Da li je neko imao iskustva sa Rothewald markom alata, koliko vidim sistem je kao premija proizvodi u maxi-u https://www.louis.de/en/katalog/marken/rothewald/432 Zelja mi je da opremim garazu nekim polu-profesionalni alatom, za moje potrebe Unior kvalitet je preskup ali opet ne bi ni kineski krs koji ce se pokvariti posle par koriscenja. Sve pohvale i sugestije su dobrodosle, nisam gadljiv ni na druge marke

Mene je izaslo 400e kompletna generalna (hilzna, karike, gumica, lanac, bregaste...) i majstor posle ovog nov agregat. Svaki dominator trosi ulje cak i nov sve do 300ml na 1000km je normalno. Pucanje iz auspuha je normalna stvar ako je lose nastelovan karburator ili ako ima deo sa ekologijaom pored cilindra. Potrosnja je oko 5l - 6l sve preko toga je neustelovano a ispod lovacka prica. Za frajlauf ne znam ali sigurno nije preko 100e, posto dominatora ima ko pleve a taj agregat se ugradjivao u sve i svasta. U sustini jedan jako robustan i izdrzljiv motor koji dosta dobro trpi neodrzavanje i moras bas dobro da se potrudis da ga pokvaris.

@piki Neko mi rece da se tako transportuje plin ili neki drugi gasovi.

Između Goria i Tbilisia autoput prestaje i počinje magistralni put, neka zabava počinje, ljudi ovde voze dosta ofnazivno gde god se pojavi dovoljno mesta da vas obiđu obići će vas bilo da je levo desno gore dole. Doduše u tim trenutcima sam se osećate bezbednije nego kad vas nasi vozači obilaze na Ibarskoj. U jednom momentu ispred sebe vidim auto i devojku koja puši i drzi glavu kroz prozor na levoj strani Kako bre ova vozi, obilazim je i vidim da je desni volan, a kasnije mi objasniše da je ovde pola pola levi i desni zbog uvoza iz Japana... Inače od pre par godina su uveli strožiju saobraćajnu kontrolu i malo smirili saobraćaj a pre toga je bio mad max na putevima, doduše i dalje dosta njih nema branike a ni ulubljena vrata ne manjkaju... Stigoh do Tbilisja sad jos samo da nađem hostel. Kao po pravilu opet ulećem u spic i počinje rvanje sa ostalim vozačima. Ubrzo uviđam da pešake niko nepoštuje i njima se ne staje da predju ulicu već pretrčavaju između vozila kad uspeju i da je ofanzivna voznja i ubacivanje kad stigneš sigurnije od normalne (evropske voznje). Nastavljam sa probijanjem kroz guzvu malo po trotoaru malo između kola izvlačim se iz špica i dolazim do ulice sa hostelom, koji iz nepoznatog razloga ne postoji, čak ni posle pola sata vrtenja okolo po svim mogućim uličicama oko tog mesta ne nalazim nikakvu tablu a ni prolaznici ne zanju o čemu pročam. Okrećem ka drugom hostelu (stari centar Tbilisija) lavirint od ulica stajem u jednoj od njih i produzih dalje pešaka ka slepoj ulici u kojoj bi trebalo da je hostel. Mali uspon i tu je Friends Hostel, raspitah se za cenu 15 larija 8-mo krevetna soba moze samo da negde stanem, nego gde da parkiram bike. Ma tu ispred reče recepcionerka. Doterah motor ona se drzi za glavu koji crni bike to je motor x). Dogovorismo se da parkiram ispod terase uz garazu naša je nikom ne smeta. Raspakovah se na prvi sprat sredih krevet i završih dan uz priču sa ljubaznim osobljem i gostima. (sledi nastavak)

Pošto sam završtio sa Kutaisije krećem putem Gori-a rodnog mesta Staljina, do tamo bi trebalo da je autoput. Uključujem se na put a u daljini jučerašnje planine. Put u početku deluje dobro ali to ubrzo prestaje i počinju radovi na putu tj izgradnja autoputa. Vozila počinju da se gomilaju i tempo se usporava mestimično se vozi kroz makadam i sljunak. U jednom trenutku ispred mene se uključuju policiska kola a ubrzo posle toga počinje i asfaltni put. Oni se pomeraju u stranu i voze pola po putu pola van puta i mašu mi da ih obiđem. Pošto je to čest gest na ovim putevima prihvatam i obilizaim ih, naravno po punoj liniji, što im je cilj. Trube i mašu da stanem. Meni mrak na oči ne znam šta da očekujem u glavi mi samo ode dozvola i još koješta. Izlaze dva pandura i počinje objašnjavanje rusko-engleskim stilom. Pokušavam da se pravim blesav kako ne razumem ali vidim da neće proći, prelzim na podmićivanje ali ne prihvataju. Mirim se sa sudbinom da sam najebo i gledam koliko će da me košta zadovoljstvo, pandur odlazi do kola kuca u komp i donese račun od 20 laria, preračunavam u glavi 1000din za preticanje na punoj dobro sam prošo. Pitam ga šta sad da radim sa ovim kaze idi u nacionalnu banku i daj njima oni će sve da ti srede. Posle toga se spakovaše i odoše opet na isto mesto odakle su izleteli ispred mene... Zanimljiv detalj na tunelu. Nastavljam dalje oko mene se predeli polako menjaju planine se smanjuju i prelaze u ravnicu. Na jednom od sledecih stajanja u brzini zaboravljan da vratim naocare i krecem ubrzo shvatam da ne vidim baš najbolje vraćaj se nazad trazi gledaj nekako pronađoh naočare nastavljam dalje. Ostaci nekadašnjeg sistema za navodnavanje Uskoro se put poravlja i ponovo je autoput. Stizem do Gori-a malo se vrtim po gradu pokusavajuci da nađem muzej i stajem ispred neke zgrade, prođoše mi par starijih ljudi i poče priča odakle si kuda ćeš koji je motor kolko troši i tome slično, pomogoše mi oko lokacie muzeja i ubrzo se nađoh ispred njega. Nakon što sam se smestio na parkingu prvo što mi je privuklo pažnju bio je Staljinov lični blindiran vagon težak 81 tonu. Koristio ga je od 1941 na vamo, sa njim je bio na Jalti na konferenciji kao i u Teheranu na konferenciji. U muzej je stigao nakon što je spašen sa Rostov-on-Don depoa 1985. Otvorena vrata uspentrah se unutra i počneh da slikam i razgledam. Priđe mi zena i upita me imam li bilet? Naravno da nemam onda tutanj napolje dok ne nabavis. Upitah je gde da nabavim kartu a ona bi ljubazna pa me odvede do bileternice. Kupih kartu koja beše oko 10 laria, raspitah se kod čuvara gde mogu da ostavim jaknu i kacigu pokaza separe prekoputa njih, ostavih stvari i krenuh na pravi sprat. U holu beše gomila ljudi okupljena oko stola sa hranom i pićem, mora da je neka tura, uzdržah se da ne priđem i posluzim se Kod vrata mi otkucaše kartu i uđoh u ogromnu salonsku sobu podeljenu na tri celine vratima. Unutra je izložena kompletna istorija Staljina od mladih dana preko revelucionarskog rada do poznih godina i vođstva Sovjetskog saveza. Model propagandne štamparije Staljinov lični sto, poklon od Kremlja Jedna od 12 posmrtnih maski Nakon ovoga nastupa soba sa poklonima Nakon ovoga izađoh ispred vrata na koja sam ušao u prvu sobu. Dok sam silazio zapadoše mi za oko par detalja. Polako silazim niz stepenice kupum jaknu i izlazim napolje. Ispred muzeja se nalazi mali drveni paviljon u kome je rodjen Staljin 1878 i gde je proveo prve 4 godine. Kuća je dupleks u kojoj je Staljinov otac iznajmljivao sobu sleva i potrum u kome je držao radionicu za proizvodnju cipela. Privodim kraju posetu muzeju i polako hvatam kurs ka Tbilisiju. Provozah se još malo po gradu pored pijace i svih pekara i na izlazu iz grada sa leve strane vidim znak sa nacionalnom hranom mrtav gladan ne razmisljajuci stajem i kupujem, kad ono puška nije specialitet nego lebac beli što liči na njega. Stojim pored motora i kidam hleba a malo dalje čiča sa unukom se smeje, klimamo jedan drugom glavom, mogu misliti kako sam izgledao x). Završih pola hleba mahnuh im i produzih dalje. Merkam na koju ću pumpu negde ima negde nema benzina i ubodoh jedan cirkus. Vadim čep reko full, gleda me čovek i pita kolko litara. Otkud znam koliko sipaj za 10 larija. Sačeka pare pa viče čoveku za kasom puštaj i nasu mi 10 larija. Nije do vrha iz par puta i nekoliko kovanica doterasmo do vrha sve po principu daš pare spiamo. Malo dalje stoji šleper sa neobičnom robom. (sledi nastavak)

16 septembar Dok čekam doručak na prozoru mi paznju privlači kutija šibica Doručak malo mršav u ondosu na onaj u Istanbulu kuvano jaje malo sira i salame kao da su sankcije ali šta je tu je. Nakon doručka se pakujem i spustam stvari niz stepenice proklinjući sebe što sam poneo toliko nepotrenih stvari. Dok se pakujem prilazi mi mlađan momak 25god - 30god i započinjemo razgovor, ispostavlja se da je Izraelac i da obilazi Gruziju dzipom, na moje pitanje jel se dovezao do ovde, nasmeja se i podseti me da je nemoguće stići u Izrael ničim drugim do avonom, i da je ovde iznajmio dzip. Raspitah se oko Mestije čime se on oduševi i posavetova me šta da obiđem i gde bi moga da ostanem uz to mi napomenu da je vremenska prognoza za tamo vrlo labilna i da su nagle promene česta pojava, pritom je juče bio odličan dan. U sebi se mislim sad to saznajem kad sam već promenio putanju... Završismo razgovor a ja produžih da vidim šta ima po gradu i oko grada. Pokušavam da dođem do Bagrati katedrale ali mašim ulicu, malo dalje viđam staru maršutku (ko to tamo peva) U povratku pogađam pravu ulicu sa blagim usponom od 45 stepeni Katedrala Dormitona ili Kutaisi katedrala, u narodu poznata kao Bagrati katedrala, izgrađena je početkom 11-tog veka u gradu Kutaisi, Imereti regija. 1692 Otomanske trupe su napale Imereti kraljevstvo i porusile katedralu. Konzervacija, restauracija i arheoloska iskopavanja su započeta 1952 u vreme Sovjetskog saveza, 1994 je uvršćena u UNESCO a 2012 je konačno obnovljena i otvorena za javnost. (sledi nastavak)

Jedan poznanik drzi servis automatskih menjaca, kaze da se kod pojedinih zf menjaca po fabrici ulje nikad ne menja i oni su predvidjeni da traju nesto jace od 100k km a u pitanju su nemacka kola... Tako da treba malo razmisliti mozda i ranije menjati (nece da skodi) a ne slepo verovati u intervale i reklame. Inace par drugara koriste ovaj elf i prezadovoljni su, u pitanju su cb 500 I gpz 500

@NaMi Shatili nisam stigao obici ali kad vidim vase slike jos vise mi je krivo zbog toga @Kayaba Taj agregat je neunistiv samo dolivas ulje i redovno ga menjas i tako mozes gde hoces, svuda me je izneo bez ikakvog problema a bilo je svega

@Sveti Atila Nije sve kao sto izgleda, znam dosta ljudi koji su ove godine solo obisli Iran bez problema, naravno treba se drzati podalje od granice ostatak zemlje je miran.

@NaMi Ladno kad sam i vas putopis preliso pre polaska Kakva li je tek 2010-te bila avantura sad se Gruzija dosta civilizovala i uredila pogotovu putevi i saobracaj od skora Inace jel ste uspeli da prodjete taj deo puta?

Mrak je skroz pao a Kutaisija nigde na vidiku posle skoro sat vremena voznje dobrim tempom po krivudavom putu dolazim do prvih obrisa Kutaisija u daljini, jos pola sata i u gradu sam. Sad samo da nadjem hostel, pada jedno vrtenje po gradu i opet nalazim neki drugi a ne predvidjeni. Penjem se do recepcije i počinje šou. Imate sobe? Ima jel ste rezervisali i koliko dana? Ne 1 dan koliko je nocenje. 21e i pokazuje dvokrevetnu sobu. Imate nešto sa višekreveta jeftinije Vodi me u drugu sobu opet ista cena. Snimim komp na recepciji može google transalte, može počinjem da kucam na engleskom prevodi se na ruski ali i pored svega toga ne uspeva da me razume. Šta ćemo žena već nervozna ne zna kako da mi ugodi okreće vlasnika hostela koji zna engleski. Čovek se javlja šta je problem 21e za veče mnogo je, jel ima nešto jeftinije Pa nije to nije za veče nego za 3 dana. Kolko je za veče 7e Moze prodato. Vraćam telefon on joj objasni šta hoću i dobih onu dvokrevetnnu sobu. Hostel Star 7e (15gel) noćenje po čoveku + doručak parkiranje ispred na trotoaru. Pristojan smestaj.

Posle odmora krećem putem Kutaisija preko Zekari prevoja (2,226m) za koji opet pogrešno predpostavljam da je makadam. Na pola puta asfalt naglo prestaje sa leve strane izletiše pravo kapija a sa desne šumarski dom. Tu me sačekaše šumari sa pitanjima gde ćeš šta radiš dadoše mi da se upišem na neki papir ako hoću u dalje i otvoriše mi kapiju. Krećem uzbrdo i počinje veselje blatnjavi put protiv 90% asfaltnih gumama U jednom trenutnku malo brže vozim nego što je treba a iza krivine krateri. Počenje rodeo nekako uspevam da ukočim, u mestu gubim ravnotežu ne uspevam da zadrzim motor i pravac blato. Opet skidaj sve, podižem ga i počinjem da vraćam stvari nogar tone u blato motor se prevrće a ja gorim. Srećom zbog otvorene nogare uspeh da ga podignem bez skudanja stvari. Nastavljam dalje oko mene povremeno vidim poneki katun i čobane sa ovcama i kravama. Pri samom vrhu prevoja počinje voznja kroz oblak i temperatura naglo pada to te mere da počinjem da se smrzavam. Ambijent je neverovatan kao iz neke bajke. Usput izbegavam krave a ponegde bežeći trče pored mene. Tokom spuštanja magla se pojačava a sa njom i šuma sa krajnje "neuobičajenim" ukrasima koji me prate većim delom puta. Negde usput uočavam interesantan izvor pored puta, malo stajem da se odmorim i očistim pred ulazak u civilizaciju. Na kraju spusta počinje regularan put sa kućicama i resotranima. Vozim dalje sad već po sumraku, kad mi neko pored punkta maše da stanem. Već izmoren od rvanja po planini prolazim bez stajanja pogledaše me ljudi nikom ništa. Izgleda da je ovo punkt za odjvaljivanje iz parka. (sledi nastavak)

Umesto gornjim putem greskom (srećom) sam krenuio donjim koji se ispostavilo da je pun pogodak, preračunavam na karti i nova ruta je napravljena. Put je sad skroz presao u mestimični makadam i zemljani put povremeno izrovan od terskih vojnih kamiona, dzipova i maršutki. Dzamija jedan od retkih prizora u Gruziji mogucih samo uz samu granicu. Sa porastom nadmorske visine menja se vegetacija i put postaje manje izrovan Jedan od mnogobrojnih kamiona na putu, kao i ostali i on je prevozio velike količine sena. Prelazim Goderidzi prevoj i započinjem psuštanje Nedaleko odavde se napravila guzvica i zakrčenje kolko sam mogao da vidim dok sam se provlačio pored kolone neko je lepo sleteo sa kolima u provalio. Silaskom sa planine ponovo počinje asfalt i malo ravnice. Sledeca stanica pumpa. A šta Gruzici najviše vole BMW a ako je M serija to je tek ekstaza. Po tim stvarima ovde se čovek prosto oseca kao kod kuće. (sledi nastavak)

15 septembar Pogled sa prozora posle kišovite noći napolju je jutro relativno vedro sa prognozom nagomilavanja oblaka i kiše iznad Batumija u popodnevnim časovima. Na brzaka se pakujem i pravac šetnja do Crnog mora Batumi je poznato turističko mesto, od 2010 postao je mali Dubaji sa novim soliterima i parkovima, pored toga ovde se nalazi i najveca otvorena botanicka basta na svetu koja se prostire na 108 hektara. Vreme se pogoršava tako da ubrzo krećem dalje, zbog loše prognoze menjam plan puta umesto za Mestiju krećem putem Kutaisija i Zekari prevoja, ali jedno je plan a drugo praksa Jedna pred polazak Malo voznje kroz grad i izlazim na put za koji sam ubedjen da je pravi, navigacija ko to još proverava Put solidan priroda fenomenalana malo vozim malo pauziram i uživam Krave pored puta su ovde normalna pojava pa se i na to dodatno mora obratiti paznja pogotovu kad stoje na sred puta. Prošlo je već neko vreme od kako sam započeo putovanje pa je i zamena ulja došla na red, stajem i koristim priliku da se "zahvalim" Hondi na celih 2l ulja na 2500km - 3200km servisnog intervala (zavisno od voznje) ko da vozim trkaću mašinu. Silazim u presušeno korite reke i oprobavam se u off-u sa pretovarenim motorom, prvi breg i prvo "spustanje" motora. Sad počinje zabava da ga dignem natovarenog ne mogu, a moj Dominator ima gadnu naviku da pljucka gorivo na čep od rezervoara kad je napunjen do vrha u lezećem polozaju U ovakvim trenutcima se setim sa osmehom onog snimka kako zena dize motor od 300kg koji lezi i svih caffe racer-a sa tom pričom ali praksa je malo drugčija . Šta je tu je skidaj sve sa motora i diži kako znaš i umeš +180kg. Pošto sam ga digo i oslobodio svog tereta red je da se malo oprobam okolo, ali čekaj nisam skinuo sve gurtne, "cangr" kasno puče gurnta i umota se oko toča sva sreca bez posledica. Malo voznje okolo nalazim patrljak na kome se nalazi kukica i uspevam da zakrpim duži kraj. Pošto sam se kvalitetno spakovao sad sam sve kvalitetno raspakovao da dodjem do alata i ulja. Terenska zamena ulja. Posle ovog spustanja menjam raspored težne i sve teške stvari dižem u gornju torbu, tako da u bočnim torbama skoro da nema ničega jedva mogu da se zakace sastrane. Nastavljam dalje na putu više ne leži tako dobro u krivinama ali van puta dosta bolje dok ne ljuljas previse Put polako ali sigurno prestaje i pretvara se u neki makadam umesto u autoput, daj da proverim navigaciju, u pa ja sam ceo dan vozio u pogrešnom pravcu... (sledi nastavak)

14 septembar Današnja prognoza biće kiše tu i tamo. Pakujem se na brzinu i krećem, današnji cilj Gruzija Batumi i 600km magistrale do tamo. Polako prolazi podne nisam nista jeo i već zagledam restorane pored puta nešto me ne privlače, hteo bi nesto lokalno. Prolazim pored prodavnice sa velikim slovima emek = hleb, koči vraćaj se nazad. Ulazim u pekaru u pravom smislu te reči nije ko kod nas sto vrsta lisnatih peciva već sto vrsta hlebova i somuna . Počinje stariji pekar na turskom šta bi hteo, ja ko iz topa emek, gleda me začuđeno pa koji bi emek. Pogledam na brzinu i pokazem na najveći račun oko 3 - 4 lire a hleba za par dana. Polako se pakujem da krenem dalje kad mi pekar maše da dodjem i pokazuje na dve šolje čaja. Polako prilazim sa oprezom znam daje kod njih običaj da ugoste putnike ali posle Istanbula Sedam skidam opremu i polako shvatam da je to ipak gostoprimstvo. Odlazi unutra čovek i poče da iznosi tanjire, hranu ceo doručak ja u neverici. O reko i mene da pogleda malo sreća posle svega ovoga. Sporazumesmo se malo rukama, nogama, slikama i mapama sa telefona. Posedesmo i pokazah mu da treba da krenem i pitah prstima iz kulture koliko para čovek maše ništa kuća časti. Krećem dalje brda su sve manja more je sve bliže. 100km/h čunjevi na putu, put se sužava a na kraju puta palica i policija . Dobar dan dokumenta pasoš vozačka saobraćajna. Odoše do kola proveriše me na radio stanici čujem moje ime i Srbistan, mislim se a tako se mi zovemo kod vas (stan = zemlja ilti zemlja Srba). Vraca mi dokumenta i maše teraj cist si. Stižem do mora koje nije ništa specijlano, magistralni put ide tik uz more gradovi su velike industriske luke, obala je prljava i krš a mesta za potenicalno kampovnje nema. Odlična fora za semafore ne možeš da ih ne primetiš Turci obožavaju tunele prave ih gde god mogu i što duže, poneki prekinu na pola čisto da ne preteraju. (prosečan tunel) A vole i mad Max Na jednom od stajanja uspevam da sidjem do vode a tamo pesak kakav još nisam video skroz crn. Kako se približavam granici industrijska koncentracija postaje sve veća a sa njom i siromaštvo. Pred samu granicu pored puta u brdu deponija bageri zakopavaju tu i tamo gori ponešto od smeca, put postaje gori nego kod nas suzava se na dve trake počinjem da se prisecam sta je to preticanje posle 1200km magistrale. Brdo kamina i kola pored puta kiša počinje polako ali sigurno da pojačava a uz nju se i mrak spusta. Granica kiša već dobro pada čekam u redu kupam se u svoj onoj vodi. Dolazim na red pogledaše me lupiše pečat i mašu dalje. Dolazim na gruzisku granicu dajem pasos gleda me žena odake si "Srbija" sledi pitanje "Gavariš pa ruskij?" pokušavam da smislim nesto pismeno "malo gavarim" oraspoloži se carinica lupi pečat i promenismo još par reči. Izlazim sa granice i pravac u menjačnicu kardinala greška, odraše me za kurs 1e = 2.2gel a regularno je 2.6gel do 2.8gel. Po secanju Batumi bi trebalo da je odma posle granice, vozim polako pošto odavno više ništa ne vidim od kiše vizir neupotrebljiv a i naočare su tu negde. Na kružnom toku pred Batumi stoji policija a na 10m od mene krava prelazi ulicu svima normalno niko je ne dira, ja u šoku mislim se gde sam ovo stigo . Ulazim u grad vidljivost nula naočare mokre pokušavam da obrišem rukavicama ali ne pomaže, na osecaj vozim i pokusavam da pogodim neki od obelezenih hostela na karti. Vec je kasno počinjem da se vrtim u krug i stajem na raskrsnici gledam ali nema tog Hostela srećom uočih tablu drugog hostela ali nigde ulaza. Pomogoše mi prodavci da nađem vrata kojima se penje do recepcije. Tamo me dočeka devojka koja tu i tamo zna engleski, objasni mi šta nude i koje su cene i pitanjem oćeš da vidiš prvo sobu. Reko sad može se samo, da se skolim iz ove vode. Parkirah motor ispred na trotoar i počeh istovar na 2 sprat. Hostel Batumi cena sobe 7e u 10-tokorevetnoj vecinom nepounjena, parking moze na trotoaru moze i na ulici ispred ima javnih parking mesta. Sve u svmeu nije loše. Dnašnji cilj ispunjem stigoh do Gruzije odavde na dalje počinje ADV po bespucima i dosta više slika. (sledi nastavak)

13 Septembar Pokušavam da sto ranije krenem ali zbog dorucka (švedski sto čista 10ka) krecem tek oko 9 - 10, spustam se do Bosfora i polako stižem do trajekta, posle par minuta u 4 lire ukrcavam se. Očekujem da konopce da vezem motor ko prosle godine na Tasosu ali ovde izgleda to ne koriste. Poslednji pogled na Evropu i početak Azije Iskrcavanje na azisku obalu Istanbula i potraga za pumpu pošto sam skoro pri kraju sa gorivom. A do sada u starom delu grada nisam zapazio nijednu pumpu a ni na autoputevima nisu česta pojava kao kod nas. Inače sam put kroz Istanbul treba unapred isplanirati ako je čist tranzit onda je brže ići autoputem ako se negde noći kombinovati sto više autoputa sa manje magistrale ili gledati da se ne updane u špic. Orijentišem se ka magistrali D-100 koja ide uporedno sa autoputem za Ankaru i kasnije produzuje za Gruziju pored Crnog mora, sve skupa 1200km magistralnog puta od 6 traka. Stajanje na pumpu, se brzinski završava sa klasičnim full i unošenjem tablice u pumpu, miran sam narednih 220km. Polako počinjem da se probijam kroz prigradska naselja Istanbula negde se vozi negde se izbegavaju radovi na putu. I opet nikad kraja gradu i okolnim naseljima narednih 100km vozim pored mora a naselja se samo spajaju jedno na drugo. Dok prolazim pored mora u daljini vidim biciklistu putnika a kroz glavu mi prolazi želja da stanem malo sa njim da odmorim i popričam. Nedaleko od njega želja je uslišena kontakt nogare se gubi i motor staje . Upoznasmo se, stariji čovek iz Nemačke na odmoru je 6 meseci, prošao je Balkan i uputio se ka Istoku pa dokle stigne. Dok pričam sa njim pokušavam da dobijem motor na drmanje kablova ali ovog puta ne reaguje . Malo još popričasmo pa produži dalje veli ima još kilometara za danas da predje. Pričekah jos koji minut malo prodrmah kablove i upalih se, bioskop ponovo radi . Napuštam primorski deo i počinjem da zalazim sve dublje u Tursku, a uporedno sa tim počinje da me stiže i neispavanost od predhodne večeri . Polako ali sugurno počinjem da se borim sa snom, vreme je za pauzu pravac prvo proširenje zaležem sa sve kacigom na volan 15tak minuta pauza za dremku. Nakon što sam se opravio nastavljam a slažu se sve lepši predeli i putevi. (E da je R na ovakvim deonicama) Posle 400km vreme počinje da se menja na gore i prvi pljusak me stiže. Naravno kur*enje sa goratex jaknom je urodilo plodom mokar sam ko miš, ali šta je tu je ako nastaviš dovoljno dugo možeš da se osušiš ako te ne stigne drugi oblak Na svu sreću nije me stigao drugi oblak pa stigoh da obučem gornji deo kišnog odela, kese na cipele ali donjeg dela nema nigde ni u torbi. U glavi već vidim da sam ga zaboravio u hostelu kad sam sinoć preturao po stvarima. Suočen sa demorališućom činjenicom da ću voziti mokar i smrznut nastavlajm dalje a oblaci se nagomilavanju sa povremenim rominjanjem i pljuštanjem kad se zadesim ispod njih. Okolina kroz koju prolazim sa maglom i poljima crnog čaja daje utisak kao da sam na dalekom istoku (nazalost zbog uslova nisam uspeo da uslikam bolje slike). Prolaze minuti i sati a oblaku se ne nazire kraj čak štaviše sve je gore, prolazim pored hotela na pumpama ne kampuje mi se po ovakvom vremenu a ne bi ni da me oderu pumpadzije. Pošto uviđam da neću moći da izbegnem kišu stajem na prvoj pumpi da dospem gorivo i vidim cenu smestaja. Hotelska soba 15e dupli krevet zasebno kupatilo, treći sprat (de me nađe :|) ponudiše mi da se parkram motor ispod nadstrešnice među stolovma da ne kisne Raspakovah se i na moju radost nađoh preostali deo kišnog odela. Silazim dole da potrazim hleba, a konobar me stiže sa pitanjem ćaj, poučen iskustvom iz Isnabula spremno rekoh hair (ne) vidno razočaran udalji se. Pošto u prodavnici nemaše hleba večerah nešto suve hrane što sam imao i spremih se za počinak posle 600km voznje.

Pogledaj ovde http://www.motorradbay.de/

Istanbul je ogroman grad ima svega i svačega, primera radi djevrek kod Aja Sofije je 2,5lire a 5 min dalje 1lira, isto vazi i za vodu. Ali ne bi bilo fer da samo prikazem turistički deo zanimljivo je videti i ovaj obični deo gde se odvija normalan život.

12 septembar Proteklih par dana se raspitiah oko plaćanja putarine neki kažu ne treba neki kažu treba, ja nemam mira vidim sebe kako me vraćaju sa granice. Tako da ako hoću dalje moram da sredim putarinu. Počnem priču sa recepcionerom oko toga, uputi me u Zirati banku (nacionalna banka) i pokaza mi na karti gde da idem. Odem tamo ne rade oni idi u poštu raspitam se okolo kako do glavne pošte. Tamo mi dadoše neke papire popunim sve na kraju me vratiše i nešto rekoše sto sam protumačio kao nema toga za motore. Usput se sidjoh do trajekta (Sirkeci - Harem) da vidim gde sutra da se ukrcam i koliko me to košta (4 lire za motor ~ 1,1e). Usput đavo mi ne da mira vidjam i motore sa nalepnicama za putarine. Ne znam šta ću opet kod recepcionera, okreće čovek telefon raspituje se i kaže da sam od svih pošta ubo baš onu koja trenutno nema kartice za motore. Uputi me na Veliki Bazar u Zirati banku ali oni rade al još par sati. Tamo ista priča idi u poštu tu malo iza ćoska (malo malo dalje). Dolazim do pošte a tamo konačno imaju kartice za motor, 5e kartica i jos 10e početni kredit ukupno 15e. Sad je mirna glava možemo dalje. U povratku se vratih lavirintom uličica kojim sam prošao prvi dan, tamo radionica do radionice prosto ti čudno kad vidiš toliko ljudi da radi. Ono mlao dana što je ostalo provedoh šetajući se oko hostela, provodeći vreme sa gostima hostela i sprepmajući se sutra za polazak (sledi nastavak)

Sledece stanica Plava dzamija, turista jos vise nego u Aja Sofiji samo mile. Prvo obilazak spolja, zaista velicnastvena gradjevina. Nazalost nisam usao unutra jer kad sam video koliki je red prosla me je zelja da se guram sa turistima (jedna s neta da docara atnosferu) U povratku prođoh iza dzamije i na pola puta zautavi me "ljubazan" čovek na ulici pocinje priča odakle si kuda ideš znaš ja prodajem tepihe dodji da vidiš prodavnicu. Odvedeme do prodavnice popesmo sena prvi sprat pomoćnik vadi tepie, postavlja stočič sa čajem i vodom. Počinje priča o Anadoliskim tepisima koji se prave godinama porodična tradicija. Sedamo za sto vadi digitron kuca 10000lira ~ 3000e. Hoće da se cenka a odustajanje ne dolazi u obzir. Pokušavam da ga otkačim nekim malim cenama, greška, čovek se još više cenka. Na kraju dosta idem kad viče on "nije red da odeš a da ne popiješ čaj". Aj da ispoštujem običaj, opet greška, vratim se on opet poče sa cenkanjem ja presečem neću tepih, on spremno popi moju vodu i reče 100 lira za čaj 100 lira za vodu. Ja u šoku gledam njega gledam pomoćnika kod vrata pa opet njega ne deluju kao da će da me ukebaju, a u sebi meni ste nasli "ciglu" da prodajete, skočim i pravac kroz vrata oni zamnom ja opet ka dzamiji. Parking čuvar me gleda čudno ko lopova, još malo "rekreacije" okrećem se njih više nema a u sebi "dobro je samo hvataju na strah". (ulica za beganje) Tako naučih da se u Istanbulu ne treba okretati za ljubaznim "prolaznicima". Jedan krug oko trga i pravac hostel malo da se smirim isprepadaše me ljudi. (sledi nastavak)

Posto sam izmeditirao u dzamiji krecem nazad ka centru usput videh remek delo majstora za sediste Sledece stajaliste Cisterna bazilika (turski: Yerebatan Sarayı ili Yerebatan Sarnıcı, tj. "Potopljena palata" ili "Potopljena cisterna") najveća od nekad nekoliko stotina cisterni ispod grada. Cisterna se nalazi 150 metara jugozapadno od Aja Sofije, ispod negdašnje antičke bazilike (po kojoj je dobila ime), a izgrađena je u 6. stoljeću, za vladavine vizantiskog cara Justijana I Velikog kako bi se rastućem gradu osigurala pitka voda. Posto mi je riknula baterija na fotoaparatu a telefonom nema smisla slikati u mraku jedna slika sa neta da dočara atnosferu. (Za razglednicu) (Realnost) Produzujem ka Aja Sofiji, unutra neki radovi a slike očajne zbog telefona. (nastavak uskoro)

Prosetah jos malo pa se vratih da se raspakujem. Smestaj jedan od boljih u kojma sam bio sve cisto uredno namestno ima čak i klima sve na mestu. A na krovu terasa i pogled na Bosfor. Ostatak dana provedoh setajuci i upoznajuci ljude po hostelu. Ovde ljudi ozbiljno shvataju cenkanje dobih knjigu vodic za 5 lira umesto 35 lira 11 septembar Dan za obilazak Istanbula, malo sam prostudirao vodic pa odlucih da se prosetan. Posto sam u medjuvremenu shvatio da mi fali zidni punjač za telefon ako planiram da negde ostajem duze od nocenja odlucih se da okusam srecu na Velikom Bazaru. Ispred Bazara Veliki Bazar (turski: Kapalicarsi, što znači 'Pokriveni Bazaar'; takođe Buiuk Arkada, što znači "Veliki Bazaar ') u Istanbulu je jedna od najvećih i najstarijih pokrivenih tržnica, sa 61 pokrivenom ulicom i preko 3.000 radnji koje dnevno privlače između 250.000 i 400.000 posetilaca. Inače sve je preskupo i namenjeno je turistima, postoji nekoliko tipova robe koju svi prodaju i nemaju punjace, al zlata imaju na kilo, ko ide sa zenom nek se čuva . Sve u svemu vredi obici ga jako lepa gradjevina sa puno umetnickih detalja i mnogo "ljubaznih" trgovaca, od kojih ne mozes da ziviš. Izlazim iz Bazara i paznju mi privlaci veliki toranj koji mešam sa Galata Saraj tornjem koji je na drugom kraju grada... Prilazim kapiji klimam čuvaru klima on meni idemo dalje. Vidim da sam promasio zgradu ali mi nije jasno gde sam, na izlazu vidim mnogo neke skolske dece i natpis univerzitet Produzih niz uličicu i izbih na bulevar, pošto sam se već udaljio od centra grad počinje da izgleda normlanije manje je turista više je običnih prodavnica, i nalazim punjač. Malo dalje paznju mi prvlači ulaz u dzamiju. Pošto volim da zalazim u dzamije (ko je ulazio znaće) krecem pravac u dvorište da vidim može li se unutra. A u dvoristu turbe (mauzolej) Ibrahim Paše (odmah se seti serije Sulejman Veličanstevni) Dvorište je odlično mesto kad je napolju velika vrućina prirodna klimatizacija. A unutar dzamije... (nastavak uskoro)

Aja Sofija ili Sveta Sofija takođe poznata i kao Crkva svete mudrosti (grč. Αγία Σοφία, Agίa Sofίa, lat. Sancta Sophia ili tur. Ayasofya), je osvajanjem Vizantijskog carstva od strane Turaka pretvorena u džamiju u Istanbulu, nekadašnjem Konstantinopolju (Carigradu), a zatim pretvorena u muzej 1935. po odluci Ataturka. Sultan Ahmedova džamija (tur. Sultanahmet Camii) je dđamija koja se nalazi u Istambulu u Turskoj. Često se naziva još i Ahmedija ili Plava džamija. Taj naziv je dobila zbog 20 000 plavih pločica koje prekrivaju unutrašnjost kupole. Ova je jedina, od preko 500 Istanbulskih džamija, koja ima šest minareta. Inace voda u Istanbulu nije za pice, to sinoc posle vecere nisam znao pa sam navalio na ovaj šadrvar misleci da je cesma kad ono fontanusa Ovde niko od lokalaca ne sedi svi nesto rade Poduzujem malo dalje od trga "Full metal" Ovde svi postoju propise tako da nikog nisam video da je usao na stanicu a da nije platio kartu, sto je meni odma palo napamet Idemo dalje šarene prodavnice prodavci ljubazni sve o dogovoru samo da se proda. Teško onom ko sa devojkom dođe Stigoh do nekog trga stadoh da predahnem a pored rulja motora parkirana svi do 150ccm nigde ne vidim "normalne" motore inace u celoj Turskoj nisam video 5 velikih motora, samo voze cbf 150 i tome slicno. (nastavak uskoro)