Hvala svima na pohvalama Dugo nisam piskarao, danas je vreme za jedan nastavak. Na snimku to nekako deluje brže nego u stvarnosti. Često se može videti onaj digitalni brzinomer na upravljaču pa možeš videti o kojim brzinama se radi. Što se mene tiče, ako put nije baš, baš dobar 40 na sat je ok brzina. Na ovim putovanjima zaista ne tražim uzbuđenja u nekoj bržoj vožnji, nije to vredno rizika na 1000 km od kuće

E, evo ga... Thethi, Skadar, jezero Komani. Na kraju mi je malo zafaliilo muzike al' šta da mu radim... Kratak dan vožnje pa ni video nije obiman A i nekako kako su dani odmicali sve manje sam se zanimao kamerom

Dok svi čekamo da se novi video upload-uje na Youtube iskoristio bih priliku da vam se još jednom svima zahvalim na komentarima. Stvarno znači kada vidim da vreme i uloženi trud u pisanje, sređivanje fotki i filmova ima efekta (bar 4-5 sati na jedan nastavak. To je bez filmova, oni su priča za sebe...) Moji utisci iz svih gradova izuzev Berata su zasnovani na jednom prolasku motorom, verovatno glavnom saobraćajnicom i kao takvi ne moraju biti odraz pravog stanja. Kukesu sam prilazio sa severa, na ulazu je neka napuštena industrija a posle toga zanatlijska ulica sa previše ljudi. Potpuno sam promašio te ulice sa borovima. Elbasan je bio prijatno iznenađenje zbog činjenice da su zgrade uglavnom nove a da nije pravljeno navrat-nanos kao što sam očekivao u Albaniji. Dakle, ti moji utisci su jako površni i ne treba se previše oslanjati na njih Spominjao si da si čest posetilac u Albaniji. Jesi li na glavnim putevima ili alternativnim ili svakakvim? Ako te ne mrzi napiši koji red o tome šta vredi videti, obići, zaobići. Ja računam da sam tek načeo priču sa ovim putovanjem...

Meni su jednom prilikom poslali kopiju (lošu, jako lošu kopiju) SJ4000. To đubre je neupotrebljivo. Kvalitet snimka je na nivou od pre 15 godina. Koliko god bio nezahtevan korisnik nema smisla ni dati novac za uređaj koji je potpuno beskoristan. Uporedni snimci originalne i falš kamere koju sam ja "dobio"... Verujem da ima i kvalitetnijih kopija. Oba snimka su napravljena najboljim kvalitetom koji kamera podržava i nisu dodatno obrađivani... Originalnu SJ4000 kod nas možeš naći za 90-100€, ili poručiti iz Kine za 55 sa sve rezervnom baterijom.

Sedmi dan, još jedan nastavak... Dakle, problem sa uljem je za sada rešen (sad proverih na track logu, stajao sam manje od 50 minuta...). Ostaje da odvozam tih 10-15km van asfalta i onda još 15-20 asfalta do grada i majstora. Ne zaboravite da je ovaj šraf sada bar 3cm duži od originalnog, odnosno da ispod motora viri 3cm nečeg što više ne bi valjalo udariti. Ne pamtim kada mi je vožnja bila psihički napornija. Na svakom udubljenju, rupi, usporavam do brzine hoda, spuštam noge na put i tako rasterećujem motor. Zabavno? Ni najmanje. Grad u koji treba da idem nije na mojoj originalnoj trasi. Par minuta mi treba da ga uopšte lociram na karti i još malo da utvrdim kako mi to ni malo ne remeti planove za dalju vožnju. Posle bezgranično mnogo vremena dolazim na asfalt, nov, još crn. Pratim uputstva "kada izađeš na asfalt samo pravo" i 10-ak minuta vozim u nekom potpuno pogrešnom pravcu. I ovde su specijalizovali onu foru gde se asfaltira samo deonica u sred ničega, kojoj se sa obe strane prilazi makadamom... Na prvoj pumpi kupujem još jednu litru ulja. Najfinije, najkvalitetnije superspecijalno ulje vrste "Dajštadaš". Ta mi je bila omiljena... Na ulazu u Burrel auto praonica (definitivno prva reč koju ćete naučiti kada putujete kroz Albaniju: "Lavazh" ili "Lavazho", zavisno od kraja. Autopraonica ima praktično na svakom ćošku. Svaka besposlena osoba sa vodom, crevom i izlaskom na ulicu će imati svoj lavazh), posle par stotina metara nailazim i na preporučeni servis. Sada možda nije loš trenutak da još jednom spomenem da je taj dan bila nedelja. U servisu nigde žive duše. Protivno svim mojim očekivanjima ni u roku od dva minuta, koliko sam se vrzmao po dvorištu, niko se nije pojavio. Nikakav problem, Sreća se opet postarala za mene. Naime, prolazeći pored malopre spomenute praonice video sam tipa koji nešto vari, seče. Upravo ono što je i meni potrebno. Deset sekundi objašnjavanja i pokazivanja rukama i razumeli smo se. Još par minuta tražim posudu u koju ću istočiti sveže ulje. Trebam li napomenuti da je Čovek odbio da naplati? Verovatno zato što je nedelja... Snimci su sa kamere, hteo sam da snimam film, ne znam kako su se oni stvorili... Jedna briga manje. Ostaje da me kopka pitanje da li je došlo do nekog oštećenja unutar mašine. I dalje sam u pripravnosti, spreman da produžim za Makedoniju na prvi nagoveštaj nevolje. Vozim prema gradiću Bulqize. Ne želeći da ponovim jučerašnju grešku (neverovatno da je to bilo samo 24 sata ranije...) sa gorivom stajem na prvu pumpu i točim gorivo. To je bila prva situacija da se neko okoristio o moj nedostatak lokalne valute. Svesno bezobrazan kurs Eura kada je već bilo suviše kasno. Jbg, plati i vozi. Uz pumpu je i restoran, u restoranu krkanluk/svadba/šta god. Klinka od 5-6 godina stidljivo koristi priliku da vežba engleski. Drkoš pumpadžija je već zaboravljen. Na nekoj od sledećih pumpi odlučujem da ipak ne bi bilo loše da uzmem još jednu litru ulja. Prilikom zamene uvek sipam 3 litre tako da računam da će mi od ove zadnje boce dosta ostati. "Dajštadaš" 20w50 ulje ovde košta isto kao i na planini, 500 Leka bez računa, iz sobice pored pumpe... U mašinu sipam celu flašu a nivo ulja ostaje negde jedva iznad minimuma. Hmmmmmm, nešto ne štima. Prilikom zamene ulja, sa sve menjanjem filtera, 3 litre budu dovoljne da nivo ode na maksimum. Tada se trudim da iz mašine iscedim svo staro ulje. Sada solidno sumnjam da ga troši, i to da ga dosta troši što ne može biti dobro. Plan je da stignem do Bulqiza, 20-30km dalje tamo klopam, proverim situaciju sa uljem i odlučim da li produžavam prema Makedoniji ili nastavljam sa originalnom rutom. Rudarski gradić Bulqiz je podeljen na dva dela, na dve strane doline. Sredinom doline prolazi put a svaki deo grada se ugnezdio pod planinom na svojoj strani. Izbor mesta za klopu nije baš neki tako da zabadam u prvu hamburgeriju. Sedim, klopam, gledam prolaznike... Mladi su većinom u nekom krimi fazonu, kao crnci iz američkih filmova (čisto izgledom i stilom, daleko od toga da su stvarno kriminalci). Ovo je slučaj u celoj Albaniji. Prevedeno na jezik televizije, tj muzike na televiziji to izgleda ovako: 4 od 5 spotova je ovog tipa... Bitne stvari, nema sumnje, i znam da vas jako zanimaju. Za vreme ručka (ili beše doručak u 14h...) sam video i prvi veliki motor u Albaniji, a da nije stranac. Nešto nalik Goldwingu, vozi ga nešto nalik glavnom baji u selu... Ulje nisam nešto pošteno ni proverio tako da je logična odluka da se ipak držim originalnog plana. 70-ak kilometara off-a od Bulqiza, preko Bize-a do Elbasana uz opciju da negde uz put zanoćim. Ni malo mi ne smeta što je početak puta asfalt. Loš, stari, propali asfalt. Rudarska okna na sve strane, kilometrima i kilometrima. Poneko napušteno industrijsko postrojenje pa onda opet okna... Saznadoh kasnije, u pitanju je rudnik hroma sa najvećim rezervama u Albaniji... Do tada sam se već malo opustio po pitanju stanja motora tako da se moglo fotkati. Granicu kraja asfalta i početka makadama nije lako utvrditi, toliko je taj asfalt dobar. Priroda, malo potpuno goli kamenjar pa malo četinarska šuma pa opet kamenjar... Mnogo tako naglih promena okruženja posvuda u Albaniji. To je bila jedna od prvih stvari koje su upale u oko prilikom premijerne posete (joj, moraću i to da bacim na papir, čisto da vidite da umem i ja da putujem asfaltom, sa suvozačicom kao normalan svet. Tri nedelje Makedonije, Albanije, Grčke, opet Albanije, Crne Gore i Bosne... Šta ima veze što je bilo davno ). Skupe i opasne greške... Do Bize-a ništa naročito uzbudljivo. Stvarno se ne sećam nikakvih pojedinosti a pošto nemam fotke... Bize je napušteni gradić (zovem ga gradić jer je imao isključivo zgrade, njih 5-6- koji sada polako propada. Kao takav bio je nezaobilazna tačka na mom putovanju. Do vremena kada sam stigao tamo već nisam bio naročito raspoložen za istraživanje i zavlačenje u ruševne zgrade. Tome doprinosi i činjenica da ipak ima pokoji živ ljudski stvor kao i vojna baza. 'de je vojna baza tu nije poželjno mlatarati velikim fotoaparatom. Zdrav razum... Pravim pauzu za zasluženu dremku i samo pomalo fotkam. Moraće to pre ili kasnije da se dopravi Ovaj je, zajedno sa svojim jatom, krenuo strateški da me opkoljava. Verujem da sam se izvukao u zadnjem momentu... 16h je debilno vreme u jednom dugačkom letnjem danu. Suviše rano da se čovek smesti (izuzev u slučaju da je lokacija odlična) a opet suviše kasno da se vozi nešto ozbiljnije posle toga. Po mojim beleškama do Elbasana imam 60-ak kilometara, nemam informaciju koliki deo je bez asfalta pa računam da je to cela deonica. Dva sata vožnje kako god okrenem i zastanem. Za kampovanje nemam vode (a i poznato je da je ne smem tražiti od ljudi koji npr. žive ovde) tako da ta opcija za sada otpada. Opcija da ostatak dana izvezem po originalnom planu je već sada u domenu fantastike (nakon Elbasana još skoro 100 km off-a do vrha planine Tomori, od toga solidan deo vodi kroz korito reke za koje ni ne znam da li je prohodno). Spavanje u Elbasanu nije privlačno ali je realna opcija. A onda, "tu" je i Berat. "Ovoliko" daleko na karti znači da realno nemam predstave koliko stvarno ima, nikada nisam razmatrao tu opciju. Nadam se da su putevi asfaltirani inače neće da valja. Fotki Berata se sećam iz perioda planiranja. To je takođe jedno od mesta koja sam morao videti (po planu tu mi je bio predviđen jedini čvrsti smeštaj, to valjda govori koliko me se još tada dojmio). Procenjujem da vredi forsirati. Teoretski stižem pre mraka, fotkam stari grad obasjan zalazećim suncem i tako. Teoretski... Put na izlazu iz Bize-a je zaista odličan. Gas gas gas, uživancija. Već vidim kako do Elbasana stižem mnogo brže od planiranog. Sreća ne traje naročito dugo, samo do prve raskrsnice. Nakon toga put se pretvara u onu staru kaldrmu (ne ove "moderne" kocke već staru, pravu kaldrmu od prirodno oblikovanog kamena). Vozim dosta agresivnije nego što bih to inače radio. Realno prija, zanimljivo je, a i praktično je jer štedi vreme. Loša strana je to što si tada mnogo bliže granicama mogućnosti, kako tvojih tako i "motorovih". I primeti se. U više navrata prednji kraj beži u krivinama. Svaki put Mitas zagrize na vreme ali se svaki put i dobro štrecnem. Psujem sam sebe nakon odluke da pratim svoj track log, očiglednu prečicu, umesto da produžim okolo ovim proverenim putem. Prečica je neki traktorski put kroz šumu. Kolotrazi, duboke rupe, zemljana podloga koja je srećom suva. Par minuta psovanja i opet sam na putu (naravno da nisam mogao da se okrenem na livadi posle prvih 200 metara. Ne mogu da se okrećem... "Možda će posle ipak biti bolje" sindrom je potencijalno vrlo zeznuta stvar). Svo vreme se vozi kroz šumu tako da nema ni pogleda. Negde, bez neke naročite najave put se ponovo pretvori u odličan makadam. Taman tu negde je i šuma posustala. Sunce se bliži kraju svog dnevnog putovanja tako je celokupan utisak koji oko zapaža vrlo zadovoljavajući. Rekao bih da sam do ovog momenta već regulisao problem sa vodom jer sam ipak počeo da tražim potencijalno kamp mesto. Međutim, i dalje je suviše rano (čitaj: nije sumrak) pa sam probirljiv. Na lokalni, uzani asfaltni putić izlazim 15-ak kilometara pre očekivanog. Sjajna vest u ovom trenu. Čak i asfaltom treba mi dugačkih po' sata do Elbasana. Pogled sa brda na glavni put. Još u Bulqize-u sam isplanirao da u Elbasanu proverim ulje. Makedonija odatle još uvek nije daleko a put je magistralni. Nakon Elbasana idem u suprotnom pravcu, udaljavam se. Ne stajem. Naravno da se ne zaustavljam... Zašto bih proverio tako banalnu sitnicu koja može da upropasti ostatak putovanja. Glavni put me zatiče malo nespremnog. Zadnja dva dana sam vozio ili vukojebinama ili neopterećenim putevima pa mi magistrala sa saobraćajem i svim pripadajućim idiotima, onako, ne prija... Elbasan valjda prolazim glavnom ulicom. Lep grad, deluje moderno. Prijatno iznenađenje ovako u prolazu. Na navigaciji povučem pravu liniju između trenutne lokacije i cilja, dobijem razdaljinu koju 'tica mora preleteti (navigacija koju koristim nema mogućnost automatskog rutiranja, samo prati unapred crtani track log i prikazuje poziciju na karti. Ovo mi savršeno odgovara). To konzervativno pomnožim sa dva i računam da je to moja daljina. Tako nekako. E, tom metodom zaključim da do Berata ima još dosta, svakako više od sat vremena vožnje. Dugo nakon Elbasana se vozi kroz neka naselja. Put dosadan i loš. Sunce je zašlo i opet kao tražim mesto za kamp a znam da od te priče nema ništa. Nameračio sam se na krov i krevet u starom delu Berata i to je to. Berat, prvi mrak. Ulaz u grad savršenim novim putem. Dobro, deo oko starog grada je trenutno gradilište ali, tamo gde nije presečen zbog kopanja kanala, put je dobar. Maglovito se sećam nekog stranog putopisa gde su stranci našli odličan i jeftin smeštaj tako što im je prišao lokalac na skuteru. Već sam prošao stari grad a niko da me "spopadne". Ne pada mi na pamet da idem dalje, ako ću plaćati smeštaj to mora biti u starom gradu jer sve ostalo je isto kao i bilo gde drugo... Dakle okret. Parkiram pred hotelom, na vratima silne preporuke od ovih i onih poznatih turističkih organizacija. 4 zvezdice, gospodski... Nije za mene. Iza ćoška, malo uzbrdo je hostel. Moje zvonjenje na interfon ostaje neuslišeno. Jbg, ipak idem u zvezdice pa šta bude. Mogu samo da zamislim na šta sam ličio momku na recepciji. Perfektan engleski, soba nema. E izeš ga. Sad stvarno ne znam šta ću i gde. Recepcioner me upućuje na hostel gde sam već izvisio. Izađem napolje i u roku od 20 sekundi me spopadne čikica, bez skutera doduše, "Room?" Jašta more, naravno da mi treba soba!!!. Izdaje on, malo dalje tamo uz brdo. Mogu slobodno da ostavim motor to dole dok mi on pokaže. Što se više penjemo, a penjemo se koliko god ima puta, sve više mi se čini da je ovo bila loša ideja. A onda iznenađenje. Kuća, praktično na samom vrhu starog grada, sa dvorištem/terasom. Kompletno renovirana soba sa kupatilom, klimom... Ne dvoumim se. Samo je trebalo prikriti oduševljenje dok ne prođe deo sa pričom oko cene. 15€ noćenje sa doručkom... Jbg, daj dve noći o'ma!!! Ostavim ranac i jaknu i idem dole po ostatak stvari. Domaćin ide samnom i nekako računam da će mi pomoći bar sa kacigom ili fotoaparatom. Ništa od toga. Parkiraj ovde, ne brini, prijatno veče. Nekako sve to razumem iako ne pričamo isti jezik. Velika torba, kaciga, fotoaparat... Preko 20 kila stvari a vruće je. Da, nisam spomenuo. Uličice u starom gradu su pešačke. Strme, uzane i sa stepenicima tako da nisu predviđene za saobraćaj. Umro sam do vrha bar nekoliko puta. Činjenica da sam 100 metara penjao pogrešnim putem uopšte nije pomogla... Zanimljivo kako mi uvek fali bar jedna ruka u ovakvim situacijama. Klima, tuširanje i pravac u grad. Ne nosim fotoaparat. Prošlo je vreme za fotkanje a i ne moram baš očigledno da budem turista, to ću sutra. Glavna ulica me neodoljivo podseća na rivu u nekom primorskom gradiću, jedino što je umesto mora ovde park. Gužva, gomila ljudi. Klopam neki kebab. Za to malo vremena koilko mi je trebalo da smažem obrok ljudi na ulici je skoro nestalo. Neverovatna stvar, kao programirani, kao da ima policijski čas... Blago je reći da sam već tada bio oduševljen Beratom i da mi je drago što sam se ipak forsirao da stignem ovde danas. Ovo bi komotno mogao biti najduži, fotkama neprekinuti, tekstualni deo u mojim putopisima. 280km, skoro 8.5 sati vožnje a sigurno preko 12 od jutarnjeg polaska. Do uveče sam već stigao i da zaboravim pola dešavanja... Track log, kao i do sada, možete naći u prilgou. U sledećoj epizodi smo na kratkom izletu oko Berata. 2015-08-02 0809__20150802_0809.gpx

Moram malo o sreći i putovanjima. Već dugo razmišljam na tu temu i to izgleda otprilike ovako... Stvar je prosta: količina sreće koja me prati na ovim mojim putovanjima već počinje da me zabrinjava. Da se podsetimo: -prvo putovanje, puca guma na nekom totalno sporednom putu. Mislim da nisam imao rezervnu (imao pribor za krpljenje) a ni za pumpu baš nisam siguran. Pola sata bezuspešnih pokušaja skidanja gume sa točka je dovelo do toga da se na tom sporednom makadamskom putu pojavi prazan kombi sa vozačem voljnim da me odbaci do vulkanizera, 80km dalje. Nije hteo da naplati a nijedna cena ne bi bila previsoka... -drugo putovanje, negde na vrhovima Stare Planine klizam u krivini i puca mi dekla alternatora, curi ulje. Do Pirota mislim da ima preko 40km. Rupa je pozicionirana tako da ulje skoro i ne curi kada je motor u uspravnom položaju. Jedan poziv Darku (Desert Fox) i to je to. "Dođi do Pirota i ništa se ne sekiraj." Dva sata kod majstora i stvar je rešena, još je i KLE bio opran. Naravno da nikakva vrsta plaćanja popravke nije dolazila u obzir. -Prvi dan ovogodišnjeg putovanja, već opisani problem sa svetlima i opet totalno nesebična popravka po hitnom postupku. Sada ovo sa šrafom i uljem... Gde su tu još nebrojene dobrote od slučajnih, potpuno nepoznatih ljudi bukvalno u svakom kraju u kom sam bio. Što dalje od civilizacije to veća verovatnoća da će stranci nuditi pomoć neočekujući ništa zauzvrat. Dobro, očekuju društvo i malo priče ali to se podrazumeva. Gošćenja, čašćavanja, pozivi na druženje, noćenje. Neverovatna, zaista neverovatna količina pozitivne energije svuda i uvek. Na svim putovanjima još nijednu neprijatnu situaciju nisam imao. E sad, svestan sam ja činjenice da sreća ne može trajati zauvek, prosto se ne možeš oslanjati na to. Već neko vreme se bojim dana kada će sve ovo doći na naplatu. Znam da će to biti strašno loš i težak dan, moje je da uživam do tada I onda predzadnjeg dana putovanja doživim udes. U prvi mah pomislim da je to to, eto je naplata za svu onu silnu sreću. Posle sat-dva-tri se malo saberem, shvatim da nemam praktično nikakih povreda a malo, tako malo je falilo da ostanem bez noge (levi štap prednje viljuške se zabio u blatobran kola što je mene katapultiralo sa motora. Da se nije zabio amortizer prva sledeća stvar koja nailazi jeste moja leva noga...), u celom procesu upoznam još nekoliko izuzetnih ljudi... Na kraju postane jasno da je ludačka sreća i dalje tu, samo su okolnosti malko drugačije. Nisam od pobožne sorte nit' nešto verujem u karmu i tako to. Ne tražim objašnjenja ni razloge za sve ovo, ćutim i plivam.

Sedmi dan, nastavak Kill switch je blizu. Prvo što pomislim u tom trenutku jeste, sasvim logično, da sam naj#%b'o. Polupanom karteru baš nema pomoći. Lagano smišljam logistiku potrebnu za prebacivanje motora do neke civilizacije, servisa, kuće... Spustim se ugašenim motorom do prvog iole ravnog mesta gde zapravo mogu sići sa motora. Hmmm, deluje da ništa nije polomljeno, samo nedostaje šraf. Naravno, jedina svrha tog šrafa jeste da ulje zadrži u mašini tako da mi nedostaju i sve tri litre ulja. Ali to već ne deluje kao nerešiv problem. Dobro, nit imam rezervni šraf niti sam ikada nosio ulje uz sebe... Ne zaboravite, društvo sa pet terenaca ide istim ovim putem. Možda će proći pola dana dok stignu ali biće tu. Ne znam imaju li oni ulja ili, kojim slučajem, odgovarajući šaraf ali lakše se čovek oseća kada vidi neki izlaz iz sranja... Pošto mi ne pada na pamet da stojim tako pored puta nedoređeno dugo odlučujem da se spustim motorom koliko god bude moglo. Nije moglo daleko, nizbrdica prestaje ubrzo. Logičan sledeći korak jeste da nastavim gurati potpuno natovareni motor od 200 kila. Odavno znam da je to uzaludna rabota al' opet, ne mogu samo da stojim/sedim i čekam. Nakon 20-30 metara guranja nailazim na raskrsnicu; levo se odvaja strmi put nizbrdo, prečica. Pravo produžava ovaj put na kom sam ja. A desno, desno put vodi do rudnika koji je možda 200-300m dalje... Dakle: pravac rudnik. Možda ne bi bilo loše napomenuti da je tog dana bila nedelja. U baraci pred ulazom u rudnik jedan čovek, sprema klopu ili šta već. Po izrazu njegovog lica bilo je jasno da baš i nisu navikli na posetioce. "Motor, ulje, problem." Te reči nekako isto zvuče na mnogim jezicima, očito i na albanskom. On od engleskog poneku reč. Nekako se brzo sporazumemo šta meni zapravo treba, čak i gradaciju ulja. Krene on da pretura po prostorijama al' ulja nema. Kratak telefonski poziv i sav se ozari, dobio je informaciju gde imaju uštekane dve litre ulja. Do tog vremena on već zna da sam iz Srbije, to ni na jedan način ne umanjuje njegovu spremnost i želju da pomogne. "Friends?" Nemam, putujem sam. Reakcija mi nije iznenađenje: dobro poznati gest kada osoba vrti kažiprst tamo oko slepočnice... "Crazy..." Iznad rudnika se vijore albanska i turska zastava. Kaže tip da možda baš i nije najpametnije samostalno putovati Albanijom sa srpskim tablicama, ipak može da se naiđe na budalu. Jezička barijera je ipak golema pa ne hvatam celokupnu priču. Pokušavam da objasnim kako mi je još neophodan i šraf ali se ne razumemo. Za svaki slučaj već gledam šta bi od bačenih predmeta možda moglo da se iskoristi: kese kao zaptivke, zamišljam već i granu zabodenu u rupu a sve to pričvršćeno španerima... Zvoni njemu telefon u svemu tome, na kraju razgovora: "friend, moto, problem..." treba mu litra ulja... Jbg, ja bih baš voleo dve ali i jedna je bolje nego ništa. Siđemo zajedno do motora, gleda on šta i kako i kaže ne sipaj, fali ti "borelji". Eh da, borelji mi treba. Sve mi bilo na vr' jezika (ograđujem se, verovatnoća da se tačno ovako piše ili makar izgovara je oko 2%, meni je tako ostalo u sećanju). Koristim priliku da napravim fotku, ne znam da li ćete mi verovati ali nije mi baš bilo do fotkanja za svo ovo vreme Ode čovek gore do rudnika i vraća se posle par minuta sa nekoliko šarafa. Svi predugački ali poneki ipak odgovarajućeg prečnika. Problem rešen!!! Za litar ulja nije problem, njemu ne treba. Drugu bi mogao da mi proda ali bi imao logistički problem da se to njemu opet donese. Sipam prvu litru, upalim mašinu i obradujem se kada ne čujem čudne zvuke. Lampica za slab pritisak se ugasi, kez mi napadne lice. 5€ je litra ulja (gradacija sasvim prikladnih 20W50, mineralno), pružam 700 Lek-a ali lik odbija, vraća 200. Ni da čuje. Dakle u vukojebini platim litru spasonosnog ulja 500 Leka, toliko sam ga platio i dva sata kasnije na benzinskoj pumpi... Saznam da je kraj makadama na 15-ak kilometara, odatle "samo pravo asfaltom do grada Burrel." Mrzim objašnjenja tipa "Samo pravo", ili "Samo prati glavni put". To nikada, nikada nije istina. Saznam i gde da nađem servis, da mi skrate ovaj novi šraf. Dobijem i još jedan-dva rezervna šrafa Izgrli me tip na rastanku, izljubi... Realno, mislim da cela ova igranka nije trajala više od sat vremena što je, priznaćete, zanemarlivo mala količina vremena za rešavanje ovakvog problema

Evo ga. Standardno unakažen kvalitet prilikom Youtube kompresije al' suština je tu. Ustao sam iz kreveta u dva ujtru samo da bih objavio link, da ne bude kako vas puštam da dugo čekate

Vidoje je gotov i meni se sviđa Sad još samo da bogovi Youtube-a i interneta obave svoj deo posla, a potrajaće par sati... Do tada samo jedan frejm, negde sa kraja filma

Dvanaestočasovno radno vreme šes' dana nedeljno ne ostavlja mnogo vremena za piskaranje. Večeras pravim film, ako ne krenem sa tim bojim se da će sve ostati u domenu gomile klipova na kompu koje niko ni ne pogleda...

Koliko se meni sviđa tvoj stil pisanja, to je neverovatno... Priroda, fotke, sve sjajno. Veliki pozdrav za vas dvoje

Sedmi dan, 2.8. Nacionalni park Lure-Berat Standardno rano ustajanje, alarm zvoni u 6:00 (rano ustajanje je jedna od najkorisnijih odluka na ovom putovanju). Šetnja po okolini, branje divljih malina, fotkanje... Onako, sve uobičajeno. Prvobitni plan za danas je predviđao ubitačnih 350-400 km vožnje od čega bi bar polovina bila van asfalta. Iskustvo od prethodnih godina me je naučilo da od realizacije takvih planova nema ništa ukoliko želim da uživam. Pošto je ovo godišnji odmor uživanje je pri vrhu liste prioriteta. Dakle, postoje dve rezervne varijante; prva je da vozim sve redom i da zabodem šator kada mi bude dosta, druga je da odvozam veliki deo planirane rute ali da pri kraju izađem na asfalt i stignem do Berata... Pozdravljam se sa sinoćnom ekipom i krećem. Jedna od stvari koje sam saznao prethodno veče jeste da put kojim sam krenuo zaista izlazi na drugu stranu nacionalnog parka, trebao bi biti prohodan (olako shvatam razdaljine u fazi planiranja. Redovno bude: "A, možeš misliti. Ako ne može da se prođe vratiću se časkom tih 20-30km i nikom ništa". 20-30km je sat vremena vožnje sa pauzama za fotkanje...). Put je od samog starta lošiji nego do jezera Madh, sinoćnjeg kampa. Jutro je i vozim lagano, opušteno. Često stajem radi fotkanja jer prilike su brojne. Jezera se ređaju jedno za drugim. Neka lepa, neka baš i ne. Sva su ljudskih ruku delo. Veliki deo šume je stradao u požarima ranijih godina, sada se priroda lagano oporavlja. Neprikladnije mesto za lavove teško mogu zamisliti. Ovo je česma u sred šume na sred planine u sred piiiiiiiiiip materine. Okolo je sve kamen i drvo... Kilometri odmiču a put postaje progresivno lošiji. Naiđe tako zemljana deonica sa gomilom bara. Ne možeš ih zaobići a voda je potpuno blatnjava te ne možeš proceniti dubinu. Zagaziš točkovima i iznenadiš se koliko visoko moraš podići noge da se čizme ne bi napunile. Dobra stvar u celoj priči je to što nema skrivenog kamenja... Verovatno očekujete da sledeća rečenica bude "a onda sam naleteo na skriveni kamen i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja." Nisam. Posle te deonice sa barama dolazi se do jedne blage uzbrdice na livadi. Koliko je put dobar možda najbolje opisuje činjenica da celom uzbrdicom postoje desetine "puteva", tragova od terenaca. Svako pokušava da nađe ne toliko najbolji koliko najmanje loš put. Realno, za motor nema problema jer nije strmo a i suvo je. Sa vrha tog brda nizbrdo vode 2-3 puta. Prvi je bio toliko strm, kamenit i neprivlačan da sam okrenuo. Drugi je malo manje strm i malo manje kamenit tako da može poslužiti. Meni je nekako na vrhu bilo jasno (ili mi je bar delovalo) da jednom kada siđem nema povratka uzbrdo. E, toliko strmo i kamenito (podloga je zemljana sa dosta krupnog kamenja koje viri i čeka svoju priliku da nešto ošteti). Da se ne lažemo, ova strma deonica je dugačka možda čak i 100m. Negde na pola nizbrdice kamen ispred prednjeg točka me izbacuje iz ravnoteže, puštam kočnice i silazim sa puta. U sledećem trenutku već jurim, ni sam ne znam kako ostajem na točkovima. Prvi adrenalinski momenat na ovom putovanju Fotki sa cele ove zezancije nemam, video verovatno postoji. Jednom će doći na red... Sišao sam na normalni loš put, već je ravno. Prelazim preko isušenog kamenog korita nekog potoka koje ne deluje preteći. A onda sam naleteo na kamen, koji nije bio skriven, i ostao bez šrafa za ispuštanje ulja. Dobro, to da sam ostao bez šrafa sam saznao malo kasnije. Za udarac u kamen sam znao odmah. Nasađivanje motora na kamen, ni prvi ni posledji put. Do sada se uvek završavalo samo krivljenjem alu zaštite tako da ovoj pojavi više i ne pridajem neku pažnju. Dakle vozim dalje. Penjem se uzbrdo možda kilometar, možda dva kilometra. Krenem da silazim (vrlo bitan trenutak, SILAZIM) na drugoj strani i učini mi se da motor ispušta čudan zvuk. Stanem, ne gasim mašinu, pogledam dole a ulje samo šiklja!!! Onako, momački. E, biću dovoljno bezobziran da ovde napravim pauzu sa pisanjem. Ne toliko da vas držim u neisvesnosti, jer svi znate da sam nastavio sa vožnjom, koliko zbog činjenice da ima još puno da se piše a ujtru valja raniti na posao

Hvala svima na komentarima. Ima ovde još dosta toga da se ispriča i pokaže Pazi, dok ti nisi napisao nisam ni skontao da je u pitanju Drim... Daj tu deonicu koju sam propustio, biće još putovanja u Albaniju. Vredi. Ne može sve odjednom da se obiđe. Novi put Kukes-Pesjkopi je odličan, kao i svi ostali njihovi novi putevi. Još uvek ima malo saobraćaja tako da se baš lepo vozi. Sve si omašio :D Negde sam već pisao, 95% fotki je napravljeno sa 18-55 IS koji sam kupio dan pred polazak. Dosta je manje oštar (glupo napisati tupjli) od mog prethodnog 18-55IS koji je krepao nakon 20 hiljada km truckanja na putovanjima. Ostalih par fotki je sa Helios 44M (panorama sa bunkerima i verovatno prva sledeća fotka, tamo još u Vermosh-u) i sa matorim 35-135 (mislim da još nijedna nije došla na red). Nikada me nije ovoliko mrzelo da se igram i menjam objektive. Boje... Lighroom--->White balance--->Auto--->čačkanje dok mi se ne svidi A, da, EOS 450d kojeg ne planiram menjati dok ne crkne. Nije lepo lagati Realno je teško naći saputnika za ovakvo putovanje. Pored termina treba da se usaglase i stilovi vožnje/putovanja. Ja sam nepunih 10 dana pred polazak saznao da sam ipak dobio godišnji, ne možeš se tako organizovati sa drugima... To sve uglavnom na kraju bude neki obostrani kompromis. Ja recimo baš volim da stajem na svakom ćošku radi fotkanja (dešavalo mi se da stajem svakih kilometar-dva...). Ta pauza traje najkraće minutu što meni nije mnogo. Zamislite koliko ta pauza traje nekome koga fotografija ni najmanje ne zanima. Budem ja uviđavan u takvim prilikama pa stajem mnogo ređe al' onda se na kraju dana nerviram jer nemam fotke Društvo u svakom slučaju prija jer se osećam sigurnije, vozi se bezbrižnije. Možda najveća prednost jeste društvo za kampovanje. Meni i dalje nije baš najprijatnije da kampujem sam u nekoj zabiti. Uglavnom, obe varijante imaju prednosti i mane. Obe sam probao i odgovaraju mi. Neću se nikada nešto posebno truditi da nađem društvo za ovakva putovanja ali neću ni bežati od toga. Svakako neću sedeti kući zbog nedostatka društva, to je iz dosadašnjih putopisa jasno Na kraju dana napišem 5 redova beleški u notes, uglavnom tehnikalije. Priču izvučem prateći fotke A da, ponekih stvari i događaja se i sećam.

Šesti dan, 1.8. Valbona-Nacionalni park Lure. Danas je prvi dan za koji mogu reći da je neko istraživanje. Sve do sada voženo su proverene i često upotrebljavane trase gde je normalna pojava sretati putnike. Za razliku od prethodnih dana koji su kilometražom bili kratki danas je trebalo preći 250-300km putevima o kojima nisam znao ništa. Obećava zabavu Probudio sam se sa netaknutim unutrašnjim organima... Jutro je osvanulo tmurno i maglovito. Apsolutno neprivlačno. Od pogleda na okolne vrhove nema ništa. Doručak u restoranu, internet, pakovanje... Nema razloga za zadržavanje. Normalna pojava, sve po standardu urađeno. Već posle par kilometara, kako put silazi sa planine, spuštam se ispod nivoa oblaka i dan odmah deluje bolje. Od Bajram Curri-a sam na nepoznatom terenu. Novoasfaltirani lokalni put praktično bez saobraćaja. Brda sa nekim zakržljalim rastinjem pomalo podsećaju na Hercegovinu. U mestu Kam sizlazim sa asfalta, vreme je za "prečicu". Kam je mesto koje sada ima 3-4 dvospratne zgrade u trošnom stanju, više gomila šuta od verovatno istih takvih zgrada, kao i glavnu ulicu bez asfalta. Nešto mi se baš nije išlo u detaljni obilazak. Ispostavilo se da je prečica jedan od najboljih makadamskih puteva kojima sam prošao. Do sada su se i oblaci razišli tako da je ugođaj potpun. Dvadesetak kilometara prolazi brzo, na ovakvim deonicama se ne staje često. Sa asfaltom se spajam jako blizu graničnog prelaza Ćafa Prušit, bukvalno 200m dalje. Kosovo levo, Albanija desno. Za sada Albanija, Kosovo će morati da sačeka još koji dan... Put od granice do Kukesa je fantastičan. Proširen i sređen tokom zadnje 3-4 godine nudi sve preduslove za odličnu vožnju motorom. Na brdu iznad Kukesa pravim pauzu, vreme je za skidanje suvišnih slojeva garderobe. Verovali ili ne i pored ovog prizora ipak sam se vratio na glavni put. U Kukesu opet 10 minuta lutanja u potrazi za klopom. Prva pekara prodaje samo hleb, onda skontam da sam već na izlazu iz grada pa okrenem nazad i tako. Na kraju pogodim odličan kebab. Odolim iskušenju da se odmah spakujem i jedem negde kasnije. Grad mi se na prvu nije svideo (ovo je slučaj i sa 90% drugih gradova, nema ovde ništa posebno loše), vlada neki opšti haos. Do trenutka kada sam završio sa klopom već sam se opustio. Više to nije bio haos već užurbani ulični život Goriva za sada imam dovoljno da ne moram razmišljati, ali ne i dovoljno da bez sipanja odvezem ostatak dana. "Sipaću na sledećoj pumpi, sada je još rano" je jedna od češćih grešaka koje pravim. Nije problem na glavnim putevima, tu su pumpe česte. Odvajam se sa glavnog puta i mogu samo reći jbg... Ovaj novi put je neasfaltiran. Pogledom na kartu da se naslutiti da asfalta neću ni videti do kraja dana. Naravno, do prothodne pumpe se treba vratiti možda i 5-10 kilometara što je nezamislivo. Ove deonice puta se apsolutno ne sećam iz perioda planiranja. To je bila samo vezna deonica kojom je trebalo stići do nacionalnog parka Lurre. Na karti su postojala dva puta, glavni i sporedni, izbor nije bio težak... Dočekao me je još jedan savršeni makadamski put. 45km apsolutnog uživanja. Verujem da zadnja guma nije bila naročito srećna al' ja jesam. Bunkera je iznenađujuće malo. To sam primetio i prethodni put kada sam bio u Albaniji. Da li su sklonjeni, srušeni ili ih nije ni bilo nemam pojma. Put siđe do reke. Temperatura dovoljno visoka da kupanje deluje kao odlična ideja. Reka dovoljno čista da to potvrđuje. Jedva uđoh u vodu. Kamenje je krupno i klizavo. Kada je voda prešla preko kolena već je bio izazov održati ravnotežu, struja je toliko jaka. Neka, može se rashladiti i u plićaku Uživam ja tako tim putem, ne sretnem nijedno vozilo. S'vremena na vreme na ovim mojim putovanjima pomislim da radim nešto posebno, nešto što bi malo ko radio. Uglavnom nakon takvog razmišljanja sretnem nekoga ko taj isti put prelazi recimo biciklom i shvatim kako je ovo moje zapravo smešno jednostavno... Tako beše i sada. Italijan sa potpuno natovarenim bajkom. Kez od uveta do uveta, srećan čovek. Razmenimo po neku reč i razlaz. Vozim lagano dok sam mu u vidokrugu. Zbog propusta sa gorivom sada moram da siđem na glavni put, da tražim civilizaciju i pumpu. Okolina grada Peshkopi je u pitanju. Prva pumpa naravno ne radi tj nema benzina. Druga je čak kilometar dalje i ima sve što treba. Put od mesta gde sam se odvojio sa svoje planirane trase pa do glavnog puta je bio ružan i loš (seoski put prepun bara koje se cede iz štala, teško da je to nekom primamljivo) pa mi se baš i nije vraćalo. GPS kaže da to nije nikakav problem jer krug mogu zatvoriti vrlo lako. Ova asfaltna ekskurzija trajala je kratko, svega 15-ak km. Nazad na makadam. U nekom selu imam bliski susret sa BMW-om iz suprotnog pravca. Završava se tako što se mimoilazimo sa desne tj pogrešne strane. Nimalo prijatno. Lokalci se vraćaju sa kupališta i odlično poznaju put tako da im se ništa ne može desiti... Ni o ovoj sledećoj deonici, do mesta Fushi Lure, nisam znao ništa. Google Earth je to proglasio za regionalni put, ja preveo kao asfalt ili bar dobar makadam. Trebalo je da znam bolje, toliko sam ipak znao o Albaniji. Linije na karti je lako ofarbati u boju glavnog puta ali to nikako ne znači da vas na licu mesta neće dočekati put prohodan samo za terenska vozila. Početak ne obećava. Put se penje kroz šumu i ja očekujem da sam završio sa civilizacijom. Pošto je ovo ipak Albanija put nakon nekog vremena izlazi na plato. Zaseoci, obrađena polja, raskrsnice... Mašim skretanje koje treba i tvrdoglavo produžavam dalje. Iz nekog dvorišta istrčavaju klinci, mašu i zaustavljaju. Jedva dočekali da vežbaju engleski, objašnjavaju da sam se zeznuo i da moram nazad. U povratku, čisto onako, sa svaki slučaj, overavam još jedan pogrešan put. Ovaj završava u nečijem dvorištu. U trećem pokušaju konačno odlučujem da poslušam GPS, kao što radim i 99% vremena jer trase sam crtam i prilično im verujem, i eto me na pravom putu. Ovaj se penje obronkom padine, opet neko zakržljalo rastinje i pogled na plato. Put je uglavnom dosta lošiji nego što gornjoj fotki. Ubrzo prelazi praktično u go kamen. Napredak je spor, samo čekam kada ću se nasaditi na neki kamen i ostati bez kartera. KLE, i pored toga što je podignut, i dalje ima problem sa visinom. Suviše je malo rastojanje od tla do zaštite ispod motora. Nekada davno, najniža tačka na motoru je bio prekidač bočne nogare. On nije dugo trajao jednom kada sam krenuo voziti van asfalta. Onda je dugo vremena najniži deo bio šuspleh i to je bilo ok. Vremenom, od brojnih kilometara i udaraca isti se već deformisao u dovoljnoj meri da šraf za ispuštanje ulja postane prilično izložen udarcima kamena. Priliku da to dokažem sam već imao ranije na ovom putovanju, u Thetiu... Dakle, napredak je spor ali problema nema. Fotki sa tih kamenih deonica nemam. Ima filmova. Subota je popodne i sasvim logično je da u 2-3 navrata srećem skockane ljude kako silaze sa planine. Stvarno skockane, košulje, cipele i sve to. Apsolutno nemam pojma odakle dolaze niti kuda idu... Konji i magarci su i dalje regularno priznato prevozno sredstvo tako da srećem i ljude koji ih jašu. Nakon prevoja pogled se pruža na neku travnatu visoravan. Lep prizor, zaslužuje pažnju. Preko visoravni vodi put a putem prema meni ide neko vozilo. Iz daleka vidim da nije auto, a ako nije auto mora biti motor. Obradujem se jer je prva pomisao ta da je u pitanju neki putnik iz daleka. Brzo postane jasno da se zapravo radi o nekom lokalcu na malom motoriću. Te motore peglaju po celoj Albaniji. Apsolutno nema veze o kakvom se putu radi, svuda sam viđao ili tragove ili ih sretao. Posle ovog platoa počinje spust kroz četinarsku šumu. Ubrzo se vide i prve kuće kao i asfalt. Fushe Lure... Tu je početak puta u/kroz nacionalni park Lure. O nacionalnom parku sam čitao jedino u putopisima nekih Čeha od pre 4-5-6 godina. Par njihovih pokušaja da to obiđu su uvek bivali neuspešni zbog neprohodnih puteva tako da ni ja nisam baš očekivao da će se linija koju sam nacrtao na kompu u stvarnosti pretvoriti u put koji prolazi na drugu stranu planine. No, to je tema za sledeći dan putovanja, ne današnji... Onaj asfalt koji sam video sa brda je dužine solidnog fudbalskog igrališta, možda čak i dva igrališta... Centar sela i hotel su dobili asfalt. Početak puta u NP obećava. Sređen put vodi kroz retku borovu šumu. Odmah mi se sviđa i to jako. Do prvih jezera ima možda 10km, dana je ostalo još dosta tako da nema razloga za žurbu. Nekako ispadne da nisam fotkao te najlepše delove. Verovatno me opet zeznulo to što sam snimao, tada računam kako fotke nisu potrebne... Glupost... Prvo jezero je malo, ušuškano. Odmah iznad njega je znatno veće jezero koje je ujedno i moj današnji cilj. Malo me iznenadilo što su oba jezera veštačka ali ne marim, super to izgleda. Naravno da na jezero dolazim sporednim putem koji izlazi na sred brane (zemlja i kamen). Malo mi bezveze kada na jednom kraju brane vidim automobile. Međutim, kada sam prišao i video da se radi o strancima koji su ovde istim poslom kao i ja bi mi drago. Pet parova Nemaca u pet terenaca. Engleski ne pričaju a moj Nemački je smešno ograničen. Nude pivo, toliko razumem, kažem da ću navratiti kada se smestim. Narednih 5-10 minuta tražim mesto koje ima dovoljno malo kamena kako bi se mogao postaviti šator. Jedino brana dolazi u obzir. Švabe se za to vreme kupaju u jezeru, ne deluje kao da se nešto smrzavaju. Postavljam šator i pravac jezero. Voda je savršena, okruženje... Ljudi, ja vam ne mogu opisati taj osećaj, tu ludačku radost i sreću, euforiju tog trenutka. Ceo dan mi je bio odličan. Vožnja, putevi, predeli... I onda još kao višnja na vrhu šlaga na torti Ovo... Sve se to skupilo u verovatno najbolji dan putovanja koji pamtim (sumnjam da ste iz dosadašnjeg dela teksta stekli taj utisak, nešto nisam raspoložen za pisanje ) Klopam nešto malo, tek toliko da u gostima ne pojedem većinu hrane. Kod Nemaca Nikšićko pivo, roštilj, druženje. Super im je to što putujem motorm, čude se kolike kilometraže prelazim dnevno. Jedno pitanje ipak postavljaju iznova i iznova. "Warum alleine???" Zašto sam??? Nemački mi nije ni izbliza dovoljno dobar da bih mogao dati neki smislen odgovor al' nađe se tu devojka koja zna Engleski. I objašnjenje im je prihvatlivo, ipak ne ispadam asocijalni ludak Samo uporno ponavljaju "gefährlich..." Opasno... Sjajan, sjajan dan. Noć je iznenađujuće topla obzirom da smo na nekih 1700m visine. 250km vožnje, od toga dobar deo van asfalta. Šest ipo sati naporne vožnje. Track log je u prilogu pa izvolite Samo nemojte zaboraviti da točite gorivo neposredno posle Kukesa, tako možete spojiti denicu od 120-130km bez asfalta... 2015-08-01 0849__20150801_0849.gpx

NASTAVAK: Peti dan, 31.7. Jezero Komani-Valbona Put od trajekta do mesta Bajram Curri prati reku Valbonu uzvodno. Lagana vožnja, iz nekog razloga nemam želju da trošim krivine. Vrtim se 10-ak minuta u Bajram Curri-u u potrazi za nekom hranom što je uspeh obzirom da mesto ima tri ulice... Prvo sam uspeo samo da prođem kroz gradić. Prodavnica na izlazu po bogatstvu ponude najviše podseća na period ranih '90ih u našim krajevima, tu je po par komada malog broja artikala a ništa od onoga što mi treba (hleb i konzerve ribe). Vratim se u grad, pogodim glavnu ulicu i u svoj gužvi vidim samo jednu pekaru. Odlazim na drugi kraj gradića pre nego što sam okrenuo. U pekari odličan burek (i kod njih se tako zove, samo drugačije izgovaraju. Ovaj je bio odličan, ili sam ja bio gladan). U sledećoj prodavnici imaju konzerve ali ne i hleb, po njega moram još 50-100m dalje. Uzbuđenjima stvarno nema kraja... Dalje prema Valboni vodi novi asfaltni put. Mislim da je makadam ukinut pre dve, možda tri, godine. Kada sam saznao za asfalt malo je falilo da potpuno izbacim ovaj deo puta. Pogrešio bih. Skupi, novi luksuzni automobili. Obećavaju skupo mesto za noćenje. Ovo je odavno turistička atrakcija Albanije. Kilometri odmiču i približavam se Valboni. Stanem na česmu kraj puta, bacim oko na navigaciju i vidim neki put koji se odvaja sa ovog glavnog, vodi u planine i nekako znam da tu neće biti ni naznake asfalta. Dovoljan razlog da se nabaci osmeh na lice. Tabla na samoj raskrsnici kaže da je prvo mesto odatle udaljeno 8-9km. Čuvene reči "idem samo do _______ i odmah se vraćam" izgovorene su po ko zna koji put. Osam kilometara se put lagano penje. Proporcionalno porastu visine raste i lepota pogleda. E sad, dok si na dnu doline vidiš prilično mali deo neba i to je ok jer ono lako bude plavo. Kada se malo popneš na okolna brda pogled seže mnogo dalje, dovoljno daleko da vidiš crnilo oluje koja se kreće ka tebi. Nema to veze naravno, ionako idem samo do prvog mesta i okrećem... Put je uglavnom odličan, što se može videti i na ovim gornjim fotkama. Dovoljno odličan da vožnja bude zanimljiva. To uglavnom nije dobro po životni vek zadnje gume. Prvo mesto, zapravo najobičnije selo, Cerem se zove, dođe brzo. Naravno da je glupo tu okrenuti kada vidiš da put vodi dalje. Posle sela podloga prelazi u dobro utabanu zemlju sa debelim slojem fine prašine na površini. Rupe i kolotrazi se podrazumevaju, ipak se ovuda voze kamioni... Obećava veselje u slučaju kiše. Srećem iznenađujuće mnogo vozila (realno, ovde bi me iznenadila i dva komada a sreo sam verovatno 15-20...). Uglavnom su to terenci ali ima i kamiona. Prva pomisao mi je da su u džipovima organizovane vožnje turista ali bolji pogled na putnike odbacuje tu opciju. Babe, dede, žene sa decama... Lokalci. Posle par kilometara nailazim na česmu pored koje ima i nešto nalik kafani. Nekoliko auta je tu parkirano, zajedno sa putnicima, i zaključujem da dalje ne idu. Urođena mi je osobina da se na takvim mestima ne zaustavljam. Daleko bilo da nekoga priupitam kuda vodi put, na šta bi to ličilo... Karta na GPS-u je sačinjena od satelitskih snimaka i vidim da put u neko doba izbija iznad šume što u ovakvom okruženju mora biti sjajan prizor. Idem dalje i naravno da srećem još vozila. Između ostalih i kamion natovaren nameštajem, sa 3-4 generacije familije. Idu uzbrdo... Put već neko vreme vodi kroz šumu i ništa se ne vidi. Duboke bare, zemlja, nije neko uživanje. Vozim još malo i stižem na raskrsnicu. Tu već duva jak vetar, nebo prilično crno sa svih strana i promiču prve kapi kiše. Naravno, tu se okolina malo promenila i počinje da izgleda lepo. Karta kaže da jedan krak ovog puta vodi za CG, granica je bukvalno na 200m dalje. Kukavički odlučujem da je ipak vreme za okret. Sećam se one fine prašine sa početka uspona i nekako ne želim tu da se zateknem tokom, ili nakon, pljuska. Kada sam stigao kući uvideo sam grešku: put nakon još par kilometara izlazi na prevoj a ono gore izlgeda odlično... Šta sad, mora se čovek vratiti na neka mesta... Ovo je put za CG. Ne verujem da tu postoji neka kontrola a opet sam siguran da se nije pametno igrati sa takvim stvarima Kiša pada kratko, dovoljno kratko da podloga nije nakvašena a opet dovoljno dugo da sam već krenuo nazad... Pogled na Cerem i put koji vodi dalje prema Valboni. U neko doba sunce izađe, obasja vrhove i ponovo se sakrije iza oblaka. Upečatljivi trenuci... Nazad na asfalt posle tridesetak kilometara uživanja. Volim kada nisam pod nekim vremenskim pritiskom pa mogu da lutam. Uglavnom ispadne dobro. Sam prilaz Valboni mi se svideo. Put vodi kroz neku čudnu šumu, svakih malo se sa njega odvajaju putići prema pansionu ovom, restoranu onom ili već tako nečemu. Fotki nemam a moć opisivanja mi je zanemarljivo mala Trebalo bi da imam snimke ali će očigledno proći mnogi dani dok to stigne na red... Moj današnji cilj je da stignem do kraja puta, do mesta odakle se dalje ne može, tako da ovo sve prolazim bez zadržavanja. Jedino mi je malo žao jer novi put često preseca stari makadamski. Ne mogu se oteti utisku da je ovo sve tada bilo još mnogo, mnogo atraktivnije. Kasnije ta šuma nestaje, uz put se vide kuće. Zagledam kampove, tražim ili Poljake ili zelenog Cherokee-a ali ih nigde ne vidim. Za fotku motora sa ovakvim planinama u pozadini vredi se okrenuti. Ko zna da li če kasnije, ili sutra, kada se budem vraćao uopšte biti pogleda. Asfalt vodi do nekog većeg restorana. Dalje se može samo putem koji prati korito reke, još 3-4km. Beli kamen, nešto borova, vrhovi sa svih strana... Nestvarno. Na kraju puta imanje. Odlično urađen kafić u drvetu, dvorište sa lepim detaljima, kamp... Osim domaćina koji ne pričaju engleski nigde žive duše. 4€ koliko traže je previše za parče livade bez upotrebe wc-a ili kupatila. Prosto ne mogu da verujem da nisam nijednom sišao sa motora da ovo sve fotkam... Vraćam se ka civilizaciji. Kod zgrade nekadašnje škole je lep travnati plato, kao stvoren za kampovanje. Odlučujem da propustim i to, nekako sam rešio da ću biti u uređenom mestu, sa ljudima. Asfalt, počinje kiša. Za svaki slučaj obilazim i parkić sa četinarkom šumom ali fantastična količina smeća, kao i nedostatak svetlosti, ubijaju i poslednju trunku želje za dilvljim kampovanjem. Tabla za kamp/sobe/restoran na nekom imanju. Opet sve lepo sređeno, ima i ljudi (komotno se može reći da je gužva). 5€ za bilo koji deo imanja sa upotrebom kupatila. 10 minuta obilazim i tražim mesto koje vredi toliko para. Svuda je duboka trava, njiva, natopljena zemlja ili prosto predaleko. Transalp sa italijanskim tablicama je parkiran pored mog, sa vlasnikom sam malo popričao dok sam se pakovao da krenem dalje. Sledeća opcija mi je kamp u dvorištu neke kuće. U dolasku je tu bilo nekoliko motora pa procenjujem da bi bilo OK mesto. U povratku motora nema pa kamp nisam ni primetio Polako već izlazim iz naselja, kiša i dalje pada. Restoran/sobe/kamp/bungalovi sa desne strane. Ispred svakog bungalova parkiran po motor il' dva, niko ne kampuje. 2€ je komad livade... Trenutak trezvenog razmišljanja, obzirom da kiša i dalje pada, me nagoni da pitam za sobu. 10€ sa doručkom.. Soba je u staroj kući ali sređena i uredna, prozor gleda na zid štale i baštu. WC ima u restoranu, na drugom delu imanja što je malo bezveze al' opet prihvatljivo. Rešen problem kampovanja Dok sam se ja raspakovao i malo došao sebi kiša je stala i krenulo je da se razvedrava (onako kako se samo u planinama, nakon kiše, može razvedravati: milion slojeva oblaka koji se uvijaju oko vrhova, kasno popodnevno sunce koje se tu i tamo probije i tako to...). Izađem da fotkam, da se javim kolegama motoristima a od motora ni traga ni glasa. Nestali ljudi. Dobro, bar sam fotkao.. Ispostavilo se da u kući gde sam ja ipak ima kupatilo, i to sređeno kupatilo. Topla voda i sve po redu... Do bojlera naravno vode dve žice koje vise između njega i štekera na susednom zidu. Sve po najnovijim sigurnosnim i zdravorazumskim standardima. Nešto nisam bio raspoložen za restoran tako da veče provodim u sređivanju i čišćenju opreme i tehnike. Trudim se da stvari ne bacam po ostalim krevetima ali teško je... Raspakivanje torbe na kraju dana nazivam eksplozijom. U dva navrata tokom noći, nemam pojma koje doba, neko je pokušao da uđe u sobu. Nisu bili uporni sa kucanjem ili pokušajem razvaljivanja vrata tako da sam ignorisao. Verovatno su ljudi došli po moje bubrege, drugog objašnjenja nemam... 120km, od toga 30-ak vodom a skoro 40 van asfalta. Nešto manje od tri sata vožnje. Skroz opušten dan. Track log je u prilogu. Toliko. 2015-07-31 0948__20150731_0948.gpx

Ko ulovi.

Šta je ovo na sred fotke? Neka umestnos' Ima dugine boje, kao i oblik duge, tako da bi se moglo proglasiti da je u pitanju Duga. 2006.

Peti dan, 31.7. Jezero Komani-Valbona Noć beše topla tako da sam ipak prespavao na palubi. Ugođaj je jedino kvario vetar koji nije prestajao. Otvaram oči ujtru a ovo je prvi prizor: Doručkujem u restoranu, gospodski trošeći nešto preko jednog Eura... Pored nas pristaje putnički brodić, kabina starog autobusa postavljena na neko plovilo, to je valjda "najalbanskija" stvar koju sam video na celom putovanju, odjednom je tu gomila ljudi. Pristižu i ostali avanturisti, znanci od prethodnih dana kao i nekoliko novih, svi do jednog završavaju na drugom brodu. Kod "mene" par biciklista, par iz Francuske u nekom terencu i dosta običnog sveta. Zadnjih par minuta pred predviđeni polazak koristim na još jedan kupanjac, to uvek prija. Skoro sat vremena kasnije od planiranog isplovljavamo. Plovidba traje oko 3 sata, u par navrata se prolazi kroz neke jako lepe predele al' generalno ništa posebno. Ako ste društveni i komunikativni koliko i ja ta tri sata ćete iskoristiti za izležavanje i sunčanje na palubi, malo fotkanja i obaveznu dremku. Prestižemo trajekt koji je isplovio desetak minuta pre nas. Tek u tom trenutku mi je prestalo biti krivo što nisam na njemu U suprotnom pravcu smo sreli jedan baš veliki trajekt, dovoljno veliki da vozi kamione i šlepere. Tokom plovidbe redovno se na obali vide kućice, imanja. 10-15 km plovidbe od najbližeg puta, možda pešačkim stazama povezane sa ostatkom sveta. To je jedna od stvari koja me baš iznenadila u Albaniji: bez obzira u kakvoj si vukojebini jako retko se dešavalo da prođe više od 20-30 minuta da ne naiđem na ljude (lokalce) ili bar neki trag aktivnosti. Albanija, nije tamo baš sve onako kako su nam pričali... Količina vremena koju je moguće provesti na letnjem suncu a da ne izgorite, bez mazanja kremama ili prethodnog privikavanja, svakako je kraća od 3 sata. Ja sam se posle 2 setio da obučem majicu dugih rukava ali mi nije padalo na pamet da oblačim pantalone. Rezultate još pomalo gulim... Pristanište na "drugoj strani" jezera je skromnije nego kod brane. U suštini trajekt priđe obali, spusti rampu na šljunak i to je to. Pošto sam se prvi ukrcao na brod bilo je sasvim logično da se iskrcam poslednji. Dala se tu napraviti i poneka dobra fotka napuštenog starog trajekta ali mi se nije muvalo po gužvi. Evo ga ploveći autobus. Ima ga i na nekoj od prvih fotki. I to je to, oko 13h je vreme da se krene sa vožnjom. Do Valbone ima 50-60km krivudavog i kvalitetnog asfalta i to se odvoza časkom, pod uslovom da niste ja... Nastaviće se.

Četvrti dan, 30.7. Theti-jezero Komani Sinoć u kampu sam saznao da u blizini Thetia postoji atraktivan vodopad koji svakako vredi obići, oko pola sata hoda u jednom pravcu. Nemam vremena, lomim se i dvoumim. Prema informacijama koje imam trajekt iz Komania kreće u podne. Jasno je da 70-ak kilometara makadama, koliko ima nakon Thetia, i još neutvrđena razdaljina asfaltom mojim načinom vožnje ne može da se savlada do tada. Budim se u 6 sati, potpuno spreman da se samo okrenem na drugu stranu i sačekam da sunce izađe iza vrhova (noć je bila iznenađujuće topla tako da je spavanjac bio kvalitetan). U tih par trenutaka koliko mi je trebalo da se okrenem kujem plan, ipak je bezveze da propustim obilazak... "Ako do vodopada treba 30min normalnog hoda ja stižem za 20 pošto žurim a mogao bih malko i da trčim. Još 20 min uživam na licu mesta i 20 min se vraćam. Tih sat vremena bih svakako prespavao tako da ništa ne gubim." Saznajem da je staza do vodopada obeležena i da se nema gde zalutati. Ostavljam navigaciju=telefon na punjenju, nosim samo vodu i fotoaparat. I stvarno, staza je obeležena, nema problema sa praćenjem. Pičim i trčim, odužilo se... Nakon pola sata dolazim do nekog izletišta, česma sa 'ladnom vodom, par senica i velika livada/teren. Markacija pokazuje na drugi kraj livade, odatle staza postaje osetno neprimetnija i strmo silazi u šumu. Par minuta kasnije jasno je da to ne može biti put do poznate turističke atrakcije. Narednih 20-30min obilazim svaki ćošak livade, tražim put i ne nalazim ga. Već sam spreman da okrenem nazad i ovo proglasim za fotku vodopada: Krenem nazad prema kampu, 10 metara od ovih kućica primetim još jedan markirani put. Korišćena staza vodi strmo prema reci. Ne mogu da verujem da sam prošao pored toga a nisam primetio. Na kraju spusta drveni mostić. Reka je na tom mestu stisnuta među stene, duboka, plava i široka svega par metara. Lep prizor al' od vodopada nema ni traga ni glasa. Tu je bio kraj mojoj želji za istraživanjem. Vraćam se istim putem prema kampu. Posle 5 min sam opet na nekoj raskrsnici. Markacija jasno pokazuje u smeru iz kog se vraćam tako da je potpuno logično da ipak sada probam i drugi put. Da se ne lažemo, posle 100m se vodopad vidi skroz lepo, daleko na stenama... Nekako procenjujem da mu se ne može skroz prići, pravim par fotki i definitivno vraćam u kamp. Usput se naravno ispostavi da se vodopad sasvim lepo video i u par navrata ranije samo što je to meni promaklo (vidim kuću na 100m od sebe, ne vidim ogromni vodopad direktno iznad nje na steni...). Fotka je skroz bezveze... Kada sam došao kući uvideo sam koji je propust napravljen time što nisam stigao do vodopada. To na tuđim fotkama izgleda ODLIČNO izbliza što uglavnom znači da je izbliza još bolje! E tako, dosta jutarnje šetnje. Sada ide onaj uobičajeni deo priče oko pakovanja stvari i početka vožnje. Usput me domaćini domaćinski oderu, 3€ za noćenje (bilo dogovoreno) i onda još 7€ za večeru (ko me je... šiša, ko me šiša kada nisam pitao na vreme). Bezveze je kada nemate lokalnu valutu pa vam ne preostaje drugo nego da plaćate koliko traže... Kamp je tamo iza crkve, samo pratite put i nemoguće je promašiti. Verovatno se šatra može razapeti i na ovoj livadi oko same crkve al' meni nekako bilo bezveze da se jedini pravim pametan... Juče sam u naselju kupio hleb i nešto za šta sam mislio da je pavlaka. Uz komad domaće šunke koji se nekako uvek nađe u prtljagu to bude super doručak/ručak/večera/užina/dezert. Ideja mi je da nakon polaska zabodem neko odlično mesto uz reku i uživam. 10-15 minuta vožnje je bilo dovoljno da na prilično eksplozivan i krajnje neuredan način saznam da ono nije bila pavlaka već jogurt... Svinjac. Svuda. Po rancu, sedištu (a odmah zatim i guzici), torbi od fotoaparata, torbi velikoj, motoru... Svinjac. Jedina uteha je što je čaša stajala van velike torbe, na dohvat ruke, a ne unutra... Imam sreću da se nakon 50 metara put seče sa nekim kanalom za vodu gde je skrenuta reka. Otkrivam koliko je nezgodno parkirati motor na nagnutom i rasutom terenu tako da ne sednete na sedište... Narednih pola sata perem sve. Baš mi drago što sam po prvi put poneo krpu za pranje vizira, ovde se pokazala kao pravi multifunkcionalni alat... Fotki nema! A da, ono malo jogurta što je ostalo u čaši sam smazao sa hlebom koji se već natopio Posle par kilometara nailazim na odvajanje, sporedni put prelazi reku i penje se negde u brda. Pošto sam već digao ruke od namere da stignem na podnevni trajekt ostaje mi da ispitam te sporedne puteve. 5,6,7 km kasnije sam na ulazu u nečiju kuću, puta više nema. Pogled zadovoljavajući ali ništa spektakularno. Ovo desno, ispod kuće, je kanal za vodu. Ima ih baš puno po celoj zemlji. Put i dalje prati reku, neka mlada šumica je okolo i to sve prija. Ovaj most, tj livada u pozadini, je bio moj planirani cilj prethodnog dana u varijanti divljeg kampovanja. Nekako mi sad žao što nisam... Dalje vožnja, vožnja, vožnja... Put je dovoljno loš da se ne može voziti brzo ali ne i toliko loš da ga čovek nazove tehnički zahtevnim.. Spora vožnja smara i umara a okolina sve manje atraktivna. Put se dugo penje na prevoj i već mi stvarno ne prija. Dobro, ukažu se s'vremena na vreme neki lepi vidici, nije da ih nema... Spust u sledeću dolinu, put je nešto bolji a tu je i nova reka. Ceo dan pratim tragove onih Poljaka od juče. Znam da su krenuli dosta pre mene. Dosta sam stajao pa još i skretao sa puta tako da ne očekujem da ih stignem. Planiram već da napravim neku pauzu, da se smaže bonžita i protegnu noge, kad u hladovini parkirana dva motora. Vazduhom hlađeni Dominator se na ovoj vrućini pregreva tako da oni svakih 10-ak km staju. Par minuta ćaskanja i oni odoše. Ja merkam onu reku, kupanjac zvuči kao odlična ideja, ali nikako nema pristup. Rešenje se nameće samo od sebe nakon nekoliko kilometara. Opet parkirana dva motora i dva Poljaka (rođena braća inače. Apsolutno nebitan podatak za ovaj putopis al' eto...) kako trče prema vodi "We're going for a swim!!!" Mogu samo da potvrdim kako su izabrali fantastično mesto. Viseći most, put kojim se može vozilom sići skroz do peščane plaže (vidim da se tu i kampuje, sad mi žao što ranije nisam znao za lokaciju, mada je podaleko od Thetia ), reka je na tom mestu usporena, duboka i iznenađujuće topla. UŽIVANCIJA!!!! Apsolutno mi se ne mrda dalje. Neverovatno šta jedno prosto kupanje u planiskoj reci može da učini sa psihom putnika na vreli letnji dan. Braća su brzo zbrisala dalje, ja ostao da uživam još neko vreme (a i vešu koji sam oprao treba vremena da se osuši). Relativno brzo posle ovog mesta počinje asfaltni put, reka postaje čak i atraktivnija ali ovde već ima gomila turista. Krug oko/kroz Theti: ostalo je još 50-ak kilometara bez asfalta (može da se skupi još 10-20-30km ispitivanjem slepih puteva koji se odvajaju od glavnog). 15km od prevoja do sela na severnoj strani, ostatak na južnoj, prema Skadru. Severna strana će verovatno brzo (par godina) biti komplet asfaltirana. Biznis sa kombi prevozom turista cveta već sada a država će učiniti mnogo da se to razvije i dalje. Za "našu" priču to će biti loše... Severni put nudi drastično atraktivniju prirodu, ipak su to vrhovi Prokletija. Theti nekako leži na početku doline, sa tri strane je okružen planinama, kao u amfiteatru. Meni današnja vožnja ovim južnim putem prema Skadru nije nikako prijala al' dobro, moguće da mi samo nije bio dan. Prva pumpa, stajem da točim gorivo i naravno zatičem Poljake. Prodavnica uz pumpu je prva u kojoj ne nalazim ni Coca Colu ni Pepsi. Prvi put da mi se to dešava u životu. Umesto toga kupujem neki gusti sok u limenci. Odlučujemo da dalje vozimo zajedno, sve je asfalt a ista nam je destinacija. Pravim standardnu grešku time što ne svraćam u grad (Skadar) da zamenim pare i kupim neku hranu. To sam već toliko puta do sada uradio da prosto ne mogu verovati kako i dalje uspevam... Menjačnica manje-više, svuda primaju Eure, ali hrana... Na izlazu is Skadra pogađamo neku makadamsku prečicu. Veliko jezero, brana, klinci skaču sa mosta... Put prema Komaniu dalje vodi obalom jezera. Četinarska šuma uz onaj nezaboravni miris, azurno plava voda, krivudavi put bez saobraćaja... Lako je pomisliti da je u pitanju more. Nema fotkanja, stajem samo na česmi da sipam vode ali ona nije na nekom lepom mestu. 50-ak kilometara ima od Skadra do Komania. Kao i više puta do sada, sa karte Albanije bi se dalo zaključiti kako je u pitanju neki gradić. U stvarnosti selo od par kuća, ne sećam se da sam video prodavnicu ili bilo šta drugo. Odmah posle mosta je restoran sa kampom. Poljaci svraćaju na klopu a mene svrbe točkovi da uhvatim neki brod danas (tu je još bilo rano, možda 3-4 popodne, i nadao sam se da ću stići do Valbone do kraja dana). A svakako nisam ni gladan, ipak sam popio 3 gutljaja jogurta i parče hleba šest sati ranije... Put do trajekta je zanimljiv. Zadnjih par stotina metara vodi kroz tunel. Kada izađete iz tunela nađete se na omanjem pristaništu/parkingu, puta dalje nema. Tamo gužva, tek je pristigao neki brod. Prilazi mi momak i nudi kartu, kaže prvi polazak sutra u 9, ako kupim kartu imam i spavanje na brodu. Guža i pometnja me u startu nagone da samo okrenem i vratim se do kampa. Pa ne znam gde ću sa stvarima, svi deluju sumnjivo Onda se osvrnem još malo: pa vidi, tu je plažica gde se brčkaju neki Nemci, kafića/restorana je nekoliko i sigurno imaju piva, brod deluje uredno i čisto a i gornja paluba nekako prosto mami na spavanje... Kaže momak: ovo ovde je kapetan (takođe klinac od 20-ak godina), on je na brodu celu noć, ako bilo šta treba tu je. 10 sekundi razmišljanja i vadim pare! Parkiram motor, skidam opremu i skačem preko ograde. Ideja da ostanem ovde mi se već potpuno sviđa Ručak na gornjoj palubi, koliko da se zavara stomak. Raspakivanjem stvari (ja to zovem eksplozijom) polako zauzimam pola putničke kabine. Odluka je već pala za spavanje na gornjoj palubi. Za slučaj kiše ili ako iz nekog razloga bude baš hladnno, u rezervi stoji pod putničke kabine. Pristanište je u senci stene, duva neki vetar i čim nema sunca sveže je, suviše sveže da bi budilo želju za još plivanja. Ostaje mi da se umesto toga posvetim čačkanju oko motora, red bi bio da mu se posveti malo pažnje. Kapanje ulja na šrafu se rešava u sekundi, od udarca se on samo malo odvrnuo i počeo sliniti. Kapetan ima potrebne ključeve Čistim lanac, čistim mazalicu automatskog podmazivača. Natenane... Gledam ove fotke i sećam se kako mi je tada motor delovao užasno prljavo. Znajući kakav je bio nedelju dana kasnije sada mi deluje kao da je tek izglancan Restoran ima terasu koja gleda na jezero, motor i stvari su u vidiku. Ima i piva. I lošeg interneta. Sedim, dugo sedim i čekam da se gužva malo raščisti. U neko doba pristaje još jedan brod što je objasnilo parkirane kombije za prevoz ljudi. Vlasnik restorana (mlad, 25-26 godina. Meni nezamislivo da neko u tom uzrastu može biti vlasnik biznisa) dolazi da se upozna, bio je par puta u Srbiji i ostala mu je u lepoj uspomeni. To mi obezbeđuje još jedno pivo "Moj" je ovaj veći. Fotkano iz restorana. Već je kasno, skoro prošlo 10, kada sam krenuo na spavanje. Podloga i vreća, ranac sa vodom i fotoaparat idu samnom na gornju palubu, ostalo ostaje u kabini. Vetar je takav da ne smem ostaviti ništa od tih laganih stvari inače odoše u vodu. Duvalo je celu noć. Ne toliko hladno koilko dosadno i naporno... Raspisah se nešto danas a dan nije bio ništa zanimljiviji od prethodnih... Takva tura. Kratkih 140km, 4:30. Track log je u prilogu. 2015-07-30 0905__20150730_0905.gpx

Mitas E09 Dakar pozadi i C17 napred. Zadovoljan sam kombinacijom za ovakva putovanja. Na suvom asfaltu mi obe gume nude više nego što ja od njih mogu tražiti. Prednja je škaljiva po kiši, pogotovo ako je asfalt iole klizaviji (jednom zamalo završio u kanalu na suprotnoj strani puta i to sve pri 30 na sat. Dobro, de, i završio sam u kanalu samo što je on betoniran i ostao sam na točkovima). Na terenu nisam imao neprijatnih iznenađenja. Samo par puta mi se desilo da prednja klizne na trenutak (odmah i uhvati) što mi se ranije redovno dešavalo. Sa zadnjom sam prešao možda 8500km, dogurala bi do 10 pre stadijuma lubenice. Ne vozim agresivno što svakako pozitivno utiče na rok trajanja). Na prednjoj su bili vidljivi tragovi trošenja već posle 500-ak km. Do kraja ture su skupile recimo 3000km i mislim da su potrošene preko pola. Ipak je u pitanju motokros guma pa joj asfalt i teški motor ne prijaju baš naročito. U svakom slučaju mislim da sam našao dobitnu kombinaciju za ovakvu vrstu putovanja. Možda isprobati neku kvalitetniju prednju, čisto zbog mokrog asfalta.

Uživancija u najavi

Photoshop, zaštita identiteta i slično. Nije pravi broj ali lepo se potrefilo

Nije bilo posledica zbog 40km preveženih sa litrom ulja. Nisam vam se pohvalio kako je putovanje završeno, fotke će vam dočarati bolje nego da ja pričam: Okolina Vlasinskog jezera, blizu mesta Crna Trava 7.8. Gospođa u suprotnom pravcu sekla prilično nepreklednu krivinu. Meni srećom ništa ozbiljno, podlivi na nozi i bolelo rame. KLE je prošao dosta lošije al' verujem da mi je to spasilo nogu. Stradala viljuška (jedan štap pukao, drugi kriv), far i sve plastike oko njega, hladnjak kao i dosta sitnijih oštećenja. Kontakt je bio negde kod njenog prednjeg točka nakon čega se levi štap moje viljuške zabo u njen blatobran. To je mene bacilo sa motora. Da se nije zabio štap viljuške prva sledeća stvar koja je to mogla uraditi jeste moja leva noga. Pomisao šta bi sa njom bilo u tom slučaju je bila dovoljna da ja od ovog događaja ODŠETAM kao srećan čovek. Sada je na potezu osiguranje...

E da, samnom na putovanju je bila i SJ4000 kamerica. Snimali smo ponešto. Obrada videa mi oduzima velku količinu vremena a nije mi naročito zanimljiva tako da ću filmiće ojavljivati kada stignem da ih sredim. Za početak, drugi dan putovanja, 28.7. Valjevo-Hridsko jezero: Uživajte

95% fotki je napravljeno sa 18-55 IS. U principu ga ne volim al' široki ugao je široki ugao. Par fotki je sa Helios-om 44m i par sa Canon 35-135. Odavno me nije ovoliko mrzelo da se bakćem sa zamenom objektiva...