Gledićke planine (južno od Kragujevca) i Crni Vrh (Jagodinski), oko 150 km. U ranijim postovima sam se osvrnuo na Juhor, brdo južno od Jagodine. Ta priča je ostala ne-ispričana, ne zbog toga što sam ostao dužan za to brdo, već iz razloga što ova tri vrha (Juhor-Crni Vrh-Gledić), nekako čine celinu i uglavnom zatvaraju priču centralne Srbije tj, Šumadije. Krenuli iz Jagodine (najveći turistički centar Srbije, barem tako kažu..), i vrlo brzo prešli na lep makadamski put koji nas je odveo skoro do Crnog Vrha (na vrhu je vojni repetitor i nije dozvoljeno motornim vozilima). U planinarskom domu neposredno ispod vrha domar nije bio preterano oduševljen enduro motorima, kaže prave štetu. Verovatno je u pravu, to je nešto na čemu bi morali da poradimo kao zajednica.. Odatle se spustili na zapad prema Kragujevcu ali brzo meandrirali prema glavnom grebenu Gledićkih planina. Moj Milane, jabuko sa grane.... Najviša tačka Gledićkih planina, vrh Samar (922 m), ehej nije šala.. Tu smo zatekli i postavu radio-amatera u pokušaju montaže improvizovane antene.. Neustrašivi enduraši u isčekivanju. Gde je ta Monika Beluči da joj slomimo nogu? Izvor u selu Loboder. Mesto nije impresivno, ali voda je svetska ! I na kraju Manastir Ljubostinja. Duhovno mesto. Lepa je Srbija. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Dan 7 Sledeći dan smo nastavili prema jednoj od nekoliko nepoznanica u daljem toku puta. Trebalo je preći preko planinskog prevoja vrha ΚΑΛΙΑΚΟΥΔΑ 2102m, a nismo znali da li je isti prohodan. Iskustva od ranijih dana su nam govorila da na takvom terenu jedna jača kiša menja stvari iz korena. Srećom, zadnjih 10 dana kiše skoro da nije bilo i nadali smo se najboljem. Put je vodio izohipsom pre nego se spusti u dno kanjona. Planinski prevoj preko koga treba preći je u centru slike. U dnu kanjona je most u ne baš najboljem stanju.. Pa smo predpostavili da ovde baš i nema nekog intenzivnog saobraćaja.. Put prolazi kroz zaseok i posle njega sam očekivao pogoršanje ali na moje iznenađenje isti je bio vrlo korektan i izveo nas relativno brzo na najvišu tačku. Bez obzira što je makadam bio pristojan, meni je to bio jedan od "onih" dana kada mi stvari baš ne idu od ruke. Svo vreme sam vozio stegnut, na par mesta sam mislio da ću slomiti korman koliko sam ga pritiskao. Srećom, malo sam se opustio na prevoju i dalji tok dana mi je prošao normalnije.

Ručak izeden, oprema prepakovana, noga ohlađena... Vreme je za pokret. Kasno je po-podne, umorni smo i tražimo mesto za spavanje. Po mogućnosti da ispunjava sledeće uslove: kan-kan grčke igračice (u narodnoj nošnji i negližeima), da je na lepom mestu tj vidikovac, zaklonjeno od sunca i da ima wirelles. Tim redom. Ali, kako vreme prolazi a umor nadolazi, kriterijumi se smanjuju.. Dok na kraju ne naiđosmo na napušteno (preparirano), selo kakvih ima dosta po istočnoj i južnoj Srbiji. U centru sela je prodavnica i nadkrivena terasa. Idealno za ovu noć.

Ništa. Shvatili smo da regler ne puni dovoljno i Seve je smanjio broj potrošača (bez svetla u šumi, bez muzike i ostalog...), i moj akomulator mu je držao do kraja. Kasnije na servisu je našao da su oštečeni namotaji a regler je bio dobar...

Dan 6, Nafpaktos-Kastanoula Nismo ranili. Polako smo se spremali (ko na moru..), kafica, restorančić, sve po redu. Nekako nas je uhvatio morski opušteni ritam. Ali život nije bajka, pa kad tad se mora krenuti. Gde? Pa nazad na sever istom kilometražom kojim smo došli, sličnim terenom ali drugom i vrlo različitom rutom. Dok smo trekom sever-jug vozili unapred definisanim putem koji je bio uređen skoro u detalje, povratak nazad smo sami smislili buljeci danima u male plave i crvene linije koje smo crtali, brisali i ispravljali. Razlika je bila u tome što smo imali više asfaltnih deonica (znači lakše i brže jel,te..), ali i više makadamskih deonica za koje nismo bili sigurni da ih uopšte možemo proći, jer osim linija koje smo povukli preko nekoliko prevoja, nismo imali nikakav info da li su isti prohodni. Ali nećemo ni znati ako ne probamo, pa su tog jutra dva junaka odjahala u nove neispitane daljine.. Tereni koji su nam bili poznati sa Yu tubeta i Hellas Race-a.. Interesantan "afer market" deo (borova grana gurnuta u cev i zalepljena dah-tejpom), za "after market" roll bar (made in Seba). Ovo samo u slučaju da počnu da ispadaju šrafovi. Strašni konjanici bez mane i straha, jurnuše hrabro u oblaku praha... Silazimo u skoro isušeno korito reke Evinos. Put se grana u više pravaca (verovatno kako je koji prohodan u odnosu na nivo vode), i nailazimo na table koje upozoravaju na potencijalne plimne talase. Seve je brži i odmiče par krivina. Obilazimo zaseok (nekoliko kuća), na obodu presušene reke. Tu se izrovareni betonski put strmo spaja sa donjom paralernom stazom. Prilazim ivici puta ali Severiana ne vidim, a trebalo bi.. I onda ugledam prizor koji mi se ni malo nije svideo. Desetak metara dole u rupi, motor leži na šoderu a Seve par metara odatle u prašini bez pokreta. Srećom, dok sam sišao dole on je prešao u sedeći položaj, što mi je govorilo da nije teže povređen. Bolna grimasa na licu i izvrnut skočni zglob kao rezultat pritiska motora na nogu. Dobro je prošao. Blic pregled motora ne nalazi veća oštećenja, od povreda samo boli noga... Znači sve je ok, mali odmor i možemo dalje.. Vozimo dalje tvrdim makadamima. Na obeleženom mestu skrećemo sa "glavnog" puta na sporedni i brzo dolazimo do predivnog starog mosta iz 15. ili 16. veka. Pauza, pranje nogu u hladnoj vodi, ručak, vidanje rana...

Ništa od toga , mi smo srećno oženjeni porodični ljudi. Valjda nam zato žene i tolerišu ove gluposti..

A u medjuvremenu, malo hedonizma.. Hmmm, da vidimo... Σαλάτα, τουρσιά, ψάρια, κοχύλια .... Ma bre! daj klasiku !!

Eeeeee, sad videh poznatu temu. Evo malo žive slike:

Ljubovija / Bobija, oko 114 km. Odličan trek u Igorovoj organizaciji. Ljubovija, bobija.gpx Ljubovija, bobija.kml Ovo je trebala da bude kružna tura od 2 dana, a dobro je da smo uspeli da završimo i prvi dan. Sve je krenulo lepo. Lepo vreme, lep ambijent, odlično društvo, dobri vidici, tvrda podloga... a na kraju smo svi bili manje-više sjebani, što fizički što psihički (a neki oba). Drina i Ljubovija.. Počelo je sa Igorom i ispuštanjem motora (u mestu), na silazu sa ovog vidikovca.. Silazak u kanjon Trešnjice.. Škola u Trešnjici. Jedna od najstarijih u Srbiji. Na ovu vrućinu.. mora malo da se plaknemo. Nastavilo se Severianovim padom na brzom makadamskom putu (koza u sačekuši :)).. Famozna kruška.. Vidikovac na Bobiji.. I završilo se mojim zakucavanjem u Igora na seoskom asfaltnom putu pri brzini od 30 km na sat. Rezime: Severian, malo deformisan roll bar i neupotrebljiv garmin. Igor, ostao bez zadnjeg levog nosača bisage (koju sam odfikario ja), slomljena jedna plastika i ručica menjača. Alp, odlomljena desna plastika rezervoara, probušen hladnjak, slomljen korman (nije prvi put, vidi turu od Vlasine do stare planine..), videćemo šta još.. Dobro je kad se sve završi na parama. Svi smo bili zahvalni svojoj zaštitnoj opremi, na tome ćemo u buduće još više raditi. Vidam rane, lečim komplekse i naručujem rezervne delove jer,bo treba završiti i taj drugi dan. Samo da se skrpimo.

Inače, Nafpaktos je polazna i završna tačka Hellas rally trke. Terena kojeg smo delimično dohvatili u dolasku i malo više ćemo ga probati u odlasku.. Samo bez trke.

I peglaj dalje.. Trek prolazi kroz selo "Ano Chora", tu su biciklisti spavali a mi imamo nameru da danas stignemo do mora. Na par mesta su smislioci bajk treka pravili nelogične petlje u vidu "single track" staza kroz dosta strmu šumu. Pošto sam na više mesta izmerio da sam (motor + bisage), širi nego prostor staze između drveća, nisam pokazao previše entuzijazma za taj deo što je Severian prihvatio "na keca", ni njemu se taj deo nije svideo. Tako smo nastavili šumskim putem koji je po mapi dolazio u isto selo gde se i bajk trek za taj dan završavao. KTM 690 je počeo čudno da se ponaša, tj Severian se žalio da mu se često gasi. Filozofirali smo o gorivu, prašini, kvalitetnoj izradi i koječemu, dok se pomenuti u jednom delu šume nije ugasio bez namere da se ponovo pokrene. Jedno pola sata smo pokušavali sve i svašta i na kraju smo kombinacijom vuče sa užetom (u ovom slučaju šlingom), i gravitacijom (sreća pa je bilo dosta nizbrdice), posle jedno 10 km, došli do sela. Tu smo pacijenta rastavili na delove do nivoa do koga smo znali da ga sastavimo opet i ponovo filozofirali jedno par sati. Složili smo se da je crko regler i pravili plan B (spavanje u selu, naručivanje reglera iz Beograda...), i plan C (najam transporta do KTM servisa u Parti, što i nije baš blizu).., dok nismo pozvali viberom Nikolu (mog servisera), koji je odmah shvatio o čemu se radi i dao rešenje koje nam je svo vreme bilo ispred nosa, zato ga verovatno nismo ni videli. Jednostavno smo zamenili akomulatore, moj je otišao u 690 a njegov u moj motor koji sam odmah upalio kurblom (zato treba imati i dugme i kurblu..), i nastavili put ko da ništa nije bilo. Hvala Nikola! Pošto smo puno vremena izgubili na elaboriranju očiglednog, morali smo dobro požuriti da bi stigli tog dana do mora. I tu smo! Neposredno pre mora smo sišli u isušeno korito reke, kroz koju je (barem po treku), trebalo da prođemo. Ali nismo našli nikakav trag niti markaciju gde bi trebali voziti. Zato smo posle nekog vremena izbili na lokalni put (pravi put!), kojim smo došli do gradića Nafpaktos. Kuda proći? I konačno more, riva, plaža, ljudi, klopa, pivo, devojke u bikinijima,.. život je lep..

Vardousia / Platanitis, oko 180 km. Ovaj prelep teren smo napustili nevoljno, znajući da će u dolini temperatura biti znatno veća a prašina gušća. Spustili se u selo sa imenom Dafnos, i odatle šoderastim putevima do velikog jezera Mornos. Tu smo u potrazi za benzinskom pumpom obišli celo jezero u krug i malo se smorili od vrućine ali što se mora, nije teško. Srećom, vrlo brzo smo napustili asfaltni put i zagazili visoko u brdo. Posle nekog vremena smo naleteli na malo i lepo odmorište u šumi sa klupicama koje smo iskoristili za ručak. Tu je bila i česma sa čistom i hladnom vodom, pa smo se poslužili, oprali i napili. Lokalne krave su nas kulirale bez ikakve namere da pokažu respekt i ustupe mesto. Verovatno nisu navikle na strane turiste ili nisu razumele jezik. Kako god, brzo smo shvatili da krave koriste isto mesto za napajanje vodom kao mi malo pre.. Zato je ta voda imala tako sladunjav ukus.. Jedna je probala da pojede Severianovu jaknu ali je razočarana brzo ispljunula rukav napolje. Nije jadna navikla na sintetičku hranu. Početni konflikt smo nekako uspeli da izbegnemo jačanjem naših pregovaračkih pozicija u vidu par debljih grana i prutova, pa su nas neko vreme ostavile na miru.

Dan 4. Kad te probudi blejanje ovaca..

Devica. Brdo iznad Soko Banje U ovom treku nema puno kilometara. Ipak, Devica je interesantno kraško brdo. Ko voli vrtače, trnje i džombastu podlogu, ovde će uživati. Južna strana Device je čistija i daje bolje vidike pa što se mene tiče tu dobija u prosečnoj oceni. Krenete asfaltnim putem iz pravca Soko Banje (mi smo krenuli sa magistrale prema Bovanskom jezeru, ali nema veze, isto je..), uzbrdo prema jugu i popularnom izletištu Kalinovica (može i "izletište Očno"), i nastavite još gore do karakterističnog mesta gde Sokobanjci vole da roštiljaju u slobodno vreme. Tu se sa asfalta izdvaja put prema vrhu Device. Tim putem do na samo teme brda gde se putevi gube, račvaju i gube u makiji. Malo razmisliš, pogledaš gde je sever.. i ipak uključiš GPS da te odvede u pravom smeru. Na severu dominira Rtanj. Ex-man: "sedi malo u lad, de si navro?" Silaz prema jugu. Lepši i čistiji. U dolinu i lokalnim prašnjavim putevima na početnu tačku. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

U ovo delu ture nismo očekivali tehničke probleme. Uglavnom zbog toga što je staza od jutros bila baš onakva, nekako po volji. Znali smo da ide kroz jedan kanjončić, na prevoj i preko prevoja u dolinu sa velikim jezerom gde bi trebali da se dotankamo sa gorivom. Posle tog prevoja po karti izlazimo na asfalt, pa sam u mislima tako i projektovao (do sada je lako, posle je asfalt... šta može između da bude loše?). Zato sam se malo iznenadio kada nas je trek kroz lokalni potok odveo na strm, obrasao i kamenit put usečen u padinu planine. Put je postajao sve gori a prepreke sve teže, pa smo na par mesta morali da razmotrimo i alternativne varijante u slučaju da ovde ne prođemo. Rešenje je bilo jednostavno. Nema alternativne varijante, to je jedini put preko ove planine! Pošto smo tu dilemu razrešili, nekako je sve postalo lakše I mic po mic, preko par odrona i kaljuga, nekako prođosmo do terena gde se kanjon širi u veliku zelenu karlicu ispod prevoja planine. Tu smo originalni bajk trek malo modifikovali (i odlično je ispalo!), i umesto preko prevoja u dolinu, skrenuli smo desno u brdo sa planom da još dobijemo na visini i prenoćimo na najvišoj mogućoj tački, negde na oko 2.000 m., kako bi izbegli vrućinu za tu noć. Po karti, tu bi trebao da bude i neki planinarski dom, pa ako još i radi... bilo bi extra, ako ne, nema veze, imamo sve što nam treba. Put prema planinarskom domu na vrhu prevoja.. Tu smo dobili nekoliko prelepih benefita. Lokalni bistar i hladan potok koji je prosto mamio da se znojavi i prašnjavi plaknemo i rashladimo.. Temperatura koja je za to po-podne i noć bila barem 10 st, niža nego u dolini.. I pogled iz hotela sa 1.000 zvezdica. Neprocenjivo. Planinarski dom ne radi, nema nikoga ali nama ne smeta, naprotiv.. Skratili smo taj dan, pa nam je ostalo dovoljno vremena da pored lične higijene, neko vreme posvetimo i motorima. Posle nekog vremena su se pojavili poreski i carinski organi, čisto da provere ko smo i šta smo. Kao i svi carniski službenici, i ovi nisu imuni na korupciju. Nekoliko parčića slaninice i postao nam je najbolji prijatelj i čuvar za tu noć.

Za razliku od predhodne, ove noći sam spavao odlično. Znatno svežiji ambijent (grad je na 1.000 mnv), bolji krevet i zamor od dva dana jahanja su učinili svoje. Ujutro smo se opet promuvali, doručkovali u lokalnoj pekari, popili kafu na obližnjem trgu i počeli pakovanje. Ovaj grad mi se jako svideo, gledaću sledeće godine da ga ubacim u maršrutu! 10 tak kilometara asfalta i evo nas opet na šoderu. Ne sećam se kada je tačno bilo ali na jednom delu puta kroz šumu smo počeli da nalazimo malo drugačije markacije. Obično su to trake (naj-običnije crveno bele najlonske), okačene sa granja ili na žbunju koje ti govore gde treba skrenuti ili kojim putićem treba ići. Ove su bile bleđe sa KTM oznakama. Konsultacija mape nam je razjasnila dilemu. Upali smo u prošlogodišnji trek Hellas rally-a.. Obradovali smo se, jer nam taj model trase mnogo više odgovara od tehnički zahtevnije biciklističke. Trasa je brža i tehnički lakša. Na žalost nije trajalo dugo, posle par sati smo se vratili u mn bike trek i ponovo su počele zahtevnije deonice.. Put nas navede na selo Artotina. Centar, trg, sokić od bakice iz kafića (mislim da to ona puni "iza kuće", ali na ovu vrućinu sve je dobro...). Da smo znali šta nas čeka posle ovog uspavanog mesta, ne bi žurili... Nastaviće se..

Želim ti kao i sebi: još puno šodera i lakši motor..

Nastavak ture nas je vodio kroz kanjone i preko planinskih prevoja kakve bi mogli sanjati u nekom enduro snu. Kasnije mi je bilo žao što je go-pro uredno i bezbedno boravio u bisagi. Kvalitet i širina makadama je bila optimalna i skoro da nismo imali značajnijh tehničkih deonica. U jednom delu od nekoliko kilometara na putu usečenom u strmoj padini smo naišli na veće krdo goveda. Goveda su se poplašila grmećih predatora sa užarenim očima i dala u beg putem ispred nas. Pošto je taj deo puta dosta uzan, nesrećna telad su trčala par kilometara, dok nisu onemoćala i pomirila se sa sudbinom da će ih strašne nemani tu pojesti. Verujem da im je laknulo (kao i nama), kada su iste samo prošle dalje... Mada je bilo i par rogonja kojima je čini mi se, i kontra-napad padao na pamet... 10-tak kilometara pre skijališta Veloushi izlazimo na asfalt. Kratak odmor. I serijom lepih serpentina se popesmo na sam prevoj gde bi trebao biti najveći ski centar u Grčkoj. Tu smo se nadali da ćemo naći smeštaj za tu noć kako bi pobegli od vrućine. Verovatno je gužva u ski centru, svi bi da odu na neko prijatnije mesto... Ali u ski centru nema nikoga.? Prazno. Pusto. Abandoned. Verlassen. Pустой... Verovatno ih zatvorila tetka iz poreske što nisu davali fiskalne račune... Foto by Severian. I tako siđosmo u gradić Karpenissi sa druge strane brda, nadajući se da temperature u dolini neće biti tako ubitačne Foto by Severian. Foto by Severian. Ispalo je bolje nego što smo se nadali. Gradić je napravljen na strmoj padini što mu daje određeni šmek, vetar stalno duva od strane brda i prijatno rashlađuje. Sedosmo u kafić na centralnom trgu i dok smo popili po sokić, Severian je na fon-bukingu našao smeštaj po vrlo prihvatljivoj ceni samo 100 m. od nas. Foto by Severian. Opet ponavljamo proceduru: klopa, pivo, nesvest...

Dan 2. Pili - Karpenissi oko 160 km. Loše sam spavao tu noć i pored toga što sam se prilično umorio. Prvi toplotni talas ne nije dočekao spremnog, i krevet nekako nije bio udoban. Zato sam jutro željno dočekao kako bi što pre uhvatili visinu. Početna asfaltna deonica nas brzo odvede na uski strmi makadam koji vodi do par sela na padini brda. Još se praktično nisam skroz ni probudio a već sam mlatio nogama po jako strmom šoderu neke jaruge. Sela u tom kraju su živi upiš, uski sokaci gde može proći možda neki mali auto (npr fića), na momente toliko strmi da smo ubacivali u 1. brzinu ! Vremenom smo shvatili da su to biseri organizatora biciklističkog treka, takmičare malo opustiš lokalnim asfaltom a onda ih dotučeš strmim i uskim makadamom! I tako u krug. Posle sela izađosmo na 10-tak kilometara asfaltnih serpentina (inače ubitačno za biciklo!), konačno se dohvatismo visine i terena koji nam odgovara. I tako dobar deo dana. Osmeh ne silazi sa lica, foto aparati škljocaju, vetar duva, vrućinu smo zaboravili.. Dobro, gde sad? Samo pravo, naravno! (foto by Severian) Posle nekog vremena siđosmo u lepo selo sa više manastira. Izgleda da je ceo ovaj teren manastirska zemlja, na par automobila su tablice koje koristi Grčka pravoslavna crkva. Inače crkva u Grčkoj (kao i u Srbiji), je država u državi, sa svojom autonomijom, PDV se ne plaća (opet kao i u Srbiji..), crkva i država žive na istom terenu koristeći politiku nezameranja i podele zajedničkog plena tj, pučanstva.. Na trgu u centru sela nađosmo senku za odmor i česmu sa pitkom vodom. Vreme je za ručak. Opet nezaobilazni mostići ko šućuri. I nazad u visoka brda.

Bovansko jezero, oko 85 km mešovite vožnje. Predeo oko Soko Banje je prilično interesantan za enduro i hard enduro vozače, posebno ako ste poznavalac istog. Ja slabo poznajem deo južno od Rtnja, pa evo konačno je stiglo na red i da malo zađemo u taj kraj. Za početak odlučili smo se za šumoviti deo oko Bovanskog jezera (a gde na ovu vrućinu nego oko i u vodu?), i drugi dan smo malo vozili po Devici, kršovitog brda južno od Soko Banje. Postoji put oko Bovanskog jezera.. i na njegovom severo-zapadnom ćošku skrenete prema selu Mozgovo ali se ne ide do sela jer pre njega ima lep (a kasnije i ne tako lep), poljski put koji vodi prema vrhu brda. Ne znam kako se to brdo zove ali tim putem izlazite na 900 mnv, što na 38 st i nije tako loše. Vozi se uglavnom kroš šumu i nisko rastinje pa i nema nekih vidika na raspolaganju. Redak primer grane koja ulazi u drugu granu.. To mu dođe kao neki incest? Na vrhu je par spomenika na borbe iz II sv. rata Jedan četnički i jedan partizanski (vidi se ko je pobedio). Sa tog brda smo sišli u mesto Ražanj i napravili opkoljavanje brda sa severne strane simpatičnim kanjonom, popeli se ponovo na brdo sa severo-istoka i spustili se na Bovansko jezero. Ljubitelje težih terena će obradovati strm, izrovaren i kamenit spust prema jezeru. Mene nije obradovao. Bez obzira što ima interesantnih terena za vožnju, ovo brdo ima vrlo malo vidikovaca kojima bi se radovao prostoru ili azimutima za orijentaciju. Veći deo se vozi kroz šumu pa bez GPS-a ne biste znali gde ste. Zbog toga bih rekao da je ovaj trek po lepoti ispod srpskog proseka. Soba, čista posteljina i terasa sa pogledom na jezero za 5 eu po osobi Ex-man uživa u luksuzu za male pare.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/