 6308 Napisano Novembar 21, 2022]

Ovo mesto sam posetio pre 10tak godina, sasvim slučajno sam ga video sa puta i svratio. Tada je bilo totalno neuredjeno i obraslo, drago mi je da se neko potrudio malo oko lokaliteta.

[punisa 16 3714 Napisano Novembar 21, 2022]

I ja sam ga slucajno video i obisao,krajnje neobicno mesto. Trstenicani kazu da je to na neki datum u godini mesto okupljanja okultnog drustva,sa kapuljacama itd... isto tako je mesto gde se za 1 maj u okolnoj sumi rostilja. Inace je okolna suma gotovo netaknuta a opet ima trasiran put za setnju. Vredi videti.

[yogibear 15440 Napisano Novembar 26, 2022]

Nekih desetak kilometara od Vrnjačke Banje, nadomak Trstenika i u ataru sela Prnjavor, nalazi se zadužbina najpoznatije srpske udovice. Manastir Ljubostinja je nastao kao spomen knjeginje Milice na mesto gde je još kao devojka - tada Milica Nemanjić, prvi put ugledala kneza Lazara. Želeći da na taj trenutak i njihovu ljubav sačuva večno sećanje, knjeginja Milica donosi odluku da umesto obične crkve podigne velelepni hram. Ako se tome dodaju i brda Gledićkih planina koja okružuju manastir, kao i Ljubostinjska reka koja protiče u neposrednoj blizini... dobijamo lokaciju koja izgleda gotovo nestvarno.

 

Radovi na temeljima manastira započeti su 1388. godine, godinu dana pre Kosovskog boja. Radovi su završeni i crkva je živopisana između 1402. i 1405. godine. Manastir Ljubostinja sa hramom posvećenim Uspenju Presvete Bogorodice predstavlja pravo remek-delo moravske arhitekture. Prvo što će svakom posetiocu privući pažnju prilikom pogleda na spoljni deo hrama su svakako njegove prepoznatljive rozete. Po svemu sudeći majstor je posebnu pažnju posvetio spoljnom delu crkve, koja je po mnogima, moravsku arhitekturu dovela do savršenstva. Kameni prepleti, razni ornamenti i raskošne rozete u obliku procvetalih ljiljana i drugih floralnih oblika, ukrašavaju ovaj hram sa svih strana. Letopisi beleže da je vladarka obilazila i sa mnogo pažnje nadgledala radove neimara.

 

U periodu od Kosovskog boja, nakon pogibije cara Lazara 1389. pa do 1393. i ustoličenja njenog sina, despota Stefana Lazarevića na srpskom prestolu, carica Milica vladala je Srbijom kao regent. U Ljubostinji je provodila većinu svog vremena pa je praktično manastir bio stecište preostale vlasti i diplomatije u Srbiji. Kao poslednja zadužbina Nemanjića, ovim manastirom je, kako pišu naši istoričari, stavljena kruna na Miličinu delatnost očuvanja i nastavljanja nemanjićkog i Lazarevog kulturnog, duhovnog i političkog nasleđa.

 

Dolaskom njenog sina na vlast, Milica se zamonašila i dobila ime Evgenija. Nakon fatalnih gubitaka na Marici (1371) i Kosovu (1389), kneginjina zamisao bila je da to zdanje primi udovice iz srpskih plemićkih porodica. Tako je osnovan prvi ženski manastir u Srbiji. Prva među njima bila je despotica Jelena Mrnjavčević, udovica Uglješe Mrnjavčevića, koja se posle Maričke bitke i smrti supruga zamonašila i uzela ime Jefimija. Dve vlastelinke, Milica (Evgenija) i Jelena (monahinja Jefimija), nastavile su i ojačale svoje prijateljstvo kasnije u zajedničkim monaškim danima, kada je upravo u Ljubostinji Jefimija izvezla Pohvalu knezu Lazaru. Zadužbina kneginje Milice, manastir Ljubostinja je zahvaljujući kneginji i njenoj prijateljici monahinji Jefimiji ostao upamćen i po prepisivačkoj školi.

 

Postoji i legenda o ovim dvema ženama, kneginji Milici i despotici Jeleni, koje su provele dosta godina živeći zajedno i pomažući jedna drugoj u vrlo važnim životnim, ali i političkim pitanjima. Legenda kaže da je monahinja Jefimija umrla pre kneginje Milice, te da je kneginja Milica dala da sahrane njenu najbolju prijateljicu u sarkofag koji je sebi namenila. Na tom sarkofagu je između ostalog bio uklesan i cvet ljiljana, koji je priznati simbol nevinosti i čistote, koji se često vezuje i za Bogorodicu. Knjeginja Milica i despotica Jelena su umrle i sahranjene u ovom manstiru i to monahinja Evgenija (kneginja Milica) na levoj strani u odnosu na ulaz, a monahinja Jefimija (despotica Jelena) na desnoj strani.

 

Godine 1418. Ljubostinja postaje muški manastir. Manastir je odigrao veliku ulogu za vreme Austrijsko-turskog rata i Kočine bune (1788-1791), kada su ljubostinjski monasi pomagali Austrijancima protiv Turaka. Upravo odavde je srpski narod pozvan na ustanak koji je i ugušen, a Turci su iz osvete zapalili i opljačkali manastir prvih dana maja 1788. godine. Da tragedija bude veća, tokom skrnavljenja manastira Turci su u zidu iza jedne ikone pronašli tajnu riznicu u kojoj je knjeginja Milica čuvala svoje blago. Među opljačkanim dragocenostima bila je i 400 godina sakrivena kruna cara Lazara. Turci su je iz Ljubostinje odneli u Istanbul, gde se i danas nalazi. Podatak da se kruna cara Lazara nalazi u Istanbulu pronalazio sam na dosta mesta, ali nažalost ništa više od toga. Uporno pokušavam da saznam gde, da li je izložena u nekom muzeju, da li je moguće videti, bilo šta... Ovom prilikom želim da zamolim da ako neko zna nešto više o tome, neka napiše, javi... kako god.  Da se vratimo na priču... Nakon Turskog paljenja i pljačke Ljubostinja je opustela, ali je čak i prazna opljačkana još jednom, 1804. godine, neposredno pred Prvi srpski ustanak. Tokom devetnaestog veka manastir Ljubostinja uživa veliku naklonost vladarske dinastije Obrenović, čiji su ga članovi darivali u više navrata. U vreme kneza Miloša Ljubostinja je obnovljena.

 

Danas je Ljubostinja ženski manastir, na čijem čelu je igumanija, a u njemu boravi čak blizu 50 monahinja. Manastirski kompleks uz glavnu crkvu koja je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, čine i: crkva posvećena Svetom Velikomučeniku Georgiju, stari konak i takozvani Milošev konak. 

 

Kao spomenik kulture od izuzetnog značaja, poslednja zadužbina Nemanjića, mauzolej kneginje Milice i kosturnica sa preko trideset otkrivenih monaških i plemićkih grobova, Ljubostinja od 1979. uživa najviši stepen zaštite Republike Srbije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kivot sa netruležnim moštima knjeginje Milice

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...