Kad sam bio mlad (što nije bilo skoro), sam malo hodao po Makedonskim planinama. Već neko vreme planiram da neke ture obiđem enduro motorom. Hvala na linkovima, vredeće.

Mogu samo da zamislim kako mi bajk od 250 kg i 20.000 eu, završava u jarku. Odma hara-kiri, tu pored njega..

Malo trt, malo mrt, i mi se provedosmo lepo. Doduše delimično mokrih gaća, ali vredelo je. https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/page-14#entry1946047

Rajac-Orlovo gnezdo-Rajac (i malo glupiranja okolo), 70 km, na momente zahtevnog terena. Ispred Planinarskog doma na Rajcu. Spavanje 600 din, čista posteljina, topla voda, sve po P.S-u.. (kafana u prizemlju ) Na vrhu Rajca.. Momci su namuljeni.. Priroda lepa.. Slutimo probleme.. Prošli smo kroz par imanja, srećom niko nas nije jurio vilama, a i mi smo uredno zatvarali kapije za sobom.. Iznad Orlovog gnezda. Izgleda da smo došli sa pogrešne strane.. Sad treba naći pristojnu stazicu za silaz u rupu. Tu smo izgubili neko vreme dok smo našli optimalnu putanju. Lokalni seljani imaju na ogradama imanja ostavljene prolaze za ovakve likove (i po koju stoku), samo ih treba naći. I još neko vreme smo izgubili za forsiranje reke.. I na kraju stigosmo. Na imanje smo ušli, ali kapija (velika i teška), je zaključana katancem, kako izaći? Sa desna je strmo brdo, levo je reka.. Karlo je izvadio svoj sega-mega set i pretesterisali smo jedan link na lancu kako bi napravili što manju štetu. Kapiju smo uredno zatvorili za sobom ali je lanac (sa katancem), ostao pored kapije na zemlji. Ostavio sam br. fona, pa ako mi se vlasnik javi, biće mi drago da mu platim deo tog lanca. U povratku smo upali u prilično težak teren (kad se kurčimo, kao da ne idemo istim putem nazad), pa smo gazili nekoliko potoka.. I u sumrak se vratili na Rajac. Drugi dan sam planirao kružnu turu oko Brajića, ali se mojim drugarima nije svideo silaz sa Suvobora prema jugo-istoku (suprotno od normalnog puta), pa smo na kraju vozili okolo bez nekog plana. Nije ispalo loše. Rajac prema ravnoj gori lutanje.kmz Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Krećemo sa Miljakovca, subota oko 08h. Tamo smo ( https://www.google.com/maps/place/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD.+%D0%B4%D0%BE%D0%BC+%22%D0%A7%D0%B8%D0%BA%D0%B0+%D0%94%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%BE+%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%22/@44.142803,20.2449682,15z/data=!4m5!3m4!1s0x0:0xdc77c21af6bb5642!8m2!3d44.142803!4d20.2449682), oko 09h 30, kafica, oćeš-nećeš kakiš, polazak oko 10h, nazad u domu oko 17 h..

EX-man, Karlo i ja idemo za vikend da vozimo po terenima Rajca i Divčibara. Subota ujutro - nedelja veče. Spavamo u pl. domu na Rajcu. Preporučeno lakši motori. Svi su dobro došli.

Eeeeee, ovo definitivno iskače. Bravo!

Stalno prave nove protiv-požarne puteve po Deliblatskoj Peščari, koje je u ovim uslovima (hladnjikavo i vlažnjikavo), uživanje voziti. Evo još jednog treka, oko 116 km. Svako malo preko puta preskoči po neki jelen kapitalac. 2017-02-16 0958__20170216_0958.gpx Bare okolo Dunava su još uvek zaleđene. Ima i nešto labudova u tom ledu, pa nisam siguran da li su zarobljeni ili uživaju..? A ima i par delova koji se moraju raskrčiti da bi lakše prošli..

Odličan je za leto, možda.. Pod uslovom da si ga stavio ispod neke nadstrešnice ili u sobi.

Nisam do sada pratio temu, a sa pozicije turiste, nisam ni kompetentan. Ali Gaboru čestitam svim srcem što uspeva da prati svoje snove. Ostalima želim da se manje glođu ispred računara a više da praše šumama i gorama.

Dosta starijih gps trekova je nekako izgubilo vezu sa serverom, pa sam uz Arakisovu pomoć dobar deo uspedo da vratim i rekonstruišem. Nadam se da sada radi..

He, he.. Bravo Busmane, probudio se pisac u tebi, vidim biće plodna godina...

Hvala Busmane, znaš i ja sam negde u 3. mladosti, pa kad pogledam iza sebe,.. imam još sličnih priča. Samo nisu o kotrljanju točkova i ko će to da sluša.. Nego spremi ti konja, pa da malo endurašimo na proleće po regionu?

Osoblje normalno, nasmejano i zahvalno. Zima je. Nosite šta vam ne treba.

Kučaj, Lisine, pre par vikenda. Ledara. Pipavo, ali se može. 2016-12-11 1050__20161211_1050.gpx

Nikad nisam precizno merio ali sve zajedno unutar par hiljada km. Za motor ili neko drugo 4WD vozilo prilično malo, za nas, poprilično veliko. Mada moram priznati da smo se hrabro vozili kombijem prvih par stotina km, dok nismo stigli u planinski region, pa i to komplikuje računicu. Veći značaj imaju visinske razlike, pa na donjim slikama možeš videti kilometražu ali i visinu, što je za ovu priču mnogo bitnije. Uostalom, nemojte misliti da smo mi bog-zna-kakvi junaci, devojka sa ovog linka: http://www.snezanaradojicic.com/ već godinama pegla sama po svetu biciklom. To nije akcija već način života, nešto što najveći broj nas (na žalost), nikada neće postići.. Ali dobro, svako kolko može i svi srećni..

Stiska me posao ovih dana, moraću malo da ubrzam sa postom, ne zamerite.. Predeo kojim smo vozili tih dana je svakako spektakularan. Duboki kanjon i 5.000 m visoki vrhovi oko njega. Istina, nisam se kupao davno... Al ovde mi baš ne bi prijalo.. Ostaci Ruskog angažovanja u kraju.. Tradicionalni način sušenja i tresenja žitarica, poznat i u našim krajevima. Izneseš na put, pa ako bude bilo saobraćaja sve se to samo istrese i izpegla. Od nas se nisu ovajdili. Dani prolaze, put vijuga pored reke, mi peglamo i ništa ne pitamo.. Ponekad samo, kad digneš glavu kako bi pio vode iz bidona, vidiš grandiozne stenovite formacije koje se više hiljada metara dišu strelovito u nebo. Kakav je ovo turistički potencijal.. Sutradan (negde oko ručka), na delu prašnjavog puta gde se kanjon čudnom igrom prirode sužava na 50 m, do Afgan teritorije, primetim sa strane puta skoro novi crni BMW serije 7. Jako je čudno videti bilo koji auto, kamoli ovako luksuzan. Kao da su marsovci sleteli na Pluton. U njemu sede dvojica celavih nabildovnih likova sa kajlama. Jasno je. Dok su putevi preprodaje droge i oružja u kraju otvoreni, turizam nema nikakve šanse. To su i "nadležne" službe Tadžik države shvatile, pa što to one ne bi iskontrolisale, možda zarade po koji dinar, tj dolar... Mahinalno usporih kako bi ih slikao, ali se u zadnjem momentu predomislih. Setio sam se gde sam, i da verovatno sledećih mesec dana niko i neće pitati gde sam nestao.. Nekoliko dana kasnije, u cik zore, četvorica prašnjavih, musavih, sumnjivih likova na neuglednim šklopocijama natovareni preko svake mere je ušlo u glavni grad ugledne države Tadžikistan. Taj termin smo izabrali kako nas panduri ne bi previše maltretirali u prodoru ka centru grada. Jedan dan smo odmorili, a par dana proveli u obilasku onoga što je vredelo videti. Zadnji put sam bio ovde 1988 godine.. I dosta se promenilo, čini mi se na gore.. Doduše centar je u radovima, pravi se monumentalna palata za još jednog diktatora, sve je u fontanama (poznato ? ), i keramici, verovatno da bi se turistima i političarima pokazalo kako je ovo zemlja izobilja i demokratije.. Realnost je znatno drugačija. Prilaz centru grada imaju samo turisti, političari i srećnici koji žive u kraju. Ostatak nacije nema taj luksuz da se prošeta predelom o kome može samo da sanja.. Osim ako nisi sirova radna snaga.. Pa opet, na mene su najveći utisak ostavile proste i čiste duše ove uzburkane zemlje, koje su nas uzput hranile i pojile, nego sva keramika i pozlate velikog grada. Par dana smo iskoristili da se prisetimo šta je čist krevet i presvlaka, a onda nazad u Srbistan, ka novim radnim pobedama.. Za kraj, evo jedne starije fotke koje odprilike prikazuje kojom smo se turom kretali. Fali deo od Biškek-a do Oš-a, ali nije ni bitno, za mene će to uvek biti lepa uspomena. Neće se nastaviti.. Osim ako hoće, u nekom drugom obliku, sa više konja ipod dupeta..

Dva dana kasnije smo krenuli niz kanjon. Kažem "niz", zato što je globalno putanja nizbrdo, ali stalno ima i nekih malih uzbrdica pa smo prvi dan pedalanja "nizbrdo" imali 600 m visinske razlike "uzbrdo". Desna strana je tadžikistan sa "normalnim" prašnjavim putem. Leva strana je Avganistan sa stazom usečenom u stenu. Tadžik strana puta.. Afgan strana .. Obala je uglavnom jako strma sa bujičnom vodom koju je praktično bez neke "tirolske traverze", nemoguće preći. Osim na nekoliko mesta gde se dolina širi, reka je mirnija i obale su blaže. Baš na jednom od takvih mesta sam osetio potrebu da odem na sra.., ovaj, da se malo osamim i naberem cveće, kad primetim čudne table sa uznemirujućim oznakama. Praktično sve zone gde se "normalno" može zagaziti u vodu su minirane... Odma sam izgubio želju za .. branjem cveća.. To naravno za decu ne važi... Šta znaju deca šta su mine.. Ja da se pitam... ja bi ovde protero vezanih očiju.. Preko mosta samo nežnim koracima.. I tako sledećih 300 km.. Nastaviće se..

Sledeća tačka odmora je "Khorugh", glavni grad provincije i posle Oš-a (u Kirgiziji), praktično najveće mesto na Pamirskom Traktu. ( https://en.wikipedia.org/wiki/Khorugh ). Pošto je Khorugh na 2.200 m, znači da počinjemo jedan siloviti spust sa Pamirskog plato-a, skoro 2.000 m, niže i to sa ovom aklimatizacijom i stečenom kondicijom nebi trebalo da bude problem Tu istovremeno počinje (za mene), i najinteresantniji deo puta.. Jedno od najupečatljivijih mesta za kamp u dosadašnjem pedaliranju. Još uvek smo na 4.000 m, i ipred sebe imamo još jedan prevoj. Moj kum leži u šatoru i daje samo povremeno znake života. Moj zadatak je da ga na svakih par sati hranim supom i da se nadamo da će sutra biti operativan. Tu fazu smo svi prošli. Drugi dan vozimo bez nadoknade vode i moramo izdržati još jedan dan, kada ćemo posle prelaska prevoja verovatno imati gde da se natankamo.. Svetlucavi obrisi nekiliko kilometara niže jesu jezera, ali ne vode, već soli.. tako da smo prošli pored njih nezainteresovani za pauzu.. Još jedan prevoj. Sad je sve ustaljena rutina. (foto Jone) Šoferska je tuga pregolema... Silazimo brzo, pojavljuje se i zelenino sa strane, broj vozila se drastično povećava (predhodnih dana u proseku 2 do 3 na dan, a sada toliko na sat..). Škola za hajduke. Srećom, momci su shvatili da idu Srbijanci i dobili smo dobodošlicu i propusnicu.. Ulaz u grad.. U Khorogu ćemo se zadržati dan. Tu preko reke je Avganistan, i ta granična linija će nas pratiti sledećih skoro 300 km, dok vozimo kroz neverovatan kanjon reke Panj.. Nastaviće se..

Neke slike sa strane 1 su izgubile vezu sa serverom, pa sam ih uz Arakisovu pomoć vratio... nadam se da sada radi.

"bilo bi mi zadovoljstvo popoiti po NASe pivo sa tobom." Računam na to.. "Ja вам се дивим, младост носи свакакву храброст са собом." Za ovo "mladost", imaš dva piva..

Dva dana kasnije sam bio ko nov. Problemi sa stomakom su prestali kao i propratne pojave, jeo sam šta mi je palo pod ruku (stomak), i izgleda potpuno adaptirao na visinu. Trebalo mi je samo 2 nedelje... Vreme je za pokret. U narednoj deonici smo imali par prevoja preko 4.000 m, i jednu problematičnu suvu deonicu bez vode u trajanju od cca 3 pedalačka dana.. U stvari, ima par jezera na visini nešto višlje od 3.500 m, ali su slana, pa nam neće vredeti. To je značilo da svako od nas mora da nosi vodu za barem 3 dana.. (foto Jone..) Neke od boljih prenoćišta smo preskočili. Peđa u rukama drži reklamu za jednog od njih.. Ali zato nijedan ekskluzivni restoran nismo propustili.. Uostalom, posle toliko vremena sad mogu da jedem šta oćeš... Na jednom od lokalnih prevoja preko 4.000 m, gde je inače granica administrativne oblasti smo morali da odmorimo i sklonimo se u zavetrinu. Jednostavno uz takav vetar ne ide.. (foto Jone) Moje čistilište je prošlo. Sad je na red došao Jone.. A par dana kasnije i Nene. Sve su to bili sindromi zakasnele aklimatizacije i posledica prilagođavanja na lokalnu vodu i hranu. Kad je neko u krizi, jednostavno svi stanemo i napravimo pauzu par sati, sapatnika stavimo u horizontalu kako bi ga vratili u život i doveli do sledećeg mesta za kamp, gde se mogu primeniti druge metode savremene medicine tipa: supa i spavanje.. (foto Jone)

Još jedan prelep dan u Deliblatskoj Peščari. Devojački Bunar - Zagajička brda - Dev Bunar (uglavnom protiv-požarnim putevima) 2016-12-04 1012__20161204_1012.gpx

Sutradan smo konačno stigli u Murghob. ( https://en.wikipedia.org/wiki/Murghab,_Tajikistan ) To je mesto ne-definisano u prostoru i vremenu, otprilike za još jedno carstvo iza Mordera. Hrabri putnici - namernici, trgovci, ratnici i ljubavnici koji prežive sve zamke Pamirskog Trakt-a i nekim čudom ostanu čiste svesti uz pomoć svih mogućih dobrih vila i čarobnjaka, pričaju kako je prelazak i osvajanje Mordera bila zadnja stepenica ka krajnjem čistilištu: "Murghob" Tako smo se odprilike osećali kada smo to po-podne u jari koja je pržila pesak, kamen i naše misli, ušli u "grad". Svaka kuća, kulisa, zid ili džamija je mogla biti naše spasenje.., ili završetak naših mladih i nevinih života u scenografiji "od sumraka do svitanja".. Od čega i kako žive Murghob-ijanci? ..... Nemam pojma. Mesto je na 3.700 m, poljoprivreda je nula (na toj visini i bez vlage, nema ništa od čega bi se živelo), stočarstvo je skoro nula (preživljavaju samo Jakovi, svi ostali ne mogu da prežive godinu), trgovina... možda, ali pre bih rekao da su na trgovinskom putu kao konzumenti a ne pre-prodavci, jer nemaju kome da pre-prodaju.. Znači, velika je nepoznanica kako nastaju i opstaju mesta poput ovog. Od starijih sam saznao da je ovo mesto bilo logistički centar krajem 80-tih, kada se sovjetska vojska povlačila iz Avganistana (bio sam u Dušambeu 88, u povratku sa jednog pamirskog brda), pa su ljudi ostali da žive u ovom ne-gostoljubivom okruženju. Mi se nismo previše bavili tim pitanjima, jer smo bili opsednuti procedurama za preživljavanje (smeštaj, voda, hrana, i naročito WC..), a meni je odprilike trebalo nekih 24 h da se naspavam, izađem iz bunila i da počnem "normalno" da razmišljam. Glavna odaja za dnevne, polu-dnevne, noćne, jutarnje, večernje i ostale seanse je bio lokalni taolet (iliti klonja - čučavac), koji je bio iznad kuće gde smo se smestili. Tu je često bio red, pa je trebalo te seanse nekako isplanirati. Ali hoćeš vraga.. nas par sa dijarejom nikako nismo mogli da uhvatimo pravilan ritam, jer ritma nije ni bilo, ili bolje rečeno opsedali smo gore spomenuti cenjeni objekat skoro stalno. Tu smo rešili da u Murghabu ostanemo barem 2 dana, kako bi se sabrali i odmorili. Za mene je ta odluka bila od suštinskog značaja. Naš hotel.. Pijaca.. Mesara. Želite da znate kako se tranžira i pakuje meso unutra? Ne, ne želite.. Najbolja kafana u gradu, kako i priliči gospodi... Spazih i grupu sa motorima (afrike naravno), ošamućenih od visine i u bunilu od vrućine, u stanju sličnom kao i mi, samo što je naša ogromna prednost bila skoro gotova potpuna aklimatizacija (u sledećih nekoliko dana će se pokazati da baš i nije tako..), a njihova je tek počela. Najača banka u gradu. Mrki lik ispred osmatra potencijalne opasnosti u cilju obezbeđenja tima unutra. Nije šala, ipak se menja celih 50$ za Murghabijansku valutu...