Mator sam i neiskusan. Zato sam po merilima aktivnosti kojima sam se ranije mnogo aktivnije bavio, vrlo oprezan. Ako sabiram rizike, mogu reći da sam zadovoljan što moje (starije), dete nije nešto posebno zainteresovano za aktivnostima u kojima sam desetinama godina ludovao. Onda dođe neko vreme kada malo "spustiš loptu" i događaje, rizike i ponašanja sagledavaš i sa neke "istorijske distance" tj, prepoznaš model ponašanja i grešaka koje klinci prave i shvataš krajnji rezultat. Zašto?, zato što si se isto ponašao u njihovim godinama ali si nekim spletom okolnosti preživeo. Sa druge strane većina vozača je punoletna pa bi trebalo da imaju mogučnost i da sami sagledavaju rizike i donose odluke. I ko si onda ti da im nešto popuješ? Ono što ova zajednica najproduktivnije može da doprinese, je da se o događajima, rizicima i ponašanju svih nas, bez uvijanja i izbegavanja govori, diskutuje ili elaborira (ako imamo konkretan događaj). Rezultati analiza će biti isti kao i događaji u aktivnostima koje se smatraju i znatno rizičnijima nego što je u ovom slučaju motorciklizam, a to je da smo u velikoj većini sami odgovorni za nemio događaj (nepažnja, dokazivanje, umor, nedovoljna informisanost o uslovima na putu i sl...),i drugi jako bitan faktor su ostali učesnici u saobraćaju, jer pijanog kamiondžiju nije previše briga što si kupio najbolju opremu i svaki dan podmazuješ lanac. Po tome, ispada da su enduro vozači i najbezbedniji. Još nisam čuo da je neko poginuo u šumi. Na asfaltu, na žalost skoro svaki dan.

Muvao se po Južnoj Americi sredinom 90-tih, nezaboravna iskustva Od Peru-a preporučujem Cusco sa okolinom, Acatama pustinju i Huaraz (ekvivalient Chamoni-ja). Limu nikako.

Velicina sekte nije toliko vazna koliko stav i ponasanje iste. Mozda je ova sekta veca od bmw sekte, ali je isto toliko i pristojnija. Tvoj komentar to samo potvrdjuje. Postoje odredjene skracenice kada je forumsko pisanje u pitanju. Ne mislim na onu I debilizaciju tj. prelazak V u W, vec na neku prakticnost i brzinu, narocito ako je veci post u pitanju. Razumem ja popularnu zelju da se pravljenjem nerazumevanja istice neki kvazi-nacionalizam tipa pisi cirilicom, koristi domace reci, ne skracuj i sl. ali opet, to sve govori o drugima. Dakle, "vrv" je gore receno sta je, a ko god ima malo duzi staz po forumima u citanju i pisanju, znace sta je to bez tog napadnog "wtf" iscudjavanja, sto pak, dovodi do apsurda jer je upravo to "wtf" skrnavo i ono sto zapravo ti napadas, a sto ja nisam ni upotrebio. Pozdrav Poenta foruma je razmena informacija, iskustava, ispomoć i zezanje. Klinačka prepucavanja ostavi za naloge u programima koje deca danas koriste. Bez ljutnje.

Slabašan sam ja za ovo. Ne kupujem motore koje ne mogu sam da podignem iz jarka... više puta.

Ovćar Banja je skoro čarobno mesto. Duboki kanjon i skoro stajaća voda prave izmaglicu koja ujutro i uveče deluje kao u filmovima napravljenim po uzoru na romane Agate Kristi. Još kad bi se mogao izbaciti konstantan šum saobraćaja, to bi bilo mesto za uživanje i duboke misli.. Ali Banja u novembru nema sunca rano ujutro. Zato ja strpljivo čekam (bolje reći spavam), malo duže nego obično i pokrećem se tek posle doručka i druge kafe iz ugodnog restorana "Dom". Trek me vodi u brdo iza tunela, pa biram stari put kroz Ovčar Banju.. 100 tinak metara po spajanju na glavnu magistralu srenem desno u brdo, brzo nestane asfalta (pojavi se po negde u dosta lošem stanju), i radosno nastavim prema vrhu grebena Kablara. Priroda je stvarno umetnik. Ovo mi je zadnji dan ture, pa ne žurim, opušteno, više onako za ispis.. Preko Družetića i Koštunića brzo dođem do grebena koji vodi prema Ravnoj Gori, tu usporim.. Nema nikakvog saobraćaja, put je na momente džombav sa krupnijim kamenjem pa me je centralni procesor odmah prebacio u "tehnički mod",bez učešća volje, mozak je negde na otavi, pušten da trči okolnim livadama i sluša vetar koji bruji kroz praznu glavu.. Popnem se na brdašce pored puta i malo zalegnem na novembarskom suncu. Šta čoveku treba? I posle nekog vremena se lenjo nakanih da krenem dalje, vrlo brzo (ili mi se tako čini), stigoh da Ravne Gore... a odatle poznatim šumskim putevima prema Rajcu. I pored planinarskog doma prema vrhu Rajca gde sam uhvatio još malo mira pre silazka na magistralni put prema Ljigu. U ovom delu imam još nekoliko interesantnih predloga pravljenih za lakše motore, a do tada ću malo da razmišljam o opcijama putovanja na proleće u neka druga brda. Ima li šta pametnije raditi u ovo zimsko vreme?

Mislim da je ovo: http://velomotion.weebly.com/--dry.html

Hvala na informacijama. Takve ili slične bisage još nisam sreo po oglasima...a dobro bi mi došle, uže su u silueti od mojih a kapacitet isti. Traži biciklističke bisage. Mislim da sam ove naručio od jednog našeg Mađara, verovatno ima firmu za prodaju biciklističke opreme, koliko se sećam..

Jebga, onda pamtim, pa kad prođem sledeći put možemo i duplu..

Hladna je Sjenica ujutro u novembru. Opet, nemam razloga da žurim, dan je kratak ali sam trekove ucrtao tako da se voze penzionerski, pa da imam dovoljno vremena da povremeno iskulliram ili popričam sa ljudima. Ujutro posle doručka svratih do centra na jutarnju kafu i kibicluk, čisto da vidim ko se muva po korzo-u u 09 ujutro. Začudih se koliko naroda. Centar je uglavnom picnut, dosta se gradi i obnavlja i ceo grad mi ostavi pozitivan utisak. Zaboravih da uključim trek i slikam sve dok ne siđoh sa asfalta prema grebenu Golije kod sela Veskoviće. Ovaj deo treka sam već spomenuo u predhodnom postu: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/page-4#entry1689895 pa neću previše da davim ali moram reći: Ko nije bio na Goliji, duboko se zajebo Gornje Ćerimanje sam pominjao u predhodnom postu, pa sam zato i slikao, inače u zaseoku nisam ni bio... Ko se dobro zagleda, vidi preko brda gomilu malih interesantnih makadam puteva. To tražim. Nekadašnja stara karaula iz 19. veka, sada čeka nekoga ko će da joj posveti pažnju. Prelepa kuća u starom Srpskom stilu. Uvek se nekako zagledam u jednostavan i praktičan dizajn. Na žalost, nešto pre Ivanjice izađoh na asfalt (pa taj deo neću ovde obrađivati, nije tema..), ali ubrzo na izlazu iz grada skrenuh prema selu Trešnjevica i tu me ponovo (na moju sreću), dočeka makadam. Put je više šumski nego uređen makadam, ali propisi su propisi... Ovo je malinarski kraj, pa sam imao nameru da se promuvam po putevima kojma se ređe ide.. Ali jedno je nacrtati putanju na Google Earthu, a drugo to i proći.. Pa sam po negde morao da improvizujem i menjam rutu iz straha da neću moći sam da isčupam motor iz jarka ili blata (što se događalo..), U reonu sela Zeoke naletih na dobro očuvane kraj-putaše.. Oni su priča za sebe, lokalna mikro-istorija koju svi polako zaboravljaju, a ustvari objašnjavaju suštinu bitisanja lokalnog stavnovništva nošeni olujnim događajima. O tome ću više drugi put. Crkva u Tijanju, posvećena je Svetom velikomučeniku Prokopiju. Nalazi se pored puta Tijanje-Čačak, s leve strane Tijanske reke. Izgrađena 1810. godine. Ovčar na vidiku.. I dosta strmim putićem kroz predivnu šumu se spustih u Ovčar Banju. Ručah i uzeh konak u planinarskom domu Železničar. Po podne se malo prošetah klisurom. U nekom ranijem životu sam ovde provodio dosta vremena.. Zmikče koje je na žalost izgubilo bitku sa lokalnim osionim stanovništvom (ili turistom). Ne razumem toliki ljudski strah od gmizavaca, posebno ponašanje koje rezultira ubijanjem istih, kao da brane sopstveni život. U stvari zmije su korisne životinje i ljude skoro uopšte ne ugrožavaju, čak obrnuto. Kada bih mogao, ovo bih krivično tretirao. Nastaviće se..

Ujutro ne žurim. Novembar je i na Zlatiboru je jutarnji minus. Ipak prija zubato sunce, doručak u restoranu i polako pakovanje. Sa glavnog puta se odmah posle benzinske pumpe skrene levo prema Sirogojnu bez obzira što je put asfaltni, uživam u okolini. Kad bi barem bio makadam... U Sirogojnu konačno silazim sa asfalta i lepim putićima kroz seosku idilu.. Kofa je zakačena za bunar, putniku namerniku da se nađe.. U reonu sela Bjeluša me ucrtani trek vodi u dolinu na drugu stranu brda ali mi se taj deo nešto nije svideo.. I stvarno, brzo zatim se idiličan džombavi put pretvori u blatnjavi, sa uskim dubokim kolotrazima pokriveni jesenjim lišćem. Okrenem i vratim se na brdo odakle sam došao.. Ubrzo izbijem na ponovo na asfalt i preko sela Katići stigoh do podnožja Mučnja. Moram gore kako god... Posle nekoliko kilometara prihvatljivog makadama stižem na raskrsnicu.. Jasno je gde idem. I par km kasnije po stazi koje je više planinarska nego put, sam na vrhu Mučnja. Sedim, uživam, ne žurim. U silazku pokušavam da se držim zacrtanog treka kroz borovu šumu. U početku mi ide dobro.. A onda naletim na blatnjavu uzbrdicu gde sam opet pokazao svoje vozačke sposobnosti i izvrdupio motor u travu. Ok, nazad na bolji makadam i glavni put.. U kom ono filmu se spominju Kurčubići? Još malo... I evo je, brana jezera Uvac. Odatle prema vidikovcu Molitva, prelepim putem. Uživancija. Na ivici kanjona ostavim motor i prošetam se do vidikovca. U smiraj dana nastavim do popularnog kampa na početku jezera, odakle kreću i vožnje brodom.. Nema nikoga.. Kamp je prazan. Da sam poneo šator, ovde bi se nauživao, ovako sam primoran da idem dalje.. Do Sjenice još 10 tak kilometara, bez žurbe, nisam se previše bavio traženjem smeštaja. Hotel "lovac" je ok, imaju i restoran u prizemlju. Nastaviće se.. Evo i prikladnog snimka..: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/76767-domaci-video-sektor/page-4#entry1790473

Divčibare, lep letnji dan. Kamera by Ex-man

Zaturio sam broj, ali evo ti lokacija kuće. U tom kraju ima više domaćica koje izdaju smeštaj po sličnim cenama. Kosjerić smeštaj.kmz Nosače za bisage mi je kao i na predhodnom motoru pravio Seba (ima ga na forumu), stim što je ram "uštinuo" kako bi prilagodio kačenje mojim mekim biciklističkim bisagama. Dobre strane: prilagođavaju se terenu, možeš da oboriš motor na njih bez oštećenja, dobre su za kišu i vodu, jeftine, 35-40 lit, svaka, meni dovoljno i ostaje dosta prostora za gornju torbu. Loše strane: nema bezbednosti, otvoriš i uzmeš šta ima...

U Kosjeriću ujutro magla (skoro uvek u ovo doba godine), domaćica Ljilja spremila kafu i ponudila doručak (spavanje 600 din, pristojno i čisto). Kafu popio, za doručak mi je rano i hteo bih da nadoknadim gubitak od predhodnog dana. Svratim do pekare, spakujem i nastavim uzbrdo pored cementare u pravcu moje jučerašnje "tačke očaja". Čim sam izašao iz linije magle sve je lepše i vedrije. Priroda je lepa, boje su odlične.. Čak i meštani lokalnog zaseoka su rešili da srede staro groblje.. Tražim lepo sunčano mesto za doručak i posle nekog vremena ga nađem. Crkva na brdu iznad Markovišta. Znao sam da vredi čekati.. Sad sam podmiren i polako teram dalje. Plan mi je da preko Tare i Zlatibora stignem i spavam u Sirogojnu. Od mesta gde sam izbušio deklu, put se dosta strmo spušta u selo Godečevo. Onda opet uhvatim desno na zapad preko brda pored vinograda da uhvatim još koji pogled tog kraja.. Ne žurim, uživam. I siđem u Kostojeviće, odatle asfaltom do skretanja za Solotušu gde naiđoh na još jednu crkvicu.. Ostavim neki dinar i gledam kuda ću. Oko crkve se mota bakica, čisti metlom, pitam može li se makadamom levo na greben (da ne idem glavnim asfaltnim putem), kaže "naravno, samo malo je nezgodan u početku, posle je širok i po grebenu de oćeš.." Zaletim se tim makadamom i par puta završim u tuđem dvorištu. Baba je..m li ti familiju.. Vratim se malo nazad, pogledam bolje (nekad ne treba iće najboljim putevima), i neugledim putićem kroz šumicu izbijem na greben i lep širok makadam. Ipak je baba bila u pravu.. Interesantno rešenje lovačke čeke. Lepim putem prema Kaluđerskim Barama.. A onda prema jezeru Zaovine.. Od glavnog jezera se spustim dole pored jezera Spajići.. Taj deo bi po karti mogao da bude malo problematičan po lošijem vremenu, ali vreme je ok a ja raspoložen.. I tu tražim vezu za Kršanje i Kotroman.. Ali opet, ne lezi vraže, nekako mi se ovo skretanje nije svidelo, put mi izgleda blatnjav, stm i dosta zapušten.. Evo i zašto, 1 km dalje poplava od prošle godine je od šumskog puta napravila potok i očigledno da već neko vreme nije u upotrebi. Pošto vozim sam (nije pametno naravno ali me suborci već neko vreme kuliraju za ovakve ture), nisam hteo mnogo da se kurčim i nekako se po mokroj i blatnjavoj stazi vratih nazad na glavni put. Dalje nećeš moći !! 1. pokušaj proboja Glavnim putem još neko vreme, onda opet levo uz brdo pored male brane prema zaseoku Đurići. Tu mi se po karti čini da se može proći na greben.. Put je opet strm, podloga vlažna i rastresita. Na jednom mestu ima oko 20-tak metara još strmijeg dela, zaletim se ko po navici.... Na pola uspona motor izgubi trakciju (glupi Mitasi..), mota u mestu, stanem, pritisnem ručnu... motor počne polako da klizi u nazad, padnem i posle par kolutova preko glave ustanem sav kaljav, motor leži na desnom boku. Dignem mašinu i malo se očistim od blata i balege. Iz obližnje kuće (zadnja u zaseoku), izlaze po liku bi reko otac i sin. Ničim ne pokazuju da su videli sramotu strašnog enduraša.. Pitam može li se gore, kao informativno.. "Može naravno, ovde je u redu, ali na par mesta pri grebenu je znatno lošiji kolski put.." Aha.. dobro hvala, onda ništa... Može i pored brane, prema grebenu bolji je put od ovoga, samo ako su uradili most.. Probaću dole, zahvaljujem i okrećem nazad. 2. pokušaj proboja.. Na donjem putu situacija je odlična, sve do mesta gde je voda odnela deo puta i tu sad kao prave neki most.. Ni tu ne ide.. 3. pokušaj.. Silazim visinski par stotina metara i primećujem još jedan put koji vodi u željenom pravcu. Ajd da probam.. Odličan je do 100 m pred izlazak na greben, a onda sam opet počeo da proklizavam. Jedva se okrenuh.. 4. pokušaj.. Vratim se dole pored brane na glavni put i na drugu stranu brda putevima koji vode prema Bosni. Možda tamo može.. Na livadi stoji čobanica (nije mlada, al nisam ni ja ), stanem pitam za put prema Kotromanu, kaže: "Trebao si da nastaviš putem u brdu sa druge strane reke, slušam te ja odavde već sat vremena.. Ovaj vodi za Bosnu.." Mrmljam neubedljivo nešto o blatnjavom putu i lošim gumama, ona saosećajno klima glavom, kao nije u redu da se ovakav motor kalja.. 5. pokušaj ! Dan teče a ja u pat poziciji.. Šta ću, vratim se glavnim putem pored Spajića i Zaovinskog jezera, uz brdo prema Miloševcu i lepim grebenskim putem prema Mokroj Gori. U Mokroj Gori izbijem na asfalt, mrak je za sat vremena, imam li vremena da presečem preko brda do Zlatibora.. Ipak ziheraški ostajem na asvaltu i magistralom teram do Zlatibora. Spavanje 10 eu, mali hostel na ulazu u mesto. Nastaviće se..

Ne. Analizom oštećenja i terena na licu mesta, skoro da sam siguran da je krivac kamen (našao ga), veliki blok čiji je samo vrh štčao iz šodera i trave. Kako god ne menja stvar ni moju nameru da deklu (a možda i još po nešto okolo), dodatno zaštitim.

DurAl je možda lakši za obradu (i treba uhvatiti oblik dekle..), ali ja sam pre za neki inox ili sl. Ovih dana razmatram opcije, ionako nema nekih dužih tura po ovom vremenu.

Misliš kao... ma nema pojma, gde baš meni da se desi.. U stvari nije da li, nego kada... Ideja mi je da nabavim zaštitu do pola dekle (na obe mašine), samo da nađem nekog pismenog ko to može da napravi kako treba i iste zalepim. Ako neko ima ideju, neka javi..

Ja planiram trajektom Genova/Tangeri... Ali me prvenstveno interesuju makadam putevi u planinskom masivu Atlasa (i kontra Atlasa), i nesto malo po pustinji... Mislim da nam se koncepcije razlikuju.

Novembar 2015 je bio sasvim ok mesec. Velik broj sunčanih i toplih dana (za to doba godine), mi je pružio priliku da radim gomilu aktivnosti koje volim. Tako sam i planirao. Ali oćeš moega.... "Ako želiš da nasmeješ boga... samo mu reci šta si planirao..." Na žalost najveći deo novebra ja sam proveo rmbajući kako bi svojoj porodici obezbedio svetliju budućnost. Što ja više rmbačim, to je ta svetla budućnost sve dalja, praktično obrnuto proporcionalno mojim kratkoročnim ciljevima. I tako na kraju još jedne uspešne radne nedelje, gde sam postigao sve što sam planirao i zaradio puno para (prim. autora: ovo je sarkazam), vidim da je vrag odneo šalu i da se ovako više ne može. Pogledam prognozu, vreme drži celu sledeću nedelju... To je prilika, pakuj se brže bolje i pali dok se nisi predomislio, saradnicima na poslu kažem da ću se u ponedeljak razboleti i da ću morati da odmorim par dana... Jeste danas je subota, ali već se ne osećam dobro pa prosto znam da će me stići u ponedeljak (verovatno negde oko Sjenice)... Pogledam u listu želja.. (lista je velika a ja mator, kud ćeš gore), i proberem turu koju samo delimično poznajem ali je nisam spojio. Evo prilike. Nisam neki zaljubljenik asvalta i brzina. Ne umem da vozim brzo i ne osećam se prijatno u saobraćaju. Volim da kuliram, pomalo slikam, razgovaram sa ljudima i gledam da što više boravim u prirodi. Tako ću i ovaj post početi od izletišta Rajac i završiću na Rajcu. Ostalo smatram da nije vredno pomena. Rajac - Divčibare - Kosjerić - Markovište.... i na žalost opet Kosjerić, oko 125 km. Poranio iz velikog prljavog grada i na Rajac stigao relativno rano. U planinarskom domu nema od koga da dobijem kafu, konobar verovatno još nije ustao. Srećom odmah do njega je i Poštarski dom i par žena užurbano metlaju lišće ispred ulaza, kažu očekuju gužvu za vikend pa da malo spreme.. Kafa na brzinu, malo se prepakujem, ispustim još malo pritisak u gumama... i juhuuuuuuuuuuuuuu! Već dobro poznati putevi od Rajca prema Divčibarama.. Ne svraćam na Suvobor, drugi put, sad žurim. Ha! pa da, ovo je trenutno moja svetla budućnost... Čoveku malo treba. Ima vlage i blata povremeno ali ništa strašno.. Crkva na Ravnoj Gori.. Deo puta prema Grabu je uvek malo problematičan, pa sam tu usporio.. Sa druge strane potoka imate dve varijante: gas ravno uzbrdo i serpentinama malo okolo. Ja sam odabrao kraću varijantu ali sam na par mesta jedva izbegao oštre povelike blokove pa bih preporučio ovu drugu.. Greben Divčibara ispred mene, ja srećan ko malo dete.. Malo pre "Kraljev-og stol-a", sam imao i prvi pad. Prejak gas u blatnjavom kolotragu.. Moram da kažem da sa gumama nisam zadovoljan (Mitas E09 napred i pozadi), na asfaltu bruje ko da si u Mig-u 21, a u blatu su katastrofa. Barem su na kamenjaru korektne. Primetim da mi po malo vlaži hidraulično kvačilo. To me je zabrinulo jer sam crevo od istog menjao predhodne nedelje i moguće je da mi u servisu to nistu dobro napravili ili mi curi na bakarnim podloškama ili sam u padu nešto zajebo...? Na Divčibarama u kafiću naručim sokić i ramotrim opcije. Nešto mi je govorilo da pored alata uguram i malo ulja sa sobom, pa sam poneo ostatke od zadnje zamene hidrauličnog i nešto ulja za motor, da se nađe.. Ipak okrenem Kepu da vidim da li on ima nekog svog majstora koji to može da pogleda... Kepa nije u Kosjeriću, ali me upućuje na radnju gde ima da se kupi hidro ulje, pa reših ipak da svratim do Kosjerića, bolje da imam više.. Iz Kosjerića se opet vratim prema grebenu na planiranu liniju i nastavim prema Markovištu. Teren je taman kakav bi voleo. Lagan za vožnju, bez ikakvog saobraćaja. Čak ni ljudi nema... Milina. Jedan putić me povuče prema pogrešnom pravcu, u tom delu dosta uzan i strm. Okret na levo, spuštam levu nogu (greška), koja ne dohvata podlogu, motor ima tendenciju pada (e sad moram da objasnim: davno sam prestao da se borim da štitim motor od mojih grešaka. Jednostavno sam prihvatio filozofiju da sam ja kupio njega, a ne on mene, pa kad "hoće" da padne, a ja ga samo spustim...), i bez neke panike ga pustih da padne na levi bok. Već sam umoran i ne žurim sa dizanjem motora. Sedim pored njega, gledam predeo i razmišljam kako da dođem do sendviča koji je baš u bisagi koja je pritisnuta prema zemlji. Primetim čudnu tamnu mrlju koja se širi po šoderu ispod dekle... Brže bolje dignem motor... Kad eto belaja. Pre par dana sam pričao kako bi trebao da napravim zaštite dekli na wr-u, upravo za ovakve situacije, kao da sam prizvao vraga. Možda me je čuo pa je ljubomoran što ne spomenuh i njega..? Oborim motor na drugu stranu da utvrdim štetu.. Rupa na dekli od cca 5 mm, ulje curi.... Jeb"#$=?)(XC;: ti sve po "#$%&/()=)=)(/&%$## spisku !!! Dan je kratak u novembru a sad je 15 h... Na 500 m. je neka kuća, ajd da vidim dal imaju nešto... Ispred kuće parkiran auto, ovorena vrata.. Kucam, nema nikoga, domaćin je verovatno otišao po drva (po otvorenim vratima bi reko pre da je otišo da se obesi u šumi), ili drugim poslom do komšinice nekih 5 km do sledeće kuće... Vraćam se u blagom očaju do motora i razmatram opcije.. Na nekoliko kilometara nizbrdo vidim nešto kuća, verovatno početak sela.. Mogao bih ugašenog da ga spustim dole u rupu... I šta onda? Ne, ajde da vidimo šta imamo od prve pomoći.. Šrafovi, žica, šrafcigeri, ključevi, pumpa za gume, unutrašnja guma, set za krpljenje gume, čeona lampa, merač pritiska..... ne, ne, ne... zavoji.. Evo ga! Flaster i Dah tape... tu smo! 5 min kasnije ranjenik je skrpljen, nasuo sam ulja (sreća da sam poneo, tu nebi trebalo da bude pritiska), i spreman za pokret. Gde? Izgleda da mi Kosjerić ne gine.. opet.. to je nekih 25 km, srećom uglavnom niz brdo.. Do Kosjerića opušteno bez nekog gasa, tu nađoh majstora koji ima tečni metal, sve zajedno intervencija je trajala pola sata, jedva mu ugurah 1.000 din, pa sam morao da popijem par rakija sa njim i sinom. Skroz ok čovek, za preporuku (ima radionicu u ulici preko puta benzinske pumpe). Pošto je materijal morao da odstoji, a mi smo se zabavili domaćom rakijom, odlučih da spavam u varošici Za jedan dan je dosta.. Nastaviće se.. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Enduro turizam, Vlasinsko jezero / Besna Kobila i obratno, pre par godina. Kamera by Ex-man. Slikopis na; http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/page-2#entry1670458

Odlčne slike! Šteta što niste nastavili od Savinog oka uzbrdo uz dolinu Ropojane, tu biste se nagledali lepote. Motorom (lakšim), se može do zastana gde je bila letnja karaula JNA, ili možda ćak i da izađete na jezero gde je granica sa Albanijom. Taj teren sigurno zaslužuje više dana..

Hvala. Ždrelo - Krug oko pećine Ceremošnje (malo više od 70 km) Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Ne bih da se previše udaljavam od ove fenomenalne lokacije, pa ću dodati još par trekova u zoni Petrovac na Mlavi - Krepoljin - Kučevo.. Ovaj se na forumu "staze i bogaze" zove "3 pećine", jer u lepom šumsko-rečno-livadskom ambijentu obilazi Hajdučku, Poganu i Miljića pećine. Sve su relativno lako pristupačne, možete parkirati ispred svih na par desetina metara. Od Manastira Vitovnica do Krepoljina i nazad, nešto ispod 60 km novembarskog uživanja.. Krenuli smo rano iz jazbine.. Doručkovali u Petrovcu na Mlavi i prešli na makadam i šumske puteve kod manastriva Vitovnica, prateći istoimeni tok reke. Par slika (foto Ex-man).. Na šta vam liči ulaz u Hajdučku pećinu? Jeste, i Ex-man čim je ugledao isto je izustio .... Ulaz u Miljića pećinu.. Evo kako taj deo izgleda u proleće i posle jačih kiša.. (skinuto sa neta) Unutrašnji deo pećine je i veliki prirodni rezervoar pitke vode (verovatno nema bolje u kraju), koje koristi Krepoljin za napajanje.. Vratili se na konak u "Carev Konak" (na putu Petrovac na Mlavi - Ždrelo 1,500 din po osobi apartman sa doručkom), i izblejali. Nastaviće se..

Timski rad i čelični duh..

Ko uđe kajaće se.. Ko ne uđe kajaće se...

Lisine - desnim kanjonom gore - Prline - Mikuljki kamen- Velika Brezovica - Vakaluci - Lisine / oko 95 km Tura koja je iskusnijim članovima eduro sekcije poznata, čudno je da se više ne pegla. Lagani doručak kod domaćice Vinarija Nikodijević - Saša i Ljubinka, Stenjevac, noćenje 800 din, Telefoni: 035 8633326, 0638062718,... Pa onda u život. Početni deo puta je malo raskavašen. Na raskrsnici rešismo da produžimo trek za cca 40 km kako bi ispunili dan. Idemo levo. Mikuljski kamen, ispod je manastir. Svratismo Mikuljski Zilotski manastir, vidi: http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2005&mm=08&dd=10&nav_id=174324 već spomenut u treku: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/page-6#entry1735745 Izađe mlada monahinja, ponudi vodu, kafu, čaj, posedesmo malo.. Manastir je na prelepom mestu, u podnožju Mikuljskog kamena (neki kažu da je na vrhu bila i rimska ispostava od koje su ostali samo delovi temelja...), zapadno orijentisan sa dosta sunca. Mikuljski kamen I pali dalje. Velika Brezovica, opet.. Vakaluci lovačka kuća.. I opet nazad na Lisine.. Najveći deo treka bez problema prolaze i veći enduro motori. Za preporuku. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/