Ovo bi moglo biti jako interesantno. Znam organizatora, uporan lik i dobar vozač. Teren zahtevan, puno kamenjara i makija. Tu se rađaju buduće zvezde.

Dalji tok puta nas je uglavnom vodio regionalnim i lokalnim (na žalost asfaltnim), putevima kroz sela i mala mesta na putu prema našoj polaznoj i završnoj tački ovog puta. Još jedan sad već prepoznatljiv model mosta u mestu Konitsa. Ovaj je rekonstruisan. Prolazimo dolinom pored planinskog masiva koga smo upravo napustili. Bili smo gore na platou, sad smo u dolini ispod.. Planinsko selo i lepo uređen restoran sa terasom. Stajemo na ručak i kratak odmor. Prilazi nam jedan od najvećih kerova koje sam ikada video. Oće da se mazi, oseća da će tu biti neke klope.. Gazdarica ga otera povišenim glasom. Poslušno odlazi ali nas ipak motri sa distance. Kad dobijemo naručenu hranu, krišom se uvlači ispod našeg stola kako se gazdarica ne bi ljutila... Strpljivo čeka svoje potencijalno sledovanje. Pitom i mazan, nije svestan svoje snage i veličine. Nadam se da barem u svom "kerećem" okruženju to zna da iskoristi kad se bori za primat keruša.. Idemo dalje. Opet smo u nekom od nacionalnih parkova.. I pred kraj dana stižemo u "drugo najveće skijalište u Grčkoj" (pogledaj početak priče..). Prazno je kao što smo i očekivali. Malo se promuvali i u sumrak stigli do sela i hotela gde smo pre 9 dana ostavili kombi.. Hotel je prazan, pa se vlasnik obradovao. Za uspešnu turu častimo sebe pristojnom večerom.. I time je ova tura završena. Meni je bila izuzetna. Bio sam spreman da vozim sam ali zahvalan sam Severianu što se pridružio jer sam je ipak podcenio. Dobro smo se slagali i njegovo veliko putno iskustvo nam je u nekoliko navrata dobro došlo. Verujem da se i njemu svidela. Potencijali ovakvih trekova su veliki i verujem da ću se i ubuduće motati po sličnim. Do tada, treniramo u lokalu i maštamo o vožnjama iza naših plotova

Dan 9. Zadnji dan vožnje, više za ispis jer u ovoj deonici nema terenskih izazova. Putevi su uglavnom asfaltni a oni koji nisu, nemaju težina. Motori uredno čekaju svoje oklopljene gospodare... Posle par sati vožnje smo bili na obodu Vikos kanjona. Pored svih lepota Grčkih planina ovo je jedno od spektakularnijih mesta koje ne treba preskočiti. Od asfaltnog parkinga vodi stepenasta stazica prema vidikovcu. Pogledasmo se i nekako prećutno obojica usmerismo naše atove na stazu. Ali nismo ni krenuli a iz suprotnog smera nagrne gomila turista u poznijim godinama. Jbg-a. Dobro, ajd da prošetamo barem. Brzo stigosmo do ograđenog vidikovca. Pogled je impozantan, ali ima dosta turista. Par koraka dalje počinje staza usečena u stenu sa tablom upozorenja (prevod: odavde nismo nadležni za vas, ko se sjebe, sam se sjebo...). Na stazi nema nikoga. Odlično! Posle nekog vremena staza nestaje. Dotle je za pešake-planinare. A onda mi izvadismo opremu, spustismo naše motore 800 metara niz liticu i skočismo padobranima za njima.... Čekaj, čekaj, ne... taj deo ide u putopis "Doživljaji hrabrih enduraša i borba sa krvoločnim piratima", za udžbenike 1. i 2. osnovne (eventualno za Pink i Grand fanove..), ovo je ipak forum gde bi nas možda provalili da baronišemo Još malo muvanja lokalnim stazicama i povratak na sigurno. Dalja vožnja nas odvede do nekoliko sela naherenih dublje u samom kanjonu. Zvezda je upekla, gde se skloniti? I evo, u dnu kanjona teče ladnjikava rečica sa malom plažom i hladom koji nudi osveženje. Reklame sa strane puta spominju da odatle idu rafting ture, ali po nivou vode, ne bih rekao da je to sad neki doživljaj.. Taman se malo osvežismo i stavismo prase na ražanj za ručak.. (Prim. autora: ovo je sarkazam) Kad eto stvarno! Kombi istovari nekoliko ushićenih turista sa gumenim čamcem i skipera koji im je objašnjavao bezbednosne procedure i postupke.. S,obzirom da veruju da idu na "rafting", njima bi trebalo objasniti kako smo mi upravo sleteli motorima niz liticu od 1.000 metara.

Evo dopune. Oko 105 km. Odmorište Čardak. Pravo mesto za bazni logor i trening za vožnju po pesku. 2017-09-24 1016__20170924_1116.gpx

Nastavismo prema dolini.. Malo pre sela naiđosmo na radove na putu. I red je, uglavnom je katastrofa, ali nama ne smeta previše. Mesto se zove Pramanta. I u stvari je jedan veći kompleks manastira. Lepa česma, voda još milija. Prijatno osveženje Dalje preko par lepih grebena vodi asfaltni put. I još jedno staro selo, Kalarotes. Na žalost u naletu prema planini, nismo se zadržavali, a trebalo je. Selo je izuzetno. Opet prema visinama.. Još jedan prevoj, još jedno pitanje.. Na par mesta naiđosmo na pojate (letnji stanovi čobana), sa ovcama. Gde su ovce, tu su i kerovi. Ovi su baš veliki. Bio sam zahvalan što su ih čobani držali naredbama na distanci pa smo mirno prošli, inače... U mom kraju postoji izreka "icepao ga ko svinja mrsan džak!" Tu me je sustigla kriza. Baterija na minimumu. Potrebna dopuna hitno! Teraj dalje.. Još jedan prevoj od 2.000 metara, pre nego što se spustimo u dolinu sa jezerom Pamvotis i gradom Joanina. I konačno, prilično iscrpljeni u skoro večernjim satima nađosmo pristojan i jeftin hotel na obodu grada. Tuširanje, pivo.. I nesvest.

Posle ovog adrenalinskog spusta čovek ogladni. Gledam raspoložive konzerve (sardina, opet sardina, tuna, nešto što liči na goveđi gulaš...), i setim se klope u Nafpaktos-u... Joj muke.. Al, nema veze, jedi šta ima. Po onoj staroj: - "Baba imaš li wi-fi? - Ćuti i jedi šta ima! "

Put kojim se nadamo proći ide na 2.000 m, preko Pindus planinskog masiva. Nije problem u visini nego u zapuštenosti istog. Pre i posle prevoja ima par zaseoka i sam "put" nema skoro nikakav značaj pa nismo ni očekivali da ga održavaju. Tako je i bilo. Posle nekog vremena puta je nestalo. U stvari bližom (pešačkom), inspekcijom smo ustanovili da je put i dalje tu, samo su serpentine toliko stme i usečene u padinu planine, da se iz podnožja ne vide. Kakvo olakšanje. Juriš! Put je pristojne širine ali strm i pun krupnog kamenja. Nema tragova da je skoro prolazilo bilo kakvo 4wd vozilo. Posle nekog vremena smo na prevoju. Uzak i vetrovit, nismo se zadržavali, brzo smo okrenuli na drugu stranu, nadajući se da u silazu nećemo imati previše problema. I konačno u podnožju. Odmor.

Ujutru (umivanje u reci, kafica, doručak..), nastavljamo nizvodno, desnom padinom planine. Pre-prečismo par brda, i siđosmo u sledeću dolinu. I uđosmo u još jedan nacionalni park. Pređosmo preko reke Aheloos.. I polako počesmo da se penjemo prema izazovu za taj dan. Trebalo je preći preko planinskog venca u okviru "Anatolika Tzoumerka" nacionalnog parka, a nismo znali da li je taj put uopšte prohodan. Ako ne uspemo da pređemo preko ovog prevoja, morali bi da se vratimo barem 50 km nazad kako bi našli alternativni put, tako da smo stisli dupe, i krenuli pa kako bude..

To je jedno od univerzalnih pitanja koje se često čuju na ovom forumu a nema univerzalnih odgovora. Kao i svaki "posao", biraš "alat" za ono što radiš. Trial motori su dobri za akrobacije u šumi i stenovitom terenu (mali, lagani, vešanje i gume su posebno prilagođene...), ali nisu dobri za tkzv "linijski enduro", koji mi najčešće praktikujemo (mali rezervoar, neki nemaju sedište uopšte, gume su vrlo specifične pa ih je greota spaliti na nekom "brzincu", itd.. Ali to ne znači da ih ne treba praktikovati kad god možeš (ako možeš). Ex-man ima jednog koga redovno maltretira po šumi, zato je dobar u tehničkim deonicama..

Vrućina. Malo smo se oladili u rečici ali sunce ubija, pa bolje da krenemo, nekako je lakše dok te bije vetar.. Pratimo tok reke uzvodno. Na par deonica spremaju podlogu za asvalt. To znači sporija vožnja i puno prašine. Naiđosmo na malu neuglednu kafanicu (verovatno će da im svane kad naprave ljudski put), pa aj,d da speremo prašinu iz grla. Odavno nisam video bubnjaru (mada ova nije "ona" prava), po kafanama kod nas. Ova me je baš nekako obradovala. Znači zime ovde mogu biti zajebate.. Kad izađoh napolje, videh da mi je motor nekako čudno nagnutiji nego inače.. Kad ono pola ćopave propalo.. Il je mnogo vruće ili u ovoj Evropskoj Uniji fušare sa asfaltom. Ili oba. Dalji put nas vodi kroz planinska sela i prelepim terenima. Veče se primiče i stiže nas umor. Stadosmo u nekom selu od 20 kuća sa kafanom da jedemo i pitamo za smeštaj. Ali smo loše mesto izabrali jer su svi kapaciteti (svih 10 kreveta u ponudi), popunjeni radnicima koji rade na održavanju puta zbog velikog odrona koji je blokirao saobraćaj za vozila na 4 točka (to se nas nije ticalo ). Klinac u kafani nam je ručak naplatio 25 eu, što da sam bio odmorniji nebi prošlo nikako, ali ovako nekako progutasmo. Ali kad nam je u lokalnom motelu gazda za sobu tražio 50 eu, samo smo se nasmejali i oterali ga u .... znate već gde. Srećom, mi imamo sve što nam treba i za spavanje u prirodi. I stvarno, pola sata kasnije, nađosmo ušuškano mesto pored reke (da se plaknemo onako znojavi), i ravan plato za šatore.

Povećaj rezoluciju.

Ja sam prilično opušten sa gorivom (na 300 km počnem da razmišljam, na 400 sipam, a na 500 sam prazan ), moj rezervoar je 25+. Severianov je znatno manji, pa smo rutu i punjenje gorivom projektovali na unutar 200 km. Meni je prosek potrošnje (od čepa do čepa), bio oko 5 litara, što nije loše s,obzirom da sam dobar deo treka prešao u 2. (drugoj), brzini sa skraćenim prenosom.

Silaz na drugu stranu prevoja.. Ponovo prolazimo kroz mesto Karpenissi, koje nam je ostalo u lepoj uspomeni. Pićence na trgu i tankanje goriva. I ponovo na brdo. Prelazak preko je bio relativno brz, a onda je usledio spust u korito reke Agrafiotis. Tu smo na mapi našli ponovo "onakav" šućur most (verovatno ga je Turski projektni biro iz 15 veka copy-pastovao gde god je bilo potrebno), pa smo ga markirali pod obavezno. Ali put ne vodi do mosta, već preko reke.. Šta je tu je.. kratka inspekcija podloge, prebacimo stvari preko reke i onako olakšani pređemo motorima. I 200 m. dalje eto ga i mostić. Predah, ručak, sušenje nogu... Preko mostića se može peške ali staza sa druge strane nestaje u žbunju. Izgleda da je tu samo kao spomenik kulture, nebi ni bilo u redu da gazimo motorima preko njega. Reku smo pregazili levo nizvodno i nastavljamo putem desno uzbrdo.

Gledićke planine (južno od Kragujevca) i Crni Vrh (Jagodinski), oko 150 km. U ranijim postovima sam se osvrnuo na Juhor, brdo južno od Jagodine. Ta priča je ostala ne-ispričana, ne zbog toga što sam ostao dužan za to brdo, već iz razloga što ova tri vrha (Juhor-Crni Vrh-Gledić), nekako čine celinu i uglavnom zatvaraju priču centralne Srbije tj, Šumadije. Krenuli iz Jagodine (najveći turistički centar Srbije, barem tako kažu..), i vrlo brzo prešli na lep makadamski put koji nas je odveo skoro do Crnog Vrha (na vrhu je vojni repetitor i nije dozvoljeno motornim vozilima). U planinarskom domu neposredno ispod vrha domar nije bio preterano oduševljen enduro motorima, kaže prave štetu. Verovatno je u pravu, to je nešto na čemu bi morali da poradimo kao zajednica.. Odatle se spustili na zapad prema Kragujevcu ali brzo meandrirali prema glavnom grebenu Gledićkih planina. Moj Milane, jabuko sa grane.... Najviša tačka Gledićkih planina, vrh Samar (922 m), ehej nije šala.. Tu smo zatekli i postavu radio-amatera u pokušaju montaže improvizovane antene.. Neustrašivi enduraši u isčekivanju. Gde je ta Monika Beluči da joj slomimo nogu? Izvor u selu Loboder. Mesto nije impresivno, ali voda je svetska ! I na kraju Manastir Ljubostinja. Duhovno mesto. Lepa je Srbija. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Dan 7 Sledeći dan smo nastavili prema jednoj od nekoliko nepoznanica u daljem toku puta. Trebalo je preći preko planinskog prevoja vrha ΚΑΛΙΑΚΟΥΔΑ 2102m, a nismo znali da li je isti prohodan. Iskustva od ranijih dana su nam govorila da na takvom terenu jedna jača kiša menja stvari iz korena. Srećom, zadnjih 10 dana kiše skoro da nije bilo i nadali smo se najboljem. Put je vodio izohipsom pre nego se spusti u dno kanjona. Planinski prevoj preko koga treba preći je u centru slike. U dnu kanjona je most u ne baš najboljem stanju.. Pa smo predpostavili da ovde baš i nema nekog intenzivnog saobraćaja.. Put prolazi kroz zaseok i posle njega sam očekivao pogoršanje ali na moje iznenađenje isti je bio vrlo korektan i izveo nas relativno brzo na najvišu tačku. Bez obzira što je makadam bio pristojan, meni je to bio jedan od "onih" dana kada mi stvari baš ne idu od ruke. Svo vreme sam vozio stegnut, na par mesta sam mislio da ću slomiti korman koliko sam ga pritiskao. Srećom, malo sam se opustio na prevoju i dalji tok dana mi je prošao normalnije.

Ručak izeden, oprema prepakovana, noga ohlađena... Vreme je za pokret. Kasno je po-podne, umorni smo i tražimo mesto za spavanje. Po mogućnosti da ispunjava sledeće uslove: kan-kan grčke igračice (u narodnoj nošnji i negližeima), da je na lepom mestu tj vidikovac, zaklonjeno od sunca i da ima wirelles. Tim redom. Ali, kako vreme prolazi a umor nadolazi, kriterijumi se smanjuju.. Dok na kraju ne naiđosmo na napušteno (preparirano), selo kakvih ima dosta po istočnoj i južnoj Srbiji. U centru sela je prodavnica i nadkrivena terasa. Idealno za ovu noć.

Ništa. Shvatili smo da regler ne puni dovoljno i Seve je smanjio broj potrošača (bez svetla u šumi, bez muzike i ostalog...), i moj akomulator mu je držao do kraja. Kasnije na servisu je našao da su oštečeni namotaji a regler je bio dobar...

Dan 6, Nafpaktos-Kastanoula Nismo ranili. Polako smo se spremali (ko na moru..), kafica, restorančić, sve po redu. Nekako nas je uhvatio morski opušteni ritam. Ali život nije bajka, pa kad tad se mora krenuti. Gde? Pa nazad na sever istom kilometražom kojim smo došli, sličnim terenom ali drugom i vrlo različitom rutom. Dok smo trekom sever-jug vozili unapred definisanim putem koji je bio uređen skoro u detalje, povratak nazad smo sami smislili buljeci danima u male plave i crvene linije koje smo crtali, brisali i ispravljali. Razlika je bila u tome što smo imali više asfaltnih deonica (znači lakše i brže jel,te..), ali i više makadamskih deonica za koje nismo bili sigurni da ih uopšte možemo proći, jer osim linija koje smo povukli preko nekoliko prevoja, nismo imali nikakav info da li su isti prohodni. Ali nećemo ni znati ako ne probamo, pa su tog jutra dva junaka odjahala u nove neispitane daljine.. Tereni koji su nam bili poznati sa Yu tubeta i Hellas Race-a.. Interesantan "afer market" deo (borova grana gurnuta u cev i zalepljena dah-tejpom), za "after market" roll bar (made in Seba). Ovo samo u slučaju da počnu da ispadaju šrafovi. Strašni konjanici bez mane i straha, jurnuše hrabro u oblaku praha... Silazimo u skoro isušeno korito reke Evinos. Put se grana u više pravaca (verovatno kako je koji prohodan u odnosu na nivo vode), i nailazimo na table koje upozoravaju na potencijalne plimne talase. Seve je brži i odmiče par krivina. Obilazimo zaseok (nekoliko kuća), na obodu presušene reke. Tu se izrovareni betonski put strmo spaja sa donjom paralernom stazom. Prilazim ivici puta ali Severiana ne vidim, a trebalo bi.. I onda ugledam prizor koji mi se ni malo nije svideo. Desetak metara dole u rupi, motor leži na šoderu a Seve par metara odatle u prašini bez pokreta. Srećom, dok sam sišao dole on je prešao u sedeći položaj, što mi je govorilo da nije teže povređen. Bolna grimasa na licu i izvrnut skočni zglob kao rezultat pritiska motora na nogu. Dobro je prošao. Blic pregled motora ne nalazi veća oštećenja, od povreda samo boli noga... Znači sve je ok, mali odmor i možemo dalje.. Vozimo dalje tvrdim makadamima. Na obeleženom mestu skrećemo sa "glavnog" puta na sporedni i brzo dolazimo do predivnog starog mosta iz 15. ili 16. veka. Pauza, pranje nogu u hladnoj vodi, ručak, vidanje rana...

Ništa od toga , mi smo srećno oženjeni porodični ljudi. Valjda nam zato žene i tolerišu ove gluposti..

A u medjuvremenu, malo hedonizma.. Hmmm, da vidimo... Σαλάτα, τουρσιά, ψάρια, κοχύλια .... Ma bre! daj klasiku !!

Eeeeee, sad videh poznatu temu. Evo malo žive slike:

Ljubovija / Bobija, oko 114 km. Odličan trek u Igorovoj organizaciji. Ljubovija, bobija.gpx Ljubovija, bobija.kml Ovo je trebala da bude kružna tura od 2 dana, a dobro je da smo uspeli da završimo i prvi dan. Sve je krenulo lepo. Lepo vreme, lep ambijent, odlično društvo, dobri vidici, tvrda podloga... a na kraju smo svi bili manje-više sjebani, što fizički što psihički (a neki oba). Drina i Ljubovija.. Počelo je sa Igorom i ispuštanjem motora (u mestu), na silazu sa ovog vidikovca.. Silazak u kanjon Trešnjice.. Škola u Trešnjici. Jedna od najstarijih u Srbiji. Na ovu vrućinu.. mora malo da se plaknemo. Nastavilo se Severianovim padom na brzom makadamskom putu (koza u sačekuši :)).. Famozna kruška.. Vidikovac na Bobiji.. I završilo se mojim zakucavanjem u Igora na seoskom asfaltnom putu pri brzini od 30 km na sat. Rezime: Severian, malo deformisan roll bar i neupotrebljiv garmin. Igor, ostao bez zadnjeg levog nosača bisage (koju sam odfikario ja), slomljena jedna plastika i ručica menjača. Alp, odlomljena desna plastika rezervoara, probušen hladnjak, slomljen korman (nije prvi put, vidi turu od Vlasine do stare planine..), videćemo šta još.. Dobro je kad se sve završi na parama. Svi smo bili zahvalni svojoj zaštitnoj opremi, na tome ćemo u buduće još više raditi. Vidam rane, lečim komplekse i naručujem rezervne delove jer,bo treba završiti i taj drugi dan. Samo da se skrpimo.