Piše u Wilbersovom uputstvu da je moguće da amortizer neće biti identičnih dimenzija. Nije mi neki problem da ga dignem na centralni, realno je razlika možda 1 ili 2 cm u razmaku između točka i puta.

Svaki drugi post u temi je moja zamena guma Pa da ispoštujem tradiciju, a i da ostane zabeleženo

Neću da otvaram temu u "Prodajem" za džabe. Zamenio sam gume. Jedan set starih hoću da ostavim u rezervi za slučaj neke nužde, ali mi je drugi višak. Ne znam da li su nekome upotrebljive da premosti. Ako jesu, bilo koji od ova dva kompleta poklanjam. Drugi ću zadržati verovatno do marta kojim tempom trošim gume. Jedan set je Metzeler Roadtec 02. Njih sam sada zamenio. Drugi je Michelin Road 6 GT - umesto njih sam stavio Metzelere. Oba seta su u dimenzijama 180/55 i 120/70 17 Mišelinke su prešle oko 10500 a Metzeleri oko 8500 Ni jedna nije bušena ni krpljena. Nemam predstavu da li bi ikome uopšte bile upotrebljive, ali mogu da ponudim pre nego što bacim.

Nije, 340€

Germany. Piše na zadnjoj slici, mada nije baš najčitkije.

Mislim da su ovo jedine preostale koje sam želeo da probam. Sledeće ću verovatno ponavljati neke od ranijih.

Da li on, da li ja... Ali je ovo rezultat.

Metzeler Roadtec 02 Pisao sam u ovoj temi o njima negde oko 50. strane

Izdržale oko 8400. Malo više nego što sam očekivao, mada je bilo i jedno 1000km autoputa ukupno.

Izgleda da će model za sledeću godinu dobiti neke ozbiljnije izmene

Ja što se mapa tiče koristim samo Waze. Pre svega zbog radara i patrola. Relive radi svoje u pozadini. Majice je svojevremeno štampala neka online prodavnica, verujem da i dalje mogu da se nađu, samo proguglaj.

Sve snima sam Relive. Uhvatio je i brzinu sa Željave, ali je problem kod Honde što im cajgeri uvek lažu. Tih 198 je bilo realnih oko 185, pa nije ostalo kao najveća brzina pošto sam kasnije vozio nešto brže na autoputu. Blokovi, naravno. Ovo je današnja plažna majica

U snimcima iz putopisa koji sam okačio u prošli ponedeljak imaš dosta snimaka Neom. U prvom snimku jedna od prvih scena gde krećem iz garaža. U drugom snimak sa Krke i bar jedan sa jadranske. U trećem snimci sa Željave. Mogu da ti pošaljem još snimaka

Hvala puno Dragane, Cilj mi je bio da iskoristim tehničku opremljenost da napravim nešto drugačiji koncept. Koliko je moguće na ovoj platformi. Drago mi je da nisam u potpunosti promašio temu.

Sasvim realno, ovo je bila njegova priča

Ova pesma je jako bitna za shvatanje konteksta putopisa, a bez nje će napisano delovati kao da me je uzela šizofrenija, pa preporučujem kao pozadinu. A za sve je kriv moj ortak Zole, to moram da kažem. Tog dana doneo je žurnal sa čudesnim pejsažem… – Ajmo mi u Istru, rek’o je, tamo žive vile. – Ma, daleko je… Al’ kad već žive, same su krive… I, eto nas. Tako je pevao Balašević. Mene nažalost nije naveo na put ni jedan prijatelj već niz okolnosti koje mi čine život vrlo stresnim zadnjih meseci. Kao posledicu istih sam i godišnji odmor pomerio za oktobar. Rezervisali smo more od 1. pa u dogovoru sa mojom dragom odlučujem da se osamim pre mora. Iako bih bio srećniji da idemo zajedno, verovatno bi me udavila sa zadnjeg sedišta već prvog dana. Nije utrenirana, a ni zainteresovana za toliko sedenja na motoru. Naravno sa strepnjom, ali svesna da ceo život putujem sam, se pozdravljamo u petak i oko podneva krećem put Čapljine gde sam planirao da prespavam. Nema se vremena za bacanje, hvatam autoput do Šapca pa nastavljam ka Loznici pa Zvorniku i eto je Bosna. Šteta je što je u ovom putopisu Bosna u drugom planu. Put od Caparde do Šekovića nisam nikada ranije vozio a sjajan je. Prolazim kroz prelepe predele ka Sarajevu, pa onda hvatam autoput ka Mostaru a onda kod Konjica ulazim u spektakularnu dolinu Neretve, nestvarno azurne boje. Uživam. Baš. Vreme je prelepo, put je na momente opterećen ali je priroda je spektakularna. Posle Mostara nastavljam uz Neretvu i stižem do Čapljine. Večeram, gutam diklofen, kopiram karticu sa 360 kamere na kompjuter i ležem. Rezime prvog dana – 440km i 6:17h bruto puta. Budim se pre 6:30. Doručkujem, oblačim se i krećem put mora i Jadranske magistrale. Ovo je Čapljina ujutru: Pandurka sa Hrvatske strane zaključuje da sam ja idealan kandidat da mi postavi sva pitanja na svetu, pa gubim jedno 5 minuta objašnjavajući šta je mene ustvari dovelo tog jutra na njen granični prelaz. Izlazim na more kod Ploča i kreće miris mladosti koji me je pratio sve do Splita. Jadranska magistrala od starta kreće da pokazuje svoje lepo lice. Kvalitet asfalta je odličan, vreme je relativno toplo i vedro pa držim neki optimalno-brz tempo vožnje. U jednom momentu me sustiže grupa starijih Austrijanaca na 3 GS-a i jednoj Super Temeri. Propuštam ih i priključujem se kao 5. u grupi. Zajedno vozimo duže od 100km. Zovu me da sednem sa njima na kafu u Primošten, ali kulturno odbijam. Uskoro će biti jasno zašto. Kod Šibenika se penjem na autoput da presečem do Zadra, pravim kratku pauzu na odmorištu Krka a onda kreće pakao. Radar vremenske prognoze je pokazivao da će vrlo zajebana oluja biti upravo na delu između Šibenika i Zadra. Poranio sam u nadi da ću uspeti da izbegnem ali avaj... Oluja je bila takva da su vozači automobila vozili uz upaljena sva 4 migavca, a interaktivne table iznad puta su ograničavale brzinu na 40. Kasnije se ispostavilo da je ova oluja napravila ozbiljne poplave u Dalmaciji, tako da je definitivno dobro da sam odbio kafu. Prolazim bez stajanja, isključujem se kod Zadra, sipam gorivo u Starigradu, dovodim opremu u red i krećem. Starigrad, Karlobag, Senj... Ludilo od puta. Ne znam da li više uživam u vožnji ili u pogledu. Meni lično je deo od Starigrada do Karlobaga lepši nego deo od Karlobaga do Senja, ali se ne bih žalio bilo koji da vozim svaki dan. Mogao bih ceo snimak u 360° da okačim, pa i dalje ne bi dočarao ni delić osećaja. U svih ovih nekoliko stotina kilometara ne postoji ni jedan problem. Ne postoji ništa osim sledeće krivine iza koje ide novi magični pogled na Jadran. Kod Crikvenice se naglo menja priroda sa severnim krajem Velebita i postaje pitomija. Vidi se da se približavam Istri. Informatičarski vic: Kako se zove planina 8 puta veća od Velebita? Velebajt. Neću više, obećavam. Rijeka... U zemlju vila kreneš vozom, a stigneš vlakom… Pred jutro omami te vazduh smućkan sa zrakom. Ja sam u Istru stigao Hondom. Poslednji put sam bio kod Hrvatske Istre 2008. ili 9. godine zbog trke na Grobniku. Nažalost kada se ide zbog učešća u trci bilo gde, to je više službeni put nego uživanje. Osim što se naradiš više za taj vikend nego na prosečnom službenom putu. Digresiram ali naglas žalim što nisam bolje koristio neke situacije iz mladosti. Prolazim Rijeku, nastavljam dublje u zemlju vila. Upijam svaki metar puta, svaki miris koji me vraća u detinjstvo, uživam u svakoj krivini koju sa zadovoljstvom prolazim... sveeee. https://media.tenor.com/AW6kUWhzxGwAAAAM/sveeee-zemunac.gif Pod Ćićarijom ugledaš Buzet i tom si slikom prosto obuzet… Al’ tad maestral pirne dolinom reke Mirne. Negde od Tarske vale, od obale… Niz prugu grenadiri borovi, da l’ su kažuni ili dvorovi? Kao da stiže glavom car u Kanfanar. Nažalost, nisam mogao da uklopim put dublje u Istru. Stižem u Mošćeničku Dragu – malo, ušuškano mesto, daleko od svega. Upravo ono što mi treba. Istra je naša! L’Istria è nostra! Važi, al’ momentalno moja je i vozdra! Smeštam se, presvlačim, pa idem da večeram i prošetam. Osamdesete su bile tako davno, u nekom davno nestalom životu. Da se razumemo, taj život nije prošao već je nestao... A opet se sa svakim udahom osećam ponovo kao dete. Istina, sa svakim pokretom koji napravim me leđa podsećaju na kalendar. Ne loži se matora konjino. Sedam na terasu u položaj koji će mi dozvoliti da nastavim da maštam. Otvaram pivo, što je improvizacija pošto osamdesetih naravno nisam pio, zatvaram oči i lagano se gasim... I put do raja, svejedno umori… I brzi voz na kraju uspori… Laku noć. Rezime 2. dana – 533km i 9:16h bruto. Budim se u 6:30. Istra je bila cilj što znači da je današnji dan usmeren na istok. Planirano je da ovaj treći dan bude najintenzivniji. Te letnje ljubavi mu dođu suvenir na kraju, k’o trag bikinija na koži otprilike traju… Uz onaj feral u Savudriji osvanuo sam nešto mudriji. Ma, super mi je sve to, po curica za leto, vreme na revers uzeto. Al’ moram ovde onu dovesti uz koju ću sva leta provesti, neka u dobru, neka u zlu ali uz nju. Ovako je jutro izgledalo u mojim očima Idemo... Jutro je prohladno – oko 15ak stepeni, ali, što je mnogo važnije, za danas su najavili buru. Plan sam skrojio tako da se danas krećem što je moguće brliže autoputu kako bih mogao da presečem ako dođe do krize. Uprkos zdravom razumu, danas me ustvari čeka najviše vožnje. Vraćam se do Senja magistralom, a vetar mi nagoveštava povremeno koliko zajebano može da bude. Stajem na pumpu da dopunim gorivo. Staje pored mene kombi – pita me čovek gde idem? Reko’ ka Bihaću, pa onda dalje na sever. Kaže, dobro je, danas će duvati bura, a to nisu uslovi za vožnju. A onda mi pokazuje na telefonu slike slovenačkog para kom je bura bukvalno oduvala motor. Koliko sam shvatio, on je tada naišao u slikao. Slovenci nisu preživeli. Pozdravlja se rečima „čuvaj se zemljače“. Gledam, Gospićke table. Uprkos morbidnoj priči i fotografijama, nekako mi je ostavio pozitivan utisak. Verujem da je zaistao imao dobre namere. Krećem da se penjem u planine solidno lepim putem za vožnju, ali postaje sve hladnije i hladnije. Temepratura se spušta na 8 stepeni, a ja oblačim duksu ispod jakne, zimske rukavice i palim grejače ručica. Stižem na Željavu. Prošli put sam bio ovde pre jedno 6 godina. Tada sam naišao na policijsku patrolu koji su mi rekli da ne snimam i da se ne zadržavam previše. Sada je aerodrom postao ozbiljna atrakcija. Otvorili su i kafić kod čuvenog DC3 aviona i sreo sam gomilu turista usput. Slikam, vozam se po pisti i idem dalje na granicu sa Bosnom gde sam od Bihaća išao dolinom Une do Banja Luke. Dosta uzak put, relativno prljav, mokar i prekriven lišćem pa samim tim neupotrebljiv za lepu vožnju, dok je priroda svakako spektakularna. Od Banja Luke sam hvatao autoput do Modriče pa preko Pavlovića Mosta do kuće. Bez nekih događaja vrednih pomena. U skladu sa tim mogu da završim putopis rezimeom 3. dana – 731 km i 10h bruto. E sad, sve ovo deluje malo suvoparno. Previše utisaka, premalo reči i slika, pa ću probati da nadoknadim snimcima. Ako računamo da jedna slika vredi 1000 reči, a ja sam okačio 36 minuta i 34 sekunde snimka, puta 30 frejmova u sekundi puta 1000 reči... biće valjda zanimljivo. 1. Dan snimak I relive 'Awesome adventure' | Relive WWW.RELIVE.CC View my motorcycle ride: Awesome adventure 2. dan snimak I relive 'Awesome adventure' | Relive WWW.RELIVE.CC View my motorcycle ride: Awesome adventure 3. dan snimak I relive 'Awesome adventure' | Relive WWW.RELIVE.CC View my motorcycle ride: Awesome adventure I citat za kraj: Tu je stvar čista. Čija je Istra, njegov je svet! Idem da se spremam, valja se na more večeras.

Možda padne i neki putopis

Red je da ispoštujem temu nakon današnje "probe". Motor se definitivno ponaša drugačije. Pre svega sam očekivao da ću videti promene na Avalskom putu po onom lošem asfaltu, i nije da nisam, ali nisu bile dramatične. Svakako ostaje mnogo stabilniji u krivinama preko zakrpa i "zmijica", ali mi se, na primer, i dosta više preneo osećaj sa ofarbanog dela zebre nego ranije. Mada su i gume hladnije bile nego obično. Ono gde se značajnije oseća razlika je na dobrom putu ka Rudniku. Poredio sam snimak sa nekim ranijim. U krivine po pravilu ulazim 10ak % brže i pritom sam ranije mnogo više napora ulagao nego sada. Više sam se borio sa upravljačem i morao sam mnogo više da se fokusiram, a sada sve nekako deluje tečnije i osećaj je prirodniji. Što se tiče kružnog toka, kako je predložio Neša, bez ikakvog napora ili kontra upravljanja se krećem. Generalno svaka promena pravca zahteva manje truda. Brze tranzicije iz jedne krivine u drugu su takođe dosta prirodnije i uz manje napora. Da dodam i na konto tvrdoće i visine. Ni jednom nisam zakačio fuzaster, što je ranije itekako bio slučaj pri ovakvoj vožnji. Na kraju sam se vraćao delom i auto putem, ništa manje nisam siguran ni pri velikim brzinama. Sve u svemu, deluje da ima dosta pozitivnog efekta i da je mnogo bolje podešeno ogibljenje prema meni. A mislim da bi se tek videlo da su gume nove. Ove su se već delimično ukockastile, što se takođe oseća više nego ranije.

Piše ti verovatno u uputstvu. Ovo je za Hondu: Turn signal switch The turn signal will automatically stop when you complete the turn. (You can manually cancel the lights by pressing the switch in.) When used for a lane change, the turn signal will automatically stop in 7 seconds or after riding 120 m (131 yards). In some cases, the timing at which the turn signal stops could be less or more. Always use the recommended tyres to ensure correct automatic cancellation operation. Ovako je bilo na BMW-u: The turn indicators are cancelled automatically after the defined riding time and distance. The defined time and distance can be set by an authorised BMW Motorrad dealer. Factory setting: Riding time = 10 s Distance travelled = 200 m

Uzeo sam ga ja pre nekih 10ak dana. Za ono za šta mi je trebao - odlično radi posao. Isto sam hteo da uzmem samo dron, a onda sam uzeo ceo paket i nisam se pokajao. Daljinski značajno olakšava ručno upravljanje i povećava mogućnosti a baterije traju kratko pa dobro dođe zamena.

Shvatam da si malo stariji, ali baš da se sećaš Trumanovih jaja... Svaka čast Izvinjavam se, udaljiću se sam.

Proverio sam ga - 73mm. Norma je 70 do 75. Evo je slika i pre zamene https://photos.app.goo.gl/R8Hewsh39Jb4KkDF7

Tvoji saveti su uvek dobrodošli

Povrat sam testirao čim sam ga spakovao i deluje mi da je identičan brzini sabijanja kako su ga podesili. Inače, nisam tražio da bude niži amoritzer, jednostavno su ga tako napravili. Nešto sada razmišljam o razlici u visini, ako se stari amortizer bitno više sabijao pod mojom težinom, moguće je da je sada i sa kraćim amortizerom ista visina u vožnji?

Čekajući da mi se jave prijatelji mehaničari da zamenimo amortizer sam odlučio da... ne čekam više. Radio sam sam, tako da nema slika procesa zamene, ali evo par usputnih: E sad, par utisaka. Ovaj amortizer je nešto kraći. Morao sam da pridignem zadnji točak pri montaži i kada ga dignem na centralnu - točak je bitno viši nego ranije. Kada ga spustim sa centralne, pri samom padu na točak, se oseća da je tvrđi. Kada sednem, ne mogu da kažem da mi deluje neudobno ali nekako deluje zategnutije. Sag je sada oko 30mm - tako i treba da bude po Wilbersovom uputstvu (bio je 80ak). Prvo pokretanje - samo po garažama da legne sve i da proverim zategnutost šrafova mi je delovao kao da su izduvane gume. Neverovatno mi je da sam toliko osetio da su se gume ukockastile. Nisam ga nešto puno vozio - samo po kraju pa su i utisci dosta ograničeni. Kao što rekoh, deluje u vožnji nekako zategnutije. Zanimljivo, ali mi se čini da sada ni pri malim brzinama - 20-30km/h ne vuče ni u jednu stranu kada dignem ruke. Možda je placebo efekat, ali tako deluje. Na volanu mi deluje preciznije. Otišao sam na lokalni poligon, radio osmice i nekako deluje upravljivije, čak i pri malim brzinama. Videću u subotu da odvezem jedan Rudnik da vidim kako se ponaša u normalnim uslovima, a onda sledeći vikend, ako se poklope zvezde ću probati jednu dosta ozbiljniju turu da odradim. I da mi ne zamere pedantne kolege, naravno da sam oprao stari amoritzer pre nego što sam ga spakovao