Mislis na onaj prsten sa pet polozaja? Time promenis predopterecenje opruge tj koliko ce amortizer biti sabijen pri odredjenoj tezini. U sustini dolazi i do promene visine motora ali to nije to...

Sutra krece akcija izrade dog bones-a, ako je jos neko zainteresovan nek' se javi do jutra. Za sada nas je cetvoro sigurnih

Ja samo dugu ekspoziciju i brojne pokusaje

Ovako: Secenje jednog para dog bones-a sa materijalom kosta 20 eura. Ja cu to sebi praviti uskoro. Od metra materijala se mogu napraviti tri para sto znaci da mi dva ostaju visak. Bilo bi dobro da mi se javi ko je siguran da uzima. Tri para mogu da isfinansiram iz svog dzepa pa da se plati pouzecem. Ako bi slucajno bilo vise od dvoje zainteresovanih morali bi organizovati neko placanja unapred, trenutno nemam dovoljno para da sve platim iz dzepa. EDIT: E da, ako neko uspe da nadje jeftiniju izradu neka javi. Uvek je lepo platiti manje

U Novom Sadu ne mogu da nadjem odgovarajuci materijal za dog bones Samo na jednom mestu imaju neki nerdjajuci celik (č.4580), ne uspevam da pronadjem karakteristike da bi se uporedilo sa onim sto trazim. To ce mi biti poslednja opcija... Cena za metar je nesto ispod 1000din, od toga mogu 3 para da se naprave. To je cena samo za materijal. Za secenje (waterjet) nisam dobio ponudu... Ako je neko iz BG voljan da se iscima do Jeep Comerca ili Metalex-a i proveri kako su oni snabdeveni bilo bi sjajno. Treba nam flah 40x6mm od celika č.1431 ili č.4732... Oni, bar na sajtu, kazu da to sve imaju u ponudi. http://www.jeepcommerce.rs/ http://www.metalex.rs/prodaja.aspx

Ako je neki pRRdavac od 50 kubika vrlo moguce da je ista junacina u pitanju Do sada sam dva puta bio u pescari, sa suvozacicom. Na upotrebljavanim putevima nema problema, prati se kolotrag i to je to. Imao sam situaciju kao Vlajko, da sam naisao na deonicu koju je neko preorao/istanjirao. Tu je vec za dvoje bilo mucenje ali prosli smo. Put od Susare prema Devojackom Bunaru, ali okolo... Razmisljao, naravno. Malo je komplikovana prica oko ovog motora i eventualne zamene, sad ne bih zalazio u objasnjavanje. Svodi se na to da cu ga svakako voziti par godina, dok se ne steknu uslovi za nabavku jos jednog motora. Vrlo je nezahvalno reci da uglavnom off vozim. Ove godine sam presao nesto preko 10000km, 4000 su otisle na ova dva putovanja a tu je zbirno bilo verovatno mnogo manje od 1500km off-a. Ostalo je sve asfalt, suvozacica, opustencija. Kompromisi... Za moj stil voznje na off-u (sporo, turisticki ) KLE odgovara. Nije mi pretezak, nije neudoban...Jedini problem je sto je nizak ali to je u fazi resavanja. I previse plastika koje ce se na kraju unistiti a mnogo kostaju

Hvala svima na komentarima. Zbog vasih reakcija je vredelo uloziti trud i vreme (puno vremena, 4-5 sati po duzem nastavku) u pisanje @Ugac: Ako se dobro secam u pitanju je crno-crvena/narandzasta Aprilia, trkalica, 50 kubika. Imas slicnih iskustava?

Sad bio do motora, originalni dogbones su dugacki 136mm tako da ja dalje idem sa 126mm. Na linku je AutoCAD crtez sa potrebnim podacima. VIdecu da posaljem crtez u par firmi pa cu vas obavestiti o odgovorima tj ceni. Mislim da ne bi bilo lose napraviti neki spisak? http://www.megafileupload.com/en/file/368984/Skraceni-Dogbones-dwg.html @marphi: Nisam pravio ali na motoru imam SW Motech-ov centralni stender. Vrlo korisna stvar ali 150 eura je puno para. Izrada bi mogla biti problematicna zbog nacina kacenja na ram. Na fotkama su zaokruzeni delovi koje treba izraditi. Nije nemoguce al' treba se bas potruditi...

Ja sam za Crtez imamo, treba samo jos izmeriti debljinu materijala, cini mi se da toga nema na crtezu. I da se odradi od materijala koji je napisan na papiru ili kvalitetnijeg- to je materijal cija cvrstoca odgovara originalnom delu. Zaista nisam spreman na takvom delu da se igram igre "ma izdrzace to sigurno..." Vodjen cenom koju sam video na HR KLE forumu (10 eura za par) ne vidim razloga da kod nas kosta vise. Ali i da bude 15-20 opet je ok. Glavni razlog zasto bih ja podizao motor jeste rasturanje skid plate-a na off-u. Ako se dobro secam za 1cm skacene dog bones se dobije oko 3cm visine kod skid plate-a a jos i vise na sedistu i repu motora. Jedini problem posle bude sto prednji kraj ostaje nizak. Ne znam da li bi progresivne opruge na bilo koji nacin mogle promeniti situaciju? Neces dobiti nista u voznji ako samo dignes motor. Razlika bi nastala tek ako u isto vreme spustis nogostupe tj povecas rastojanje izmedju sedista i nogostupa. EDIT: Sad procitah link koji je Rolle postavio, Na dva mesta nalazim podatak da su originalni dog bones duzine 136mm pa nekako skracenje na 122 deluje previse? Svuda sam naisao na podatak da je 1cm sasvim dovoljan...

Koji je ovo deo FG? Vidim markacije za planinarski maraton ali mi teren nije poznat...

Drago mi je da si se javio, znam da ste vi sa HR foruma razradili ovu problematiku Reci mi kakva su iskustva ljudi koji imaju centralni stender a skratili su dog bones? Koliko sam ja zagledao nema bas previse prostora za produzenje bocne nogare. I da li centralnim i dalje uspeva da se podigne zadnji tocak sa zemlje

Nekakav rezime: O opremi ne bih ponovo pisao. Sve je isto kao i na prethodnom putovanju (link ispod), sa tim da sam sada poneo mini primus ali sam zato zaboravio "okoglavni nosac baterijske lampe". Kisno odelo i zimska postava nisu bili potrebni. Jednom sam oprao termoaktivni ves, sintetika se bas ruzno usmrdi... http://forum.bjbiker...ost__p__1347754 Presao sam 1930km za devet dana voznje. Padova 9 ako sam dobro izbrojao, dva nisu ovekovecena fotografijama Bas, bas previse. Dva nisam mogao bas izbeci, ostali su posledica ciste nepaznje... Na tome se mora poraditi. Rebro me jos pomalo boli od onog prvog pada, 25 dana prodje. Potrosio nesto ispod 90l goriva (oko 120 eura troska za to). Za hranu je otislo jos 3-4 hiljade, tu me malo poremetilo visednevno redovno obrocenje na Grzi U troskove ce ovaj put morati da se ubroji i varenje/farbanje bocne plastike i zamena crash-bara. To znacajno podize cenu celog poduhvata... Ako neko zna dobrog, pouzdanog i kvalitetnog plasticara u Novom Sadu ili blizoj okolini necu se ljutiti ako me obavesti o lokaciji. Isto je i za majstora koji moze da ispravi zicanu felnu (felna je udarena od ranije, nema veze sa mojim voznjama ). Felnu ne treba centrirati zbicama vec fizicki ispraviti ostecenje na rubu nastalo od udarca. Pukotina me ne brine, to je zapravo mesto gde je felna fabricki zavarena. Sta sledece? Ove godine verovatno nista, resursi su potroseni. Mozda vikend u Deliblatskoj pescari, jos se po pesku nisam valjao. Za sledecu, ako bude vremena (ko zna, mozda do tada nadjem normalan pos'o), gledam u pravcu Crne Gore, Albanije. Prokletije i jos kojesta. Jos nista nisam planirao ali ti krajevi mi se svidjaju. Iskreno, na ovoj turi me posebno dojmila samo Stara Planina, U Crnoj Gori i Bosni to je postigla bas svaka planina na kojoj sam bio. Prosto kod nas nisam naisao na terene koji su toliko atraktivni za voznju u smislu lepih pogleda i okruzenja. I da, sve bih voleo ponovo da prodjem, daleko od toga da mi se nesto nije svidelo Kako kaze slogan jedne manje kompanije: JUST DO IT! Ne cekajte savrsenu priliku, verovatno je nikada necete docekati.

Vreme je da pricu privedem kraju. Ode mi na planiranje, voznju i putopis tri meseca zivota, mislim da je kucnuo cas da se vratim "redovnim" aktivnostima. Kazu da diplomski nece sam da se pise a ja se vec par meseci u to uveravam Deseti dan, 10.9. Budim se rano, zajedno sa suncem koje se upravo promalja preko krosnji. Hladno je. Jos sinoc je poceo da duva neki vetar, ne popusta. Pakovanje, brzo sam spreman za polazak. Malo smo prljavi... Silni makadam je ostavio par tragova na gumama. Do Majdanpeka vozim dosta ostecenim ali zanimljivim putem. U nekom selu pred motor iskace pas. Njegova sreca lezi u odluci da mu je bolje napad izesti sa strane a ne od napred. Vremena nije bilo ni da se uplasim, kamoli da odreagujem. Uglavnom, promasili smo se. Slicna situacija mi se desila i koji dan ranije. Tada je pas istrcao iz nekog zbunja na mene, opet srecom nije otisao ispred motora. Tada sam uspeo da kocim. Nisam isao brzo, mozda 60, a kada sam ga prosao i zavrsio sa kocenjem brzinomer je pokazivao 40... Toliko malo vremena za reagovanje bilo kakve vrste... Oba pseta su od manje sorte tako da bi oni ispastali. Prilaz Majdanpeku... Ok, znam da je tu rudnik ali da li je moguce da je gomila suta toliko velika? O da, svakako je moguce. Potpuno sam nespreman i kada ugledam rupu, sada jezero. Mozak tesko prihvata ogromnost svega! U daljini se vide kiperi, znam koliko su veliki izbliza a sada su nalik mravima... Brda suta su posumljena, to ce u nekoj bliskoj buducnosti opet izgledati prilicno normalno. Grad smesten na padini. Na prvi pogled deluje lepo i sredjeno, prijatan. Malo mi je problem kada prvi put prolazim kroz neko mesto, trudim se da sto vise toga vidim pa na trenutke skoro zaboravim da sam u saobracaju. Valjda cu se opametiti pre nego napravim glupost. Od Majdanpeka prema Donjem Milanovcu kroz sumu. Put je hvaljen na vise strana kao lep za voznju i ja moram da se slozim. Iz nekog razloga nikako nisam uspevao da uhvatim normalan ritam, u vise navrata pravim greske. Pod greskom podrazumevam prelazak u levu traku nakon desne krivine. Svaka greska=game over... Da budem iskren, verovatno sam svaki put mogao i ostati u svojoj traci ali posto nije bilo vozila sirina puta je nekako vukla. Opet, jako ruzan osecaj, svaki put... Odvajam se na jedan sporedni put u nadi da ce se ukazati pogled na Dunav. Nema pogleda, put pocinje da se spusta kroz sumu a za to nisam raspolozen. Jos jedan sporedni put, ovaj obecava jer ide prema vrhu brda. Nazalost ni ovde nema vidikovca, nailazi se na neku kucu. Cudim se kako sam trosenje guma doveo skoro do ivice a da nisam forsirao. Kasnije ce se ispostaviti da vrlo nizak pritisak pozadi pogoduje trosenju ivice gume Dunav, Djerdapska magistrala. Ja Dunav znam kao siroku ravnicarsku reku. Potpuno mi je neshvatljivo kako ta ista reka moze postojati i ukljestena medju planine. Nestvarno mi je. Reka je ukrocena branom dalje nizvodno, vetar pravi talase. Da je voda plavlja moglo bi proci kao more. Jak jutrosnji vetar ovde jos dobija na intenzitetu, kosava. Brojne su grupe biciklista. Saosecam sa njihovom patnjom. Bas svi voze nizvodno odnosno sa vetrom u lice, bicikli natovareni za visenedeljna putovanja. Jako dobro znam kako izgleda voznja bicikla po vetru, koliko cak i lagani povetarac od 2m/s otezava ili olaksava. Ovaj vetar je bio puno, puno jaci. Meni duva u ledja, do 40 ga osetim na potiljku a tek preko 50 sam brzi od njega... Videh i dvoje u kanuu, oni su pametni sto idu nizvodno Lepenski Vir, dobro mesto da se protegnu noge. Setam do muzeja ali obilazak ostavljam za neku drugu priliku. Sve je lepo sredjeno. Dalje prema Golupcu, iza jedne krivine ukazuje se pogled na vetrenjace u daljini. Prakticno su vise od brda na kojem stoje. Jos su daleko ali i tako deluju veeeeeeeliko. Vise kilometara je proslo ispod tockova dok im nisam skroz prisao. Zamislite moje iznenadjenje kada sam video da se praistorijske vetrenjace nalaze na daljoj strani reke, u Rumuniji, Evropskoj Uniji! Tako napredno drustvo a jos koriste tehnologiju od pre 1000 godina umesto da loze ugalj kao ostala razvijena drustva, recimo mi... Tvrdjava Golubac, obavezno mesto za pauzu. Penjem se na svako mesto koje vidim i do kog je moguce prici. Ovo je u svoje vreme moralo biti imozantno mesto. Pred polazak nailazi par na BMW Dakar-u, Rumuni obilaze nasu stranu reke. Rekose mi i imena tako da znam da ih imaju... Posle tvrdjave put postaje progresivno dosadniji za voznju, krivine nestaju a predeo je sve vise ravnicarski. U Golupcu pravim pauzu za klopu, dorucak. Par kilometara kasnije se odvajam sa magistrale. Obalom preko Usija i Pozeznog stizem do Velikog Gradista. Tu je vreme za gorivo i regulaciju pritiska u gumama. "Da, naravno da je kompresor ispravan!" Ispravan je, moze da sluzi za praznjenje gume a donekle pokazuje i pritisak... Prednja je na 2.5-3 bara, masala! Zadnju sam samo uspeo dodatno da izduvam. Na izlazu svracam kod vulkanizera da konacno proverim stvarno stanje. Prednju sam slucajno pogodio dosta precizno, zadnja je bila na 1.2 (2.2-2.3 je normalno). Posto planiram i voznju kroz pescaru u nekoj prodavnici auto delova kupujem manometar, dosta mi je nagadjanja... Srebrno jezero sam video samo sa brana, na oba kraja. U okolini je puno ogromnih kuca, verovatno za iznajmlijvanje. Dolazim do skele u Ramu. Red voznje koji vidim mi se ne svidja, cekanje skoro dva sata... Ipak pitam ljude kada je polazak, mozda je red voznje menjan. -"Skela danas nije vozila zbog jakog vetra, mozda ce biti polazak za tri sata pa sacekaj ako hoces..." Ma vazi! To je i definitivno iz plana izbacilo voznju po Deliblatskoj pescari. Ne pada mi na pamet da idem okolo, do Smedereva i nazad. Pescara mi je svakako dovoljno blizu da mi je lako dostupna. Obilazim tvrdjavu i u povratku na put vidim putokaz za Viminacium. Ovaj deo puta uopste nisam razmatrao pa ni ne znam na kakve zanimljivosti se moze naici. Prilaz Kostolcu, opet se sokiram velicinom iskopa. Brda suta su takodje ogromna, na nekima vec odrasle sume. Mozete na Google Earth-u pogledati koliko se kop prosirio od 2005. do 2011. cini mi se. Preklapanje slika je taman na granici kopa, na staroj slici se vidi ceo kop, sa ivicom. Nova slika zapocinje dosta istocno i na njoj se mogu videti nove granice kopa. Padalo mi je na pamet da odem skroz do ivice ali sam pretpostavio da obezbedjenje nece biti odusevljeno mojom pojavom. Priblizavam se termoelektrani, tu su i dalje znakovi za Viminacium koje pratim. U ogradjenom prostoru oko elektrane vidim nesto sto iz daleka podseca na kompleks rusevina (zapravo onu novu rimsku vilu koja je podignuta pre koju godinu). Znakova vise nema, nije mi jasno kuda da stignem do toga. Pomalo iznerviram odustajem od obilaska. Na kraju se ispostavilo da to uopste nije bilo to i da sam samo trebao jos malo produziti istim putem, putem koji je meni licio na parking elektrane. Elektrana je OGROMNA (pogledati kako je kran mali pored zgrade). U sam Kostolac ne svracam, pogodio sam obilaznicu prema Pozarevcu. Odatle pocinje ruzni deo danasnje voznje. Saobracaja je sve vise, odjednom su svi nervozni, kretenski se prestize. Ah, dobrodosao u svakodnevnicu Gligo... Pozarevac takodje zaobilazim. Na putu do Smedereva je nesto manja guzva pa se vozi normalno. Nema ni idiota... Smederevo, guzva, zaobilazim. Kovin ne mogu da zaobidjem, put ide kroz njega. Ludnicu ne videh, mozda je tako i bolje. Istog trenutka nakon sto sam presao most kod Smedereva docekalo me sve ono sto ne volim u Vojvodini: smrad, smece pored puta i ravnicaaaaaaaa, pravci. Ovde vise nema price o uzivanju u voznji, autopilot je uljucen. U Pancevu guzva, cekam par minuta da prodje neki voz. Pravim pauzu za dremku u Jabuci. Klupa u parkicu ce posluziti, samo da nije glasnih komsija i saobracaja. Glogonj, Sefkerin, Opovo, Centa... Krivine me izmaraju. Od Perleza je put opet nesto zanimljiviji, naidje i neka stvarna krivina. Titel, put ispod brega je lep za voznju. Preostale kilometre gazim kao da ne postoje. Apsolutno mi nije drago sto se putovanje priblizava kraju. A opet, sa druge strane i sam put je vec poceo da gubi draz, morao bi tu neki kompromis da se nadje za jos duza putovanja. Da se ubace slobodni dani ispunjeni nekim aktivnostima mimo motora, sta ja znam. Kuci sam pre sumraka... 373km, 6 sati. Tracklog sam snimao samo do Panceva, planirani necu ni kaciti jer prakticno ni nema veze sa ovim sto je odvezeno. Hvala na paznji D10.gpx

Beljanica. O njoj pred polazak nisam znao apsolutno nista. Jedini razlog zasto je uopste uvrstena u trasu jeste povoljna lokacija, nacin da se van asfalta presece dobar deo puta. Put vodi od Sladaje do Zagubice, makadam i stara kaldrma. U pocetku se vozi kroz predeo obrastao nekim zbunjem, kao da je u nekoj blizoj proslosti suma izgorela pa se sad polako obnavlja. Suma vremenom postaje gusca, drvece impozantnije. Sama suma deluje "kultivisano", nema onog zbunja izmedju stabala. Prosto mami na setnju. Pored puta ima vise cistina, livadica, koje bi mogle biti lepo mesto za kampovanje. U jednom trenutku nailazim na krdo konja. Vecina stoji na proplanku pored puta ali njih nekoliko uspesno blokiraju put. Zvuk motora ih naravno plasi pa pocinju da beze, sporo. Idem lagano za njima i cekam da se sklone sa puta. U trenutku kada su ovi sa zacelja uspeli da se dokopaju sigurnosti pametne jedinke sa pocetka krda su odlucile da se vrate na put i njime pobegnu... Time sam se ja prakticno nasao u sred krda. Prilicno poseban osecaj Trudim se da pravim sto manje buke kako ih ne bih uznemiravao. Nakon nekog vremena nasli su pogodno prosirenje pored puta na koje se sklonilo celo krdo a ja nastavio svoje putesestvije... Nesto pre odvajanja za vrh iz sume se izlazi na livadu, kao neki plato. Preko njega vodi sporedni put kojim se dolazi do jos jednog ponora. Ovaj nije impozantan, narocito sada kada je bez kapi vode. Potocic vijuga preko livade, stize do necega sto verovarno bude manje jezero/bara i tu nestaje. Iznenadjujuce, na celom tom delu ima ljudi. Par katuna, nesto zemlje se cak i obradjuje. Kad god ugasim motor iz daljine se cuju glasovi i zvuk stoke. Sam plato kojim se ide do ponora je idilican. Zelena trava skoro kao na fudbalskom terenu i svuda razbacane jelke. Gore plavo nebo. Iako je jos suvise rano imam zelju da ovde nocim, ionako nemam neki jasno definisan plan. Cinjenica da nemam hrane i da sam slab sa vodom me ipak teraju dalje. Naravno, i sama zelja da se vidi sto vise olaksava odluku. I izlaz na vrh je jedno, za oci, prijatno iskustvo. Blaga uzbrdica kroz sumu a na vrhu se izlazi na plato sa pasnjacima i sasvim mladom cetinarskom sumom. I ovde ima par katuna. Idilu donekle kvari visoki antenski toranj. Na sam vrh se bez problema dolazi i kolima. Vazduh je cist pa se pogled pruza daleko na sve strane. Duva jak vetar pa nije narocito toplo. Umoran sam pa koristim priliku za popodnevnu dremku. Kao krevet mi je posluzio temelj nekog stuba/tornja koji je svojevremeno tu stajao. Topao beton, zavetrina... Nema me narednih pola sata Nerado krecem dalje. Posle krace voznje kroz sumu izlazi se na jos jednu livadu. I ovde ima ljudi. Par raskrsnica na malom rastojanju, po svoj prilici ovde moze da se provede jedan lep dan opustenog vozikanja. Odatle ujedno krece i spust sa planine. Silazi se istocnom padinom, sunce se vec blizi horizontu a suma je gusta. Odjednom je toliko mracno da se na putu jasno vidi snop farova. Automatski nista vise ne deluje prijateljski U podnozju put postaje jos bolji, zaista mami na brzu voznju. Dolazim do mesta koje je kod mene obelezeno kao "Vodopad". To nikako ne propustam tako da je vreme za pauzu. Izvor, relativno uredjena livada i napusteni planinarski dom. Jos jedno mesto za kamp. Ne cujem buku vodopada a lagano mi ponestaje dana, jos ne znam gde nociti ali znam da moram stici do Zagubice po hranu. Ostavljam potragu za neku drugu priliku. Posle sume izlazim na jednu suncem okupanu livadu. Prosto moram da stanem. Psa koji trci na mene sam, srecom, video pre nego sto sam sisao sa motora. Ne bojim se pasa. Medjutim nije tesko prepoznati kada vam pritrcava veseli, razigrani pas koji zeli da se upozna a kada to cini verni cuvar koji zeli da ne budete tu. Prilazi od pozadi tako da i nije veliki problem pobeci mu Zagubica je vec blizu, ponegde kroz krosnje mogu da vidim kuce u daljini. Na jednom delu put vodi pravo niz padinu, sa obe strane je suma a krivine nema. Pogled puca prema naseljima u dolini. Prilaz Zagubici ne obecava. Prvo nailazim na deponiju. Zatim na stariju, lose zatrpanu deponiju. U prvi mah je delovala kao lepa livada sa koje se pruza pogled na grad, ima cak i poneko drvo. Jedan krug i pogled izbliza su dovoljni da postane jasno sta je u pitanju... Asfalt pocinje tu negde. Malo manje od 50km uzivanja na Beljanici je zavrseno Zagubica, utisak br. dva: kada se sa deponije spusti do grada nailazi se na neki restoran, cini mi se da je tu i izvor neke reke. Stajem da bih malo prosetao ali jos pre nego sto sam se zaustavio primecujem par "pripadnika romske manjinske populacije", narodski receno cigana, kako mi prilaze sa dve strane. Za razliku od pasa cije je namere lako protumaciti sa ljudima mi to ide malo teze. Posto nisam narocito raspolozen za druzenje, zapitkivanje i eventualne probleme samo produzavam dalje svojim putem. Stajem na pumpu da dopumpam gume. Vise nema vanasfaltnih deonica pa je vreme da se pritisci vrate u normalu. Naravno da merac pritiska ne radi, u prodavnici na pumpi nemaju. Bar je kompresor ispravan pa "tocim" odokativno. Ostavljam motor na pumpi i odlazim do obliznje prodavnice u nabavku. Vratio se, taman sve rasporedio na motor i krenuo da se spremam za polazak kad: -"Dobro vece, kako ste?" Glas dolazi iza mene pa odgovaram i pre nego sto sam se okrenuo. A tamo me docekala uniforma plava. -"Odakle ti sa tako prljavim motorom?" -"Sad preko Beljanice"-izbacujem prethodnih xy dana iz price, nisu mi potrebna dodatna pitanja. -"Licnu kartu molim..." Prvo mislim da ce smisliti materijal za neku kaznu. Onda shvatam da je u pitanju cisto legitimisanje. Bukvalno prvi put u zivotu da me legitimisu... "Izvestaj o legitimisanju", ili kako se vec zove, popunjava se sporo. Verovatno meni vreme prolazi jos sporije zato sto mi se zuri... Malo je bilo natezanja oko marke motora. Ispadne da je dosta krupnu nalepnicu na rezervoaru koja kaze "Kawasaki" moguce procitati i kao "Suzuki". Za divno cudo izostala su pitanja tipa "sta ces ti ovde", "zasto se vozis", "gde ides dalje"... -"Izvolite dokumenta, srecan put" - Dalje idem prema Majdanpeku, preko Laznice, Jasikova. Po prvi put u zivotu vidim kola sa nalepljenom umrlicom na staklima... Posle Laznice sledi neki uspon. Na prevoju ima par puteva koji se odvajaju sa glavnog. U jedinstvenom trenutku normalnog razmisljanja, kada je u pitanju trazenje mesta za prenociste, odlucujem da bi ovo moglo biti pogodno mesto. Ako ponovo sidjem u dolinu bice puno teze naci bilo kakvu livadu a posle vec stizem u Majdanpek. Do Dunava je daleko, mrak ce za manje od sata, a ni tamo ne znam gde bih se smestio. Slabije korisceni put dovodi do livade/njive koja je od asfalta odvojena uskim sumarkom. Mesto je odlicno, sa puta se ne vidi a nema ni tragova civilizacije. Silazim sa motora, pocinje procedura postavljanja satora. Drago mi je sto jos ima sunca, uspecu pre mraka da se raspakujem i veceram. A onda, kao u onom crtacu: dva puta nista jednako je nista! Nema hleba... Ispao negde. Par kilometara ranije sam prestao cuti suskanje kese, sada sam siguran da je to bio razlog Kao potez ocajnika odlucujem da prosetam do asfalta u nadi da je ispao na toj kratkoj deonici. Bingo! Eno ga lezi na zemlji, nema sanse da ce pobeci. Ne smeta sto je prasnjav. Sator postavljen. Sunce je zaslo, kuva se caj i secka sunka. Ne pada mi na pamet mnogo stvari koje bi upotpunile iskustvo. Mrak pada, brzo raste broj zvezda na nebu. Ubrzo su sve tu. Legnes na ostre ostatke zita ili neceg slicnog, zagledas se gore i uzivas. Znas da ces koliko vec sutra ili prekosutra umesto zvezda buljiti u plafon... Ako se zagledate na poslednjoj fotki se vidi Veliki medjed. 168km, okruglo 5 sati. 120km van asvalta, ubedljivo najvise tokom jednog dana. Svi tereni lepi za opustenu voznju. Moze i divljanje, naravno. Ali moze i sa suvozacem pa lagano. Beljanica mi je pravo otkrovenje. Track log u prilogu, odvezeni i planirani. D9.gpx D9 Plan.gpx

Deveti dan, 9.9. Ustajanje, pakovanje. Rutinu vec imam pa nema nepotrebnog zadrzavanja. Nakon tri noci na skoro istom mestu danas menjam prenociste. Malo price, pozdravljanja i vreme je za polazak. Do Sisevca je desetak kilometara sumskog puta, taman za zagrevanje. Nov bazen sa termalnom vodom, neki napusteni hotel/odmaraliste, par kuca i to je to... Danasnja ruta je tako planirana da obavezno posetim Senjski Rudnik. Citajuci svojevremeno Lalajkov putopis javila mi se zelja da posetim to mesto. Ocekivao sam puno vise. Ili manje, zavisi kako se posmatra. Ocekivao sam da dolazim u prakticno napusteno mesto. Sad, da li zbog toga sto sam prethodno izobilazio prakticno napustena sela na Staroj Planini i uopste na jugu, tek meni ovo nije izlgedalo previse zanimljivo. Najbitniji dogadjaj jeste pad broj 189238: skrecem sa glavnog puta u dvoriste neke napustene zgrade, standardno zveram okolo a ne kuda vozim. Mala brzina, neka prepreka ispred prednjeg tocka i to je to. Razlika u odnosu na sve dosadasnje padove sa ove ture jeste sto je motor zavrsio na desnoj strani. Vec sam ranije pisao kako sam super zadovoljan skracenom rucicom kvacila (koju cu ipak morati da zamenim normalnom, prekratka je pa ivica pocinje da zaseca rukavicu). Vreme je da priznam, svi padovi nakon toga su imali za cilj da i rucicu kocnice skratim na slicnu meru. Kazu ljudi da je svaka usteda tezine bitna. Iako je ovo prvi pad na desnu stranu motor je znao sta mu je ciniti- rucica je skracena A da, ne moram pominjati da sam jedva podigao motor... A ni slika zbog koje sam zapravao stajao nije ispala nista posebno Fotke sa malog aparata su losije nego inace. Prasina od pretdnog dana mu bas, bas nije prijala. I ne, objektiv nije prljav sa spoljne strane U makro modu vise ne zeli da fokusira, u normalnom je lutrija... Dugo je i trajao Asfalt do Resavice. Benzinska pumpa za cije postojanje nisam znao, ne propusta se. Sad bar znam da nisam morao tociti kod preprodavca Dosli smo do nivoa da se sipa jako puno goriva, pogledati sliku... Odatle pocinje, kako ce se kasnije ispostaviti, najduza deonica bez izlaska na asfalt. Put je sasvim odlican, odrzava se i po svoj prilici koristi za izvlacenje sume. I naravno za vozikanje bogatih lovaca do lovackih ceka odakle junacki odstreljuju divljac. Bukvalno do svake ceke koju sam video vodi put, ne moraju guzicu mrdnuti ni 10m od kola No... Prva stanica je Uviralo, ponor reke Nekudovo. Kako je susna sezona u punom jeku reka je nestala jos negde mnogo uzvodnije. Ali zato je moguce sici u sam ponor! Prosto je neverovatno, potok prosto nestane na kraju manje pecine. Nema rupe, nicega. Samo kamenje i sljunak. I naravno, posto zivimo tu gde zivimo podrazumeva se da je neko vec izvrsio operaciju bacanja kamionske/traktorske/automobilske/koje god gume na svega par metara od samog ponora. Pogled iz Uvirala uzvodno Penjem se nazad prema putu, cuje se prepoznatljivi zvuk jednocilindrasa. Sale (TA96), BaneBP i misteriozni lik na crvenom KLR-u, dolaze is suprotnog pravca. Ni najmanje me ne cudi sto se srecemo, prakticno svi koji su bili na Grzi imali su neke alternativne planove za povratak kucama. Sledeci na redu jeste vodopad Prskalo. Potpuno nestvarno mesto... Potok koji nailazi na stenu, tu nema nista neobicno. Zanimljivo je to sto su se tokom vremena (verovatno vise od 15 godina) talozile mineralne supstance iz vode i tako postepeno formirale istureno korito, ujedno i vodopad. "Bilo bi lepo ako bih mogao motorom prici blizu vodopada." U neposrednoj blizini vodopada je manja livada, pripremljena mesta za lozenje vatre-jednom recju sjajno mesto za kampovanje. Od livade prema vodopadu vodi stazica, moze motorom. Jos ne razmisljam o tome gde cu se okrenuti, vazno je stici na odrediste. I stigao sam. Parkiram u samo jezerce odmah ispod vodopada. Srecom ne uspevam dovoljno da se odmaknem od motora kada je krenuo da pada tako da sam ga zadrzao. Podloga je izuzetno mekana i rastresita, nema sanse da motor stoji na copavoj. Za takve prilike dobro dodje centralni stender. Sva ta igranka traje par minuta. Za to vreme od gore me tusira vodopad. Cizme koje su nekada bile vodootporne to vise nisu. To je jasno i kada ih covek samo pogleda. A svaku eventualnu dilemu otklanja vise od par sekundi provedenih u vodi Nakon fotoseanse vreme je za nastavak. Uz malo igranja okrecem motor i izlazim do livade. Ipak, mesto mi se toliko svidja da zasluzuje paznju tako da pravim jos jednu pauzu. Dalje, Valkaluci... Citao, gledao slike, znam otprilike sta da ocekujem. Pisem, brisem, pisem... Besmisleno je, ne slazem se dovoljno dobro sa recima. Pravim pauzu na ceki. Locirana na savrsenom mestu, sa nje se ima pregled cele livade (Fibra: bice da je neko onaj geocash odneo kuci. Nisam uspeo da ga nadjem a zagledao sam... Cisto da znas). Odatle nastavljam prema kanjonu Resave, prasumi Vinatovaca. Put je najvecim delom odlican. Postoji svega par blatnjavih deonica. I nekoliko onih sa dubljim kamenom. Jednu takvu krivinu sa rasutim kamenom sam iskoristio za dodatni pad. Prokleti zanimljivi potok sa desne strane puta koji lepi pogled Nisam ni primetio kakva je podloga, prednji tocak je samo iskliznuo u stranu. Posto nisam ni vodio racuna o voznji apsolutno nije bilo vremena da se reaguje. Proceduru znam, motor je podignut. Ono sto me uopste ne raduje je sto je crash bar ovaj put solidno deformisan... Pre ovoga je samo trebalo da se vrati u normalan polozaj, malo isprave flahovi. A sada, videcemo Raduje me saznanje da je bocna plastika izuzetno elasticna. Na jednom mestu je prakticno obavijena oko rama ali se pukotina ne siri. Uspevam i da promasim neko skretanje. To su naravno oni trenuci kada GPS odluci da gubi signal. Kilometar kasnije je ipak jasno da se nije zabunio on vec ja. Dobro, i on je. Taj "pogresni" put bi me, kako se kasnije ispostavilo, doveo do mesta gde sam trebao biti. U tom trenutku to naravno nisam mogao znati pa se vracam nazad. Vozim obronkom brda, okolina mi je cudna ali u prvi mah ne mogu da zakljucim sta je u pitanju. Drvece nema lisca, skoro svo je opalo. Prva takva suma na putovanju, jesen je definitivno iza ugla. Zatim nailazim na deo gde je suma iskrcena. Onako, po naski, skroz. Nasecena drva duz puta, tu su i sumari koji tovare kamione. Izlazim na "glavni" put, Strmosten-Borsko jezero. Put je u jos boljem stanju nego ovi do sada, moze brzo. Automobil u susret, u sred krivine a po sred puta... Hm, mozda ipak moze i sporije, ipak treba uzivati u okolini I onda bi asfalt, posle tacno 69km uzivanja. Svracam do vodopada Veliki Buk. Bezobrazno postavljeni restorani kroz koje se mora proci kako bi se doslo do samog vodopada. Nisam musterija pa me to samo nervira. Na osnovu prepunog parkinga se vec moglo naslutiti da ljudi ima, i to puno. Sam vodopad je izuzetno lep, ispod njega jezerce. Medjutim, ljudi je zaista previse tako da se uopste ne zadrzavam. Bice da me je duzi boravak van turistickih destinacija razmazio. Tesko je uzivati u prirodnoj lepoti na pravi nacin u gomili ljudi. To je, bar za mene, "intimna" stvar. A da, i inace nisam ljubitelj vecih kolicina ljudi na jednom mestu, da ne bude zabune. Pritisle godine... Asfalt... Dolazim do rudnika Vodna. U prvi mah mi vise lici na muzej na otvorenom. Sa desne strane puta, na drvenom mostu, stoji rudarski vozic. Sa leve strane je otvoren ulaz u jamu. Nigde nema ljudi. Ulaz u jamu, "zabranjen pristup besposlenima". Nisam besposlen ali nekako ipak odustajem od ulaska. Tunel, dva koloseka i mrak... Kucaj... Prvi susret je gotov. Ocekivanja opravdana, sto se tice prirodne lepote i uzivanja za voznju. Svuda gde sam citao bilo sta vezano za ove krajeve Kucaj se opisuje kao nevidjena divljina, maltene netaknuta ljudskom rukom. Na mene takav utisak nije ostavio. Putevi su odlicni, siguran sam da cekanje na neko vozilo ne bi trajalo narocito dugo (ja prestigao jedan sleper, sustigao jos jedan kamion, sreo jednu Nivu i na jednom mestu par traktora i kamiona, sa radnicima). Tragova ljudske aktivnosti je puno, sumari, lovci... Nisam imao osecaj kao da se nalazim u nekoj divljini. "Ovo nije uzasno mesto za kvar na motoru". Kucaj svakako vredi obici. I to vise puta. Putevi su dovoljno dobri da se bez problema ide sa suvozacem, mesta za kampovanje ima oko milion. Tako nekako U mestu Sladaja napustam asfalt (a dugo mi je i trajao...) i krecem preko Beljanice. O tome sledecom prilikom

Ovo cu moju veliku zalost morati da propustim. Predaleko (citaj preskupo) u ovom trenutku. Ali pazvljivo pratim desavanja, gledam u pravcu Prokletija za sledecu sezonu. Lep provod zelim

Osmi dan, 8.9. Nesto danas nisam raspolozen za piskaranje, smanjujem kolicinu slova Sveze jutro, rano ustajanje. Koristim priliku da jos jednom prosetam do vrela Grze, treba natociti vodu. Iznova i iznova se odusevljavam izvorskom vodom, svuda. Pijes sa izvora, pijes sa potoka u sred sume, pijes sa vodopada... Cista, besprekorna. Nismo ni svesni koliko je to blago. Okupljanje, polazak tacno na vreme. Na prvoj off deonici torba sa fotoaparatom je uspela da spadne sa sedista i dospe do zadnjeg tocka, lanca. Verovatno ne bih ni primetio da nismo stali na pauzu. Bas dugo pre toga, skoro dva dana, nisam upropastio nijedan deo opreme tako da je ovo doslo kao poruceno Malo promenjen sistem pakovanja, nedovoljno paznje posveceno vezivanju i ode... Prva pauza, masovno smanjivanje pritiska u gumama. Vidi se da smo profesionalci Prva duza pauza, Troglan Bare. Velika Brezovica, par kilometara dugacka livada koju celom duzinom preseca skoro pa savrsen makadam. Visoke brzine garantovane. Jos jedna duza pauza. Pumpa je slaba sa ponudom goriva... Preko ramena u nazad. Nakon Velike Brezovice dugo, bas dugo, se vozi kroz sumu. Poslednjih par kilometara do Lazareve pecine se ide odvratnim putem. Krupno, oblo kamenje. Skace motor na sve strane. Obilazak pecine, ima sta da se vidi. Unutra prijatnih 8 stepeni ako se dobro secam, da se rashladimo nakon par sati u sedlu. Posle obilaska pecine zasluzili smo rucak u obliznjem restoranu. Paprikas od divljaci Prvi put jedem bilo sta od divljaci, ukus je specifican ali svakako lep. Hvala kolegi koji mi je dao fisheye objektiv za igranje Posle rucka manja grupa se odlucuje za povratak istim putem. Prethodno je trebalo natociti goriva. Pumpa u Zlotu ne radi ali smo zato nasli preprodavca. Garaza, flasie, levkovi. Ne razmisljaj o stepenu razvodnjenosti. Devedesete u malom... Litar goriva 180 dinara, na pumpi nesto preko 160. Nije ni puno kada je alternativa 10-15km u jednom pravcu do pumpe. Pogotovo kada se dan blizi kraju. "samo da stignemo pre mraka". Povratak je, bar za mene, bio nesto izmenjenom trasom. Sunce nisko na horizontu, u pocetku vozimo zemljanim putevima koji su prepuni prasine. Vozim uglavnom poslednji. Vizir posle prvog minuta vise nije providan, vozim sa podignutim. Na momente, kada izadjem iz sume na livadu bukvalno ne vidim ni metar ispred sebe. Prvi put je bilo uzasavajuce iskustvo, narednih sam bio pripremljen pa je i brzina bila prilagodjena. Do doma smo stigli jako brzo, bez pauza izuzev sacekivanja na raskrsnicama. Ta i takva voznja se iskupila za prepodnevnu laganicu Inace ne kacim mutne fotografije ali ovu motam, da bar donekle docara problem vidljivosti. Na suncu je puno gore A evo na sta sam ja licio posle 60-ak kilometara takve voznje. Ljepota! Nema mesta na koje se prasina nije uspela uvuci. Fotoaparat koji je svo vreme visio oko vrata i dan danas pomalo zajebava, izgleda da njemu bas nije prijalo Crna oprema je bila sve samo ne crna. Tus je prijao. Vecera, druzenje. Kawazoki je uspeo da nam organizuje palacinke, mlevena plazma i med-prste da polizes Pred spavanje malo divljenja zvezdama. Mesec se podmladio pa vise nije gusio sjaj zvezda. Kako u sirem krugu nema vecih naselja vidi se svaka zvezda, licno sam proverio. 115km, 3:20. Track je u prilogu. U odlasku do pecine mi se ispraznila baterija na GPS-u pa fali parce puta. Ako ubacite track u Google Earth lako cete videti kojim smo putem prosli. D8.gpx

Najgore je sto cu morati neke lokacije detaljnije da obidjem A o opustenom izlasku na sam Midzor smo slusali. Moga bi okaciti koju fotku, da vidimo na sta to lici. Nastavak tokom veceri

http://fodi.frubar.n...FE0E22C4BA5.jpg Dole pise i oznaka materijala.

Vodopad Prskalo, Kucajske planine. Da, bio sam mokar na kraju ali vredelo je

Mnogo ti se buse gume na tako laganim terenima

Dan odmora, 7.9. Danas je na programu samo nekoliko kilometara kratka voznja do planinarskog doma na Grzi. Ustajem kasnije nego inace i spremam se opusteno, bez zurbe. Vremena imam na pretek pa detaljno obilazim vrelo, gornje jezero. Moram priznati da je sve jako lepo uredjeno, staze, klupe, mostici, ograde, putokazi... Setnja prirodom i fizicka aktivnost bas prijaju nakon visednevne voznje. Refill mentalne energije. Suncanje na brani, nesto malo brckanja u ledenom jezeru. Iza podneva se vracam do doma, stigao je domacin. Nocenje u krevetu za 300din je tesko odbiti ali ipak odlucujem da postavim sator. Ispod doma se nalazi uredjeno mesto za izlete, sto sa klupama, nadstresnica. Razmisljam kako m je bolje odmah postaviti sator, kasnije ce doci jos ljudi pa ce mozda zauzeti dobra mesta Strah bese neopravdan, niko drugi nije kampovao. Taman sam se spremao za ponovni odlazak do jezera, treba potrositi ceo dan, kada zacuh poznati zvuk. Pristize AcaPN. U drustvu vreme brze i lepse prolazi. Prica, klopa, pice, pristize polako i ostatak ekipe. Okrenes se 2-3 puta i vec je vreme za spavanje

Znam za Nikolu, imam i njegove crteze sa dimenzijama. Vise me zanima gde moze da se odradi a sa dovoljno kvalitetnim materijalom.

Negde u opisu te galerije i stoji da nisu u pitanju "profesionalne umetnicke fotografije" vec da se bas islo na taj snapshot fazon, isecke iz svakodnevnog zivota. Manje ili vise uspesno i privlacno.