Sutradan smo konačno stigli u Murghob. ( https://en.wikipedia.org/wiki/Murghab,_Tajikistan ) To je mesto ne-definisano u prostoru i vremenu, otprilike za još jedno carstvo iza Mordera. Hrabri putnici - namernici, trgovci, ratnici i ljubavnici koji prežive sve zamke Pamirskog Trakt-a i nekim čudom ostanu čiste svesti uz pomoć svih mogućih dobrih vila i čarobnjaka, pričaju kako je prelazak i osvajanje Mordera bila zadnja stepenica ka krajnjem čistilištu: "Murghob" Tako smo se odprilike osećali kada smo to po-podne u jari koja je pržila pesak, kamen i naše misli, ušli u "grad". Svaka kuća, kulisa, zid ili džamija je mogla biti naše spasenje.., ili završetak naših mladih i nevinih života u scenografiji "od sumraka do svitanja".. Od čega i kako žive Murghob-ijanci? ..... Nemam pojma. Mesto je na 3.700 m, poljoprivreda je nula (na toj visini i bez vlage, nema ništa od čega bi se živelo), stočarstvo je skoro nula (preživljavaju samo Jakovi, svi ostali ne mogu da prežive godinu), trgovina... možda, ali pre bih rekao da su na trgovinskom putu kao konzumenti a ne pre-prodavci, jer nemaju kome da pre-prodaju.. Znači, velika je nepoznanica kako nastaju i opstaju mesta poput ovog. Od starijih sam saznao da je ovo mesto bilo logistički centar krajem 80-tih, kada se sovjetska vojska povlačila iz Avganistana (bio sam u Dušambeu 88, u povratku sa jednog pamirskog brda), pa su ljudi ostali da žive u ovom ne-gostoljubivom okruženju. Mi se nismo previše bavili tim pitanjima, jer smo bili opsednuti procedurama za preživljavanje (smeštaj, voda, hrana, i naročito WC..), a meni je odprilike trebalo nekih 24 h da se naspavam, izađem iz bunila i da počnem "normalno" da razmišljam. Glavna odaja za dnevne, polu-dnevne, noćne, jutarnje, večernje i ostale seanse je bio lokalni taolet (iliti klonja - čučavac), koji je bio iznad kuće gde smo se smestili. Tu je često bio red, pa je trebalo te seanse nekako isplanirati. Ali hoćeš vraga.. nas par sa dijarejom nikako nismo mogli da uhvatimo pravilan ritam, jer ritma nije ni bilo, ili bolje rečeno opsedali smo gore spomenuti cenjeni objekat skoro stalno. Tu smo rešili da u Murghabu ostanemo barem 2 dana, kako bi se sabrali i odmorili. Za mene je ta odluka bila od suštinskog značaja. Naš hotel.. Pijaca.. Mesara. Želite da znate kako se tranžira i pakuje meso unutra? Ne, ne želite.. Najbolja kafana u gradu, kako i priliči gospodi... Spazih i grupu sa motorima (afrike naravno), ošamućenih od visine i u bunilu od vrućine, u stanju sličnom kao i mi, samo što je naša ogromna prednost bila skoro gotova potpuna aklimatizacija (u sledećih nekoliko dana će se pokazati da baš i nije tako..), a njihova je tek počela. Najača banka u gradu. Mrki lik ispred osmatra potencijalne opasnosti u cilju obezbeđenja tima unutra. Nije šala, ipak se menja celih 50$ za Murghabijansku valutu...

Prosto je. Nene je Peđin brat a ja sam Nenetu kum. Iz istog smo mesta i znamo se od malih nogu. Takve lako nagovoriš na svakojake gluposti. Ja definitivno nisam u ovoj priči, ali ni moja priča nije previše daleko od ovoga. Uostalom, ovakve ture se prave sa ljudima koje znaš u dušu ili ideš sam..

Kad sam bio mali, skoro svako leto sam boravio na selu kod babe i dede. Kasnije sam shvatio da mi je to bio lepši deo detinjstva. U staroj kući postojale su 3 prostorije: dnevni boravak (sto, dva kreveta, smederevac i kredenac sa radiom i satom na feder), špajz i kuhinja (smederevac, samo još stariji, predratni, sušara za meso u vidu kamina / dimnjaka i česma za umivanje u vidu metalnog rezervoara u koju se voda sipa kofom iz vode sa bunara..) U tom malecnoj kujini sam najviše voleo da boravim. Prijatan miris prepečenog kukuruznog hleba sa plotne šporeta (taj hleb je baba pekla za kuče, ali sam ga ja redovno krao a kučetu davao "moje" sledovanje belog hleba iz rerne..), tanke pritke sušenog mesa koje vise iz dimnjaka i kajmak koji je baba redovno skidala sa punomasnog mleka od naše krave... Neprocenjivo. Kujna naših domaćina me je podsetila na taj deo detinjstva. Nekolicina male dece se vrzma okolo i kradom nas ispituju radoznalim očima. Veseli kikot se čuje svuda po kući. Majka im je rekla da nas ostave na miru, ipak smo mi važni gosti koji ostavljaju dragocene pare. Zato smo mi smešteni u "gostinskoj sobi", (najveća soba u kući, sva u debelim cvetnim pokrivačima), koja predstavlja status naših domaćina. Svi ostali (troje dece i domaćini), su smešteni ovde u maloj kuhinji, kako nas ne bi uznemiravali.. Oni žive u šupku sveta, malo mesto u pustinji na obali jalovog jezera na 3.900 metara i zahvalni su svom bogu na svemu što im je dao. Struje nemaju a vodom se se snabdevaju iz jedne pumpe u centru sela. Deca imaju svakodnevne zadatke od donošenja sveže vode do skupljanja sasušenih žbunova u okolini sela kojim se loži lokalni smederevac. Moji ukućani vade oči međusobno ako nestane WI-Fi konekcije na kratko.. Skoro da sam bio ljubomoran.. Drvnog goriva davno nema u kraju, zato se za loženje koristi dragoceni pustinjski žbun, a i njega ima sve manje.. (foto Jone) Još malo boravka pored jezera i obnavljanja energije.. (foto Jone) I teraj dalje.. Za par dana upornog pedaliranja bi trebali da stignemo u Murghab, jedno od većih mesta u kraju. Nekako je lakše kad sebi zadaš kraće i dostupnije ciljeve. Nekoliko dana vožnje po visokoj pustinji nam nije izgledalo toliko strašno. Malo nas je brinulo što na tom putu trebamo preći najvišlji prevoj cele ture, visok skoro koliko i Mont Blanc, ali ako su mogli drugi, zašto mi ne bismo? Pred kraj tog dana nas je na lokalnom prevoju uhvatilo nevreme sa vetrom i jakom kišom. Posle nekog vremena očajničkog pedaliranja uz vetar i kišu, sklonili smo se u lokalnu putarsku kućicu, odmorili par sati i nastavili do zgodnog mesta za šator. Naredni dan smo stigli u ponožje prevoja Ak baital (4.656 m), i postavili šator za skoro isušenoj glečerskoj moreni.. Ovde je onaj rus sa početka priče gazio preko pojasa pre par meseci.. Sunce, vetar i visina nas je iscrpla ko kad Badža mlati Popaja, samo što spanaća nigde nema.. Tog dana se nisam osećao dobro ali sam se nadao da će sutra biti bolje. Naredni dan mi se situacija nije puno poboljšala i kao puž pod ručnom sam milio uz najveće brdo na našem putu. Činilo mi se da brdo nema kraja, put se uvijao i bežao ispred mene kao živa zmija kojoj ne stigneš da staneš na rep (to sam voleo da radim kao mali), mislio sam da će mi srce eksplodirati. Konačno zadnji ali ipak srećan, na prevoju. To se mi pravimo da smo normalni i da nam nije ništa.. Odatle smo imali duuuuugačak spust na drugu stranu doline.. Gde smo se pred-veče izcrpljeni smestili u jurtu lokalnog Kirgiz-putara, koji ovde živi sa svojom porodicom, zadužen za održavanje ovod dela puta (od alata ima lopatu). Mala je do malo pre sedela u kofi, majka je isterala iz iste jer joj je trebala za vodu a ona ostala nadurena.. (Foto Jone..) "Samo da popijemo po još jedan čaj i peglamo bez problema sledećih 200 km.." Domaćica je u uglu jurte spremila nekoliko specijaliteta za nas koje nismo mogli odbiti. Ta odluka me je koštala dijareje narednih 3 dana.. Ali ..beš ga, jednom se živi.. Nastaviće se..

Hvala na pohvalama svima, previše je superlativa, uobraziću se.. Iskreno, očekivao sam različite reakcije, ali možda nije loše po nekad isprovocirati ljude, svašta se tu od ideja izrodi.. A i ja sam se uželeo, što kažu "što je babi milo, to joj se i snilo.."

Tačno. Kitnjast i maštovit. Ponekad rečenice moraš da pročitaš više puta da bi shvatio šta je teo da kaže. Ostalo je čisto uživanje.

Slike mi nisu složene po nekom redosledu pa ću možda nešto preskočiti a možda nešto i pomešati (kao da ćete primetiti razliku..), ipak to nije bilo juče a i meni polako onaj nemac krade stvari Pošto smo se popeli na Pamirski plato, ostalo je samo da isti prepeglamo našim moćnim mašinama od 1. konjske snage (samo sledećih 400 km. na visini od 3.500 do 4.600 m, posle se teren spušta..). Ta konjska snaga je vrlo često i samo 1/2 ili bolje 1/4 snage, jer na toj visini i sa tim opterećenjem naša brzina kretanja je bila, kako da kažem... prilično neubedljiva. Ali zato pluća, srce i svi ostali organi su radili na 150% mogućnosti, što je opet dobro za proces aklimatizacije. U prevodu "ne crči magarče do zelene trave.." Ovako su manje-više izgledali naši kampovi u ovom delu ture. Pesak, prašina, vetar i visina. To je značilo da je voda bila od životnog značaja za sve nas, preko dana se napinješ kao magarac, vetar te isuši kao suvu drenovinu, a uveče dobro prokalkulišeš koliko smeš vode da popiješ, jer je sledeći izvor ili reka negde daleko napred.. U ovaj kamp Jone je doneo ceo bostan od skoro 7 kg, i pojeli smo ga ko za najveći praznik Sledeća 3 snimka su skraćena rekonstrukcija šta bi nam se desilo ako bi kojim slučajem ostali bez vode.. I to smo prilično ozbiljno shvatili. U ovom delu nije bilo nikakvog auto ili kamionskog saopbraćaja i mogli smo se uzdati samo u svoje snage (kakve god da su..). Predpostavljam da je sad situacija drugačija, sobzirom da su kinezi počeli da rade put još iz Kirgistana.. Puta malo ima pa malo nema. Priroda čini svoje. Zato u ovom delu nema prolaza za vozila na 4 točka.. I peglaj dalje sine daleko je Amer.., ovaj ..Rusija... Naš sledeći cilj je mesto i istoimeno jezero Karakul. Jezero je skoro na 4.000 metara i seoce deluje... hteo sam reći ušuškano ali nije tako, više izgleda kao iz nekog bizarnog Felinijevog filma. Ceo gornji deo sela nedostaje, neko je jednim pokretom kose isekao sve više od prizemlja, ostale su samo bandere koje kao vrbe u borbi za svetlo hrle u vis, nadajući se električnoj energiji, koja je nestala sa malo po raspadu SSSR-a. Nezavisnost nije uvek svetla.. Tu smo posle više dana osetili blagodeti čvrstog krova nad glavom i mogli da se posvetimo rešavanju sitnijih i krupnijih kvarova.. Drugari su otišli da se plaknu na jezero, a ja sam se ušuškan u cveće, komiro.. Pa nam onda Peđa uveče pročita priču za laku noć.. Ajd sad na spavanje...

Ovo je odlična informacija. Ja i žena godinama unazad nosimo odeću po okolnim selima gde ima jako siromašnih ljudi, ali ovo je još bolje.. Hvala ti.

U tom delu sam već razmišljao kako bi bilo ovu turu preći motorom. Snabdevanje gorivom je uglavnom regularno... pouzdani kvalitet od barem 110 oktana, pa bi se moralo malo razblažiti da ne uništi mašinu.. Na jednom furioznom spustu sam skoro istovremeno osetio dva uboda u predelu stomaka, dobro je da nisam sleteo u obližnji jarak. U senci najbližeg drveta zadignem majicu i nađem dva uboda od nekih insekta, verovatno stršljena ili slično. Uboli su me kroz majicu.. Dobro je da nisam alergičan, inače bi se moje putovanje ovde završilo.. Sutradan sam morao da napravim sistem za hlađenje kolena, pregorela na suncu. To je napredni sistem tkzv "prisilno hlađenih kolena", po uzoru na one malo bolje automobile koji imaju sistem "prisilno hlađenih kočionih diskova".. Malo vozim, malo zalivam vodom, pa ponovo u krug.. Mi se svo vreme držimo glavnog puta, poznat kao "Pamir highway" ili "Pamirski trakt". Imamo još oko 1.000 km do silazka sa Pamirskog platoa i još koji kilometar više , do Dušambea, glavnog grada Tadžikistana.. Ali Kirgistan je zemlja endura.. Prosto neverovatno koje su mogućnosti i šta ova prelepa zemlja nudi. Vredelo bi vratiti se sa pristojnim enduro motorom i zaviriti malo po "lokalnim" putevima iza ovih brda.. Zadnje naselje pre granice sa Tadžigistanom. Voda, hrana, gorivo.. Još samo da pređemo "Kirgiz pass". Mi smo ga prekrstili u "Kirgiz ass".. Srećemo mladi ruski par iz Moskve, oni voze iz suprotnog smera, kad sam ga pitao koji je nivo vode jedne velike glečerske reke preko koje ide put, on vadi foto-aparat i pokazuje mi snimak u kome gazi vodu skoro do grudi i drži biciklo iznad glave.... Smrzo sam se. Malo sam se smirio kad sam shvatio da je to bilo u junu mesecu (skoro dva meseca ranije), tada je glečerska reka mnogo jača nego u vreme kad ćemo mi naići. Rusi se baš ne žure.. I evo nas na prvom prevoju preko 4.000 m. Jedan od nekoliko.. Tu prestaje naša kombi podrška i počinjemo sa vožnjom pod punim teretom. Može se reći da posle nedelju dana, put tek počinje.. Dalje je teren uglavnom nalik mesečevom pejzažu, popeli smo se preko 4.000 m, vozimo u senci velikih brda preko 7.000 m. Neke od njih sam imao prilike da upoznam ranije. Ritam je spor, navikavamo se na opterećene bicikle sa teretom od 25 do 35 kg. Dišem na škrge, uvek je tako prvih nekoliko dana.. Ali hej... barem ima manje prašine.. Put je povremeno jako oštećen, nije ni čudo što već drugi dan nismo nikoga sreli.. Na nekim mestim se kroz put može gledati u glečersku reku.. Počele su i prve havarije, srećom brzo rešavamo.. Praktično smo u pustinji na 4.000 metara. Migoljimo se i provlačimo između moćnih džinova višljih od 7.000 metara.. Nastaviće se..

Elem, cela priča je trajala 27 dana, pa ću ja malo ubrzati kako se ne bi smorili. Kombinacije sa avio kartama nas je dovela do Biškeka, glavnog grada Kirgizije (ili Kirgistan-a), odakle smo unajmili kombi koji bi trebao da nas dovede do Oš-a, mesta odakle je trebalo da uzjašemo naše konje (mada sa jednom konjskom snagom, ali nema veze, ionako sam se povremeno osećao i kao magarac sa svim tovarima koje smo nosili). U stvari kad razmislim, kasnije na motor nikada nisam stavio toliko stvari.. Sve slike: Nene, Jone i Raca Menjanje para u Biškeku. Mada, kad pogledam bolje, i ovaj lik mi deluje kao da je iz nekog Srbistana.. Spakovali sve u kombeta.. Vozili se par dana, malo kombijem, malo pedalarali.. Prešli prako par visokih prevoja, što je bilo dobro za početnu aklimatizaciju i još bolje, bez tereta, jer nas je kombi još uvek pratio.. Umorni Kirgiz - putar, prilego čovek da odmori.. (sa druge strane je strmek jedno 500 m. ) A mi za to vreme... i posle par dana stigli do Oš-a, mesta gde počinje prava vožnja.. Vrućina i prašina... Ali nije tako strašno ako usput nađeš "naše" pivo.. Lokalne reke su hladne.. sve dolaze sa velikih visina iz nekih glečera. Lokalni klinci su otkrili inovativni način grejanja.. I polako krenuli da pedalamo ono zbog čega smo došli.. Prvi utisak nije baš najbolji. Putevi su u pripremi za asfaltiranje, puno kineskih kamiona koji su glavni izvođači radova. To znači puno prašine. Kad na to dodaš i vrućinu.. već sam se pitao šta mi je to trebalo.. Da smo došli par meseci ranije, gazili bi po tvrdom makadamu kakav je ostao iza zadnje seanse Ruskih tenkova u Avganistanu. Da smo došli par meseci kasnije, verovatno bi zatekli nov kineski asfalt. Ovako od celog džaka pi..ka, mi smo se uvatili za.... pa znate već za šta.. Ostalo nam je da strpljivo pedalamo sledećih par dana po prašini i lokalnim selima, čekajući visinu, gde bi prašine trebalo da nestane.. I srećom, po neki put priuštimo i po koji bostan.. I eto, prvih 5 dana prođe u truckanju po vrućini, prašini i sa bolom u dupetu (za one koji nisu navikli), a posle toga... Pa, navikneš se na utrnulo dupe i peglaš... Nastaviće se..

"u siromasnim zemljama manje zapazen, nego sa recimo sljastecim GSA" Tu si apsolutno u pravu. Tvoj (profil bicikliste), je neko ko je umoran, izgužvan, jadan i gladan. Ne predstavljaš nikakvu opasnost za lokalne mangupe i najčešće ne žele da se poistovećuju sa tobom pa nema zavisti i onoga što iz toga proizilazi. U svakom naseljenom mestu su nam nudili smeštaj (koji smo mi uredno plaćali, ali ipak..), hranu i vodu. U nekim slučajevima do apsurda, pa ponekad smeta. U jednom selu pri kraju ture mi je lokalni starac (grbav, prljave čakšire, masan sako sa Tadžik kapom), ponudio korom hleba koju je izvadio iz džepa. Kad sam mu odgovorio "hvala ali ne treba", samo je odmahnuo rukom i rekao za uzmem jer on zna šta je glad. Drugari su se smejali, a ja sam ostao zatečen. Odmah za njim, domaćica iz prve kuće je na put (gde smo odmarali), iznela čaršav i nekoliko lubenica. Dok smo se snašli, ona je lubenice isekla na kriške i sedela sa nama dok ih nismo pojeli, a onda iznela kolače. Suprotno tome, u Dušambeu (glavni grad Tadžikistana), nam je lokalni pripadnik državne bezbednosti ucenio za po 50$ kako nam nebi pravio probleme.. Na pola ture smo sreli slovenca koji je istu turu vozio u suprotnom smeru, sam. Kaže voli za vozi m.b biciklu i enduro i nagledo se sveta. Kaže da mu sa biciklom nikad niko nije pravio probleme, a sa motorom (igrom slučaja baš GS), su ga više puta pljačkali, a u centralnoj americi je par sati ležao u prašini sa licem na dole zbog hira lokalne bande. Znači neka uopštena pravila: ne privlači pažnju, budi jadan, kreći se po što manjim mestima (važi za zemlje 3. sveta..) Ljudi što manje imaju, više ti daju. I obrnuto.

Hmm.. Biciklo definitivno ima svojih prednosti (lakše za preneti preko reke, manje delova koji se kvare/lome, manja vrednost pa si rasterećeniji, ne juriš pumpe, sporije voziš pa vidiš detalje pored kojih bi verovatno samo projurio..), ali i mane. Ali ako maš vremena (a onda i para, jer vreme=pare), sigurno bi trebao da probaš. Izuzetan doživljaj. Ja za slične ture na žalost nemam dovoljno vremena sada, pa bih ipak nešto slično uradio motorom (samo makadamima i sporednim putevima), kako bih ipak upio što više lokalnog.

U ove prohladne jesenje sate, zateknem sebe kako bistrim predhodne i maštam o budućim destinacijama koje bih u ovo životno doba još sebi mogao priuštiti. Bolovi u kolenima i upala mišića od današnjih „sportskih“ aktivnosti me podsećaju da je doba kada si sve mogao lako i jednostavno, prošlo i da se isto neće vratiti. Hiljade starih slajdova (stariji ih se sećaju kao dominantan foto zapis još dok nismo dobili blagodete digitalnih tehnologija..), me podsećaju da bih jedared stvarno trebao to dati nekome da iste skenira i arhivira kako priliči. Ali kao i uvek nađem opravdanje i razlog da to sada ne počinjem, jer ih ionako ima previše.. Gora leljost nego bolest, rekli bi oni još stariji. Nekima od tih destinacija bih se rado vratio, makar kao gledalac, ako već nisam sposoban da aktivnije učestvujem u borbi za neke lokalne ili uzvišene ciljeve koje sam često u mladosti napadao, često daleko van konforne zone. To smo nekada zvali život. I tako, u tom procesu samo-sažaljevanja, stignem do foldera čudnog naziva „MIRPA TEBRA 0820“. Poznata pustolovina, nepunih 10 godina stara je jedna od onih koja mi vraća osmeh na lice, i roj novih ideja se pojavljuje kao alternativa toj turi. Možda bi uz pomoć mnogobrojnih konja smeštenih u cilindrima ispod mog cenjenog dupeta, isti mogao da se ponovi? Ili malo drugačiji? Kako god, pošto je tematika kolko-tolko slična forumskoj u kojoj volim često da palamudim (kotrljanje točkova, gutanje prašine, glad i žeđ, vrućina, hladnoća, blaženstvo, zalasci i izlasci sunca, povremeni osećaji jada i bespomoćnosti koji se sutra promene u status „Master of Universe”, novi ljudi, mirisi, običaji, zadovoljstva i problemi..), mislim da možda nije loše da ovo pogledate, makar i posle više godina. Kratko listanje putopisa na ovom forumu kaže da tu ima barem nekoliko velikana morociklizma koji su ovu turu u nekom obliku odvozali ili delimično zakačili. Ali pošto je svako putovanje jedninstveno za sebe (a naročito moje, jel,te..), da vam ga ipak predstavim. Tema je bitisanje BICIKLIMA kroz nekoliko “stanova”, tj država Ex Sovjetske regije u centralnoj Aziji. Ekipa koja je to isplanirala I sprovela je dosta žestoka, već su za sobom imali gomilu zahtevnih vožnji, neke od njih i po Himalaji. Ja sam u taj tim upao rekao bih totalno nezasluženo, kao neko ko je poznavao taj kraj od ranije penjući se po lokalnim brdima preko 7.000 m, noseći sa sobom reputaciju nekoga ko ima rešenje za sve probleme na terenu i sa kim je budućnost svetla. Činjenicu da je moj najveći biciklistički uspeh pre ove expedicije bio uspon na Avalu, niko nije uzimao kao referentni faktor. Pa ipak, uprkos svojim malim skrivenim sumnjama, a na moje oduševljenje, sam uz pomoć Joneta, Peđe i Neneta, prepedalao par hiljada km bez većih problema. Pošto ovo nije moja akcija, neću je previše komentarisati već ću pokušati (uz pomoć donjih linkova), da je kroz Jonetov tekst predstavim i eventualno dopunim slikama tamo gde su u originalnom tekstu izgubile vezu sa serverom. http://blog.b92.net/text/3562/Mirpa%20Tebra%200820./ http://blog.b92.net/text/3615/Pocetna-tacka/ http://blog.b92.net/text/3722/Kroz-pustinju-bez-prasume/ http://blog.b92.net/text/3734/Prasinozno-mirpovanje/ http://blog.b92.net/text/3831/Na-pucini-visokog-okeana/ http://blog.b92.net/text/3932/Spas-od-greha-ponosa-i-rodjenje-kao-nagrada/ http://blog.b92.net/text/4064/Svet-se-srubljuje-do-ogoljenog-jezgra/ Ako imate bilo kakvih pitanja, biće mi drago da odgovorim (ono što znam i što nisam zaboravio). Nadam se da će nekima biti inspiracija za nove ideje.

Dan 3. / Brza Palanka - Blederija vodopadi - manastir Vratna - Klokočevac - Rudna Glava - Dunav - Brnjica / oko 152 km Treći dan nam je bio onako, za izpis, bez nekih posebnih impresija osim prerasta kod manastira Vratna. Više od 50 km smo vozili asfaltom, pa je i to doprinelo da smo vozni dan završili relativno rano i bez preteranog zamora. Muzej i bibilioteka u starom srpskom stilu. Tu bi trebali biti izloženi arheološki nalazi još iz I. do III. veka, rimskih utvrđenja na ovom podrućju i nakita. Ništa ne radi. Izgleda zapušteno. Jutro u kampu Brza Palanka. Dunav mirno teče, nije ga briga za ljudske probleme i sitne živote, a mi uživamo u jutarnjem suncu i tražimo kafanicu za doručak i kafu. I evo je, na samo 100 m. od našeg kampa. Domaćini su se potrudili oko uređenja bašte.. I EDB ima interesantne načine sanacije kandelabra. Vrlo blizu kafane je spomenik izginulim junacima iz ovog kraja u ratovima od prošlog veka.. Posle doručka i kafice, lepim makadamom na istok ka čuvenim Blederija vodopadima.. Gde nađosmo prvo gomilu đubreta.. A onda i sam vodopad. Mesto bi moglo biti interesantno kada bi meštani malo vodili računa o svom okruženju. Ovako me nije previše dojmilo.. Zamuljen i neuređen pristup, dosta odpadaka... Srpski turizam. Zato je nastavak ture bio kroz prelepe predele sa ponekim seoskim gazdinstvom. Kuće su uglavnom u lošem stanju ali okolina izgleda odlično. U selu Vratna, svratismo do poznatog manastira ili ti u stvari do poznatih prerasta, prirodnih kamenih mostova koje je voda milionima godina dubila, oblikovala po svom ukusu. Taj deo je dobro uređen i uglavnom čist, sa stazama koje vas vode do par osnovnih prerasta. Za ostale morate malo više da pešačite. Manastir Vratna, I obeleženom stazom do prerasta.. A onda je došlo vreme da naši hrabri konjanici krenu na put u nove nepoznate daljine... Imali smo dosta lep i topao dan. To je podrazumevalo i debele slojeve prašine na seoskim i šumskim putevima što zadnjem u koloni nije prijalo. Pored toga, kao šaka debela prašina se pokazala i vrlo klizava, što sam izkusio u jednoj oštrijoj krivini pri malo jačem gasu. Konačno, opet Dunav.. I đerdapskom magistralom do kombija, koji nas je strpljijvo čekao na parkingu u selu Brnjica. Ovim trekom sam zatvorio skoro sve tačke u NP Đerdap koje su me interesovale. Ipak, propustio sam neke delove za koje ovoga puta nismo imali vremena. Razlog da neki drugi put ponovo svratim u ovaj prelepi kraj Srbije. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Super tura ... Mozes i na vrh Zlatara (Golo brdo) a posle kroz Vodenu poljanu .... Bio si bas blizu, par km bi produzio krug ... Ne može se sve odjednom. Razlog da turu u malo drugačijem krugu ponovim u neko vreme..

Dan 2. Majdanpek - Topolnica - Miroč - Podvrška - Brza Palanka / oko 107 km Nastavljamo dalje bajkovitim puteljcima kroz listopadne šume. Biramo linije kretanja koje su više grebenima a manje dolinama, što zbog vidika, što zbog bržeg kretanja preko suvljeg terena. Pošto nema ništa idealno, sad se pojavljuje prašina, ali našim junacima to ne smeta.. Preko sela Topolnica se popesmo na susedno brdo.. i dalje grebenom do varošice Miroč. Malo odmorismo na klupi u centru sela, povratismo energiju i vozi dalje. Jesen stiže sejo mila.. Miroč. Odmorište kod napuštene kućice, verovatno od Srbija šuma.. Malo više o ovom terenu da ne prepričavam: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%87 Zaseok Planinici, osnovna škola.. I lokalni đilkoš lepotan, zauzeo pozu za slikanje.. Lokalna turistička organizacija je dobila nešto para da sredi i promoviše alternativne turističke aktivnosti u kraju, pa ajd da vidimo kako to izgleda.. Put do pećine je u početku dobro markiran, ali posle nekog vremena isti nestaje u šumi a znakova nigde.. Za pare koje su dobili, dobro da je bar nešto urađeno.. Nazad na glavni put. Opet prema Dunavu, ovog puta na jug. Putevi oko Podvrške čuke. I današnji cilj, kamp u Brzoj Palanci. Spavanje u bungalovima (500 din po osobi, tuširanje uključeno u cenu), stisnuto ali za jednu noć skroz korektno. Čak smo i za motore dobili posebnu zaključanu prostoriju. Laku noć. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Na žalost izuzetno retko i samim tim za veliko poštovanje..

Đerdapska tura. Dugo sam planirao ovu vožnju. Ostali su mi neki dugovi od pre par godina (vidi: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/#entry1667602 ), i to je ostalo da me žulja kao konja mrva starog hleba pod sedlom. Drugi razlog je što se taj prostor jednostavno ne može shvatiti (kao i većina drugih), samo gledajući kartu i buljeći u male plave i crvene linije koje crtaš na G.E. Duboke, mračne, mestimično teško prohodne i vlažne šume našeg najvećeg nacionalnog parka su mi izgledale kao avantura koju nikako ne treba preskočiti. Samo je pitanje da li sam za njih dorastao? Tako sam satirao sve raspoložive tekstove sa ovom tematikom. A njih nema puno. Što više čitam, sve sam gluplji, i osim spoznaje da tamo nije pametno ići sam (kao i uvek uostalom), ostalo je kombinacija u skali od „super-odlično“ do „sačuvaj bože“. Nadao sam se prvom a spremao za drugo. Pravilnim izborom vremena i prilagođavanjem situaciji na terenu smo uzeli ono lepo i prohodno. Tura vijuga između Đerdapa i platoa na jugu, provlačeći se spletom šumskih puteva i makadama uglavnom u pristojnom stanju, stalno se vraćajući u okrilje velike reke. Ja sam predhodnih godina prošao neke delove ove ture a u prošlom životu sam bio na nekoliko karakterističnih tačaka koje su me interesovale (uglavnom gde god je bilo nekih stena), tako da sam u glavi već imao kostur. Trebalo je samo tačke spojiti u logičnu liniju. Tim se nekako lako formirao: Icatenej, Lord_Obvilion i ja. Par pripremnih sastanaka je pomoglo da se kolko-tolko upoznamo i predstavim turu. Nismo vozili ranije zajedno ali pošto su oni relativno uigran par, nadao sam da ćemo se prilagoditi jedni drugome. U zadnjem momentu su Icatenej-a zavrnuli na poslu, tako da smo na turu otišli nas dvojica sa lakim motorima. Ukupno oko 360 km, od toga 50-60 km po asfaltu. Dan 1: Brnjica (kamp Toma), - Dubočka pećina – Lepenski Vir – Boljetin – Rajkova Pećina (ali skoro..), oko 100 km Desetak km od Golupca, sa leve strane puta je malo peščano polu-ostrvo. Sa asfalta Đerdapske magistrale vas opominje znak "Kamp Toma" i upućuje na mali, neugledan makadam prema reci. Kamp je u toku leta prilično posećen ali sezona je završena i kamp je prazan. Gazdarica (broj dobijete u kafani "Toma" par km ranije ili na web strani), kaže da su imali gužvu prošlog vikenda, da od kućica još ništa nije sređeno, eventualno možemo spavati u šatorima. Inače kamp je za ovu godinu zatvoren. Nema veze, uzećemo šta možemo. Umesto razvlačenja šatora, ušli smo u prvi bungalov koji je bio u relativno pristojnom stanju, uvukli se u vreće i zakuntali. U toku noći me je par puta budilo grebanje pacova po tavanu i grebanje našeg psa čuvara po vratima i tremu. Naš noćni čuvar. Kombi kojim smo dovezli motore smo ostavili na parkingu pored kafane "Toma", par km ranije na magistrali. Kelnerica kaže da je bezbedno. Ok. Ujutro se prepakovali, platili noćenje po 300 din (za šator, pošto su bungalovi bili nesređeni), i pali.... Sve do prilaza Dubočkoj pećini nismo imali skoro nikakvih problema, onda smo morali malo da se skoncentrišemo po uskoj i strmoj stazi koja vodi prema pećini.. http://www.tokucevo.org/dubocka-pecina/ Na desnom zidu pećine (gledano prema izlazu), je i serija sportsko-penjačkih smerova prilične težine, zgodno za zimski period jer je unutra temperatura konstantno oko 08 st.c. Malo lokalnih vlaških vradžbina na pristupu pećini.. U nastavku su putevi u rasponu od odličnih.. do malo lošijih, ali bez nekih problema.. Ponovo se vraćamo reci: Lepenski Vir Kanjon Boljetinske reke, desna pritoka Dunava.. Na uređenom parkingu je gužva. Nekoliko automobila i autobus pun Slovenačkih turista. Nismo išli do samog arheološkog nalazišta (tj postavke), nekako nas gužva nije dojmila.. Ali smo na čistom i pokošenom travnjaku seli na klupicu da ručamo. Keruša žicari. Mirno čeka, čita psiho profil potencijalnih donatora za jučerašnju gibanicu. Zna da neće ostati gladna. U nastavku vozite preko sela Boljetin u šumu.. Ćumurane. Karakteristične su uglavnom za istočnu Srbiju. Jedan deo šumskog puta koji sam planirao je u korovu i neprohodan zbog klizišta, pa smo skrenuli na kraću asfaltnu deonicu i ponovo se uključili na planiranu liniju.. Na 1 km od današnjeg cilja (Rajkova pećina kod Majdanpeka), smo napravili grešku i zagrizli putem za koji se videlo da nas neće lako pustiti. Taktički uzmak ili neslavan poraz? Ma de bre?!, malo kaškanja po blatu i evo nas opet na dobrom putu.. Kamp smo postavili na lepom i skrovitom mestu blizu glavne džade. Noć je mirna i topla. Laku noć.. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Ide, ide,.. samo što nije.. Evo ga: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/104261-srbija-bez-asfalta/page-13#entry1905850 A evo i priloga:

Izvinjavam se, dodat ispod slike treka.

Bučije. Okolina Prijepolja, tromeđa Srbije, Crne Gore i Republike Srpske / oko 75 km Ovaj trek počinje sa prevoja Jabuka, poznavaocima istorije poznat kao rodno mesto Boška Buhe, a ostalima kao tački na putu Prijepolje - Pljevlja. Vrlo interesantan teren sa stanovišta enduro aktivnosti ali i alpinisti, speleolozi, mnbajkeri sigurno ne bi zažalili. Trećina ove ture je na žalost po asfaltu, ali je isti loš, iskrpljen i u rupama, pa vam i za njega treba enduro motor. Ali da krenemo redom. Jutro u Sopotnici je sunčano, magla je još uvek u dolini. Pravo vreme za slikanje. Do prevoja Jabuka ima oko 20 km. Na prevoju Jabuka ima par kafana, lepo mesto za jutarnju kaficu ili doručak. Odatle vodi uzak i pristojan asfaltni put. Negde kod sela Gornje Babine pređete na makadam. Ušuškani zaseok, kao iz filma.. I mestimično strmim putem se spustite u kanjon Bučije.. Meštani rečicu zovu Sutjeska, pa je i ovo u stvari kanjon Sutjeske, ali nemojte se zbuniti, to nije isti kanjon Sutjeske kroz koji prolazite kada vozite preko Tjentišta.. Alpi? Ne, Srbija. Tim putem se spustite u selo Sastavci. To je u stvari selo u Bosni (polu-ostrvo BiH teritorije u Srbiji), pa pošto nemam zeleni karton, nisam nastavljao dalje, već sam odmah skrenuo desno uz brdo nazad prema Prijepolju.. Zemlja endura.. I opet na jug prema Jabuci. Teren svakako preporučujem. Baza sređenih trekova na: https://www.enduro-balkan.com/

Malo prašinarenja po Đerdapskom Nacionalnom Parku..

Nidzo,nisam bio ali ako je tolka lepota...obavezno posecujem...de reci kako se do nj stize...kakav je put,jel asvalt ili makadam (nisam bas off road opremljen[emoji16] )...kao i sta ima i ima li sta u blizini...za odmoriti se,ili iskafenisati ili pojesti...ili sta god...doblizi malo ?? Послато са LG-E460 Pa ako ides na Zabljak u Mojkovac se ide prema Sinjajevini i jedno 30km mozes doci preko nje na Zabljak a vidjeti tu cudesnu ljepotu i prostranstvo,crkve,i par jezera...put je makadam to jedino pravi problem za tebe...drugo nema se gdje popiti kafa i slicno...samo gas a napravicu i rutu preko Sinjajevine pa eto moze neko nekad da pozeli da i to obidje...prelijepo je...a najljepse jezero tu je Zabojsko jezero vec sam fotke objavio... Evo ture od Žabljaka prema Zabojskom jezeru.. http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/103919-crna-gora-bez-asfalta/#entry1662994

Izgleda dobra tura, odlične fotke. Daj trek.

Nekad nazad, nekad napred, zavisi koliko si tvrdoglav. Nismo imali previše problema, uostalom to i jesu čari endura..