Kozna civilna jakna i moto kozna jakna nisu isto. Zbog: Debljine koze, nacina krojenja i sivenja, nedostatka zastite, itd

Imam srecu i presrecan sam jer moja verenica voli da se vozi i putuje na motociklu. Pre svega, ja sam joj dosta pricao o opremi i kod nas nema diskusije niti bilo kakvog izgovora da se u voznju ide bez opreme. Bude joj vrucina, ne moze da se sredi kako ona voli ali to je u motociklizmu u tako. Ona je sa tim nacisto, da je drugacije ne bi se vozili. Drugo, kada se vozimo, pogotovo dalje, vozimo uglavnom u skladu sa ogranicenju, eventualno smo 10-15km/h preko. Saobracaj u Srbiji je jako surov za motociklizam i zaista treba biti vrlo vrlo oprezan i trezven jer je u pitanju zivot .Vozimo se 60-100, koga to smara, ko ne voli i juri krivine neka putuje sa slicnima. Ako nema, uhvatim solo i vozim svojim tempom. Najbitnije je otici, videti, provozati se i dovesti kuci voljenu osobu i motocikl. Grebanje fuzastera i izigravanje Markeza nije za javni put.

1400km 2x40 Givija bocna i 52 maxia puna stvari, Wingrack sa Sebinim nosacima izdrzao bez problema ))

Strpi se par dana mozda mogu nesto da nabavim.

Prodajem visecu policu sa slika. Nova je. Devojka kupila jer misli da je lepa, bez planiranja i razmeravanja. Nemam gde da je okacim. 2500 din

Da, to je i kod mene slucaj, ne podize sibere do kraja. Tj. kada otvoris full gas karburatori rade na 50%. Cinjenica, motor je pasivan ali meni ne smeta u retkim slucajevima je prelazio 4.5 litara i nikada me nije vukao da ga ganjam.

Motoric je presao preko 1200 kilometara na turi, mislim da samo po sebi govori da je ispravan, servisiran i pouzdan. Ako se nekome svidja, neka slobodno pozove i pita, mozemo nesto da demontiramo od opreme ili da korigujemo cenu, mi smo resili da predjemo u jacu kategoriju, nacicemo valjda nekakav dogovor.

Negde pred Cacka sustize nas crni Burgman 400, sa njime bas lepo pogledamo deo pored Morave dok nas nije ugusio sleper i kolona. Ja ga ovom prilikom pozdravljam, mozda je neko za BJB-a. Nakon toga, idemo u KG, hvatamo autoput i stizemo kuci puni utisaka dobrih i losih. Ispunili smo dve velike zelje, mada se meni od svega najvise dopao taj planinski deo Crne Gore. Voleo bih vise da obidjem Durmitor, Lovcen i jos par super mesta. More i Crna Gora... Nisam bas zadovoljan njihovim poimanjem turizma, ponudom i kako obavljaju posao. Daleko od toga da nam je bilo lose ali nije bilo nicega zbog cega bi se ponovo vratili u ta mesta. Verovatno cemo sledece godine ici do Grcke ili Hrvatske. Sto se Kawe tice, otisli smo i vratili bez ikakvih problema uz neku mesovitu potrosnu od 4 do 5 litara. Nas motoric ima svega 25kW i tako smo putovali full natovareni nekim brzinama 50-120km/h i nista nam nije falilo niti nam je bilo potrebno brze. Putovali smo apsolutno sami i opet nam nista nije manjkalo niti nam je bilo dosadno. Hocu reci, ako zelite negde da krenite, krenite time sto imate bez mnogo planiranja i trazenja drustva. Sedi pali vozi i uzivaj. Do sledeceg putopisa, pozdrav ))

@ Limenko Nismo se setili niti smo imali pristup netu tamo Sreli smo cak i neciji skuter parkiran u Dobrim Vodama, Xciting 500 sa BJB nalepnicama. Bilo nam je ruzno da trazimo ljude po restoranu. ------------------------------------------------------------------------ Poslednja dva dana pred put hvata nas neka nervoza. Osecamo da nam je dosta odmora i zazeleli smo se kuce, naseg doma. Dom, porodica i harmonija koja je u njemu je nezamljiva i nema tog mora i odmora koja ce nadjacati ta osecanja. Prodjite, vidite ali postujte svoj dom i svoju zemlju. Srbija, jeste takva kakva je, ali je moja i drugu nemam. Mozda bolje reci, tu su oni ono sto volim i to ima ogromnu tezinu. U apartmanu nam smetaju komarci, soba je zagusljiva, kada otvorimo prozor cujemo drndanje automobila. Nikada ne uzimajte apartman pored puta ako zelite da se naspavate. S'obzirom da nam posteljina nije zamenjena tokom celog odmora, skidamo carsav na koji smo prosuli sok i spavamo direktno na duseku. Ubi nas neki svrab po celom telu, okreci se, prevrci, nikako. Hocemo da dodjemo kuci i spavamo u nasem krevetu. Jedva cekam 7 sati kada smo zakazali rastanak sa domacinom put pod tockove. Spremamo opremu i cekamo vreme za polazak, kao da krecemo na LeMan. Pre nego sto napustimo ovo mesto, jedan prodavac u malenoj prodavnici zasluzuje pohvale. Uzimamo kesu nekih grickalica, casti nas krem bananama za nekih 2 eur. Covek zna i ima osecaj za turiste, mislim da bi im mnogo bilo bolje ako bi svi radili poput njega. Radnjica se nalazim iznad hotela Kalamper, izmedju dve veca marketa. Za povratak smo se odlucili za drugu trasu. Hocemo da vidimo i taj alternativni pravac sto ce se ispostaviti kao pun pogodak. Na nekoj pumpi tankujemo i krecemo ka Niksicu. Ova trasa preko Durmitora i Zabljaka je prelepa, stime sto nas more ispraca ponovo kisom. Penjemo se na oko 1500m nadmorske visine, posle mora, ovde je 'ladno ko u i bukvalno nema prodavnice, nema pumpe niti bilo cega. Ko ovde krene bez punog tanka jebo je jeza u ledja. Predeli predivni a put dosta brz posle PG ka Niksicu, vozim nesto agresivnije, uglavnom se krecemo od 80 do 100km/h ne dodirujuci puno kocnicu. Ova trasa jeste duza ali je laksa za voznju. Negde na Durmotoru ka Zabljaku srecemo autobus parkiran na jednom vidikovcu. Tu pravimo pauzu i slikamo se dok smo pre toga uzivali u prelepoj priorodi iako smo se bas lepo namrzli. Pita nas vozac autobusa kako nam je na motoru a mi njega pitamo kako uspeva da vozi Kassbohrer Setru kroz planinski put. Kondukterka (valjda) ga prekida u pola reci i hvali ga kako je on momak, momcina as i da je to za njega nista... Mislim kontam ja o cemu se tu radi, dobije po nekada sigurno ))) Turisti iz busa nas gledaju dok neka grupa negoduje zbog klime. Jednima hladno drugima vruce. Zao mi je svih ljudi koji ne putuju motociklom. Sedamo na ''ER5'' i nastavljamo ka granici. Na nekoj od deonica bezuspesno pokusava da nas pretekne Kia Rio koja ne moze da prismrdi Kawi iako smo natovareni. Cinjenica, ali isto tako, ta masina je ''Kawasaki'' i ne moze se zajebavati sa njom olako. Ovaj put preporucujem, jako je interesantan i dobar za motocikliste, put je dobar bez rupa sve do granice. Negde posle serpetina izmedju Durmitora i Zabljaka Jelena kuka za pauzom, stajemo na prvo mesto a to je konoba kod Cara. Imaju i neku finu kucu jako prijateljski nastrojenu. Okoli nista nigde, ni automobila, ni motora, poneka krava... Ulazimo u konobu a unutra tisina. Neka devojka i zena jedu, muz i zena domacini se ukopavaju u mestu. Gledaj ja njih, gledaju oni mene. Scena slicna kao kada kauboj udje u neki saloon pa nastane tisina i pucaju se pogledima. Jelena razbija neprijatnu situaciju pitanjem: -Jel radite? Ovo nije tipican restoran, dobijamo odgovor: -Pa sedite deco da jedete nesto - rece ne krhka zenica. Menija nema, jede se sta trenutno ima. Narucujemo dva caja, hlebac, kajmak i prsutu. Ljudi, ja onako u zivotu nisam jeo. Hleb tek ispecen domaci, mekan sa hrskavom korom koja mirise. Prsuta fenomalna, prava, kajmak u komadima kakav se moze naci samo u ovim predelima i ne lici na onaj kajmak koji mozete kupiti negde u centralnoj Srbiji. Pravimo kao neke sendvice i jedemo. Ne pamtim da sam skoro tako dobro i slatko klopao. Gratis dobijamo i ledene kocke. Inace, cela konoba je neverovatno cista, ljudi tihi i povuceni. Posluzuju nas kao da smo im neki rodjaci a ne putnici koji su eto, slucajno tu naneti putem. U konobi vlada jako lepa energija, zahvaljujemo se na klopi uz komplimente i nastavljamo dalje ka granicnom prelazu Jabuka. Isti prelazimo na lepe oci sto bi rekli, nista boravisna taksa i gluposti, nisu cak ni rampu ispred nas spustili. Hitamo ka Srbiji losim putem i sledecu pauzu pravimo ovde, kod baba Zore. Jedem komplet lepinju prvi put u zivotu. Tu zaticemo Zastavu 101. Nije policijska, ima vojne tablice. Cudim se da ih jos uvek koriste. [/url] Ovde je neki insekt poginuo samo tako Ovo vam je potrosnja od granice sa CG do Mrcajevaca. Nesto ispod 4.5 litra sa onako bas bas lepom voznjom.

Poslednji dan iskoriscavamo za odmor i pripremo se za put, pravimo nekoliko slikica za rastanak sa morem:

Poslednji grad koji cemo obici je Bar. Lucki grad, povezan prugom Beograd-Bar, pomorski sa Italijom. Pominje se jos u 9. veku i dosta starog Bara je sacuvano i prelepo za obici. Imaju prelepu strmu ulicu sa dosta restorana i puno suvenira. Bar kao bar, guzva i masa ljudi od koje se nista ne vidi, bitno je da posetite stari Bar, ovo ostalo ako zakacite. Tu i tamo mogu se videti jugoslovenski simboli istaknuti od mestana. Ljudi vole Tita i Jugoslaviju. Bar je posetio 4 puta, verovatno to ima uticaja kod starijih. Inace, za Bar se vezuje i masakr koji je izvrsila CG vojska 1945. godine nad albancima. Izdvojio bih staru Maslinu koje mozete videti. Jedan mestanin nam kaze da je stara 1000 godina i da to obavezno vidimo. Mislim u sebi, jebo te, jos 1000 godina pa Isus. Kucamo atrakcije u Garminu i nalazimo lokaciju. Mi tamo, kad maslina stara preko 2000 godina )) Najstarije drvo na svetu. Naplacuje se ulaz, 2 eur )))) Gledamo ga s'puta slikamo i palimo dalje.

Nakon kupanja, idemo da posetimo mesto Valdanos. Dobili smo preporuku od nekih albanaca da je tamo super. Sa glavnog puta na potezu Bar - Ulcinj vozi se bar jedno 4km niz put do plaze koji prolazi kroz maslinjake. Ima bas interesantnih stabala, lice kao na drva iz neke zle sume, dobri su za horor filmove. Ima i krava, one brste listove maslina (valjda). Ovde je cisto i nije isfurano. Koliko sam skontao, nema smestaja okolo i najbolje je doci svojim prevozom. Nismo se kupali jer je voda bila puna borovih iglica. Ko hoce da bude na miru sa porodicom, pripali neki rostilj, ovde treba da dodje.

Nakon Ulcinja, ponovo se zezamo oko smestaja. Jelena vristi sto sam ''tockom blizu provalije'' :D Hella maglenke ovo ono. Klinci i ljudi zagledaju bajk, odusevljeni su sto smo dosli ''cak iz Smedereva''. Smatraju to herojskim potezom. Ovi su gotovi, vozice motor. Dok smo klopali iza zida kaze neko od prolaznika: Vidi ga ovaj, dosao je cak iz Smedereva. Auuuuu, mora da je iz Vranova! Vranovo je selo blizu Smedereva, zasto bas Vranova pojma nemam. Uglavnom, nakon toga Jelena me zajebava celo letovanje da sve sto mi se desava jesto to sto sam iz Vranova. Tu i tamo nekoga pita za koliko smo stigli ali najinteresantnija su dva crnogorca masn: Auuu brate djesi ti dosao cak odje sa taj motor! Ja sam ti nekad vozio Zefira, bio ko metak! Vidji ima i navigacije 'leba ti. Njegov drugar gleda "Kawu'' i cuti svo vreme da bi na kraju konstantovao: Ja da imam motor ja ne bi bio odje, nikada me ne bi vidjeli :D :D Ja sam kao i uvek ponosan na svoj ''Kawasaki'', ipak je ta masina odraz moje licnosti i vaspitanja, volim motocikle i svaki ce imati poseban tretman kao clan porodice. Umalo da zaboravim, vozio sam motor u sortsu i FILE papucama

Nakon toga idemo ka Ulcinju, hocemo da vidimo taj grad i probamo peskovitu plazu. Ulcinj je bio pravo iznenadjenje za nas i tu smo proveri jako interesantan dan. Bili smo na Velikoj plazi odakle nas je oterala kisa te smo krenuli ka centru. Jako lep grad sa prijatnom atmosferom. Ima puno sopova, restorana, bolje reci za svakoga po nesto. Apsolutno lezerno, kazu da se poslednja kradja automobila desila 1986. godine. Da li je anegdota ili ne, ne znam. Ja se osecam prijatno. Grad ima dugacku istoriju i to se vidi. Obavezno posetite tvrdjavu i nastavite do Ade Bojane na koju mi nazalost nismo otisli. Stanovnistvo je uglavnom albansko. Ako vam ne smeta, letujte tamo i posetite grad. Necete imati problema, generalno su usluzni i vode racuna o turistima. Ulcinj inace vazi za lekovito mesto, pogotovo za ljude koji pate od astme i ostalih respiratornih bolesti. Ovo je neki kafe/restoran gde smo svratili na klopu. Vlasnici su naravno albanci. Cisto je, uredno i usluga je dobra. Narucujem Jeleni lignje na zaru a sebi punjenu pljedzu, Coca Colu i masline. Sve to nekih 15ak eura, klopa fanstasticna i do sada najbolja na letovanju. Plaze su zanimljive, peskovite. Beskrajan plicak. Znao sam da ima neka fora sa time sto nam je neko od mestana i ispricao. Desava se da kada su talasi, ispod mora se pojavi zivi pesak. Samo utone noga i gotovo. Nije pravilo gde ce se desiti. Da li je istina ne znam, ali ne sumnjam da nije istina. Sve u svemu drugi svet u odnosu na druge delove primorja.

Ima i interesantnih vozila: Ovo je najveca krsina koja sam video i ne kontam kako ga nije sramota da se ovime vozi. Kompletno urnisan motor, ram izlupan i varen, plastike razvaljene, nema prednji disk :S Ovaj VW T2 je bio apsolutna atrakcija i vise ljudi ga je slikalo nego Merca SL63 AMG koji je bio parkiran pored hotela. Ovo su krofnice, americke kao. Jebo te, isprzi krofnu veliku, normalnu i to prodaj. Ovo je meni bezveze, Jelena kupila jer se decko koji prodaje muci i stalno pesaci plazom... Ovo je uticaj televizije, bitno mi je da me ne sprzi sunce jer mi glava izgore. Sto je jednom coveku djubre drugom je blago ))) Pazim na svoju masinu, uvek.

Posle jedne vecernje setnje, odlucismo se da sednemo u restoran ''Deus'' i pojedemo pizzu. Narucujemo veliku pizzu i dobijamo ovo: Sta je ovo Sunce ti? Cetiri lista prsute, pavlaka i nesto kao - ne znam. To kosta 7 eur. Ovaj prokleti kukuruz kuvani kosta 1 eur. Ne bih ga nikada kupio da sam video cenu. Generalno cene su im nenormalne, Sveps je 2 eur (240 dinara???) pljedza upitna 2.5 eur, pica velika satro 7 eur, velika kesa kokica 2 eur??? Mozda nekome nije puno i moze reci pa jebi ga na odmoru sam ali ja jok. Razocaran sam cenama i mislim da je bacanje para. Voce je takodje skupo, 3 eur kutijica malina. Najjeftinije je pisanje, to je 50 centi u javnom WC-u. Hrana generalno po restoranima, nikakva i u malim porcijama. Mogu misliti kako se proveo neko sa decom tj. porodica. Ne mogu bez 20 eur da izadju na plazu. Sve to mi je ostavilo nekako los utisak, vacaroski. Shvatam da cene ne mogu biti kao kod mene u komsiliku ali definitivno crnogorci preteruju. Po prodavnicama su 95% nasi proizvodi. Ako popricate sa jos nekima koji su dosli, vecina deli misljenje i pitanje koliko ce se turista vratiti naredne godine. Srecom, mi smo dosli motociklom i imamo tu slobodu da obidjemo i druga mesta. Da smo morali svih 9 dana biti tu, verovatno bih sa stene skocio od dosade. Idemo do Utjehe, mesto udaljenih par kilometara ka Ulcinju: Neko od bajkera mi je preporucio ovo mesto i ako zaista zelite pravi odmor, Utjeha je pravo mesto. Mala plaza, malo ljudi, cista plaza i bas bas cista voda. Ovde mi je bilo jako prijatno i naucio sam da plivam. Za tri dana sam postao kao ajkula, kao zatreba sibam kao torpedo. Salim se naravno, odrzavam se u vodi i to je sve. Ne usudjujem se da plivam daleko. Usluga je takodje bolja, mada je lezaljka 10 eur :O Bar dobijes neko voce pa se tesis ali ajde, lepo nam je pa zaboravim na cenu... U pozadini svira dobra deep house muzika za razliku od drugih mesta gde siba srpski turbo folk. Momak koji radi na plazi je okej takodje za razliku od onog u Dobrim Vodama. Naplacuje lezaljke kao kauboj. LEZALJKE! Placa se. Daj sitno... Iritantno i skroz bezveze, neka upise kurs turizma i neke trgovine. Svakako, ako hocete bas odmor, moja preporuka za Utjehu. Neki klinci gnjure i vade jezeve. Zasto ti jezevi postoje i koja im je svrha, sprdam se sa Jelenom. Eto svrha je da ih ti zgazis na letovanju :D Tu i tamo ima nekih debelih penzionera koji moraju ovako. Kada ih udari talas teturaju se po plicaku. Ko zna kakav cu ja biti kada omatorim ali ovi me podsecaju na morzeve. Moram da napomenem da se tu nalazi i kamp Oliva. Ko hoce da kampuje ovo mu je super mesto, pogotovo zbog kristalne vode. http://oliva.co.me/kamp-en.htm Posle kupanjca i na kraju dana: Krakat covek kada se uspava na lezajci, zagore mu noge. Ko me sisa kad sam dosao iz Smedereva i pojma nemam. U apartmanu listamo kanali i svi islamski: Sta je ovo, nema bre sta da se gleda. Okej postujam ja drugu veru i kulturu ali ovo mi nije interesantno. Gasi TV i ajd u setnju. Setkamo se opet po Dobrim Vodama do hotela Ruza Vjetrova. Tu je sve full i vidi se da je za neke sa dubljim dzepom. Interesantno je da se na tom mestu ukrstaju razni vetrovi (navodno 32) i da je izuzetno zdravo za boraviti. Tu se do 20:30 placa ulaz od 10 eura. Slucajno smo nahvatali neku decju predstavu, neka konjska glava, sta ti ja znam. Deca vole...

Narednih dana istrazujemo Dobre Vode i nazalost sve smo obisli za jedan dan, uzivajte u slikama. Ovu Hondicu voze neki dedica poljak i na njome obilazi mesta. Predpostavljam da je dovezao u gepeku.

Mesto se zove Dobre Vode, a Jelena kao detence istrazuje obalu: Mesto je veoma malo i reklamira se kao takvo. Malo lepo mesto za odmor sa porodicom. Istina mesto je malo i nema se sta videti sem plaze, nekoliko restorana i to je to. Nocnog zivota nema pa ko to voli, mora da ga potrazi u Ulcinju ili Baru. Meni se licno nije svidelo jer cak i u predsezoni je bio solidan broj ljudi, verujem da se na onolikom mestu u jeku sezone penju jedni drugima na glavu. Plaza je kamenita kao i ulaz u more. Jako je nezgodno za neplivace jer ce izubijati noge po kamenju. Savetujem kupovinu onih morskih patika kako ih zovem. Kako zbog kamenja tako i zbog stakla koje sam povremeno nalazio. Ogladneli od puta, svracamo u restoran ''Plavi Jadran'' gde narucujemo dva hamburgera. Ovo lici na hamburger i to je sve. Ima neke primese na ribu, lepinja suva, meso upitno... Gladan sam pa ga proteroh nekako kroz digestivni trakt. Usluga u restoranu ocajna. Imaju vestacku ljubaznost i jako traljavo ocenjuju ljude i tako ih usluzuju. Covek ima nekakvo interno culo za osecaje i energiju, tamo sam u grudima osetio da mi nista ne prija. Jelena narucuje obicnu vodu, fukarski nam uvaljuju bocicu ''Rose''. Placamo racun i idemo, vise necemo svratiti ni u kom slucaju. Plaza, kao sto rekoh kamenita i prljava. Lezaljke kostaju 7 eur, koliko i smestaj... Stipsa ili ne, mislim da je to puno. Postoji i deo plaze koji je besplatan ali ume da bude guzva, pogotovo u sezoni. Lezati tamo na pikavcima, cepovima od flasa, gde se po koja folija od necega zalepi za telo namazano kremom za suncanje nije bas lepo. Pogotovo kada duva jaci vetar. Probali smo jedan dan i zaista nije to to, pogotovo da nas preskacu i zaobilaze kao kerove na plocniku.

Posle kanjona, vec iznjakani stizemo u PG. Zaobilazim centar i idemo ka primorju. Moram priznati da sam se umorio ali vozim i dalje bez vecih problema. Jeleni je vec puno, ovo joj je prva veca tura i vidim da se premesta i ispruza noge sa fuzastera. To je sto je, mora da izdrzi jos malo i ponosan sam na nju sto se bori sa svime. Nije lako putovati na motoru i ona sada to dobro zna. Kawasaki za to vreme samo brunda. Dva cilindra rade bez greske, 1-2-1-2-1-2 taktovi samo pucaju. Jebi ga, nije najbrzi motor na svetu, ima lepsih i boljih, komfornijih ali ovaj je moj i bez greske me slusa. Sta ces, shvati ga tako, gradski motor u touring borbenom zadatku, kontam koliko moze i tako ga vozim i tretiram. Potrosnja nam se krece oko 4.5 litara sa tri kofera i nas dvoje, zadovoljan sam. Vozimo se i dalje, od primorja jos uvek ni traga, mada pratim elevaciju na Garminu i citam kako se spusta a kada dodjemo blizu 0, tu je moreee. Stizemo do tunela Sozina, placamo putarinu od 1 eur i nastavljamo dalje ka Baru. Tunel je dugacak oko 4km i zaista je impozantan. Skracuje put i ne treba ga zaobici, licno ga nisam shvatio kao rizicnog. Picimo kroz njega oko 80km/h, na trenutke dizem i na oko 110km/h cisto ono, da brunda malo Kako se primicemo moru tako je sve toplije i sunce nam obajsava kacige. Ne smeta nam i vec umorni idemo ka destinaciji, otprilike na 480km smo od kuce. U jednom trenutku kako idemo ka Sutomoru izmedju dve planine ukazuje se plavi Jadran i horizont. Obuzaju me emocije, zatvaram gas i gledam... Dosao je i taj trenutak posle toliko godina, ali ovaj put na svom motociklu i verenicom pozadi. Znam da sam na pravom putu tockom i zivotom... Jelena ne reaguje uopste, sprzena je od voznje, rukavicom joj lupam o kacigu i pokazujem prstom u pravcu mora. Nije ga prepoznala, mislila da je nebo. Kawasaki vec usporava, automobil iznad nas ablenduje, kratim ga cak u tri nize, otvaram gas nesto agresivnije ka Sutomoru posle kojeg cemo pikirati mesto. Resili smo da to budu Dobre Vode. Zasto nemam pojma, jednostavno smo krenuli u tom pravcu. Vozimo se uz magistralu i sve nam je interesantno. Jelena se budi i kaze kako se sva ova voznja isplati i dobija ponovo energiju. Vidim da vise ne moze i da ne bi izdrzala jos kilometara, stajemo u Dobre Vode i spustamo se full natovareni u moto opremi do plaze. Ja bih mogao jos da vozim ali ona je stigla do limita. Ja bih trazio smestaj nesto podrobnije ali zbog Jelene odlucujem da nahvatamo prvi koji lici na nesto. Smestaja ima zaista puno i svakakvog. Gostiju nema bas puno, slobodno se cenkajte. Odmah pored plaze, pitamo nekog coveka ima li sobe. -Kako da ne... Samo izvolite. Izgovara pomalo cudno. Licno, nisam izbirljiv, spavao sam na patosima, dvosedima, trosedima, ugaonim garniturama, kolima... Saljem Jelenu, kazem joj, ako ti se svidja uzimaj. Hocu da joj skratim muku i pustim je da odmori. Posle par minuta izlazi i kaze da je okej sve, ja pristupam dogovoru oko cene uspesno, otkacinjem kofere i smestamo se. Svlacim moto opremu, oblacim letnju opremu i izlazim da ispregledam ''Kawasakija''. Prljav, hiljadu insekata po njemu, pucka od toplote i mirise na pravi motocikl, gume vrele, lanac masta od Scottoilera... Ponosan sam na svoj bajk i lupam ga rukom po tanku koji proizvodu zvuk metalnog bureta. Motocikl u svoj najiskrenijem i izvornom obliku.

To sa busenjem guma je cudno. Kupim nov set guma, za par dana izbusim prednju gumu. Krenem na more, izbusim zadnju. Izmedju toga nista )) Lose je sto nismo mogli da se zadrzavamo na Zlatiboru. U jednom trenutku ulazim brze i lose pozicioniran u krivini i idem ka bankini. Apsolutno moja greska. Pustam obe kocnice, skrecem pogled sa bankine u levo gledajuci izlaz iz krivine, Kawasaki se naginje, naginje i VOALA dobrom reakcijom sprecavam sranje. Za takve korekcije (pod uslovom da bas ne idete brzo) uvek postoji toliko rezerve da se koriguje greska. Samo pogled ka izlazu i dobra kontrola gasa. Nastavljamo dalje a neko je gledan i hoce opet pauzu. Prva kafana ''U Suton'' biva nas privremeni kutak za odmor. Nista posebno, vise je za napijanje i tracarenje nego za klopu. Narucujem cevape sa kajmakom, Jelena nece, ona bi samo nesto toplo da se zagreje. Ona uvek tako kaze a kada stigne klopa, strpka moje. Interesantni smo ljudima iz kafane, ispituju nas odakle smo, gde idemo i tak'... Motorom na more, heejj nije mala stvar iako nama bajkerima to deluje laganeze i uzivanje. Mnogi se ne bi usudili. Nastavljamo dalje ka granicnom prelazu, ohladjeni kao u poznu jesen. Vozimo i dalje laganeze prateci uputstva sa ''Garmina'' i znakova na putu. Jeleni je sada jasno zasto sve to sto imamo na motoru ima smisla i zasto je potrebno. Ubrzo stizemo pred granicni prelaz sa nase strane. Nema puno guzve niti puno peripatije. Dajemo pasose, teraju nas da skinemo kacige radi identifikacije i krecemo ka prelazu s' crnogorske strane. Prijatno sam iznenadjen, prolazimo kao na kasi u ''Tempu''. Nista skidanje kaciga, ispitavanja, dobismo pecate i zelje za srecan put. Ja i dalje vozim sporo jer nas prati kisa, kolovoz je klizav a put i vise nego opasan sve do primorja. Sa desne strane stene, sa leve provalija. Postujem ozbiljnost trase, vozim lagano bez rizika i razgledam. Nemamo mesta za stajanje, kisa je, te smo u ovom delu bas kratki sa slikama. Na oko 300km smo od kuce, deluje da smo blizu ali jos uvek ima podebelo da se vozi i to kroz jako tesku deonicu. Jelena me stalno zapitkuje kada stizemo u kanjon. Kanjon se smatra veoma opasnim i poprilicno satanizovanim mestom. Stizemo u isti i ja sam odusevljen lepotom koju postujem i vozim strogo po propisima. Krenuli smo ovim putem pre svega iz zelje da ga iskusim i zaista je put koji iziskuje strahopostovanje. Na sve strane su znakovi upozorenja kao i table ''Vozi oprezno''. Sam po sebi i sa svojim motorom i kanjonom nemam nikakvih problema. No, to su bukvalno idioti od ljudi i manijaci koji su najveca pretnja i opasnost. Ovde se poprilicno umaram prateci iza i ispred sebe jer moram nas sacuvati od idiota. Ljudi mnogo rizikuju za minimalne prednosti, bukvalno za pet do deset metara niti drze propisno rastojanje koje ovde mora da bude bar 20ak metara. Vise puta nas preticu, ulecu u makaze i tu imamo situacije kakve se nisu desavale tokom celog puta. Rizikuju ljudi sa svacim a moram da izdvojim posebnog idiota sa Golfom MK2 1.6D. Covek sa drtinom pretice kolonu, stize do poslednjeg auta VW Polo kog ne moze da pretekne. Celu situaciju pratim u retrovizoru i gledam kako kreten u Golfu cima volan ka Polo-u, valjda ga da ga plasi kako bi ga ovaj pustio. Ne verujem sta vidim, od kud zna kako ce vozac u Polo-u regovati? Srecom mi smo nesto ispred kolone, Golf stize do nas, njegovo krilo nam je skoro u bocnom koferu gde manijak vreba priliku da nas pretekne. Sklanjam se desno i pustam ga da ode. Zivog bi mu glavu izlupao u beton. Upravo takvi su uzrok nesreca, samo idiotizam. No uprkos svemu uzivamo u lepotama kanjona i pravim pis pauzu negde u nekom delu. Sva mesta za stajanje su u suprotnoj traci preko puno linije, ne guram se bas i nije nam oglavu da remetimo tok saobracaja zarad slika.

Na pauzi Jelena govori o tome, kako sam u pravu za moto cizme. Definitivno u narednom periodu moramo da investiramo u dooobruu moto obucu. Definitivno kada se vozi daleko od kuce, neophodna je full oprema, bukvalno. Nema kompromisa. Pod utiskom smo loseg vremena, negde smo procitali da je svega 14c. Gledajuci mapu, deluje kao da smo na pola puta, ali tek sada pocinje ozbiljna voznja i krecu prvi problemi... Na usponu za Zlatibor osecam da se "Kawa'' jako jako lose ponasa u krivini. Uvija se i vuce me van puta. Kolovoz los ali znam da to nije uzrok, Jelena sedi mirno, nema diskusije samo je jedna stvar pitanju... Stajemo odmah na pumpi koja je bila tu k'o porucena. Jelena silazi i kazem joj, gledaj zadnju gumu ima li nesto u njoj! Micem nogama motoric... Cek' cek ima nesto - kaze Jelena. Jaoooo vidi probusili smo gumu. Kroz kacigu joj vidim u ocima da je zabrinuta, ona vec misli kako nam je propalo putovanje i da moramo zvati nekog da nas pokupi... Ja sam mrtav ladan, guram ''Kawu'' do kompresora i pumpam na 2.8. Jelena i dalje stoji zabrinuta. Sedaj, palimo. Problematika je ta sto, prvi vulkanizer je tek u Kokinom Brodu, jutro je i nedelja... Ja naravno nisam poneo sprej niti set za cepovanje. Zbog kise i probusene gume ne stajemo nigde niti ista slikamo. Bitno je naci vulkanizera. Stizemo u Kokin Brod, nalazim radnju ali vulkanizera nigde. Neki cica koji ga zna kaze, ma on je otisao negde, dolazi tek oko 16h pa ga vi sacekajte Zaista mudar covek. Odmah tu na nekih 100 metara vidim parking i garazu nekog autoprevoznika. Nekoliko slepera, kontam da imaju kompresor. Ljubazno pitam portira i objasnjavam sta nam treba, bez ikakvih problema nam otvara garazu, ukljucuje kompresor te problem resavamo privremeno i nastavljamo ka Novoj Varosi u nadi da cemo tamo naci nekog vulkanizera. Tu nailazimo na prvog vulkanizera koji zacudo radi. Radnja mu je manja nego moje kupatilo i na nekoj je strmini. Kako tu radi, pojma nemam. To je sto je izbora nema. -Dobro jutro! Mozes li da nam cepujes gumu? Dobijamo potvrdan ugovor i momak zavrsava posao za nekoliko minuta. Jelena gleda u proces cepovanja i nije joj jasno zasto covek nabija siljak u gumu. Zensko, sta ces :)To nas kosta 300 dinara. Nebitno skroz, bitno je da smo resili problem. Pravimo par slika, zahvaljujemo se i krecemo dalje kao Prijepolju i dalje ka granicnom prelazu Brodarevo.

Nakon te kratke pauze nastavljamo ka Uzicu i Zlatiboru. Ceo put vozimo po ogranicenju i uprkos tome sto nema saobracaja, ne idemo brzo zbog mokrog kolovoza. Manjka mi onaj osecaj sigurnosti i dok je tako, vozim sporim tempom bez naglo izvedenih radnji. Ljudi se obicno hvale da su stigli za X sati, ja na te price ne padam. Kada stignemo stigli smo, bitno je da dodjemo svo troje u celini. Povremeno razmisljam o odgovornosti koju imam vozeci voljenu osobu kroz najopasnije deonice u Srbiji i koliko ona ima volje i sigurnosti da se upusti u tu pricu. Pogotovo na motociklu tipa ER5 koji je prava pravcata gvozdjurija. Sirov motocikl ali ipak onaj pravi, izvorni. Dva tocka, rezervoar, sediste okrugli far i to je to. Pravi motociklizam, nista fensi i uljuskano. Skala koja pada ka crvenom upozorava me da je vreme za tankovanje, tek tamo negde pre Uzica. Iskreno, pojma nemam gde smo stali. Smrzli smo se i bole nas noge, vreme je za topli napitak i malo opruzanja na nekoj pumpi. Jelena pije neku toplu kafu a ja uzimam ''Guaranu''.

Krecemo ovo rutom: Teorijski to izgleda dobro. Kontam, dobar je taj deo oko Arandjelovca. Jeste ali kada ides sam, bez prtljaga. Taj potez Mladenovac - Topola - Rudnik je zaista lep ali put je katastrofa. Krecemo se dosta sporo, noc je... Tu i tamo pobodemo neku rupu koja se bas oseti s'obzirom da zadnje vesanje ne moze bas najbolje da se izbori sa svom tezinom. Mislim u sebi, Aleksandre magarce bez mozga u 21. veku pored ''Google Map'' i ''Garmina'' na upravljacu isplaniras ovakvu rutu... Jelena cuti pozadi, konta da sam se unervozio ali to je sto je, teraj sada... Sta savetujem? Planirajte rutu po tome kakav je put, kakav motocikl vozite a ne po tome sta je po kilometrazi krace jer to ne znaci da je brze. U svakom slucaju, bez nervoze i panike s'obe strane. Trebao sam da ga spicim preko Kragujevca autoputem pa odatle do Cacka. Jeste dalje ali mogao sam bez problema voziti 100-120km/h u sestoj ... Zaista je bitno sacuvati vozilo kojim putujete i stedeti maksimalno svoje energije koju sam vec naceo kidajuci se po Topoli i Rudniku. U jednom trenutku Jelena mi cuka po kacigi, usporavam i otvaram vizir: -Jesi li ti siguran da je ovo put za more? Zar ne bi trebao da bude kao neki veci, magistralni put? Ma jeste, ovo je po printu koji sam istampao kuci i nagurao u tank torbu a i ''Garmin'' tako pokazuje. Samo da se dokopamo Cacka posle ce to ici brze. Nazalost to traje, mrak je, los put a i pocinje kisa a mi putujemo brzinom nekom, sto bi rekao moj ujak: ''Jel ste krenuli motorom ili terate kobilu do tamo''? Drndamo se kroz Rudnik i Majdan kad odjendaput sa tog puta iz sume izlazimo na raskrnicu sa magistralnim putem picimo na Ibarsku. Jaoooo kao da sam video ne znam sta. Vraca mi se pozitivna energija i osecam se lakse. Rano ujutro, nedelja, ubrzavam nesto agresivnije i vozimo oko 120km/h u sestoj. Prija nam, masini takodje dok ''Garmin'' pokazuje kako kilometaraza brzo opada do destiancije. Kisa nas prati ceo put i hladno nam je. Komentarisemo kako bi bilo bolje da sam poneo zimsku varijantu moto opreme ali ajde, mi smo kao krenuli na letovanje? Vodu sa vizira brisem rukavacima. Held ima usiven mini brisac na kaziprstu koji fantasticno brise vodu. Bas sam se odusevio Nakon Cacka vozimo se uz Zapadnu Moravu, pored manastira Vavedenje, Preobrazenje i bar jos nekoliko zaboravio sam. Mozda cemo svratiti nekom drugom prilikom. Tu pravimo prvu pauzu jer nas je prethodna deonica puta posteno namucila. Kisa i dalje ne odustaje ali nismo od secera. Moja oprema i Jelenina fantasticno radi posao i uglavnom nosimo koznu kombinaciju. Opremu redovno mazemo balzamom sa pcelinjim voskom tako da se sva kisa sliva sa nas. A ''Kawasaki''? Samo fercera, hladno-toplo-mokro-suvo nista mu ne smeta.

Otvaram Jeleni dva bocna Givija da spakuje dok ja kao igram ''World of tanks''. Ljubavi, dodji da vidis sta cemo da ponesemo. Udjem u sobu i gledam. Gledam opet... Komentarisem: Pa ne idemo kolima, gde cemo ovoliko stvari? Cak i da stanu, ne moramo bespotrebno opterecivati motor. Gledaj sad, perfomance packing: Ovo ti ne treba, ni ovo, ni ovo, meni ovo ne treba, niti ovo, bam bum resim situaciju ocas posla. Sada ces videti kako moze i kako mora Tast i tasta bezuspesno pokusavaju da nas ubede da idemo autobusom na more. To je kao bezbednije... Mozda i jeste, ali gde je tu car, gde je zivot, gde je iskustvo, dozivljaj, izazov? Uostalom, ja vise sebi verujem i ''Kawasakiju'' nego nekom liku koji vozi bus. Moji opravdaju ali cale prvo mora da mi isprica savete, kako da vozim, kako da se ponasam... Prpa im je kontam, pravim se da slusam i uvazavam. -Gde cete, kojim putem? Pita cale... Odgovaram: -Idemo kroz kanjon pa cemo videti posle PG gde cemo se stacionarati. Odmah krecu predavanja, kako je to opasno kako ima alternativnog puta, bla bla bla... Cale se bezuspesno trudi da me odgovori od te trase, ja zelim bas tuda. Hocu da vidim kanjon, radoznao sam i osecam izazov. Za to vreme, Jelene pakuje stvari i cuti. Mozda bi druge kokadale i pravile dodatnu zbrku, no ona samo slusa i cuti, Znam da je to zato sto mi veruje i zbog toga mi je drago. Konacno, sve je spremno. Ostalo je samo prespavati i krenuti na putesestvije. Od toga naravno nema nista. Okrecem se po krevetu, preturam, mislim na put... Ja vec vozim i tamo sam. Obozavam tu euforiju pred put. Alarm na telefonu se ubrzo oglasava, oblacim svoj kozni kombinezon, izlazim iz kuce i prilazim vec spremnom ''Kawasakiju'' i cekam Jelenu. Dok navlaci rukavice, tipkam u naviju rutu i potvrdjujem, ~550km do odredista. Smestamo se u sedlo, sutiram petom copku ka nazad, kontakt na "ON'', killswitch na ''ON'', starter pritiskam na sekundu, dvocilindras se budi i neravnomernim ler gasom kazuje da je jos spava ali obecava da ce kroz 15-ak minuta biti sasvim spreman za putestvije. Izlazimo iz ulice i laganim gasom krecemo ka moru, ka ispunjenju zelja, ne sluteci u sta se upustamo... Nastavak sutra...