Kako je sve počelo? Bugari imaju klub TDM Bulgaria. Pre pet godina došli su na ideju da postave svetski rekord po najvećem broju TDM-a na jednom mestu. Tada je bilo ukupno 235 motora. Znao sam i tada za skup ali ne sećam se što ne odoh.
Igrom slučaja negde po društvenim mrežama naleteo sam na nekoliko članova iz bugarskog kluba koji su sa tri TDM-a krenuli iz Bugarske na Nordcapp pa u krug nazad. Kako su se vraćali kroz Srbiju, nešto se zamrsiše oko smeštaja. Tom prilikom sam im se javio i ponudio da iz Beograda nastave još 40 min. vožnje do Smedereva. Jeftinije je, nije daleko a ja ću da ih dočekam, pronađem smeštaj, odvedem na lokaciju, itd. Kao što je red i kako domaćinska kultura nalaže.
Naravno, neko ko je odvezeo do Nordkapa i nazad, naravno da se može snaći i bez mene. No, kad si toliko dana na putu, umoran, želja kuće, lep je osećaj kada se neko bar malo pobrine i potrudi da ti bude koliko toliko lakše. Inače oni voze svoje TDM-ove ozbiljno.
Kad su se smestili, ja sam rezervisao klopu, legendarni smederevski punjeni batak. Kažu bugari, toliko put su prešli i prvi put da su seli da jedu nešto normalno Balkanska kuhinja. Navikli smo na tešku hranu.
Tu kroz priču veli meni bugarin da u maju 2024 prave ponovo veliki skup da obore prethodni rekord i da ja obavezno dođem kod njih tamo. Kako se vreme skupa približavalo, odlučio sam da idem. Potvrdio rezervaciju, moj TDM kao i uvek, za bilo koju rutu stavi prtljag, napuni benzin i vozi. Znate već svi kako ga održavam. Jer za mene ako bilo koje vozilo ne možeš u pola noći da upališ gde hoćeš džabe sve.
Tu negde u toj gunguli na društvenim mrežama oko skupa, javi mi se neki momak iz Srbije. Kaže, idu njih petoro iz Srbije pa ako hoću i ja sa njim. A trebali smo da idemo @dragoslav77 i ja, međutim čoveku iskrslo nešto pa ostadoh sam.
Meni inače nije strano da upalim motor i sam prevezem Karpate. Što sam stariji, to više preferiram solo vožnju. Međutim, ajd, prihvatim da idem sa tom našom grupicom. Beše sve super na početku ali ceo put nikako da se sinhronizujemo. Jedan mi vozi previše blizu iza, ja pravim prostor između mene i motora ispred, pa se tu malo malo neko ubaci... Vidim ja koliko ima sati tu pa se prebacim na začelje grupe. Vozim lagano da ih vidim, po principu tu sam a nisam tu. Prvi put vidim te ljude, pa da kažem nešto ispašće "vidi ovog sere" a opet ne mogu ni sebi da dozvolim da budem u situaciji gde nisam bezbedan.
Manje više vozi se bez nekih većih problema. Granicu smo prešli više uz neko čavrljanje sa policijom. Igrom slučaja policijac sa naše strane smederevac, iz mog naselja. Pa kad je Mitrović dve ulice od mene, može i policajac na Bugarskoj granici
Tamo negde oko Sofije, upadosmo u neko nevreme. Vozio sam po raznih uslovima ali nije mi skoro bilo ovako neprijatno. Duva neki jak vetar a kiša nije u kapima nego kao neka magla. Pa dok smo stali da obučemo kišna ispred nekog tunela, ja psujem sebe što budala nisam obukao kišno na pauzi u Pirotu. A uvek čim vidim oblake, ja ga obučem pa kako bude bude. Da bude još gore, dok sam pomagao jednom da navuče kišno, udarimo desni retrovizor na mom motoru rukom. Odvio se tek toliko da landara. Jedva ga nekako zategoh. Prvom prilikom ću da ih razmontiram i da ih ponovo montiram sa Loctite na navojima.
Bilo kako bilo, stigosmo do hotela, tj. na lokaciju. Kakve je recenzije hotel imao, očekivao sam katastrofu. Kad ono, nije ispalo loše. Sve pristojno. Dobra soba, klopa solidna, čisto, nemam zamerke. Čak i lep pogled a ujedno i slika kakvo nas je vreme pratilo.
Bugari su se baš potrudili oko dekoracija. Beše svašta u hodniku. Razni flajeri, neki stari časopisi gde je testirani TDM-ovi, zastavice, figurice, itd. Lepo za videti.
Tu ispred je bila i Yamaha zvanično. Skromno, ali prisutni. Nešto opreme, Yamalube program, jedna Tenere 700 i Tracer 900.
Iako je bilo loše vreme, dosta motora je već stiglo. Ajde da vidimo koga sve ima i da li ima neki zanimljiv primerak. Baš me kopkalo da nađem neki zanimljiv primerak. A o tome ćemo malo kasnije.
Ovaj žuti 3WD je došao čak iz Španije. Fini stariji bračni par. Sa njima sam se pozdravio kad smo odlazili. Ja im poželeo srećan put nazad za Španiju kad oni jok. Iz Bugarske idu za Rumuniju, pa će valjda još krug malo severnije po EU pa kući. Mesec dana tura... Mi ovde kukako, te vizir, te ovo, te ono... Za razmisliti o prioritetima.
A evo i našeg ponosa iz Srbije. Nije što je moj, a možda je i malo ružno, nije da se hvalim. Moj primerak i još dve 900ke iz Grčke. To su bila tri najpicnutija primerka na skupu. To po mojim kriterijumima. Da nema budževina, nekog kiča, itd. Naravno uzimajući opšte stanje. Ne sme tačka da ima. Pri tom, moj primerak je 2003. godište. Ta dva primerka iz Grčke su bili sa crnim ramom, dakle bar 5 godina mlađi primerci.
Pazite sad ovo, ovaj primerak je jedan od ta dva iz Grčke. Šta je ovo u PM, isto sedište kao moje. Pitam grka, gde je radio sedište. Veli dal reče Atina. Ponosan. Kažem ja njemu, ti si me iskopirao, da mi platiš licencu
Naravno zajebancija a on se malo "upecao". Šta je fora? Moje sedište je radio Boban. Lično sam išao kod njega i tri sata smo ga osmišljavali. Ja sam posle kačio neke slike na TDM stranice i ljudi mi iskopirali sedište bukvalno u šav. Ne smeta mi naravno, drago mi je da smo trend seteri.
Lokacije inače prelepa. Još se nije sneg otopio sa vrhova.
Sutra dan je već bilo toplije. Subota je glavni dan kada se prebrojavaju motocikli. Organizatori su istakli zastave gostiju. Inače, moram da ih pohvalim da su bili dobri domaćini. Organizovali su sve iz svog džepa, izdvojili vreme što je za poštovanje. Zaista se osetila atmosfera i cilj skupa. Naravno i mene su dočekali lepo jer sam sada ja bio gost a Smederevo nisu zaboravili.
O ovim grcima ćemo opet nešto kasnije.
Odakle sad drugi motori na TDM skupu? Sve su to bivši vlasnici. Došli su kao gosti.
Neko je prešao iz TDM-a u Corvette.
U subotu je bilo lepo vreme, baš onako kako treba za prebrojavanje.
Devetstotice na desno.
Osamstopedesetice na levo. Zanimljiva činjenica, očekivao da će većina biti 900ke. Ipak, mlađi je motor i prodavala se dugo. Od 2003 pa čak su neki primerci bili neprodati do 2013. godine. No, bilo je puno 850ica, iznenađujuće puno.
Pričalo se po skupu da je ovaj buckasti u beloj majci došao istovremeno sa dva TDM-a. Nemamo dokaze
Prebrojavanje se vršilo tako što su svi motocikli ulazili kroz ovu kapiju. Tu su dobijali marking nalepnicu sa rednim brojem i značku. Svetki rekord je ponovo postavljen, bilo je ukupno 255 TDM-ova na jednom mestu. To je zvaničan dokazan broj. Organizatori kažu da je bilo 264. Problem je nastao što su ti ljudi iako je organizacija bila jasna negde otišli za vreme brojanja.
Sve u svemu, skup je bio sjajan. Domaćini su se zaista pošteno naradili i odlično izneli celu priču. Nije lako skupiti 255 motocikala. TDM nije više mlad motocikl, neki su stari po 30, 25, 15 godina. To najviše govori o tome koliko je koncept tog motocikla bio ispred svog vremena i da su to kvalitetni motocikli koji i dan danas služe svoje vlasnike. Primer je žuti 3WD iz Španije koji je na evropskoj turi. Malo je motocikala koji su preživeli test vremena, kako po tome da ostanu na drumu tolike godine a istovremeno da postoji i dalje solidan broj ljubitelja i entuzijasta.
Za kraj, evo nekih brzinskih slika iz centra Banskog.
Tamo smo zakačili i neki skup oldtajmera.
Za kraj, ostavih ovu sliku gde nisam siguran da li je čovek radio kreš barove ili gelendere. Šta hoću da kažem? Bilo je raznih primeraka. Od lomova, prosečnih, iznad proseka, itd. Na kraju, šta ko vozi, nije ni bitno. Često zaboravljamo zašto u stvari vozimo motocikle. Da li su ti motocikli naše sluge ili smo mi njima sluge. Radim li ja za njega ili on za mene? Sve se na kraju zaboravi. Zapamte se samo emocije i osećanja koje smo stekli na dva točka.
Kući smo stigli takođe po kiši. Hvala Bogu bez ikakvih problema. Kad se vraćam sa puta, obavezno pozovem porodicu da me sačekaju u garaži. A kakav bih to tata bio kad ne bih doneo neko iznenađenje za juniora. Za sada voli autiće, motore ne toliko.
Kad čovek nije više sam, kilometri pod točkovima motocikala više nisu isti. Gde sam se sve smucao motorom, ne smem da napišem. Sad je najbitnije, da me neko čeka i da imam kome da se vratim. To je polazna tačka za sve ostalo. Bar meni, ne znam za druge. Hvala Bogu, samo nek nas na čuva drumu i da se uvek vratimo bezbedno.
