Nije bilo posledica zbog 40km preveženih sa litrom ulja. Nisam vam se pohvalio kako je putovanje završeno, fotke će vam dočarati bolje nego da ja pričam: Okolina Vlasinskog jezera, blizu mesta Crna Trava 7.8. Gospođa u suprotnom pravcu sekla prilično nepreklednu krivinu. Meni srećom ništa ozbiljno, podlivi na nozi i bolelo rame. KLE je prošao dosta lošije al' verujem da mi je to spasilo nogu. Stradala viljuška (jedan štap pukao, drugi kriv), far i sve plastike oko njega, hladnjak kao i dosta sitnijih oštećenja. Kontakt je bio negde kod njenog prednjeg točka nakon čega se levi štap moje viljuške zabo u njen blatobran. To je mene bacilo sa motora. Da se nije zabio štap viljuške prva sledeća stvar koja je to mogla uraditi jeste moja leva noga. Pomisao šta bi sa njom bilo u tom slučaju je bila dovoljna da ja od ovog događaja ODŠETAM kao srećan čovek. Sada je na potezu osiguranje...

E da, samnom na putovanju je bila i SJ4000 kamerica. Snimali smo ponešto. Obrada videa mi oduzima velku količinu vremena a nije mi naročito zanimljiva tako da ću filmiće ojavljivati kada stignem da ih sredim. Za početak, drugi dan putovanja, 28.7. Valjevo-Hridsko jezero: Uživajte

95% fotki je napravljeno sa 18-55 IS. U principu ga ne volim al' široki ugao je široki ugao. Par fotki je sa Helios-om 44m i par sa Canon 35-135. Odavno me nije ovoliko mrzelo da se bakćem sa zamenom objektiva...

...I biće mi drago zbog toga. A verovatno i tebi Može tamo i fantastičnih asfaltnih tura da se napravi. Ja sam pre dve godine, sa devojkom, prošao od Ohrida preko Korce, Erseke, Leskoviku do mesta Konitsa u Grčkoj. U povratku cela obala, od juga do severa (nikako nije došlo na red da se pravi putopis, nema smisla da ja pišem o asfaltnom putovanju ). Ove godine sam "očešao" još nekoliko asfaltnih deonica, dovoljno da uvidim potencijal i za takvo putovanje. U svakom slučaju Albanija je zemlja u koju ću rado da se vratim, bez obzira na tip vožnje.

Treći dan, 29.7. Alarm zvoni u 6:00. Toliko toga treba doživeti i videti tokom dana na putu da je totalna šteta dugo spavati izjutra. Kampujem u dolini tako da baš i nema svrhe čekati prvo sunce da osuši jutarnju rosu sa šatora. Lenjo pakovanje i vožnjica do Plava na doručak. Odličan burek u pekari, gorivo na pumpi (jedina pumpa u okolini a svakako zadnja pred granicu) i pravac Gusinje. Malo lutanja po Gusinju u potrazi za Alipašinim izvorima i Okom Skakavice. Na putu do Oka Skakavice se prolazi i pored vodopada Grlje. Vredi to sve obići kada ste u okolini. Posle ovog obilaska vreme je za prelazak granice. Na prelazu ni žive duše sem službenika. Ljubazni na obe strane, malo odmahuju glavom kada kažem da putujem sam (ova pojava će me pratiti tokom celog putovanja ). Posle desetak minuta zadržavanja konačno sam u Albaniji, sve je isto a opet nekako drugačije. Kreće avantura. Par kilometara asfalta, koliko i postoji od granice, vodi u dolinu Vermosh. Realno, ništa posebno. Na kraju asfalta moguće je produžiti još par kilometara koritom reke uzvodno. Red bunkera kao najzanimljivija atrakcija u okolini. Vraćanje do odvajanja za Skadar gde kreće vanasfaltna deonica. Put dobar, okolina zanimljiva. Stajem verovatno na svaka dva kilometra radi fotkanja. Negde na početku makadama ponovo prestižem onaj Cherokee od juče. Voze tako sporo da je moja pretpostavka kako nema šanse da će preći makar pola puta do Teth-a. Međutim, kako ja napravim koju pauzu tako me oni pristignu... Posle dvadesetak kilometara "pravog" puta nailazim na radove (sa radovima su stigli do prevoja ispred sela Dobrinje, prema Crnoj Gori). Sledećih 15-ak km je pripremljeno za asfaltiranje, široki utabani šljunak. Prija da se malko odvrne gas. Moj predlog je da navratite u ovaj kraj dok još nije krenuo kamionski saobraćaj... Trenutno je ostalo samo još 35km bez asfalta a ni to neće dugo trajati. Sve može kada čovek želi. Verujem da klinci ovde ne uče lažno padanje i klizeće startove Asfalt počinje od mesta Tamare. Najsavršeniji put kojim sam vozio, nov asfalt, odlične krivine i nula saobraćaja. Na prevoju stanem da malo odmorim, osmotrim, fotkam. Sasvim prikladno putem prolazi neki noviji Maseratti, momak i devojka uživaju u lepom danu. Do trenutka kada sam spreman za polazak opet mi se približava Cherokee al' ne stiže da me pretekne. Ja nisam znao kakva je situacija sa gorivom na albanskoj strani niti da li uopšte postoji pumpa pre Skadra. Nekako sam računao da će gorivo iz Plava biti dovoljno za ceo krug oko Theth-a al' sam morao izbaciti istraživanje nekih sporednih puteva između Gusinja i Skadra... U mestu Hani i Hotitt, na mestu gde se put za Gusinje spaja sa putem za Podgoricu sada postoji odlična nova pumpa. Primaju Eure i radnik priča Engleski (retka pojava kako će se vremenom pokazati). Sipam par litara, čisto onako za svaki slučaj. U mestu Bajze pravim pauzu za nabavku klope. Od mesta Koplik se odvaja put koji vodi prema nacionalnom parku Theth. Asfalt, približavanje planinama. Svakim kilometrom okolina je sve spektakularnija. Pre par godina je asflatiran i put od mesta Boge pa sve do prevoja iznad Theth-a, pitanje je vremena kada će i preostali deo biti gotov. Realno, ne smeta mi asfalt. Jedino što mi se ne sviđa jeste porast verovatnoće da u suprotnom smeru naiđe neki lokalni Fanđo sa kombijem. Na jedinoj raskrsnici mašim put. Grešku uviđam posle 50m. Dok sam ja okrenuo mašinu glavnim putem prolaze kola, ni manje ni više već zeleni Cherokee. Prosto ne mogu da verujem I opet, prestignem ih, nakon par kilometara stanem da fotkam oni me stignu, opet stanem da fotkam a oni me prestignu. Tu mi već više bilo glupo da ih obilazim tako da sam počeo da vozim skroz lagano, ionako je prevoj blizu... Stajemo na prevoju, red je da se upoznamo nakon celog dana. Prilazim ljudima, ne konstatujem da mi se tip obratio sa "kako ide zemo..." i krećem priču na Engleskom. Sledeći odgovor na Srpskom već prihvatam. Hari iz Kosovske Mitrovice već dugo živi u Austriji. Sa ženom često putuje Balkanskim predelima. Veći deo gepeka u Cherokee-u zauzima kavez sa Harikiri, neki mešanac vučjaka Ispričamo se mi tu lepo uz dogovor da se nađemo u Theth-u i kampujemo zajedno. A da, pogled sa prevoja je spektakularan i ja sam završio sa otvorenim ustima. Retko mi se to desi tako da su ti trenuci baš posebni. Tako je bilo i prvih kilometara na početku spuštanja... Odvajanje sa glavnog puta, radio toranj na vr' brda. Kratak, strm i zeznut put vodi do wc-a sa ubedjlivo najatraktivnijim pogledom. Ostalo je još puno vremena do kraja dana, cilj je na domak točkova tako da ne žurim dalje. Bio sam ubeđen da ću imati problema prilikom silaska na glavni put ali sve prolazi kako i treba. Obavezno je još nekoliko zaustavljanja pre nego što se siđe do sela. Na jednom od njih mi prilazi turista i nudi da me fotka, jedinstvena prilika da imam dokaz sa putovanja Sišao sam u Theth, tražim dogovoreni kamp u okolini crkve. Livada na kojoj postoje ukupno tri kamena... Uspevam da se motorom nasadim na jedan od njih (lekcija, ne zveraj oko sebe dok voziš livadom sa tri kamena). Uveče vidim da mi kapa ulje na šrafu, pomalo, tek da nervira... O, super, znači ovo će biti jedno od "Onih" putovanja. Odlazim na drugi kraj sela, tamo je kamp gde za 2€ dobijate komad imanja. Vlasnik, momak od možda 22 godine, priča odličan Engleski, pokazje potencijalna mesta. Jedno je u bari iza kukuruza, jedno u blatu kod štale, mogu da biram... Već spreman da krenem dalje, tj nazad, vidim dva motora. Priđem momcima, Poljaci, i u prva dva minuta razgovora skontamo da smo se prethodnog dana sreli na Zlatiboru. Mali svet... Oni planiraju sutra mnogo ranije da krenu dalje tako da ne razmišljamo o zajedničkoj vožnji. Vraćam se do crkve, odlazim do još jednog kampa. Ovde je livada mnogo lepša, noć košta 3€ al' zato je u cenu uključena upotreba wc-a i tuša. A ima i da se klopa. A tu je i Cherokee kao i dosta drugih putnika. Lenjo, lenjo raspakivanje kampa, večera, blejanje u zvezde. Domaćini se oduševili kada su čuli da sam iz Srbije, kažu prvi ove godine. Kasnije mi deda na nekom tabletu puštao pesmu Dragane Mirković sa Youtube-a 210km, 5:20. Ovo je upravo ono što sam priželjkivao od putovanja. Track log je u prilogu. 2015-07-29 0741__20150729_0741.gpx

Do Kajmakčalana sa makedonske strane vodi 30-ak km dosta lošeg šumskog puta. Terensko vozilo ili motor, ja suvozača ni u ludilu. Prijaviš se graničnoj policiji na prelazu Medžhitlija, odatle 25km asfalta do sela Skočivir a posle u šumicu. Ako promašiš put, kao neki, imaš i 15km blata (u jednom pravcu) do gradilišta male hidroelektrane Na Grčkoj strani do ispod samog vrha vodi ski lift, odnosno tamo je skijalište. Ima i put koji vodi do vrha, ne znam da li je prohodan i čime kao ni da li bi se trebalo nekom javljati.

U Plavu ti je poslednje gorivo sa crnogorske strane. Prvo u Albaniji je u mestu Hani i Hotit. Nova pumpa na kružnom toku gde se uključuješ na glavni put. Ima posle nekoliko majnih al' ova je ok. Svuda primaju Eure, kurs je 140lek za 1€. Kada se isključiš sa glavnog puta i kreneš prema Theth-u goriva nema. U Theth-u ima lep vodopad, pitaj lokalce ili turiste gde je. Oko pola sata šetnje u jednom pravcu, vredi (ja sam uspeo da ga promašim, na kraju video samo iz daljine...). Trajekt preko jezera Koman kreće ujtru u 9:00 (realno bude 9:45). Tada imaju dva polaska. Onaj koji se zove Berisha kreće malo kasnije ali je dosta brži i veći. Ima i oko podneva jedan veliki trajekt, popodne ništa. Ja sam se tu pojavio oko 5 popodne, platio kartu (25€) i dobio mogućnost besplatnog noćenja na brodu što je skroz ok (to je na Berishi). Ima i kamp neposredno posle mosta sa desne strane, ne znam koliko košta. Kod trajketa ima par kafića/restorana gde se da ubiti veče Put do Volbone je komplet asfaltiran i ima saobraćaja. Kada stigneš do kraja asfalta možeš produžiti još koji km koritom reke (ima put, lepo se vozi), čisto da se malo protegnu točkovi. Takođe, par km pre Volbone ima odvajanje sa desne strane (42°26'29.57"N 19°57'31.34"E početak odvajanja). Super makadam nekih 10-ak km a posle zemljani put. Mene je na tom zemljanom uhvatila pretnja pljuskom pa sam se okrenuo, sad vidim da izlazi na neke vrhove sa lepim pogledom a prolazi i 200-ak metara od crnogorske granice. Put je jako prometan, gomila dzipova, kamiona. Ne znam kuda dalje vodi... Lep provod

Hvala ljudi, drago mi je da vam se sviđa. Ima toga još puno Telefonom napravim jednu, možda dve fotke dnevno, čisto da mogu odmah nekom poslati. Tegljenje fotoaparata se definitivno isplati. Jes' da za svaku fotku ode par minuta (staneš, ugasiš motor, skineš rukavice, izvadiš aparat iz torbe, fotkaš a onda sve to i obrnutim redom) ali mi bude drago kada dođem kući i pogledam rezultat. Ranije sam nosio i mali fotoaparat za usputno fotkanje ali od kako je krepao imam samo vel'ki...

Drugi dan, nastavak. Ništa od Niša danas, može malo da se piskara. Od Plava kreće onaj deo vožnje koji zapravo iščekujem svo ovo vreme. Daleko od toga da krivudavi asfaltni putevi sa malo saobraćaja nisu zanimljivi, ali vožnja van asfalta, kroz neverovatne predele je prava stvar. Prema Babinom Polju vodi uzani asfaltni put koji se svo vreme penje. Nekoliko izvora, šuma i konačno kraj asfalta. Prvi put kada put izađe iz šume ostajem zatečen prizorom. Najbolje od svega je što znam da kasnije postaje još lepše Kada sam već stigao ovde prisetim se da sam svojevremeno trasirao još neke puteve u ovoj oblasti i da vode do odličnih vidikovaca. Sada se naravno nisam mogao setiti gde se to tačno nalazi ali nije bio nikakav problem da na prvoj sledećoj raskrsnici skrenem sa glavnog puta. 10-ak min penjanja putem koji se slabo koristi me dovodi do livade sa par srušenih katuna i nekoliko novih brvnara, pogledom na vrhove sa druge strane doline... Mir, tišina i popodnevno sunce. Pravo vreme za ručak i kratki predah. Idemo dalje. Povratak nazad na glavni put i nastavljam sa penjanjem. Od katuna Bogičević put postaje lošiji, uspon strmiji a prizori atraktivniji. Stani tu da fotkaš, stani ovde da piješ vode, onda ovde opet da fotkaš, pa da samo da bleneš... Takvu vožnju volim. Dok sam stigao do prevoja već je bilo popodne, odlično svetlo za fotkanje. Put od katuna Bogičevića do karaule nije u sjajnom stanju. Može da se vozi al' ja ne bih voleo tuda da prođem svojim motorom sa suvozačem (to će mi biti glavno merilo prohodnosti puta ). Ovo sve deluje kao sjajno mesto za kampovanje ali još je rano za to. Treba obići i Hridsko jezero, čisto da se što manje toga ostavi za sutrašnji dan. Prevoj, napuštena karaula i kreće lagano spuštanje drugom stranom planine. Od katuna do karaule put praktično svo vreme ide paralelno sa granicom, par stotina metara od nje. Tu je i tromeđa Crne Gore, Albanije i Kosova. Odatle pukne i prvi pogled na vrhove u Albaniji, oko Volbone. Njih ću narednih dana gledati i izbliza, sa druge strane Hridsko jezero, gomila terenaca parkirana na putu (do samog jezera se mora pešačiti), gomila turista. Sa jezera se čuje uporna pucnjava, galama. Znam mesto sa fotki pa me ovo sve ne odvraća od obilaska. Jedan od posetilaca me podseti da u okolini Plava i Gusinja ima i drugih prirodnih lepota (davno sam planirao rutu pa sam većinu zaboravio. Sada pred početak putovanja nisam imao previše vremena da se podsećam). Alipašini izvori, Oko Skakavice... Materijal za sutrašnji dan. Posle jezera krećem u potragu za kamp mestom. To u principu znači da opet skrećem sa glavnog puta (ova južna strana je put koji svi turisti koriste, na severnoj nisam sreo nikoga). Pošto još uvek nije dovoljno kasno i dalje sam probirljiv sa lokacijama. 15-ak min tumaranja me izvodi nazad na asfalt. Odatle su dve mogućnosti: skrenuti levo prema Plavu ili desno, opet u divljinu. Biram divljinu. Do sada sam se već oslobodio što se vožnje tiče tako da uživam u nešto bržem ritmu. Prolazim par potencijalnih mesta al' nijedno nije "pravo". Dolaskom do katuna Bogičević postaje jasno da ne vredi ići dalje, bilo bi previše napraviti još jedan krug Vraćam se koji km nazad do proširenja kraj puta sa nekim četinarima. Jes' da nisam sakriven od pogleda ali me to nešto ne dotiče ovaj put. Raspakivanje, supica i pristojno smrzavanje tokom noći. Ovaj put sam se odlučio da ponesem najmanju i najlakšu vreću koju imam, McKinley X-treme light. Vodio sam se idejom da u slučaju hladnoće mogu da se uvučem u postave od moto odela. Zeznuto je prilikom leganja potrefiti koliko će biti hladno a onda tokom noći čoveka mrzi da se oblači Smrzavao sam se koliko sam mogao da trpim, onda za minutu obukao postave i do jutra spavao k'o čovek. Oko 390km za nešto više od 8 sati vožnje. Track log je u prilogu. 2015-07-28 0658__20150728_0658.gpx

Drugi dan, 28.7. Rano ustajanje, pakovanje, doručak u obližnjoj pekari i spreman sam za pokret. U samom startu odlučujem da izbacim deonicu između Podgorice, preko Žijeva i Komova prema Plavu. Svakako sam bio knap sa vremenom a jučerašnji zastoj nikako nije pomogao. Crna Gora je tu, blizu. Bilo bi glupo da sam morao skraćivati put kroz Albaniju. Od samog Valjeva kreće zanimljivi deo vožnje. Glavni put prema Kosjeriću je dobar i krivudav, saobraćaja praktično nema. Pred Užicem se setim drugarovih priča o putu koji je napravljen starom trasom Ćire. Ovo je odlična prilika da se isti isproba, vremena imam na pretek a silazak sa asfalta uvek dobro dođe. Malo skitanja po gradu dok nisam našao početak puta (pešački most je u pitanju, naravno...) i kreće odmaranje. Kanjon Đetinje je lep i vredi ga obići. Na asfalt se izlazi kod brane jezera Vrutci, ne znam koliko kilometara dalje. Lokalnim krivudavim putem do Zlatibora gde točim gorivo. Tu negde srećem i dva Poljaka koji voze iza mene ali oni se brzo isključuju sa glavnog puta. Udes i zastoj pred Prijepoljem. Na početku kolone upoznajem Vladu (vozač ovde na BJB) koji vozi najnatovareniji motor koji sam ikada video Vozimo zajedno do pumpe u Prijepolju gde nam se putevi razilaze. Na granici bez zadržavanja, put je svo vreme kao stvoren za vožnju. Bijelo Polje, Berane, Andrijevica, Plav... Pred Plavom prestižem Jeep Cherokee austrijskih tablica. Nekako mi je odmah bilo jasno da su ljudi krenuli više-manje istim putem kroz severnu Albaniju kao i ja i da ćemo se viđati narednih dana. U Plavu gomila turista. Ne znam da sam igde, ikada video više automobila sa američkim tablicama. Nemam pojma koja je priča sa tim. Kupovina klope za večeras jer je plan da napravim krug po Prokletijama, oko Hridskog jezera, i da negde gore zanoćim. E sad, nije da volim da vam nabijam napetost i neizvesnost ali ovde ću danas prekinuti sa pisanjem. Moram napolje... Sutra me takođe nema, idem u Niš da pokrenem priču sa osiguranjem. Realno, nastavak tek prekosutra. Ako će vam biti lakše sve što se bude pisalo na dalje je dosta zanimljivije i ima mnogo, mnogo više fotki atraktivnih predela

Dan prvi, 27.7. Posle dva dana odlaganja polaska više nije bilo razloga za čekanje. Rano, već oko podneva, krećem na vožnju. Cilj je stići do kanjona Morače, tamo zanoćiti kako bi sutrašnji dan imao na raspolaganju za normalnu vožnju po Žijevu, Komovima, Prokletijama... Sat vremena nakon polaska primetim da mi ne rade farovi. Osigurači u redu, svi kontakti u redu. Već tu sam bio na granici da okrenem kući, nisam imao ideju šta može biti problem. Poziv Liberu u Valjevo i "dođi, rešićemo". Nije trebalo puno ubeđivanja U Valjevu odmah odlazimo do Ćipure gde se problem rešava. Na kraju je bio neki prilično fantomski kvar, instrument je pokazivao da sve radi iako u praksi nije bilo tako Uglavnom, ksenoni i prekidači su izbačeni, u projektore ubačene halogene H1 sijalice i to tako radi. Nakon završene intervencije već je bilo solidno kasno za nastavak putovanja tako da mi nije bilo neprijatno prihvatiti poziv na noćenje kod Libera Prijatno veče uz odlično društvo, nema greške. Nećete verovati ali nemam više fotki od ovog dana.

Ko je pikirao na gospođu u rozoj haljini bio je u pravu To je vrsni sekač nepreglednih krivina. Još jednom samo da napišem, prošao sam bez nekih povreda, samo ugruvan. Obzirom kako je moglo to je odličan rezultat. No, vreme je za epizodu

Ljudi, ništa se ne sekirajte, prvi post je samo uvod a ostatak sledi Znate moje putopise od ranije. Jedino što će se ovaj pisati malo sporije, sada ipak fali slobodnog vremena.

Crkva u selu Theth, sami sever Albanije. Planine u pozadini su na granici sa Crnom Gorom.

Imao sam udes prekjuče. Žena koja je vozila automobil iz suprotnog pravca je sekla krivinu i ja sam udario u njen bok. Stvar je čista što se toga tiče. Policija je izašla na lice mesta ali nije vršen uviđaj (nemam povreda, izuzev hematoma na nozi) već je popunjen evropski izveštaj o nesreći. U tom trenutku nisam znao da je visina štete koju on pokriva ograničena kao ni to da nemam pravo na nadoknadu nematerijalne štete. Ima li ovde ko od pravnika da mi kaže koje su mi opcije? Sutra bih trebao da putujem za Niš, motor je tamo, i da pokrenem priču sa osiguranjem. Vredi li da prethodno kontaktiram advokata u vezi nematerijalne štete, ili to može da se obavi kasnije, ili ne može/ne vredi nikako?. Hvala.

Sve ok, doći ćemo vremenom i do tog dela Ja sam samo ugruvan, motoru su stradale vile, hladnjak, far i plastike oko fara. Ne znam da li ima nekih daljih oštećenja dok majstor ne baci oko i dok se ne poskidaju plastike. Ne bih ja previše o udesu u ovoj temi.

Albanija je zemlja gde će vam, u najboljem slučaju, izvaditi bubreg prvom prilikom. Znajući tu činjenicu ja sam u danima pre putovanja pio dosta tečnosti kako bi bubrezi bili u što boljem stanju, čisto da se ne brukam kada dođe do tog neizbežnog događaja. Takođe imaju bunkere na svakom ćošku, ekstremno su siromašni i mrze nas. Eh, sad kada je taj formalni deo proser... hoću reći uvoda, gotov može da se krene sa putopisom 3-4 godine planiranja, maštanja i iščekivanja, čitanja svih mogućih putopisa, spajanja mesta koja deluju zanimljivo putevima koji deluju zanimljivo... Sve to se na kraju kondenzovalo u putovanje od 13 dana, od toga 8 u Albaniji a ostatak u Crnoj Gori i Makedoniji (Srbija je ovaj put tu samo kao prostor između kuće i početka avanture). Mnogo, mnogo vožnje van asfalta, neverovatne prirode, dobrih ljudi. Albanija je najbliže mesto gde možete doživeti avanturu u nekom drugačijem okruženju od onoga na koje smo navikli. Za početak omanja gomila fotki, da vam zagolica maštu Srbija: Obećavajući početak putovanja, 60km od kuće sa svetlima koja ne rade. Malo je falilo da okrenem kući i batalim sve. Od Valjeva prema Divčibarama. Stara trasa Ćire, od Užica prema brani jezera Vrutci. Crna Gora: Prokletije, krug oko Hridskog jezera. Prokletije, krug oko Hridskog jezera. Hridsko jezero Albanija: Vermosh dolina. Prilaz selu Teth u istoimenom nacionalnom parku. Teth... Južni put Teth-Skadar. Ostalo je još 65km neasfaltirano, od toga je bar 10 spremno. Jezero Koman. Jezero Koman. Dolina Volbone. Dolina Volbone. Ovde se završava "standardno" avanturističko putovanje Albanijom. Odavde ljudi uglavnom okrenu na obalu ili nazad u Evropu. Naselje Kam, blizu kosovske granice. Isto što i prethodna fotka, samo bez naselja. I još Albanije, velika kartica na aparatu pa ima fotki... Rekosmo da ima bunkera. Ovo je makadamski put između Kukes-a i Peshkopi-a. Od Peshkopia prema nacionalnom parku Lure. Kamp na jezeru Madh. Nacionalni park Lure. Ovde uglavnom stoji šraf za ispuštanje ulja čija je jedina funkcija da zadrži ulje u motoru. Nema šrafa=nema ulja. Zanimljiv scenario u vukojebini, 40km od civilizacije... Naselje Bize. Napušteno, izuzev par pojedinaca i vojnog skladišta. Pogled sa vrha planine Tomor, okolina Berat-a. Put između sela Gjerbes i Gramsh jednim delom vodi kroz korito reke. Nema drugog. Nadaš se samo da je vodostaj nizak kao što je bio prilikom moje posete. Ovo BOLI kada udari!!! Napušteni vojni aerodrom u okolini Berat-a. Nažalost ipak ima neki čuvar i nije se moglo ući unutra, pokušao sam Berat... Gradove ne volim i izbegavam ih prilikom putovanja. Ovo je izuzetak i rado ću se vratiti. Stari most u okolini Berat-a, turski period. Park prirode Frasher. Najduža spojena deonica bez asfalta. Corovode-Frasher-Clirim-Marjan-Voskopoje. Selo Selenica, svrate me ljudi na kafu (odbijam u 99% slučajeva), ispostavi se da imaju mladu, lepu 'ćeru koja parla Engleski, u roku od 5min mi ponude da prenoćim kod njih... Inače je bio usran dan i nikako mi nije prijao. Veče je to sve nadoknadilo (ne, ne onako kako zamišljate ). Visok nivo nadrealnosti ovog trenutka. Selo u albanskim planinama, letnja kuća porodice iz Tirane. Unutra zatekneš V gitaru sa sve Sepultura nalepnicom i čoveka koji to svira. Blizu grada Maliq. Nisam video nijedan čitav industrijski objekat tokom celog putovanja. Zadnji dan u Albaniji, zadnja deonica van asfalta. Prečica između Maliq-a i Podgradeca. Prvo sam se ovde zaglavio na uzbrdici... ...a onda ovde, 500m dalje, u blatu. Blato je od one sorte koja vas guta. Trebalo mi je bar pola sata kopanja da oslobodim motor. Pola sata čučanja, sedenja i psovanja u blatu. Tu sam okrenuo. Gorivo je bilo pri kraju i nisam bio siguran da put prolazi do tamo gde meni treba. Makedonija: Divlji kamp na Ohridskom jezeru. Nit sam video Ohrid nit sam smočio noge Nacionalni park Galičica iznad Ohrida. Kajmakčalan. Komentar bilo kakve vrste nije potreban. Srbija, drugi put: Za razliku od prethodnih putovanja gde je bilo pregršt glupavih, bezazlenih padova u mestu i pri malim brzinama toga ovaj put nije bilo (dobro, jednom u mestu pri silasku sa Kajmakčalana ali zanemarićemo).

Berat, Albanija... Ako vas neko pita KLE moze da radi sa litrom ulja. Videcemo ovih dana da li ima posledica

Nije relej. izgleda da su nekako crkla oba prekidaca. sada su povadjeni ksenoni, stavljene halogene sijalice i to je direktno vezano na fabricku instalaciju. Radi kako treba. Majsror Cipura iz Valjeva resio stvar, put se nastavlja

Stigao sam daleko, skoro do Sapca. Crkla svetla. Nije osigurac i ne vidim da je neki kontakt. Pod pretpostavkom da je u pitanju rele svetala, da li je neko imao taj problem i da li se rele moze premostiti?

Bio sam kod Bokilića pre koji dan. Problem sa nepostojanjem rezerve je rešen zakretanjem creva koje od slavine ide u rezervoar. Verovatno se prethodno okrenulo u nepovoljan položaj prilikom čišćenja rezervoara. Motorno kočenje još ne bih komentarisao. Čini mi se da je sada bolje (koliko znam samo je podešena smeša) al' dok ne istestiram na terenu ne mogu dati definitivan zaključak. E sad, kad' smo kod testiranja na terenu... Sutra krećem na jedan takav poduhvat. 2 nedelje tj 3300km Crne Gore, Albanije, Makedonije i možda Kosova (Srbija se podrazumeva, ovaj put kao čisto asfaltna vezna deonica). Ko je čitao moje prethodne putopise otprilike zna kako to sve izgleda. Pripreme bi trebalo da su gotove, montirane su "ozbiljne" gume, sređene neke sitnice na motoru koje su smetale, ruta isplanirana... Mitas E09 pozadi, do sada je prešla oko 5500km, nadam se da će izgurati i ovih 3000. Mitas C17 napred, vožena svega par stotina km početkom sezone. Ovo joj je prvi pravi test. Nove pločice napred, Nissin semi metalic. Imam na poklon par prednjih Lucas TRW pločica. Prešle 12-13 hiljada km, praktično bez nekog traga trošenja. Glavna karakteristika im je da škripe i nerviraju... High-tech rešenje poluge zadnje kočnice. Ne možeš raditi u građevinskoj industriji a da nisi koristio armaturu za popravljanje ili pravljenje bilo čega. Efikasno rešenje i nadasve besplatno. Privremeno rešenje za neispravni brzinomer. Ako ništa bar je lako upratiti kilometražu za gorivo. Planirana trasa. Znam da se sa ove fotke baš ne vidi previše al' verujte da valja. 2-3 godine planiranja, čitanja svih mogućih putopisa, buljenja u Google Earth satelitske snimke, sve je kondenzovano u ovih par plavih linija Većina puta kroz Albaniju bi trebala biti van asfalta mada nije isključeno da su dosta toga asfaltirali u zadnjih godinu dana... 95% svega mi je nepoznata teritorija. Aj' zdravo

Uvek možeš da odsečeš višak i spališ/istopiš krajeve da se ne bi parali. U Louis-u ima i kraćih ovakvih španera, samo što su nešto uži (metar dužine, 18mm širine) https://www.louis.de/en/artikel/joubert-ratchet-tie-down-l-1-meter/10001103?list=93122391 Konkretno, ja višak trake obmotam oko ručke torbe, nikako da se nakanim da ih sečem. Inače tim španerima sam fiksirao motor u kombiju kada mi je svojevremeno pukla guma u Crnoj Gori, nije nigde mrdnuo za 80-ak km krivina.

Ja već 3-4 sezone koristim ove španere i prezadovoljan sam: https://www.louis.de/en/artikel/zurrgurtsatz-joubert-spannschloesser-2-stueck/10001112?filter_article_number=10001112 Jednom kada se stegnu ne popuštaju, lako i brzo se i zatežu i otpuštaju. Ja sa njima fiksiram veliku rol torbu (najveći model iz Louis-a, 80 litara) u koju ide 20-ak kg stvari i vozim po svim terenima. Nema greške. Viđao sam ih i kod nas u radnjama, u plavoj boji. Za manje torbe koristim mrežu takođe iz Louis-a. I njoj je tri godine i dalje radi kao i prvog dana. Vrlo rastegljiva i čvrsto drži. Mislim da je cena oko 7€. Pre nje sam imao neku kupljenu kod nas za 400-500 din, ta se rasteglila nakon tri upotrebe...

Nisam još išao, ne postižem. Javiću se ovde svakako, bez brige. U međuvremenu, zna li neko nekoga da prodaje prednji točak?

Isključivo RAW. Traži više vremena (obrada svake fotke u Lightroom-u) ali rezultati vrede truda. Imaš mnogo više kontrole nad konačnim proizvodom. RAW+JPG je upravo to što si napisao, meni do sada nikada nije palo na pamet da ova varijanta može biti korisna. JPG koristim samo u situacijama kada mi treba fotka koja se odmah šalje a nema nikakvu drugu vrednost (npr fotkanje knjiga, recepata... Takve stvari). Tu nema šta da se doteruje pa može da se uštedi vreme.