U ovo delu ture nismo očekivali tehničke probleme. Uglavnom zbog toga što je staza od jutros bila baš onakva, nekako po volji. Znali smo da ide kroz jedan kanjončić, na prevoj i preko prevoja u dolinu sa velikim jezerom gde bi trebali da se dotankamo sa gorivom. Posle tog prevoja po karti izlazimo na asfalt, pa sam u mislima tako i projektovao (do sada je lako, posle je asfalt... šta može između da bude loše?). Zato sam se malo iznenadio kada nas je trek kroz lokalni potok odveo na strm, obrasao i kamenit put usečen u padinu planine. Put je postajao sve gori a prepreke sve teže, pa smo na par mesta morali da razmotrimo i alternativne varijante u slučaju da ovde ne prođemo. Rešenje je bilo jednostavno. Nema alternativne varijante, to je jedini put preko ove planine! Pošto smo tu dilemu razrešili, nekako je sve postalo lakše I mic po mic, preko par odrona i kaljuga, nekako prođosmo do terena gde se kanjon širi u veliku zelenu karlicu ispod prevoja planine. Tu smo originalni bajk trek malo modifikovali (i odlično je ispalo!), i umesto preko prevoja u dolinu, skrenuli smo desno u brdo sa planom da još dobijemo na visini i prenoćimo na najvišoj mogućoj tački, negde na oko 2.000 m., kako bi izbegli vrućinu za tu noć. Po karti, tu bi trebao da bude i neki planinarski dom, pa ako još i radi... bilo bi extra, ako ne, nema veze, imamo sve što nam treba. Put prema planinarskom domu na vrhu prevoja.. Tu smo dobili nekoliko prelepih benefita. Lokalni bistar i hladan potok koji je prosto mamio da se znojavi i prašnjavi plaknemo i rashladimo.. Temperatura koja je za to po-podne i noć bila barem 10 st, niža nego u dolini.. I pogled iz hotela sa 1.000 zvezdica. Neprocenjivo. Planinarski dom ne radi, nema nikoga ali nama ne smeta, naprotiv.. Skratili smo taj dan, pa nam je ostalo dovoljno vremena da pored lične higijene, neko vreme posvetimo i motorima. Posle nekog vremena su se pojavili poreski i carinski organi, čisto da provere ko smo i šta smo. Kao i svi carniski službenici, i ovi nisu imuni na korupciju. Nekoliko parčića slaninice i postao nam je najbolji prijatelj i čuvar za tu noć.

Za razliku od predhodne, ove noći sam spavao odlično. Znatno svežiji ambijent (grad je na 1.000 mnv), bolji krevet i zamor od dva dana jahanja su učinili svoje. Ujutro smo se opet promuvali, doručkovali u lokalnoj pekari, popili kafu na obližnjem trgu i počeli pakovanje. Ovaj grad mi se jako svideo, gledaću sledeće godine da ga ubacim u maršrutu! 10 tak kilometara asfalta i evo nas opet na šoderu. Ne sećam se kada je tačno bilo ali na jednom delu puta kroz šumu smo počeli da nalazimo malo drugačije markacije. Obično su to trake (naj-običnije crveno bele najlonske), okačene sa granja ili na žbunju koje ti govore gde treba skrenuti ili kojim putićem treba ići. Ove su bile bleđe sa KTM oznakama. Konsultacija mape nam je razjasnila dilemu. Upali smo u prošlogodišnji trek Hellas rally-a.. Obradovali smo se, jer nam taj model trase mnogo više odgovara od tehnički zahtevnije biciklističke. Trasa je brža i tehnički lakša. Na žalost nije trajalo dugo, posle par sati smo se vratili u mn bike trek i ponovo su počele zahtevnije deonice.. Put nas navede na selo Artotina. Centar, trg, sokić od bakice iz kafića (mislim da to ona puni "iza kuće", ali na ovu vrućinu sve je dobro...). Da smo znali šta nas čeka posle ovog uspavanog mesta, ne bi žurili... Nastaviće se..

Želim ti kao i sebi: još puno šodera i lakši motor..

Nastavak ture nas je vodio kroz kanjone i preko planinskih prevoja kakve bi mogli sanjati u nekom enduro snu. Kasnije mi je bilo žao što je go-pro uredno i bezbedno boravio u bisagi. Kvalitet i širina makadama je bila optimalna i skoro da nismo imali značajnijh tehničkih deonica. U jednom delu od nekoliko kilometara na putu usečenom u strmoj padini smo naišli na veće krdo goveda. Goveda su se poplašila grmećih predatora sa užarenim očima i dala u beg putem ispred nas. Pošto je taj deo puta dosta uzan, nesrećna telad su trčala par kilometara, dok nisu onemoćala i pomirila se sa sudbinom da će ih strašne nemani tu pojesti. Verujem da im je laknulo (kao i nama), kada su iste samo prošle dalje... Mada je bilo i par rogonja kojima je čini mi se, i kontra-napad padao na pamet... 10-tak kilometara pre skijališta Veloushi izlazimo na asfalt. Kratak odmor. I serijom lepih serpentina se popesmo na sam prevoj gde bi trebao biti najveći ski centar u Grčkoj. Tu smo se nadali da ćemo naći smeštaj za tu noć kako bi pobegli od vrućine. Verovatno je gužva u ski centru, svi bi da odu na neko prijatnije mesto... Ali u ski centru nema nikoga.? Prazno. Pusto. Abandoned. Verlassen. Pустой... Verovatno ih zatvorila tetka iz poreske što nisu davali fiskalne račune... Foto by Severian. I tako siđosmo u gradić Karpenissi sa druge strane brda, nadajući se da temperature u dolini neće biti tako ubitačne Foto by Severian. Foto by Severian. Ispalo je bolje nego što smo se nadali. Gradić je napravljen na strmoj padini što mu daje određeni šmek, vetar stalno duva od strane brda i prijatno rashlađuje. Sedosmo u kafić na centralnom trgu i dok smo popili po sokić, Severian je na fon-bukingu našao smeštaj po vrlo prihvatljivoj ceni samo 100 m. od nas. Foto by Severian. Opet ponavljamo proceduru: klopa, pivo, nesvest...

Dan 2. Pili - Karpenissi oko 160 km. Loše sam spavao tu noć i pored toga što sam se prilično umorio. Prvi toplotni talas ne nije dočekao spremnog, i krevet nekako nije bio udoban. Zato sam jutro željno dočekao kako bi što pre uhvatili visinu. Početna asfaltna deonica nas brzo odvede na uski strmi makadam koji vodi do par sela na padini brda. Još se praktično nisam skroz ni probudio a već sam mlatio nogama po jako strmom šoderu neke jaruge. Sela u tom kraju su živi upiš, uski sokaci gde može proći možda neki mali auto (npr fića), na momente toliko strmi da smo ubacivali u 1. brzinu ! Vremenom smo shvatili da su to biseri organizatora biciklističkog treka, takmičare malo opustiš lokalnim asfaltom a onda ih dotučeš strmim i uskim makadamom! I tako u krug. Posle sela izađosmo na 10-tak kilometara asfaltnih serpentina (inače ubitačno za biciklo!), konačno se dohvatismo visine i terena koji nam odgovara. I tako dobar deo dana. Osmeh ne silazi sa lica, foto aparati škljocaju, vetar duva, vrućinu smo zaboravili.. Dobro, gde sad? Samo pravo, naravno! (foto by Severian) Posle nekog vremena siđosmo u lepo selo sa više manastira. Izgleda da je ceo ovaj teren manastirska zemlja, na par automobila su tablice koje koristi Grčka pravoslavna crkva. Inače crkva u Grčkoj (kao i u Srbiji), je država u državi, sa svojom autonomijom, PDV se ne plaća (opet kao i u Srbiji..), crkva i država žive na istom terenu koristeći politiku nezameranja i podele zajedničkog plena tj, pučanstva.. Na trgu u centru sela nađosmo senku za odmor i česmu sa pitkom vodom. Vreme je za ručak. Opet nezaobilazni mostići ko šućuri. I nazad u visoka brda.

Bovansko jezero, oko 85 km mešovite vožnje. Predeo oko Soko Banje je prilično interesantan za enduro i hard enduro vozače, posebno ako ste poznavalac istog. Ja slabo poznajem deo južno od Rtnja, pa evo konačno je stiglo na red i da malo zađemo u taj kraj. Za početak odlučili smo se za šumoviti deo oko Bovanskog jezera (a gde na ovu vrućinu nego oko i u vodu?), i drugi dan smo malo vozili po Devici, kršovitog brda južno od Soko Banje. Postoji put oko Bovanskog jezera.. i na njegovom severo-zapadnom ćošku skrenete prema selu Mozgovo ali se ne ide do sela jer pre njega ima lep (a kasnije i ne tako lep), poljski put koji vodi prema vrhu brda. Ne znam kako se to brdo zove ali tim putem izlazite na 900 mnv, što na 38 st i nije tako loše. Vozi se uglavnom kroš šumu i nisko rastinje pa i nema nekih vidika na raspolaganju. Redak primer grane koja ulazi u drugu granu.. To mu dođe kao neki incest? Na vrhu je par spomenika na borbe iz II sv. rata Jedan četnički i jedan partizanski (vidi se ko je pobedio). Sa tog brda smo sišli u mesto Ražanj i napravili opkoljavanje brda sa severne strane simpatičnim kanjonom, popeli se ponovo na brdo sa severo-istoka i spustili se na Bovansko jezero. Ljubitelje težih terena će obradovati strm, izrovaren i kamenit spust prema jezeru. Mene nije obradovao. Bez obzira što ima interesantnih terena za vožnju, ovo brdo ima vrlo malo vidikovaca kojima bi se radovao prostoru ili azimutima za orijentaciju. Veći deo se vozi kroz šumu pa bez GPS-a ne biste znali gde ste. Zbog toga bih rekao da je ovaj trek po lepoti ispod srpskog proseka. Soba, čista posteljina i terasa sa pogledom na jezero za 5 eu po osobi Ex-man uživa u luksuzu za male pare.. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Gledam Severianove slike, češće je slikao i zabeležio je detalje koje sam propustio da spomenem.. (fotke by Severian) Još uvek je prvi dan vožnje, shvatamo ozbiljnost "biciklističkog" treka i nadamo se da neće biti previše težih deonica. (ha! )

Pre ove relaksirajuće deonice i silaska u selo smo imali interesantnu sekciju gde sam bio skoro siguran da su biciklisti nosili svoje aluminijumske konje na leđima. Put je iz šumskog okruženja ušao u rečicu sa krupnim oblucima (ili je rečica ušla u put), koncentracija u full-u, prva brzina i ne smeš stati.. Zato je ovaj deo (uvek se slika deo gde si komotan), za opuštanje.

Uglavnom dobro, sobzirom na opterećenje i da nisu uopšte maženi. Ja sam veći deo makadamskog treka prešao u 2. (drugoj) brzini, a imali smo detalje gde ga duže vremena nisam vadio iz prve. Meni se prvog dana pojavio manjak hidro ulja u kvačilu, pa sam isti dopunio i do kraja ture nije zadavao probleme (isto mi se desilo pre godinu-dve, zamenio gumicu na kraju creva za koju sam mislio da pušta hidro ulje u blok..), ali izgleda da je fazon u vazduhu koje negde ostane u crevu, što u uslovima visokih temperatura poveća pritisak i gumica pusti... To je nešto što još moram da proverim. Severianu je trećeg dana ture u sred guste šume riknuo regler (barem smo tako mislili), i to smo rešili prostom zamenom akomulatora (iz mog u njegov i obrnuto). Kasnije u Bg-u je shvatio da su namotaji oštećeni od nestručnog servisa menjanja klackalice pa nije davao dovoljno struje kad se uključe svi potrošači... I to je ono što smo imali od problema sa motorima. Snaga nije igrala neku važniju ulogu ali 690 je ipak lakši za 20 kg od 640, što se u borbi sa terenom koja traje danima ipak oseti. Ktm-ovi su ultimativne mašine za ovakve ture ali moraš da znaš skoro sve o njima da bi mogao da ih servisiraš u hodu. Manji motor koji vozim po šumi (yamaha wr400f), je čini mi se pouzdaniji ali nema potencijal lc4 advenčera..

Evo ga!

Na put smo krenuli u ponedeljak 27.06, išli preko Bugarske (samo jedna carinska granica i jedna sa pandurima), i kasnije po podne stigli u mesto Lavdas gde smo rezervisali smeštaj. Inače u blizini je "drugo po veličini najveće Grčko skijalište", kaže vlasnik hotela. Kako smo kasnije videli, to je malo jako definisano.. Ceo trek: Predjeno Greece 2017 off.GPX Dan 1. Već tada smo videli da će ovo manje-više biti prilično vruća tura, bez obzira što se uglavnom vozi kroz planine. Za neki dan (taman kad siđemo na more), su prognozirali prvi od nekoliko toplotnih špiceva sa temperaturama do 42 st. Inače, ja sam sa zimom dosta familijaran, što se za visoke temperature ne mogu pohvaliti. Zato sam stalno bež,o u lad i gledao kad god mogu da se nekako rashladim. Bez obzira što sam motor već "probno" pakovao u Beogradu, opet i uvek sa velikim tovarima se pojavljuju nedoumice. Da li samo čizme i sandale ili dodati i trekerice? Zadnja transportna ili dry beg? Samo jedan set unutrašnjih za obojicu ili dupli?.. i tako u noć. Ja sam se već ranije odlučio za klasičnu enduro presvlaku (dole čizme, štitnici za kolena, gore plastični oklop i štitnici lakta, majica ili duks preko + ranac), Severian više za putnu varijantu. Uostalom šta tu ima, ovo je biciklistički trek. Koliko teško to uopšte može biti? Kombi ostavili na parkingu hotela u dogovoru sa vlasnikom. Vracamo se za 8 do 10 dana. Posle par km asfalta prelazimo na slab makadamski put koji vodi prema grebenu planine. Imamo trek ali oznake na podlozi i markirne trake na granama i žbunju nam ne dozvoljavaju da pogrešimo u orijentaciji. Prvih par dana se treba navići na povećanu težinu zadnjeg dela motora, izmenjen balans i ponašanje. Neko to odmah ukalkuliše i "smanji doživljaj" a neko čeka da padne ili sleti sa puta pa da te parametre unese u jednačinu. Tvrdi makadam se pretvara u više paralernih dubokih kolotraga. Prednji točak mi je u levom a zadnji u desnom kolotragu... Jedva se spaso. Uz put ima dosta planinskih sela sa interesantnim običajima da se na prilazima ostavljaju makete svetaca zaštitnika. Polukružna tvrda deonica, ponovo mu ga dajem po gasu, šoder pršti iza mene... ispred same krivine shvatam da se potok izlio i napravio kaljugu pre drvenog mostića bez ograde (koji je iznad dubokog potoka!)... Olučnim pokretom oduzimam gas, panterskim telom pravim manevar izbegavanja kolotraga i........ ko baba se prostrem u blato. Dobro... osim povređene sujete i iskrivljenog roll bara (made im Seba), nema druge štete. Roll bar sa par udaraca nogom vraćam na mesto, sujetu nežno pakujem u dupe. Na ovom putu mi više neće trebati. Ručak i malo odmora za umorne i oznojene guzice. Ja sam na netu pre ture našao nekoliko predivnih starinskih mostića, verovatno još iz turskog perioda, pa sam ih markirao kao pod obavezno. Ispostavilo se da svako selo koje je na reci ili planinskom potoku ima po barem jedan! Ne znam da li je potrebno reći da celog dana osim par terenskih vozila, nema nikakvog saobraćaja, što vožnji daje relaksirajuću notu. Posle nekih 160-170 km znojavi i umorni silazimo u dolinu do mesta Pili gde ćemo potražiti smeštaj. Naravno i ono ima svojih par mostića.. Smeštamo se u samom centru, pica, pivo i koma..

Lenj sam ovih dana. Obaveze na poslu idu kako-tako, ali stalno nešto izmišljam da pobegnem iz grada kad mogu, pa mi i to odvlači pažnju. A znam da ću gomilu stvari zaboraviti (onaj nemac krade li krade..), pa reko ajd da počnem, jer ko krene on i završi kad-tad. Znam da neki od vas čekaju ovaj interesantan putopis ali najveću korist u stvari činim sebi, jer ću kasnije te podatke teže izvući iz mračnih vilajeta moždanih vijuga. Drugo, putovanje je svakog dana bilo tako nabijeno utiscima (oduševljenje, nedoumice, strahovi, zadovoljstva...), da ti treba neko vreme da iste razdvojiš, sortiraš, podeliš, analiziraš... i onda ih opet vratiš u zadihtovanu kutiju da se ne izgube impresije i mirisi. Ovu temu sam najavio krajem maja: a Severian i ja je odvozali krajem juna. Ko nije upoznat sa temom može na gornjem linku da vidi o čemu se radi, dok ja sebi dam još koji dan lenčarenja. Ali krećem definitivno..

Bravo! vidi se da si uživao. Sledeći put, deblja baterija i jača kartica ..

Kako to misliš nismo prešli? Sad ću da izmontiram videjo kako vozimo na prednjem točku, unazad!

Biće. Ima tu raznih puteva, od širokih makadama.. do stazica koje nisu za motor (osim ako možeš dooobro da se skoncentrišeš ), ali bolje ne..

Bili, (Severian + Alp), vratili, uživali. Oko 1400 km, 8 dana vožnje, 1 dan odmora i 2 dana u putu od i ka Beograda. Dosta naporno, malo smo podcenili biciklistički trek a i povratna tura nam je na momente zadavala probleme. Ali u suštini smo vrlo zadovoljni. Izveštaj kad sažvakamo materijal.

Odlično!

Malo googlao, i primetio da se gornja tura delimično poklapa sa predhonim Hellas rally događajima. Mi imamo oko 1.300 km (u oba smera), oni oko 2.100 km. Ja po njima spadam u veterane , ovu ekipu sa kojom vozim po Srbiji verovatno bi svrstali u "izdahnulu". http://hellasrally.org/advraid/

Sve kazne koje sam do sada platio sam apsolutno zaslužio, ma šta o tome tog momenta mislio. Zadnjih 10 godina ni jednu, to valjda ide sa starošću. Svi kontakti profesionalni, neki čak ljubazni više nego što očekujem.

Još malo Kučaja. Krenulo opet od Lisina, i bez nekog cilja i reda, zavlačeći se uz putiće, potoke i livade gde ranije nismo bili, nabacismo lepih 100 km vožnje. Negde treba malo i raskloniti.. Ex/man: el ovo trag od mečke ili krave? Balega mi ne liči na kravlju... Ovo se zove "vožnja na slepo" Skriveno i ušuškano mesto za odmor.. Ležiš i gledaš u nebo. Ko u mladosti.. Ex-man: Joj leđa, joj prostata, joj... šta sam ono reko... a de smo mi to? Homoljska verzija puža golaća (homoljus golaćis), u veštinama preživljavanja razvijaju razne taktike odbijanja predatora od sebe. U ovoj verziji isti se pravi da je govno, misleći da ćemo ga tako izbegavati. Ne zna on da smo mi na to navikli a ponekad u raspravama i častimo jedni druge istim.. Ipak u smislu očuvanja bio-diverziteta, ovaj je ostao netaknut. Sređeni trekovi na: https://www.enduro-balkan.com/

Većina ljudi Grčku vezuje za more i plaže. U stvari Grčka je planinska zemlja u kojoj još diše i miriše duh starih vremena gurnut u ćošak od brzog i stresnog života u gradovima. Za mene godišnji odmor.

Biće. Posebno što je to prva u budućem Grčkom serijalu. Nadam se malo drugačija od morskih. Ovo je nekako više "planinska"..