Da li je neko od vas menjao dog bones? Tacnije, zanima me kod koga ste ih izradjivali i po kojoj ceni.

Napolju pada kisa, pravo vreme za nastavak. Sesti dan, 6.9. Kako je pocelo da svice tako je i selo polako ozivljavalo. Obzirom da je nakon zalaska sunca sve zamrlo ovo i nije veliko iznenadjenje. Koraci pored satora, idu u brdo. Nesto kasnije opet koraci pored satora, ovaj put silaze. Par minuta kasnije korake prate zvona, beketanje. Stado ovaca, konj i magare... Ovo je njihov teren za jutarnju ispasu, uljez sam ja. Uspevam da na prekide uhvatim jos koji sat sna ali bitka je unapred izgubljena. Pocinjem da se pakujem ali mi se uskoro pridruzuju svi djaci iz skole. Njih dvojicu su dosli da me pozovu na kafu. Kako verovatno niko od nastavnika (jedan ucitelj) nije primetio da im fali dvoje, od ukupno dvoje, ucenika oni su ostali da mi prave drustvo. Gomila pitanja, odusevljenja... Generalno nisam ljubitelj dece ali ovi su bili toliko dobri, lepo vaspitani i nenametljivi. Kafu ne pijem tako da do skole idem da se pozdravim sa ljudima. Niko od ljudi kojima sam spominjao da se penjem prema Babinom Zubu nije delovao iznenadjeno. To prevodim kao: put je normalan. Dok sam pakovao stvari naisli su i oni Izraelci od juce, odose ljudi na Midzor. "See you down the road." Proslo je i par pastira koji se sa stadima vracaju na planinu. "Vidimo se usput." Naime, put je jedan jedini pa nema nacina da se mimoidjemo. Svi su imali nekih pola sata prednosti u odnosu na mene ali su bili peske. Krenem i ocekujem da cu nekoga stici. Tri kilometra, pet, sedam... Nigde ljudi. Aj' sto sam promasio Izraelce, vrlo je moguce da su se sklonili na neku livadu pored puta, ali gde su nestali pastiri sa stokom? Od samog starta put je losiji nego sto sam ocekivao. Drveni mostici ciji je period poluraspada prosao, ekipa iz "Ko to tamo peva" ih se ne bi postidela. Cela okolina je crvena, kazu da je tlo bogato rudom gvozdja. Raskrsnica, mene put vodi desno. Stanje puta se pogorsava. Jaruge, tu i tamo zarastao. Hm... Ovo ne lici na normalan put... Nailazim na napustenu kolibu, ispred je stari vojnicki kazan. Dalje je put jos losiji i jako brzo zalazi u visoku travu. Sad je vec potpuno ocigledno da to nije normalni put kojim prolaze obicna kola. Nisam raspolozen za eksperimentisanja i potencijalna zaglavljivanja tako da okrecem nazad. Vracam se do "gavnog" puta i nastavljam dalje. Par prelazaka potoka, jedna deonica gde potok tece putem. Uglavnom, sve se prolazi opusteno. Deonica sa rasutim kamenjem, ostra krivina u levo. Potpuno iskusno usporavam i zveram pored puta. Naravno da gubim ravnotezu, ne uspevam da zadrzim motor. Naravno da su tockovi okrenuti ka brdu. Pao mi je mrak na oci... Pun mi je kur... kofer ovakvih padova. Prvi pokusaj dizanja je besmislen, ne mogu ni da pomerim motor. Ok, skidaj stvari, okreci ga na zemlji. Drugi pokusaj je uspesan. Do neke mere. Opet stari problem: podignem motor sa zemlje ali ne mogu dovoljno da ga uspravim kako bi dosao u neki polozaj ravnoteze, dodjem do dela kada treba napraviti korak u nazad ali zbog uzbrdice i klizavog kamenja ne uspevam. Jos malo okretanja na zemlji i jos jedan neuspeo pokusaj. Treba ovde napomenuti da sam vec izmoren od visednevne voznje. Rebro koje je stradalo prvog dana boli prilikom napora, na primer kada treba podici motor... Noge gore, jedva uspevam da udahnem dovoljno vazduha... Potpuna odvratnost... Nakon jos malo okretanja motora na kraju uspevam da ga podignem. Noge sad vec klecaju, potpuno sam mokar od napora. " 'bem ti off, 'bem ti solo putovanje, uspon na Midzor ni u ludilu, dosta mi je... Samo da se dokopam asfalta i nema vise zajebavanja..." Izlazim na prevoj i ostajem bez daha. Babin Zub, Midzor, prostranstvo, divljina... Odmah je jasno da od moje predvidjene rute, obilaska Babinog Zuba sa juzne strane, nema nista. Taj put zapravo od prevoja vodi direktno uz skijasku stazu. Posto sam demotivisan prethodnim padom znam da od tog uspona nema nista. Na drugu stranu pogled ide prema Midzoru. Hmmmm, put ne izlgeda lose. Aj' samo malo da krenem pa ako mi se ne bude svidjao okrenucu nazad. Cim sam krenuo nailazim na kracu i ne narocito strmu uzbrdicu. Podloga su klikeri. Posto sam razgledao okolinu vozio sam jako sporo, na kraju se jedva popeo uz brdo... "Samo jos malo." Dalje, nailazim na jos jedno brdo. Put vodi direktno uz padinu a ima jos jedan koji ide naokolo. Taj okolni deluje lose a brdo nije strmo- idemo uzbrdo. Ok, to prolazi bez problema. Ubrzo se scena ponavlja: put direktno uz brdo a okolo izrovana alternativa. Razlika je sto je ovo brdo mnogo duze (ne vidm kraj puta) i strmije. "Ma nema problema, ja sad vozim ko velik'. Imam dobre gume, samo se zaletim i nema greske..." Aha... "Samo se zaletim" kod mene znaci cet'eres na sat. "Dobre gume" sam vec pozdravljao u par navrata tokom teme. "Vozim ko veliki" mislim da ne treba komentarisati Brdo je toliko strmo da u drugoj nema napretka. Prebacujem u prvu. Dam gas, tocak se vrti u prazno a motor usporava. Smanjim gas tako da nema proklizavanja pa motor samo usporava. Pokusavam da izbegnem neki kamen, vec idem sporo i janso mi je da od izlaska nema nista. Okrecem malo u stranu, stajem i nogom ne dohvatam podlogu. Opa, eto veselja Skidaj opremu, skidaj stvari sa motora, pokusaj da podignes... Toliko je strmo a podloga klizava da motor klizi od mene i nizbrdo cim ga bar delimicno uspravim... I tako nekoliko puta. Posto nemam drugog izbora na kraju ga ipak podizem. Nema govora o tome da je na tom mestu moguce parkirati motor i postaviti torbu- spust u podnozje. Jesam li vam mozda spominjao koliko sam iscrpljen od visednevne voznje i glupog podizanja motora? Jesam, znam. E, sad se na takvim nogama trebalo popeti do stvari a onda do motora sneti: Dzak koji ima 16-17 kila, veliki fotoaparat, stalak za fotoaparat, trake za vezivanje... Sve to po strmom i vrlo klizavom putu. Inace sam u prilicno dobroj kondiciji ali ova setnja mi stvarno nije prijala. Sednem gore da se odmorim, dodjem do daha. Miilna! Nebom krstare ptice grabljivice, osim fijuka vetra nema drugih zvukova... Sjajno mesto za opustanje. Eno ga motor dole, malo veca tacka To je ujedno oznacilo i kraj moje ekspedicije u pravcu Midzora. Sam uspon na vrh mi i inace nije padao na pamet, planirao sam samo da mu regularnim putem pridjem sto je moguce blize. Radovi na skijalistu su u toku, put kojim se moze doci blizu Babinog Zuba je sirok i prekriven debelim slojem fine prasine. Tu je i teska masinerija. Meni bas nije jasno odakle ljudima ideja da na juznoj padini, onoj koja je okrenuta ka suncu, prave skijaske staze i zice. Dobro mi je poznata razlika izmedju juzne i severne strane kada je topljenje snega u pitanju... Putem se stize do same ivice stena, mesto je odlicno za odmor. Vracam se nazad na asfalt, zastajem svaki cas-ne mogu da se odvojim od ovog mesta. Nailazim na potpuno nov put koji ide u mom pravcu. Hm, nije valjda napravljen nov put umesto makadam kojim sam planirao proci? Kilometar-dva krivina nekako ukazuju da je to moguce. Medjutim, taj put se zavrsava kruznim tokom (valjda najdrazi izum nasih putograditelja u zadnjih par godina-stavljaju ih i gde ne treba i gde ne treba), plato sa novim hotelom i puno prostora za jos objekata. Turizam u povoju. Vidim put kojim treba da nastavim ali ne mogu da dodjem do njega. Celom duzinom ovog novog puta prokopan je kanal koji ja nikako ne mogu proci. Par puta idem gore-dole ali ne nalazim prelaz. Opcija B- asfaltom do Kalne. U prvi mah sam se ponadao da je ceo put renoviran, brzo je jasno da je to misao iz bajke. Ostecen asfalt, makadam, rizla u krivinama, zakrpe... To je put do skijaskog centra... Valjda se vode logikom da to zimi svakako bude pokriveno snegom pa je svejedno kakva je podloga. Bez obzira na sve voznja prija, prvi asfalt dana. Uz to je i krivudav sto je uvek dobro. Prolazim Kalnu, prolazim odvajanje prema Jalovik Izvoru i dalje Svrljigu-tu cu se vratiti nesto kasnije. Sada idem da obidjem vodopad Bigar. Put je los, saobracaja nema. Vodopad je prelep. Nema puno vode tako da se preliva na svega par mesta. Mogu samo zamisliti kako izgleda u prolece kada je "u upotrebi" cela sirina vodopada. Umivanje, prskanje, uzivancija... Na jednom delu je moguce proci iza mlaza, izmedju stene i vode, nesvakidasnje iskustvo. Prostor u okolini vodopada je uredjen, livada, par drva cisto da prave hladovinu. Voda se opusteno pije iz potoka. Drugim recima mesto je savrseno za kampovanje. Jeste da je put blizu ali nije toliko prometan. Vracam se na onaj put prema Jalovik Izvoru. Saobracaju nema ni traga, put ok za voznju. Sa tog glavnog puta se odvajam, off-om prema Lukovu. Pocinje kao makadam ali brzo prelazi u obicni poljski put. Podloga je zemljana, izrovana traktorima. Ne zelim da zamisljam kako izgleda nakon visednevnih kisa. Rupe su popunjavane lomljenom ciglom i drugim sutom. U okolini su njive. Ukratko, kao da vozim obroncima Fruske Gore. Bas zbog toga uopste mi ne smeta sto uskoro izlazim na asfalt. Namerno izbacujem sledecu off deonicu, tereni jednostavno ne privlace. Lukovo je relativno veliko selo, ima i novijih kuca. Ima i starih ali sredjenih. Prijatna promena posle dva dana prolaska kroz prakticno napustena sela dalje na jugu. Ako se dobro secam negde posle Lukova asfalt prelazi u kaldrmu (ako nije posle Lukova onda jeste ispred ). Okolina mi je cudna: slabo sta se obradjuje, svuda uokolo su blagi brezuljci obrasli zbunjem tj mladom sumom. Ponovo asfalt, brzo stizem u selo Mucibaba. Spomenik zrtvama svih ratova u zadnjih 100+ godina, napusteni dom kulture... Svako selo kroz koje sam prosao ima napusteni dom kulture... Prozor u buducnost nasih sela Sledece selo je Krenta. Smesteno na jako lepom mestu. Na vrhu i obroncima nekog brezuljka, puno zelenila. Onako iz daleka deluje bas idilicno, sliku nemam. Krace vreme vozim glavnim putem Knjazevac-Svrljig. Sad mi je ta sirina i kvalitet asfalta nekako neobicna. Odvajam se prema selima Ponor, Zilne. Ovde vec ima smeca kraj puta, od te pojave sam se totalno odvikao. Jasno je da se priblizavam civilizaciji. Prolaznici kojima klimnem glavom apsolutno ne obracaju paznju na mene. Daleko od urbanog zivota tako nesto ne moze da se desi, obavezno svako odgovori na pozdrav. Ulaz u Knjazevac sa te strane je... Nije reprezentativan. Ciganska mahala, kuce velike i male, skupe ili sklepane, sve deluje nakaradno. Prljavo, polugola deca na ulici, raspali automobili parkirani na zgodnim i nezgodnim mestima... Meni izuzetno odvratno... U centru trazim mesto da pojedem pljesku. Jedan izlog obecava. Stanem, skinem opremu udjem unutra i zajeb postaje ocigledan. 2-3 kifle su izlozene a dalje u mraku ekipa lokalnih alkoholicara. Umesto da se okrenem i odem (istog trenutka je bilo jasno na kakvo sam vrhunskomesto nabasao) porucujem klopu. Srecom nemaju. Posto me mrzelo da ponovo oblacim opremu hranu uzimam u obliznjoj pekari. Dok sam tamanio kroasane stustila se najstrasnija kisa koju sam doziveo u zadnjih mesec-dva. Naime, palo je izmedju 13 i 17 kapi kise!!! Jos od kako sam krenuo sa Babinog Zuba videlo se da nailazi talas ruznog vremena i da idem prema njemu. Vrhunac je bio tu, u Knjazevcu. Dalje na zapadu se vec videlo razvedravanje, od kise nema nista. Kako sam krenuo nailazim na park u centru, lepo uredjeni kompleks, setim se da sam zbog toga vise-manje i predvideo svracanje. Mrzelo me da ponovo stajem tako da obilazak ostavljam za neku drugu priliku. Brzo posle izlaska iz Knjazevca nailazim na mokar kolovoz. Da se ne lazemo uopste mi nije krivo sto je kisa pala pre mog dolaska... Uspon na Tupiznicu. Onako iz secanja znam da je deo asfalt a zadnjih 5-6km makadam. Asfaltom dolazim do kapije kod TV tornja i tu okrecem. Malo nize je odvajanje na makadamski put a njime jako brzo stizem do uzletista za paraglajdere i kraja puta. Toliko od secanja U prvi mah mesto me je malo razocaralo. Ja sam zamisljao da je ta odsecena strana zaista odsecena tj da ce do podnozja biti skoro vertikalne stene. Od toga nema nista. Kada sam prevazisao "sok" od neispunjenih ocekivanja vec sam mogao da zapravo uzivam u ponudjenom. Dolina duboko ispod, livade, sumarci, vocnjaci. U daljini kroz izmaglicu dominira Rtanj. Tako je vec bolje Vec neko vreme sam osecao umor, potpuni nedostatak koncentracije. Stanje svakako nije za ucestvovanje u saobracaju. Polucasovna dremka medju kamenjem resava problem. Istim putem silazim sa planine. Ovo je ujedno i prva deonica koju sam presao dva puta tj gde nije bilo moguce zatvoriti ceo krug. Spustanje nikada nije zanimljivo koliko i penjanje. Dalje prema Bucju, Boljevcu. Put krivuda, cesto ide gore dole. Dosta je ostecen ali ne u dovoljnoj meri da ometa voznju. Izbacujem planiranu off trasu prema selu Rtanj. Ni pri planiranju nisam bio siguran da put postoji a na licu mesta mi nije delovalo kao zanimljivo za voznju. Za eksperimentisanje nisam raspolozen. Kako par dana voznje na visokim planinama razmazi coveka U Boljevcu mi trebaju gorivo i hrana. Prva pumpa na koju nailazim je vec prakticno na izlazu iz grada, ne toce jer nemaju struje. Nema veze, ima jos jedna pumpa odmah iza coska. Ta druga pumpa je OMV na obilaznici. Obilaznica je nova i prometna. Mene na sred puta docekuje mace a pored i njegov zgazeni bata/seka od kog se ovaj ne odvaja. Stajem na ivicu puta, sklanjam mace. Mama mace nigde nema tako da ovog samo spustam na nasip. Vratio se na put pre mene. Jos jednom, isto tako. Sedam na motor, krecem. Okrenem se a malisa trci zamnom. Samo sam se nadao da ga necu zateci razmazanog po putu kada se par minuta kasnije budem vracao. I nisam, ipak se sklonio sa puta. Gorivo natocio, hranu ocigledno promasio. Mrzelo me da se vracam u grad do prodavnice. Doduse prodavnicu ionako nisam ni video jer bih odmah i stao. Kada sam nedavno jednom prijatelju pricao o planovima za ovo putovanje spomenuo mi je "napusteni grad blizu Rtnja, drvece raste iz ulica..." Ime nije postojalo. Meni su zapustene, polusrusene i propadanju prepustene zgrade zanimljive. A zamislite grad koji je ceo u takvom stanju!!! Malo internetanja me uputilo na selo Rtanj. Napusteni rudnik, mesto ciji je vrhunac davno prosao. Prilika da se to obidje nije smela biti propustena. Pogotovo mi je drago sto dolazim nakon sto je sunce zaslo za Rtanj pa su uslovi za fotografisanje dobri. Ulice zarasle u travu, prvi objekti na koje nailazim su zaista potpuno napusteni: bazen sa pripadajucom zgradom, preko puta njega dve zgrade do kojih se prilazi kroz zbunje. Za malo sam pao sa mosta kada sam krenuo da se malo priblizim zgradi- sve je toliko zaraslo da uopste nisam ni primetio kako se nalazim na mosticu! Sve deluje potpuno sablasno mada ipak postoje tragovi redovnog zivljenja. Idem dalje, iznenadjuje me zgrada koja se renovira. To nisam ocekivao. Jos malo dalje nailazim na stariju gospodju, potpuno bezbrizno seta napustenim ulicama, pojavom se ne uklapa u okolinu. Hmmm, turisti??? Da, turisti. U mestu postoji aktivan hotel. Imaju cak i dve prodavnice, samo sto je jedna zatvorena a u drugoj nemaju hleba. Nazad istim odlicnim putem do motela Balasevic, na par mesta stajem radi slikanja. Do Cestobrodice je put renoviran, asfalt nov. Meni takvi putevi ne predstavljaju neko posebno zadovoljstvo za voznju. Krivine su blage pa je skoro isto kao i voznja na pravcu. Treba voziti mnogo brze da bi imale smisla Na silasku sa Cestobrodice nailazim na kratku kolonu, radovi, semafor. Dok sam dosao do samog semafora on je od muke pozeleneo tako da uospte nisam stajao. Prolazi se kroz par "naselja". Pretpostavljam gasterbajterski kraj. Kuce tipa "samo da je veca i nakicenija od komsijine". Smesno mi je to sve. Sunce polako zalazi ali me to danas ne sekira. Danas je okupljanje za voznju po Kucajskim planinama. Znam gde cu nociti, nema cimanja oko trazenja mesta za sator, bice tu i neko da pomogne. Aha... Vec prakticno po mraku dolazim do doma a tamo ni zive duse. Dom zakljucan, svetla pogasena, nema signala za telefon. "Otisli su negde da se provozaju pa ce doci..." Na prilazu domu nema nijednog traga motora. Cujem motornu testeru kod obliznje kuce. Ljudi me gledaju kao da sam pao sa Marsa kada ih pitam za motoriste: nije to ovde nikada ni bilo... Nista od toga ne predstavlja neki veliki problem, ja sam svakako planirao kampovati. Nevolja je u tome sto ne znam sta sutra da radim (odsecen sam od interneta prethodnih 5-6 dana), mozda je mesto okupljanja pomereno na drugu lokacij, mozda je prebaceno za neki drugi vikend. Ne bih voleo da sutra ceo dan presedim na jednom mestu a da se na kraju niko ne pojavi. Hladan tus K'o popisan se vracam par kilometara nazad, do hotela Koliba. Zovem kuci, da provere informacije. Minuti uzasno sporo prolaze kada cekas odgovor a u medjuvremenu nemas sta drugo raditi! Vecnost kasnije stize info: okupljanje sutra tokom dana, mesto je u redu. Ok, sad bar znam sta mi je ciniti. Nije mi padalo na pamet da se po mraku vracam do doma i onda po istom tom mraku postavljam sator. Takvu odluku je svakako olaksalo postojanje lepog sumarka u blizini hotela. Mekana trava, cetinarsko drvece i potok na svega par metara. Cak i rasveta dobacuje dotle. U ovome vec moze da se uziva U krevetu sam opet kasno, tek oko 21:30 236km, pet i po' sati kretanja. Malo za promenu moram reci: KAKAV DAN Standardno, track logovi su u prilogu. Ovaj track je dosta precizniji i kvalitetniji od prethodnih jer je sklapan iz aktivnog loga. Zato ima 3000 i kusur tacaka umesto 500 na koliko bude ogranicen kada ga snimim u uredjaju. D6.gpx D6 plan.gpx

Ovo ce biti zanimljivo. Da se zapljunem

Jel bilo negde problema sa rampama i kapijama? Vidim da ste prosli putem od Mramorka prema Susari, mene je tu prakticno na samom ulazu u pescaru docekala spustena rampa (sa strane Mramorka) a oko nje zicana ograda. Inace ruta deluje zanimljivo

Peti dan, 5.9. Danasnji dan predstavlja vrhunac cele ture. Planiran je i pripremam, slobodno mogu reci, godinama. Citanje putopisa, gledanje fotki, sklapanje trase na osnovu procitanih informacija. A tereni nepojmljivo privlacni. Za dorucak med i nekakvi ringlovi, upravo sazreli. Vazno je hraniti se zdravo, ako vec rostilj nije dostupan Izostaje standardna fotka jutra iz satora iz prostog razloga sto je pogled bezveze. Pakovanje, osvezenje u potoku (zamislite, voda je hladna. Bas cudno obzirom da joj je izvor par kilometara daleko a sve se desava na 1200-1300 mnv). Prvu pauzu pravim prakticno odmah, kod vodopada Tupavica. Sa glavnog puta se odvaja pesacka staza, iako sam znao da se vodopad tu nalazi dva puta sam prosao pored nje a da je nisam primetio. Kraca setnja, prelazak reke preko improvizovanog mostica i eto me kod vodopada. Hm, eto me kod stene... U prolece to mozda i bude vodopad, sada se voda u par stidljivih mlazova spusta niz kaskade. Kada ima vode deluje impozantno. Prema Klisuri i Ponoru vodi ok sumski put. Svakih par krivina kroz sumu se ukaze pogled na dolinu i greben na suprotnoj strani. Srce zaigra jer zna da tamo idem kasnije. Kada sam se popeo na Klisuru odlucujem da ipak skrenem prema vrhu Kopren. Kada sam vec tu steta je bilo sta propustiti. Odatle se put pretvara u dva kolotraga koja vode preko livade obrasle u kleku. Nailazim na deonicu koja mi se ne svidja. Krupno, ostro kamenje viri iz podloge. Vozim prvom i to na pola kvacila, samo cekam kada cu se na neki nasaditi. "Mislim da je vreme da se vratim, nije mi namera da bilo sta prolazim na silu. Okrenucu cim se popnem na ovo brdo ispred mene, ranije svakako nema normalnog mesta." Kako to uglavnom biva na kraju sam se ipak okrenuo na pola brda. Naravno, tek nakon sto sam jos jednom glupavo pao. Neodlucnost i zeznut teren, ne uspevam da spustim nogu kako treba i to je to... Takva mi je vecina padova, a nije da su mi noge kratke. Motor je tako pao da su mu tockovi ostali blago uzbrdo i to na sredini puta koja je izdignuta u odnosu na deo gde je korman. Prevedeno: bice seksa... Iz rezervoara curi gorivo, iz karburatora se preliva gorivo. U trenutku trezvenog razmisljanja mi pada na pamet da je dobra ideja skinuti torbu sa motora-bio sam u pravu. Em sto je motor tako skoro 20 kila laksi em sto se oslobadja mesto za koje ga mogu uhvatiti. Pokusaj dizanja zavrsava bednim neuspehom, iz takve pozicije naravno nema sanse da motor mogu skroz ispraviti. Podignem ga sa zemlje, odradim taj najtezi deo posla, ali u trenutku kada bi trebalo napraviti korak unazad i skroz ga ispraviti jednostavno ne mogu da napravim korak, klize noge. Spustaj, okreci na zemlji, psuj, dizi... Tako vec moze. Gorivo i dalje curi, sigurno ce prestati. Zbog nenaviknutosti na visinu potpuno sam ostao bez daha. Spustam motor do neke zaravni, penjem se po stvari, silazim do motora, penjem se po ostatak stvari, silazim do motora, jos par puta idem gore dole trazeci jednu gumu za vezivanje prtljaga-kao u zemlju da je propala. Nalazim je upravo na mestu gde je motor pao. Toliko od odlaska na Kopren. Ako je verovati podacima sa Google Eartha brdo koje me savladalo se zove Strazna Cuka. Do Ponora vodi put zarastao u travu. Nema skrivenog kamenja tako da je voznja prijatna. Prostranstvo... Sam Ponor, iako manji nego sto sam zamisljao, potpuno opravdava ocekivanja. Sve rupe u zemlji odvojene "grebenom". Iz jedne izvire voda i odmah odlazi u dubine, prakticno ni ne ugledavsi svetlost dana. U drugoj rupi (vetikalni procep u steni) nestaje potok koji vijuga preko livade. Uvek mi je bilo fascinantno postojanje izvora i potoka na takvim mestima, prakticno na vrhu planine. Zelja da se uvucem u ponor je neverovatna. Kako li to izgleda na kraju? Razum prevladava, jedva. U sinocnjem razgovoru sa sumarima potvrdili su mi da postoji put koji od Ponora produzava na jug i silazi u Vrelo. Jel' prolazi Niva tuda? Naravno... To je dovoljna informacija da ga isprobam. Svakako ne volim da idem istim putem u oba pravca, ovako se vidi vise novih stvari. U pocetku put je isti kao i do tada, samo ravno preko livade. Na jednom mestu malo skrecem sa puta, predamnom se ukazuje ogromni amfiteatar... Sedim tako na motoru i ne mogu da se pomerim. Nailazim na tablu sa putokazima, jedan od njih kaze "Dojkinci, u onom pravcu". Znaci idemo u onom pravcu. Inace, ispostavilo se da su te staze dosta dobro obelezene. Ima par planinarskih i biciklistickih ruta koje koriste iste ove puteve pa na raskrsnicama postoje putokazi a sam put je markiran-ko se seti da gleda. Odatle pocinje nesto ozbiljniji spust. Podloga je od rasutog kamenja. Dugacka grana uspeva da mi se uglavi duz lanca, mislim da ne bih sat vremena uspeo tako da je namestim cak i da sam pokusavao. Vadjenje ide dosta brze Vidim nesto sto mi je u trenutku zalicilo na trag motora: "Madiv je nedavno bio ovde, pisao je kako je imao problema sa gumama prilikom uspona. Svaka cast ako se ovuda penjao." Motor pocinje da mi se gasi iz cista mira kada oduzmem gas. Posto je nizbrdica klizava gas je stalno oduzet. Zakljucak: motor se stalno gasi. Jedino sto mi pada na pamet je da je rezervoar dovoljno prazan, mada ne bi trebao biti, pa da zbog toga ostaje bez goriva. Prebacujem na rezervu i problem uskoro nestaje. Posle tog kamenog dela nailazi jedna sekcija za opustanje, vozi se kroz mladu cetinarsku sumu a puteva je puno i dobri su. A onda se dolazi do necega... 20-30-50 metara siroka traka koja vodi ravno niz padinu. Tuda su ranije izvlacena drva. Sve je izrovano, mogucih puteva ima milion i nisu dobri-vododerine. Biram "put" na kom vidim tragove traktorskih guma i polako silazim. "Lud je ako se ovuda penjao." Posle tog uzitka put izravnava, ide preko padine. Kuce su vec blizu, kraj je na dohvat ruke. Konacno normalan put? Aha... Iako ovaj potez nije strm put je u uzasnom stanju. Sav je u kamenim stepenicama. Na svakoj ocekujem da cu se nasaditi "stomakom" i to me cini nervoznim. Prolazim i to, vec sam prakticno u selu. Zgrada je na dohvat ruke, majstori su tu. Hladan, jezivo hladan tus: sa puta na kom se nalazim treba preko livade da dodjem do drugog puta. Problem je sto je livada opasana sveze iskopanim kanalom. Jbt, pa necu valjda morati sad da se penjem nazad istim putem?!? Srecom, nakon par obilazaka primecujem parce kanala koje je vec zatrpano, uzano ali ipak prohodno. Presao! Ta siroka strafta na sred fotke, to je put kojim sam prosao... Slikano sa susednog brda. Odmah iza te zgrade je novi most. Toliko nov da jos nema ni prilaze. Moze se i kroz potok ali je u njemu parkiran kamion, uredjuju korito i okolinu. Kazu dosta im je poplava. Na most bi i moglo da se popne da nema drugog izbora. Ovako ipak odlucujem sacekati da se kamion utovari, ionako je skoro pun a utovarivac veliki. Pauza od par minuta svakako prija. Asfalt do Brloga. Sumar rece da odatle postoji put koji se penje na Pakleski vrh a odatle dalje prema Vrtibogu. Prolazi Niva... Posto ne znam gde je pocetak puta raspitujem se kod nekog dede. "Predjes most i onda pravo, kod livade desno, u sumarku levo, kad dodjes do... Prodjes pojatu... Idu dzipovima, prvi deo i obicnim kolima" Predjem ti ja most a pravo zid. Ok, ima put koji vodi desno ali on vec sada ne obecava. Ipak ga istrazujem i brzo stizem do njegovog kraja. Nazad do mosta, postoji i put koji vodi levo ali on nestaje u necijem dvoristu. Vracam se na asfalt, do ekipe koja rasciscava okolinu puta da njih pitam za pravac. Toliko neodredjeno i nesigurno govore kako postoji put da mi je potpuno jasno da to znaju taman koliko i ja. Vec sam odustao od tog pravca, vracam se kroz selo i onda se setim detalja koji mi je deda spomenuo: Spomenik, trafo stanica pa most. Ja do prethodnog mosta nisam video trafostanicu, spomenik jesam jer je na glavnom putu. Kod spomenika bacam pogled na desnu stranu. Eno ih i trafo stanica i most i normalan put posle njega. Bingo! Do prve krivine put je dobar, podloga kamena i utabana. Na krivini jos jedan putokaz, potvrdjuje da sam na dobrom putu. Odatle pocinje zemljani put. Posto kise nije bilo mesecima sve je apsolutno suvo pa nema problema za voznju. Posto kise nije bilo mesecima a tu nema nikakvog potoka sasvim je logicno da na sred puta naidjem na blatnjavu baru duzine desetak metara. Vrlo graciozno prolazim tragom tockova, noge su u blatu. Na sredini je izdignuti blatnjavi deo a na njemu prepoznatljivi trag krampona. Od upustava koje sam dobio od dede apsolutno nista ne mogu da primenim tako da samo pratim glavni put. Na jednoj livadi je racvanje. Odlucujem da skrenem levo. Drago mi je sto vidim da je put ugazen ovcijim nogama-koristi se. Brzo stizem do pojate. Pastir kaze da bi bilo pametno da se vratim do prethodne raskrsnice i nastavim OBELEZENIM PRAVIM putem. Potvrdjuje da je put gore prohodan, relativno skoro su prolazili dzipovima i pravili nekoliko drvenih odmaralista (ono: nadstresnica, klupe u krug, sto...). Cudi se kako nisam video planinarske markacije jer ih ima bas dosta. Pa da, za pismene pise... Nisam video jer nisam ni gledao, koncentrisao se na voznju I stvarno, put do vrha je u skroz dobrom stanju, dovoljno cesto obelezen da bi bilo umece zalutati. Pogotovo sto ni nema nekih odvajanja... Izlazak iz sume na livadu, put postaje jos bolji. Tu su smo dva kolotraga. U prvi mah mi je nesto cudan, onda postaje jasno da su kolotrazi od kamiona- oni sami jako siroki a razmak izmedju njih nerealno veliki u odnosu na ono sto inace gledam. Podloga je zemljana sa nesto kamena, odlicno utabana i bez rupa. Kolotrag sirok pa se vozi bas opusteno. Mali Perica je zamisljao da je, kada jednom izadje na prvi vrh, sve dalje jedan ogromni plato sa pasnjacima, da nema brda. Put ce biti lepa utabana trava. Mali Perica se zajeb'o... Gore, dole, levo desno. Kada je nestalo tog dobrog sirokog puta (ne znam gde je nestao, ne secam se da sam sa njega skrenuo) prelazi se na lepu utabanu travu? Ne bas. Prelazi se na uski kolotrag koji je ispod nivoa okolnog terena, busenje trave raste svuda. Napredovanje ide jako sporo. Prilazim odvajanju za Zavojsko jezero. Na sve strane su stada ovaca, u daljini krave. Jos pre ovaca sam video i "stado" pasa. Manji su standardno dosadni i glasni. Sarplaninci se samo iskusno instaliraju u travu i cekaju Odlucujem da skrenem na livadu i bacim pogled na put kojim bih trebao proci. Trenutak nepaznje, pogled usmeren tamo gde ne treba, zaboravljam da sam u dubokom kolotragu. Prednji tocak nece da izadje (zamisli, nece uz 20cm zida pod uglom od tri stepena ) i eto ga, motor opet na zemlji. Podizanje je opet lagano jer su tockovi dole. Ovaj put slike nema, mislim da je to jedini pad na ovoj turi kog nisam ovekovecio U tom prilazi i pastir pa neko vreme pricamo. Objasnjava mi kako da stignem do pocetka puta koji mi treba. Plan je da odatle sidjem u Pirot, vidim se sa kolegom Desert Fox-om (Darko) a onda drugim putem (preko brane jezera) opet popnem na Vrtibog, i dalje kuda me put odnese. Aha... Vec ranije napisah, planovi su tu kako bi imalo sta da se menja uz put. Krecem niz brdo, put dobar, uzivam u pogledima. Leva krivina, vozim sredinom puta koja je blago izdignuta u odnosu na krajeve. Potpuno neocekivano zadnji tocak nalace na kamen, odskace u stranu i to je to. Pre nego sto sam i shvatio sta se desava bio sam na zemlji. Levu nogu nisam uspeo da izvucem pre pada ali srecom nije pritisnuta, samo se malo klizala po kamenju (i inace, do sada jako puno srece imam sa ovim. Par takvih padova u kretanju, svaki put je noga ostala ispod motora ali se uvek nadje neki prazan prostor tako da ne bude zgnjecena. Pre ili kasnije sreca ce morati da izda a to ce biti bolno iskustvo.) Dizem motor bez problema. "Vidi, opet mi iscurio benzin na zemlju. Hm, nema traga od goriva na stranici rezervoara niti na ramu kod karburatora. A i fleka je nekako tamna... Bas kao... Ulje?" E jebiga! Pukla dekla. Trenutak apsolutnog besa a onda razum preuzima. Znam da se to jednostavno i efikasno krpi tecnim metalom, samo sto ga ja nemam ali dobro. Cilj je samo doci do Pirota, tamo cu vec naci resenje. Javljam Darku da stizem. Spustam se bez paljenja motora. Iznenadjuje me koliko je zapravo naporno nizbrdo voziti bicikl od 200+ kila bez motornog kocenja. Brzo nailazi i prva uzbrdica. Uh... Aj' da upalimo pa da vidim dokle stizem. Upalim, vidim da ulje ne curi tj ne siklja napolje. Ok, moze... Do vrha se penjem vise gledajuci u lampicu na instrument tabli nego u put. Bez problema stizem na vrh, opet gasim i krecem u nastavak spustanja. Negde dole, pred sledece brdo, je stado krava i pastir. Zastajem da popricamo, ujedno i da proverim nivo ulja. Hej, pa ovo uopste nije lose! Prakticno ga ni malo ne fali! Ohrabren tom cinjenicom palim motor i normalno nastavljam dalje. Voznja mi ne prija jer je raspolozenje poljuljano pa sam u nekom grcu. Pauza na Belskom mostu, odatle pocinje asfalt. Jos jedna kontrola nivoa ulja potvrdjuje da gubitka skoro i nema. Curi samo kada motor nagnem u levu stranu. Do Pirota se stize dobrim krivudavim putem. Ne uzivam. Stajem na ulazu u grad, par poruka i vise propustenih poziva od Darka (telefon mi je ugasen dok vozim i tokom veceg dela dana, pravi nacin da baterija izdrzi deset dana bez punjenja). -"Gde si, jeli sve u redu?" -"Pukla dekla, malo curi ulje" -"Nista se ne sekiraj, nadjemo se u centru za 15-ak minuta i vodim te kod majstora." -"..." Sad vec imam osmeh na licu Dolazim u centar, parkiram kod neke trafike i cekam. Posle nekog vremena slucajno bacam pogled prema motoru a ispod njega bara. Budala! Znam da curi kada je motor nagnut na levu stranu, npr kada se stavi na copavu... Da bar nemam centralni... U tom dolazi Darko, kao da se znamo oduvek. Bez suvisnog zadrzavanja odlazimo kod majstora, u dvoristu gomila motora u raznim fazama sredjivanja i popravljanja. Majstor zna znanje, radi pazljivo i pedantno. Deo je brzo zavaren, ofarban. Na kraju izgleda jos bolje nego pre pada jer je i od ranije izgreban Posto je tu kompresor hocu da operem blato iz hladnjaka. Majstor opere ceo motor. Neeeeeeeeee, ode teskom mukom skupljana visednevna stroka od putovanja!!! Sad me niko nece cudno gledati kada negde stanem :D -"Koliko sam duzan" -"Nista. Putnik, Darkov prijatelj... Tu smo da pomognemo" Zeljko (ili mozda bi Zarko?) hvala ti, spasao si me Darko kaze, aj' kod mene da se istusiras, sredis. Ma jok, jos tog ili nekog od prethodnih dana sam se brckao u potoku. Cist sam kao suza... Jesi gladan? E to vec jesam, to je i bio jedan od osnovnih razloga sto sam originalno hteo da svratim do grada-klopa i gorivo. Odlazimo na pljesku, odlicnu, domacin casti. "Vodim te na pumpu i posle da ti pokazem izlaz iz grada." Tako i bi. Sa Darkom sam se inace cuo pre par meseci, kada sam planirao ono prethodno putovanje. Dogovor je tada bio da se vidimo i eventualno zajedno provozamo kada dodjem u ove krajeve. Od toga tada nije bilo nista. Sada pred polazak sam mu se takodje javio (sve preko PP na forumu), ali se ispostavilo da ta poruka do njega nije stigla. Glupa osobina foruma: Perica obrise poruke koje mu je Djole slao a Djole pokusa da posalje novu poruku u okviru istog razgovora ta nova poruka nece stici kod Perice. Djole nece biti obavesten da Perica nije dobio poruku. Djole ce moci, ako se zagleda, u uglu ekrana da procita kako je Perica napustio razgovor ali nece moci da zna kakve to posledice ima na komunikaciju... Sumrak je vec bio tu, iza ugla pa je odluka da do Toplog Dola dodjem asfaltom potpuno razumna. Mana je sto tako izbacujem mozda najatraktiviju i najlepsu deonicu za voznju, preko Vrtiboga, Bratkove Strane i Krvavih Bara. Pu majku mu, znaci da cu morati ponovo da dolazim Darko, druze, HVALA TI. Sad i ovako javno Pirocanci me ugostili, pirocanac mi besplatno popravio motor, pirocanac me nahranio i pazio kao da smo rod... Sta reci Pravi nacin da se pobiju stereotipi Put do Temske je los, zakrpa preko zakrpe. Od Temske se odvaja uzani put kroz kanjon Temstice a kasnije Toplodolske reke. Iako imam isplanirano mesto za nocenje uz put trazim alternative. Jedno pogodno mesto nalazim na odmaralistu blizu brane. "Tu cu se vratiti ako moje planirano mesto ne bude valjalo" Kao da imam ceo dan na raspolaganju da se vozikam tamo-amo, potpuno zanemarujuci cinjenicu da se radi o 20-25km u jednom pravcu, deo toga van asfalta. Posto je vec sumrak nigde ne stajem a ima toliko toga da se vidi. Maler, i ovde cu morati da se vratim... Pred Toplim Dolom prestizem traktor u cijoj prikolici sede dva "backpacker-a". Produzavam do sela a onda mi pada na pamet da se vratim do njih, verovatno bi i oni kampovali a bolje je u drustvu. Do mog planiranog mesta ima jos nekoliko kilometara i vec sam odustao od te ideje, ponovo mi se ne zavlaci u divljinu za nocenje. Momci su Izraelci (nekada vozovima po Nemackoj a danas traktorom u Srbiji...), u Srbiji su vec par nedelja. Novi Sad, Beograd, Golubac, Nis, sada Topli Do. Obilaze planine koje su im usput. Sutra planiraju do Midzora. Ipak, ne bi kampovali, radije bi se veceras smestili u nekoj sobi. To se brzo organizuje. Vozac traktora, zacudo mladic, kaze da malo uzvodno ima livada uz reku pogodna za kampovanje. A ima i plato kod bivse skole koji je i osvetljen (vec je skoro mrak). Nisam raspolozen za lutanje i nabadanje mesta u mraku tako da biram lokaciju kod skole, devastirane skole. Ulicna rasveta je tu, jedna od 3 svetiljke u selu koje rade. Od prolaznika samo jedan, prica covek sam sa sobom, deluje kao da ce ga ubediti u nesto... Kasnije su jos naisli baba i deda, ruku pod ruku. Ta scena mi se nikako nije uklapala u okruzenje. Sator postavljen. Posto sam u Pirotu kasno jeo nisam kupovao hleb za veceru. Naravno da sam u medjuvremenu ogladneo... Kuvam caj, juce ubrana nana, sunka bez 'leba, med bez 'leba. Devet sati je vec uveliko proslo kada sam se povukao u sator. KAKAV DAN 111km za 4 sata odnosno ceo dan. Track logovi su u prilogu, planirani i odvezeni. D5.gpx D5 plan.gpx

Elaboriraj malo, moze slobodno i u vidu putopisa

Na gornjoj strani zadnjeg amortizera, videces prsten sa zarezima po obodu u koje se uglavi alat. Mora se skinuti bocna plastika ispod sedista da bi imao pristup. Prednje ogibljenje nema podesavanje sem ventila za vazduh.

Pazi kad sam video tvoje fotografije sa Vlasine pre nego sto sam krenuo. Cak sam i razmisljao da te priupitam za lokaciju kampa ali se to nekako izvuklo. Koliko vidim bili smo prilicno blizu Meni hladovina i klupa ne bi toliko znacili jer sam ionako bio tu samo na nocenju, bez zadrzavanja. Ali za neki duzi boravak svakako vredi. Hvala na komplimentima. @OverLord: Ti mislio da se salim, a? Motor je sam padao a ja sam ga sam podizao, kombinacija mi se ne svidja

Cetvrti dan, 4.9. Jedva cekam da izadje sunce i zagreje sator. Pet minuta nakon izlaska vec je vruce. Nekim ljudima je bas tesko udovoljiti Dorucak, kupanje, pakovanje... Panorama je sastavljena od pedeset pojedinacnih fotografija. Cisto kao poredjenje ispod je fotografija sa istog mesta sa najsirokougaonijim objektivom kog imam. Isto to al' u punoj rezoluciji je na sledecem linku: http://www.dodaj.rs/...ofs/04-pano.jpg Ovo je put od kampa prema asfaltu Asfaltom vozim svega nekoliko kilometara i vec je vreme da se gume ponovo zaprljaju. Put je u pocetku jako prasnjav, bukvalno kao da se vozi kroz pesak. Kasnije je neka kombinacija zemlje i sljunka, odlican za voznju. Put je toliko dobar da nisam ni primetio odvajanje u sumu koje mi je trebalo, tek posle par minuta primecujem da vise nisam na pravom. Okret i voz' nazad. Pravi put je osetno losiji, cesto izrovan jarugama. Na mestima gde je bas ostecen vec su napravljene i obilaznice. Vozi se naizmenicno preko livada, kroz mladu brezovu ili cetinarsku sumu, sve deluje izuzetno pitomo. Pravo uzivanje odmah na pocetku dana. Srecem dedu, tek reda radi pitam za pravac. Uz sirok osmeh koji pokazuje oba zuba potvrdjuje da je to put koji mi treba. Izlazim na asfalt i posle par krivina stizem u mesto Klisura. Oronulo, depresivno... Ali ima cesmu sa hladnom vodom koja mi je potrebna. Neposredno pred granicom skrecem na makadamski put prema Preslapu. Sasvim dobar makadam, cak srecem i par automobila. U samom Preslapu me iznenadjuje asfalt, i to kvalitetan asfalt. Put prati, sada isuseno, korito potoka. To automatski znaci da je krivudav. U Kalni se odvajam na sveze asfaltirani put koji bi preko brda trebao da me dovede do Crvene Jabuke (sve velegradi, ne zna se koji je razvijeniji). Tezinu garantovano zadovoljavam. Brzinu apsolutno ne, mada necu biti ni daleko. Od spomenika krece sumski put, neka kombinacija kamenja, zemlje, makadama i kojecega- prohodan za sve tipove vozila. Negde u sred brda je i pilana, put posle nje je cak i bolji. Ovo je valjda jedinstven primer gde kamioni za izvlacenje drva nisu unakazili put. Zahvalan sam drvnoj industriji. Malo propagande nije na odmet: Silaskom u Crvenu Jabuku prva deonica o cijoj prohodnosti prethodno nisam znao nista ostaje iza mene. Odmah me ceka jos jedna, cak i manje izvesna. Crvena Jabuka, posle II Svetskog rata zivahna zajednica od skoro 1500 ljudi, propada. Stanovnika sada ima manje od 50. Ne cudi sto izlog nekadasnje prodavnice izgleda upravo ovako. Nailazim na jabuke rasute po putu, ispale sa neke prikolice. Prilika se ne propusta. Kada sam stao vidim da jabuke nisu sa prikolice vec sa drveta koje je na padini iznad puta-van domasaja. Od nekoliko jabuka koje su vec na zemlji uspevam da pojedem po par zalogaja. To su sitnice koje coveku ulepsaju dan Nailazim na raskrsnicu, glavni put vodi desno, strmo u brdo. Levi je zarastao u travu. Bez razmisljanja produzavam desnim putem. Posto sluzi za izvlacenje drva a podloga je cisto zemljana kamioni su vremenom uspeli da na povrsini naprave dubok sloj izuzetno fine prasine. Ipak uspevam da se bez ikakvih problema popnem na prvu zaravan. Tu je vec jasno da taj put nije onaj koji mi treba- aj' nazad na onaj zarasli... Posle te deonice koja je zarasla u travu ulazi se u sumu. Umesto u travu sada je zarastao u zbunje, jaruge se podrazumevaju... Da se razumemo, nije to nista posebno tesko ili zahtevno za voznju. Nevolja je sto je to sami pocetak puta, prema mojim procenama imam bar jos 10-15km do silaska na drugu stranu planine. A ako je pocetak ovako los ne moze se ocekivati da negde od sredine postane bolji, zar ne? Nailazim na kucu i odlucujem da razresim dilemu. Ako kazu da je put i dalje takav okrecem nazad, ako je bolji idem dalje. U kuci stariji par, takozvani penzioneri. Potvrdjuju da je put prema Rakiti skroz dobar a da se ova deonica koju sam ja prosao skoro ni ne koristi, mada je nizbrdo prohodna za putnicke automobile (u pitanju je kilometar, mozda dva). Nude kafu, nude domacu rakiju- kafu ne pijem nikako, rakiju dok vozim. Nude izvorsku vodu i domaci med- e to vec ne mogu da odbijem Prijatan razgovor, par informacija o okolini i vreme je da se krene dalje. Pakuju mi teglicu meda koja ce me u vise navrata spasiti nepotrebnog gladovanja. Pirocanci, kada vam treba med: Pcelinjak Dimitrijevic-necete pogresiti I stvarno, put dalje je sve bolji i bolji. Suma, poneka livada. Ocas posla stizem u Rakitu. Odatle pa do Zvonca je bio-asfalt. Ne, nije u pitanju neka ekoloska varijanta asfalta vec nekadasnji asfaltni put koji je sada toliko propao da asfalta ima samo u tragovima, sve ostalo je sljunak. Zvonce, Zvonacka Banja. Nema saobracaja, odlicno za opustenu voznju. Priblizavam se dvema stenovitim planinama. Prisecam se planiranja rute i slika koje sam gleda- kanjon reke Jerme. Put se u duzini od par stotina metara suzava na samo jednu traku, prolazi kroz par tunela. A onda, i pre nego sto ste svesni gde se nalazite sve je gotovo, izasli ste na drugu stranu. Sa glavnog puta se odvajam prema Poganovu a odatle preko brda za Dimitrovgrad. Put je dobar, makadamski. U neka doba odvajam se sa tog puta na mnogo manji i losiji, probijen kroz sumarke i preko livada/pasnjaka. Kod povelike farme ponovo izlazim na odlican i sirok put. Taj se ubrzo spaja sa jos boljim. Podloga je opet bio-asfaltna sa, srecom, malo asfalta. Bas mi prija takva voznja, brzo a opusteno. U Dimitrovgradu pravim pauzu za tocenje goriva i klopu. Poucen jucerasnjim iskustvom biram prvo mesto gde ima ljudi. Kada sam usao u lokal uvidjam gresku: u istom kiosku je rostilj i lokalna birtija. Obzirom da sam skinuo opremu nije mi se dalo da idem traziti drugo mesto tako da porucujem. Inventar je srecom zaokupljen ispijanjem piva, ne primecuje me. Tek kada sam izasao napolje da jedem pridruzio mi se jedan od prisutnih. "Kazem, izvini, ja sam karikaturista, crtam karikature a sad guram ova kolica. Kazem, izvini, nema posla pa ovako pijem. Mislim, kazem izvini, ti jedes a ja te smaram..." I tako narednih desetak minuta. Bezuspesno pokusava da dozove prolaznike, ocigledno je da ga svi znaju i potpuno ignorisu. Srecom nije agresivan pa i ne smeta toliko. Lik upotpunjuje opsti utisak o Dimitrovgradu: pobeci sto pre!!! Kroz glavnu ulicu se voza klinac na motoru, neka trkalica od 50 kubika. Pojava prava stereotipna: nabildovan (koliko vec klinac moze biti nabildovan), bodi majica bez rukava, oko vrata zlatna kajla od 39 kilograma, kacige nema jer se ne bi videlo da je on, obavezno turiranje masine gde god postigne. Prosao je 3-4 puta dok sam ja bio tu Pobeci! Negde na izlazu iz grada stajem u prodavnicu i kupujem hranu za veceru, necu dva puta zaredom napraviti istu gresku. Od Dimitrovgrada prema Smilovcima se ide odlicnim asfaltnim putem. Izbacujem jednu off obilaznicu, vec je relativno kasno a zeleo bih da uveliko po danu nadjem mesto za kamp i sakupim drva za vatru. U Smilovcima se odvajam sa glavnog puta (iskreno, nisam ni znao da na drugu stranu planine vodi i asfaltni put. Bio sam ubedjen da sam ja isplanirao "glavni" tj jedini put, i prilikom planiranja je delovao sumnjivo). Do manastira je normalan makadam, posle toga se suzava, postaje dosta oronuo. U neka doba nailazim na asfaltnu deonicu. Potpuno nelogicno ali radujem se. Tek na asfaltu je jasno koliko se ovaj put u stvari ne koristi, pesak i sljunak su po celoj povrsini puta, nemaju cak procisceni ni kolotrazi. Asfalta nestaje jako brzo. Do vrha jos u nekoliko navrata postoje de asfaltne deonice. Sto se tice voznje put je u skroz dobrom stanju, tu nema nikakvih iznenadjenja. Razmisljam: "ovaj deo puta, do vrha, se lepo video na snimcima u Google Earth-u, sa druge strane se put jedva i nazirao kroz sumu. Nadam se da ce odmah biti neprohodan pa da trazim normalan put" Tako nekako i bi. Put od prevoja nizbrdo odmah poput tunela ulazi u sumu. Istocna je padina, sunce nisko. Atmosfera trenutno ruzna, vlada neka teskoba. Ni malo ne doprinosi cinjenica da je put prakticno potpuno zarastao u zbunje. Tvrdoglavo nastavljam dalje samo zato sto na zemlji vidim relativno sveze odsecene grane, kao da je neko nedavno sebi probijao put, i tragove nekih tockova. U principu samo ocekujem kada cu stici do corsokaka. Probijanje ide sporo, cak u dva kratka navrata sam prebacio u drugu brzinu. To su bila retka mesta gde nisam vozio kroz zbunje vec zapravo putem. Srecna okolnost u celoj prici je sto je podloga skroz dobra pa bar sa tim nema problema, ne razmisljam o eventualnim jarugama i skrivenom kamenju (sve je pokriveno slojem opalog lisca). Agonija, da to bi bilo pravo ime, traje oko 3.5 kilometra nakon cega izlazim na normalan makadamski put. Sad kada se osvrnem nije mi jasno zasto mi je toliko ruzno palo to parce voznje. Verovatno neizveznost prolaska i eventualno vracanje okolnim putem (kao sto napisah malopre, tada nisam znao da postoji i normalan asfaltni put) uz blizenje kraja dana. Sad bih opet bez razmisljanja isao istim putem Od mesta Bracevci izlazi se na pravi glavni put. Malo me iznenadjuje sto nije asfalt ali ne smeta, i makadam je u odlicnom stanju. Idem prema Slavinji, ispred sebe vidim konja/zdrebe na putu. Vidim da se uplasio od motora, bezi na sporedni put. Ni ne obracam paznju. Tek kada sam mu skroz prisao vidim da zdrebe ima prilicno psecu njusku, dugu dlaku- otprilike kao nenormalno ogroman sarplaninac!!! Verovatno zato sto i jeste u pitanju nenormalno ogroman sarplaninac. Ja veceg i masivnijeg psa u zivotu nisam video. Pas stoji na tom sporednom putu, mase repom i ispaca me pogledom. Na trenutak razmisljam da stanem i da se druzimo, ipak odustajem od ideje. Sliku na zalost nemam ali moracete da mi verujete. Ubedljivo najveci pas ikada! Slavinja, asfalt, prvi kontakt sa juznjackim selima. Bas sve je oronulo, ne vidim ljude. Depresivno. Masim put za Rosomacke Kladence (obavezno procitati putopis kolege Madiva "Stara Planina" ako vec niste: http://forum.bjbiker...-stara-planina/ Odlazim do sela Rosomac. Do njega se stize najlosijim asfaltnim putem kojim sam ikada prosao (drugo mesto drzi grebenski put na Fruskoj Gori izmedju Iriskog venca i TV tornja). Neko pronicljiviji bi vec na osnovu puta mogao steci sliku sta moze da se ocekuje od sela na njegovom kraju. Ja nisam. U glavi su mi bile neke fotografije koje su prikazivale kucu sa cvecem i sredjenu fasadu, asfaltni put. Ocigledno se nesto pomesalo u mojoj glavi Na samom ulazu u selo asfalt prestaje, umesto njega je neki kameno-zemljani put. Los, rupav, kamenje krupno. Imao sam isplaniran i uspon na vrh Tupanac, do njega se samo produzava ovim putem kroz selo. Medjutim, stanje puta u selu a i nisko sunce me odvracaju od izleta. 10-15km u jednom pravcu mogu jako puno da potraju kada sam ja u pitanju. Rosomač... Ako je verovati izreci "sto juznije to tuznije" cini mi se da tesko moze postojati juznija tacka od ove. Ako nista barem jos uvek ima ljudi, video sam ih na ulici, cak su mi se i javili Sve ovo je slikano u glavnoj ulici. U selu postoji i jedna novija, sredjena kuca. Visocka Rzana, Vrelo- lep i dobar asfaltni put uz reku. Ovo vec lici na turisticku lokaciju, duz puta ima lepo sredjenih vikendica i imanja. Vrelo prolazim, idem prema Brlogu i Dojkincima. Uz put su baste, svaki komad se obradjuje. Brlog je malo selo, prodje cas posla a da se jedva i primeti. U Dojkincima ponovo šok. To selo se proteze uz put, vozim dosta sporo pa imam vremena da zagledam. Na oronule kuce sam vec donekle i navikao. Ljudi... Ima ih. Svi stari, isibani teskim zivotima. Ima i mladih. Dvoje ili troje najmladjih (40-ak godina) su instalirani ispred prodavnice/kafane. Face su tipicne za iskusne alkose dugoprugase. Depresivno. Potpuno. Kao potpuna suprotnost, na izlasku iz Dojkinaca sustizem neki noviji bolji automobil (Pasat ili slicno), staju kod necega sto je nekada bio parkic a iz kola izlaze dva mladica. Apsolutno se ne uklapaju u ovu sredinu... Od Dojkinaca prestaje asfalt, dalje je put kombinacija makadama i kaldrme. Plan mi je da odem do kraja puta (to je put koji silazi u Topli Do ali je bujica pre par godina odnela nekoliko mostova koji jos uvek nisu obnovljeni) i usput proverim par mesta za kampovanje. Uz put se nadje jos poneka kuca, vikendica. Sve manje mi se svidja ideja da kampujem u sred nicega. Posto je sunce zaslo za brdo vlada neka atmosfera hladne tudjine. Prolazim pored kolibe/barake ispred koje su parkirana kola i ima ljudi. Oko kolibe je poveca livada. "Ako mi se do kraja puta ne svidi ni jedno mesto trazicu od njih da se smestim u blizini." Nijedno sledece potencijalno mesto ne zadovoljava: Suvise mracno, suvise mala livada, suvise visoka trava, suvise sam vec odlucio da bih voleo biti u blizini ljudi Trenutak slabosti Negde pri kraju puta je deonica sa kaldrmom. Rupa, posle rupe kamen celom njenom sirinom. Naravno da moram bas tuda da prodjem jer je ostatak puta sirok samo 2 metra... Tako sam jako razvalio skid plate-om o kamen da je i mene zabolelo. A zaista nije izgledalo kao da uopste moze da dohvati toliko, cak nisam ni isao brzo... Nisam siguran da li od tog ili od jednog drugog udarca kasnije ali uspeo sam da probijem 2mm debeo skid plate, srecom bez posledica po masinu. Inace, na prosloj turi se isti toliko naprimao udaraca da sam ga sad pred polazak cekicem vracao u neki priblizno normalan oblik. Udubio se toliko da mi je cak i sraf za ispustanje ulja sastrugan sa prednje strane (ko vozi KLE-a moze da pogleda koliko se treba uzjebati da dodje do toga...). Kao sto sam i ocekivao, kraj puta predstavlja nedovrsen most preko potoka. Teoretski bi se moglo proci jer su napravljene rampe kojima se moze popeti i sici sa mosta ali na drugoj strani vise skoro da ni nema puta. A i rampe su klimave. Malo osvezenje u hladnoj vodi, fotkanje, vreme je da krenem nazad. Pravim jos par pauza za slikanje. Crvenilo stena nije preneto na fotografije kako treba. Dolazim do kolibe: - "Jel bih mogao da postavim sator tu negde kod vas?" -"Gde god hoces, tamo imas livadu ali nije pokosena, vamo... Oces da popijes nesto?" -"Eto me cim se smestim " Narednih deset minuta se vozikam po livadama, trazim pogodno mesto ali mi se nijedno ne svidja. Stvarno nije koseno pa je trava visoka, raste u busenovima a ima i dosta krticnjaka. Konacno mi postaje jasno da necu naci savrsenu lokaciju pa se zadovoljavam koliko-toliko ravnim parcetom. Blizu mi je cesma, imacu tekucu vodu. A blizu su i komsije, vidim ih a to mi u tom trenutku odgovara. Sator postavljen, stvari rasporedjene. Odo' na casicu razgovora. Domacica se prvo zaprepastila sto sam motorom. Ona ni u ludilu ne bi sela na motor. Zatim se zaprepastila sto sam dosao iz cista mira, da vidim okolinu. Ona tu zivi i dolazi celog zivota a nikada nije bila luda da proseta po okolini, cak ni do vodopada Tupavac pored kog prodju svaki put kada dolaze do kolibe. Domacin se bavi secom sume, ima par radnika. Dosli su tu dan ranije i zadrzace se nekoliko dana. I radnici su taman pristigli, pretovaraju drva sa jednog kamiona na drugi, veci, koji kasnije ide za Pirot. Nudim domacu sunku. "Sklanjaj to, ima hrane. Cuvaj, trebace tebi." Ne protivim se. U kolibi se lozi vatra, toplota prija jer je napolju hladno. Krcka se pasulj a i iz rerne mirise nesto primamljivo. Rakija savrsena! "Ovo sigurno nisi nikada pio." Divlja kruska... Prelepa, pitka, jaka u tri lepe... Na pola prve casice mi je jasno da u tom picu moram da uzivam polako Vecera, prvo pasulj... Domaci hleb... Nemam zamerki. Iako vec vidim da ima i drugo jelo, meso sa krompirom peceno u rerni, prejedam se pasulja. "Pivo, vino?" Moze pivo. Hladno, Zajecarsko. Odvratno. Bar prva polovina. I inace ne volim da pijem alkohol uz hranu, pokvari mi oba ukusa. Druga casica rakije. I dalje prelepa, samo pazljivo. Ne odolevam ni drugom jelu, jagnjetina zapecena sa krompirima. Spada sa kosti, topi se u ustima. Prepricavaju se sumarske dogodovstine, drustvo je jako veselo. Gazda i kamiondzija, jaki ljudi, veliki. Par rakijica, litar ipo crnog vina... Kada je nestalo vina presli su na pivo, nekoliko komada. Kao vodu da piju, ne ostavlja traga. Vozac rano ujtru mora da bude u Pirotu, svi pokusavaju da ga zadrze, da zanoci pa da krene ujtru. Zadrzavaju ga tako sto ga nude pivom. Prihvata ali ipak posle petog, sestog odlucuje da krene. Vozi one vojne terenske kamione, jako je ponosan jer je nabudzio najjaci motor koji je mogao da stane. Leti to kao munja... Medjusobno pricaju na lokalnom dijalektu, 99% stvari uspevam da razumem. Kada se obracaju direktno meni koristi se normalan Srpski, sa svim padezima. Jako je kasno kada ne mogu vise da sedim, skoro ce pola jedanaest... Prepun stomak ne obecava lep san... Sumar Jorgovan i zena mu XY (ako do sada niste primetili imam "manjih" problema sa pamcenjem imena, naziva i tako toga ). Jedno veliko HVALA! Gostoprimstvo kako se samo pozeleti moze. Opusteno, nenametljivo. -"Kada budes gore pricao kako su te Pirocanci ugostili na sred Stare Planine niko ti nece verovati" Spavanje je zaista bilo odvratno, cak sam u sred noci ustajao u nadi da ce se stomak malo razraditi... 165km, 5:21. Po duzini kratko ali zato ispunjeno. KAKAV DAN U prilogu track log onoga sto sam odvezao (D4) i onoga sto sam isplanirao (D4 plan). D4.gpx D4 plan.gpx

Ispisah vecinu sledeceg nastavka kada se ispostavilo da photobucket opet baljezga. Kada se dozove razumu bice i nastavka. Trenutno nesto nisam raspolozen za pisanje pa mozda nece biti ceo dan al' to cemo jos videti @cikapostar: Pa ni moj motor nije nikada i nigde pao, sa asfalta je sisao samo jednom kada sam greskom parkirao pored puta. E sad, to sto je sav izgreban i izubijan, to je od guzve na pijaci...

Kako fantasticno osvezenje!!! Sjajan putopis

Treci dan, 3.9. Budjenje, kraci obilazak okoline, pakovanje stvari. Nema zadrzavanja pa sve biva gotovo dosta brzo iako ne zurim. Asfaltom moram da predjem izmedju 5 i 10 metara, toliko ima do puta koji se na suprotnoj strani odvaja u brdo. Put je skroz dobar, neka kombinacija zemlje i kamena. Vodi preko brezuljaka, malo kroz sume malo preko livada. Iza mene ostaje Kopaonik. Rano jutarnje (9 je meni rano ) sunce pravi dobru atmosferu pa cesto zastajkujem. Ovo ne deluje kao zanimljiv problem Na izvoru srecem dva matorca, sa njihovih 70+ godina vrlo su vitalni i zivahni. Izvor blize njihovim kucama je, zamislite cuda, presusio pa ovde toce vodu u burad i motokultivatorom voze dalje. Prijatni ljudi... Kao sto vec napisah, put je sasvim dobrog kvaliteta. Izuzetak je par kracih deonica koje su izrovane kolotrazima. Tako je to napravljeno da je najnormalniji prolaz uz samu desnu ivicu puta, odmah iznad strme padine. Taman da odrzi paznju na nivou. Nailazim na sljivik, grane se savijaju od silnih plodova. Posto nisam doruckovao smatram da je sjajna ideja napraviti pauzu, ako nesto slucajno pojedem nece mi skoditi. Da ne bih bio stoka kupim plodove koji su otpali na zemlju, prva sljiva je apsolutno savrsena. Najlepsa i najukusnija koju sam ikada jeo. Nijedna sledeca nije bila jestiva Ipak sam stoka, berem jednu sa drveta al' one na zalost jos nisu zrele. Ipak, i takva je slatka. Praznog stomaka nastavljam dalje Sat i petn'es, dva'es minuta za prvih 10 kilometara, ovo obecava. Planirano je 220km ukupno. Izlazim na asfalt koji vodi prema Kursumliji, put je savrsen i saobracaja nema. "Odlicno, taman cu nadoknaditi vreme." Aha... Par kilometara kasnije put prestaje da bude savrsen. Verovatno prelazak iz jedne opstine u drugu, promena nadleznosti. Sam asfalt je i dalje skroz dobar ali se put ne odrzava, nema zignalizacije, rastinje pocinje da ga guta, ima vise klizista i odrona. Par kilometara toga i asfalt prestaje. Ok, i na makadamu moze solidno da se vozi. Onda krajem oka kroz zbunje vidim branu. Bi mi cudno postojanje visokih objekata sa suve strane. Lampica: "brana je nedovrsena, ovo je strana gde ce biti jezero." Vracam se nazad do puta koji vodi na dno buduceg jezera, cekam da naidjem na cuvara koji ce me oterati. Stizem u samo podnozje brane, nigde nikoga... Milina, toliko od nadoknade vremena I inace su mi zanimljivi tako veliki objekti. Prilika da ih izbliza zagledam u fazi izgradnje je prosto neverovatna (profi deformacija, buduci gradj. inzenjer). Cak je bilo moguce uci u tunel koji ce sluziti za praznjenje jezera-ogromna cev kroz podnozje brane. Ipak, nemam svetlo pa odustajem od ideje. Povratak serijala "Noge nad ivicom". U ovoj turi prosto nije bilo povoljnih mesta za ovakve fotke Vracam se na glavni put, dolazim do vrha brane a tamo opet nema ni traga od cuvara. Odlicna prilika za setnju. Pogledom na nizvodnu stranu se vec moze naslutiti zasto nema cuvara ni radnika: radnicke barake su napustene, gomila kamiona i drugih teskih masina rdja u delovima. Ovo se pravilo u neka davna vremena... "Jos kada bih mogao da pridjem do napustenih masina, 'de bi mi bio kraj..." Nastavljam dalje, put opet vodi prema podnozju. Dole neki covek stoji pored puta, zaustavlja me. -"Jes' ti malopre bio na brani?" -"Da, sto? -"Uh, dobro je. Ima ovde puno lopova. Ti si iz daleka, sigurno nisi dosao da krades" -"Mogu da udjem i slikam masine?" -"Naravno" Slavko je cuvar, nije mi jasno sta to jos ima da se cuva jer je sve propalo do nivoa starog gvozdja. Tu bude po 15 dana. Druga stvar koju mi je rekao je kako je nedavno zatekao par u kolima u nedolicnom ponasanju. Treca, cetvrta i svaka naredna je bila o tome kako i on voli takvo nedolicno ponasanje Obilazim, fotkam (slike nisu ni blizu onome sto sam zeleo da dobijem al' ajde), jos malo sedim sa Slavkom i vreme je da produzim dalje. Ode jos sat ipo a pregurah skoro 60km. Ako neko ima Kamatsu damper a slucajno je zagubio tablicu redovnog odrzavanja i podmazivanja Blizu brane ponovo pocinje asfalt ali i njega napustam. Odvajam se na odlican makadamski put koji vodi prema selu Igriste. Malo nadahnutija voznja, nema stajanja. U samo selo nisam svracao ali kasnije sam saznao da je to bila greska. Igriste je locirano blizu ivice nekog platoa sa kog se pruza odlican pogled na sve strane. Od Igrista do Mirnice se ide zapustenim i slabo koriscenim putem kroz sumu. Vododerine, kolotrazi, zbunje koje ga ponovo osvaja. Uteha je u svezim tragovima traktora, put je prohodan. "Ovo je sjajan teren da opet padnem ali necu." Aha... Prasina i bocni nagib su se postarali za izvrtanje br. dva. Ovaj put bez posledica, jedva sam se i kretao. Motor podizem bez teskoca-bas je super kada tako padne na sredinu puta pa ostane mesto za tockove Posle Mirnice put je opet dobar makadamski. Krajem oka primecujem zbunje kupina uz put, sve se crni. Vreme je za jos jednu pauzu. Nazalost velika vecina plodova je skroz sparusena, iako zrele nisu za jelo. Opet ostajem praznog stomaka Silazim prema Kursumliji i iznenadjujem se gomili smeca pored puta. Sekund kasnije vise me je iznenadila cinjenica da sam se zacudio smecu. Malo premotam film i shvatim da na celom putu nisam video prakticno nijedan otpadak uz put, ovde je to bila skoro deponija. Izlazim na asfaltni put koji svakim metrom izgleda sve napusteniji. Prolazim ostatke nekadasnje rampe ali se ne obazirem i idem dalje. Tri krivine kasnije i nema dalje, ograda preko celog puta, nove table i znakovi zabrane pristupa. Nalevo krug. U Kursumliju ne svracam, produzavam prema Kursumlijskoj Banji. Kao da sam birao, na put prema Banji izlazim upravo na mestu gde asfalt prestaje. A tamo tuga... Napusten hotel, sve propada, sve se raspada. Nisam cak ni imao volje da slikam kako treba. Promaklo mi je skretanje koje sam trebao da iskoristim, nastavljam dalje "glavnim" putem. Dok sam primetio da sam produzio vec sam i smetnuo sa uma da je postojalo normalno odvajanje. Umesto toga vracam se do nekog traktorskog puta, vodi maltene ravno uz brdo, podloga najvise lici na klikere. U jednom trenutku stajem, iako nije strmo jedva uspevam ponovo krenuti. Brzo izbijam na normalan sumski. Preko Ravnog Sorta izlazim u blizinu Race. Par kilometara odlicnog glavnog puta, odvajanje prema Kupinovu i Djavoljoj Varosi. Djavolja Varos... Prvi put sam ovde. Puno sam citao, gledao mnogo slika al' nista od toga se ne moze pribliziti stvarnosti. Kompleks je lepo sredjen, staze, klupe, table sa obavestenjima, stepenista i vidikovci kod samih figura. Sve je na visokom nivou. Prepustam vas slikama, besmisleno je da ja tu nesto pricam i pisem. Mlade figure, tek u procesu nastajanja Panorama je od 25 fotografija, ocigledno sa jako puno preklapanja. Ovo je cela Djavolja Varos sa gornjeg vidikovca. Posle obilaska krecem dalje, makadamskim putem koji krece odmah sa parkinga. Lep i u dobrom stanju, opusten za voznju izuzev jedne krace deonice. Od Gajtanskih Vrata ponovo sam na asfaltu, kako ce se ispostaviti do kraja dana. Lece, Gazdare, Lebane, Leskovac. Put je uglavnom loseg kvaliteta sto se tice podloge ali je zato konfiguracija odlicna. Sa endurom je pravo uzivanje za voznju. U Lebanu tocim gorivo. "When in Rome do as the Romans do". Prevedeno na moju trenutnu situaciju: "budala si ako u Leskovcu ne pojedes leskovacku pljesku". Ne volim da budem budala a uz to sam i prilicno gladan, jos uvek nisam jeo tog dana. Zabadam u prvu rostiljnicu ispred koje je bilo musterija (stara narodna mudrost, gde je guzva tu je i verovatno dobra klopa). Pljeska je od 200g, socna i mesnata, 130din!!! O ukusu samo ovoliko: mislim da vise necu jesti "leskovacki" rostilj u Novom Sadu. Nema to veze sa pravim leskovackim... Posto je vec bilo kasno izbacujem planirani off preko Kukavice do Vladicinog Hana. Ostaje mi alternativa Grdelickom klisurom, jednom kada uspem da izadjem iz Leskovca. U samom gradu nema apsolutno nikakvog traga putokazima. Prvi pokusaj me odvodi pogresnim putem na jug do Donje Jajine. Znam da i odatle mogu prepreciti do "autoputa" (to je bila planirana ruta, svracanje u Leskovac nije bilo predvidjeno) ali isto tako znam da i tu ima nesto off-a a za to vise nisam bio raspolozen. Nazad u Leskovac, par raskrsnica, semafora a onda se setim jedne genijalne stvari: moguce je pitati ljude za pravac Bio sam na dobrom putu. 'bes putopis ako nemas sliku svoje senke u pokretu. Put prema Vladicinom Hanu je odlican. Brze krivine i dobar asfalt. Nazalost malo je opterecen saobracajem, u odnosu na ono sto sam vozio zadnja 2-3 dana. Veci deo vozim iza nekih kola, ide suvise sporo da bih uzivao u voznji a opet dovoljno brzo da nema nekog smisla prestizati ga. Vladicin Han prolazim bez zadrzavanja, ovo malo sto sam video mi se nije svidelo. Ostaje mi da u Surdulici kupim klopu za veceru/dorucak. Priblizavam se Surdulici, sa okolnih brda dize se dim pozara, cak i avion ucestvuje u gasenju. Prolazim bez zadrzavanja (ups ), ono sto sam video takodje mi se nije svidelo. A onda posle Surdulice apsolutno savrsenstvo prema Vlasinskom jezeru. Put kao iz neke moto bajke. Sumrak je, sunce je vec ispod horizonta. Posle par krivina potpuna nirvana, jedinstvo coveka i masine. Sve se uklopilo. Vozim kako nikada ranije vozio nisam, nosen krilima vetra (to je puno bolje nego nosen krilima andjela prim.aut. ). Krivine brze, krivine spore, saobracaja nema, pravaca skoro da nema... Kakva zavrsnica dana! Sa porastom visine temperatura osetno i ubrzano opada. Ne pada mi na pamet da prekidam uzivanje, ionako stajem za xy minuta. Na vrhu skrecem desno, imam jos par kilometara do mesta gde sam planirao kampovati. I taj put je odlican za voznju, samo sto su krivine blaze tj brze i pogodnije su za jace masine. Prolazim kroz selo (u planiranju mislio da je vikend naselje), put je opet zemljani. "Valjda mi nece od truckanja ispasti hleb..." Pa nece, naravno da nece kad ga nisam ni kupio. Muka, ocito je kriza takva da cu morati jesti sunku bez 'leba... Pronalazim ok mesto za nocenje, blizu vode i nigde nikoga. Dok sam se raspremio pao je i pravi mrak. Silazim do jezera, voda hladna i ne mami na kupanje. Stojim tako na obali (stajanje kao metoda odmora od celodnevnog sedenja na motoru), kez na licu, gledam u zvezde koje se pojavljuju i razmisljam o sustini zivota. A onda iz vedra neba stizu instrukcije "sustina zivota je u nocnom kupanju." A? Ali voda je hladna. I napolju je hladno. Koga briga za to, sustina se mora proziveti, ko sam ja da se protivim Vrlo, vrlo kratko kupanje, ne narocito prijatan izlazak iz vode i susenje. Jednom recju apsolutno savrsenstvo! To je upravo bilo ono sto mi je trebalo... Jos neko vreme provodim na obali, zvezda je sve manje jer izlazi mesec. Sve je na svom mestu, najprijatnije provedeno vece na kampovanju... Noc prilicno hladna. U vreci je dovoljno toplo ali zeza ona rupa za lice. Kako god da se namestim hladnoca uspeva da nadje put. Nista sto bi posebno poremetilo spavanje. KAKAV DAN! 271km, 6 sati i 10-ak minuta. U prilogu su track log (D3) i planirani track log (D3 plan), ako nekoga zanima. D3 plan.gpx D3.gpx

Snimis fajl na komp, otvoris GE pa na open file, moraces dole desno da izaberes "all files". Kada izaberes fajl otvorice se prozor gde mozes stiklirati neke 3 stvari, gornja i donja treba da budu otkacene i to je to. @Djordjino: Ako je verovati slikama i njihovim naslovima na Google Earthu nisam se spustio niz Duboku. U pitanju je neka dalja zica, najsevernija na tom grebenu. Ne poznajem Kopaonik pa samim tim ne znam ni nazive. Iskreno, spust je prilicno opusten, nije uopste strmo. Bez problema bi se izaslo i uzbrdo. Zaglavljivanja su posledica moje neodlucnosti i nedovoljne hrabrosti u tom trenutku. Sa malo gasa se to predje bez problema. @Ceperko: Ne vidim nista narocito sporno u putu kojim sam prosao? Sve je to okolina skijalista a dole prema Mramoru je normalan put koji se redovno koristi. Nisam zalazio na juznu stranu @Madiv: Isli smo istim putem gore. Koliko se secam ti si spominjao da tu vec nisi bio zadovoljan gumom a meni je put delovao prilicno normalno. Ja sam se od Ponora spustio direktno u Dojkince, pomislio sam da si isao tuda i za to bih ti skinuo kapu jer je put prilicno... Neput. Svi padovi na ovoj turi, sem 4 (lepo rekoh u najavi da sam se posteno ispadao ), su bili posledica klizanja prednjeg tocka. Vecina iz potpuno idiotskih razloga, zveranje po okolinii, nedostatak paznje i slicne gluposti. Jednom mi je zadnji u krivini odskocio od kamena, dva puta sam se prevrnuo na uzbrdici jer sam lose odreagovao i jednom sam se prevrnuo u krivini jer sam se nesto premisljao oko putanje, previse usporio a noga iskliznula kada sam je spustio. Eh, ostalih 4-5 su zbog prednjeg tocka Novi rekord je tri pada u jednom danu, zelim da nikada ne dodjem u situaciju da ga oborim. @*zeka*: Po Gocu me bilo na sve strane. Na kraju nisam uspeo da nadjem put koji me je interesovao, ovo sto sam izvezao je bila alternativa smisljena na licu mesta. Na ovom linku je prikacena planirana ruta, lako se mogu videti brojna odstupanja. http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/83771-bosna-crna-gora-srbija-off-road/page__view__findpost__p__1361738 @Svi ostali: Hvala na pozitivnim komentarima Nastavak sutra.

No, da nastavimo sa redovnim programom. U Novom Selu, nesto ispred V. Banje skrecem desno prema Gocu. Asfaltni put u pocetku vodi kroz naselja, nekako sa prestankom asfalta nestaju i kuce sto je uvek dobra stvar. Put je dobar, makadam a kasnije i kaldrma. Vodi kroz gustu sumu, jesenje boje polako preuzimaju glavne uloge. Svidja mi se na prvi pogled. I na drugi. I na svaki sledeci. Incidendt od prepodneva je sada godinama daleko, ovo je cisto uzivanje. Antistres terapija. Na Gocu obilazim jezero. Nisam znao da je u pitanju akumulacija pijace vode pa sam se malo razocarao neuredjenoscu okoline. Prema turistickom centru sada vodi nov put, jos uvek u izgradnji. Tesko je bilo odoleti krivinama savrsenog asfalta tako da nisam skrenuo na planirani makadamski put. Nema veze, svakako se moram tu vratiti pa cu u povratku van asfalta. Brzo dolazim i do kraja asfalta, nastavlja se odlican put od tucanika-pripremljeno je za asfalt. I to brzo prestaje, podloga je sada prasina. Kod hotela se ne zadrzavam, neki djavo mi ne da da pravim pauzu. Produzavam dobrim makadamom, put vodi na nize. U jednom trenutku kraj puta, dalje nastavlja uzana stazica koja se penje na brezuljak. Ok, penjem se na breg a onda odjednom cvor u stomaku, nesto ne izgleda kako treba. Pogresno je to sto staza dalje vodi niz izuzetno strmu padinu do normalnog puta, nekih 10-15m ispod. Nisam siguran ni da bih se biciklom usudio sici tuda, a bicikl vozim puno agresivnije i duze od motora. Srecom po mene stao sam na zaravni tako da nije problem da se okrenem. Da sam produzio jos koji metar situacija bi bila uzbudljivija. Bilo kako bilo: Slepi putevi VS Gliga 4:0 Slika nije ni blizu toga da uspesno prenese strminu i visinu Nazad do hotela, prasnjavim putem pa tucanikom pa novim asfaltom do mesta odakle se odvaja moja planirana dalja ruta. Na prvoj raskrsnici track log me vodi levo, na nesto sto je nekada bilo put a sada je lepo utabana staza kroz sumu prekrivena liscem. Bez greske, ovo se ne koristi za saobracaj bilo cega osim bicikala i pesaka. Obzirom da ne izgleda zahtevno za voznju ipak odlucujem da isprobam. Jako brzo dolazim do prepreke, stablo oboreno preko puta. Posto je suma kultivisana tj proredjena i nema zbunja a padine su blage bilo bi moguce zaobici stablo. Ipak, posto je put sa kog sam skrenuo delovao prilicno prometno odlucujem da se vratim. Slepi putevi VS Gliga 5:0... Da napomenem: na Google Earth snimcima se na ovom prostoru putevi bas i ne vide tako da je rutiranje islo onako... odokativnim spajanjem delova koji se vide. Plan je bio da stignem do Zeljina a odatle u Josanicku Banju. Planovi su tu da bi imali nesto da menjamo i prilagodjavamo u hodu Vracam se na "glavni" put. Sledeca raskrsnica, glavniji put produzava pravo a levo se odvaja put za izvlacenje drva. Idem levo jer je to pravac u kom i treba da se krecem. Stizem do mesta na kom se utovaraju kamioni, strmo desno uzbrdo vodi izrovan zemljani put a pravo apsolutno zarastao makadam. Idem pravo, napredujem polako i raduje me sto se priblizavam planiranoj ruti. Onda penal! Prosirenje sa srusenom kolibom i kraj puta. 6:0. Nalevo krug. Isprobavam cak i malopre spomenuti izrovani zemljani put ali on prestaje posle 50m, to racunam kao precku Sledeca raskrsnica, desno se odvaja put za koji pretpostavljam da izlazi na asfalt u blizini hotela. Pravo produzava i dalje odlican makadamski put. Par krivina, malo uzbrdice i put postaje progresivno losiji. Gomila stabala, traktor parkiran medj' drvima a dalje produzava nesto sto samo lici na put. Deset metara dalje je jasno da to nije put. Uh, 7:0. I pored svog tog lutanja i corsokaka raspolozenje je na zavidno visokom niviou. Iz nekog razloga svidja mi se atmosfera u tim sumama, nekako je sve u redu. Posto mi je ponestalo puteva, a i vremena, odlucujem da je vreme da trazim alternativni pravac. Put za koji sam mislio da vodi u blizinu hotela zapravo nije bio onaj na koji sam mislio al' nema veze. Potok kraj puta zubori, sa druge strane izvori, potocici... Ovo je vrhunac susne sezone vrlo susne godine ali planina je i dalje bogata vodom. Mogu samo da zamislim kako to sve izgleda u prolece. Nastavljam dalje, stizem do polu napustene pilane. Drago mi je jer to nekako znaci da je i normalan put blizu. A onda jos jedan penal: rampa na putu. Vec vidim asfalt koji me zanima. Oko rampe se ne moze. Iz zezanja pokusam da je podignem i uspem. Tu smo dakle... Rampa naravno ne moze da stoji u podignutom polozaju. Ali zato moze da se malo zakrene pa da se spusti na zemlju. Slepi putevi VS Gliga 7:1 Goc se zaista potrudio da me zadrzi sto je moguce duze. Priznajem da je privlacnost potpuno uzajamna al' vreme je da krenem dalje. Ovde bih voleo da se vratim. Motorom, biciklom, peske. Nebitno... Odmah tu je i kucica sumara ili lovocuvara. Karta potvrdjuje (zapravo budi nadu) da postoji put koji odatle vodi prema Uscu a to je pravac koji mi odgovara. Ne bih bas da idem skroz gore do Kraljeva pa nazad. Sumar zaista potvrdjuje. "Prodjes jezero, prodjes crvenog juga i odmah posle njega skrenes levo preko potoka. Posle samo pravo. Tim putem idu i putnicka kola". Hm, kako on zna da ce jugo biti i dalje parkiran... Prolazim jezero, prolazim napustenog jugica-nema dileme da je to taj- odmah posle njega je put koji prolazi kroz potok. Skrecem, prelazim potok i odustajem odmah. Nema sanse da je to put koji mi je on objasnio. Ipak, nesto dalje je jos jedno odvajanje. Ovaj put normalan drum, cak se potok prelazi mostom. Detektivski nos mi govori da je u pitanju isti put kao i onaj kojim sam se popeo na Goc. To znaci da mi voznja prija. Krivudam kroz sumu, postepeno se spustam. A onda... Onda se izadje iz sume. Ja nisam ni priblizno dovoljno recit da bih mogao opisati kako to izgleda. Sa desne strane puta je strmo brdo, go kamen sa mozda ponekim drvetom. Levo je potok koji skace sa kamena na kamen, njegova par metara siroka "dolina" a onda strma padina. Posto sam se zaigrao sa voznjom malo je falilo da to sve prodjem neprimecujuci... I inace sam svestan da cesto suvise brzo prolazim kroz neke krajeve, da mnogo toga prosto ne stignem videti cak ni krajickom oka. Problem je posebno izrazen na krivudavim asfaltnim deonicama sa dobrom podlogom Ovaj put stajem, upijam. Sunce je vec nisko tj pod nepovoljnim uglom tako da su fotografije samo bleda senka. Sunce je vec nisko sto takodje znaci da treba produziti dalje, valja stici na cilj ranije kako bih postavio sator i skupio drva za vatru za videla-kampujem u divljini. Aha... Asfalt je tu negde, krecem u pogresnom pravcu. Brzo i to ispravljam. Na magistralu izlazim blizu Usca. Jedan pogled na put je bio dovoljan da povezem gde se nalazim. "Put Kraljevo-Raska je medju najboljim moto-putevima u Srbiji." Par kilometara koliko sam odvezao nekako potvrdjuju tu pricu U Biljanovcu skrecem prema Josanickoj Banji. Ako cemo pravo ni tom putu nista ne fali. A ako cemo potpuno iskreni da budemo nijednom krivudavom nista ne fali sto se voznje tice, samo ako nema saobracaja. Znaci vecina juzno od Save i Dunava Sipam gorivo, uklapam se u pricu o jednom dosipanju dnevno. U Josanickoj Banji svracam u prodavnicu. Neverovatna zainteresovanost i ljubaznost prodavacice su mi totalno pomutili razum pa zaboravljam da kupim dve od ukupno tri stvari koje su mi trebale. Kupio sam 'lebac, zaboravio namaz i upaljac. Upaljaca sam se setio negde na pola puta prema Kopaoniku. Uspon je lep, sunce se blizi zalasku a ja treba da odlucim da li produzavam asfaltom ili se pridrzavam originalnog plana koji podrazumeva xy kilometara sumskih puteva za koje ne znam kakvi su + spust sa skijalista i dolazak do predvidjenog mesta za kampovanje. "Drzim se plana, ko zna kada cu ponovo biti ovde a i nije bas toliko kasno". Sa asfalta silazim na dosta los sumski put. Mislim, los u smislu da ne bih rado prolazio svojim kolima tuda. Za voznju motora nije posebno zahtevan, samo se sporo napreduje. Posto je put sumski, jelte, a suma je cetinarska mrak je vec prilican. Nakon Jankove bare (stajao nisam, u prolazu je delovalo kao fotogenicno i idilicno mesto) spajam se sa odlicnim makadamskim putem. Pauza za fotkanje i zamenu baterija u GPS-u. Iako mracna, suma ne deluje preteci niti negostoljubivo. Dok sam stajao iz suprotnog smera nailazi Punto, njih dvoje u kolima plus mali ekskluzivni psic. Nude pomoc ako je potrebna, hvala, nije. Al' bi mi drago sto neko takav u takvim kolima dolazi iz pravca kojim treba da idem, prevedeno na moj jezik to znaci da je put dalje dobar. Polako izlazim iz sume, opet je skoro dan. Napusteni katuni, pocinju livade. A onda spektakl: levo livada/plato prema zalazecem suncu, desno livada/blaga padina obasjana tim istim zalazecim suncem. Pravo ista takva livada. Zbunje borovnica, poneko drvo. Potpuno mi je jasno da je mesto savrseno za kampovanje. Prostrano, nema prolaznika, mozes se zakloniti iza bilo kog drveta. Ne bih ja bio ja kada bih stao ranije od planiranog... "nemam upaljac a sta cu ovde bez vatre" Nema veze sto imam plinski gorionik sa piezo upaljacem-dakle veliki upaljac... Hrane imam, tu nalazim i cesmu tako da imam i vode. Jedini iole realan razlog sa produzavanje je to sto me sutra ceka bas dugacak dan pa nije bas najpozeljnije da mu dodam jos 10-15km off-ovanja (naravno da zanemarujem cinjenicu da se to sve moze zaobici asfaltom). Dakle idem dalje. Odavno je vec postalo hladno za mash opremu koju imam ali me mrzi da stajem i iz torbe izvlacim slojeve, Vetar stize do kostiju cini mi se. Na asfalt izlazim kod nekih buducih hotela, kamenih dvoraca. Svracam u turisticki centar i kupujem ostatak stvari. Cena? Prava sitnica, samo 50% skuplje nego u normalnoj civilizaciji. Kada sam izasao iz radnje sunce je vec zaslo, a to je zapadna strana. Mene ceka uspon na greben i spust niz istocne padine. Znak "zabranjeno za saobracaj osim dostavnih vozila" prevodim kao "samo teraj, ionako ne znas drugi put". Ne poznajem Kopaonik pa ne bih da se frljam nazivima puteva i zica kojima sam dalje skitao, najbolje pogledati track log. Uglavnom, normalnim putem izlazim na greben, sa obe strane izlaze zicare. I ovde je ok za kampovanje ali ne! Mali Perica je zamislio da ce kampovati na livadi uz potok pored puta, tako je naime izgledalo na snimku sa satelita. To je ionako odmah tu, samo da sidjem u podnozje zicare i jos malo produzim. Istina je da nemam pojma koje su udaljenosti u pitanju, 2 ili 10km. A 10km off-a mojim tempom zna da potraje... Niz padinu skrecem prerano, idem direktno niz ski stazu. Ok, nije posebno strmo i jos se nazire podnozje sto znaci da nije ni dugacko. Po celoj sirini staze su na dosta ravnomernom rastojanju prokopani kanali promenjive dubine i sirine. Prvi prelazim, u drugom se zbog trenutka premisljanja zaglavljujem. Prednji tocak nece napolje. Malo psovanja ne pomaze. Cimanje, guranje, puno psovanja takodje. Onda pocinjem da kopam ispred prednjeg tocka. Posle minut-dva se cak setim da imam i Leatherman tako da nema potrebe kopati prstima. Motor stoji nasadjen na skid plate. Par minuta kopanja i slobodan sam. Gotov sam, "postavljam sator cim se spustim na pocetak staze, odmah pored kucice". Ostale kanale prelazim bez problema, podnzje je dovoljno blizu da se moze dobaciti kamen. Ima jos jedan kanal. Imate jedan pokusaj da pogodite da li sam zaglavio Olaksacu: JESAM. U pocetku se ne nerviram, vec imam iskustva. Par minuta kopanja, palim motor i nista, ni da mrdne. Jos par minuta kopanja, jos jedno paljenje i opet nista. Zadnji tocak se svaki put malo ukopa. Tada mi postaje jasno da se motor bas lepo nasadio stomakom. "Nije problem, iskopacu rupu ispod njega i odo'." Aha... Ispod je bio valjda jedini kamen koji je dobro ukopan u zemlju i kog nisam uspevao da iskopam. Jos nekoliko bezuspesnih paljenja i pokusaja izvlacenja. Doslo mi je da ga ostavim tu i podignem sator... Na cistu silu zanosim zadnji deo motora, uspevam da ga izvadim iz rupe koju je sam sebi iskopao, palim i gle cuda, opet upada u rupu. Nema tih psovki koje olaksavaju situaciju... Jos jedno zanosenje, paljenje i aleluja!!! Izasao sam. U tom trenutku se osim svetlosti farova nije videlo nista drugo (jednom kada su se upalila svetla, oci naviknute na mrak su jos mogle da kopaju ). Mokar sam u potpunosti. Jedva stojim na nogama, na rukama imam par oderotina. Verujem da ce te mi oprostiti sto ne postoje fotografije iz ovog perioda. Naravno da mi tada ne pada na pamet da odmah postavljam sator. "Idem na planirano mesto". Posto je to i dalje ski staza a ne put za saobracaj imam par kriticnih situacija. Jednom oba tocka pobegose, ne znam ni kako ni zasto, uspevam da se odgurnem nogom i nastavim dalje. U podnozju zicare (Duboka 1 ili 2) kod jezera pocinje normalan put. Tu cu se vratiti ako planirano mesto iz nekog razloga ne bude prihvatljivo za kampovanje. Vozim kroz sumu, osvetljen je samo put. Ocekujem trenutak kada ce sa desne strane da se pojavi proplanak. Od tog trenutka nema nista. Dolazim do planiranog mesta, na desnoj strani puta cujem potok ali u mrklom mraku nit vidim koliko je daleko niti da li je moguce sici do njega. Bez gasenja motora produzavam dalje, o vracanju naravno nema ni govora. Plan "B" kaze: vozi dalje. Kad naidjes na neku kucu ili bilo kakvu formu civilizacije moli da ti dozvole postavljanje satora. Ako nista znam da blizu izlaska na asfalt postoji hotel/motel. Srecom put je dobar, pazljivo i polako napredujem. Radujem se ko dete kada vidim da su svetla civilizacije sve blize. Onda opet šok (ovo je prvo nase slovo u putopisu, tu je da ne bude zabune oko znacenja ): vidim kontejner, znak koji iz daleka lici na "STOJ CARINA". Jbt, nisam valjda toliko blizu Kosova, odrace me ovi kada vide odakle dolazim!!!! Srecom nije "stoj carina" vec "stoj policija". Policajac apsolutno zabezeknut sto me vidi, nije mu jasno odakle stizem. Taj put kojim sam dosao regularno vodi do podnozja zice Duboka a dalje se ide stazama. Sve je to lepo i super, nego da li on zna gde bih ja mogao sator postaviti, da prenocim? Naravno, na 15m od njih je spomenik sa livadom i cetinarskom sumicom, sto sa klupama, bandera dovoljno osvetljava. Pola devet bese kada sam ugasio masinu. Kez oko glave ne uspevam da skinem cak ni kada se potrudim. A ne trudim se. Nakon sto sam se raspremio odlazim do punkta, neko vreme pricam sa Milisavom, odlazim na klopu (sunke, pavlake i 'leba). Kako sam postavio hranu na sto tako se na istom naslo i neko mace. Jasno mi je da od takvog obroka nema nista. Skinem macku sa stola, krenem da joj odsecem komadic mesa a ona je opet gore. Skinem macku sa stola, dam joj komadic mesa a druga macka se sprema da skoci na sto. Utom je i prva vec zavrsila sa svojom klopom. Ok, secem deblje komade, neka se zanimaju malo duze. To pali. Meso slano i tesko za sazvakati kada su vam zubi kao igle, dugo im traje Uspevam da jedem. Spavanje pre deset... Opet prilicno topla noc tako da se ne uvlacim u vrecu. Umesto planiranih opustenih 160-170km na kraju bi 220, 7 sati i 10 minuta kretanja. Kakav dan!!! Track log je u prilogu. Na zalost trackovi koje snimim u GPS su ograniceni na 500 tacaka tako da je na nekim mestima malo teze ispratiti tacnu rutu, pogotovo sto se u guscoj sumi povremeno gubi signal pa pocne da luduje. D2.gpx

Moje razocarenje Scoutom je izazvano velikim ocekivanjima. Svi i svuda su ih hvalili kao dobre gume za off-ovanje. Kao sto rekoh, pre njih sam imao asfaltno orjentisane Shinko 705 sa kojima sam stvarno bio zadovoljan na svakakvom terenu (sem mokre trave, naravno). Nikada se nisam igrao sa pritiscima sa tim gumama, jednostavno nije bilo potrebe. Nekako mi je bilo logicno da ce Scout sa agresivnijom sarom biti puno bolja na terenu. Scout sam na Kucaju, greskom, izduvao na 1bar napred i 1.5 pozadi (normalan pritisak za moj motor je 1.6 napred i 2.2-2.3 pozadi). Tada su nestale neprijatnosti ali moram spomenuti da na kucaju nije ni bilo terena koji spadaju u problematicnu kategoriju. Tako mekana prednja prosto trazi krupno kamenje na koje bi mogla da se unisti felna Par ljudi rece da je za prednju gumu na terenu bolja obicna K60 jer sa strane ima blokove. To sam naravno saznao nakon kupovine Scout-a. Na asfaltu sam prilicno zadovoljan, cak mi se lepse ponasa motor nego sa Shinko. Ako i sledece godine budem vozio nesto ovako ici cu na jos agresivniju saru, Mitas e09 ima dosta pohvala. @Madiv: Citao sam tvoj putopis, postavio si ga par dana pre mog polaska, taman da se dodatno zagrejem za Staru. Nadam se da se na Ponor nisi penjao direktno iz Dojkinaca Ako si snimao track log bilo bi dobro da ga okacis u svojoj temi ili u: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/81261-track-logovi-mape-rute/

Koliko puta mora da se napise: Bez slika nista ne verujemo Dobrodosao i neka te masina slusa koliko god ti budes zeleo.

Drugi dan, 2.9. "Metoda uzaludnih pokusaja" Budjenje posle osam, sator sam postavio tako da ga sunce ujtru neobasjava. Nema veze, danas je planirana relativno kratka voznja pa nije frka sa vremenom. Aha... Brzo se pakujem jer nema nekog posebnog razloga da se zadrzavam na tom mestu, vec u 9:30 sam na motoru i hitam ka gradu u potrazi za pekarom. Iz nekog razloga istu jedva nalazim. Kratka pauza za dorucak i odo'. Lokalnim putevima kroz sela stizem do jezera Vodojaza, odatle krece prvo vanasfaltno parce puta. Planiranih dva'es i nesto kilometara do Gledica. Vec u prvoj krivini na dobrom makadamu mi je jasno da nisam zadovoljan novim gumama (do tada presle 500-ak km). Klize na sve strane, prednji hoce da pobegne... A nije da forsiram. Pritisci isti kao na starim gumama (Shinko 705, prilicno asfaltno orjentisane gume sa kojima nisam imao nikakvih problema). Od mesta Tresnjevak pocinje sumski, zemljani put. Naravno da je jos klizavije. Od samog starta ne uzivam u voznji, cekam da se dokopam neke pumpe i smanjim pritisak u gumama. To je jedino sto mi pada na pamet jer ponasanje K60 na terenu hvale bas svi, nemoguce da sam ja toliko zahtevna musterija Necu pasti, nema razloga za pad, teren nije zahtevan. Valjda necu pasti. Aha... Put je izdignut na sredini, ja vozim desnim kolotragom i hocu da se popnem na sredisnji "greben". Nagib nije neki, na isti nacin sam se penjao i iz strmijih kolotraga. Prednji tocak nece da se popne, lakse mu je da klizne Pre nego sto sam stigao da odreagujem na bilo koji nacin vec sam klizao na levom boku. Noga izmedju motora i tla nekako uspeva da ostane nezgnjecena. Blazi bol u rebru je jedina posledica (i dan danas me jos uvek boli. Tesko da je naprslo jer to boli vise i cesce ali neko nagnjecenje ocito jeste ) Prasine od klizanja ima neverovatno mnogo i svuda. Ovo mi je prvi pad sa motora pri brzini vecoj od 10km/h, moram priznati da osecaj i nije nesto posebno lep. Bez problema dizem motor, lako je kada su tockovi ispod tezista. A onda odusevljenje... Levi crash bar je rotirao na mestu gde se selnom kaci za ram (pozdrav za majstora, srafovi nisu bili stegnuti kako treba). Kako je on rotirao tako je i usao u plastiku koja je pukla na dva mesta. 2:0. Bocna plastika ispod sedista je izgrebana ali to je vec ok, nema zastite koja bi sve osigurala. Kasnije videh i da je plastika kod fara solidno izgrebana. Smanjujem pritisak u gumama odmah i trenutno, metoda provere je odokativna- u voznji isti djavo... Iznerviran zbog glupavog pada tj posledica nastavljam dalje. O uzivanju u voznji bas nesto i nema govora, samo cekam da se dokopam asfalta. Teren mi se svakako nije svideo za voznju, i pre pada nisam bio odusevljen. Oko sela Dulene je kraca asfaltno parce puta, taman da mi odvrati misli. Posle Dulena krece deonica koja opravdava naziv danasnjeg dana. Pratim tracklog, put je jako izrovan,, zemljani, rupa je puno i duboke su. Srecom suvo je. Na raskrsnici dve opcije. Ona koja deluje kao da meni odgovara vodi strmo, jako strmo, desno uz brdo a drugi put je prilicno normalan i ide levo. Peske obilazim desnu varijantu, strmi deo je kratak ali su me spopali stra'ovi pa nekako nemam zelju da isprobavam. "Idem levo pa ako to ne uspe onda cu ovuda". Kao sto rekoh put je ok. Brzo nailazim na kapiju za stoku. Gasi motor, sidji, otvori kapiju, pali i preteraj motor na drugu stranu, zatvori kapiju, vozi dalje. 100m dalje jos jedna kapija. Vec je jasno da je i put puno losiji tj da se ne koristi. Nema to veze, tvrdoglavost je bas super stvar... Ponavljam proceduru, prolazim i drugu kapiju. A onda, ko bi rekao, eto i trece kapije. I nju prolazim. Put je na dalje samo zaravnjeno sumsko tlo. Ni to nema veze, idemo dalje. Svakim metrom sve je ociglednije da put ne vodi nigde ali ja ne odustajem. Put je usecen u stranu strme padine, i sam je vec pod bocnim nagibom a naravno da je tu i strm. U trenutku kada je besmislenost daljeg napredovanja postala dovoljno ocigledna da je primetim situacija je bila neprijatna po mene. Strmo, puno opalog lisca, bocni nagib takav da levom nogom ne dohvatam zemlju. Za okretanje apsolutno nema mesta, sa leve strane puta je strma padina. Par metara ispod tj iza mene je nesto sto je nekada bila raskrsnica, a sada ce posluziti kao okretnica. Ugasen motor u brzini i polako se na kvacilu spustam u nazad (prednja kocnica nema efekta, zadnju ne mogu da koristim jer se samo desnom nogom oslanjam). Mic po mic i eto me na "prosirenju". Sad jos samo treba okrenuti motor na jako malom prostoru i to tako sto ce vrlo brzo biti usmeren nosom prema rupi. OK, i to je reseno, vracam se nazad. Slepi put VS Gliga 1:0. Da li vam ovo lici na put? Nije ni meni... I to samo zato sto dalje to i nije put Ponovo kapije. Na prvoj srecem vlasnika imanja. Kaze covek da je put kojim sam krenuo neprohodan. "Ma 'ajde, nisam primetio". Savetuje me kako da stignem tamo gde zelim. Tu otpada i ona jako strma deonica, kaze da je to okolo. "Vrati se do sela, kod kola skreni levo i prati potok. Ima par odvajanja i sva odvedu na isto mesto ali ti je najlakse i najblize uz potok". Druga kapija, treca kapija, put sa dubokim rupama su iza mene. Put uz potok je ok. Stvarno prolazim par odvajanja. Put uz potok je i dalje ok sve dok nije postao put KROZ potok. Srecom vode skoro da ni nema tako da se prolazi opusteno. Do jedne tacke put je sasvim dobar, koristi se za izvlacenje sume. A onda se dolazi do tacke odakle krece izvlacenje sume a ovaj put nastavlja dalje. Opet, sasvim je ocigledno da se ni ne koristi. Oboreno stablo preko puta, kao da bi se uz desnu ivicu (tu je i padina) moglo preci jer je mlado. Pre prelaska ipak u daljini vidim veliku gomilu lisca dalje na putu. Setam da vidim sta je. Gomila lisca zapravo i nije toliko velika. Ali koren izvrnutog stabla koji je na sred puta i potpuno ga blokira jeste! OK, idemo nazad. Srecom pa je to sve prilicno blizu tako da se ne gubi puno vremena. Slepi put VS Gliga 2:0. A bio sam na par stotina metara od predvidjenog alternativnog puta. Tako blizu al' tako nedostizno. Opet kroz korito potoka, biram prvi put koji se odvaja u pravcu koji mi odgovara. Uzbrdo i kolotrazi sa vertikalnim stranicama. Naravno da upadam u kolotrag, izlaska nema. Mic po mic i izlazim na nesto normalniji deo, jos jedan mic i eto je kapija. Za razliku od prethodnih koje sluze samo da ovce ne pobegnu ova sluzi i da ljudi ne udju. Dakle nema otvaranja. Slepi put VS Gliga 3:0, a tek je prva cetvrtina, da ne kazem osmina puta OK, opet nazad, ovaj put nizbrdo. Vec razmisljam da odustanem od pokusaja prelaska brda i da asfaltom spucam prema Vrnjackoj Banji. Ipak u zadnji cas odlucujem da nema odustajanja, postoji jos jedan potencijalni put. I naravno, posto mi je to bio zadnji izbor ispostavlja se da je put sasvim dobar. Ako se dobro secam cak je i podloga kamenita a rupa i kolotraga nema. Sto bi rekli odredjeni ljudi "sasvim je ocigledno da se put koristi". Nailazim na kolibu, deda potvrdjuje da ovaj put vodi tamo 'de meni odgovara. Ako zelim mogu cak i da se spojim sa originalno predvidjenom rutom ali mi se to vise ne svidja (opet, tereni nisu nesto posebno primamljivi za voznju). Kaze deda: "na raskrsnici skrenes levo/desno pa desno/levo, pratis put i izaci ces u selo XYZ, taman da vidis predsednikovu kucu". Koji sad predsednik, koja kuca? Nema veze, bitno je da je put ok i da idem u dobrom pravcu. Na livadi pravim prvu pravu pauzu pa nekako uspevam da primetim i lepotu ovog kraja. Sumski put postaje makadamski, pored puta zapustena ograda iza ograde betonski stub sa gomilom kamera. Nista mi nije jasno, sta koji moj neko ima da snima imanje u sred nicega... Iza sledece krivine je asfalt a kroz ogradu uspevam da vidim lepo sredjeno imanje sa kucom. Stubova sa kamerama je puno. Kucica sa obezbedjenjem nekoliko. Aaaaaa, "Videces predsednikovu kucu" odjednom odjeknu u secanju. Stajem vec ispod imanja, iza druge ili trece cuvarske kucice, da namestim retrovizore (nakon sto padnem obavezno se setim da ih okrenem tako da ne stradaju prilikom sledeceg pada. Jos se nisam setio to da uradim pre pada Inace, izdrzljivost retrovizora me fascinira. Narocito levog. Svaki put kada se motor prevrne, a bilo je takvih slucajeva jednom ili dvaput , doceka se na retrovizor. On uporno odbija da se slomi, svaki put se samo rotira i tako me postedi troskova), iz kucice cujem motorolu kako govori broj mojih tablica. Odjednom mi drago sto nisam nista fotkao, kakvi su zadrzali bi me na info razgovoru. Asfalt prema Gledicu je krivudav i iznenadjujuce odlican. Zapravo ne iznenadjuje, pa nece se valjda predsednik truckati losim putevima... Posle je los i manje krivudav, makar nema saobracaja. U mestu Stubal silazim sa asfalta i odlicnim makadamom preprecujem do puta Kraljevo-Trstenik. Pauza na mostu preko Morave. Polja kukuruza svuda pored puta pale lampicu u glavi, "uberem par komada, uvece svakako imam vatru u kampu i eto super vecere". Ipak preskacem, ni sam ne znam zasto. Ovde bih napravio pauzu. Previse mi vremena odlazi na kuckanje tj smisljanje teksta a sedenje za racunarom mi sve manje prija. Nastavak veceras ili sutra. Hvala svima na paznji i komentarima, sjajni ste. Puno znaci podrska

Da li neko ima kombinaciju za donosenje robe iz Slovenije? Trenutno su TCX Infinity cizme na lepom popustu pa bi bilo dobro iskoristiti priliku. http://www.tc-motoshop.si/si/motoristicni-skornji-tcx-infinity-gore-tex-i3134.shtml Nemam kola i par drugara sa kojima bih licno otisao. Nemam ni pasos Ako neko slucajno ide i raspolozen je da u Srbiju vrati cizme rad sam da ga pocastim novcem od povrata poreza.

Od priprema za ovaj put montirao sam nove gume (K60 Scout), dolio ulje u podmazivac lanca i isturpijao kraj polomljene rucice kvacila. Ruta koju sam ranije imao isplaniranu je sada jos dodatno obogacena, ubaceno je puno vanasfaltnih deonica, trajanje je sa originalnih 4-5 dana produzeno na 9-10. 'oce to tako kad se covek zaigra... Stare gume su imale dovoljno sare da izguraju jos ovaj put ali sam odlucio da se ipak pocastim novima. "Bice puno off-a, mozda bude kise, nemoj da se zezas sa skoro celavim ulicnim gumama..." Zajeb je bio evidentan cim sam prvi put sisao sa asfalta ali o tome u sledecem nastavku 1.9. Prvi dan je tu samo kako bih se dovezao do pocetne tacke "pravog" putovanja, u ovom slucaju Kragujevca. Starim putem do Beograda. Jedino vredno pomena na tom putu jeste guzva od N. Pazove pa do iza Batajnice zbog aeromitinga koji se odrzavao sutradan. Kroz Beograd prolazim brzo, saobracaj nije zakrcen tako da ne gubim vreme. Odmah iza BG put postaje zanimljiviji za voznju, tu su prve krivine. Pravim krug oko Avale, iskusno propustam priliku da fotkam kod tornja (bilo puno ljudi, ne volim mesta gde ima puno ljudi/turista), "bice kasnije sigurno jos negde lep pogled na toranj..." Aha... Hteo sam negde tu na Avali da napravim i pauzicu, da iskuliram, ali su sva normalna mesta prosla prerano. Prvi put sam ovde. Dok sam to shvatio vec sam bio na putu za Mladenovac... Do kraja nisam ni provalio da li je taj kruzni put na Avali jednosmeran ili dvosmeran, nekako se nadam da je jednosmeran Putokaz za neiskusnije Put dobar, krivudav, milina za voznju. Prava prilika da se malo razdrmam posle monotonije vojvodjanske ravnice. Do Topole nigde ne stajem. Oplenac je odlicno mesto za predah, da se protegnu noge i udahne cistog vazduha. Kompleks je jako lepo sredjen, vidi se da se vodi racuna. Postaje jasno da je jesen vec tu, iza ugla, ovo su zadnji trzaji leta. Do Kragujevca stizem opustenom voznjom. Svuda u okolini su pitomi brezuljci, oku vrlo prijatni. Plan mi je da kampujem negde na jezeru u Sumaricama. Kod brane je kafana, u kafani se priprema svadba. Odluka je jednostavna- otici sto je moguce dalje odatle Pogodno mesto nalazim uzvodno od pocetka jezera na nekoj njivi. Posto je jos bilo rano za podizanje kampa odlucujem da napravim krug po gradu, kupim klopu i sipam gorivo kako sutra ne bih gubio vreme na to. Krug po Sumaricama, prilikom planiranja sam smetnuo sa uma postojanje i znacaj tog lokaliteta. Brojni spomenici su tu da podsete... U sumrak podizem sator, pet minuta kasnije na njivu (zapravo vise livada) dolazi lik u Jugu, dosao da pokosi nesto deteline za svinje. Imanje je njegovo, nije nikakav problem da prenocim. On odlazi a u roku od par minuta sa susedne livade prelaze dva pastira sa stadom ovaca. Elegantno prelaze preko dela gde je detelina i vracaju se nazad (kao i na drugim mestima sve, sve je suvo). Noc je topla, mesec skoro pun tako da od gledanja zvezda nema nista. Malo se izlezavam na livadi, malo setam a onda cinim nesto sto sam mislio da je nemoguce- odlazim na spavanje pre dvae'sidva casa. Vruce je kada se pokrijem vrecom, hladno ako se ne pokrijem. Racunam da cu zbog ranog leganja rano i ustati. Aha... 227km za 4.5 sata. Track log je u prilogu, otvara su u Google Earth-u ili Map Source (preferiram GE zbog satelitskih snimaka, daju bolji uvid) D1.gpx

Track log ce ici po danima, kako koji napisem bice prikacen uz odgovor. Nema preko reda Ono sto tebe interesuje: od jezera pa uzbrdo je jedina deonica koju smo presli i vi i ja. Vi ste na vrhu skrenuli levo prema Vrtibogu i dalje a ja sam dosao sa druge strane, znaci vama bi to bilo desno. Od Toplog Dola prema Babinom Zubu uglavnom isti put s'tim da ste vi uspeli da prodjete pored one kolibe pa kroz travu a ja sam iskusno odustao i izasao normalnim putem Krecem da piskaram, prvi dan je asfaltni pa cu samo ukratko

Kad su tockovi okrenuti uzbrdo onda se psuje, skida se torba a motor se na zemlji okrece u povoljniji polozaj; opustencija. Naglasak je na psovanju, bez toga nece ni da mrdne. Moz' biti da sam zbog toga svo vreme imao upale misica

Doslo je vreme za novu temu. Vise dana, vise kampovanja, manje kilometara, vise glupavih padova, vise novih poznanstava... Uzivanje isto Za sada samo fotografije kao najava, prica sa (mnogo) vise fotografija sledi narednih dana. Nesto ispod dve 'iljade kilometara, deset dana uz jedan dan odmora, sve kampovanje. Dan 1, Novi Sad-Kragujevac Dan 2, Kragujevac-Brzece Dan 3, Brzece-Vlasinsko jezero Dan 4, Vlasinsko jezero-Stara Planina, Arbinje Dan 5, Arbinje-Topli Do, krug po Staroj Planini Dan 6, Topli Do-Grza Dan 7 i 8, odmor i Kucajska endurijada Dan 9, Grza-Laznica Dan 10, Laznica-Novi Sad

Evo i ostatak fotki, sa drugog aparata: Malo ljudi Sa ili bez cigare, pogadjajte koju je bilo teze snimiti Gorivo na Velikoj Brezovici, odlicno snabdevena pumpa Lazareva/Zlotska pecina: Klopa i jos malo karikatura Spavanjem u domu propustate... Toliko od mene

Prvo da se zahvalim Aci na kompletnoj organizaciji i svima na lepom druzenju, sjajni ste Nesto slika, kasnije ce biti jos: I povratak do Grze. Na poslednjoj fotki se vidi zasto nije bas najbolje voziti zadnji u grupi na izuzetno prasnjavom terenu sa podignutim vizirom U par navrata bukvalno nisam video put ispred sebe...

Kad je to okupljanje? Cetvrtak, ili petak uvece?